Uzivo by Knjižara Sigma

Miša Aleksić

iosraiiJ*

ILagunaI

C opyright © M iša Aleksić, 2011 C opyright © Laguna 2011

C over copyright © P orodična m a n u fa k tu ra V lahović Fotografija n a prednjoj korici knjige: D ragan Teodorović Zeko Fotografija n a zadnjoj korici knjige: Jugoslav Vlahović Foto-galerija u knjizi: p riv a tn a arhiva M iše A leksića

O nim a koji 탑ive za rokenrol

ZAŠTO AUTOBIOGRAFIJA?

NEIZBEŽNO PITANJE NOVINARA u m noštvu intervjua svih ovih godina koliko sam svirao u Ribljoj čorbi glasilo je: „Da li Miša Aleksić nam erava da snim i solo album ?“ Ovo pitanje, priznajem , nije bilo baš bez osnova. Gotovo svi članovi koji su bili deo ovoga sastava s vrem enom su objavili i samostalne projekte! Ta diskografija, doduše, jeste nešto drugačije viđenje muzike i tekstova u odnosu na ono zbog čega je Riblja čorba tako prepoznatljiva. To je činjenica! U ovoj knjizi će kasnije biti više reči o Borinim album im a, ili Bajaginim, Rajkovim, Vickovim, Čuturinim ili Nidžinim, albumima koji su bili izvan okrilja ovoga benda. A moj odgovor na gore postavljeno pitanje bio je manje-više uvek isti: „Kao član Riblje čorbe, nikada nisam planirao snimanje i izdavanje solističkog albuma, niti razmišljao o tome!“ Tu se za m ene ta priča završava. Ali ne i za one koji postavljaju pitanja! Kako to mislite - a zašto? O dgovor je, opet, bio jednostavan i uvek isti, jer su za tako nešto postojala dva jaka razloga.

M i r o s l a v - M i š a A l e k s ić

Prvi je bilo to što sam sve kvalitetne pesme koje sam ikada komponovao ponudio Bori i m om cim a iz benda. Znači, ukoliko sam bio siguran da nešto može da uđe na ploču Riblje čorbe ili ukoliko bih lepo upakovao muziku na Borin tekst koji mi se naročito dopao, to sam odm ah stavio na raspolaganje matičnoj grupi. Pesme za koje nisam bio siguran da li bi se u tu priču uklopile nisam ni postavljao u položaj da se o njim a raspravlja ili polemiše. Jednostavno, želeo sam da kao autor na pločam a Riblje čorbe budem zastupljen s num eram a za koje sam pre svega lično bio siguran da su kvalitetne! E sada, da li će ono što sam komponovao postati hit ili ne, to je već zavisilo od m noštva drugih činilaca. Ali iskreno govoreći, ponosan sam da u opusu Riblje čorbe imam dovoljan broj takozvanih velikih pesama, koje će ostati upamćene i kod generacija koje tek stupaju na životnu scenu! D rugi razlog što nikada nisam snim io solo album krije se u m om pitanju - a šta da radim s num eram a s kojim nisam bio naročito zadovoljan? D a li stvarno treba da snim im album od škart pesam a ili Čorbinih otpadaka tek da bih zadovoljio sopstvenu sujetu ili... Z ar da dođem u situaciju da pričam kako im am sam ostalni projekat i da su na njem u pesme koje ne zadovoljavajukritehjumRiblječorbelV. A šta b ite k tre b a lo dau rad im s tekstovim a za tu ploču? Bora je za m ene oduvekbio i ostao rokenrol pesnikbroj jedan! Znači, m orao bih da zam olim Boru da m i napiše nekoliko tekstova za album, ili sve! Dobro! I, šta se onda događa? Da se zadovoljim i budem srećan s nekim surogatima! I kako onda dalje sa svim tim? Šta da radim s pevanjem? Da zovem soliste koji bi m i gostovali na ploči? M ožda bih, u suprotnom , mogao da snim im i instrum entalne kompozicije? Ne, hvala! To ću ostaviti svom prijatelju Džindžeru. O n bi zaista imao šta da ponudi kad je gitarističko um eće u pitanju. Posle svega, odgovor na pitanje o mojoj solo ploči nedvosm isleno je bio - jed n o veliko NE ili NIKAKO! Sam ostalni

Uživo!

album me, znači, nikada nije zanimao. M eđutim , s vrem enom se pokazalo da postoji nešto drugo što me je privuklo i nateralo da sednem za tastaturu kom pjutera. Izazov i sve ono što prati avanturu sa neizvesnim ishodom navukli su m e da počnem s pričom koju upravo držite u rukam a. M oja autobiografija i biografija Riblje čorbel Moj dugogodišnji prijatelj Aleksandar - Saša Gajović, koji je kao novinar i m uzički urednik u nekoliko TV stanica pažljivo pratio m oju m uzičku karijeru od sam ih početaka, predložio m i je da prionem na posao i napišem storiju o svom odrastanju, prvoj gitari, prvom bendu, prvim nastupim a, priču o sedam desetim i osam desetim godinam a prošlog veka, o razdoblju o kom e se u dom aćoj rok literaturi malo pisalo. I naravno, sve o Ribljoj čorbi. I to iz ugla jednog njenog člana, koji je u tom bendu ne samo od početkaveć je i jedan od osnivača grupe, čija je decenijska aktivnost obeležila veliki deo naših života (i uticala na njih). Trebalo je, znači, valjano opisati događanja u Ribljoj čorbi i oko nje. O d postanka pa sve do ovih dana. Trideset i dve godine, koliko grupa postoji, treba sm estiti u dve-tri stotine stranica knjige. Mogu li ja to? U po četk u sam bio u strah u od Sašine ideje. D a bu d em iskren, odbijao sam tu pom isao! M esecima sam se opirao. Ali Saša je bio poslovično uporan, diplom ata, i - taktičan! Rekao m i je da počnem , pa ću sam oceniti kako m i ide. Nagovestio m i j e, onako uzgred, da bi to m ogao biti j oš j edan moj doprinos rok m uzici na ovim prostorim a. Najzad, opušteno je uz kafu sa obranim m lekom zaključio da bi ta biografija m nogo značila klincim a koji počinju da se bave rokom i koji su m uziku izabrali kao svoju životnu misiju. O vojsci fanova Riblje čorbe i generaciji naših vršnjaka koji su rasli i stasavali uz ovaj sastav bolje da se i ne govori.

M i r o s l a v - M i š a A l e k s ić

Jednog popodneva, pritešnjen Sašinim čvrstim argum entima, seo sam za tastaturu i započeo. I nisam se zaustavljao. Sve je odjednom krenulo kao nezadrživa lavina, uz pregršt sećanja i prisećanja, u nepreglednom nizu slika i prizora iz prošlosti, kao na filmskoj traci. Reči su same navirale, baš kao i priče, dešavanja, ljudi, putovanja... Bila je to svojevrsna beskonačnost 0 onom e što se stvarno događalo. I, naravno, u stanju takvog transa emocije nije bilo m oguće zadržati. A sve m i je izgledalo kao da je bilo juče. Pisao sam iskreno, što bi naši stari rekli - od srca! Želja m i je bila da nijednog aktera sa svog životnog puta ne izostavim, zaboravim ili preskočim. I svakako, da nikog ne povredim . Hronološki, sve je u jednom trenutku leglo na svoje mesto. Kako ne pripadam o n im a k o jib i zarad jeftinih senzacija 1velikih tiraža skrivali ili iskrivili istinu, pisanje biografije Riblje čorbe doživeo sam i kao neku vrstu pročišćenja. Takav životni stav u čijem su središtu vaspitanje i poštenje verovatno je uticao da uvek budem okružen dobrim i pozitivnim ljudim a, pravim prijateljima i ličnostim a s kojim a se i danas, posle toliko godina, sa istim žarom još uvek družim . U m om rokenrol životu bilo je lepih i prelepih trenutaka, ali i ružnih, groznih i teških. O tom e sam ovde pisao kako se ništa ne bi zaboravilo! A bilo je dosta toga. Uostalom, rokenrol kao stil i način života ne bi bio tako divan da ne sadrži sve ono što danas nazivamo - ludilo! Svim akterim a ove storije zahvaljujem što su bili uz m ene i m uziku s kojom sam se budio i odlazio na spavanje. Bez nje, moj život i ne bi imao neki smisao. Kad kažem m uzika, m islim na rokenrol. A taj rokenrol je u stvari moj život. Pa kada je sve to tako, onda neka ta m oja priča najzad počne!

DEDA MARKOIBAKA JELENA ILI KAKO LJUBAV NE ZNA ZA GRANICE

NA SVET SAM DOŠAO 16. avgusta 1953. godine kao M iroslav Aleksić. Rođen sam u sam om srcu Beograda, na Terazijam a broj 13. Broj 13, za neke m alerozan, u m om slučaju nije imao takvo značenje. Tačnije, nije m i pravio nikakve nevolje, pošto sam odrastao u srećnoj i divnoj porodici, koja m i je om ogućila da im am bezbrižno detinjstvo. U trosobnom stanu na trećem spratu te predratne zgrade stanovali sm o m oji roditelji i ja s bakom i dedom , m am inim roditeljim a. Moji su bili zaposleni i stalno su radili. Tata Jova u Radio Beogradu, a m am a Natalija u Energoprojektu. M ogu slobodno da kažem da su me zbog profesionalne zauzetosti roditelja odgajali baka i deda. S njim a sam se kao klinac po ceo dan igrao, a povrem eno su me učili da čitam, pišem , c rta m ... Bilo je to razdoblje moje najveće ušuškanosti. Baka Jelena i deda M arko su se upoznali posle Prvog svetskog rata u Parizu. D eda M arko je bio srpski vojnik ili kom ita, kako su sebe tada nazivali, dok je baba Žerm en, Francuskinja,

M i r o s l a v - M i š a A l e k s ić

zarađivala za hleb u fabrici konzervi. D eda se posle Krfa obreo u Parizu, gde su ga zaposlili u istoj fabrici u kojoj je već bila i m oja baka. Upoznali se, zavoleli, došli u Srbiju, venčali se i započeli zajednički život. Bakine izbledele crno-bele fotografije iz vrem ena kada je bila m lada svedoče da je bila veom a lepa. Im ala je prefinjene crte lica. Sećam se i deda M arkove slike u srpskoj vojničkoj uniform i. Oštre, m arkantne crte lica, veliki brkovi, crne guste obrve i - veom a strog pogled! N a toj fotografiji izgleda onako kako su uglavnom izgledali srpski vojnici iz Prvog svetskog rata. Da, prisećam se i neke njegove zajedničke fotografije sa saborcima. Svi su izgledali isto - kao gom ila jednojajčanih blizanaca na jednom mestu. Baka Žerm en je u Srbiji postala Jelena. Posle nekoliko godina provedenih u Beogradu, dobro je savladala srpski jezik i naučila da kuva „po srpski“. Pošto pretpostavljam da je Francuzim a kulinarstvo inače u krvi, ona je kuvala fantastično! Postala je pravi majstor za naše specijalitete - od pasulja, prebranca, sarmi, svadbarskog kupusa, musake, đuveča... Doduše, um ela je baka Jelena da napravi i nešto po francuski, pa sam kao klinac baš uživao u njenim supam a i čorbam a, m usevim a i kohovima, koji i nisu svojstveni srpskoj kuhinji. O d nje sam naučio i šta je kiš loren ili ef mole, ali nisam pokazivao zanim anje za učenje francuskog jezika, bez obzira što me je tata neprestano nagovarao da s bakom malo pričam na francuskom . D eda M arko je svirao prim u tam buraškom orkestru. Taj m ali žičani in strum ent prvi put u životu sam video u njegovim rukam a. N aročito sam bio opčinjen dedinim trzalicam a od životinjske kosti. Kada sam posle m nogo godina napravio karijeru kao muzičar, cela m oja rodbina je pričala kako sam taj talenat i osećaj za m uziku nasledio od dede. O n je svirao prim u tam buraškom orkestru Abrašević i sasvim je lepo pevao. D ok je svirao, voleo je i da popije. Flašu s ljutom rakijom je, inače,

Uživo!

stalno držao nadohvat ruke, najčešće ispod kreveta, i žestoko je potezao. D osta kasnije, m oja rodbina je pričala da sam od dede M arka nasledio i ljubav prem a čašici! Razlika u tom e je izm eđu nas dvojice bila što nikada u životu nisam podnosio dom aću rakiju. Ali one inostrane, recim o onu am eričku iz Tenesija, poznatiju u narodu kao b urbon - volim i dan-danas. Inače, deda bi tako ležeći i pijuckajući obično čitao dnevnu Politiku. Redovno je rešavao ukrštene reči. Sećam se da ih je ispisivao običnom olovkom, pa bi onda, ako nem a novih, pažljivo gum icom brisao sve odgovore kako bi istu ukrštenicu rešio još jednom! Pored Politike, za m ene je kupovao i Politikin zabavnik, koji smo zajedno čitali. Ja sam obožavao stripove, d o k m i je on saopštavao ostale zanimljivosti, kao što je bila, na prim er, ona Riplijeva rubrika Verovali ili ne. Naravno, slično m ojim vršnjacima, sve brojeve Politikinog zabavnika pažljivo sam čuvao, da bih ih posle stotog broja luksuzno ukoričio i uredno složio na policu s knjigama. Deda Marko je um ro kada sam bio u trećem razredu osnovne škole. Tada sam prvi put u životu video m rtvog čoveka. Ušao sam u sobu u kojoj su dedu položili na bračni krevet m ojih roditelja. Ležao je skrštenih ruku. Bio je lepo obučen. Pored njega je na m alom noćnom stočiću gorela sveća. M am a je rekla nešto kao: „D eda više neće biti s nam a.“ Baka je nadživela dedu trinaest godina. Nekoliko godina pred kraj života postala je nekako tiha, nečujna. Najčešće je provodila dane u svojoj sobi, sama uz neku knjigu ili časopis. Baka Jelenu sam stvarno mnogo voleo. Bila je divna. D uša od žene. Mene je obožavala i stalno m i ugađala. M ožda je to radila i zato što sam bio jedinac, pa se što je više m ogla trudila da uživam u detinjstvu. Um rla je kad sam se vratio iz Am erike 1973. godine. N jena sm rt me je veom a pogodila. Tek kada je više nije bilo, shvatio sam koliko m i nedostaje. Ali takva stanja su m i tek predstojala.

BASTER KITONIČARLIČAPLIN UZ ŠKRIPU KLIMAVIH STOLICA

ĆALETA JOVU PAM TIM kao doteranog gospodina, uvek u odelu, s belom košuljom i tam nom m ašnom vezanom u majušni čvor. Sećam se da su tatine cipele uvek sijale. Uopšte, na njem u je uvek sve blistalo. S obzirom na to da je tata u godinam a mog odrastanja postao jedan od glavnih urednika u Radio Beogradu, m orao je valjda da bude elegantan. M ama Nata j e po m nogim a bila najlepša žena u kraju. Oblačila se dosta skromno, ali onako vitka i graciozna, m am ila je uzdahe čitavog kom šiluka na Terazijama. Radila je kao tehnički crtač u Energoprojektu. Bio je to naporan i odgovoran posao. Pored redovnog posla, stigla je s vrem enom da završi i pedagošku akademiju. O d 1970. godine počela je da radi i kao profesor opštetehničkog obrazovanja u Osnovnoj školi Jovan Jovanović Zm aj u naselju Braća Jerković. Bila je jedan od najomiljenijih profesora u toj školi. I danas srećem njene đake, koji m i prilaze s pričom koliko su voleli opštetehničko obrazovanje i nastavnicu Nataliju.

Uživo!

Tih kasnih pedesetih godina prošlog veka naša porodica je živela veom a skrom no, kao uostalom većina sugrađana u posleratnom Beogradu. U kući je carovao stari nameštaj. Spavao sam na om anjem kauću u sobi s roditeljima. U kuhinji se nalazila peć na drva. Bez bele i druge tehnike, televizora... Bio je to život kakav je danas teško zamisliti. Ulaz u sam u zgradu broja 13 u stvari je bio ulaz u predvorje bioskopa Kosmaj, u to vrem e veom a popularnog. Uostalom , nalazio se u ce n tru grada i uvek je im ao nov repertoar. N a kraju bioskopskog predvorja, gde su se izlagali reklam ni plakati za filmove koji se najavljuju, bila su teška staklena vrata s m esinganim okovima. Kroz njih se ulazilo u zgradu s liftom i stanovima. Lift je toliko bio dotrajao d a je svaka vožnjau njemu značila opasn ost po život. Ispred njega, u sredini m račnog hodnika zgrade, m alo levo od lifta, nizali su se betonski stepenici prem a stanovim a, a desno nadole je oronulo stepenište vodilo u m račan p o d ru m . Sam bioskop bio je veom a zapušten. U sali - drvena, klim ava sedišta su za vrem e predstava neizdrživo škripala kad su se gledaoci vrpoljili, platno je bilo oštećeno, musavo i požutelo, a ton katastrofalan. Ipak, to nije sm etalo stotinam a B eograđana da se svake večeri tiskaju u redovim a i traže kartu više. Sve projekcije - od crno-belih i nem ih filmova sa Basterom K itonom , Stanliom i Oliom , Čarlijem Č aplinom i braćom M arks, preko italijanskih vesterna sa Đ ulijanom Đ em om , V inetuom i O ld Šeterhendom , kao i dom aćim partizanskim - bile su do daske rasprodate. M ožda je osnov za tu p o m am u i jag m u ležao u sam om fenom enu p okretnih slika, koje su tih godina bile jedan od retkih izvora m asovne zabave. Film je, isto tako, bio i izvor bogatih informacija, koje su dolazile iz nam a tada tako privlačnog ,,trulog“ Zapada. Naš stan se nalazio na drugom spratu i prozori naše spavaće sobe su gledali na svetlarnik u kom e je bila sm eštena

M i r o s l a v - M i š a A l e k s ić

kabina kinooperatera. Im ao sam tu (ne)sreću da u sat i m inut tačno znam kada počinje svaka projekcija i koji se film vrti. Ton se iz bioskopske sale kroz kabinu kinooperatera prenosio do naše sobe i čulo se kao kada neko glasno pusti televizor u stanu do vašeg. S obzirom na to da sam sve projekcije gledao po nekoliko puta, zapis zvuka svakog filma bio m i je veom a dobro poznat. Slušajuči m uziku koja se u letnjim časovim a pored otvorenih prozora odlično čula u našoj sobi, preživljavao sam svaku scenu iz filma koji se prikazivao. Jedino su m i smetale projekcije ratnih filmova, pošto od silne pucnjave i eksplozija nikako nisam m ogao m irno da zaspim. Pošto su se karte za svaki film prodavale brzinom svetlosti, bilo je neizbežno da se u ovom biznisu pojave ljudi koji su shvatili gde leži lep izvor zarade. Reč je, naravno, o tapkarošim a ili preprodavcim a ulaznica. Kupovali su po 50 ili 100 karata po ceni na blagajni, a prodavali ih dvaput ili triput skuplje. Unosan posao, nem a šta. U njihovom poslu postojala je sam o jedna poteškoća - D ržavna bezbednost! Agenti narodne milicije u civilu ubacivali su se m eđu gledaoce dok ne snim e tapkaroše, a zatim krenu u ofanzivu. Ta akcija se uglavnom događala u mojoj zgradi, tačnije u p o d ru m u moje zgrade. Rasprava i utvrđivanje krivice odigravali su se u prizem lju, ispred lifta, da bi se s kaznenim i pedagoškim m eram a počelo u onim m račnim p o d ru m sk im prostorijam a. U toj m em li punoj guste paučine, preprodavce ulaznica skidali su do gole kože sve dok se i poslednja karta na crno ne pronađe. Zatim bi sledile batine. Prvo bi se začuli tum banje i potm uli udarci, a onda kuknjava i jauci m om aka. N ekada su vapaji isprebijanih tapkaroša bili toliko glasni da se od njihovih glasova orila cela zgrada. Činilo se da boga u njim a ubijaju. Stanari zgrade su trpeli tu galam u i kuknjavu samo zato što je svima bilo stalo da se tapkanje najzad iskoreni iz Kosmaja. M eni i klincim a iz kraja sve to je

Uživo!

bilo izuzetno zanimljivo. Bile su to prave krim i priče - uživo! Obično bismo se krili po stepeništu i osluškivali tok svake akcije u nadi da ćemo kasnije na stepeništu pronaći svežanj skrivenih bioskopskih ulaznica ili neku zalutalu novčanicu od pazara. Iskreno, m eni je ceo taj događaj bio veom a privlačan, pa sam sa ortacim a često i nestrpljivo iščekivao početak obrade loših m om aka. Ali bilo je još dosta toga što će nas tih godina privući u Beogradu.

TELEVIZOR, HLEB, MAST I - ALEVA PAPRIKA

KADA JE JUG OSLOVENSK A PR ESTO N IC A dobila nove i m o d ern e filmske dvorane, preprodavci bioskopskih karata konačno su nestali sa ulica m oga grada. S pojavom televizije ne samo da su ljudi potpuno izgubili glavu za tom čudesnom , m agičnom kutijom več se i na tapkaroše gledalo kao da nikada nisu ni postojali. Novu tehnologiju sam dočekao spremno, m ada mi je pom alo bilo žao vrem ena u kome su pred Kosmajom ljude željne dobrog filma dočekivali oni kojima je preprodaja ulaznica najčešće bila jedini izvor prihoda. Inače, prvi televizor m arke Saba stigao je naš stan 1959. godine. Mali crno-beli televizor predstavljao je veliku senzaciju kako u našem stanu, tako i u celoj zgradi na Terazijama broj 13. Mi smo bili prva porodica u celom kraju koja je im ala TV prijem nik, pa su moji roditelji priuštili zadovoljstvo skoro svim kom šijam a da prate ono m alo program a što je tada emitovala Televizija Beograd. Saba je bila postavljena na vrh jedne

Uživo!

kom ode u kuhinji, koja je s predsobljem bila spojena dugačkom terasom i ulaznim vratim a u stan. Svakoga dana u određeno vrem e stanari naše zgrade uredno su dolazili kod nas, svako od njih sa svojom stolicom u ruci. One su bile postavljene na terasi, tik jedna za drugom . Pridošlice bi posedale na njih i čekale da se dogodi - čudo! Tata bi u jednom trenutku ugasio svetlo i pustio ton do daske, kako bi oni na terasi u zadnjim redovim a mogli nešto da čuju. Iako sum njam da su m ogli išta da vide, pošto mislim da je prom er ekrana bio tridesetak centimetara, taj ritual se kod nas iz dana u dan ponavljao. Za vreme tih seansi, sa kom šijskom decom sam sedeo na podu, odm ah ispod kom ode s televizorom, u prvom redu. Ta džum la je trajala sve do zime, ali zbog velike hladnoće nije u stanu bilo m oguće držati sve otvoreno. S terase je baš um ela da duva ledena košava, pa bi nam u prostoru u kom smo živeli bilo kao u zamrzivaču. M eni je ta cela gužva bila vrlo zanimljiva, jer sam je doživljavao kao veliko okupljanje uže i šire rodbine, što je inače kod nas bilo uobičajeno kada nešto slavimo. U zgradi u Ulici Terazije broj 13 sa svim a smo bili bliski i lepo smo se slagali. Te jedinstvenosti i m eđusobnog prijateljstva, i osećaja kao da im uvek m ožeš zakucati na vrata ako ti se nešto loše desi, rado ću se sećati u godinam a koje su bile preda m nom . Tim pre što ta vrsta oslonca u životu više ili ne postoji ili je im a sve manje. S druge strane, moji su i posle pom enutog televizorčića nastojali da poboljšaju naš životni standard. Tih godina smo postali vlasnici prvog automobila. Fiće, naravno. Tata je podigao kredit od ne znam koliko m iliona i beli fića, nov-novcat, lep kao lutka, bio je parkiran ispred naše zgrade! Već prvog dana sam sedeo za volanom. Besomučno sam ga cimao levo-desno uz neizbežno oponašanje zvuka motora: BRRRMMM! Kada je fića stigao u našu porodicu, često smo odlazili kod moje druge bake, Nane.

M i r o s l a v - M i š a A l e k s ić

Tatin otac, deda Miroslav, um ro je još dok je tata bio dete, a baba N ana je živela u dvorišnom stanu u Ulici Dragoslava Popovića. Im ala je stančić koji se sastojao od dve sobe. Česm a joj se nalazila na sredini dvorišta. Tu negde je bio i ve-ce, koji su zajednički koristili svi stanari. Kod Nane sam voleo da idem jer sam imao društvo za klikere, koje smo igrali na m alom zemljanom terenu ispod starog hrasta. Im ao sam ekipu od desetak vršnjaka, s kojim a sam po ceo bogovetni dan vijao klikere. Nana bi nam u jednom trenutku sprem ila gomile sendviča, koje smo tam anili izm eđu igrica. Da ne bude zabune, sendviči su se u to vrem e sastojali od kriške hleba nam azane m ašću, posute solju i jarkocrvenom alevom paprikom . Bili su divni i jeli smo ih s velikim zadovoljstvom. Z a salatu smo imali sirov paradajz. Grizli smo ga kao jabuku. Prethodno smo m u koru i unutrašnjost kvasili jezikom, kako bi se za njega zalepila so koju nam je Nana stavljala na kom ad novinske hartije. Ubrzo posle N anine sm rti svi ti kućerci u dvorištu su srušeni i podignuta je nova i m oderna zgrada. Onaj stari Beograd, koga se baš živo sećam, lagano je počeo da nestaje. U isto vrem e se, nažalost, nepovratno gasilo još jedno bezbrižno razdoblje m og detinjstva.

SAKRIVEN U ORMARU ZBOG SMEĐEG PIJANINA

JOŠ SE OKO SEBE N ISA M N I OK REN U O , a već je došao trenutak da pođem u školu. Bilo je to 1960. godine. Imao sam tu nesreću da sam kroz osnovno obrazovanje prom enio č a k tri škole. Prvo Žarko Zrenjanin, preko puta D om a om ladine Beograda, zatim tek sagrađenu D rinku Pavlović u Kosovskoj i na kraju Stevan Sinđelić na Lekinom brdu. U ovoj poslednjoj sam završio osm i razred, pošto smo se 1964. preselili u Petrovaradinsku ulicu, koja se nalazila na Lekinom brdu. Već u prvim razredim a osm oletke bio sam okružen dobrim drugarim a, uglavnom iz kraja. Kao tipično gradsko dete, uglavn om sm o se viđali po stanovim a. Nešto sm o m anje boravili napolju, a kada se to i događalo, uglavnom se izm eđu visokih zgrada šutirala lopta. Skupljali smo sličice fudbalera i Životinjskogcarstva, zatim salvete, poštanske marke, šibice... Zanimljivo je da su u to vrem e na šibicama bili naslikani najrazličitiji motivi. O d flore i faune, do geografskih pojm ova i reklam a za

M i r o s l a v - M i š a A l e k s ić

određene proizvode. Ja sam ih na radnoj površini neke moje kom ode lepio kao sum anut. U jednom trenutku sam ih imao zalepljenih preko hiljadu komada! M uzika me tada uopšte nije interesovala, pa sam zato doživeo pravi šok kada su jednoga dana moji roditelji u spavaću sobu uneli - smeđi pijanino! Iznajmili su ga. Taj aranžm an, kako sam kasnije saznao, nim alo nije bio jeftin. U brzo sam saznao da ću im ati ćasove klavira i da će profesor dolaziti u naš stan tri puta nedeljno. Priznajem da sam od samog početka imao izuzetan otpor prem a klaviru, vežbanju i učitelju. Časove m i je držao neki m ladi student muzičke akademije. Sve to za m ene je predstavljalo pravi i veliki košmar. Već na samom početku mučio sam se da prstićim a dohvatim crno-bele dirke koje je trebalo da pogodim. Teško m i je bilo s belim, a još teže s crnim dirkama! Širio sam prste do bola i stalno se preznojavao. Jednom mi je učitelj pričao kako ljudi seku kožicu između prstiju (!) kako bi imali što veći raspon dodira klavirskih dirki. To je za m ene bila kap koja je prelila čašu. Kada bi došao trenutakza čas, počeo sam da se krijem! Jednom sam se skembao u orm ar i čekao da se moj mučitelj pojavi. Kada sam čuo zvono na vratima, već sam bio u svom novom skrovištu. Srce m i je kao ludo lupalo od uzbuđenja da me ne provale. Razočaran, maestro se okrenuo i otišao kući. To se ponovilo bar još nekoliko puta, sve dok me najzad nisu otkrili. Nastavio sam sa časovima. Roditelji su tim e dobili bitku, ali ja sam dobio rat! Toliko sam (nam erno) loše svirao da je moj učitelj jednom prilikom rekao m am i da sam beznadežan slučaj i da je bolje i za njih i za m ene da ne gubimo više ni novac ni vreme. Klavir je tako, posle dva-tri meseca i na moju radost, zauvek napustio naš stan. Tako je moj prvi pokušaj da postanem muzičar završen neuspešno i neslavno! U to vreme ni sanjao nisam da će već onaj naredni u m om slučaju biti sasvim drugačiji. Ali do tada, bilo je u m om m ladom životu još važnih i zanimljivih dogodovština, na koje se vredi osvrnuti.

MUZIČKIURAGAN S MAGNETOFONSKE TRAKE

JEDN OG A DANA JE U NAŠOJ KUĆI osvanuo - gramofon! Tada sam ga prvi put video. Bio je to samo još jedan dokaz koliko su tada moji nastojali da se kulturno i duhovno uzdignem o. Taj uređaj za emitovanje m uzike bio je u sklopu radio-aparata triglav, kupljen baš u trenutku kada sam pošao u osnovnu školu. G ornji poklopac radija se podizao i otkrivao beli gram ofon od jeftine plastike. Koristio je postojeći zvučnik radio-aparata koji je, naravno, bio m ono. Stereo gram ofon EI Niš kupili smo kasnije, kada sam već uveliko krenuo da nabavljam ploče. Prvo što sam ikada na triglavu čuo bila je kompilacija filmske muzike, koju je m am a Nata dobila od prijateljice iz Francuske. Ćesto sam je slušao. Ne zato što m i se nešto naročito dopala, već zbog činjenice da je to za m ene bio jedan potpuno novi izvor zvuka. Dobro se sećam da mi se najviše svidela m uzika iz filma „M ost na reci Kvaj“. U toj pesm i je postojao srednjak sa zviždanjem, što me je potpuno očaravalo. Bilo je tu još raznih

O■>

M i r o s l a v - M i š a A l e k s ić

tugaljivih arija koje su, izm eđu ostalog, izvodili Doris Dej i Din M artin. O d ostalih num era odudarao je jedan tango neobičnog ritm a i aranžm ana. Pesma se zvala „Fernandos G etaway\ Čini m i se da je to bila tem a iz filma „Slučaj sa pidžam om ', koji se, nažalost, nikada nije pojavio u m om Kosmaju. Uz taj tango sam toliko besom učno igrao i iz sve snage skakao po starom trosedu da su m u federi najzad poiskakali. M am a je s vrem enom nabavila još nekoliko ploča, ali su sve to bili šlageri i instrum entali, koji su m i uglavnom prijali, ali ništa više od toga. A onda je za m ene naišao pravi uragan, koji je p o tp u n o izm enio tok m ojih želja i misli. Usledio je, naim e, u proleće 1963. godine: događaj koji je ujedno odredio moj životni put. Tata Jova je u Radio Beogradu često sarađivao sa gospodinom Nikolom Karaklajićem, čovekom za koga je m alo reći da je bio najveći prom oter pop i rok muzike na našim prostorim a. Sama pom isao na njega obavezuje me da o tom izuzetnom čoveku kažem nešto više. S vrem enom će se pokazati da je gospodin Karaklajić velikim delom zaslužan za m oju karijeru, ali i karijere m nogih drugih jugoslovenskih rokera, koji su u tom razdoblju hrabro krenuli u avanturu na talasim a nove muzike, ne znajući pritom šta ih sve čeka na njenom kraju. Nikola Karaklajić je rođen u Beogradu 1926. godine. U Radio Beograd je prvi put ušao 1958. godine. Tada je privrem eno bio raspoređen u sektoru popularne muzike. Izuzetno uspešno se bavio šahom . Jednom je čak bio i prvak Jugoslavije! N ikada se nije pouzdano utvrdilo da li je više voleo m uziku ili šah. Titula velem ajstora m u je om ogućavala da putuje po svetu i upozna se s novim m uzičkim trendovim a, koji su tada nezadrživo osvajali planetu Zemlju. Mogu sa sigurnošću da kažem kako je gospodin K araklajićbio prvi naš disk-džokej. Osmislio je i uređivao prvi naš časopis za popularnu muziku. Bio je to Džuboks, koji se prodavao u velikim tiražim a. Koliko god da se štampao, već posle

Uživo!

nekoliko dana nije ga bilo po novinarnicam a. Uz to, gospodin Karaklajić je bio organizator i inicijator b rojnih prired ab a i koncerata. Kumovao je m nogim sastavima, pružajući im bezrezervnu podršku i najćešće prvu pravu šansu da pokažu šta znaju i um eju. D oprineo je afirmaciji gotovo svih m ladih autora toga vrem ena, kao i većine grupa tadašnje (velike) Jugoslavije. Bio je idejni vođa i m entor sastava Zlatni dečaci, inače jednih od pionira dom aće popularne muzike. Za gospodina Karaklajića i Zlatne dečake vezana je ije d n a istin ita p rič a k o ja je u š la u anale naše pop i rok muzike. S obzirom na to da je šezdesetih godina našim državljanim a bilo nem oguće da dobiju rad n u vizu za održavanje koncerata u Velikoj Britaniji, dom išljati i vispreni gospodin Karaklajić je prošvercovao petoricu Zlatnih dečaka kao učesnike nekakvog šahovskog turn ira u engleskom Bognor Ridžizu. Dokopavši se Ostrva, m om ci iz Beograda su ostvarili cilj svog dobročinitelja i održali nekoliko uspešnih svirki, čime su zvanično postali prvi dom aći bend koji je ikada nastupao u kolevci popularne muzike. O čika Nikoli, kako sam ga iz poštovanja zvao, biće ovde još dosta reči. Sada želim da opišem onaj m agični tre n u tak k a d a je sve oko m ene dobilo novu i neočekivano drugačiju dimenziju. Sve se, prosto rečeno, odigralo veom abrzo. U jednom jedinom trenu. Moj ćale Jova se tog utorka iz Radio Beograda vratio kući s m agnetofonom m arke grundig. Bio je to veliki srebrni uređaj, koji je u mojoj sobi sijao kao svemirski brod! Ne krijem da sam ga od sam oga početka milovao, mazio i pazio kao da je reč o četvoronožnom kućnom ljubim cu, dobijenom za rođendan. Samo što to nije bilo neko štene, već pravi-pravcati magnetofon! Vidiš, Miškice - govorio m i je tata, zapažajući fascinaciju i zanos na m om licu - Ovo je veom a ozbiljna stvar. Prem a njoj treba da se ophodiš s m nogo pažnje. Čika Nikola m i je za početak dao jed n u traku da je preslušaš. Ako ti se dopadne,

M i r o s l a v - M i š a A l e k s ić

biće još toga. Traku pažljivo ušniraj na prazan kolut i ne puštaj m nogo glasno, kako se ne bi oštetio zvučnik. M agnetofon ti daje m ogućnost da snimaš sebe kako pričaš ili pevaš, ali to ću te kasnije naučiti. Uz njega ide i sasvim dobar m ikrofon, videćeš. Pazi kako njim e rukuješ, jer je to skup uređaj. Sećam se da je leto bilo na izmaku, a vrem e sasvim prijatno. Sum rak je lagano nadvladavao kasno popodne. Uzeo sam traku i pažljivo počeo da je nam eštam na m agnetofon. Prsti su m i od uzbuđenja, dok sam je ušniravao na prazan kotur, blago podrhtavali. Kada je s tim bilo gotovo, pritisnuo sam start. Iz Grundiga je, kao iz neke duboke špilje pune dragocenosti, počela da se pom alja muzika. Ređaju se pesme za pesm om , a mene, dobro se sećam, počinje nešto grozničavo da trese iznutra. O no što sam tada čuo toliko m i se urezalo u pam et da taj trenutak nije bilo šanse ikada da zaboravim. Elvis Prisli - „Blue Suede Shoes“, Džin Vinsent - ,,Be-Bop-a-Lula“, Riči Valens - ,,Donna“, Bil Hejli - „Rock Around the Clock“. .. Tu se negde, na moj veliki užas, traka zapetljala! Kao u magnovenju, pokušavam da je odm rsim i, na ogrom no olakšanje, u tom e uspevam . Ređaju se tako dalje Badi Holi - „ Ih a t’ll Be the Day“ i ,,Peggy Sue“, Fets D om ino ,,Blueberry Hill“. .. I negde pred kraj Nil Sedaka - ,,Oh, Carol“ i Everli braders - ,,Bye-bye, love“. Za m ene je u tom trenutku sve to značilo samo jedno - BAJ-BAJ PAMETI! Izvan sebe od silnih utisaka, teško sam dolazio do daha. M isli su m i se rojile po glavi i n isu dozvoljavale da se sredim. U transu, ošam ućen i om am ljen, srce m i je u grudim a udaralo kao da sam kilom etrim a trčao uzbrdo. Kakve pesme, kakav zvuk, kakva lepota! Sve u sobi je počelo da m i se okreće. N em irnim kažiprstom pritiskam na m agnetofonu dugm e za prem otavanje. N aravno da sve to hoću da čujem još jednom . Ponovo i iz početka. Trajala je ta noć za m ene dugo. Trajala bi još duže da m am a N ata oko ponoći nije ušla u sobu i bez reči

Uživo!

skinula traku i isklju čila grunđig, nateravši me tako da konačno legnem u krevet i zaspim. D a to nije uradila, p onuđenu m uziku bih slušao tri dana i tri noči. A m ožda i čitavu sedm icu. Ali ni ovako nije bilo m nogo bolje. D ok nisam utonuo u dublji san, traka sa svim pesm am a m i se neprestano u glavi prem otavala. Lepše snove od tih koji su zatim usledili dečak m ojih godina nije m ogao da poželi. Sada, toliko godina od m og prvog susreta s novim zvukom - jer je prava revolucija u tom sm eru tek nailazila - mogu slobodno da kažem da m i je taj doživljaj pružio toliko radosti i zadovoljstva koliko je danas teško ili nemoguće opisati, razum eti i još teže objasniti. Bio je to trenutak ushićenja koji kasnije u m om životu nijedna droga niti stanje pijanstva nisu mogli da ponove. Svestan sam, m eđutim , da je to bilo neko drugo vreme. Vreme kada se stvarala nova m uzika i odnosi u njoj, koji će nezadrživo prerasti u svojevrstan pokret i za 21. vek. Kada je tata Jova saopštio čika Nikoli da sam potpuno odlepio za m uzikom koju nam je poslao, čika Nikola je čvrsto obećao da će m i po ocu svakoga m eseca dostavljati po jednu traku sa svetskim hitovima. O nako uzgred, predložio je i da slušam njegovu radio-em isiju „Sastanaku 9 i 5“, koja se svake nedelje izjutra emitovala na prvom program u Radio Beograda, i to tačno u 9 sati i 5 m inuta! Bio je to, u neku ruku, tek početak velikih dom aćih m uzičkih zbivanja, što je pošlo i sa izlaskom prvog broja časopisa Džuboks. Na kioscim a se pojavio 3. maja 1966. godine. Nikola Karaklajić je, naravno, bio glavni u rednik tog jedinog jugoslovenskog inform atora o zbivanjima u popularnoj muzici. Štam pan u fantastičnom tiražu od 100.000 prim eraka, taj m agazin se jednostavno m orao im ati u rukam a. Džuboks je za m oju generaciju bio vidik kroz prozor m agičnog sveta nove muzike. Intervjue i članke sam u njem u čitao od prvog do poslednjeg slova. Svaka rečenica ili slika doživljavali su se

M i r o s l a v - M i š a A l e k s ić

kao pravo m alo blago informacija, koje su nem ilosrdno hranile moju glad zapop muzikoml Danas, u poplavi svakojake štampe, kablovskih TV program a čiji je broj teško definisati, interneta i ogrom ne ponude od svega po malo, prosto je nezamislivo da se pre nekih četiri i po decenije jedan časopis toliko voleo, cenio, poštovao i čitao s toliko pažnje. Dobro, znam da je Džuboks sa profilisanim konceptom usm erenim prem a pop i rok muzici bio tada jedini i po m nogo čemu neponovljiv mesečnik. Svi koji smo u to vreme voleli m uziku i silno maštali da ćemo jednom postati pop zvezde, videli smo u Džuboksu vodič za ulazak u m aštoviti svet carstva njegovog veličanstva zvanog ELEKTRIČNA GITARA! Nije potrebno ovde posebno naglašavati da sam taj časopis redovno kupovao i sve njegove brojeve uredno koričio. Tako složene, ređao sam ih pored ranije ukoričenih Politikinih zabavnika, koji su polako ali sigurno već prelazili u prošlost za nezaborav. T adauopšte nisam pom išljao da će m ožda još dosta toga u m om životu biti za sećanje i večnost, verovatno zato što su oko zglobova muzički okovi počeli da me stežu sve jače, do bola.

ELEKTRIČARI, URLATORI, ČUPAVCIIOSTALI

ZAHVALJUJUĆIM AGNETOFONSKIM TRAKAMA s muzikom koje m i je gospodin Karaklajić redovno slao po tati, kao i njegovom „Sastanku u 9 i 5“, ubrzo sam postao pravi stručnjak za pop muziku! D ok su m oji drugari iz razreda sate i sate provodili u školskom dvorištu igrajući fudbal ili basket, ja sam neprestano slušao m uziku. Prava je šteta što u tom razdoblju nisam imao nijednog ortaka s kojim bih m ogao da prokom entarišem preslušanu pesm u i svirku izvođača. Po tom pitanju sam ostao sasvim usamljen. M eđutim , ta vrsta samoće nije mi preterano smetala, pošto m i je m uzika, koja me je baš opčinila, s vrem enom postala najbolji drug! Nije prošlo ni dva-tri meseca, a ja sam stekao zavidnu zbirku traka s m uzikom . Recimo, imao sam čitave kolekcije pesam a Peta Buna, Frenkija Lejna, Dela Šenona ili Litl Ričarda. O d grupa su tu bili Geri i Pismejkersi, Pletersi, Driftersi... Ipak, bend koji je prom enio sve što se dotad dešavalo u popularnoj muzici, i čija će pojava uticati na globalnu prom enu naših životnih (i

M i r o s l a v - M i š a A l e k s ić

etičkih) stavova, pojavio se snagom od koje je neum itni protok vrem ena postala prom enljiva ili čak nevažna kategorija! Naravno da je reč o - Bitlsimal I, na duže vrem e, nikom e više. Ta četiri čupava m om ka iz Liverpula predstavljala su m nogo više od obične m uzičke pojave. Obeležili su svojim pesm am a šezdesete, m ada će se s vrem enom ispostaviti da su oni i danas najuticajniji b en d na svetu, pa se tu onda radi o čitavoj epohi! Pošto su bili kreatori novog svetskog poretka u načinu razm išljanja, ponašanja i gotovo svega ostalog, svet je uz njihovu m uziku iz korena počeo da se menja. Nabolje ili nagore? Odgovor na to pitanje leži u valjanom tum ačenju i podrobnoj analizi njihovog rada, o čemu svedoči niz ozbiljnih m uzikoloških studija. Opšte stanje ljudskog duha kao da se uz m uziku „liverpulskih čupavaca“ popravljalo, a da toga uopšte nism o bili svesni. Bitlsi su bez greške, kao niko nikada pre, um eli da opipaju puls nadolazećih generacija. Spontano su nam etali jednu drugačiju životnu filozofiju, čije se pokriće nalazilo u pesm am a i stihovim a ovog benda. O d prvog singla „Love me do“ do poslednjeg album a ,,Abbey R o a d “ nisu se skidali s top-lista, niti je četvorka iz Liverpula ikada prestala da bude predm et zanim anja svetske javnosti. Lično sm atram da su oni nedostižno i neprocenjivo doprineli kreaciji zvuka električnih gitara, koje su u njihovom slučaju uvek bile u prvim borbenim redovima! Tek s njihovim stupanjem na m uzičku scenu odom aćio se term in - „električarf! To se, u stvari, odnosilo na spoj tih žičanih instrum enata u okvirim a pretpostavljene m elodijske linije. Formacija s dve gitare (ritam i solo), basom i bubnjevim a postala je uzor ili prototip hiljadam a čupavih sastava, koji su širom planete Zem lje nicali kao pečurke posle kiše. Uzgred, pored izraza „električari“ - čiji naziv danas deluje smešno jer pre asocira na m ajstore sa glim ericam a u plavim radnim odelim a

Uživo!

nego na rok sastave - postojao je još jedan zanim ljiv term in, ali se odnosio na pevače toga vremena. Naime, u Italiji je s pojavom popularne muzike naišao i talas vokalnih solista hrapavog glasa. Pevače čija se interpretacija zasnivala na dranju, koje je trebalo da označi agresivnost određene pesm e, predvodio je Adrijano Ćelentano. O n će kasnije postati ikona italijanske kancone, pošto je u m eđuvrem enu svoj glas prilagodio tradicionalnom i nešto tišem izvođenju tam ošnjih arija. Šezdesetih godina su grupu pevača na čelu sa Ćelentanom u našim m edijim a prozvali - urlatorim a! Agresivnom interpretacijom , ovaj Italijan je naprečac osvojio publiku, pa je tako na festivalu u San Remu 1959. godine ubedljivo trijum fovao s pesm om „24.000 poljubaca“. Ta num era je zatim postala i veliki svetski hit. Po uzoru na naše tadašnje susede, urlatori su registrovani i na jugoslovenskoj muzičkoj sceni. M eđu prvim a je to bio sjajni Zlatko Golubović, m ada je po urlatorskom stilu pevanja svim a u ostao sećanju i legendarni Đ orđe M arjanović. Ali da se vratim o Bitlsima. Posle p rv ih njihovih pesam a koje sam čuo - „Love me do“, i nešto kasnije „Please, please m e ‘ - silno sam poželeo da i ja sviram gitaru. M islim da je u m om slučaju num era „I w ant to hold your hand“ definitivno bila inicijalna kapisla. Počeo sam uporno da obilazim muzičke radnje da bih pronašao akustičnu g itaru koja bi upotp u n ila m oju tek započetu ljubav prem a novom zvuku. Pare za prvu gitaru koju sam uneo u porodičnu kuću u Petrovaradinskoj br. 11 na Lekinom brdu dala m i je, što se i očekivalo, m am a Nata. Njen uslov za to finansiranje bio je veom a skrom an. Tata Jovi je trebalo da prijavim m nogo m anju vrednost instrum enta od stvarne. Razlog je, izm eđu ostalog, bilo njegovo predubeđenje da će me strast prem a gitari držati kratko i da će taj instrum ent ubrzo završiti u prašini našeg tavana. Koliko je moj otac s tim bio u zabludi, samo sam to ja znao. G itara je, inače,

M i r o s l a v - M i š a A l e k s ić

bila poluakustična, s m etalnim žicama, nešto nalik današnjoj električnoj gitari gibson 335. Nije im ala ozvuku, m ad a sam kao narednu investiciju imao u planu da je što pre naelektrišem! Prve akorde sam naučio iz knjižice kupljene u obližnjem m uzičkom m agazinu. U njoj su grafički bili prikazani akordi u duru i molu, uz nekoliko starogradskih pesam a s tablaturom . Prva pesm a koju sam pravilno odsvirao bila je „Tamo daleko“. Za izvođenje je bila jednostavna, jer se m ogla svirati sa dosta praznih žica! Ali polako. Z a m ene je to bio solidan početak, koji uopšte nije nagoveštavao da ću ikada tom instrum entu okrenuti leđa, kako je to tata Jova smelo predviđao. Posle toliko godina, s njim na tu tem u nikada nisam razgovarao, što deluje, s obzirom na našu bliskost, pom alo čudno.

ZVUČIŠ, BRE, KO BITLS!

VEĆ POSLE NEKOLIKO MESECI jagodice na prstim a leve ruke nisam osećao od bola, a onda su se pojavili i žuljevi, pa je bilo lakše svirati. Vežbao sam svaki dan po nekoliko sati. Svaki put kada bih otkrio neki novi akord ili harm onski sklop, nastojao sam da ga zvučno dovedem do savršenstva. Tu naviku, kao osobenost koju sam zadržao i danas, tum ačim kao deo kućnog vaspitanja u pedantnoj režiji m am a Nate i tata Jove. Uporedo s ljubavlju prem a gitari, u to vreme m i se dogodila i prava ljubav prem a devojci. Zatreskao sam se u pevačicu! To je prvi i poslednji put u m om životu da sam izgubio glavu za nekim u suknji i s m ikrofonom u ruci. Mene je, iskreno rečeno, zatekao i iznenadio intenzitet te moje klinačke ljubavi. Pevačica o kojoj je reč zvala se Džiljola Ćinkveti, Italijanka, m lada pop zvezda San Rema. Bila je otprilike moja vršnjakinja, možda čak nešto i mlađa, tam an za mene! Imala je singl ploču s pesm om „Non ho l’e ttf ili u prevodu - „Suviše mlada“. Ceo refren je doslovce išao ovako: „Non ho Veta, non ho Veta per amarti, non ho Veta...“

M i r o s l a v - M i š a A l e k s ić

Što će reći da je m oja Džiljola pevala o tom e kako je bila isuviše m lada za ljubav! Ali ne - pom islio sam tada - kako to da tako jedna divna, prenežna devojčica bude isuviše m lada za ljubav, kada smo tek u godinam a u kojim a spoznajem o taj predivni osećaj zaljubljenosti!? O na je im ala božanstven, tanušan, nežan glas i tako je zanosno pevala tu num eru da sam refren tog hita pevušio po čitav bogovetni dan. Korice singla s kojih je prelepa pevačica s dugom gustom crnom kosom i krupnim tam nim okicam a gledala tako nežno i setno čuvao sam i pazio kao ikonu! Taj om ot ploče držao sam u noćnom orm ariću iznad svog kreveta. Svaki put pred spavanje poljubio bih njenu sliku, maštajući kako će sigurno jednog dana doći u Beograd da održi koncert. M ožda ću tada imati sreću da je lično upoznam i čujem uživo m oju om iljenu pesmicu. Ta nežna osećanja me ipak nisu sprečila da ozbiljno zacrtam svoj put budućeg gitariste. Kada sam procenio da im am dobro uvežban m ini-koncert, odlučio sam da ga predstavim članovima (naj)šire rodbine. Na m om repertoaru su se uglavnom nalazile starogradske pesme (to m i je išlo od ruke), nekoliko m anje zahtevnih stranih hitova za svirku i jedna m oja pesm a, prva koju sam ikada kom ponovao. Zvala se „Izrael - UAR“. Nažalost, više se ne sećam svih strofa, ali zato pam tim refren: ,,Na Bliskom istoku, Besni rat, Izrael - UAR, zle sudbine čuvar...“ U pitanju je bila protestna pesm a, jer se m eđ u dom aćim pevačim a tih godina pojavio moj prvi u nizu om iljenih likova. Bio je iz Zagreba, zvao se Ivica Percl, zvani Peroan, poznatiji po n ad im k u Stari Pjer, koji je dobio po svom istoim enom i najvećem (jedinom ) hitu, koji je za njega kom ponovao Đorđe Novković. ,,Protestni“ pevači su uopšte bili u modi, jer se pevalo

Uživo!

protiv rata, naoružanja, nasilja... Inače, Percl je svirao u isto vrem e akustičnu gitaru i usnu harm oniku, koja m u je bila pričvrščena za m etalni držač m ontiran oko vrata. Držač je imao elastični zglob, tako da je po potrebi m ogao da prim akne ili odm akne h a rm o n ik u o d usana. Inače, onaj naziv Peroan je dobio po tada čuvenom italijanskom pevaču sličnog muzičkog usm erenja Antoanu, koga pam tim i po neverovatno živopisnoj košulji, oslikanoj raznobojnim cvećem. Neki su, doduše, tvrdili da je Peroan kao Perclov nadim ak nastao neposredno motivisan im enom D onovana (Letiča), jedne od najvećih britanskih zvezda šezdesetih, koji je pored ostalog takođe izvodio takozvane buntovne pesme. Naravno, i on uz gitaru i usnu harm oniku, što je inače radio i A ntoan, ali i Bob Dilan tam o preko bare. Ja sam, inače, bio fasciniran nastupim a koji su uključivali pevanje i sviranje dva instrum enta istovrem eno. Zato sam vredno prionuo na posao, kako bi rodbini što uspešnije priredio koncert. Pod uticajem Peroana, sm islio da u srednjem delu pesm e „Izrael - UAR“ odsviram solo na - usnoj harm onici! To bi, po m om tadašnjem skrom nom mišljenju, bitno doprinelo utisku prave protestne pesme, kakve se izvode svuda u svetu, ali i kod nas. Najveći problem za ostvarenje te m oje zamisli predstavljao je držač za usnu harm oniku. Nije ga bilo ni u jednoj od beogradskih, tada skrom no oprem ljenih radnji s m uzičkim instrum entim a. Čak se ni usne harm onike honer, profesionalne, nigde nisu mogle nabaviti, pa sam zato u jednoj trafici kupio malu, plastičnu i pljosnatu, zelenu usnu harm oniku, iz koje su tonovi jedva izlazili. Vezao sam je za lastiš oko glave i strpao je u usta svirajući nekakav solo na njoj, dok sam u isto vreme prebirao akorde na akustičnoj gitari. Kad bih završio deonicu na usnoj harm onici, brzo bih je spustio na b rad u i nastavio norm alno da pevam. Sve to sam dobro uvežbao, ali m i se trik sa u snom h arm o n ik o m toliko dopao da sam odlučio da na

M i r o s l a v - M i š a A l e k s ić

kraju one moje pesm e još jednom ponovim solo na njoj. Zarad pojačanog utiska, naravno. N a d an m og prvog nastupa, uža i šira ro d b in a je lagano pristizala, udobno se smeštajući u našu dnevnu sobu. Pre same svirke održao sam kratak uvodni govor: Dragi gosti, ja sam priprem io jedan mali muzički program , čisto da vidite i uverite se kako i koliko sam napredovao u sviranju gitare. Ako negde pogrešim , nem ojte m i zameriti. Ako vam se nastup dopadne, m olim vas da u ovu kartonsku kutiju na stolu ubacite neki dinar, jer uskoro nam eravam da kupim m agnet i ozvučim svoju gitaru, a da pritom ne opteretim naš kućni budžet. Svi su se ovoj mojoj besedi nasmejali, kom entarišući da će ubaciti onoliko novca koliko misle da vredi moj šou. Po našem starom srpskom običaju, stariji članovi porodice su uglavnom imali zajedljive opaske, koje su navodno trebale d a b u d u duhovite i zanimljive u ovom društvu. M ene to uopšte nije doticalo, jer onako navežban delovao sam vrlo samouvereno. I začudo, nisam osećao trem u. Krenuo sam sa „Im a dana“, zatim „Bolujem ja“, pa nastavio sa „U tem Som boru“ i „Tamo daleko“. O d stranih num era na repertoaru sam imao „Gloriju“ grupe Dem, kao i pesm u „Lutku im am ja“. O vu drugu, inače hit francuskog pevača M išela Polnarefa, pevao sam pola na francuskom , a pola na srpskom . Počeo bih sa: ,,Že un pupe ki pel no, no, no“, što je izazivalo opšte oduševljenje kod moje bake i tetaka, koje su odlično govorile francuski. A onda u nastavku iste num ere na srpskom - „Lutku im am ja, kaže - ne, ne, ne“. To je prošlo zaista sjajno. Dobio sam čak i - aplauz! I najzad, za kraj, usledila je m oja autorska pesm a „Izrael - UAR“. Sve je išlo dobro, do pred sam kraj, kada je onaj lastiš-držač usne harm onike pukao, pa sam tako ostao bez završne solo deonice. U mesto toga, iz harm onike su izlazili neki nedefinisani tonovi, koji su pre ličili

Uživo!

na škripu autom obilskih gum a nego na m uziku koju sam m arljivo priprem ao. Uprkos tom ne baš sjajnom finišu, rodbina mi je bila oduševljena, ali prilično škrta u prilozim a za m agnet. Ipak, nije po tom pitanju sve otišlo bestraga. Tetka Neva me je odlazeći krišom pitala koliko košta taj uređaj za gitaru i tutnula m i u ruku iznos neophodan za još jednu m oju veliku radost. M etalna patinirana ploča s crnim natpisom steelphone bila m i je u rukam a već sutradan. Na njoj su se nalazili m agnet i elektronika, neophodna da preko kabla uključenog u pojačalo prenese zvuk žica na zvučnik! Zašrafio sam je ispod žica na telo gitare, uključio kabl u moj grundig m agnetofon i dobio zvuk! Zvuk električne gitare! Cepao sam iz sve snage i zvučalo je zaista super! Najzanimljivija je bila reakcija m ojih drugova iz škole kada sam im na snazi do daske dem onstrirao nekoliko harm onija, koje su tresle celu kuću. Sedeli su zabezeknuti, otvorenih usta, slušajući čudo od zvuka. O nda je moj drug Ljuba procenio: - Jebote, zvučiš, bre, ko Bitls! Bio je to kom plim ent koji m i je baš trebao. Ego m i se odm ah popeo do neba. Na talasu dotad nepoznatog ushićenja, došlo je vrem e da krenem u realizaciju nekih svojih planova iz mašte. Nam eravao sam da osnujem - bend! O d te pom isli sve m i se zavrtelo u glavi. O d uzbuđenja m i je čuka udarala kao luda, a znoj m i lagano klizio niz kičm u. Pa ako m ogu oni tam o, razm išljao sam u sebi, zašto to isto ne bih mogao i ja! Znao sam da tu ideju nije lako ostvariti. U m om okruženju na Lekinom brdu, to jest Dušanovcu, klinaca koji išta sviraju nije bilo ni za lek. M eđutim, kada sam krenuo u prvi razred Jedanaeste beogradske gimnazije, taj moj pakleni cilj polako je počeo da se ostvaruje.