СРБски ФБРепортер - дневни журнал 04.02.2013

Mirjana Radosavljevic <mirarad@gmail.com>

СРБски ФБРепортер Валентин КАТАСОНОВ: „ЦРНЕ РУПЕ“ У СВЕТСКОЈ ЕКОНОМИЈИ (1-2) 1 порука СРБски ФБРепортер <redakcija@facebookreporter.org> Коме: mirarad@gmail.com

04. фебруар 2013. 15.04

СРБски ФБРепортер - дневни журнал СРБски ФБРепортер Валентин КАТАСОНОВ: „ЦРНЕ 04.02.2013. РУПЕ“ У СВЕТСКОЈ ЕКОНОМИЈИ (1-2)

Link to СРБски ФБРепортер

Валентин КАТАСОНОВ: „ЦРНЕ РУПЕ“ У СВЕТСКОЈ ЕКОНОМИЈИ (1-2) 04.02.2013.Вести са ОКУПИРАНОГ Косова и Метохије Дмитриј СЕДОВ: Серијал “Лобања и кост” 1-3 Крстимир Пантић опет у улози адвоката одбране антидржавне политике Ратко Паић: Руски гигант у производњи камиона уграђује делове из Србије Астероид ће пролетети, опасност ће остати Сви неуспешни политички пројекти (2): Динкићу темељ, радницима шипак Како нам је неолиберализам уништио животе Александар МЕЗЈАЈЕВ: ГЕНЕРАЛ СМИТ ПРОТИВ ГЕНЕРАЛА МЛАДИЋА Буџет Србије на услузи странкама, центрима моћи и личним потребама властодржаца

Валентин КАТАСОНОВ: „ЦРНЕ РУПЕ“ У СВЕТСКОЈ ЕКОНОМИЈИ (1-2) Posted: 04 Feb 2013 05:56 AM PST

„ЦРНЕ РУПЕ“ У СВЕТСКОЈ ЕКОНОМИЈИ (Први део) *** Валентин КАТАСОНОВ | 28.01.2013 | 00:01/ Фонд стратешке културе за ФБР приредила Биљана Диковић Особине и врсте офшора Офшори представљају најважнији елеменат савременог механизма светске економије. Под њима се подразумевају земље и територије које поседују следеће особине: *Оне обезбеђују конфиденцијалност финансијских, комерцијалних и осталих операција за страна физичка и правна лица која су регистрована у тим земљама и територијама („јурисдикција чувања тајне“); *Физичким и правним лицима других земаља омогућују повољан порески режим у облику ниских или чак нултих стопа опорезивања („пореске мирне луке“). Не постоји универзалан, јединствен списак офшора. Свака земља за себе, свака међународна организација, свака институција у оквиру једне земље прави свој списак офшора. Офшора данас има више десетина: скоро 30% земаља у свету имају ову или ону особину офшора. Неких земаља нема у тим списковима, али без обзира на то под њиховом јурисдикцијом могу да се нађу територије (зоне) које имају очигледне особине офшора. Прве „пореске мирне луке“ су се појавиле у САД и Великој Британији. Сада је само под британском јурисдикцијом 12 офшора. У САД постоје „унутрашњи“ офшори (Делавер, Вајоминг) и офшори на острвима. У зони Европске уније има најмање 10 организација које поседују особине офшора: Холандија, Монако, Малта, Андора, Луксембург, Лихтенштајн, Кипар, Ирска… Могу се издвојити три групе офшора:

1. Англосаксонско средиште (острва Карипског базена, Нормандијска острва, Ирска).

2. Земље Бенелукса (Холандија, Луксембург а уз њих и Швајцарска).

3. Сви остали офшори – периферија, заједно са Кипром. Данас се у светској економији запажа формирање сложених финансијских мрежа. Неке економски развијене земље типа Холандије и Велике Британије називају у специјалној литертури спаринг-офшор јурисдикције. У њима се региструју компаније које, са своје стране,раде у спрези са класичним офшорима. У поштованим земљама Запада такве компаније се још називају компаније – пробијачи. На пример, Холандија има своје офшоре на Карибима: Аруба, Кирасао, Сен-Мартен. Тако је Холандија 2006.године имала око 20.000 такозваних поштанских компанија које немају неко битно учешће у самој земљи. 43% њихових бенефициара су били из – већ по традицији – „мирних лука“ – Холандских Антила, Британских Девичанских острва, Кајманских острва, Кипра, Швајцарске. Осим тога, у земљи је постојало 12,5 хиљада специјалних финансијских компанија (Special Financial Institutions – SFI) кроз које је, према подацима Централне банке Холандије, 2002.године прошло 3600 милијарди евра, што је 8 пута премашило БДП земље. Средином 2000-их година у земљи је било и 42.000 финансијских холдинга, од којих су са 5.800 њих управљали трустови. Без обзира на то, скоро ни једна званична међународна и национална институција Холандију не сматра за офшор[1]. Офшори су главна чворишта преко којих пролазе финансијски инвестициони фондови светске економије. Годишњи извоз капитала из Холандије, Луксембурга и Ирске је између 10 и 12 билиона долара, што превазилази извоз капитала из САД. А портфељске инвестиције са Карибских острва и Нормандије износе 1/5 портфељских инвестиција које се извозе из САД[2]. Офшори такође представљају центре из којих се управља предузећима и компанијама у многим земљама. Понекад их називају и „црне рупе“ светске економије. „Рупе“ су зато што се у њих сливају огромна финансијска средства, која су иначе неопходна за развој држава из којих та средства потичу. А „црне“ зато што су потпуно непровидне, што не постоји никаква информација о операцијама и финансијско-имовинском положају офшор компанија и њиховим бенефициарима…

Извештај Tax Justice Network: приказ светске офшор-економије Према последњем извештају међународне истраживачке организације Tax Justice Network (TJN), која се бави независним истраживањем у области избегавања плаћања дажбина, на банкарским рачунима офшор јурисдикције се налази између 21 и 32 билиона долара. И то без урачунавања таквих финансијских актива, какве су јахте, виле, дворови, замкови, многобројни луксузни предмети и уметничка дела. Износи тих актива никако нису испод десетине дела укупног обима светског богатства, процењеног од стране швајцарске банке Credit Suisse на 231 билион долара, према стању средином 2011.године). Чак и минимална процена од 21 билиона долара представља еквивалент збирном бруто домаћем производу (БДП) САД и Јапана. По свему судећи, у процену новчаних средстава у офшорима улазе само износи капитала који стижу на банкарске рачуне, али се не узимају у обзир приходи које власници офшор рачуна стичу од камата или на други начин. Такође треба да се подвуче да су процене који су дате у извештају TJN много веће од свих претходних процена укупних офшор средстава, до којих су дошле различите организације (ни једна није била изнад 10 билиона долара). У извештају TJN нема ни процене укупне вредности актива које офшор компаније контролишу у читавом свету (пре свега – актива реалног сектора економије). Могуће је да вредности таквих актива, ако ништа друго, а оно бар нису мање од укупног обима новчаних средстава на офшор банкарским рачунима[3].

Tax Justice Network је организација која се, по мишљењу неких аналитичара, залаже за социјалистичка уверења и има репутацију јаког противника офшор зона. Руководилац истраживања у TJN је Џејмс Хенри, бивши главни економиста у консалтинг фирми McKinsey. Интересантно је да су подаци извештаја TJN од пре две године, али је извештај објављен тек у јулу 2012.године[4]. Међународни финансијски аналитичари претпостављају да је задатак извештаја – припрема јавног мњења за следећи „напад“ на светске банкаре, који је сличан пресингу који су финансијске институције САД и Велике Британије направили на швајцарске банке 2011.године. Има експерата који мисле да TJN није баш толико

независна институција, како се то чини на први поглед. Они скрећу пажњу на диференцирани прилаз TJN различитим офшор јурисдикцијама. Није прошла непримећена ни околност да је TJN заједно са властима САД, Велике Британије и још неких западних земаља последњих година са великим бесом нападала Швајцарску и Кајманска острва. Полазна информација за обрачунавање су били, пре свега, отворени званични подаци Банке за међународни обрачун из Цириха, ММФ-а, националних централних банака и државних благајни. Као допунски извори коришћена су истраживања главних аудиторских фирми.

Главни офшори по списковима TJN Још пре него што је објављен наведени извештај Tax Justice Network је саопштавао да Швајцарска представља главно склониште света који избегава да плаћа порезе, и да она врло нерадо у односу на друге развијене земље открива податке и позива на одговорност оне који нерадо плаћају порезе. После Швајцарске по рејтингу финансијске транспарентности које је сачинио TJN иду Кајманска острва, Луксембург, Хонгконг и САД. Затим по Tax Justice Network иду острво Џерси, Јапан, Немачка и Бахреин. Рејтинг TJN мења представу о офшорима по земљама и територијама које се налазе изван граница „цивилизованог света“ („златне милијарде“). У списак офшора су доспеле скоро све главне економски развијене земље: САД, Немачка, Јапан, Швајцарска, Велика Британија (ова последња у ствари контролише острво Џерси које је само формално ван британске јурисдикције). Међу офшорима који се налазе на периферији светске капиталистичке економије издвајају се Кајманска острва, Тринидад и Тобаго и остале државе Карибског базена. Те државе су неприметно прешле у групу слободних држава које не зависе од светске политике. На пример – Тринидад и Тобаго. Код њих нема ни помена о некаквој „демократији“. У тој острвској републици све до сада није укинута смртна казна и свуда се користи телесно кажњавање. Постоје стабилно високи показатељи корупције у судству, на снази је забрана на толико пропагиране у „цивилизованом свету“ хомосексуалне односе, жене немају цео низ грађанских права. Међутим, такве „недемократске“ ситнице нису постале препрека за то, да САД објаве да су острва „слободна“. Влада је дозволила да стране компаније раде на њиховој територији, због чега је унела неке измене у постојећи порески кодекс. Острвске власти добијају невелику надокнаду за „гостопримство“ које пружају, и тако су интереси избалансирани.

Клијенти офшора и „услуге“ светских банака Износи који су наведени у извештају TJN припадају броју од отприлике 10 милиона физичких лица, који поседују офшор рачуне директно или преко правних лица. Просечно се добија између 2 и 3 милиона долара по човеку. 47% средстава припадало је непосредно физичким лицима, а 53% – правним. Скоро половина од 21билиона долара (тачније: 9,8 билиона $), како процењује TJN, припада броју од 92 хиљаде најбогатијих људи (тј. око 1% свих физичких лица која поседују средства у офшорима). Просечно по једном човеку у тој групи најбогатијих људи долази преко 100 милиона долара средстава на офшор банкарским рачунима. На размештај средстава под офшор јурисдикцију физичким лицима помажу и посредничке услуге банака, други финансијски посредници и консултанти. Како констатује Џејмс Хенри, да се црни новац шета по свету финансијској елити помажу званичне структуре, „вредни рој професионалних помоћника из сфере приватног банкарског опслуживања, правних, књиговодствених и инвестиционих услуга“. Да би се вршиле овакве „деликатне“ услуге многе велике банке су још крајем прошле године формирале јединице које су назване private banking. За највеће банке у сектору услуга private banking сматра се да су швајцарска UBS, Credit Suisse и америчка Goldman Sachs. Вероватно да данас не може да се нађе ни једна транснационална банка која не ради са офшор клијентима или која за своје клијенте не врши офшор услуге. На офшоре, по неким проценама, долази 14 – 17% трансграничних финансијских актива и обавеза светских банака[5].

TJN издваја педесет највећих светских банака које се баве офшор бизнисом. Уз топ-50 у офшорима је, према процени TJN смештено око 12 билиона долара, тј. отприлике половина свих офшор новчаних средстава.

2005.године тај показатељ је износио отприлике 5,4 билиона долара; то значи да је он за пет година дуплирн,

и више од тога. Прва два реда у списку топ-50 (према стању из 2010. заузеле су швајцарске банке UBS и Credit Suisse. Следећа три места припадала су таквим светски познатим европским банкама какве су HSBC, Deutsche Bank, BNP Paribas. ЗатимсуишлебанкесаВолстрита: JP Morgan Chase, Bank of America, Morgan Stanley, Wells Fargo иGoldman Sachs . На банке које су ушле у топ-10 отпада отприлике 6 билиона долара средстава, смештених на офшор рачуне (тј. 50% од укупног износа у топ-50).

Одакле средства стижу у офшоре? Премештање значајног дела великих новчаних средстава у офшоре долази преко светских финансијских центара – Њујорка, Лондона, Цириха, Хонгконга,Токија. Посебно активно офшоре користе земље англосаксонског економског модела, тј. САД и Велика Британија. Од 100 британских компанија са највећом капитализацијом, које су укључене у листинг Лондонске берзе фондова, само 2% не користи услуге офшора. Остале имају преко 8000 ћерка-фирми са јурисдикцијом у читавом свету. Територије Гернсија, Џерсија и острва Мен су већ неколико векова офшор зоне Велике Британије. Америчке транснационалне компаније су најактивнији (после енглеских предузећа) корисници услуга офшора. Од 100 највећих корпорација Америке, чије се акције налазе на берзи, 83 имају ћерке-компаније у офшор зонама. Средства за офшоре притичу такође из земаља које у великим количинама извозе сировине и готове производе. Највише из земаља које експлоатишу нафту. За 1970. – 2010.год, према истраживању TJN, извезено је у милијардама долара: из Кувајта 496, из Саудијске Арабије 308, из Нигерије 306. Један од светских лидера са извозом у офшоре је – Русија: за период 1990 – 2010. из земље је у офшоре извезено 798 милијарди долар (произилази да је просечно годишње извожено скоро по 40 милијарди долара). Процене TJN се у највећој мери поклапају са званичним подацима Централне банке Руске Федерације. Тако је 2010.године чисто отицање приватног капитала из Русије изнело 34,4 милијарде долара, а 2011. – 80,5 милијарди долара. Џејмс Хенри, кога смо већ помињали, руководилац истраживања, претпоставља да је највећи део средстава из Русије извезен кроз приватизацију државних актива. Само је Кина послала у офшоре више активе од Русије: 1,2 билиона долара. Истина, подаци за Кину се дају на период од 40 година, од 1970, а за Русију – само за 20 година. Тако да по просечним годишњим показатељима отицања приватног капитала у офшоре Русија међу земљама које се налазе изван граница зоне припадања „златној милијарди“ неопозиво представља лидера. Иза Русије(период 1970 – 2010, у милијардама долара) су Кореја – 779, Бразил – 520, Кувајт 496. У односу на минималну процену збирних средстава на банкарским рачунима офшора (21 билион долара) средства која су дошла из Русије представљају 4%. (Следи наставак)

[1] Б. Хейфец. Оффшорные финансовые сети российского бизнеса // «Экономический портал», декабрь 2008; Van Dijk М., Weyzig F., Murphy R. The Netherlands: A Tax Haven? Amsterdam: SOMO Report, 2006, р. 3. (Б.Хајфец: Офшор финансијске мреже руског бизниса // „Економски портал“, децембар 2008).

[2] «Борьба с офшорами: прогноз военных действий. Инфографика» //11 мая 2012 Forbes.ru: http://www.forbes.ru/sobytiya-column/finansy/82075-borba-sofshorami-prognoz-voennyh-deistvii) (Борба с офшорима: прогноза војних дејстава. Инфографика“ // 11.05.2012).

[3] Постоје неке процене финансијских и нефинансијских структура које контролишу офшор структуре, а које су направиле друге организације. На пример, према подацима Boston Consulting Group (BCG), офшор банке су на крају прошле деценије управљале капиталом од 7 билиона долара, а по проценама Организације за економску сарадњу и развој – 11,5 билиона $ (Јелена Снежко: Борба против офшора је акативна у развијеним земљама, али је корисна и за земље у развоју // www.investgazeta.net // 16.04.2009).

[4] The Price of Offshore Revisited, Tax Justice Network, July 2012.

[5] «Борьба с офшорами: прогноз военных действий. Инфографика» // 11 мая 2012 Forbes.ru: http://www.forbes.ru/sobytiya-column/finansy/82075-borba-sofshorami-prognoz-voennyh-deistvii) (Борба с офшорима: прогноза војних дејстава.)

***

ЦРНЕ РУПЕ СВЕТСКЕ ЕКОНОМИЈЕ (Други део) Валентин КАТАСОНОВ | 04.02.2013 | 02:12/ Фонд стратешке културе Проблеми које ствара“офшоризација“ светске економије Од 1970. до 2010.године, како је то процењено у извештају TJN, из економија у развоју (укупно 139 земаља) отишло је између 7,3 и 9,3 билиона долара (просечно, обрачунато на годишњем нивоу, око 200 милијарди $). Ако се узму у обзир камате и остале врсте прихода стварна величина тих капитала је већ много већа од 15 билиона (по најконзервативнијој процени). Сиромашне земље су, да тај новац није пренет у офшорове, до сада могле да исплате спољне дугове и да озбиљно убрзају свој развој. Ако би сеузео у обзир незарачунати капитал из офшорова свих земаља у развоју, које су традиционалним обрачунима крајем 2010.године имале укупан спољни дуг од 4,1 билион $, произилази да је њихов дуг реда величине минус 11 билиона $, тј. у суштини те земље нису дужници, већ кредитори! Речено обичним језиком: када би новац остајао унутар њихових економија становништво небогатих земаља у развоју (а то је 85% светског становништва) могло би да живи потпуно другачије него што живи.Али, како се констатује у извештају, извезене активе припадају малој групи добростојећих људи, док дуговања државе падају на рамена свих грађана у земљи. Када би сакривени износ од 21 – 32 билиона $ доносио само скромни приход од 3% камате и када би се такав приход опорезивао са 30%, пишу истраживачи, активе у офшоровима би већ прве године дале добит између 190 – 280 милијарди $. А то је отприлике два пута више од онога што економски развијене земље (чланице OECD – Организације за економску сарадњу и развој) издвајају као материјалну помоћ за развој земаља које су изван граница зоне у којој живи „златна милијарда“. Новац од опорезивања, који није доспео у државну касу, је огроман, он је „довољан да се битно поправи финансијска ситуација многих земаља, посебно оних у развоју“, – подвлачи Џејмс Хенри. Истовремено, према речима овог руководиоца истраживања, у тој новости постоји и позитиван аспект: свет је открио „црну рупу“ у коју пропада новац, проценио је димензије тог блага, сакривеног у офшоре. Јачање „офшорског“ карактера светске економије ствара озбиљне економске и социјалне проблеме и, ако ништа друго, три главна међу њима можемо одмах да наведемо: 1. Низак ниво опорезивања у зонама офшора подрива фискалну базу земаља, чији резиденти користе услуге офшора. Према најконзервативнијим проценама буџети свих земаља у свету се сваке године лишавају користи од најмање три билиона $ који се крију у офшорима.

2. Извођење анонимних операција представља претпоставку за прање нелегалне добити и финансирање светског тероризма, преко – офшора. Они доприносе порасту организованог економског криминала, посебно трансграничног.

3. Као резултат слабог регулисања финансијских операција у офшорима, повећава се ризик од неконтролисаних токова такозваног врућег новца, што дестабилизује финансијски систем.

Администрација Барака Обаме: „крсташки рат“ против офшора Од пре неког времена (нулте године нашег века) у свету је почела борба против офшора, када су САД и европске земље одједном откриле да губе значајне своте новца од пореза. У САД, према званичним подацима, државна благајна се сваке године лишавала најмање 100 милијарди долара зато што су амерички порески обвезници користили шеме са офшорима. Изузетно много енергије за борбу са офшорима је потрошила администрација Барака Обаме. Још пре него што се разбуктала финансијска криза у САД је почела припрема закона „Спречавање злоупотреба преко пореских лука“[1]; Обама је наставио са покушајима да се нацрт закона прогура у Конгрес САД. У том закону су најбитнији следећи ставови: 1. Одређивање суровијих захтева за пореске обвезнике САД који користе јурисдикцију офшора; 2. Давање овлашћења Државној благајни САД да користи специјалне мере према страним јурисдикцијама и финансијским институцијама које спречавају убирање пореза; 3. Увођење опорезивања трустова у офшору који се користе ради стицања непокретности, уметничких дела и накита за становнике САД и признавање

лица која стварно добијају активе од офшор-трустова за бенефицијаре; 4. Повећање казни за лица која користе пореска склоништа, на износ до 150% од прихода који се добија таквим поступцима. Нагли пораст државног дуга и дефицита федералног буџета у САД пошто се земља нашла у финансијској кризи принудили су америчке власти да изађу у јавност са гласним изјавама о својим плановима да „расчисте ситуацију“ са појединим офшорима. Посебно енергичне изјаве у вези са тим давао је Б.Обама. Он је „нишанио“ Кајманска острва – месташце на земљиној кугли које је амерички капитал изузетно волео. Такви гиганти америчког и светског бизниса, какви су Coca-Cola, Procter & Gamble, General Motors, Intel, FedEx, Sprint и др. тамо имају фирме-ћерке. По финансијском свету се шири шала: најпознатија пословна зграда на свету није ни Њујоршка берза, ни Лондонска, већ Агленд Хаус, скромни четвороспратни пословни објекат на Великом Кајману који представља правну адресу много хиљада компанија, које су регистроване на том острву. „На Кајманским острвима постоји зграда у којој је смештено 12.000 америчких корпорација – изјавио је 5.јануара 2008.године у Манчестеру, држава Њу-Хемпшир, Барак Обама. – То или је највећа зграда у свету или највећи лоповлук на свету. Ми ћемо открити шта је од то двоје.“ Међутим, без обзира на одлучност тадашњег кандидата за председника САД, која се, његовим доласком на власт није смањила, најутицајнији човек на планети ипак није успео да се разрачуна са Агленд Хаусом. [2] Најозбиљнији практични корак у области борбе са офшорима треба да је Закон о пореској дисциплини који се односи на рачуне у иностранству, а који је донет у САД у мају 2010.године. У фебруару 2012. је са Француском, Италијом, Немачком, Великом Британијом и Шпанијом закључен Споразум о заједничком спровођењу тог акта. У оквиру тог Споразума национални порески органи имају право да размењују информације и да једна другу извештавају о дешавањима у вези са тим. Али од тог закона највише добијају Сједињене Државе. Тим актом се предвиђа да и банке, и друге финансијске институције побројаних земаља треба у ствари да постану добровољни агенти америчке службе опорезивања. Они су дужни да подносе извештаје о сумњивим (са гледишта пореских интереса САД) рачунима и операцијама физичких и правних лица америчког порекла. Уколико се примети да банке и остале финансијске институције других земаља немају жељу да „сарађују“ са пореским органима САД, према таквим институцијама САД могу да предузимају одређене санкције. Није тешко да се примети да,изговарајући се борбом против офшора и злоупотреба у вези са плаћањем пореза, власти САД имају намеру да преузму под директну финансијску контролу (административну) друге земље.

Борба са офшорима и нове финансијске шеме Да би власник актива постао анониман мора да се искористи не један офшор, већ њихов ланац, међу којима обавезно постоји територија где се региструју компаније са директорима и власницима који нису прави, а имена правих се не могу наћи ни у једном документу. Њих су почели да називају бенефицијари (тј. они, који имају стварну корист од посла). Такву шему користе, на пример, корумпирани функционери, вође организованих злочиначких група… Данас у различитим званичним документима (на пример – на званичним сајтовима) фигурирају називи номиналних власника акција, а то су у ствари највеће светске банке које пружају услуге private banking. Међутим, ти номинални власници не откривају ко је стварни власник акција – таква се информација може добити само на захтев суда. То је баш згодан начин да се сакрије својина од лица за које не желиш да их „просветлиш“. Уопште не треба дуго тражити примере. Да узмемо руска акционарска друштва. 97% акција ОАО „ЛУКОЈЛ“ држе номинални власници. Три четвртине акција су у номиналном власништву холандске ИНГ-банке („Евразија“), а остатак је код чисто руских номиналних власника. Појединцима припада укупно 3% акција, мада се сматра да најкрупнији пакет акција ЛУКОЈЛ-а припада његовим менаџерима – Вагиту Алекперову (21%) и Леониду Федуну (9%). Међутим, та информација се никако не може проверити. Према скорашњим саопштењима – 27% акција државног „Газпрома“ има такође номиналне власнике. Преко 50% акција Рударско-металуршког комбината ГМК „Нориљскиј никељ“ је у поседу страних номиналних власника или у офшорима. Код „Русал“–а номиналним акционарима припада 25% акција, а контрола читаве компаније се врши из офшора.[3] Фактички – најкрупније банке на свету, правне фирме, па чак и поједина физичка лица су на себе преузели функцију сакривања правих акционара и бенефициара, коју су раније вршиле офшорне јурисдикције. Зато „навала“ западних држава на офшоре као на „информационо нетранспарентне зоне“ није довела ни до каквих

резултата.

Борба са офшорима као средство помоћу кога финансијске групе деле међу собом сфере светског утицаја Под изговором да се власти неких Западних земаља боре са офшорима, њихове банке у ствари врше поновну расподелу сфера свог утицаја. Најбољи пример из скорашњег периода је притисак власти САД и Велике Британије на Швајцарску. Позивајући се на борбу са офшорима долази до процеса уништења трећег по значају међународног финансијског центра. 2011. године је Берн био принуђен да закључи споразум са Сједињеним Државама, Великом Британијом и Француском, којим се захтева све могуће помагање властима три наведене земље при откривању информација о томе који то њихови грађани, иначе клијенти швајцарских банака, не плаћају порезе. У резултату је почео масовни одлив капитала из Швајцарске. Где? У отаџбину коју контролишу америчке и британске банке. Највише на Бахамска острва и британска Девичанска острва, који се налазе под јурисдикцијом те исте Велике Британије (иако су те територије формално независне, реално представљају „прекоморске територије Велике Британије“ на челу са монархом – краљицом Велике Британије Елизабетом Другом, која поставља гувернере тих земаља). Део капитала је премештен у сигурне банке које се налазе у САД и Великој Британији. Али ни то није све! Швајцарске банке су биле принуђене да добро испразне своје „новчанике“. У августу 2011. Швајцарска је званично исплатила Великој Британији преко 600 милиона долара сакривеног пореза њених држављана који су свој капитал чували у депозитима швајцарских банака. Од јануара 2012. Министарство правде САД врши истрагу 11 швајцарских банака, међу kојима су и Wegelin, Credit Suisse и Julius Baer о њиховом помагању у „неплаћању пореза америчких држављана“. Већ почетком 2012.године једна од најстаријих швајцарских банака Wegelin је због започете истраге продала свој бизнис. Није искључено да ће швајцарске банке бити принуђене да и државној благајни САД плате повисоке износе као компензацију за неплаћени порез њихових америчких клијената.

Борба са офшорима: смртна пресуда без могућности помиловања У току последње финансијске кризе борби са офшорима су се прикључиле све главне земље Запада и многи познати политичари. Чак је и римски папа Бенедикт XVI изјавио да „ финансијске офшоре лишава свог благослова“. У званичном документу папског „Савета за правду и слободу“ који је обнародован по резултатима Међународне конференције о финансирању развоја у Дохи (29.11. – 2.12.2008.) констатује се да су офшорна тржишта повезана са нелегалном добити. Офшори су водили непаметну финансијску политику која је на крају крајева довела до садашње финансијске кризе. Омогућујући да се крију порези они су омогућили и гигантско отицање капитала, нанели су огромну штету сиромашним земљама и зато морају бити затворени.[4] Међутим, после завршетка прве фазе финансијске кризе антиофшорна запаљивост Запада је великом брзином спласнула. Стварна политика појединих западних земаља у вези са офшорима је врло противуречна. Са једне стране оне подстичу очување (па чак и развој) оних офшорних територија које обезбеђују доток из свих крајева света капитала на рачуне банака својих земаља. Са друге – покушавају да спрече отицање капитала у офшоре са својих територија, што је изазвано разлозима фискалне природе. Практични кораци у вези са борбом са офшорима Карибског базена коју води администрација Барака Обаме, а о којој смо говорили у почетку овог текста, за сада није дала неки видљив резултат. Исто тако су и европске земље (Швајцарска, Луксембург) и Кина (са Хонгконгом) обећали да ће се обрачунати са својим офшорима. После почетка кризе 2008.године лидери G20, дискутујући о мерама за борбу са кризом, више пута су обећавали да ће да затворе „луке за склањање од плаћања пореза“. 2010.године су унете исправке у конвенцију OECD о порезима, којима су пооштрени ставови у вези са изношењем информација. Од 2010.године је потписано преко 600 споразума о размени информација који, између осталог оштро ограничавају банкарску тајну. Међутим, успеси су и ту врло скромни. Заслужује пажњу и мера борбе са сакривањем капитала у офшорне зоне Европе, коју практикују власти Немачке, – набавка нелегалних дискова са информацијама о рачунима у одговарајућим банкама, којом се баве и федералне, и земаљске владе. Испоставило се да је та мера врло успешна, мада је многи државници и политичари Европе критикују као „не баш чисту етички“. Међутим, властима Немачке данас, када се у Европи разгорела дужничка криза, а немачка економија доживљава преоптерећења, баш и није до „етичке

чистоте“. Вероватно је да је анти-офшорно законодавство неопходно, али ипак није и довољан услов за успешну борбу са офшорима. Тако Италија у тој области има добро законодавство, али и даље међу земљама Западне Европе води у учешћу економије „у сенци“ у БДП-у, као и у нелегалном извозу капитала. Истовремено, на територији земаља Северне Европе, у којима је ниво пореза прилично висок, постоји минимално коришћење „црних“ и „сивих“ офшорних шема. У Норвешкој порез на добит од експлоатације нафте и гаса и до 80%, али иностране нафтне компаније без обзира на то упорно скрећу погледе ка тој земљи, захваљујући непостојању корупције, ефикасној државној подршци великим пројектима и јасним, непроменљивим и транспарентним условима пословања. Све у свему – борба против офшора је усмерена не на уништење институције офшора, већ на омогућавање њиховог коришћења за јачање позиција појединих учесника у конкурентској борби. У једном од последњих истраживања о офшорима констатује се: „Рат са офшорима је врло чудан рат. Вођење тог рата је исто што и ратовање са сопственом десном руком. Јер офшори представљају један од међаша глобалних финансија. Извади га и – читава кнструкција ће да се сруши… Зашто рат са офшорима није постао тотални? Шта ће Лондону толико офшора? Зашто се Кариби, директно уз САД, тако радују животу? Зато што им офшори представљају одличан начина за убирање туђег новца. Доле своје паре, које одбацују капитал, али туђе – само изволите, добро нам дошле! Офшори сакупљају новац читавог света и зато нико не оспорава право офшора на постојање“.[5]

[1] Bill S. 681 ‘Stop Tax Haven Abuse Act’.

[2] “Черныедырымировыхфинансов” // expert.ru, 23.07.2012.(«Црне рупе светских финансија») [3] «Стратегия – эвакуация» 5.12.11// http://www.gazeta.ru/column/mikhailov/3858474.shtml [4] Der Spiegel. 2008. Dez. 9 [5]«Борьба с офшорами: прогноз военных действий. Инфографика» //11 мая 2012 Forbes.ru: http://www.forbes.ru/sobytiya-column/finansy/82075-borba-sofshorami-prognoz-voennyh-deistvii(„Борба с офшорима: прогноза за војно деловање. Инфографика“)

04.02.2013.Вести са ОКУПИРАНОГ Косова и Метохије Posted: 04 Feb 2013 05:40 AM PST

04.02.2013.Вести са ОКУПИРАНОГ Косова и Метохије Експлозије у Митровици и Лепосавићу 04.02.2013 | 08:32 Извор: КИМ Током протекле ноћи на северу Косова забележена су два инцидента. Јака експлозија одјекнула у северном делу Косовске Митровице а на пољопривредну апотеку у Лепосавићу бачена је бомба.

У северном делу Косовске Митровице синоћ око 22 сата одјекнула је јака експлозија у мултиетничком насељу “Три солитера”, изјавио је КИМ радију регионани директор Полиције Косова у Митровици Ергин Медић. Он је казао да у овом инциденту није било повређених, али је причињена материјална штета на три возила. Експлозија се догодила у близини Три солитера и статичног пункта косовске полиције. “Поломљена су стакла на неколико путничких аутомобила који су ту паркирани, а оштећени су и прозори на солитеру”, казао је Медић. Косовска полиција је одмах изашла на лице места, обезбедила подручје и започела истрагу. Нешто раније, казао је Медић, одјекнула је и експлозија у центру Лепосавића. Експлозивна направа бачена је на пољопривредну апотеку у Лепосавићу али на срећу ни у том инциденту није било повређених. На апотеци су поломљена стакла а припадници Полиције Косова обавили су увиђај. Оба случаја окарактерисана су као изазивање опште опасности. *** ПАКЕТИЋИ СТИГЛИ НА КИМ 04.02.2013. 13:45 Извор: ТВ МОСТ Из Штутгарта је на Косово и Метохију стигао комби пун светосавских пакетића за српску децу у Великој Хочи и Ораховцу. Акција Дар од срца ове године је изведена четврти пут заредом… Деца пре свега штутгартске парохије, али и других (Хајлброн, Калв, Гепинген) су за своје другаре отпремила светосавске пакетиће са жељом да им се бар мало олакша начин живота на Косову и Метохији. “Наше мало за некога може бити пуно”, мото је акције коју је покренуо протојереј Братислав Божовић у Штутгарту.

- Овдашња деца су већ стекла другаре на Косову и Метохији и њима је важно да својим пакетима припремљеним од срца измаме осмехе на дечјим лицима. Деца која похађају часове верске наставе при нашој парохији знају

колико је важно помоћи онима у невољи и стога нам је посебно драго што и овога пута имамо преко 20 пакетића – истакао је протојереј Братислав Божовић. Он се захвалио свима на припреми пакета, на новчаним прилозима, као и члановима хришћанско-хуманитарне заједнице Радости моја, а посебно Станиславу Божићу, Мићи и Драгану на организацију транспорта и дистрибуцији.

*** 03.02.2013.Вести са ОКУПИРАНОГ Косова и Метохије

Експлозија у Косовској Митровици недеља, 03. феб 2013, 22:49 -> 22:58 РТС Јака експлозија одјекнула је у северном делу Косовске Митровице у мултиетничком насељу Три солитера. Нико није повређен, али је причињена материјална штета. У северном делу Косовске Митровице вечерас је у 22.20 сати одјекнула јака експлозија у мултиетничком насељу Три солитера. Није било повређених, али је причињена материјална штета на возилима, док су неки од гелера погодили и прозоре зграде испред које је активирана експлозивна направа, највероватније ручна бомба. Како јавља Танјугов извештач са лица места, експлозија се догодила у близини Три солитера и статичног пункта косовске полиције. Поломљена су стакла на неколико путничких аутомобила који су ту паркирани, а оштећени су и прозори на солитеру. Косовска полиција је одмах изашла на лице места, обезбедила подручје и започела истрагу. На лицу места дошли су и војници Кфора. Експлозија је била изузетно јака, па се један број грађана окупио. *** ЕКСПЛОЗИВНОМ НАПРАВОМ НА ПОЉОПРИВРЕДНУ АПОТЕКУ 03.02.2013. 11.10 Извор: ТВ Мост Експлозивна направа бачена је вечерас око 19 сат и 15 минута на пољопривредну апотеку у Лепосавићу али на срећу није било повређених… Власник објекта је Славољуб Ђорђевић и како је јавио репотрет телевизије Мост са лица места, на апотеци су поломљена стакла . Припадници КПС обављају увиђај. *** ТВ Пулс: Обијена црква Свете Петке у Доњој Будризи Црква Св. Петке у Доњој Будризи обијена је јуче око 18 часова, јавља ТВ Пулс из Шилова.

Црква Св. Петке у Доњој Будризи (Фото ТВ Пулс) Портпарол Полиције Косова за регион Гњилана Исмет Хашани изјавио је да је из цркве је однесен ситан новац и да је испретуран црквени инвентар. У Косовском Поморављу последњих дана је обијена и црква светог Николе у Биначу и црква светих Апостола Петра и Павла у Клокоту. *** 10:09 КИМ радио З. Стевић: Стефановић све радио на своју иницијативу “Борислав Стефановић својим изјавама по медијима покушава да побегне од одговорности јер све што је договарао, договарао је без претходног сумирања терена и без консултација са било којим послаником са Косова и Метохије”, изјавио је за Радио КИМ Звонимир Стевић.

З. Стевић (Фото РТС) Посланик Социјалистичке партије Србије са Косова и Метохије и бивши државни секретар за КиМ, Звонимир Стевић, изјавио је, реагујући на изјаву Стефановића дату у емисији “Од А до Ш” да су “људи из СПС-а најодговорнији и за високе цене наплате осигурања за возила на административним прелазима” да то није тачно. „Стефановић је све радио на своју иницијативу, испод жита, у четири око, у шест ока…., и сад се вероватно правда. Цене и споразуми су резултати његовог рада и његовог деловања у том периоду као индивидуалног стрелца“, казао је Стевић КИМ радију. Стевић тврди да СПС није учествовао у доношењу тих споразума.

„Ја сам у том периоду био државни секретар. У једном тренутку питао сам тадашњег министра образовања Жарка Обрадовића и министра унутрашњих пслова Ивицу Дачића да ли они као водећи људи у влади и ми као странка знамо шта се преговара у Бриселу речено ми је да ми званично не учествујемо у томе“, рекао је он и додао да је чињеница да су договори у Бриселу резултат рада Борислава Стефановића и још двоје, троје људи који су са њим у томе учествовали. Бивши државни секретар је казао да за цену осигурања на прелазима нису крива осигуравајућа друштва већ споразуми који су донети. Стевић тврди да је било захтева да се цене осигурања смање у време мандата Стефановића али да то није учињено.

******* 09:31 Танјуг Искендеров: Ниjе реално да Немачка промени став о Kосову БEOГРAД – Научни сарадник у Институту за балканистику Руске академиjе наука, Петар Искендеров сматра нереалним да Немачка коjа jе прва признала независност Kосова промени своj став о томе, али jе и уверен да Србиjа у новоj композициjи односа има право да тражи своjа права и териториjе, пре свега када су у питању Срби у БиХ и на северу Kосова.

Искендеров сматра да jе Немачкоj одговарао стални конфликт на Балкану jер jе деведесетих година, уjедињена и све моћниjа, желела да се дефинитивно реши америчких база.

Oн у разговору за данашње “Новости” подсећа да су Немци у време распада Jугославиjе одиграли важну улогу, и каже да Немачка жели да покаже да jе лидер у Eвропи и да одлучуjе о Балкану, и да jе пресудно то што хоће да оствари оно што jе почела – признање Kосова. На питање може ли руски председник Владимир Путин, коjи има одличне односе са немачком канцеларком Aнгелом Mеркел, да утиче на праведниjи однос Немачке према Србима, Искендеров каже да велике државе своjе политичке проjекте “упорно гураjу”.

Oн сматра да jе велика грешка то што европски чиновници “умируjу Aлбанце” тако што им стално попуштаjу па Aлбанци “иду све даље”. На питање шта може Србиjа, руски стручњак за Балкан каже да jе уверен да Срби имаjу право да у новоj композициjи односа траже своjа права и териториjе.

“Tо се пре свега односи на босанске Србе, као и на Србе са севера Kосова. Русиjа и Србиjа би требало да траже истомишљенике у другим државама да jе садашња подела на Балкану неправедна”, рекао jе Искендеров. фото Танјуг, С. Радовановић ___________ 02.02.2013.Вести са ОКУПИРАНОГ Косова и Метохије

01.02.2013.Вести са ОКУПИРАНОГ Косова и Метохије

Дмитриј СЕДОВ: Серијал “Лобања и кост” 1-3 Posted: 04 Feb 2013 05:40 AM PST

Серијал “Лобања и кост” – чланак 1. Трикови са “зеленим папирићима” или јавност је глупа Дмитриј СЕДОВ | Фонд стратешке културе За ФБР приредила уредник Биљана Диковић Верујте ми поштовани читаоци, ваш аутор не припада присталицама теорије завере, који се у великој мери састоје од ентузијаста превртљивог ума. Аутор је такође далеко од теорије светске завере, у коју су, по теорији истих ентузијаста, неизбежно увучени не само сви познати политичари, него и судеди из викендица. Упркос свему, аутор се одлучио на обраду теме тајних друштава, које је означио називом “Лобања и кост” (тако се зове масонска ложа универзитета у Јелу, која је дала Америци највеће политичаре и председнике). Циљ је једноставан – хтео бих да разјасним шта је реално, а шта измишљено, у делатности англосаксонских масона. То је огромна тема. Ако покушате да саберете материјале о делатности масона током неколико векова на једну гомилу, та гомила ће достићи висину двоспратног “Дома мртвих” у коме се окупљају чланови ложе “Лобања и кост”. Истина, велики део тог писанија отпада на жврљање теоретичара завере и маштовитих писаца попут Дена Брауна, који су на масонској теми зарадили својих “пет шолди”.[1] Веома мало је истинских, поузданих докумената о делатности “браће”. А ако ми не желимо пуштати машти на вољу и свој мозак доводити до тачке усијања, онда ћемо се обратити само оним стварима које представљају необориве чињенице. Највероватније, требало би почети са разматрањем зеленог папирића са називом “један долар”, који, сложићете се са мном, лежи у основи читаве конструкције, не само америчке, него и светске економије. Симболика приказана на папирићу има конкретан смисао и носи у себи информацију о односу њеног аутора према свету. Због тога није лоше да, свако ко користи долар, зна каква се порука крије у његовом новчанику. Дакле, шта се скрива иза 1$ USA, који је оформио руски уметник Николај Рјерих 1928. године, по наруџбини будућег потпредседника Велса. За почетак, хајде да се запитамо зашто су људи који су стајали иза Рјериха, изабрали управо монету од 1 долара? Зар није боље да су циљали на 100 пута већу вредност папирића? Или на десетицама или хиљадицама (штампали су и такве!)? Овде се мора признати да су наручиоци били масони, јер је сва симболика монете обележена неспорно масонским обележјима. Многа тајна друштва су од давнина придавала јединици неки сакрални значај, уздижући је изнад свих других бројева. У првом реду – легендарни темплари, оснивачи савремене масонерије. За темпларе, јединица је представљала “јединство у различитости”. За јавност, ти можеш преузети свакојаки лик, иступати у име било које, чак и непријатељске партије. Но унутра, међу “својима”, мора да се сачува јединство. По учењу темплара, јединица такође значи да нема никакве разлике између зла и добра. То је и било забележено на застави тајних витезова: четири наизменично црна и бела квадрата. Бели је – симбол добра, црни – симбол зла. Или по латински: “EPLURIBUSUNUM”.

Овај натпис од 13 слова ми видимо на траци у кљуну орла, на десној страни монете од 1 долара. На орла треба пажљивије обратити пажњу. Његове груди покрива штит са 13 трака. У једној канџи је стегнуто 13 стрела, а у другој, маслинова гранчица са 13 листова и 13 плодова. На једном орловом крилу налазе се 32 пера – то је степен иницијације у обичним масонским ложама. А 33 пера на другом крилу, симбол су вишег и поготово, тајнијег степена. А над самим орлом, вероватно над Сједињеним Државама, уздиже се шестокрака Давидова звезда (симбол изабраног народа), која се састоји од 13 белих звезда петокрака. Слева на монети од 1 долара, Рјерих је сместио пирамиду, један од главних симбола слободних зидара. Тако себе називају браћа-масони, као да им родослов сеже из времена жречева и тајних друштава Древног Египта. Но, ова пирамида је некако чудна. Усечена, сложена из 13 ступњева. Истраживачи је зову “Пирамидом Илумината (Просвећених)”. То је читава група старинских масонских ложа. Структура Илумината састоји се од 13 степени иницијације, што је очигледно одражено и на 13 ступњева пирамиде на долару. Врх обезглављене пирамиде као да се уздиже на зракама, изнад основе. У троуглу (још један масонски симбол!) види се око. Њега различито називају, но чини се да је најисправнији назив “свевидеће око”. Изнад ока је натпис, који се поново састоји од 13 слова: “AnnuitCoeptis”. “Оно нас подржава (благослови)!” Мисли се на тајанствено око у троуглу. Доња трака окружује пирамиду и на њој је латиницом написано мото: “Novusordoseclorum” (Нови светски поредак). Шта смо ми добили у резултату? “Благословен нови светски поредак!”. Онај у коме владају масони. Свевидеће око, Луцифер, царује над пирамидом – над свим народима света. За оне који прихватају нови поредак – маслинова гранчица у орловој канџи. За непокорне – стреле! Ви се не слажете? Пробајте понудити друго објашњење ове симболике. Главну тајну Рјерих је зашифровао у центру монете. Изнад се види светли натпис: “Сједињене Америчке Државе”. Мало ниже је наизглед благочестива фраза: “InGodWeTrust” (Ми верујемо у Бога). У каквог? Америка је званично хришћанска земља. Међутим, на доларској монети ви не можете наћи ни један уобичајени хришћански симбол. На пример, одсуствује и сами крст. Зато свуда царује “вражији број”, за обичне људе несрећан број 13. На невеликом папирићу појављује се минимум 8 пута. У каквог онда “Бога” предлажу да верују Американцима и целоме свету? Одговор је дат у самом центру монете. Орла и пирамиду са оком уједињује реч “ONE”. ЈЕДАН, ЈЕДНО. Рекло би се да је то ознака номиналне монете. Но, већ ниже имамо такав натпис. И у сваком од четири угла нацртана је јединица (бројем и словима). А та крупна реч од три слова стоји посебно, без икаквих допуна. Та реч има сасвим другу улогу, представљајући централни део композиције: Ми верујемо у Бога Он је један Један долар

Зар није Конфучије рекао: “Знаци и симболи владају светом, а не реч и закон”. А ако измеримо ширину монете? Испада 66,6 мм. Случајна подударност? Но, вратимо се “несрећном броју”. Познато је колико се САД и Европа боје тог несрећног броја. У неким хотелима чак нема тринаестог спрата. Постоји чак и научни термин који дефинише бојазан од броја 13 – трискаидекафобија. Још већи страх доноси петак тринаести! Тог несрећног дана разапет је Христос, Каин је убио Авеља, Адам и Ева су пробали забрањени плод. И тако, уверили смо се да основна једдиница светског финансијског система носи у себи масонску генеалогију, која предвиђа тајне начине управљања политиком, туђе хришћанском погледу на свет. Веома важна је и та околност, што се ова “једнодоларска декларација” масона из 1928. године појавила после стварања и ступања на снагу Федералног Резервног Система САД, који је постао моћан инструмент у достизању њихових циљева.

Овде се треба присетити да од масона изабрани демократски систем власти не предвиђа никакво народно вршење власти. Разлог је једноставан – од народа изабрани политичари одвојени су од канала са новчаним токовима. Те канале контролишу крупна финансијска друштва. Политичари могу до миле воље говорити о свом служењу друштву, но реалне послове стварају реални новци, под којима су ови ангажовани као извођачи. У тачки у којој се пресецају политика и новац, управо и расту масонске ложе. О томе искуство САД очигледно сведочи. Сви угледни финансијери и политичари у тој земљи повезани су међусобно масонским ложама. Ипак, поставља се питање какав је смисао те појаве? Зар Ротшилди не могу да се сретну са Рокфелерима и Морганима и приликом игре голфа и да у неизнуђеним околностима донесу потребна им решења? Због чега та сва масонска бесовштина? Ротшилдима и Рокфелерима заиста није нужна црна конспирологија и они могу мирно да воде дијалог са председником државе. То су становници Олимпа на који тешко могу да се попењу шпијуни из противничког табора. Но, одлуке које они доносе, понекад су апсолутно тајне, и од великог броја извршилаца тих одлука захтева се да држе језик за зубима. Већина чланова англосаксонских ложа високог нивоа иницијације, јесу извршиоци идеје главних људи Америке и овде тајновитост представља закон. Примећујемо да, поред тих људи, у Америци има још око 5 милиона чланова масонских ложа нижих нивоа иницијације, који немају појма шта се “горе” ради. Хајде да погледамо рад масона на примеру финансијске кризе, која је прво потресла Америку а сада и цео свет. Кризе се изазивају вештачки и њихови аутори су увек из Федералног Резервног Система САД (раније Федералне Резервне Банке), заједно са високим чиновницима и администрацијом и групом најутицајнијих банака. Циљ кризе увек је један те исти – муњевито богаћење и прерасподела имовине у њихову корист. Шема је суштински стандардна и моделише се само приликом нових финансијских инструмената, дотад непознатих свету.

- У почетку ФРС спроводи необуздану емисију долара, који нису подржани никаквим еквивалентом. То је празна “амбалажа”.

-

Банке које сарађују са ФРС издају ту “амбалажу” у виду јефтиних кредита под минималним каматама.

На финансијском тржишту настаје бум – сви се хватају за јефтине кредите и уграђују их у реалну привреду. За такву празну “амбалажу”, стварају се и купују реалне економске вредности. Паралелно на берзама цветају спекулације. Данас је главна финансијска берза у ствари виртуелна. То је електронски свет, у коме струје невероватне реке виртуелног новца и често нема никакве везе са стварном производњом. Ако ви контролишете кључне моменте тог тржишта, сами себи штампате новац у потребним количинама, сами себи дајете кредите било каквих размера, сами организујете новости на које тржиште реагује, сами одређујете време за пуштање тих новости, онда ћете ви зарађивати фантастичне новце. Ви ћете из године у годину скупљати контролне пакете акција од истински профитабилних предузећа, како би, када све пропадне, веома велики део реалних актива остао у вашим рукама. За неупућене (неинициране) играче, берзанско тржиште представља жешћу варијанту играња руског рулета, када је у добошу револвера од 6 места, пет попуњено мецима. То је такође игра и у њој такође буде и победа, но, њих бива веома мало. Но, игра са виртуелним процентима не може се бесконачно продужавати, јер темељни закон да новчана маса треба да одговара одговарајућој робној маси, нико не може укинути. Ова подударност чудовишно се нарушава. “Амбалажа” иде у највећем степену на куповине и спекулације, а не на стварање робе. Они који су их наручили, нису у стању да их врате банкама. Не смемо заборавити да су то били кредити. Наступа дан “X” када ће кредитори организовано обзнанити своје банкротство. Почиње економски колапс и пир грабљиваца. Иницирани учесници комбинација јефтино купују а потом у магновењу обесцењују акције банкротом. Иде бурна прерасподела имовине. Када се апетити задовоље, нужни чиновници у владама укључују “контролисани излаз” из кризе или

једноставно речено, реду банкротираних помажу државним новцем, како би они преживели. Тиме се ликвидира опасност социјалне експлозије. Привреда као да оздрављује и Федерални Резервни Систем припрема нову кризу. Каква је овде улога масонских ложа? Нико осим масона данас не може да спроведе такву дугорочну комбинацију, не допуштајући цурење информација или њен слом. То су најпоузданије структуре. Само овде се спроводи разрада строго чуваног плана и што је најважније, ред братства из виших иницијација одлучује када ће наступити дан “X”. Ту се сачињава списак жртава и прави се расподела опљачканог. Због тога сви дипломци елитних америчких и британских универзитета постају чланови ложа, где се укључују у вођење закулисне политике. Потом, међу њима најприхватљивији, по одлуци и уз помоћ ложе, могу израсти до виших државних функција, све до места председника САД. То се догодило практично са свим америчким председницима двадесетог века, са изузетком Џ. Кенедија, који је и платио због тога што је дошао у раскорак са политиком ФРС. Тај председник је одлучио да ограничи моћ ФРС и да уведе сребрни стандард долара, то јест, да врати тржишно контролисану емисију. Он је убијен већ сутрадан по потписивању одговарајућег указа, а сам указ никад није ступио на снагу. Како је показала неуспешна истрага тог атентата, његови корени иду до тајних друштава, о чему уопште не воли (или се плаши) да пише америчка штампа. О појави ФРС као главног органа вештачких криза, писано је много. То је уникалан инструмент који омогућава приватним лицима да регулишу обим новчане масе најмоћније државе на планети. Било би чудно ако би приватно лице које је добило таква права, не би искористило тај инструмент за своје интересе. Ево списка очева-оснивача ФРС из 1913. године, који су се за сто година мало изменили.

1. Банка Ротшилда у Лондону и Паризу 2. Банка браће Лазар у Паризу 3. Сејф-Банка Израэла Мозеса у Италији 4. Банка Варбурга у Амстердаму и Хамбургу 5. Банка Лемана у Њујорку 6. Банка Кун Леб у Њујорку 7. Чејз Манхетн Банка Рокфелера у Њујорку 8. Банка Голдмана Сакса у Њујорку

Свака од ових банака имала је одређене везе са масонским организацијама а често их и сачињавала. Наравно, време тече и масонске ложе не решавају све проблеме који стоје пред ауторима “Новог Светског Поретка”. Сада постоје и такве мистериозне организације као “Билдерберг клуб”, “Трилатерална комисија”, “Савет за економске односе САД”. Но, о њима у нашим даљим публикацијама.

[1] Од “Soldo” – стара италијанска сребрна монета (прим. прев.) ***

Серијал “Лобања и кост” – чланак 2. ВЕРНОСТ ЛУЦИФЕРУ Дмитриј СЕДОВ | Фонд стратешке културе

Шта је масонска ложа и која је њена сврха постојања, најбоље је показати на случају ложе “Лобања и кости”. Чланство у том братству започиње се на Јејл Универзитету и траје цео живот. Њени чланови су били, а и сада су, чланови најпривилегованијих породица у САД – људи који ево већ скоро два века чине владајућу класу у САД. Колеџ Његовог Величанства Колоније Конектикат, који је себе назвао Јелским у част Илајхју Јела, који није био научник, нити просветни делатник, већ богати енглески трговац. У одговор на молбу повереника колеџа Јелј из 1718. године, он је послао из Лондона велики сандук са књигама, портрет краља Џорџа I и девет палета индијске робе, од чије продаје је уручио колеџу 562 фунте и 12 пенија – за то време не малу своту. У складу са замислима својих оснивача, колеџ се одликовао изузетном чак и за то време “побожношћу” и нетрпељивошћу. Ту је основана прва црква у америчким просветним заводима; студенти су били у обавези да два пута дневно посећују службу. Њима је на територији колеџа било дозвољено да говоре само на латинском. Професори су им усађивали осећај моралне супериорности и изолованости, не дозвољавајући било какву студентску самоуправу. Психологија тврђаве под опсадом неверника, допринела је да Јејл практикује неку врсту “дедовштине” (hazing – покушај понижавајућег “посвећења” бруцоша). Потпуно озваничено су се студенти делили у зависности од социјалног статуса родитеља. Масонска ложа се није појавила сама од себе. Она се разгранала из студентског удружења “Фита-бета-капа” са универзитета Вирџинија из далеке 1779. године. Назив друштва са грчког се преводио као “мудрост- водич живота”, но, треба одмах истаћи да је делатност “мудрољубивих” студената од почетка била заогрнута строгом конспиративношћу. Нико није знао њихове задатке нити циљеве, али већ тада је било познато да су они све друге осим масона, сматрали “варварима”. Није познато каква би била судбина ложе да није било догађаја који је 1826. године узбудио сву Америку. Тада познати писац и политичар Виљем Морган је обзнанио да је добио опширан материјал о делатности масона и да се спрема да га изда у виду књиге. После тога Морган је тајно и без трага нестао и до дан данас није пронађен. Треба рећи да су од тада масони, који су преузели све полуге власти у Америци, постали прилично познати јавности која је постала страшно огорчена. Толико огорчена да је створила и антимасонску партију, која је брзо почела јачати. На председничким изборима 1832. године, партија је истакла свог кандидата против демократе Енрју Џексона и лидера америчких виговаца Хенри Клеја, који су били масони. Борба са тајним друштвима дотакла се и студентског братства. Од ложе у Јејлу тражило се отказивање од принципа тајности. Тада је њен предводник Виљем Расел одлучио да прикрије претходно седиште и са 14 истомишљеника основао је ново тајно братство по моделу једног од Немаца. Овај пут они су копирали Ред илумината који је порицао своју директну везу са масонима, али су зато они израсли у масоне. Илуминати – то су масони међу масонима. Тајно друштво Илумината (illuminates – освешћени) основао је 1776. године у Инголштаду млади баварски професор права Адам Вејсгаупт. Профессорова научна област била је социјална реформа егалитарног модела. При том, маса у редовима масонских ложа уопште није знала о делатности свог руководиоца или је била доведена у заблуду са његове стране. Они се од масона високог степена иницијације користе као “слепци”. Друга посебност илумината је жестока централизација и дисциплина. Зато можемо, идући напред, рећи да они чланови ложе који су учествовали у припреми и извршењу експлозија у “кулама-близанкињама” у Њујорку, по правилу нису имали представу о размерама замисли и њеним глобалним последицама. Данашњи чланови друштва “Лобања и кост” не поричу верзију о њеном немачком пореклу. У њеном седишту постоји Немачка соба, у којој су зидови украшени сликама студентског живота у Немачкој и пословицама на немачком језику. Једна од химни друштва написана је на мелодију Deutschland uber Alles. Ту мелодију написао је Џозеф Хајдн 1797. године; да ли треба напомињати да је Џозеф Хајдн био масон (по протекцији свог пријатеља Моцарта он је био инициран у братству бечке ложе Zur wahren Eintracht 1785. године ). Један од 15 чланова првог сазива био је и Алфонсо Тафт – родоначелник династије високих

политичара, војни министар, министар правде, посланик у Аустро-Угарској и Русији и отац Виљема Хауарда Тафта – двадесет седмог председника САД. Чланови тајног друштва су поштовали знамените гусаре и правили су планове за светско господарење. После 170 година друштво се разрасло, пустило је корене и гране и достигло је изузетан и невиђен утицај. “Лобања са костима” већ дуго година влада Америком. Друштво је 1856. године званично регистровано као труст-фондација под називом Russell Trust Association. Од тада, “Лобања” нема проблема са финансијама. За разлику од других сличних друштава, његови чланови не плаћају чланарину, међутим, дају добровољне прилоге. По завршетку универзитета, сваки члан друштва добија на поклон 15 хиљада долара а као поклон за свадбу – зидне часовнике са клатном, у махагони дрвету. Унутрашњи ентеријер “гробнице” у којој се окупљају масони је веома интересантан. Просторија је богато декорисана и испуњена раритетима. По зидовима су окачени ловачки трофеји и оружје, а по угловима стоје маненени рицари у пуној борбеној опреми, у застакљеним витринама стоје средњевековни рукописи и минијатуре. Посебно су карактеристични часовници који се налазе у кући, њихова посебност огледа се у томе што они раде 5 минута унапред. Управо по том времену заказују своје сусрете чланови реда. Време по коме живи комплетно преостало човечанство назива се “варварским”. Оснивач реда, генерал Расел, зачетник је стварања колекције војних реликвија – то су предмети који су припадали члановима друштва који су ратовали у Грађанском, Првом и Другом светском рату. Наравно, главни елемент ентеријера представљају лобање и кости људи у свим видовима – као цртежи, модели и истински. На пример, у једном стакленом ормару чува се скелет који чланови друштва са поштовањем ословљавају са “мадам” и тврде да су то остаци маркизе де Помпадур, љубимице Лудовика XV. Још један трофеј исте врсте – костур Џеронима, чувеног вође Индијанаца – тачније племена Чирокеза из народа Апача. Џеронимо је легендарна личност. Он се очајнички борио опирући се одвођењу племена у резерват, био је заробљен па побегао и коначно, 1886. године, био је принуђен да се преда због изузетне бројне супериорности непријатеља. Џеронимо се обратио у хришћанство, умро је 1909. године и сахрањен је у тврђави Сил у држави Оклахома. А ложа “Лобања и кости” је 1918. године решила да, пошто је Џеронимо скинуо 49 скалпова са белих Американаца, да је праведно да сада његова глава украси “гробницу”. Његов гроб је откопан а лобања украдена. По легенди, командант откопавања био је нико други него Прескот Буш – будући сенатор и деда скорашњег председника САД. О ритуалу иницијације у ложи постоје најскандалознија сведочења. Неки извори тврде да је новопридошли дужан да лежећи у ковчегу, маструбира пред очима чланова секте, откривајући им своје најстидније сексуалне тајне. Џорџ Буш млађи је приступио у “Лобању и кости” 1967. године. Он је већ треће покољење чланова реда и то по обе линије: његов већ помињани деда Прескот Шелдон Буш био је ожењен са Дороти Волкер, кћерком свог пословног партнера Џорџа Херберта Волкера-млађег, такође члана “Лобање”. Многи мушкарци из обе гране тог разгранатог дрвета студирали су у Јејлу и били су чланови реда. Кратак курс из историјата “Лобање” био би непотпун ако не би размотрили његова главна достигнућа. Закулисна моћ реда почела је од председника Виљема Макинлија (1897-1901), кога је “гробница” наговорила да почне рат са Шпанијом за Кубу и Филипине и самим тим у потпуности изменила светски поредак, а заједно са њим и САД. Грађански губернатор заузетих Филипина постао је Виљем Хауард Тафт, који је 1904. године постављен за војног министра у администрацији Теодора Рузвелта. У том својству он је 1906. године умирио устанак на Куби. А две године касније постао је први председник “делегиран” на највише државно место од стране тајног Јејлског реда. Тафт је за војног министра одредио свог сабрата из “Лобање” Хенри Луиса Стимсона, који је одиграо одлучујућу улогу у америчкој спољној политици. Он је служио у администрацији седам председника. Код Кучиџе је био генералуправитељ Филипина, код Гувере Државни секретар и на крају код Френклина Рузвелта и Хари Трумана – поново војни министар. У годинама Другог светског рата, заједно са Државним секретаром Дином Ачесоном и начелником Генералштаба Генералом Џорџ Маршал Стимсом, улазио је у круг лица која су доносила најважније стратешке одлуке. Он је чувен не само по доктрини свог имена, него и обуком младих америчких политичара, у такозваном “дечијем вртићу Стимпсона”. Многи његови питомци били су чланови “Лобање”. Последњих година живота (Стимпсон је умро 1950. године), он се посветио превођењу кључних федералних министарстава на мирни колосек. Законом о националној безбедности из 1947. године, војно министарство претворено је у министарство одбране а Управа стратешких служби у – ЦИУ. Министар одбране је 1951. године постао његов ученик Роберт Ловет, потомак чланова “Лобање”. Што се тиче тајне службе, тамо је он инфилтрирао низ чланова реда. Један од најпознатијих био је и “ловац на кртице” начелник личне контраслужбе ЦИА Џејмс Џизус Енглтон. Код Џона Кенедија “Лобања” је ојачала своје позиције. Место саветника председника за националну безбедност заузео је Мекџорџ Банди, као и Ловел – наследни члан

реда. Аверел Хариман је био заменик Државног секретара по питању Азије. Обојица су наставила са послом и у администрацији Линдона Џонстона. Испада да су чланови реда током десетлећа доносили судбоносне одлуке у најважнијим питањима спољне политике и одбране. Контролисали су изградњу атомске бомбе и одабрали место у Јапану где ће је бацити, били су на изворишту “хладног рата”, увукли су Америку у рат са Вијетнамом. Кажу да је Буш старији први пут помислио на председниковање као амбасадор у Кини (1974-1975). Чувши да амбасадор жели бити председник, сабеседник је запитао “које компаније?”. Буш је одговорио – Сједињених Држава. Тај сабеседник је био шеф ЦИЕ, син славне новоенглеске породице и стари пријатељ из “Лобање” Винстон Лорд. Пројекат “Буш-старији” је успео, а годинама касније успешан је био и други пројекат реда – “Буш-млађи”. Овде треба истаћи следећу карактеристику. Између два Буша улетео је Клинтон, који није био члан ложе “Лобања и кости”. Али, не због тога што то он није желео, већ зато што није имао такав родослов. Тако рећи, није прошао кастинг. Али то није обесхрабрило Била и он је нашао друге путеве уласка у клуб нај, нај Американаца. Ево шта пише амерички истраживач Fritz Springmeier у свом раду«The Illuminati Bloodlines»: “Постоје фотографије из тајног одељења Министарства за борбу са наркотицима, које приказују како Џорџ Буш млађи шмрче кокаин заједно са својим присним јараном Билом Клинтоном. Ви треба да знате да се породице Буш и Клинтон дуго година друже и сусрећу на ранчу Џорџа старијег у Мејлу. Фотографије су доспеле у руке главних репортера Америке, али ипак нису изашле у јавност јер је на њих извршен невиђен притисак”. Ипак, ви ћете приметити да заједничко шмркање кокаина није довољно да би се доказало масонима да си њихов. Јер на њиховом језику – свој значи антихрист. Они су слуге Луцифера. И тако, некаква Pam Harriman уводи Клинтона у сатанистички клуб “Паклени огањ” који такође припада секти Илумината. (The Hidden Inner Circle of the Global Illuminati Conspiracy, Texe Marrs, 1995). Бил Клинтон је срећан. Он је на врху Олимпа, али је несрећна његова жена Хилари. Она такође жели у сатанисте. Ипак, њеној жељи је само делимично удовољено – заузета су сва места за вештице и њу су прикључили кружоку шамана. Такозваним «Shamanism witchcraft». Као што се може приметити из завијања Хилари по међународним аренама, она је добро изучила ритуалну уметност и зна да призове себи сву невидљиву нечист. Због тога, враћајући се Билу Клинтону, приметимо да његова појава у Белој кући нипошто није срушила карте реда “Лобања и кости” и они су кренули у нову етапу покоравања света ратом против Југославије. Да би било могуће схватити какав је скривени смисао иза прве и друге авантуре америчких тајних друштава, треба се присетити изјаве једног од водећих масона и Директора планетарне иницијативе ОУН Дејвида Шпенглера: “Нико неће ући у Нови Поредак све док се не поклони Луциферу. Нико неће ући у Нови Век, док не буде посвећен у његову веру”. Тако постаје очевидно и очигледно, како се председник САД који је већ тада био члан сатанистичке секте “Паклени огањ” борио за слободу и демократију у Југославији – слање њихових авиона и ракете биле су химере пакла, које сеју семе страдања и мржње. Шта данас желе од власти Србије? Да се закуну у верност Луциферу? ***

Серијал “Лобања и кост”. Чланак 3, први део. Истине и лажи о председнику Френклину Рузвелту Дмитриј СЕДОВ | 27.01.2013 | 00:02 Фонд стратешке културе Шта ви мислите какве су шансе на успех двадесетосмогодишњег адвоката приправника са Вол-стрита, ако он одлучи да се преквалификује у америчког сенатора? Америка је земља неограничених могућности, но, на Вол-стриту је безброј адвокатских канцеларија, у њима је младих приправника као морског песка, а скупину оних који желе да уђу међу сенаторе, по правилу чине људи веће тежине и жељезних лактова. Међутим, потпуно непознати Френклин Делано Рузвелт, који пре тога није одржао ни један политички

говор, који није написао никакав политички манифест, добио је 1910. године понуду Демократске странке да се кандидује за Сенат државе Њујорк и успешно је прошао на изборима. А после годину дана постао је помоћник морског министра у администрацији Вудро Вилсона. Политичар Френклин Делано Рузвелт појавио се из ниоткуд. Можете у америчким архивама наћи доста сведочанстава о томе да је млади Рузвелт, као потомак богате породице, био уведен у ложу №8 “Холандија” у Њујорку, у коју није било лако ући. И што је интересантно, почео је у њој муњевито да скупља степене иницијације. То јест, испољио је послушност, истрајност, марљивост. И за ложу је било интересантно имати на власти таквог човека. Међутим, Ви можете сва ова сведочења ставити по страни и тврдити да је Рузвелт избио на политички Олимп захваљујући својим изванредним квалитетима. Није ложа била свемоћна и у биографији Рузвелта имамо и тужних момената. После првих успеха младог човека, дошло је до пада на председничким изборима 1920. године, када је био кандидат Демократске странке. Међутим, његов “зелени” политички узраст (још није имао ни 40 година и таквих потпредседника у САД до тад није било) дозвољавао је да се нада бољем и премда је неуспеху придодата и лична несрећа (почео је процес парализе) он није клонуо духом. Рузвелт је наставио са активним радом и постао је гувернер државе Њујорк. Овде би морали заједно са Вама, претпоставити да се у свету ништа не догађа случајно. Гувернер финансијске престонице САД (тиме и целог света) – представља нешто посебно. Тамо се не може прићи без присних односа са “затвореним клубовима”, који седе на гигантским токовима новца. Ти квалитети Рузвелтови који су се у старту тако допали људима из ложе №8, наставили су да играју своју улогу. Финансијске газде Америке замислиле су велику игру, у којој је главни извођач требало да буде њихов човек у самом врху. Рокфелери, Ротшилди, Моргани и остали “краљеви купуса”[1] из сенке, већ одавно су желели ослобађање долара од златног покрића. Покриће у злату је везивало руке, не дозвољавајући спровођење широких спекулација са готовином, која би се преводила у празне банкарске обавезе. Али је било веома, веома сложено ослободити се покрића у злату. Код милиона Американаца, правних и физичких лица, постојала је акумулација у злату. Она су је често држала у грудима и чарапама и чинили су сами по себи својеврсно тржиште племенитих метала, које је било паралелно тржишту долара и задржавало његова колебања. Био је то изазов без преседана – одузети од слободних Американаца злато и “увалити” им уместо њега рото папир. У случају неуспеха авантуре, њеним ауторима и извршиоцима претио је не само губитак слободе, него и електрична столица. Избор је пао на Френклина Рузвелта, иако он сам није био толико обузет страшћу за профитом, колико сном о великој Америци, као господарици света. Он је видео у емисији огромне масе долара могућност да купи цео свет у бесцење и стави га под америчку контролу. Рузвелт је себе замишљао као политичара светског калибра, који изводи Америку на велику пучину.[2] Он је, наравно, схватао да финансијски кругови имају још један циљ – они могу да купе не само активе у иностранству, већ и своје слабије конкуренте у Америци. Предстојала је крупна прерасподела имовине код куће. Али га то није бринуло. Најважније је – појава супер-државе у светској политици, са именом САД. Мора се одати дужно признање Френклину Рузвелту: он је био један од ретких историјских делатника који су остварили своје циљеве. Председеник САД Келвин Кулиџ, подносећи 1928. године оставку, истакао је: “Земља може са задовољством гледати на садашњост, а са оптимизмом у будућност”. У то време завереници у федералним резервама већ су прионули на посао и понуда новца у оптицају се драматично повећала. Било је то директно кршење Устава. Долар је тихо, без дозволе Конгреса, отпливао од свог златног покрића. У почетку је појава вишка новчаница утицала на буран развој економије. Сви су узимали јефтине кредите и сви су започињали бизнис. Америка је расла као квасац. Надувани кредит – то је мина са успореним дејством. Кредит су и надували. Ради стварања финансијске кризе првобитно се тражило да се што је могуће више новца да у дуг. Шта је потребно да би се то извело? Само две “ствари”: зајмодавац и зајмопримац. За “стварање” кредитора Федерални резервни систем је брзо увећао новчану масу скоро за 1,5 пута. Преко система “својих банака” средства су распоређена у виду готовинских кредита у џепове обичних људи и ситних предузимача. Медији су мамили зајмопримце неуморно позивајући Американце да позајмицама побољшају квалитет свог

живота – “Свако има могућност да се на берзи обогати!” – писало је на корицама популарног женског журнала. По иронији судбине, било је то дан уочи потпуног краха берзе. Откуд на таласу свеопштег ентузијазма изниче ужасни призрак пропасти? Зато што, правећи паре и дајући их у дуг, ви увек можете прекинути са давањем и затражити да вас дужници исплате. Механизам организовања финансијске кризе је прилично једноставан: не давати нове новце а тражити враћање старог дуга. Зато је и била створена Велика Депресија. Банке које су биле под контролом Џона Моргана и његових партнера, затражиле су да им се врати дуг за кредите. И то масовно и одједном. Шта је преостало брокерским кућама на берзи који су кредитирали купце са злогласних 90%, него да и сами тај новац позајме из банака? И затраже исплату од својих клијената и то у року од 24 часа. Шта су могли учинити несрећни Американци, који нису ни сањали о таквој могућности развоја догађаја? Они нису могли наћи новце за 24 часа. Остајао је само један начин – продати акције на берзи. А сада замислите како на берзу одједном долазе сви власници акција и то са једним циљем – да их продају. А већ са циљем куповине акција, није дошао нико. Пад акција на Вол-стриту почео је 24. октобра 1929. године, на црни четвртак. Тражња је била већа од понуде? Не, тражње једноставно није било, могла се чути само једна реченица. Почела је панична и очајничка продаја акција. Јер свима је била потребна готовина – а акције практично никоме. Ипак су се појавили купци и они су купили акције по цени папира. Првог дана инвеститори су продали око 13 милиона акција. Оне су ишле у бесцење. Милиони, буквално милиони инвеститора су уништени. Губици су износили око 30 милијарди долара – отприлике онолико колико је САД коштао Први светски рат. Сами организатори кризе, знајући када и како она почиње, на време су се отарасили непотребних актива. Сада су те десетине људи, на фону банкрота инвеститора који су скакали кроз прозор, постали власници практично СВЕГА. И тада се број банака у Америци са десетине хиљада скратио на неколико стотина. И већина њих је већ припадала “правим људима” из “затворених клубова”. Новца више није било ни у кога. Сад се могло ићи даље. Проблем је био створен – требало је предложити његово решавање. Али да би то решење прихватио амерички народ, тачније речено да би се помирио са тим решењем, проблем је требало надувати до космичких размера. Криза берзе и пад вредности акција требало је да се претвори у Депресију, која је морала да се пише великим словом. Постојали су инструменти за погоршавање проблема. Био је то Федерални резервни систем. У ситуацији када су после краха на Вол-стриту сви тражили новац и када је привреда САД личила на човека који је изгубио велику количину крви, ФРС није кренуо у увеличавање своје новчане масе. Чак супротно, скратио је за неколико пута новчану масу! Федерални резервни систем који је позван да се бори са кризом, уместо да помогне привреди упливом у њене финансије, учинио је све супротно. Обим новчане масе који је пажљиво нарастао пред кризу, после тога је био скраћен. У резултату је крах берзе био и свеопшти крах. Људи у скупим оделима, са плакатима “Спреман на сваку врсту рада” били су стваран атрибут америчке свакодневице тридесетих година. Како је проблем решен? Нова личност, нови курс. Френклин Делано Рузвелт, масон високог степена иницијације, члан ложе №8 “Холандија”, постао је 4. марта 1933. године, нови председник САД. Пред њим је заиста био велики посао, сложен и одговоран задатак – уништење покрића у злату. Долар је морао сам да постане највећа светска вредност и практично преузме улогу злата. Под изговором “антикризних” мера, Френклин је почео да спроводи радикалну политику. Незапосленим службеницима који пре тога нису у руци држали ништа теже од оловке, дате су лопате у руке и послати су на изградњу аутопутева и јавних зграда. Није се имало куд – Американци су морали радити практично за голи хлеб. Потом је био створен “Цивилни корпус за очување ресурса”. Под тим називом скривала се идеја да се створи радничка армија, што је некад био смислио Лав Троцки. Но, пошто је идеју Лава Давидовича у СССР-у сахранио Стаљин, то је она у САД била оваплоћена. Незапослена омладина се усмерила или тачније речено слала у удаљене регионе земље “ради очувања ресурса”. Под тим појмом подразумевали су се најтежи физички послови. Било је ту и крчења шума и изградње аутопутева. До јануара 1934. године, на “очувању ресурса” већ је радило 5 милиона људи, чија је дневница износила 1 долар на дан. Циљ банкара, власника ФРС уопште није било уништење у корену америчке индустрије и државности, већ само њихово слабљење како би се потчинили власти банкара. Слабљење се десило, сад је требало брзо потчинити, а затим још брже повратити државну моћ. Бавећи се друштвено корисним радом,

Американци нису ни приметили како се брзо променио финансијски ситем земље. Тек што је дошао на власт, Рузвелт је прогласио “банкарски распуст”. Све финансијске институције принудно су биле затворене на једну недељу. То свакако није урађено да би се “умириле штедише”, већ да би се осигурало да ни један приватни инвеститор не може да повуче своју уштеђевину. Зато што је истовремено проглашено укидање златног покрића долара. Тада је светлост дана угледао председнички указ № 6102, који је гласио: “Члан 2. Овим указом обавезују се сва лица да до маја месеца 1933. године предају све златнике, златне полуге и златне сертификате – Федералној резервној банци или њеним филијалама или агенцијама које су у склопу Федералног резервног система”. “Члан 9. Ко својевољно прекрши председнички указ <…> или било какав захтев из њега <…> биће кажњен у износу до 10 000 $, а уколико се ради о физичком лицу, може бити упућено на издржавање казне до 10 година затвора или ће обоје бити одмах кажњени”. Становништво се обавезује да током једног месеца преда све злато које се код њега налази у ФРС. Приватна својина златних полуга и златника, проглашена је противзаконитом. У замену за то, Американци су добили папирне доларе, које је тада заменило злато по питању штедње. Они који у бољшевичком Петрограду нису желели да предају доларе и другу валуту, слали су у ЧК.[3] А становнику демократске Америке по образцу из 1933. године, који није желео да преда уштеђене драгоцене метале, претила је огромна казна од 10 000 $ или 10 година затвора. Операција је била веома успешна. Масони су не само опљачкали свој народ, него су то још и представили као чин “спасења нације” и сва средства јавног информисања су то тумачила као важну антикризну меру. “Неопходна је консолидација ресурса земље, како би извели Америку из Депресије” – говорио је Френклин Рузвелт. Он је одузео злато од свог народа и сместио га у Фирт Нокс, у државни трезор драгоцених метала, где и дан данас лежи. Златно покриће прво је укинуто у САД, а потом свуда: “После Велике Депресије тридесетих година, покриће у злату било је практично укинуто у целом свету”. То значи да је светска трговина била припремљена, да у перспективи ера злата оде у прошлост, а на сцену су ступили амерички бизнисмени са врећама зелених папирића, који су штампани у потребној за њих количини. Само што је у САД конфисковано злато, криза у земљи почела је нагло да опада. До завршног окончања Велике Депресије дошло је 1933. године. Криза се преселила у потпуно другачије земље од оне у којој се појавила. Концетрација новца у рукама малог броја људи, превазилази све до тад виђено у историји човечанства. У једним рукама се налазе и финансије и лавовски део индустрије и медији. Крајем тридесетих година, само један проценат власника владао је са 2/3 укупног националног богатства земље! На пример Џон Морган, био је не само оснивач и власник банака, него практично и комплетне индустрије челика преко “Ју ес стил”, електроиндустрије преко “Џенерал моторса”, као и других корпорација. Америком је завладао невелики клуб џентлмена који нису желели да истичу своја презимена, али која су позната целом свету. Од тог времена, на смену чудног и тајанственог назива “масони” дошла је интелигентна дефиниција “затворени клубови”. Тај назив не плаши, не делује мистериозно. Једноставно, они су затворени и у њих је тешко ући. И то је све. Један од најпознатијих “затворених клубова” постао је “Билдербершки клуб”, у коме се додуше поштује најважније правило масонерије – тих неколико стотина чланова Билдерберга који се сматрају обичним (иако међу њима има веома, веома необичних лица) могу да ништа не знају о суштини одлука које доноси његово руководеће тело. “Затворени клубови” су били благодарни Ф. Рузвелту за обављени посао и њихова подршка на следећим изборима била је загарантована. То је за њега било веома важно, јер узајамно разумевање са тим снагама било је неопходно за достизање постављених циљева. Свет – како га је замишљао Ф. Рузвелт и његовим истомишљеницима у “затвореним клубовима” Америке, неповратно би претворио у робље друге народе, да им светски социјалистички систем није стао на пут. И то што се у Рузвелтовим идејама не види никаквог директног позивања на насиље – представља само привремену појаву. Насиље је већ сазревало и спремало се да изађе на светлост дана, а Френклин Рузвелт је био један од његових отаца. Атомска бомба која се стварала по његовом налогу, а коју је на Јапан бацио његов наследник, постала је директан показатељ како се Америка односи према другим народима. Другачије није ни могло бити. Из поколења у поколење у Америци је нарастала владајућа групација људи, чије су прадеде, деде и очеви били робовласници, финансијски авантуристи и криминалци. Они су насиље и

убиство одувек сматрали нормалним начином решавања проблема. Створивши стабилне кланове, та групација је диктирала и диктира политичку линију оних које је поставила у председничку фотељу, а знала је да буде немилосрдна уколико почну да спроводе своју сопствену политику. Управо због тога у Америци убијају сваког десетог председника. Овакву судбину није избегао ни Френклин Делано Рузвелт, који је ликвидиран од браће из ложе, када је, по њиховој оцени, изашао испод контроле. О његовом убиству постоји маса доказа и непобитних сведочанстава, која нису баш раширена у САД, а истрага о томе до данас није спроведена само из једног разлога – то није потребно “затвореним клубовима”. Но, о томе у другом делу овог текста.

[1] Алузија на великог мајстора ироније О´Хенрија и његов зборник прича “Краљеви и купус”. (прим.прев.)

[2] Алузија на староримског хумористу који је постао познат по изреци: “Великом броду – велика пучина” (прим. прев) [3] “Всероссийская чрезвыча́ йная коми́ ссия” (ВЧК) – Орган створен 1917. године, за борбуса контрареволуцијом и саботажом, на челу са Ф. Е. Ђержинским. ВЧК је спроводила масовне и жестоке репресије углавном по класном принципу, реализовала је такозвани “црвени терор” (прим. прев.) ***

Серијал “Лобања и кост” Чланак 3, други део Истине и лажи о председнику Френклину Рузвелту Дмитриј СЕДОВ | 04.02.2013 | 02:01/ Фонд стратешке културе О четири председника од 43, међу којима Френклин Рузвелт није био последњи у овом низу. Френклин Рузвелт је умро неочекивано и несхватљиво само за оне који нису знали каквом друштву он припада. Амерички финансијери који су двадесет година раније ставили акценат на Рузвелта, рачунали су да ће у њему имати поузданог извршиоца свих својих замисли. И он је такав и био. Нико се тако мајсторски не би суочио са Великом Депресијом као он. Нико не би могао тако безболно да укине златно покриће за долар, што је америчком капиталу отворило потпуну слободу за надувавање финансијских мехурова по целом свету. Нико не би тако мајсторски провео земљу кроз Други светски рат, очувавши америчку војску и добивши изузетне позиције у различитим деловима света. Они су били захвални Френклину Рузвелту за то и поклонили су му оно што није имао ни један председник Америке – четири председничка мандата заредом. Највероватније је то Рузвелта залудело и он се осећао као доживотни председник, коме нису потребни никакви укази из затворених клубова. Он се успротивио већ донетој одлуци америчких финансијера о стварању јеврејске државе у Палестини. Очигледно, Рузвелт није схватао колико је историјског нестрпљења, колика се страст и каква су се средства скривала иза овог трзаја светског јеврејства за сопственом државом. Она је светском ционизму била потребна као ваздух. Без обзира што се јеврејска дијаспора у свету држи доста повезано, повратак сопствене државе је био њен старозаветни циљ и није било те препреке која их је тада могла зауставити. Одлука да се обнови Израел није био каприц гомиле националиста, него историјски покрет народа расејаног по свету. Стати њему на пут било је лакомислено и опасно. У затвореним клубовима увек се сматрало да је Рузвелт, будући да је по крви Холанђанин, далеко од идеје ционизма и да ће је, у најбољем случају, разматрати кроз своју прагматичну призму. Међутим, ситуација у свету се развијала на најбољи могући начин у корист обнове Израела. Други светски рат је као ваљак прешао преко европског јеврејства, уништавајући стотине хиљада породица и остављајући милионе људи без крова над главом. То је била маса спремна да на позив циониста крене у потрагу за срећом у обећаној земљи. Наоружани одреди циониста довели су британске власти у Палестини до тачке усијања. Терор против Арапа и Британаца који су имали мандат власти, достигао је такву силину да је Лондон био спреман да тај терет скине

са себе. Најкрупнији амерички финансијери припремили су огромна средства на пресељење и насељавање миграната. Била је потребна само одлука тек створеног ОУН-а у коме је Америка играла једну од кључних улога. Али, без сагласности председника Америке, таква одлука се није могла донети. А Френклин Рузвелт је одједном изразио сумњичавост. Он је, наравно, знао да се Арапи противе обнови Израела, но његова сумња се прилично учврстила после личних сусрета са руководиоцима арапских држава. Одмах после конференције на Јалти, америчка делегација на челу са Рузвелтом одлетела је у Египат, где ју је чекао сусрет са руководиоцима три највеће државе у региону. На палуби тешке крстарице “Квинси”, председник је током 12, 13 и 14. фебруара 1945. године примио тројицу лидера блискоисточних држава: египатског краља Фарука, цара Етиопије Хаиле Селасија и краља Саудијске Арабије Ибн-Сауда. Но, тај наизглед простодушни краљ, показао се као искусан политичар и човек несаломиве воље, са којим је разговор, по личном признању Рузвелта, представљао “најмање задовољство”. Почело је од тога да се председник спремао да убеди Ибн-Сауда да се сложи са преселењем неколико десетина хиљада европских Јевреја на територију Палестине, који су протерани из својих домова. На тај предлог Ибн-Сауд је одговорио категоричним – “не”! У Палестини, изјавио је он “већ постоји до зуба наоружана палестинска армија Јевреја, којој није било до рата са Немцима али се очигледно устремила на Арапе”. Током даљег разговора краљ је наводно рекао председнику: “Ми Арапи већ две хиљаде година знамо о Јеврејима оно, што сте ви тек почели да поимате после два светска рата”. Рузвелт је био запрепашћен оним што му је предочено. По његовим речима, приликом сусрета са Ибн-Саудом, он је сазнао више о Палестини него за читав пређашњи живот. И дао је изјаву која је одиграла судбоносну улогу у његовом животу: он је обећао Ибн-Сауду да он, као председник Сједињених Америчких Држава, неће предузимати никаква дејства, која су непријатељска према арапском народу. Првог је обузела паника потпредседника Хари Хопкинса. Тај човек, кога је Рузвелту препоручио крупни амерички циониста Бернард Барух, десет година је одано и истински служио председнику, извршавајући и најделикатније задатке које му је овај поставио. Залог те верне службе било је то што се Рузвелт, по речима Хопкинса “потпуно обавезао да ће – званично, приватно и по личном убеђењу – промовисати ционизам”.Можемо замислити шок који је стрефио Хопкинса, када је чуо какво је обећање дао председник Ибн-Сауду! Напустивши преговоре, он се закључао у својој кабини на броду крстарице и три дана касније искрцао се у Алжиру, обавестивши председника преко трећег лица, да ће се докопати Америке другим путем. После тога је он, који је био сенка председника, у потпуности прекинуо односе са њим и никада се више нису срели све до његове смрти! Но, Рузвелт као да је изгубио осећај за опасност и пошао је у сусрет својој погибији. Ибн-Сауд му је 28. марта послао писмо, које је потврдило његова упозорења о опасним последицама које ће неизбежно настати, уколико САД подржи ционисте. Рузвелт је 5. априла упутио одговор на то писмо и тиме је потписао своју смртну пресуду. У њему је он обећао: “У својству шефа владе САД, ја нећу предузети никаква дејства која би се могла показати непријатељским према арапском народу”. После недељу дана, већ није био међу живима… Смрт која је задесила Рузвелта на његовом имању Јорм-Спрингс у држави Џорџији, куда га је пратио Хенри Моргентај, била је потпуно неочекивана. У званичној умрлици коју је потписао неки доктор медицине Брјуном из војно-медицинске болнице Бетезда, каже се да је узрок смрти био “излив крви у мозак” као последица “артериосклерозе”. Амерички закони, како федерални, тако и појединих држава, прописују аутопсију у случају изненадне смрти, нарочито ако се ради о званичницима, да о председнику и не говоримо. Осим тога, по америчкој традицији, тела умрлих председника се стављају у отворени ковчег ради праштања са њима. После смрти Рузвелта није било ни отварања, нити излагања тела. Председников леш био је превезен у затвореном ковчегу до другог имања Рузвелтовог, до Хајд-парка у држави Њујорк, где је био и сахрањен. Ковчег су пратили наоружани војници који су имали наређење да пуцају на свакога ко покуша да отвори ковчег. После сахране, гроб у Хајд-парку чуван је даноноћно током неколико месеци од стране наоружаних стражара, очигледно са циљем да се супротставе могућој есхумацији. Дијагноза о артериосклерози и као бајаги њом изазваним ударом, оповргнут је сведочењем личног лекара председника Рузвелта, вице-адмирала др. Мак-Интајра који му је додељен од стране Министарства за морнарицу, и који није пратио Рузвелта у Јорм-Спрингс: редовни прегледи председника нису показивали никакве симптоме артериосклерозе можданих артерија, а главна брига лекара било је стање срца… Разлози за недопуштање отварања и излагања тела од стране председникове околине (то јест, углавом од стране господина Хенрија Монгертаја) у складу са мишљењем Џозефсона, не подлежу сумњи: по сведочењу свештеника који се налазио у Јорм-Спрингсу, председник је убијен метком у затиљак,

очигледно “дум-дум” метком који је приликом изласка из лобање својом експлозијом унаказио читаво лице. Председникова супруга Елеонора Рузвелт објаснила је неизлагање тела тиме, што то, наводно, “није било у обичајима породице Рузвелт”. Да не говоримо о томе да председник државе не подлеже “породичним обичајима”, то не одговара ни стварности: тело мајке председника Саре Делано Рузвелт, било је на пример, по синовом наређењу, изложено за праштање. Заборавивши на ту изјаву мис Рузвелт је саму себе оповргла у журналу «SaturdayEveningPost» од 8. фебруара 1958. године, написавши да је сутрадан по сахрани у Хајд-парку, њен син Џими нашао у сефу лична упутства председника за случај његове смрти, у коме је било написано да његово тело буде изложено у Капитолу у Вашингтону. Како она пише, на неки “чудан начин”, све друге постхумне одредбе председника осим те, биле су дословно извршене…Елеонора Рузвелт, која је мрзела свог мужа због вишегодишње романсе са Мерцер, била је један од главних саучесника у окружењу председника, које је иза његових леђа управљало земљом у његово име”. Парадоксално је али истинито: изузетном злурадошћу и ликовањем дочекана је Рузвелтова смрт не само од стране лидера фашистичког Рајха, који су закопани под земљом у центру спаљеног Берлина, већ и најближих председникових сарадника са којима је својевремено започео “нови курс”. У погребном возу, који се враћао из Хајд-парка после сахране газде, пировали су његови бивши сарадници. “Алкохол је текао као река у свим вагонима и купеима и у сваком салону” – писао је главни дописник из Беле куће М. Смит: “Завесе на прозорима биле су спуштене, споља је воз изгледао као и сваки други воз, који вози ожалошћене путнике кући. Али иза ових завеса, Рузвелтови сарадници су импровизовали забаву у пуној брзини…. Конобари су јурили по ходницима, носећи на послужавницима бокале из којих се преливало пиће. Да нису знали публику у салонима, вероватно би мислили да се кућама враћају фудбалски навијачи. Већ 1948. године у књизи Е. Џозефсона “Чудна смрт Френклина Рузвелта”, саопштене су појединости о смрти председника, уз заиста сензационална али и у детаље потврђена сведочења о председниковом окружењу, у чијим се рукама он и налазио.

Крстимир Пантић опет у улози адвоката одбране антидржавне политике Posted: 04 Feb 2013 05:18 AM PST

Крстимир Пантић опет у улози адвоката одбране антидржавне политике 04.02.2013.СРБИ НА ОКУП инфо, за ФБР уредник Биљана Диковић

Сусрет председника Томислава Николића са Атифетом Јахјага не значи признавање Косова као независне државе, већ је то један од начина да дође до смиривања ситуације на терену, каже у интервјуу за београдски Данас Крстимир Пантић, заменик директора Владине канцеларије за КИМ, председник општине Косовска Митровица и функционер Српске напредне странке. “Позивом на састанак председник Николић је показао спремност и храброст да о свим отвореним питањима разговара с представницима Албанаца са КиМ. С обзиром да постоји незадовољство код грађана у Србији током и резултатима дијалога у Бриселу, очекујем да најављени сусрет означи почетак сасвим новог приступа решавању статуса јужне српске покрајине. Подсетићу и да је председник Николић на самом почетку мандата рекао да ће водити рачуна о свим грађанима Србије, укључујући и Албанце који живе на КиМ”

Каква је ваша и Вулинова улога у техничком дијалогу с Приштином и да ли ће нако од вас двојице доћи на чело радног тима, ако Дејан Павићевић буде именован за официра за везу у Приштини? “Директор Канцеларије за КиМ Александар Вулин и ја смо на разговоре у Бриселу путовали као чланови Владе Србије, а не као чланови преговарачког тима. О томе ко ће бити шеф преговарачког тима одлуку ће донети Влада”. Из Приштине најављују да би технички дијалог требало да се заврши овог месеца. “Албанци желе да се преговори заврше што је пре могуће, јер су свесни да се сада воде на потпуно другачији начин и да ће делегација Владе Србије бити много мање спремна да чини уступке на штету сопствених државних и националних интереса. Постоји још много нерешених питања, укључујући и питање статуса КиМ. Немогуће је да се дијалог заврши тако брзо”. У време док је Борислав Стефановић водио преговоре с Приштином тражили сте њихов прекид и поништавање договора. Зашто сада мислите да се ти споразуми морају спровести, иако и сам Стефановић то негира? “Све док Уставни суд Србије не оцени уставност постигнутих споразума, Влада је у обавези да их спроводи. Моје мишљење и мишљење Срба са КиМ о споразумима је познато и домаћој јавности и међународној заједници”. Због чега сте у последњој рунди бриселског дијалога пристали на фонд за север КиМ, иако сте знали да је закључак с прошле заједничке седнице скупштина све четири српске општине да „Срби неће границе и царине на Јарињу и Брњаку“? “Према Закону о локалној самоуправи, као председник општине немам право гласа, а у раду Скупштине општине учествујем само на позив председника СО. Нисам могао да гласам на поменутој седници, али сам дужан да спроводим одлуке СО, без обзира да ли се с њима слажем или не. Поменути фонд за развој четири општине на северу КиМ, који је предложио наш преговарачки тим, предвиђао је нека другачија решења од оних који су на крају договорена између председника владе Ивице Дачић, посредника у дијалогу Кетрин Ештон и Хашима Тачија”. Како коментаришете Тачијеву верзију о том фонду пред Скупштином Косова – царине на северу се наплаћују по косовским законима и иду у косовски буџет, преко рачуна који ће представник ЕУ отворити у некој од комерцијалних банака у Приштини? “Такво решење није прихватљиво ни за Владу Србије, нити за Србе са КиМ. Мислим да Хашим Тачи има великих проблема не само у такозваној Скупштини Косова, него и унутар сопствене странке и те изјаве су намењене за унутрашњу употребу”. Према писању приштинских медија, Приштина под појмом „север КиМ“ не подразумева само четири српске општине, него и Србицу и јужну Митровицу, што мења етничку структуру. Да ли је о томе било речи у Бриселу? “На разговорима у Бриселу никада нису поменуте општине јужна Косовска Митровица и Србица ни од стране посредника у дијалогу, нити од стране представника привремених институција самоуправе на КиМ”. “Постоји опасност од интервенције Кфора” Постоји ли опасност да Кфор због нових српских барикада на северу КиМ оружано интервенише? “Опасност од оружане интервенције Кфора постоји, али се искрено надам да ће разум превладати”. ДАНАС

Ратко Паић: Руски гигант у производњи камиона уграђује делове из Србије

Posted: 04 Feb 2013 05:10 AM PST

Руски гигант у производњи камиона уграђује делове из Србије 04.02.2013.Глас Русије, за ФБР приредила Биљана Диковић

© Коллаж: «Голос России» У време када индустријска производња у Србији проживљава изузетно тешке дане, постоје и позитивни примери који се не уклапају у општу слику лошег стања у српској привреди. Један од њих је Холдинг компанија „Прва петолетка“ из Трстеника, која успешно сарађује са руском компанијом „Камаз“, која је светски гигант у производњи камиона. Руси купују српске производе у вредности од преко 7 милиона евра, које затим уграђују у своја возила која се продају широм света. Штавише, у будућности се очекује још обимнија продаја Петолеткиних производа на руском тржишту. Ради се о томе да „Камаз“ највише купује производе од фабрика „Сервоуправљачи“, „Цилиндри“,„Хидраулика“ и „Кочна техника“, које се све заједно налазе у саставу Холдинг компаније „Прва петолетка“. Тако је на пример, у складу са прошлогодишњим уговором, договорено да руски „Камаз“ и даље од фабрике “Хидраулика“ купује ручне пумпе за подизање и спуштање кабина камиона у вредности од 3 милиона евра, а од фабрике „Цилиндри“ хидрауличке цилиндре за дизање кабине за додатна 2 милиона евра. Вишедеценијска плодна сарадња „Прве петолетке“ са „Камазом“ је настављена и почетком ове године, када је само из фабрике „Цилиндри“, која запошљава око 300 радника, отишао за Русију нови контигент производа, чиме је заокружена бројка од 60.000 продатих хидрауличних цилиндара овом великом руском купцу за последњих годину дана. Иначе, у фабрици из Трстеника су због успешног пословања имали недостатак квалитетних радника, што је права реткост у савременој српској економији. Фабрика је имала наручене послове месецима унапред за купце у иностранству, а највише на руском тржишту. Међутим, због поменутог мањка квалификоване радне снаге, како су рекли у управи, нису могли на време да одговоре захтевима купаца за тако велике испоруке. Зато је фабрика „Цилиндри“ морала да запосли више од 50 додатних радника, али ни то није било довољно да се задовољи потражња, јер је извоз производа на руско тржиште за потребе „Камаза“ само из ове фабрике прошле године био три пута већи у односу на ранију годину. Иначе, поменимо да је група компанија «Камаз» – највећа аутомобилска корпорација у Руској Федерацији, а у светским размерама заузима 16. место међу водећим произвођачима тешких теретних возила, те 8. место у свету по обиму производње дизел мотора. Такође, «Камаз» производи и аутобусе, тракторе, комбајне и мини-електране, а поред фабрика у самој Русији, компанија има своје производне погоне у низу земаља попут Венецуеле, Вијетнама, Индије, Пољске, Чилеа и бројних других земаља, и само у Русији запошљава 60 хиљада радника.

А широј јавности, па вероватно и већини људи у Србији, „Камаз“ је вероватно најпознатији као произвођач камиона који редовно побеђују на чувеном ауто-релију Париз-Дакар. С обзиром да је пре неколико дана Републички завод за статистику званично саопштио податак да је пад индустријске производње у Србији у протеклој 2012. години износио скоро читава 3 процента, то јасно говори колико је значајна сарадња која постоји и развија се између руског «Камаза» и трстеничке «Петолетке». То је, на жалост, један од прилично ретких примера одржавања српске индустријске производње у животу, али све веће поруџбине руског аутомобилског гиганта, буде наду да су ипак могуће промене у правцу њеног опоравка.

Астероид ће пролетети, опасност ће остати Posted: 04 Feb 2013 04:53 AM PST

Астероид ће пролетети, опасност ће остати Борис Павлишчев, интернет редакција,

Глас Русије, 04.02.2013., за ФБР приредила Биљана Диковић

© Фото: ru.wikipedia.org Осетљиви грађани који нису дочекали у децембру смак света, добили су нови повод за узнемиреност. 15. фебруара око Земље ће пролетети астероид пречника 45 метара DA14. Максимално зближавање ће изнети око 28 хиљада километара. Толико близак лет небеског тела таквих размера није забележен од 90-их година. Предстојећи догађај поново наводи да се замислимо над тим да је опасност од астероида и комета за земљане сасвим реална. Земљина кугла чува неколико трагова сличних катаклизми. То је чувени кратер у Аризони и још два гигантска кратера пречника преко 150 километара: један кдо полуострва Јукатан, други се налази под песком Сахаре. Ако се астероид пречника 45 метара DA14 једном судари са Земљом, он ће донети много невоље, говори доцент астрономског одељења Физичког факултета Московског универзитета Валдимир Сурдин. Актуални астероид од 45 метара је отприлике исти као и тунгуски метеорит који је пре 100 година пао на Земљу. Од његове експлозије у атмосфери пострадала је тајга, започели су пожари отприлике на површини савремене Москве. Тако да је пад тела на десетине метара опасан, ако се дешава над густо насељеним регионима. Још је непријатније што ако падне у океан, тада цунами може да искомпликује живот приобалним регионима.

DA14 астрономи су открили пре годину дана и израчунали да 15. фебруара његова орбита са Земљом се неће пресећи. Много горе стоје ствари са десетометарским небеским телима која је за сада могуће идентификовати тек један дан пре пада на Земљу. Такав астероид се распао изнад ненасељеног региона у Индонезији 2010. године, при томе експлозија је била три пута снажнија него на Хирошими. Научници су се позабавили стварањем мреже астероидског мониторинга. Уз

њену помоћ опасни космички објекти ће моћи да се примете две недеље пре њиховог пада на Земљу. То ће увећати време за евакуацију људи. Великих телескопа који би посматрали ситне астероиде далеко од Земље за сада нема, али они се праве, говори Владимир Сурдин. Неколико земаља удружује своје напоре да постави неколико таквих телескопа по земљиној кугли и чак да их пошаље у космос. Ради се о томе што не можемо да приметимо астероиде и комете које лете ка Земљи од стране Сунца – оно заслепљује оптичке уређаје. Зато треба послати телескопе иза Сунца, на супротни део земљине орбите, и посматрати одатле астероиде. Први специјални телескоп Сентинел треба да буде избачен 2018. године између орбите Земље и Венере. Средства за њега сакупља приватни фонд у САД. Уређај ће радити у инфрацрвеном дијапазону и тражити астероиде по разлици у температури између њихове површине и општег хладног фона космоса. Ипак, чак и најсавременији инструменти неће из корена решити проблем астероидске опаности, објашњава водећи научни сарадник физичког Института РАН Сергеј Богачев. Сада се много ради на разним средствима контроле околног простора, али такви системи не дозвољавају да се спречи судар са Земљом, само информишу. То су системи за обавештавање, али не за спречавање. Човечанство још не може да спречи судар. Сада је смишљено око 20 начина борбе против опасних космичких објеката: планира се да се скрене небеско тело са опасног курса ка Земљи, тако што ће се на њему поставити ракетни мотор или разорити астероид помоћу експлозије. Није искључено да ће се против DA14 убудуће примењивати једна од заштитних методика. Сада се његова орбита скоро подудара са Земљином, али њени параметри ће се веома променити после зближавања са нашом планетом. Од тога на ком тачно растојању ће он проћи од Земље зависи вероватноћа каснијих судара. За сада се сумарни ризик до 2069. године оцењује нао шанса један према три хиљаде.

Сви неуспешни политички пројекти (2): Динкићу темељ, радницима шипак Posted: 04 Feb 2013 04:27 AM PST

Сви неуспешни политички пројекти (2): Динкићу темељ, радницима шипак Дугогодишњег министра Млађана Динкића памтимо не само по идеји да је криза у ствари развојна шанса за Србију и Кину, па ћемо се винути у звезде док други буду пропадали, Врањанци га памте као најлошијег кројача сопствене судбине. Конфекција Замбер највећа је промашена инвестиција у Врању у његовој и режији Г17 плус.

04.02.2013. Д. Ђорђевић – Вести| фото: Д. Ђорђевић, Фонет

Радници узалуд штрајковали

Они су се у међувремену прешалтали у Уједињене регионе, док се радничка класа Врања није прешалтала нигде. Наиме, Динкић је као прави трофеј довео у Врање власника британске Алене Саваса Јанија и дао му 4.000 евра по запосленом да покрене овде посао. Ново чудо, названо Замбер, успело је само да уништи некадашњу конфенцију Слобода и ни макац даље од темеља. Посао, вредан шест милиона евра, пропао је, држава се обештетила осигурањем, а у Врању је остала армија незапослених.

Кројио, кројио, па прекројио: Млађан Динкић У Врању се и данас препричава велики догађај из јула 2007, када је по највећој врелини тадашњи министар економије Млађан Динкић свечано положио камен темељац за изградњу будуће фабрике конфекције Замбер. Нико још не може да заборави Млађино љубљење са Драганом Ђиласом, за кога се више нико не сећа у којој је улози онда био, те власником Замбера Јанијем Савасом и тадашњим градоначелником Врања Мирољубом Стојчићем, садашњим народним послаником. Приповедачи бајки - Од наше компаније ће локална заједница имати само користи. Јер, сваког месеца ће 3.000 људи у Врање донети 600.000 евра од плате, не рачунајући порезе и остале дажбине. Нама су тренутно главни проблем неквалитетни и нелегално увезени текстилни производи из Кине. Али, не бојимо се. Данас свако може нешто да произведе, али су пласман и наплата главни проблем. Ми имамо сигурно тржиште и квалитет – говорио је својевремено Синиша Бундало, директор Замбера. Аплаузи усхићених обожавалаца странке засули су министрово обећање да ће ту, где он лопатом баца цемент за темељ, бити фабрика за 3.000 радника. Две године касније на једној од најатрактивнијих градских локација никло је недовршено гвоздено здање, а за Савасом су остали само дугови и 600 радника које нико није хтео. Јани Савас је јавности представљен као угледни британски индустријалац, кипарског порекла, који је власник компаније Алена Бјанка лимитед из Лондона, а која има фирме широм света. Све оне се баве производњом текстила, па је, ето, Салас пожелео да једну такву отвори и у Србији. Држава Србија му је, гле, поверовала и из касе му дала шест милиона евра. Савас није желео да губи време да се фабрика изгради, па је од Јумка позајмио погон и 600 радника да одмах привређују и зарађују. Савас је у медијима обећавао брда и долине, а директор Замбера Синиша Бундало најавио да производња почиње фебруара 2008.

- Производићемо 100.000 одевних предмета месечно, и то искључиво за британско тржиште. Плате радника су 12.500 динара, што је двоструко више него у текстилној индустрији – изјављивао је директор.

Радници остали без хлеба Само неколико месеци касније запело је са грађевинским радовима, а ускоро су и радници објавили да су незадовољни условима рада и платама. Плате мале, испод минималца, касниле су.

- Норму коју нам је прописао послодавац само ванземаљци могу да испуне – рекао је радник Љуба Стојановски, који је касније истеран из фабрике због бунта… Отмица директора

Снежана Величковић Снежана Величковић, председница АСНС-а у Јумку осуђена је на шест месеци затвора, условно на годину дана, јер је “противправно лишила слободе генералног директора Миодрага Тасића и његовог заменика Горана Трајковића”. Прича се дешавала у јесен 2007. када је 300 радника Замбера, предвођених Снежаном, штрајковало три месеца тражећи да се врате у Јумко.

- Попели смо се на девети спрат управне зграде и рекли да нећемо изаћи одатле док нас неко не саслуша. Није тачно да Тасић и Трајковић нису могли да изађу из својих канцеларија – сећа се Снежана, којој је као олакшавајућа околност узето у обзир то што није била осуђивана, што је мајка троје деце и што је – сиромашна. Уговорен је сусрет Саваса и руководства фабрике са радницима, али одједном је бизнисмен Савас пропао у земљу. Новинари су успели да ишчачкају да је у Енглеској, одакле је поручивао да му се изградња фабрике не исплати, да је вредност фунте опала (?), а цена рада, наводно, порасла. Писао је Влади Србије тражећи да му помогне да изгради фабрику до краја. Држава је, пак, ћутала, баш као и градско руководство, оно исто које се срдачно грлило са тим Савасом. Тада је свима било јасно да од посла века неће бити ништа. Из свеопштег муљања једино је испливао податак да Замбер врањској фирми Метеор, која је изводила грађевинске радове, дугује чак 1,3 милиона евра. Министарство за економију је брже-боље објавило епохалну вест да је успело да поврати своја скоро четири милиона евра која су дали Савасу. То је био знак и за Метеор да се обрати суду. Али, ни то није протекло без проблема јер се пријавила и Марфин банка из Београда, која је била гарант Савасовог кредибилитета. Општински суд у Врању право прече продаје доделио је Метеору, јер су први поднели тужбу. Ипак, зна се ко је највише оштећен. Према неким проценама, Замбер је Врањанцима остао дужан око 240 милиона динара. Шефица синдиката у Јумку Снежана Величковић каже

да је елаборат о дуговањима предат Динкићевом министарству, али од тога слаба вајда. Јани је радницима остао дужан девет плата (минималац од 16.000 динара) и доприносе. Замбер је изнајмио и 500 радника Јумка, остао им је дужан седам плата и доприносе. За своје промашаје министри и њихова свита нису одговарали, а радници су платили цех јер неко на крају мора нешто да плати.

———— ПОВЕЗАНИ ТЕКСТОВИ: Сви неуспешни политички пројекти (1) : Инжењери српских превара ——————–

Како нам је неолиберализам уништио животе Posted: 04 Feb 2013 01:12 AM PST

Како нам је неолиберализам уништио животе 15:01 03.02.2013. Факти ГЛОБАЛНА ПРЕВАРА КОЈА ЈЕ СУПЕРБОГАТЕ УЧИНИЛА ЈОШ БОГАТИЈИМА

Током 2012. сто најбогатијих људи у свету постали су богатији за 241 милион долара. Сада су „тешки“ 1,9 билиона (хиљада милијарди) долара: нешто мало мање од годишњег БДП-а Велике Британије Неолиберална политика која је светске моћнике учинила оволико богатим је политика сиромашења свих осталих Богато финансирани од стране милионера, заговарачи неолиберализма су постигли задивљујући успех: политички. У економском смислу су пропали Како су зараде стагнирале, људи су своје приходе допуњавали задуживањем. Растући дуг хранио је дерегулисане банке, а последица смо сви свесни. Што је израженија неједнакост, како је наведено у извештају УН, то је економија мање

стабилна, а стопе њеног раста ниже Политика којом неолибералне владе покушавају да смање дефицит и стимулишу економију је – контрапродуктивна Потпуни неуспех овог глобалног експеримента не представља препреку да се он понавља. То нема никакве везе са економијом. Једино са чим то има везе је – моћ УН: „Понављање неких старих лекција о праведности и партиципацији једини је начин да се коначно превазиђе криза и крене путем одрживог економског развоја“ Мене ова прича лично не дотиче. Али, запањен сам због тога што ни Британија, ни Европа, ни Сједињене Државе нису научиле лекцију. Закључио сам да је цела структура неолибералне идеје превара Пише: Џорџ Монбиот („Гардијан“, Лондон) МОРА да су доста крварили због нас. Током 2012. сто најбогатијих људи у свету постали су богатији за 241 милион долара. Сада су „тешки“ 1,9 билиона (хиљада милијарди) долара: нешто мало мање од годишњег БДП-а Велике Британије. Ово се није десило случајно. Раст богатства супербогатих је директни резултат политике. Ево неколико потеза: смањење пореских стопа и наметнутих пореза; владино одбијање да надокнади пристојан део прихода од рудних богатстава и земљишта; приватизација јавне имовине и стварање „економије наплатне рампе“; либерализација зарада и уништење колективног преговарања. Политика која је светске моћнике учинила оволико богатим је политика сиромашења свих осталих. То теорија није предвиђала. Економисти Фридрих Хајек, Милтон Фридман и њихови ученици – у хиљадама пословних школа, ММФ-у, Светској банци, ОЕЦД-у и у готово свакој савременој влади – тврде да што се мање опорезују богати, бране радници и прерасподељује богатство, сви ће бити просперитетнији. Сваки покушај да се смањи неједнакост наштетио би ефикасности тржишта, спречавајући „надолазећу плиму која подиже све бродове“. Ови пионири су 30 година спроводили свој глобални експеримент и сада имамо резултате. Потпуни промашај Пре него што наставим, истакао бих да сматрам да стални економски раст није ни одржив, ни пожељан. Али, ако је раст ваш циљ – циљ на који свака влада тврди да се претплатила – не можете од њега направити већи хаос него да супербогате пустите да изађу из оквира демократије. Прошлогодишњи извештај Конференције УН за трговину и развој требало је да буде некролог за неолиберални модел који су осмислили Хајек, Фридман и њихови ученици. Извештај недвосмислено показује да је њихова политика произвела супротне резултате од оних које су они очекивали. Како је неолиберална политика (смањење пореза богатима, приватизација државне имовине, дерегулација тржишта рада, смањење социјалне помоћи) почела да стеже од 1980-их наовамо, стопа раста је почела да опада, а незапосленост да расте. Изразити раст у богатим земљама током 1950-их, ’60-их и ’70-их био је могућ због разарања богатства и моћи елите након депресије и Другог светског рата. Њихов пад дао је осталим 99% јединствену шансу да захтева прерасподелу, државну потрошњу и социјална давања, а све то је стимулисало потражњу. Неолиберализам је био покушај да се ове реформе зауставе. Богато финансирани од стране милионера, заговарачи неолиберализма су постигли задивљујући успех: политички. У економском смислу су пропали. У земљама ОЕЦД-а, опорезивање је постало регресивније: богати су плаћали мање, сиромашни више. Као резултат тога, према тврдњама неолиберала, требало је да се повећају економска ефикасност и инвестиције, што би свима донело богатство. Десило се супротно.

Како су се смањивали порези богатима и предузећима, опадала је куповна моћ и државе и сиромашнијих грађана, а с њом и потражња. Као резултат тога пао је ниво инвестиција, као и очекивани раст. Заговарачи неолиберализма такође су инсистирали да ће неконтролисана неједнакост прихода и флексибилне зараде смањити незапосленост. Међутим, у богатим земљама и неједнакост и незапосленост су се погоршале. Недавном скоку незапослености у већини развијених земаља – најгори који је забележен у свим рецесијама последње три деценије – претходио је најнижи ниво зарада од Другог светског рата. Опет ударац за теорију. Теза се није обистинила из истог очигледног разлога: ниже зараде смањују потражњу, што повећава незапосленост. Како су зараде стагнирале, људи су своје приходе допуњавали задуживањем. Растући дуг хранио је дерегулисане банке, а последица смо сви свесни. Што је израженија неједнакост, како је наведено у извјештају УН, то је економија мање стабилна, а стопе њеног раста ниже. Политика којом неолибералне владе покушавају да смање дефицит и стимулишу економију је контрапродуктивна. Планирано смањење највиших стопа пореза на доходак (са 50% на 45%) неће подићи државне приходе, нити подстаћи приватно предузетништво, али ће обогатити шпекуланте који су упропастили економију: Голдман Сакс и друге банке сада размишљају да одложе исплату бонуса како би то искористиле. „Понављање неких старих лекција о праведности и партиципацији“, кажу УН једини је начин да се коначно превазиђе криза и крене путем одрживог економског развоја“. Мене ова прича лично не дотиче. Али, запањен сам због тога што ни Британија, ни Европа, ни Сједињене Државе нису научиле лекцију. Закључио сам да је цела структура неолибералне идеје превара. Захтеви ултрабогатих су пресвучени у софистицирану економску теорију и спровођени су без обзира на исход. Уз то, потпуни неуспех овог глобалног експеримента не представља препреку да се он понавља. То нема никакве везе са економијом. Једино са чим то има везе је – моћ. Превела: Данка Вранеш Реџић

Александар МЕЗЈАЈЕВ: ГЕНЕРАЛ СМИТ ПРОТИВ ГЕНЕРАЛА МЛАДИЋА Posted: 03 Feb 2013 04:16 PM PST

ГЕНЕРАЛ СМИТ ПРОТИВ ГЕНЕРАЛА МЛАДИЋА Александар МЕЗЈАЈЕВ | 04.02.2013 |Фонд стратешке културе за ФБР приредила Биљана Диковић На суђењу генералу Р. Младићу пред МТБЈ појавио се и злогласни британски генерал Руперт Смит. Читава каријера Р. Смита повезана је са растурањем Југославије. Свој напредак у служби, Смит дугује управо својим успесима приликом војних пораза Срба. Он је 1996. године унапређен у звање генерал-лајтнанта (lieutenant-general) за његове “заслуге” у својству шефа УНПРОФОРА у Сарајеву, а 1999. године унапређен је у генерала армије (actinggeneral) за његове “заслуге” приликом командовања НАТО армијом у Европи. Ни после пензионисања Смит није могао да живи, а да не ратује против Срба и наставио је да пружа своје “услуге” Хашком трибуналу, поставши професионални сведок против Срба. Он је долазио да сведочи против Р. Караџића, З. Толимира, М. Перишића, С. Милошевића и Драгомира Милошевића.

Међутим, “заслуге” Р. Смита не треба преувеличавати. Додуше, он се упињао из петних жила, но његова сведочења нису била посебно значајна. Тако је нпр. Слободан Милошевић “поцепао” Смита као дете, доказавши да генерал лаже. Он је доказао да је 1995. године Смит донео одлуку о почетку бомбардовања Срба, позивајући се на “њихову кривицу за напад на Маркале”, пре него што су стигли званични извештаји о резултатима истраге. Милошевић је такође доказао да је Р. Смит лагао суд о томе да су и С Милошевић и Р. Младић “знали за Сребреницу”. Милошевић је натерао Смита да жалосно лупета да чињеница “да је Младић био командант”[1] представља доказ да је он знао и оно што други знају. Индикативни су и одговори Р. Смита о томе да он не зна ништа о српским цивилним жртвама у Сарајеву! А он је био командант УНПРОФОРА! С. Милошеввић: Да ли вам је познато колико је Срба погинуло у Сарајеву? Р.Смит: … Не могу сада да се сетим која је бројка била у питању.. С. Милошевић: А да ли вам нешто значи ако вас подсетим да је било око 10 000 убијених Срба? Р. Смит: Не, та ми цифра није од помоћи. С. Милошевић: А да ли вам је познато да се још увек не зна судбина 5 000 Срба из Сарајева и околине? Р. Смит: Не, о тим бројкама не знам ништа. С. Милошевић: А да ли вам је познато колико је Срба било приморано да напусти Сарајево? Р. Смит: Не. С. Милошевић: Па, близу 150 000. Не знате ништа о тој бројци? Р. Смит: Не у овом тренутку.[2] Ово сведочење британског генерала представља добро историјско сведочанство и то морају да знају и памте они који желе да схвате каква је била улога британских “миротвораца” на Балкану… И ево, у јануару 2013. године, Смит је поново доспео у Хаг како би посведочио против генерала Ратка Младића. Званични задатак Р. Смита је да достави доказе који се тичу структуре и хијерархије у војсци Републике Српске, команду и контролу у њој. Посредством Р. Смита тужилаштво је доставило преко 80 фајлова докумената, од којих сваки фајл садржи више од стотину страница.[3] Ипак Р. Смиту није пошло за руком да се представи као командант миротворачке мисије УН. Узгред, сам Смит је раније говорио да је УНПРОФОР мировна мисија. На унакрсном испитивању које је блиставо спровео Драган Иветић, утврђено је да је Р. Смит – ратни злочинац. Управо он је донео одлуку о бомбардовању Срба, немајући за то никаквих, ни правних, ни чињеничних основа. Управо он је стао на страну једне од сукобљених страна у грађанском рату и то на страну оних који су рат и започели. Смит није успео да се покаже пред судом ни као частан човек (ипак је он некакав генерал). Тако је за време свог сведочења он изјавио да је циљ једне од његових

војних операција било “понижавање генерала Младића, који није био способан да заштити гробове својих предака”. Изјава која га у потпуности карактерише! Међутим, зар се од ратног злочинца другачији морал могао и очекивати? Ипак, постојао је још један разлог за сведочењем Р. Смита. Можда и најважнији. Јер за Хашки трибунал није важно установити истину, већ потпуно супротно – фалсификовати истину. Најважније што је Р. Смит требало да “докаже” јесте да оправда НАТО који је донео одлуку о рату у Југославији. Смит је тврдио да су “дејства Срба била толико ужасна да су међународни преговарачи одбацили њихове предлоге”. Ето, то је вероватно главни мотив позивања британског генерала да сведочи у овом суду. Но, да ли је уопште могуће оправдати НАТО-вске ратне злочинце – много више рангиране од генерала Смита.

[1] С.Милошевић је елегантно упитао Смита: «Генерале, ви сте били командант НАТО снага 1999 године – то значи да сте ви знали за то, да је ваша војска бомбардовала кинеску амбасаду, воз са избеглицама, аутобусе са људима»? Председавајући судија Р.Меј није дозволио генералу да одговори, искључивши С.Милошевићу микрофон.

[2] Види сведочење генерала Смита на процесу Слободану Милошевићу од 9 октобра 2003 године. https://www.google.rs/url?sa=t&rct=j&q=&esrc=s&source=web&cd=3&cad=rja&ved=0CDgQFjAC& url=http%3A%2F%2Fwww.hlc-rdc.org%2FTranskripti%2FMilosevic%2FTranskripti%2FTranskripti% 2520sa%2520sudjenja%2520Slobodanu%2520Milosevicu %2520(41)%2FTranskript%2520sa%2520sudjenja%2520Slobodanu%2520Milosevicu%2520%25209.%2520oktobar%25202003..pdf&ei=RXoNUe36D8vKtAbBtoHwDg&usg=AFQjCNEaNZ4sj DmT23Qw7IzzRL23oI4sQg&sig2=ovOnKREPDyWqQTNI9Ou7pg [3] Види: Annex A to Prosecution 92-ter Motion: RM-512 (Rupert Smith), // Документ Међународног трибунала за бывшу Југославију IT-09-92-T, D48708-D48582, 18 December 2012.

—————–

Буџет Србије на услузи странкама, центрима моћи и личним потребама властодржаца Posted: 03 Feb 2013 03:53 PM PST

Буџет Србије на услузи странкама, центрима моћи и личним потребама властодржаца Паре, рупе и пендреци Буџет за 2013. годину показује да власт предвиђа унутрашње сукобе, а не спољну агресију. За полицију је планирано издвајање веће од оног за нове инвестиције или за побољшање стања у аграру, али већи део пара не одлази на побољшање стандарда запослених, већ на набавку нових средстава принуде којима ће насилно бити разбијане демонстрације гладног народа.

03.02.2013. Таблоид, пише: Игор Милановић

Буџет за 2013. указује на све слабости српске привреде делимично наслеђене од раније, а добрим делом произашле и из политике актуелне власти. Укупни буџетски расходи планирани за ову годину износе 1.078.316.879.000 динара, што је по средњем курсу за евро на дан 31. децембар 2012. износило 9,482 милијарде евра. Највећа ставка у буџету је планирано издвајање за допуну Пензијско-инвалидског фонда у висини од 281 милијарде динара, што представља половину средстава потребних овом фонду. На другом месту су расходи за запослене у јавном сектору који ће достићи 266 милијарди динара (од чега само за плате иде 203 милијарде динара), те ће на ове две ставке отићи више од половине планираног буџета. У свим државним органима има укупно 270.678 запослених сходно пројекцији из буџета. Највише запослених има у основном образовању, њих 69.898. Оно што је запрепашћујуће јесте број запослених у Министарству унутрашњих послова и Министарству одбране. Министарство одбране има 25.565 особа у сталном радном односу и 10.435 људи запослених на одређено време, што заједно чини 36.000 запослених. Са друге стране, Министарство унутрашњих послова има укупно 49.365 запослених и скоро сви они, са изузетком њих 23, су за стално запослени. Овом броју треба додати још 2.050 особа стално запослених у Безбедносно информативној агенцији. По овим подацима види се да је број запослених у полицији скоро за 50 одсто већи од броја запослених при војсци, што значи да садашња власт не рачуна са озбиљним спољним непријатељем, али се спрема за обрачун са унутрашњим непријатељима. Истоветни закључак се намеће и када се упореде финансијски издаци планирани за полицију и војску. Иако, по правилу, војска располаже далеко скупљим средствима од оних потребних полицији, буџетске разлике су у корист Министарства унутрашњих послова?! За полицију је планиран издатак од 70.733.603.000 динара, а за Министарство одбране само 58.076.547.000 динара. Ово указује на то да ће далеко вреднија опрема бити испоручена полицији, док ће војска морати да се задовољи коришћењем већ превазиђеног и дотрајалог наоружања, јер за значајније набавке новог, у буџету једноставно нема пара. Иако је лепа вест да Србија по мишљењу њених власти тренутно нема спољне непријатеље, ипак је државнички неозбиљно настављати са убијањем већ ионако полумртве војске, јер ситуација у окружењу може да се промени у скорој будућности. У оваквом понашању садашње власти, које се у бити не разликује од онога шта је радила прошла власт, крије се порука сваком озбиљнијем

аналитичару да влада планира да одбрану земље препусти некој спољној војној организацији. Да ли је то покушај да се Србија на мала врата и супротно расположењу грађана увуче у НАТО пакт? С обзиром да у овом тренутку, са изузетком неуралгичне Прешевске долине где су могући сукоби са албанским терористима, Србија нема помена вредне “унутрашње непријатеље” по изгласаном буџету види се да се власт спрема на сукобе већих размера са демонстрантима, односно гладним народом који би овог лета могао да преплави улице српских градова. Због тога су и издаци за набавку нове опреме и наоружања за полицијске јединице далеко изнад оних планираних за војску. У буџету за ову годину планирани су издаци за капитална улагања у висини од 46,9 милијарди, док ће на аграр отићи још 45 милијарди динара. Иако су издаци за пољопривреду скочили са 2,6 одсто укупног буџета на 4,5 одсто, ипак је видљиво да овогодишњи буџет никако не може да се назива инвестиционим већ, пре, рестриктивним. Оно што посебно оптерећује буџет, па самим тим и привреду јесте повећање дефицита и укупне задужености земље. Од некадашњег законског лимита на нивоу од 45 одсто бруто домаћег производа није остало ништа, јер је још влада Мирка Цветковића догурала на преко 50 одсто БДП-а, а ова садашња је наставила са задуживањем. На крају новембра 2012. јавни дуг Србије је износио 17,56 милијарди евра што је већ износило 60,2 одсто БДП-а, а по прелиминарним резултатима за крај прошле године задужење се повећало на 17,67 милијарди евра, односно 61,5 одсто БДП-а. Овако висок ниво јавног дуга издржљив је само за развијене економије, али не и за земљу чија привреда из године у годину слаби, а за 2013. планиран је раст производње од свега 2,2 одсто, што се у случајевима овако малих привреда сматра опасном стагнацијом. Да би се исплатили кредити који на наплату доспевају у 2013. године. Србија ће морати поново да се задужује на страном тржишту, тако да је још увек отворено питање да ли ће пројектовани буџет уопште моћи да се попуни са дефицитом од око 100 милијарди динара без штампања нових пара. Србија већ сада спада у високо задужене државе, односно оне које су на корак од дужничког ропства, спирале сталног задуживања коме нема краја. Некадашња Југославија са преко 20 милиона становника 1988. била је дужна укупно 14,8 милијарди долара, док данас само Србија са седам милиона становника дугује укупно 38 милијарди долара. За 22 године све бивше републике некадашње СФРЈ, а данас независне државе, повећале су своје дугове за укупно скоро тринаест пута! Највише се у процентима задужила Словенија – 21,5 пута, односно са некадашњих 2,6 милијарди долара на 56 милијарди. За њом следи иначе апсолутни шампион у укупном задуживању, Хрватска која је своје дугове са некадашњих 4,6 милијарди долара повећала за петнаест пута на 69 милијарди долара. Црна Гора је 1988. дуговала 0,416 милијарди долара, а крајем 2010. 4,7 милијарди, Македонија је у истом периоду своје задужење са 0,89 повећала на 6,7 милијарди долара, а Босна и Херцеговина са 2,1 на 16 милијарди. Давне 1988. године Србија је дуговала 5,5 милијарди, а крајем 2010. јавни и приватни дугови наше републике према иностранству износили су 38 милијарди долара. Словенија, а мањим делом и Хрватска своје кредите су рационално искористиле улажући у производњу и инфраструктуру. За Србију једноставно није јасно где су отишле милијарде долара узетих на кредит из иностранства, осим на попуњавање буџетских рупа, односно у приватне џепове људи на власти и њој блиских. Због тога буџет за 2013. годину не може ни да буде инвестициони, већ рестриктивни који ће новим наметима да угуши и ово мало привреде што је преживело у Србији. Када би бар данас престало да се краде у оноликој мери колико се то радило последњих 12 година, било би довољно пара за инвестиције и без подизања стопе пореза. Проблем је, једино у томе што се

власт у толикој мери навикла на крађу, да без ње она једноставно не уме да функционише. Због тога су нова задужења неминовна, а то ће једног дана враћати нека будућа покољена, ако дотле уопште још буде било живих људи у Србији. Како данас ствари стоје, са оваквим темпом отварања нових радних места целокупни српски буџет за четири године одлазиће на попуну рупа у ПИО фонду, при чему се пензије неће драстично повећати у односу на ове данашње. Ово значи да ће сав новац којим Србија располаже одлазити на гладовање пензионера. Потпуно неразумна и за народ погубна политика. А 1. Слобода образовањем, робија наоружањем Када је министар одбране Велике Британије једном препоручио Винстону Черчилу да буџет за одбрану појача на рачун издатака за културу и образовање, премијер га је запитао: “А чиме ћемо онда да се бранимо?” Стари државник је добро знао да се једна земља не брани само тенковима и топовима, већ далеко више образованим и талентованим држављанима. Србија би по мишљењу актуелне власти требала да се брани – пендрецима и сузавцем. Поред тога што ће две трећине буџета отићи на расходе за запослене у администрацији, пензије, Министарство одбране и министарство унутрашњих послова, за Управу за извршење кривичних санкција, односно за затворе у Србији предвиђено је 8.245.829.000 динара. Тако за министарства културе и образовања остају још само мрвице. ГЛОСА За 22 године све бивше републике некадашње СФРЈ су повећале своје дугове за укупно скоро тринаест пута!

You are subscribed to email updates from СРБски ФБРепортер To stop receiving these emails, you may unsubscribe now.

Google Inc., 20 West Kinzie, Chicago IL USA 60610

Email delivery powered by Google