VASKRSLI BOGOVI Sentio, red.it ab infersi Julianus. Cini mi se da vaskrsava Julijan Otpadnik. PETRARKA
GLAVA PRVA
BELA ĐAVOLICA 1494
Vaskrsli bogovi
9
U gradu Sijeni, na veliku radost građana, našli kip boginje Venere i postavili ga na glavni trg, nad Veselim studencem ,JFonte Gaja” — Narod se u gomilama skupljao da vidi Veneru. Ali za vreme rata sa Firencom, u veću glavara, jedan od njih ustade i reče: „Građani! Pošto crkva hrišćanska zabranjuje klanjanje neverničkim kipovima, mišljenja sam da naša vojska trpi poraze od onda otkad postavismo Venerin kip na tržište — usled gnjeva Božjega. Stoga vam savetujem: porušite taj kip i zakopajte ga u zemlju Firentinaca da bismo navukli na njih kaznu nebesku”. Tako i učiniše građani Sijene. Iz beležaka Lorenca Gibertija, firentinskog vajara X V veka.
I Stovarište robe bojadisarskog esnafa u Firenci nalazilo se pored kanoničke crkve Or.San Mikele. Nespretne dograde, kleti, nejednaki tremovi na kosim drvenim podupiračima uz kuće su se naslanjali i svojim krovovima od opeka sastajali tako blizu, da se od neba videla samo jedna uzana pukotina, te je na ulici čak i danju bilo mračno. Pred ulaskom u dućane, na poprečnim motkama, vise obrasci inostrane vune, omašćene u Firenci: ljubičasto-lakmusovom mahovinom, crveno-broćem, a plavovarzilom, pomešanim sa toskanskom stipsom. U ravnim kamenjem popločanom jarku, koji ide sredinom ulice, teku mlazevi razne boje, prolivene iz bojadisarskih kaca. Nad vratima glavnih stovarišta — „fondaka” — vide se štitovi sa grbom Kalimale, zaštitnika bojadisarskog esnafa:
10
D. S. Mereskovski
crveno polje i u njemu zlatan orao na okruglom denjku bele vune. U takvom jednom fondaku, pretrpan trgovačkim zapisima i debelim računskim knjigama, sedeo je bogati firentinski trgovac, konsul plemenite veštine Kalimaline, meser Ciprijano Buonakorzi. U hladnoj svetlosti martovskoga dana, u vonji vlage što dopire iz podruma, zakrčenih robom, starac je zebao i umotavao se u bundu od veverice, olinjalu i izlizanih lakata. Guščje pero strči mu za uhom, i on slabim, kratkovidnim očima, koje ipak sve vide, razgleda čisto nemarno, a u istini vrlo pažljivo, pergam entne listove jedne grdno velike računske knjižurine i njene strane, razdeljene uspravnim i poprečnim crtama: desno za „duguje”, levo za „potražuje”. Roba beše ubeležena tačnim, okruglim rukopisom, bez velikih i početnih pismena, bez tačaka i zapeta, sa rimskim brojkama, nipošto arapskim, jer se na ove gleda kao na lakomislenu novotariju, neozbiljnu za poslovne knjige. Na prvoj strani je stajalo zapisano krupnim bukvicama: ,.U ime Gospoda našeg Isusa Hrista i prečiste device Marije računska knjiga ova počinje godine od Rođenja Hristova hiljadu četiri stotine devedeset četvrte.” Kad je pregledao poslednje zapise, brižljivo ispravio pogrešku u količini bibera u m ahunama, đumbira iz Meke i sve/njeva cimetove kore, primljenih kao jemstvo za vunenu robu, meser Ćiprijano um orno se izvali na naslon od stolice, zažmuri i poče da smišlja poslovno pismo, koje treba da pošalje svom glavnom pomoćniku na sukneni sajam u Monpelje, u Francuskoj. Neko uđe u dućan. Starac otvori oči i spazi svog zakupnika, težaka Grila, koji mu je obrađivao oranice i vino-
Vaskrsli bogovi
11
grade na majuru San Đervazio, na podnožju planine, u dolini Munjone. Grilo se pozdravi, držeći u rukama korpu sa mrkožutim kokošjim jajima, pažljivo poređanim u slami. O pojasu mu vise i lepršaju se dva živa mlada petlića, vezanih nogu i okrenuta krestam a dole. — A, Grilo — reće Buonakorzi sa ljubaznošću koja mu je urođena i jednaka u ophođenju sa nižima kao i sa višima od sebe. — Kako si, boga ti? Izgleda, imamo lepo proleće? — Nas, starce, mesere Ćiprijano, ni proleće više ne veseli: kosti još većma tište, u grob bi htele... Doneo sam za Uskrs vašoj milosti nešto jaja i dva petlića uz to — dodade, poćutavši. Grilo je sa lukavom ljubaznošću žmirkao svojim zelenkastim očima, nabravši oko njih sitne mrke bore, kakve se obično viđaju kod ljudi, naviknutih na sunce i vetar. Buonakorzi se zahvali starcu, pa se poče raspitivati o poslovima. — Kako radnici, i je li već svršen posao na majuru? Hoćemo V biti gotovi do Uskrsa? Grilo teško uzdahnu, pa se zamisli, naslanjajući se na palicu, koju je držao u rukama. — Sve je gotovo i radnika ima dosta. Samo, evo, šta bih, mesere, ja da kažem: neće li biti bolje da pričekamo malo? — Ama, ti si, starče, ovih dana i sam govorio da se ne da čekati, može se kogod pre setiti... — Tako je, tako; ali je ipak strašno! G reh je! Ovo su sveti dani, post je, a naš posao nije u redu... — Greh uzimam na svoju dušu. Ne boj se, neću te odati. Samo, da li ćemo naći što ? — Kako ne bismo našli? Ima znakova. Još su i moji očevi i dedovi znali o hum u iza vodenice kod M okre doline.
12
D. S. Mereškovski
Noću iznad San Đervazija sve neke vatrice preleću. Istinu reći, kod nas je tih besmislica svuda mnogo. Govori se da su tu skoro, kopajući studenac u vinogradu kod Marinjole, izvukli iz zemlje čitavog đavola. — Sta zboriš? Kakvog đavoia? — Od bakra i s rogovima. Noge su mu čupave, jareće, a na krajevima kopita. A njuškica što mu zgodna, kao da se smeje; na jednoj nozi igra i prstima pucka. Sav je od starosti pozeleneo i ohrapavio. — Pa šta uradiše s njim? — Salili su zvono za novu kapelu svetog arhanđela Mihaila. M eser Ćiprijano u malo što ne planu. — Pa zašto mi, Grilo, ranije ne spomenu o tome? — Poslom ste bili otputovali u Sijenu. — Trebalo je da mi pišeš. Ja bih već poslao nekoga. I sam bih došao. Nikakvih novaca ne bih žalio, salio bih im i deset zvona. Budale! Zvono od fauna igrača, možda tvorevins. drevnog jelinskog vajara Skopasa! — Zaista su prave budale! Nego, nemojte se ljutiti, m esere Ćiprijano. Oni su i bez toga kažnjeni: od onoga časa od kako su novo zvono podigli, pune im, evo, dve godine po baštam a crv tam ani jabuke i trešnje, a ni masline im ne rode. I glas u zvona nije lep. — Zašto nije lep? — Kako da vam kažem? Nema onoga pravoga glasa. Ne veseli srca hrišćanska. Klepeće bez ikakve vajde. Stvar je jasna: kakvo mi i može biti zvono od đavola! Ne bud’ na ljutnju rečeno vašoj milosti, mesere, sveštenik ima pravo kad veli da od sve te pogani, što je iskopavaju iz zemlje, nikakvo dobro neće izići. Kod ovog posla valja biti pažljiv i oprezan. Krstom i molitvama valja se braniti, jer je đavo,
Vaskrsli bogovi
13
pasji sin, moćan i lukav. U jedno uho uđe, kroz drugo iziđe. Kao što je bilo i sa onom mramornom rukom, što je Zakelo prošle godine kod Vodeničkog huma iskopa. Zbunio nas je nečastivi, te dočekasmo s njim tolike nevolje, da Bog sačuva — strahota je i spominjati. — Pričajde, Grilo, kako si je našao? — To je bilo s jeseni, uoči svetog Martina. Tek što posedasmo za večeru, i tek što je domaćica iznela na sto kašu od isprženog hleba, kad najedanput dotrča u sobu radnik, kumov sinovac Zakelo. A trebalo je da vam kažem da sam ga toga večera ostavio u polju kod Vodeničkog huma, da mi izvali maslinov ćup, hteo sam to mesto konopljom da zasejem. „Gazda, oj, gazda!” — zamuca Zakelo, sav bled u licu, trese se i cvokoće zubima. — „Bog s tobom, momče, što ti je?” — „Nije — veli — dobro u polju. Nekakav mrtvac izvlači se ispod ćupa. Ako ne verujete, otidite i sami pa vidite”. Uzesmo fenjere i odosmo. Smrklo se. Mesec već beše izišao iza gaja. Vidimo: ćup, do njega zemlja razrivena i nešto se beli u njoj. Nagoh se da vidim. Viri iz zemlje ruka, bela, a prsti lepi, tanki, kao u varoških devojaka. Ah, đavo ga odneo — pomislim ja — kakva je ovo vragolija? Spustim fenjer u jam u da bolje vidim, a ruka poče da se miče, vabi prstićima. Tu već više ne mogoh izdržati, pa povičem, a noge mi se odsekoše. A mona Bonda, baka — ona je, znate, i vračara, i babica, jako stara, ali vrlo hrabra žena — na to će: „Sto ste se — veli — prepali, budale, zar ne vidite da ruka nije ni živa ni mrtva, već da je od kam ena?” Pa je uhvati i iščupa iz zemlje kao repu. Više šake, u zglavku, ruka je bila prelomljena. Bako, viknuh, oj bako, ostavi, ne diraj je; zakopaćemo je što brže u zemlju da ne doživimo kakvu nesreću. — „Ne — reče — ne valja se tako, već da je najpre odnesemo svešteniku da u crkvi očita molitvu”. Ali me je baka prevarila! Ruku nije