Pismo gospođe Vilme-Jelena Bačić Alimpić by Knjižara Sigma

I e l e n ^ g )'4 0 1 0 /\lim p ić

Pismo

gospođe

Vilme ILagunaI

Kupovinom knjige sa FSC oznakom pomažete razvoj projekta odgovornog korišćenja šumskih resursa širom sveta.

FSC

Vilm i Jakob

Doći će sm rt i imaće tvoje oči Doći će sm rt i imaće tvoje oći ta sm rt što nas saleće o d ju tra do većeri, besana i gluva, kao stara griža savesti ili besmislena mana. Tvoje oći biće uzaludna reć, prigušen krik, muk. Vidiš ih tako svakogjutra kad se nadnosiš nad sobom u ogledalu. O draga nado, togdana i m i ćemo znati dajesi život i ništavilo. Za svakoga sm rt ima pogled. Doći će sm rt i imaće tvoje oći. B ićepoput ispravljanja mane, kao zurenje u ogledalo iz kojeg izranja mrtvo lice, kao slušanje zatvorenih usta. Sići ćemo u bezdane n em i* Čezare Paveze

* Prevod Milana Komnenića.

Rođen sam u Americi. Čak i kada vam kažem svoje im e i prezime, a svakako ću to učiniti jer red tako nalaže, plašim se da će vam biti teško da odgonetnete moje poreklo. I m eni je trebalo vrem ena. Zovem se A rtur Vajs. Pre nego što zajedno otplovim o u prošlost, reći ću vam da sam profesor kom parativne književnosti na U niverzitetu Virdžinija. Kažu da nisam loš predavač. Studenti ne zevaju na m ojim predavanjim a i malo je onih čiji m ehur pobedi pažnju usm erenu na ono što moj glasovni aparat prosipa u etar amfiteatra. Oženjen sam ženom koju, verovali ili ne, još volim i otac sam troje dece. Majkl im a devet godina, igra bejzbol, otaljava školu i lud je za video-igricama. N a moje insistiranje povrem eno nešto i pročita. Ben im ap et godina, svakodnevno prevrće razne enciklopedije i obožava svoju m ajku Elen, koju još drži za suknju k u d god da krenem o. H ana još nije napunila dve godine, ali sam p o tp u n o siguran da će, čime god se bavila u budućnosti, doživeti planetaran uspeh. Rođena

Je l e n a Ba č i ć A l i m p i ć

jekao superzvezda. Im a neodoljivkrezubi osmeh i ćoškast karakter. Prava je posledica m ojih zam ršenih gena. M ojim žilam a i dalje teku, su d araju se, prožim aju, sukobljavaju i n a kraju dopunjuju m ađarska, jevrejska, nem ačka i američka krv. Potonju sam prim io transfuzijom kada sam, žureći da stignem na predavanje, podleteo pod šleper na auto-putu A 101. Tada se u mojoj glavi pokrenuo m ehanizam sam odiscipline koji nikada pre toga nije aktiviran. I od te nesreće je zapravo sve p o čelo ... Kad sam se probudio u Državnoj bolnici, skoro ničega se nisam sećao. Kao kroz m aglu video sam neka svetla, uniform isane tipove i izbezum ljeno lice moje žene Elen. O nda je usledio višednevni m ir, izbivanje iz svakodnevice, blaženi san iz koga, iskreno rečeno, nisam ni želeo da se probudim . N o kada sam to ipak učinio, zbunjivali su m e tragovi košm arnih snova koji su m e pohodili u komi. Sanjao sam veliki prekookeanski brod kojim je moj otac doplovio u obećanu zemlju i njegovo izborano, m isteriozno lice koje je zaslužno za parče neba p o d kojim sam rođen. U nedokučivim prostranstvim a po kojim a m i je plutao um jasno sam video lepo lice m oje Elen i našeg dvogodišnjeg sina Majka; u tim trenucim a sam grčevito želeo da se konačno spustim n a zem lju i p ridružim ostalim sm rtnicim a. Rekli su m i da je to potrajalo više od nedelju dana. Kada sam se konačno vratio u stvarnost, Elen je sedela u fotelji kraj m og kreveta, pokrivena bolničkim ćebetom, glave lako zabačene u levu stranu, nem irno usnula. Prošaputao sam njeno ime i kao toliko p u ta ranije ugledao suze u tim lepim kestenjastim očima. U jednom lakom skoku bez tragova um ora, za tren se našla na m om krevetu m ilujući m i lice i zalivajući ga suzama.

P i s m o g o s p o đ e V ilm e

- D obro, m anijače, objasni m i o čem u si razmišljao? 0 Bulgakovu, Tolstoju ili o nekoj cici s katedre? D a se nisi usudio da prozboriš! Ja pričam! - reče m oja vidno uzbuđena žena gledajući m e istovrem eno s ljubavlju i m ržnjom . Iskreno da vam kažem , u jed n o m tren u tk u sam se zabrinuo za nem oćni aparat koji m i je ležao podno stom aka jer m e je taj žar u k ru p n im očim a podsetio n a njene ljubo m o rn e ispade to k o m našeg zabavljanja. V erujte m i da je ta žena, u kojoj je bilo m alo m ađarske krvi, bila ljubo m o rn ija od svake kišlanj* iz njene prapostojbine. Iz šeretskog razm išljanja trgao m e je njen m elodični alt kojim je nastavila bujicu optužbi n a račun m oje sive mase: - Pitala sam o čem u si razm išljao, Arti? I nem oj da m i vrdaš? Mislio si da m e ostaviš sa detetom koje sam tek odbila od sise? E, neće moći, profesore! Imaš ti još m nogo toga da uradiš za oboje! Miči tu lenju guzicu da legnem pored tebe - nastavi Elen. Bes u glasu joj se utišao 1ustupio m esto vibrirajućoj tuzi. E, to je već bilo nešto što sam podnosio teže od svih igala koje su bile zabodene u m oje iscrpljeno telo. Pokušao sam da se oglasim što sam nežnije mogao: - Elen, dušo... - Nemoj ti m eni dušo! - ciknula je m oja goropadnica. Na ovom m estu m o ram da priznam , iako nevoljno, da je H ana nasledila pom alo i od ćoškaste naravi moje žene. Elen je bila m eka kao p am u k u m ojim rukam a. Ali bila je i žena-m ačka. Kada bi se neki uljez približio njenoj teritoriji, m a kada bi sam o i pom islio da je obeleži * Mađ.: devojka.

Je l e n a Ba č i ć A l i m p i ć

onako kako to mačke obično čine, Elen bi se pretvarala u tigricu. Ne m ogu da kažem da m e to nije nerviralo, ali sam naučio da živim s njenom posesivnošću. Znao sam da m e iskreno voli i zato sam joj to praštao. Pustio sam je da m i se isplače na ram enu, dok m i je trtičn a kost pulsirala kao razbijeni nos boksera u ringu, i molećivo pogledavao ka vratim a sobe nadajući se da će se uskoro pojaviti neko od m edicinskog osoblja da m e izbavi iz čeličnog zagrljaja m oje suđenice. Kad, eto ti čuda! U sobu je ušetala zgodna m edicinska sestra koju Elen u tren u počasti jednim od svojih „pokazaću ti ja“ pogleda. Ignorišući otrovne strelice koje je m oja žena sipala iz očiju sestra zacvrkuta: - G ospodine Vajs! Kakvo divno iznenađenje! D obro došli kući. O dm ah ću pozvati doktora - sestra k renu ka vratim a, p a zastade u pola koraka: - Gospođo, razum em vaša osećanja, ali m islim da bi trebalo da obezbedite m ir svom suprugu, a ne da ga dodatno uzbuđujete. Biće vrem ena i za t o ... - nasm eši se vragolanka, pa još i nam ignu zabezeknutoj, zajapurenoj Elen koja istog trenutka popusti svoj čelični stisak i pogleda me uplakanim očima: - O prosti mi, A rtu re ... Da li te nešto boli? Jesam li te povredila? Bože, kako sam sebična. Bila sam van sebe od strah a... M olim te da m e razu m eš... - zam uckivala je pripitom ljena tigrica. Nasmešio sam joj se i konačno uz m nogo m uke progovorio: - U redu je, draga, razum em ... Kako je Vajs junior? Gde je Majki? - upitao sam. - Kod m am e je, ne brini. Stalno p ita za tebe. Ako ti bude bolje, dovešću ga su tra... - reči m oje žene prekide

P i s m o g o s p o đ e V ilm e

ulazak nasm ejanog sredovečnog d o k to ra s kojim sam proveo narednih sat vrem ena u opuštenom m edicinskom ćaskanju, odgovarajući m u, što sam ljubaznije m ogao, n a pitanja: ,,Da li je neko u vašoj porodici bolovao od neizlečive bolesti? Im ate li u red n u stolicu? Da li ste pregledali prostatu? Čovek u vašim g o d in am a...“ i slična. Znate, ja sam profesor. Profesori su strpljivi, ili se barem trude da budu. Ali ovaj tip je počinjao da skače po m ojim titanijum skim nervim a. Prekinuo sam ga: - D oktore, m ožete li m i reći šta nije u redu sa m nom ? Šta se dogodilo? - O, pa vi se ne sećate. Da, prolazna amnezija je moguća u slučajevim a... - Nisam m u dopustio da završi rečenicu. - N isam rekao da se ne sećam. Sećam se da sam se vozio ka univerzitetu, sasvim sigurno brže nego što je treb a lo ... - Sećam se da je M ajki čitave noći im ao grčeve, povraćanje i proliv i da Elen i ja oka nism o sklopili... Ali nisam m ogao da to objašnjavam ovom bezveznjakoviću p a sam nastavio: - M olim vas, recite m i kakve su moje povrede? Kakvi su izgledi za oporavak? - naprezao sam se od ljubaznosti. - V idite, gospodine Vajs, tek što ste se probudili iz desetodnevne k o m e ... V rlo je teško predvideti oporavak. Izgubili ste dosta krvi, pa smo vam dali transfuziju. Karlična kost vam je bila gotovo sm rskana, da ne pričam o rebrim a koja su naprsla sva do jednog. Dalje, iščašenje desnog ram ena, popucali ligamenti u kolenima, naprsnuće levog dela lo b anje... - tam an je uzeo vazduh da nastavi kad je m oje strpljenje iščezlo.

Je l e n a Ba č i ć A l i m p i ć

- U redu, doktore! Je l’ ostalo nešto u komadu? Mislim, im am m ladu žen u ... - pokušao sam da se našalim. D oktor m e je ozbiljno gledao, pa je uz duboki uzdah nastavio. - Izvući ćete se, gospodine Vajs. O poravak će biti dug. Čim malo ojačate, moraćete da vežbate sa našim fizioterapeutim a i, ukoliko budete sarađivali, m ožda ćete za nekoliko meseci moći da nastavite sa norm alnim aktivnostima. Bez uvrede, imali ste više sreće nego pam eti. I, m oram da vas pitam , o čem u ste uopšte razmišljali? Prevrnuo sam očim a i okrenuo glavu prem a prozoru. Zaista nisam m ogao da kažem iritantnom belom m antilu o čem u sam razmišljao tog jutra. N isam m ogao da kažem ni sopstvenoj ženi... D an pre nesreće, otišao sam u posetu egocentričnom A rpadu Vajsu, čuvenom vajaru, koji je svojim skulpturam a poslednjih pedeset godina sablažnjavao am eričku javnost i kupovao pažnju ekscentričnih bogataša poput D onalda Tram pa i ostalih egomanijaka. Pored svega, imao sam nesreću da m oram da ga trpim . Bio je moj otac. Tog ju tra sam ustao pre vrem ena jer sam sanjao kako je otac doputovao u Ameriku, iako m i nikada nije pričao o tom e. Te misli su m e mučile i dok sam studentim a predavao o snovim a u Kafkinim pripovetkam a. Čak sam, van konteksta književnosti, spom enuo i Junga koji je tvrdio da su snovi zapravo naša podsvest koja nam kazuje nešto važno ili nas upozorava. Stalno me je kopkalo to što otac nikada nije hteo da govori o svom poreklu. Nisam to m ogao da izbacim iz glave. Osećao sam se kao tinejdžer koji je odlučio da po svaku cenu nešto sazna. Posle ručka u restoranu fakulteta, nisam više m ogao da izdržim. Nešto m e je golicalo u grudim a. M orao sam da razrešim tu m isteriju koja

P i s m o g o s p o đ e V ilm e

je počela da m e opseda - mislio sam da ću se osloboditi tog pritiska ako porazgovaram o tom e sa ocem. Odlučio sam da posetim starog, ne zato što sam um irao od želje da ga vidim, već zato što m e je Elen mesecima nagovarala na to, ali i zbog osećanja nekog nepovratnog duga koji valjda sva lepo vaspitana deca imaju prem a ostarelim roditeljima. Čitavog života izučavao sam dela i živote književnih velikana. Z nao sam najsitnije pojed in o sti iz njihovih života, a nisam znao svoje poreklo. Bio sam sprem an da zaronim u živote drugih, ali sam strahovao da zaronim u svoj. Došao je tren u tak da se suočim sa svojim strahovim a i pokušam da otkrijem svoje poreklo. Odlučio sam da m e ovoga p u ta neće obeshrabriti to što je otac, svaki p u t kada bih pokušao da povedem razgovor na tem u njegovog porekla, prošlosti i detinjstva u dalekoj zemlji iz koje je doplovio u A m eriku, grubo osujećivao takav moj pokušaj da saznam istinu. Prezrivo se odnosio prem a m ojim nastojanjim a d ap ro n ik n e m u suštinu sopstvenog bića, odbacujući to kao nezrelo ponašanje čoveka koji je odrastao sa svim blagodetim a koje m u je A m erika nudila. Svaki p u t bih želeo da iskočim iz sopstvene kože zbog njegovog oholog stava, ali bih se, isto tako, pokorno prepuštao očevoj rešenosti da me drži u neznanju. Pokušavao sam nekoliko p u ta da isti takav razgovor zapodenem sa m ajkom , ali bih nailazio n a zid tišine. Č ak n i kada se iznenada razbolela, a lekari nam saopštili poražavajuće prognoze njene bolesti, nije želela da mi kaže ništa više od onoga što sam već znao: da m e voli najviše n a svetu i da je ponekad bolje živeti u neznanju. Želela je da m e sačuva od patnje: ono što čovek ne zna to ga i ne boli. N ikada neću zaboraviti rečenicu koju mi je prošaputala pred smrt,

Je l e n a Ba č i ć A l i m p i ć

kada sam poslednji p u t pokušao da od nje saznam istinu: „Svakaporodicakrije svojetajne, sine. Neke je, m eđutim , najbolje ostaviti zakopane.“ * * *

U zagušljivom ateljeu, prep u n o m skulptura i slika, otac je sedeo ispred svojih grotesknih falusoidnih isklesanih aktova sa čašom viskija u jednoj i kubanskom cigarom u drugoj ruci. M oram da prizn am da sam p rem a njem u osećao istovrem eno i divljenje i gađenje. Prevalio je osam desetu, a i dalje se držao kao Raspućin u svem iru - hrabar i gord. Ali odlučio sam da ne okolišam. Prišao sam m u s leđa i, posle kratkog: „Zdravo, oče“, iz m ene je pokuljalo nekoliko nekontrolisanih rečenica. U svakoj je centralno m esto zauzimalo naše poreklo. Insistirao sam da m i kaže sve o našim korenim a. Skoro da sam vikao n a njega - toliko se gorčine skupilo u m ojim grudim a. N e okrećući se, po tp u n o nepom ičan, m irnim , dubokim glasom iznebuha je počeo: - A rture, jesam li ti ikada pričao o svojoj majci? - Nisi, Arpade, nisi nikada. D obro znaš da si uvek izbegavao razgovore o poreklu, iako sam se kao tinejdžer živo interesovao za svoje k o ren e... - želeo sam da nastavim, ali m e je otac, kao i uvek, grubo prekinuo: - Pre nekoliko nedelja stiglo je pism o iz dom ovine. Osećam da mi se bliži kraj života, dečače. Jednoga dana, kada i ti budeš sreo crnog anđela, znaćeš da neke stvari m oraš da isteraš na čistac pre nego što se preseliš na neko drugo mesto. Da ne trabunjam previše... Kao što si rekao, nisam hteo da ti pričam o poreklu da ti ne bih

P i s m o g o s p o đ e V ilm e

dodatno zagorčavao ovaj govnjivi život. Trebalo bi da mi budeš zahvalan, dečače. Rodio si se u obećanoj zemlji, a ne u onom šupku svem ira gde su skončali m oja m ajka i moj kukavni otac koji nikada nije preboleo onu koja me je donela n a svet. H teo si da znaš, d a ... Gnjavio si me godinam a. Pa, eto, sad ti se pruža prilika da saznaš. Ja sam već suviše u m o ran i star da bih preletao okean, a ti, ako baš hoćeš... - stari se podm uklo nasmejao. O n je bio jedino biće n a svetu koje bi m e izbacilo iz takta u roku od četrdeset pet sekundi. Stvarno nisam im ao živaca da se natežem s njim, pa sam ga jednostavno upitao: - Zašto m i ne kažeš o čem u se radi, oče? O kakvom pism u je reč? Prevalio sam pola života, a još ne znam ko su m i preci. M am a nikada nije želela da m i priča o svojim roditeljim a koji su um rli pre nego što sam se rodio, pravdajući se bolnim uspom enam a. Celog života ste izbegavali da m i kažete bilo šta o m om poreklu. To me je zbunjivalo onda, dok sam još bio dete, a veruj mi, zbunjuje me i sada. Kako ću ja svojoj deci pričati o korenim a kada ne znam skoro ništa o svom poreklu? - A šta bi voleo da znaš, dečače? - podrugljivo nastavi stari. - D edu i strica po kojem si dobio ime, iako to nije zaslužio, znaš iz priče tvoje sirote majke, m ada ih nikada nije upoznala, Bog da joj dušu prosti. Trebalo je da skončam pre n je ... Ali ne, ,,krojač“ je odlučio da nastavim da deljem i ubijam svoj duh ćaskajući sa kojekakvim spodobam a kojim a uvaljujem skulpture kako bih tebi obezbedio diplom u univerzitetskog profesora. Obećao sam Magdi, obećao sam tvojoj majci da ću te izvesti n a put. To sam i učinio. Oženio si se, dobio naslednika, loza se nastavlja...

Je l e n a Ba č i ć A l i m p i ć

Sada je došlo vrem e da znaš koja loza. To te m uči, sinko? - stari m e pogleda začkiljivši n a jedno oko. - Da, to m e muči, i ti to dobro znaš. Odavno. Samo m i nije jasno kako si se sada, posle svih ovih godina, setio da je došlo vrem e da m i objasniš neke stvari. Postaješ sentim entalan tata? - Bolje sentim entalan nego dem entan. Znaš kako se u Kraljevini govorilo: „Strpljen, spasen.“ Najteže je čekati, dečače. Ali, da te ne m učim više... - reče stari i s m ukom ustade iz fotelje odloživši čašu na sto. Teškim korakom odvukao se do prašnjave kom ode u uglu ateljea i otvorio fioku. D rhtavom rukom pružio m i je pism o. U pitno sam pogledao u njegove zenice prekrivene m renom , ali on je sam o odm ahnuo rukom i vratio se dopola ispijenoj čaši viskija. Uvek bez leda. O tvorio sam kovertu sa čudnim uzbuđenjem . Ruke su m i pom alo drhtale. A onda, um esto besa osetio sam slatko iščekivanje: - Šta je ovo? Ne razum em ni reči. N a kom je ovo jeziku? - rekoh pom alo panično. Stari se grohotom nasmejao, p ak ad a je konačno došao do daha, škriputavo je izustio: - Sećaš li se koliko sam ti p u ta rekao da učiš m ađarski? Kada si bio dečak, još si m e i slušao, znao si poneku reč... A hoćeš da znaš o svom poreklu. Bez m uke nem a nauke, sinko. I to se govorilo u Kraljevini. Doduše, posle ovoliko godina provedenih u tuđini, i ja sam se dobrano nam učio dok ga nisam pročitao. Ti si, A rture, m ađarski Jevrejin koji ne zna ni reč m aternjeg jezika. Zar to nije u potpunoj suprotnosti sa tvojom željom da saznaš nešto o

P i s m o g o s p o đ e V ilm e

svom poreklu? Sram te bilo! Sad još m oram i da ti prevodim! Stvarno ne znam im am li živaca za to. Moji titanijum ski živci opasno su se zategli i približili tački pucanja. Im ao sam neodoljivu želju da zadavim sopstvenog oca koji nije m ario ni za šta drugo osim za sopstvena zadovoljstva, koji je godinam a bezočno varao m oju m ajku i m eni nabijao osećaj krivice što se šetam njegovim životom p o p u t uljeza. Zaista sam im ao neodoljivu želju da m u izbrišem taj samozadovoljni, oholi smešak sa lica. Da ga sravnim sa zemljom. Umesto toga, duboko sam udahnuo i tiho ga upitao: - Možeš li konačno da m i kažeš o kakvom se pism u radi i ko ga je napisao? Opet se škriputavo nasm ejao i prom rm ljao: - D obar si ti dečko, A rture. M agda je, Bog da joj dušu prosti, odradila d o b ar posao. V aspitala te je baš kako treba. Pismo je stiglo iz Srbije. Jesi li ikad čuo za Srbiju, dečače? Znaš li gde se nalazi? - podrugljivo me upita stari. - N a Balkanu - odgovorih kao iz topa, p o p u t đačeta koga profesor sačekuje nesprem nog za odgovor. - Bravo, momče! - nastavi moj stari istim podrugljivim tonom . - Znaš, za tvoje akadem sko zvanje nije loše da zabeležiš da je na to m prokletom , krvavom Balkanu postojala zemlja koja se zvala Kraljevina Srba, H rvata i Slovenaca. Posle D rugog svetskog rata nazvana je Federativna N arodna Republika Jugoslavija, a posle izvesnog istorijskog perioda, o kom e nem am nam eru da ti pričam , Socijalistička Federativna Republika Jugoslavija. O nda se n a toj trusnoj, nesrećnoj zem lji ponovo zaratilo, pa je zem lja postala Savezna R epublika Jugoslavija. Kada

Je l e n a Ba č i ć A l i m p i ć

se konačno rasparčala, nazvali su je Srbija i C rna Gora. Potom su se podelile i danas je ostala samo Srbija - tam o su naši koreni, dečače, otuda je stiglo pism o. Iz grada za koji m e još vežu lepa sećanja, iako on danas verovatno više nije grad m og detinjstva i mladosti. Zove se Novi Sad, na m ađarskom Ujvidek. Pismo je od tvoje rođake Gizele, a to je kćerka m og brata A rtura po kojem si dobio ime, ali, naravno, nikad ga nisi upoznao. B ratanica m e je u veom a dirljivom pism u obavestila da je moj rođeni brat prem inuo i da bi volela da dođem u Srbiju jer m i je nešto ostavio. A rtura pam tim kao petnaestogodišnjaka sa kojim sam se kasnije godinam a dopisivao. Kada n am je otac um ro, prepiska je prestala i ja ne poznajem tog čoveka. Nekako i nem am želju da ga upoznam . Ali, ako je tebi toliko stalo da saznaš ko si i gde su ti koreni, ti, dečače, m oraš preko okeana, u Evropu, p a u Srbiju. M ožda ti se posreći pa otkriješ m račnu prošlost porodice Vajs - završi moj stari i nam ršti se. Video sam m u n a licu da više ne želi da razgovara. Sedeo sam nasuprot njega, nem , gledajući to nekada lepo lice zbog kojeg je m oja m ajka isplakala m ore suza. M rzeo sam ga. Uzbudio me je. Vilica m i je podrhtavala od želje da m u u m atoro lice saspem ono što mislim o njemu, ali su m e prokleti dužnički odnos i vaspitanje koje m i je usadila m oja poštovana m ajka terali da ćutim i nem oćno kršim ruke. Tam an sam odlučio da m u kažem, kad otac m rzovoljno prom um la: N a poleđini pism a je adresa, a na kraju pism a broj telefona tvoje rođake. Ako želiš, pozovi je, a ako imaš hrabrosti, idi da vidiš kuću u kojoj su se rodili tvoj otac i tvoj stric, u kojoj je skapao tvoj deda i u kojoj je svoje

P i s m o g o s p o đ e V ilm e

grehe živela tvoja baba, m oja m ajka Vilma. Ne m ogu više da pričam o tom e, um oran sam. Poljubi m i unuka i štipni za dupe snaju u m oje ime. Odlazi, dečače! Ostavi m e da budem sam. Znam da m i nećete poverovati, ali dok sam odlazio, zaista sam želeo da ubijem oca. Ipak, kao i toliko p u ta ranije, njegov atelje napustio sam po p u t pokislog m ačka podvijenog repa.

Graške znoja orosile su m i čelo. Č ak i sam o prisećanje n a razgovor sa A rpadom dan pre nesreće činilo je da se osećam nem oćno i nedoraslo. Čitavog života želeo sam da im am norm alnog oca, jednog od onih koji sinove vode u bioskop, na utakm ice, k u puju im hot-dog i pričaju o devojkama. A rpad to nikada nije činio. Živeo je u svom izolovanom um etničkom svetu u kom nije bilo m esta za njegovog sina. Nije znao da li redovno idem na časove, kakve su m i ocene, im am li devojku... Nije ga zanimalo. M ožda se zbog toga tako grčevito tru d im da svojoj deci budem i otac i prijatelj, i savetodavac i kritičar. Ne zn am ... Z nam da su meseci koji su usledili bili prava noćna m ora za sredovečnog gospodina profesora koji je im ao stereotipnu naviku da posle predavanja sa kolegam a s posla svrati na pivo do obližnjeg bara. I to je navika koju sam prom enio. I dalje svraćam u bar, ali više ne pijem pivo. Vozim. D ok su mi fizioterapeuti nameštali polusrasle kosti i sa m ukom pokušavali da m i aktiviraju uspavane,

P i s m o g o s p o đ e V ilm e

atrofirane mišiće, stalno sam mislio na pism o m oje nepoznate rođake i na njegovu tajnovitost. Četiri meseca tokom rehabilitacije trpeo sam Elenina gunđanja, naredbe medicinskog osoblja, zafrkavanje kolega, ali nisam prestajao da čeznem za odgovorim a n a pitanja koja su m e mučila. M ogao sam da poginem u saobraćajnoj nesreći, a da ne saznam svoje poreklo. Ko sam ja zaista? Kakvi su m oji koreni? Odakle potičem? Nekako sam znao da nisam ni nalik ocu, niti sam želeo da budem kao on. Želeo sam da budem sve što on nije. M oja dobra m ajka često je znala da ga brani rečima: „Nije on kriv što je rođen nedovršen.“ Nedovršen? Pitao sam se šta bi to m oglo da znači. Sada znam. A rpad nije bio sposoban za nežna osećanja. Nešto u njegovom detinjstvu ili ranoj mladosti učinilo ga je emotivnim bogaljem. Odlučio sam da saznam šta se desilo kako bih uklonio svaku sum nju u porodično nasleđe. M orao sam da to učinim zbog svoje porodice. G odinu dana posle nesreće koja m i je, m oram priznati, om ogućila da drugačije sagledam život, Elen je ostala tru d n a. N isam znao da li da se radujem ili da kukam . Tek što sm o M ajka izvukli iz pelena i naučili ga da neke osnovne potrebe zadovoljava samostalno, žena mi je saopštila da ću ponovo pola plate m esečno trošiti n a kašice, pelene i ostale bebeće potrepštine. I to baš u tren u tk u kada sam se sprem ao da joj saopštim svoju neopozivu odluku da pođem na daleki p u t kako bih saznao odakle potičem . M oram da priznam da sam se poslužio m alim lukavstvom. Pozvao sam Elen na večeru da proslavim o začeće našeg drugog deteta, a u stvari sam želeo da joj u rom antičnoj atmosferi saopštim svoje planove. Ipak, Elen ne bi bila Elen da m e nije prozrela. D ok smo se spremali

Je l e n a Ba č i ć A l i m p i ć

da izađemo, svaki čas m e je sumnjičavo pogledavala. Pravio sam se da ne prim ećujem njene „znam šta sm eraš“ poglede i trudio se da delujem opušteno dok mi se želudac grčio pri pom isli na njenu reakciju i predstojeću avanturu. Izveo sam je u Simfoniju, najbolji restoran u gradu, i poručio najskuplji šampanjac. M oja žena je razrogačivši oči polušapatom upitala: - Šta radiš to, Arti? Jesi li norm alan? Znaš li koliko košta boca tog šam panjca? Ako nisi dobio n a lutriji, sigurna sam d an ešto sm eraš... - konačno je izrekla svoje opravdane sumnje. - Zaboga, Elen, ne budi nakraj srca. Zar ne m ogu da proslavim lepu vest? Radujem se što će se naša porodica uvećati za još jednog člana. Znaš koliko želim da im am kćerku, možda nam se ovog puta i posreći - odgovorio sam. - Ne izvrdavaj, A rture, i ne pravi m e ludom . Znam da nije u pitanju ushićenje zbog drugog deteta, tim pre što nam se ušteđevina istanjila. Ne gledaj me tako. Uostalom, odugovlačenjem samo sebi otežavaš. Dakle, slušam. Šta si sad genijalno smislio? - Elen... - izgovorio sam ime svoje žene tiho, gotovo molećivo, spuštajući obe šake preko njene n a stolu - ne znam kako i odakle da p o čn em ... - zam uckivao sam. - Probaj od početka, Arti - reče m oja žena gledajući m e s pom irljivim osm ehom n a usnam a. Ispričao sam joj razgovor koji sam vodio s A rpadom dan pre nesreće. Prosuo sam pred svoju ženu i bocu najskupljeg šam panjca i svu m uku koju sam godinam a nosio n a plećima. Slušala m e je pažljivo, povrem eno žmirkajući kao kratkovida ptičica. Svaki p u t kada bi to učinila, srce bi m i se steglo, osećao sam kao da nešto kradem od nje, a

P i s m o g o s p o đ e V ilm e

samo sam želeo d ak o n ačn o saznam istinu. Kao poslednji plotun, ispalio sam argum ent: - Ne m ogu da dopustim da naša deca odrastaju bez istinskog identiteta, bez saznanja o poreklu, o tom e ko su im preci i odakle potiču. Znaš i sama koliko sam puta pokušavao da privolim svog okrutnog oca da mi kaže bilo šta. Nije hteo, sebično kopile. M oram da znam, Elen, jednostavno m oram da znam - završio sam gotovo zaplakavši. M oja žena je ćutala. Dugo m e je posm atrala, a onda je napravila pokret od koga m i je zastala knedla u grlu. Spustila je ruku n a svoj, posle svih ovih godina, i dalje ravan stom ak i nasm ešila se. - U redu, Arti. Kad nam eravaš da ideš u tu zemlju? Kako se beše zove? Planiraš li da se vratiš dok se ovo dete ne rodi? Bolje ti je da planiraš, profesore, inače se nećeš dobro provesti. Veruj mi, poželećeš da ponovo podletiš pod šleper ako te ja dohvatim! Skočio sam sa stolice i zam alo prolio bocu najskupljeg šam panjca pokušavajući da zagrlim svoju ženu preko stola. Kada su zazvečali čaše i tanjiri, a nekoliko gostiju okrenulo glavu u našem pravcu, shvatio sam da to i nije tako dobra ideja, pa sam obišao sto i na zaprepašćenje prisutnih kleknuo ispred svoje žene obgrlivši je oko struka i zagnjurivši glavu u njeno krilo. Ostao sam tako nekoliko trenutaka, a kada sam podigao glavu i ugledao joj suze u lepim očima, samo sam tiho prozborio: - Hvala ti. Već su trad an sam započeo p rip rem e za putovanje. Prvo sam otišao k o d dekana i p red sed n ik a U pravnog odbora univerziteta na kom sam radio i podneo m olbu za trom esečno neplaćeno odsustvo. Sem Grej se nam rštio

Je l e n a Ba č i ć A l i m p i ć

čitajući m oju m olbu i sa čuđenjem, zadržavajući dekanski autoritet, upitao: - A rture, smem li da pitam kakvo je ovo sranje? Koliko vidim, a i čujem od ostalih kolega, potpuno si se oporavio. M oram da prim etim da nikada nisi bio u boljoj form i. Nešto nije u redu? - Sve je u redu, Seme. Stvar je lične prirode. M oram da otputujem na neko vreme. N isam siguran koliko ću biti odsutan, ali ću se p o truditi da se vratim i pre isteka neplaćenog odsustva. Veruj m i da im am dobar razlog što odlazim, kao i dobar razlog da se što pre vratim . Elen m i je zapretila da ću, ukoliko se ne vratim brzo, poželeti da ponovo podletim p o d šleper. Zato te m olim da me ne pitaš previše. Zaista m oram to da učinim . Sem se zamislio, blago zavrteo glavom, pa se dobroćudno nasmešio: - Znaš, uvek m i se dopadala tvoja žena. Predlažem ti da je ovog p u ta poslušaš. Zahvalno sam se nasm ešio dok m i se grudim a razlivao blagi osećaj krivice. Rekao sam: - Hvala ti, Seme, neću te izneveriti i obećavam da ću se vratiti što pre. K renuo sam ka vratim a kabineta, kad ponovo začuh Semov glas, ovoga p u ta obojen nelagodnošću: - Ne zam eri što pitam , A rture, ali im a li taj tvoj put neke veze s A rpadom ? - Ima, Seme. Sve im a veze sa A rp ad o m ... - rekoh, dok sam zatvarao vrata, ne skrivajući gorčinu u glasu. Po povratku kući, tog istog dana, svratio sam do očevog ateljea. Zapravo, on je u njem u živeo. Atelje je bio smešten u potkrovlju jedne četvorospratnice u centru grada, tam o

P i s m o g o s p o đ e V ilm e

gde su zakupe stanova papreno plaćali krim inalci, biznism eni i izdržavane starlete. U ateljeu je uvek bilo m račno i prašnjavo, a ustajao vazduh zaparao bi m i nozdrve kad god bih u njega kročio, što sam, priznajem , retko činio. D rvene stepenice sa gvozdenim rukohvatim a vodile su do galerije na kojoj je moj otac im ao ogrom an krevet i ogledala raznih oblika i veličina koja su nasum ično visila po zidovima. Psihodelija. Jedina stvar koja je odudarala od tog razvratnog am bijenta i samovala u prostoru poput gorde ruske grofice iz Tolstojevog rom ana bila je čudna, visoka peć od opeke, na čijim su zidovima poigravale šare neobičnih, ali skladnih oblika i boja. Davno sam pitao A rpada šta predstavlja taj čudan predm et sa gvozdenim vratancim a, a on m i je odgovorio: Ta čudna stvar, kako je ti nazivaš, dečače, zove se kaljeva peć. Kupio sam je od jednog doseljenika. N em am vrem ena da ti objašnjavam šta je kaljeva peć, ali ću ti reći da sam u dom ovini kraj nje noćim a grejao svoje usamljeno dečačko srce. Tada sam pom islio da otac m ožda i nije baš sasvim bezdušan i da u njegovom srcu postoji neki mali, skriveni k utak zaključanih emocija. Pogledavši ponovo u kaljevu peć, pom islih kako ću uskoro saznati jesam li u pravu. Budući da je otac vrata ateljea uvek držao otključana, zatekao sam ga n ag n u to g n ad sk u lp tu ro m n a kojoj je upravo klesao usne podrugljivog izraza. Odložio je alat i potegao viski iz čaše. Po stoti p u t sam se zapitao kako ga alkohol do sada nije ubio. O dgovor je jednostavan: moj otac je bio neuništiv. Osetio je m oje prisustvo. O krenuo se i pogledao m e prepoznatljivim podrugljivim pogledom. Samozadovoljno se iskezio i rekao:

Je l e n a Ba č i ć A l i m p i ć

- Č em u da zahvalim n a ovakvoj iznenadnoj poseti, dečače? D ali se desilo nešto značajno? O, znam. Verovatno te je onaj kom ad od moje snaje konačno ostavio. Znao sam da će Elen kad-tad shvatiti za kakvog se luzera udala... Nastavio bi on tako do sutra, ali prvi p u t se u m eni pokrenuo m ehanizam odbrane praćen ubilačkim nagonom , te sam, na sopstveno zaprepašćenje, uzviknuo: - Začepi! U m ukni! Pom eneš li još jednom ime moje žene, ja ć u ... - urlao sam od besa. A rpad se za tren u tak ukočio, a odm ah zatim se grohotom nasmejao. Gledao sam ga ne znajući šta zapravo osećam prem a to m gnusnom starcu koji m i je podario život. - K onačno! - uzviknuo je, d o k sam ga ja zapanjeno posm atrao. - K onačno si pokazao da tvojim venam a teče i nešto m oje krvi. Da nisam tako dobro poznavao tvoju m ajku i verovao joj, pom islio bih da nisi moj. Da li je m oguće da si se konačno usudio da povisiš ton, da pokažeš da um eš da se iznerviraš, da si živ! Hvala Bogu! odrecitovao je moj otac gotovo raspevano. ,,On je definitivno lu d “, pom islih, p a odagnavši teskobu rekoh: - Oče, došao sam da te zam olim da m i daš pism o koje si dobio od kćerke tvog brata. Odlučio sam da otputujem u Srbiju - izgovorih skoro ponizno. A rpad začkilji očima, a zenice zasenčene staračkom m ren o m skupiše m u se. Prvi p u t sam p rim etio tračak zbunjenosti na očevom licu, da bi on odm ah zatim prepotentno izustio: - N em a šanse. N em aš ti m u d a za to, dečače.

P i s m o g o s p o đ e V ilm e

- O, imam, stari, i te kako imam. O dobrili su m i neplaćeno odsustvo na univerzitetu i već sam se dogovorio sa Elen. Uzgred, dobićeš još jednog unuka za nešto više od pola godine - rekoh m u slavodobitno. U to m trenu tk u lice m og oca nekako smekša. Ublažiše m u se bore, a licem m u se razli nedokučiv izraz. Bio bih tro n u t da već u sledećem tren u tk u nije izgovorio: - Pa, čestitam! Izgleda da si ipak m oja krv, barem što se potentnosti tiče. N adam se da će biti dečak. - A vidiš, ja bih želeo devojčicu - rekoh nabusito. - Da, devojčice su slatke... D ok ne porastu i ne pretvore se u kurve. Stisnuo sam pesnice što sam jače m ogao. Srce m i je udaralo u grlu. Pokušavao sam da prizovem racio i kao m a n tru ponavljao u sebi: „Ako ga sad ubiješ, nikad nećeš o tić i...“ Teška tišina spustila se n a atelje. A rpad m i je okrenuo leđa i piljio kroz prozor. Čekao sam. Posle nekoliko dugih m inuta, okrenuo se i teškim korakom starosti sišao drvenim stepenicam a čvrsto se pridržavajući za gvozdenu ogradu. Izvadio je pism o iz prve fioke prašnjave kom ode, došepesao do m ene i predao m i ga ne gledajući m e u oči. - Evo, dečače. Srećan ti put. I ne očekuj previše. Očekuj nem oguće - reče otac i vrati se svojoj skulpturi okrenuvši m i leđa. Kako se nisam ni pom erio s m esta na kom sam stajao, A rpad p rk o sn o ispravi povijena staračka leđa i ledenim to n o m dobaci m i preko ramena: - To je luda zemlja natopljena krvlju m nogih ratova. Pazi kako hodaš, A rture, m ožda u svojoj profesorskoj rasejanosti zaboraviš po kakvom tru sn o m tlu k o račaš...

Je l e n a Ba č i ć A l i m p i ć

Izašao sam bez pozdrava. Stavio sam pism o u unutrašnji džep sakoa od tvida i zaputio se kući s olakšanjem i neobjašnjivom senkom tihe strepnje. Sutradan sam pozvao Gizelu, svoju sestru od strica, za koju do pre izvesnog vrem ena nisam ni znao da postoji. Posle zbunjujućeg predstavljanja i konačnog dogovora na kom jeziku ćemo se sporazum evati, gotovo sam glasno odahnuo kada sam shvatio da moja rođaka solidno govori engleski. Sa jakim naglaskom , ali vrlo solidno. Polako i pažljivo objasnio sam joj razloge svog kasnog javljanja i skoro se naježio osetivši brigu u njenom glasu kada me je upitala: - N adam se da si sada dobro? Nemaš nikakve posledice od nesreće? Hvala Bogu, hvala Bogu... - pa nastavi razdraganim tonom . - Znaš, oduvek sam želela da se upoznam s tobom . N em am rođenog brata, jedinica sam, a otac mi je pričao da u tuđini im am tebe. Bio je tako ponosan što nosiš njegovo ime. Toliko p u ta je bezuspešno pokušavao da stupi u vezu sa A rpadom , da ga vidi m akar još jedn o m ... Ali tvoj otac nije želeo da se vrati kući, a moj je već bio suviše slab da bi se otisnuo na tako dalek put. O nda su pism a prestala da stižu... Tata je bio ubeđen da se tvom ocu nešto desilo. Do poslednjeg tren u tk a nije želeo da veruje d a g a je rođeni brat zaboravio, odbacio... - zaplaka se m oja rođaka. - Gizela, hteo sam nešto da te zam olim . Voleo bih da dođem u Srbiju, u Novi Sad. Želim da te upoznam i saznam nešto više o svojoj porodici. N eću ti biti n ateretu . M ogu da odsednem u hotelu, ali bi m i dobro došla tvoja pom oć jer zapravo i ne znam kuda sam se zap u tio ...

P i s m o g o s p o đ e V ilm e

N isam ni dovršio rečenicu kada je s druge strane žice zapištala: - Hotelu! Kakvom hotelu! Ovo je tvoja kuća koliko i moja! Uvek si dobrodošao. Jedva čekam da se vidimo! Uh, kako se radujem! Ovo je najlepša vest koju sam čula otkad je tata prem inuo! Bože, kako bi on tek bio srećan! Kad dolaziš? M už i ja smo slobodni. M oram da priznam da sam bio zatečen radošću u Gizelinom glasu. Ne sećam se da m i se iko tako obradovao u skorije vreme. Rekoh joj da ću već sutra rezervisati avionsku kartu i javiti joj kada stižem. Odgovorila m i je da će m e ona i njen suprug čekati na aerodrom u u Beogradu i da ništa ne brinem . Razgovor sm o završili kao da se znam o odavno. Te večeri sam uzbuđeno prepričavao razgovor svojoj ženi. Elen m e je pažljivo slušala, a onda zabrinuto upitala: - Arti, znaš li u šta se upuštaš? Mislim, divno je što ćeš konačno upoznati svoju rodbinu, ali da li si sprem an na razočaranje i eventualne neprijatnosti? M ožda ti se neće dopasti ono što tam o budeš saznao. Ne bih volela d a ... Elenin glas se utiša. Zagrlio sam svoju ženu i nežno je milovao po kosi. N akon nekoliko trenutaka, rekao sam: - Ne brini, draga, biće sve u redu. Važno je da im am kom e da se vratim .