D. S. Mereškovski
SMRT BOGOVA
PRVI DEO
7
Smrt bogova
I Dvadeset stadija od Cezarije Kapadokijske, na šumovitim ograncima Argejske gore, ukraj velikog rimskog puta, beše izvor tople lekovite vode. Kamena ploča, sa grubo izrezanim ljudskim likovima i grčkim natpisom, svedočila je da je izvor bio nekada posvećen braći Dioskurima: Kastoru i Poluksu. Likovi neverničkih bogova, koji ostadoše netaknuti, smatrani su sada za slike hrišćanskih svetaca Kuzmana i Damnjana. Na protivnoj strani puta, prema svetome izvoru, beše sagrađena omanja taverna, jedna slamom pokrivena udžera, sa prljavim marvenim dvorištem i skloništem za kokoši i guske. U mehani se moglo dobiti kozjeg sira, polubelog hleba, meda, maslinovog ulja i prilično nakiselog domaćeg vina. Tavernu je držao lukavi Jermenin Siraks. Tavernu je delila pregrada na dve polovine, od kojih je jedna bila za prost puk, a druga za viđenije goste. Ispod tavanice, pocmele od ljutog dima, visile su nadimljene plećke i kite mirisavih planinskih trava: — žena Siraksova, Fortunata, bila je uredna domaćica. Kuća ova bila je na zlu glasu. Noću se dobri ljudi ne zaustavljahu u njoj; pričalo se o mnogim crnim delima, izvršenim u toj udžeri. Ali, Siraks je bio vešt i uvek je znao da podmaže gde treba, te je tako izlazio suv iz vode. Pregradu su sastavljala dva tanka stuba, među kojima, umesto zavese, beše razapeta stara oveštala zastava Fortunatina. Stubovi ovi behu jedina raskošnost mehane i veliki ponos Siraksov: nekada pozlaćeni, oni sad behu ispucali i olinjali; nekada jasnoljubičasto, sada prašnjavoplavo tkivo hlamide šarenilo
8
D. S. Mereškovski
se od mnogih zakrpa i tragova doručaka, ručkova i večera, koje podsećahu vrlu Fortunatu na desetogodišnji porodični život. U onoj čistoj polovini taverne, odvojenoj zavesom, na jedinoj postelji, uzanoj i pohabanoj, za stolom sa olovnim kraterom i kupama vina, leškario je rimski vojni tribun iz šestnaestog legiona devete kohorte, Marko Skudilo. Marko beše provincijski gizdavac, čije lice živahne robinje i jeftine hetere iz predgrađa ne mogu da vide, a da u svom prostodušnom zanosu ne uzviknu: ,,Da lepa muškarca!“ Kraj njegovih nogu, na istoj postelji, u poniznom, nespretnom stavu, seđaše sipljivi debeljko crvena lica, gole lobanje i retke sede kose, začešljane od zatiljka prema slepoočnicama, stotinar osme centurije, Publije Akvila. Podalje na podu, dvanaest rimskih legionara bacahu kocke. — Kunem se Herkulom! — uzviknu Skudilo ■— pre bih pristao da sam poslednji u Konstantinopolju, nego prvi u ovoj jazbini! Zar je ovo život, Publije? Odgovori iskreno i po savesti: zar je ovo život? Sem vežbe, kasarne i logora, ništa drugo! Istrunućeš u smrdljivom kalu, a sveta nećeš ugledati! — Da, život je ovde, mora se priznati, zaista neveseo -— odobravaše Publije. — Ali, zato je miran i bezbrižan. Staroga centuriona zanimalo je kockanje; on se činjaše kao da zaista sluša načelnikova brbljanja, pa mu je odobravao, a međutim je kradomice pratio igru vojnika i mislio u sebi: „Ako riđi vešto metne, zacelo će dobiti!“ Jedino iz pristojnosti, zapitaće Publije tribuna, kao da ga je to doista zanimalo: — Zbog čega se, veliš, ljuti na tebe prefekt Helvidije? — Zbog žene, prijatelju, sve je zbog žene. Pa, u nastupu brbljive iskrenosti i tajanstveno, Marko ispriča centurionu kako je prefekt, „onaj stari jarac Helvidije“, ljubomoran na nj zbog skoro došle hetere Lilibejke. Skudilo bi sada hteo kakvom bilo uslugom da povrati milost Helvidijevu. —Nedaleko od Cezarije, u tvrđavi Macelumu, zarobljeni su Julijan i Gal, bratučad imperatora Konstancija, sinovci Konstan-
Smrt bogova
9
tina Velikoga, poslednji ogranci nesrećnoga doma Flavijevića. Stupivši na presto, Konstancije je iz straha od suparništva, umorio svoga rođenoga strica, oca Julijanova i Galova, Julija Konstancija, brata Konstantinova. Palo je tu i mnogo drugih žrtava. Ali, Julijana i Gala poštedeše, prognavši ih u usamljeni gradić Macelum. Prefekt Cezarije, Helvidije, beše tada na velikoj muci. Znajući da novi imperator mrzi oba mladića, jer ga oni podsećaju na zločin, Heividije je i hteo, a i plašio se da pogodi volju Konstancijevu. Julijan i Gal življahu u večitom samrtnom strahu. Okretni tribun Skudilo, koji stalno maštaše o tome da učini dvoru kakvu uslugu, razumeo je, iz načelnikovih napomena, da ovaj nije rad da primi na sebe odgovornost i da je zastrašen glasovima o namišljenom bekstvu Konstantinovih naslednika; tada je Marko odlučio da sa jednim odredom legionara ode u Macelum i da, na svoju odgovornost, otme zarobljenike i odvede ih u Cezariju, držeći da se ne treba bojati dvojice nejakih i od svih odbačenih sirotana, koji su tako mrski imperatoru. Tim junačkim delom nadao se da će povratiti milost Helvidijevu, koju je izgubio zbog riđokose Lilibejke. Uostalom, Marko je Publiju ispričao samo jedan deo svojih namera, pa i to oprezno. — Šta misliš da učiniš, Skudilo? Zar su stigle naredbe iz Konstantinopolj a? — Nema nikakvih naredbi; niko ništa pouzdano ne zna. Ali, glasovi, vidiš li... hiljadama različitih glasova i iščekivanja, i napomene, i sumnjičenja, i pretnje, i tajne... O, tajnama nema kraja! Svaka budala u stanju je da izvrši ono što mu se naredi. A ti pogađaj ćutljivu gospodarevu volju — imaćete se zbog čega zahvaliti. Pogledajmo, razmotrimo, pokušajmo. Glavno je — biti smeliji, odvažniji, osenivši sebe znakom krsta. Ja se u tebe uzdam, Publije. Možda ćemo nas dvoje uskoro piti na dvoru i slađe vino od ovoga.
10
D. S. Mereškovski
Kroz mali prozorčić sa rešetkama prodirala je setna svetlost tmurne večeri; jednolično je sipila kiša. Uporedo, iza tankog zida od gline sa mnogim pukotinama, Stajao je tor: otuda dopiraše vonj đubreta, čulo se kvocanje kokošaka, pijukanje pilića i groktanje svinja; mleko se cedilo u jedan sud: to, jamačno, domaćica muze kravu. Vojnici, zavadivši se oko kockanja, grdili su se šapatom. Dole na dnu poda, među vrbovim prućem, ovlaš olepljenim glinom, kroz pukotinu provirivaše nežna i rumena praseća njuška; prase se beše zaglavilo u pukotini, nije moglo da izvuče glavu natrag, pa je tužno pištalo. Publije pomisli: — Ama, mi smo danas bliže marvenom nego carskom dvoru. Beše ga prošao nemir. Tribunu, posle neumornog brbljanja, postade isto tako dosadno. Pogleda na sivo kišno nebo, na glupu praseću njušku, na kiseli talog rđavog vina u olovnom peharu, na prljave vojnike — i njim ovlada loše raspoloženje. On lupi pesnicom o sto koji se zanjiha na neravnim nogama. — Ej, Judo, Sirakse! Hodi amo! Kakvo je ovo vino, zlikovče? Mehandžija utrča. On imaše crnu kosu sa sitnim uvojcima, koja beše crna kao smola, tako isto crnu bradu sa plavičastim prelivom i takođe sa mnogim uvojcima; u trenucima supružničke nežnosti, Fortunata bi govorila da je Siraksova brada nalik na sladak cm grozd; oči mu behu cme i neobično mile; sladak osmeh nije mu silazio sa rumenih usana; beše nalik na karikaturu Dionisa, boga vina: sav se činio crn i sladak. Mehandžija se kleo i Mojsijem, i Dindimenom, i Hristom, i Herkulom, da je vino izvrsno; ali tribun izjavi da mu je veoma dobro poznato u čijoj je kući poginuo pamfilijski trgovac Glabrijon, i da će njega, Siraksa, kad-tad, izvesti na čistinu. Preplašeni Jermenin otrča u podrum i nekako svečano iznese otuda bocu neobičnog izgleda — široku, pljosnatu, sa tankim
Smrt bogova
II
grlićem, svu pokrivenu plesni i mahovinom — čisto sedu od starosti. Kroz plesan se gde-gde videlo i staklo, ali ne više providno, već mutno, nekako dugine boje; na daščici od kiparisa, obešenoj za grlić, mogle su se raspoznati početne reči „Anthosmium“ i dalje: „annorum centum“ — stogodišnje. Ali, Siraks uveravaše da je još za vreme imperatora Dioklecijana vinu bilo više od sto godina. — Je li crno? — nekako sa strahom i poštovanjem zapita Publije. — Kao katran, a mirisno kao ambrozija. — Čuješ li, Fortunata! Za ovo su vino potrebne letnje kristalne čaše. I donesi nam čista, bela snega iz ledenice. Fortunata unese dva pehara. Njeno lice beše zdravo, prijatne žućkaste beline, kao najmasnija pavlaka na mleku; činilo se kao da od nje biju seoska svežina, mleko i smet. Mehandžija pogleda u bocu sa zanosnim uzdahom i poljubi grlić; zatim oprezno skinu voštani pečat i otvori je. Na dno kristalnog pehara metnuše snega. Vino poteče u gustim, crnim, mirisnim mlazovima — sneg se topio od dodira vatrenog antosmija; kristalni zidići suda zamagliše se i oznojiše od hladnoće. Tada Skudilo, čovek poluobrazovan (on je bio u stanju da brka Hekubu sa Hekatom), izgovori nekako ponosito jedan Marcialov stih kojega se sećao: —
Candida nigrescant vetulo crystalla FalernoJ
— Pričekaj. Biće još ukusnije. Siraks spusti ruku u duboki džep, izvadi otuda malenu bočicu od belutka oniksa i sa osmehom pažljivo kanu u vino jednu kap skupocenog arapskog kinamona; kapljica pade u crnu antosmiju kao mutnobeo biser i rastopi se; kroz sobu prostruji sladak i neobičan miris. Dok je tribun, ushićen, polako pio, Siraks, oblizujući se jezikom, presuđivaše: 1 Nek pocrne kristalne čaše od starog Falernovca (vina).
12
D. iS. Mereškovski
— Biblosko, Maronejsko iz Trakije, Lakensko sa Hijosa, Ikarsko — sve je pred ovim đubre! Mrak se spuštao. Skudilo zapovedi da se kreće na put. Legionari metnuše na se pancire, kacige, na desnu nogu gvozdene oklope, štitove i koplja. Kada stupiše iza pregrade, Isavarski pastiri, slični razbojnicima, koji su sedeli oko ognjišta, ponizno poustajaše pred rimskim tribunom. Ovaj i odviše pokazivaše da je svestan svoga dostojanstva; u glavi mu je brujalo, a kroz žile strujila vatra plemenitog napitka. Na pragu mu priđe čovek u neobičnoj istočnjačkoj odeći, u belom plaštu sa crvenim poprečnim prugama i pod visokom kapom od valjane svile, pod persijskom tijarom nalik na kulu. Skudilo zastade. Persijančevo lice beše nežno, duguljasto, mršavo, žute maslinove boje; oči uzane i pronicljive, sa dubokim i lukavim mislima; u svim pokretima ozbiljna hladnoća. To beše jedan od skitnica astrologa, koji se sa ponosom nazivahu haldejima, magima, piretima i matematičarima. Odmah je kazao tribunu da se zove Nohodares; on je, usput, svratio kod Siraksa, putujući iz daleke Anadijabene, ka obalama Jonskoga mora, čuvenome filosofu i teurgu — Maksimu Efeskome. Mađioničar zamoli za dozvolu da pokaže svoju veštinu i da vrača tribunu. Zatvoriše kapke na prozorima. Persijanac nešto spremaše na podu; najedanput, začu se lako puckaranje; svi ućutaše. Crvenkast plamen dizaše se iz beloga dima kao tanak jezičak, i dim ispuni sobu. Nohodares prinese svojim bledim usnama dvojnice od trske, pa zasvira — i svirka beše tužna, žalostiva i podsećaše na lidijske pogrebne pesme. Plamen, kao od te žalostive svirke, požute, pa onda utrnu, da opet zasvetli nežnom bledoplavom svetlošću. Mađioničar baci u vatru suve trave; oseti se jak, prijatan miris; i miris se činio tužan: tako mirišu sveže pokošene trave u maglovitim večerima po mrtvim pustinjama
Smrt bogova
13
Arahozije ili Drangijane. Ogromna zmija, poslušna tužnom zvuku iz dvojnica, poče polako da izlazi iz crnog sandučeta kraj nogu vračarevih, razvijajući sa šuštanjem gipke prstenove, što bleštahu zelenkastom svetlošću. A mađioničar zapeva otegnutim tihim glasom, tako da se činilo kao da pesma dopire odnekud iz daljine, ponavljajući više puta jednu te istu reč: „Mara, mara, mara!“ Zmija se obavi oko njegova mršava stasa i, umiljavajući se, sa nežnim siktanjem, približi svoju pljosnatu, zelenkastu glavu, sa očima što svetle kao karbunkule, uz samo uvo vraČarevo: dugački dvostruki jezik sinu sa cijukom, kao da mu je šapnula nešto na uvo. Vračar baci dvojnice na zemlju. Plamen ponovo ispuni sobu mutnim belim dimom, ali, sada sa teškim, odvratnim, čisto grobnim mirisom — pa se najedanput ugasi. Nasta mrak i strah. Svi behu zbunjeni. No, kada otvoriše kapke i kada uđe olovna svetlost kišovitog sumraka — od zmije i crnog sandučeta ne beše ni traga. Lica izgledahu mrtvobleda. Nohodares pristupi tribunu: — Raduj se! Tebe čeka velika i brza milost blaženoga Avgusta, imperatora Konstancija. Nekoliko je trenutaka radoznalo gledao u ruku Skudilovu, u crte na dlanu; zatim mu se brzo naže k uvu i prišapnu, da niko ne čuje: — Krv, krv velikoga Cezara je na ovoj ruci! Skudilo se trže. — Kako smeš da izustiš tako što, prokleta haldejska psino? Ta, ja sam veran rob! Ali, ovaj mu nekako podsmešljivo pogleda svojim pronicljivim, lukavim očima u lice i prošapta: — Što se plašiš? Tek posle mnogo godina! — A zar se bez krvi zadobija slava? Kada vojnici izađoše iz taverne, Skudilovo srce ispuniše ponos i radost. On priđe svetome izvoru, pobožno se prekrsti, napi se lekovite vode, moleći se Kuzmanu i Damnjanu i želeći u sebi da se proricanja Nohodaresova ne pokažu samo tek kao prazna