и зво в о р
ISSN 1847-4454
9 771847 445002
добра вест
2
МИНИСТАР МОРНАР ИСПУНИО ЗАХТЕВ МАЊИНСКИХ ЗАСТУПНИКА до 14. јула. Битно да је министарство признало да је направљена грешка и да ће у оделењима бити и мање од седам ученика, рекао је Црногорац, додајући да су мањински заступници морали да инсистирају на свом праву које даје закон. - Министар је то увидио и сви смо задовољни да смо на овакав начин решили ово питање у корист припадника мањина, рекао је. ОДЛУКА БИ УГРОЗИЛА СВЕ МАЊИНЕ
Министар Морнар приликом недавне посете Заједничком већу општина
ОДЕЛЕЊЕ МОЖЕ ИМАТИ И МАЊЕ ОД СЕДАМ УЧЕНИКА
С
астанком новог министра образовања Ведрана Морнара сa мањинским заступницима одржаним 7. јула и одлуком да повуче одлуку о упису ученика у средње школе за школску годину 2014/15 коју је донeо његов претходник Жељко Јовановић, а у којој се најмањи број ученика у оделењима ограничавао на седам уважени су захтеви националних мањина и њихових заступника који су три дана раније информисали јавност о потезу образовних власти којим се угрожавању права ученика из редова националних мањина. Све је почело када је 14. маја тадашњи министар Јовановић потписао одлуку о упису у средње школе по којој одељења са мање од седам ученика нису могла да се формирају. Таква одлука погодила би бројне припаднике мањина јер не би били у могућности да користе Уставом и законима загарантовано право на школовање на свом језику и писму. - Ми смо и као Клуб СДСС и као Клуб заступника националних мањина заједнички тражили од министарства да преиспита такву одлуку јер она није у складу са Уставом, законодавном легислативом и међународним актима, али ни одлуком Уставног суда из 1997. којом је онемогућена слична иницијатива тадашње министарке Љиље Вокић, рекао је Драган Црногорац из Клуба СДСС-а. У тој одлуци Уставног суда, донесеној на захтев италијанске мањине, наводи се да се „Хрватска обавезала на поштовање стечених права националних мањина и да је из упутства видљиво да се мањине стављају у неповољнији положај од досадашњег.“. - Одржавање наставе по упутству довело би не само до ограничавања већ до потпуног ускраћивања права националних мањина,
навео је тада Уставни суд. Сем тога, рекао је Црногорац, у Уставном закону о правима националних мањина пиша да је школовање на матерњем језику право, а не могућност. Из министарства у коме више није било старог министра, заступницима је 4. јуна писала заменица министра Сабина Гласовац која се није освртала на поменуту одлуку Уставног суда него да ће се и даље држати донесене одлуке по којој је најмањи број ученика седам. Такав одговор био је у супротности са обећањем министра Јовановића који је приликом посете италијанској школи у Пули, на упозорење о кршењу уставних права, али и споразума које је Хрватска потписала са Италијом, обећао да ће променити критеријуме. Три дана касније на састанку је усaглашен заједнички став да ће министар на основу постојеће одлуке, одлучивати о посебностима уписа ученика припадника националних мањина у први разред средње школе на начин да се деци припадницима националних мањина омогући упис. Изменама одлуке о упису мањинских ученика неће се утврдити минимални број ученика потребних за формирање разредних оделења. Штa то значи, објаснио је Драган Црногорац. - Испуњен је захтев мањина јер ће министар дозволити упис и мањег броја од седам у оделењу, а то ће касније бити формализовано новом одлуком. У неколико наредних дана министар ће повући одлуку која је сада на снази, а у идућој одлуци неће бити одредбе о потребних најмање седам ученика у оделењу. С обзиром да се одлука објављује у Народним новинама, она ступа на снагу осми дан што дефакто пробија уписни рок који траје
Да је одлука остала на снази, она у овом моменту не би толико погађала Србе колико припаднике других мањина, пре свега Италијане и Чехе који би, како је рекао њихов заступник Мирослав Билек, на подручју Дарувара остали без десет одељења по свим моделима наставе, а онда и без школа и учитеља. Мађари би, према речима заступника Шандора Јухаса, постали гробари и школског центра у Осијеку и средњошколског образовања на мађарском језику у Хрватској. - Одлуком би се угасило нешто што је постојало од турских времена, преко 450 година и што је прекинуто само у Краљевини Југославији декретом Александра Карађорђевића, рекао је Јухас, додајући да је жеља мањина да се питање школовања мањина на њиховим језицима трајно реше и да се прекине неизвесност код уписа која се код ученика и њихових родитеља јавља из године у годину, док се неко не смилује и каже да се могу уписати разредна оделења. Што се тиче Срба, има доста ученика у основним школама који наставу похађају, а који су и заинтересовани да наставу на српском похађају и у струковним школама, при чему њихов број не би био доведен у питање осим за смер архитектонског техничара у Трећој средњој школи у Вуковару где би заинтересовани морали похађати наставу на хрватском, рекао је Црногорац. - Друге мањине већ у основним школама имају мањи број ученика, па кад се и тако мали број распореди у више смерова, поготово у струковним школама, тај број не може да буде седам него мањи, рекао је Црногорац, поновивши да је повлачење одлуке прави потез министра с чиме се су се сложили и Радин и остали заступници. - Министар је одмах уочио тежину коју има Закон о образовању на језицима националних мањина, који не предвиђа минималан број ученика, као и уставну обавезу везану уз права националних мањина, рекао је Радин. - Ромска мањина нема проблема са ограничавањем броја ученика у средњим школама јер нема ни таквих школа на ромском језику, рекао је заступника Вељко Кајтази. Имамо Стратегију и Деценију Рома, али немамо наставне програме и уџбенике. Како покренути изучавање ромског језика, ако немамо та два елемента за извршења, Извор СДСС запитао се Кајтази.
3 ОДРЖАНИ ПАРАСТОСИ НА ВУКОВАРСКОЈ АЛЕЈИ И У БОРОВУ
УЗ СТОТИ БРОЈ ИЗВОРА
ШТО ЈЕ ЗАПИСАНО ТО СЕ ПАМТИ Поштовани читаоци,
СЕЋАЊЕ НА СРПСКЕ ЖРТВЕ
П
арастос пострадалим вуковарским Србима у протеклом рату одржан је на војном гробљу Алеја 13. септембра. Веће српске националне мањине града Вуковара сваке године почетком септембра организује помен погинулима, а овог пута окупило се стотинак људи углавном породица жртава, али и представника српских организација и институција. Парастос су служили вуковарски свештеници протојереј-ставрофор Душан Марковић и протојереј-ставрофор Јован Радивојевић. Ове године договорено је и да ће убудуће помени страдалима бити организовани увек у другу суботу септембра. Након молитве положени су и венци погинулима у периоду од 1991. до 1995. године. У знак сећања на пострадале венце су положили представници генералног конзулата Републике Србије у Вуковару, Заједничког већа општина, Већа српске националне мањине града Вуковара, Већа српске националне мањине Вуковарско-сремске жупаније, удружења српских породица цивилних жртава рата „Против заборава“, као и представници политичких странака са српским предзнаком. ГИНУЛИ НА КУЋНОМ ПРАГУ У организацији Већа српске националне мањине општине Борово и ове године на месном гробљу у Борову одржан је парастос за жртве рата од 1991. до 1995. године који су служили боровски свештеници протојерејставрофор Чедо Лукић, протојереји Миленко Гребић и Миладин Спасојевић и протођакон Драган Сердар. - И ове године смо се састали да се сетимо и одамо дужно поштовање нашим суграђанима трагично пострадалим током последњег рата. Данас се сећамо не само Боровчанки и Боровчана већ и Срба из читаве Хрватске који су погинули близу својих домова. Сећамо се и
свих оних који су одведени са својих радних места или из својих станова након чега им се изгубио сваки траг као и свих оних који су морали напустити домове у које се још увек не могу вратити. Присећамо се данас и чињенице да је Срба у Хрватској 1991. године било 581 хиљада, а 2011. само 186 хиљада. Прошлост не можемо променити, али можемо утицати на будућност јер желимо градити напредну и богату Хрватску у којој припадност српском народу неће бити грех, рекао је, обраћајући се окупљенима, председник боровског ВСНМ-а Душан Латас. Уз свеће које су запалили чланови породица погинулих, венце су положиле делегације Већа српске националне мањине општине Борово и породица погинулих, Генералног конзулата Србије у Вуковару, Заједничког већа општина, Општине Борово, Већа српске националне мањине Вуковарско-сремске жупаније, Самосталне демократске српске странке, Наше странке, Српске народне странке, Удружења српских породица "Против заборава", Удружења антифашистичких бораца и антифашиста општине Борово, Удружења Плави Дунав и Добровољног ватрогасног друштва Борово. Н.М. и С.Б.
пред вама је стоти број Извора. Иако се тако чини, ипак то није мала ствар. Криза је свуда око нас, бар тако говоре, али и да не говоре и сами видимо да људи остају без посла, да се затварају фабрике, а држава је немоћна. Слична ствар је и у новинарству, многе велике новинске редакције су затворене. Извор су мањинске новине, намењене Србима и постоје већ осам година. Заједно са вама боримо се за наша људска и мањинска права, за право на свој језик, на своје писмо ћирилицу, за достојан живот у земљи која је и наша. Чинимо то на нама једини расположив и нормалан начин, писањем. Настојимо да у мору полуистина, неистина, дезинформација и сензационализма нашим читаоцима пружимо проверену, објективну и истиниту информацију. То није нимало лако јер као ни српска заједница ни Извор нема велику моћ, али ипак продире даље него што ми о томе имамо представу. Оно што није записано као да се није ни догодило. Извор због тога има снагу документа, он је сведочанство времена у ком живимо, сведок људи и догађаја, наша оставштина за будућност, наша порука и путоказ генерацијама које ће нас заменити. Излажење стотог броја обавезује нас да будемо још бољи, да поправимо оно што не ваља, да будемо још ближи вама и да на прави начин одговоримо на све изазове које је пред нас поставило време, место и околности у којима живимо. То не можемо сами, потребна нам је и ваша помоћ. Зато вас и позивамо да нам се јављате са критикама, предлозима, саветима. Заједничком интеракцијом можемо више и на тај начин Извор ће све више бити гласило српске заједнице која живи на простору источне Славоније, Барање и западног Срема, а то и јесте наш циљ. Имати новине велика је ствар. Након протока времена све што је записано постаје вредније. Тога смо нажалост јако мало свесни, а тек кад нешто изгуби човек схвати да је нешто имао. Извор се временом развијао. Од листа који је више наликовао на билтен и који је излазио четири пута годишње, постао je месечник, a сада је двонедељник. Много је актуелнији, много садржајнији и што је важно бележи сваки, па и најмањи догађај повезан са животом српске заједнице. Верујемо да се на томе нећемо зауставити. Славко Бубало, гл. уредник
да разбистримо
4
пише: Славко Бубало
! Николићу се, наиме, замера што својим ставом да су Буњевци посебан народ
задире у национална питања Хрвата у Војводини, а све у жељи да „разбије њихов национални корпус“, али је из прилога ХРТ-а испало да је то само мањи део проблема. Већи проблем лежи у чињеници што уџбенике нису добили и припадници хрватске националне мањине.
БУДИ ШТА ХОЋЕШ, АЛИ БУДИ ХРВАТ У хрватским писаним и електронским медијима нарочиту пажњу изазвала је вест да је председник Србије Томислав Николић ученицима 18 основних школа у Суботици и Сомбору поклонио читанке и граматику за децу која наставу похађају на буњевачком језику. То је, како преносе медији, лични поклон председника Николића буњевачкој деци. Све би можда, протекло незапажено да се не зна, а ХРТ то није пропустио да истакне, раније изнешен став Николића како Буњевце види као аутохтони јужнословенски народ, а не као Србе или Хрвате. Реакција није била жестока само због тога, већ и због чињенице да су поменути уџбеници штампани ћирилицом. Заиста не знам јесу ли Буњевци Срби или Хрвати или су сасвим посебан народ па се не бих усуђивао ни да судим о томе. Сасви случајно, у породици имам снају, живи у Бајмоку, која се изјашњава као Буњевка и једном приликом сам је упитао да ли су Буњевци Хрвати или Срби. Одговорила ми је да нису ни једно ни друго већ само Буњевци. Зато у овом „сукобу“ и не желим да заузимам страну него желим да укажем на неколико непринципијелности изнешеним у Трећем дневнику ХРТ-а од 7. септембра. Николићу се, наиме, замера што својим ставом да су Буњевци посебан народ задире у национална питања Хрвата у Војводини, а све у жељи да „разбије њихов национални корпус“, али је из прилога ХРТа испало да је то само мањи део проблема. Већи проблем лежи у чињеници што уџбенике нису добили и припадници хрватске националне мањине. Гостујући у Дневнику, директор Завода за културу војвођанских Хрвата, Томислав Жигманов рекао је да настава на хрватском језику по моделу „А“ у Србији постоји већ пуних 12 година, а да Србија за штампање уџбеника на хрватском језику није издвојила ни један динар. Жигманов сумња и у објективност пописа становништва прове-
деног у Србији према ком се више од 16.500 људи изјаснило да припадају буњевачкој народности. Хрватска би, на све што се десило, препоручује Жигманов требала да реагује барем позивањем свог амбасадора на консултације у Загреб упозоравајући да би Србија много оштрије реаговала када би, на дај Боже, Србима у Хрватској неко негирао њихова права. Људи наравно, признао је Жигманов, имају право да се изјасне како год хоће, али проблем је, рекао је што се једни фаворизују. „То би било као када би у Републици Хрватској председник републике послао свог саветника, на пример Синишу Таталовића да представницима Хрватске православне цркве уручи катекизам који би написали католички свештеници“ – испалио је Жигманов. Да ли случајно или намерно поменута, тзв. Хрватска православна црква била је тема прилога који је уследио одмах након Жигмановљевог гостовања. „Иако се на овим просторима нација олако поистовећује са вером следећа репортажа показује супротно. Место радње Хрватска, окосница радње једна вера, православна, али неколико нација“ – речено је у најави. У прилогу се наиме говорило о намери да се за 17.000 Хрвата православне вере оснује тзв. Хрватска православна црква. То намерава, први пут сам чуо за то, некаква Европска православна црква са седиштем у Француској која је у регистар верских заједница уписана у земљама Европе, Азије и Америке и наводно делује више од 50 година. Представник те измишљене цркве у Хрватској је епископ Александар Радоев Иванов, родом Бугарин. Поменути се у прилогу жали због тога што им још увек није омогућено да се региструју наводећи да су Македонци и Црногорци своје цркве у Хрватској добили. Овоме бих додао, иако у прилогу ХРТ-а
о томе није било речи, да је у Хрватској, као удружење, већ регистрована тзв. Хрватска православна заједница. Како тврде на својим интернетским страницама, уредно су уписани у Регистар канцеларије државне управе и према Закону о верским заједницама убрзо ће, кад у том статусу наврши, пет година прерасти у Верску заједницу. Тај рок се ближи крају, па ће тако, како се наводи, за још само 14 месеци удружење бити пререгистровано у Верску заједницу односно цркву и деловати, као Хрватска православна верска заједница, односно црква. Између ове две, Европске и Хрватске православне заједнице, цркве како-год, влада велики антагонизам и борба за превласт над тзв. Хрватима православцима. Мислим да овде није потребно посебно истицати, али ипак ћу то учинити јер изгледа да се то мора стално понављати, да је прича о Хрватској православној цркви актуелизована у време Другог светског рата. Наиме, формирана је законском одредбом поглавника Анте Павелића годину дана након формирања квислиншке Независне Државе Хрватске (НДХ), 6. јуна 1942. Већ сутрадан, у Цркви Светог Преображења у Загребу, устоличен је и њен први митрополит, Гермоген. Није сасвим јасно зашто је прича о тзв. Хрватској православној цркви пуштена одмах након оне о донацији књига Буњевцима од стране председника Србије. Је ли то тук на утук или нешто друго. Можда су путем ХРТ-а неки политички кругови најавили како ће убудуће у Хрватској бити фаворизована Хрватска, а не Српска православна црква. Једно је принципијелан став да свако има право да буде шта хоће, али по овоме испада да то може само ако се уз то изјасни још и као Хрват па био он Буњевац у Србији или православац у Хрватској.
актуелно
5
СТОЖЕР ЗА ОДБРАНУ ХРВАТСКОГ ВУКОВАРА ПОНОВО СПРОВЕО АКЦИЈУ ОБЛЕПЉИВАЊА ДВОЈЕЗИЧНИХ ТАБЛИ
ПОНОВО БЕЗ РЕАКЦИЈЕ НАДЛЕЖНИХ ОРГАНА битно стање да има онај садржај који је закон прописао. Што се тиче других институција чије су табле биле прелепљене то бих препустио челницима тих институција да поступају како мисле да треба, а ја мислим да поступам правилно и по закону, истакао је шеф канцеларије државне управе Горан Бошњак. Из Стожера су најавили нове акције и састанке са још неким организацијама, а све би требало, као и прошле године, кулминирати 18. новембра када се у Вуковару очекује долазак представника владе и председника Републике Хрватске. Срђан Секулић
ОБАВЕШТЕЊЕ
К
ако смо и најавили у прошлом броју Извора у овом објављујемо места и термине рада тима за бесплатну правну помоћ на терену по општинама и насељима.
И
онако малобројне двојезичне табле на државним институцијама у Вуковару поново су биле на удару Стожера за одбрану хрватског Вуковара. Ћирилични натписи на таблама облепљени су хрватским заставама на годишњицу разбијања табли, односно на тзв. „годишњицу плочопада“ како су ову акцију назвали њени организатори. На нову-стару акцију Стожера реаговали су представници Срба у Вуковару који сматрају да је ово још једна у низу манифестација нетолеранције у овом граду. - Сматрамо да је ова активност потпуно непримерена и непотребна у овом тренутку имајући у виду да имамо одлуку Уставног суда која регулише ову материју и ово питање сасвим сигурно треба оставити институцијама да реше на начин на који је то могуће, а пре свега законито. Осим тога ово је активност која није нова и у том духу је ово удружење и до сада деловало и апсолутно чини се да настављају са ширењем атмосфере нетолеранције и непоштовања припадника српске заједнице који живе на овом простору, истакао је заменик градоначелника Вуковара и председник Градског одбора СДСС-а Срђан Милаковић. Разлог за лепљење ћириличних натписа на двојезичним таблама од стране припадника Стожера, поред прве годишњице од њиховог скидања је и реакција на одлуку Уставног суда о одбијању референдума о ћирилици. Међутим, одређеним одлукама Уставног суда нису задовољни ни представници Срба. - Уставни суд није нимало олакшао ситуацију и није понудио неко конструктивно решење које би било на добробит и града Вуковара и његових грађана, а нарочито припадника српске заједнице имајући у виду сврху Уставног
закона о правима националних мањина и посебно увођење двојезичности у овом случају, напоменуо је Милаковић. Након новог удара на двојезичне табле поново је изостала правовремена и примерена реакција надлежних институција које не само да нису предузеле ништа против оних који су покренули и извршили ову акцију него нису ништа предузели ни по питању да се табле врате у првобитно стање. - Надлежне институције како то обично бива делују доста инертно. Не бих рекао и не могу проценити да ли је то намера или нешто слично, али сасвим сигурно у некој догледној будућности и сам ћу са ове позиције захтевати од надлежних државних институција да уклоне оне натписе који на таблама не би требало да стоје, рекао је заменик градоначелника из редова српске заједнице. ВРУЋА ЈЕСЕН У НАЈАВИ Налепљене хрватске заставе са одређених институција су у међувремену скинуте као нпр. са зграде Државне управе док на згради порезне управе до закључивања овог броја Извора оне још увек стоје. Међутим, на појединим зградама, као што је зграда катастра, налепљена хрватска застава стоји неколико месеци, с обзиром да је Стожер са својим симпатизерима и раније имао сличну акцију. Враћање табли у првобитно стање тако је препуштено појединцима, односно шефовима одређених државних институција, а по ономе што се може видети на терену њима очигледно овакво стање ствари не смета. - Ја сам као предстојник дужан поштовати закон што значи ако се код мене на згради налепи било шта преко натписне табле ја сам дужан то уклонити и вратити таблу у прво-
БЕСПЛАТНА ПРАВНА ПОМОЋ У ВУКОВАРСКО СРЕМСКОЈ И ОСЈЕЧКО – БАРАЊСКОЈ ЖУПАНИЈИ РАСПОРЕД ОДЛАЗАКА НА ТЕРЕН (од 8 до 15 часова) ОПШТИНА БОРОВО: Зграда општине Борово 09.09. уторак 07.10. уторак 04.11.уторак 11.11. уторак 09.12. уторак ОПШТИНА ТРПИЊА: 16.09. уторак, зграда општине Трпиња 14.10. уторак, Бобота 21.10. уторак, Пачетин 25.11. уторак, Бршадин 09.12. уторак, Вера ОПШТИНА НЕГОСЛАВЦИ: Зграда општине 23.09. уторак 30.09. уторак 28.10. уторак 20.11. четвртак 16.12. уторак ОПШТИНА МАРКУШИЦА: 18.09. четвртак,зграда Општине 02.10. четвртак, Габош 06.11. четвртак, Острово 04.12. четвртак, зграда Општине 11.12. четвртак, зграда Општине ОПШТИНА ЕРДУТ: 25.09. четвртак, Даљ зграда Општине 09.10. четвртак, Бијело Брдо 13.11. четвртак, Даљ зграда Општине 20.11. четвртак, Бијело Брдо 16.12. уторак, Даљ зграда Општине ОПШТИНА ШОДОЛОВЦИ: 12.09. петак, Шодоловци зграда Општине 16.10. четвртак, Силаш Дом културе 23.10. четвртак, Шодоловци зграда Општине 27.11., четвртак, Силаш Дом културе 02.12. уторак, Шодоловци зграда Општине ОПШТИНА ЈАГОДЊАК: Зграда Општине 09.09. уторак 07.10 уторак 14.10.уторак 04.11. уторак 02.12.уторак
мањинска права
6
ПРАВА ХРВАТА У СРБИЈИ И СРБА У ХРВАТСКОЈ – НЕКЕ ЧИЊЕНИЦЕ
П
рава Срба у Хрватској и Хрвата у Војводини, односно Србији врло често су предмет упоређивања и обично Срби као и Хрвати тврде да она супротна страна ужива већа права. Питање права једних и других актуелизује се чим међу државама надлежним и одговорним за њихову заштиту дође до трзавица због разних изјава или поступака супротне стране, а врло често су и ефикасан алат скретања пажње са политичких и економских питања који би у једној или обе државе изазвале политичке потресе. Која права имају Хрвати у Војводини, односно Србији и да ли је то мање или више може да се анализира, али да би се то учинило требало би их и све навести и понаособ објаснити. Наравно, и у Србији и овде у Хрватској једно је оно што пише у Уставу и законима, а сасвим је нешто друго када је то што је написано потребно
МАЊИНЕ - СРЕДСТВО ПОВЕЗИВАЊА ИЛИ ЈАБУКА РАЗДОРА? провести и у пракси. У тексту који следи због ограниченог простора наведена су само нека, не и сва, права која Срби у Хрватској и Хрвати у Србији имају. ПРАВА МАЊИНА У СРБИЈИ Политички и правни положај националних мањина у Србији регулисан је Повељом о људским и мањинским правима и грађанским слободама те Законом о правима и слободама националних мањина. Људска и мањинска права регулисана су Повељом о људским и мањинским правима која имају снагу уставног закона. Законом о правима и слободама националних мањина, донешеним у Скупштини СРЈ 26. фебруара 2002. године, хрватској националној заједници је по први пут признат статус мањине. По оцени и налазима бројних међународних институција права мањина у Србији умногоме су изнад европских стандарда. У Србији је у службеној употреби 11 мањинских језика (албански, босански, бугарски, мађарски, македонски, румунски, русински, словачки, хрватски, црногорски и чешки) у 42 општине и града, док је у 19 насеља са подручја осам општина у службену употребу уведено шест језика националних мањина. Статутом Војводине, у службеној употреби у Покрајини су и мађарски, словачки, румунски, русински и хрватски језик и њихова писма. Право на службену употребу језика и писма остварује се када проценат
одређене мањине прелази 15 одсто, али у пракси се дешава да буде чак и мањи од тога. Часове у школама, осим на српском, наставници држе на још 14 језика. Ђаци уче на албанском, босанском, буњевачком, бугарском, мађарском, македонском, немачком, ромском, румунском, русинском, словачком, украјинском, хрватском и чешком. Неки од њих све предмете уче на свом језику, а други само изучавају матерњи језик са елементима културе. У протеклој школској години на мањинским језицима учило је 65.887 деце у 53 локалне самоуправе. Када је реч о информисању, 15 мањина има гласила путем којих се информишу на матерњим језицима. Албанци, Бошњаци, Буњевци, Египћани, Јевреји, Мађари, Македонци, Немци, Роми, Румуни, Русини, Словаци, Словенци, Украјинци и Хрвати информишу се путем 143 штампана медија, а двојезично се штампа још 45 гласила. Програме на мањинским језицима емитује 120 радио-станица. Јавни сервиси имају емисије на девет језика, а емисије за мањине приказује још чак 45 ТВ станица. ПРАВА ХРВАТА У АП ВОЈВОДИНИ Када је у питању хрватска национална мањина хрватски језик је службени језик у Суботици, Сонти (општина Апатин), Бачком Брегу и Бачком Моноштору (општина Сомбор), Старој Бингули (општина Сремска
Митровица), Сот и Батровци (општина Шид). Називи места и улица у овим градовима и селима исписани су на два или више језика. У Републици Србији настава хрватског језика изводи се од школске 2002/3. године, а настава у средњим школама изводи се од школске 2006/7. године. Тренутно се настава изводи у пет основних школа у Суботици, Ђурђину, Малој Босни и Таванкуту и три средње школе на подручју Града Суботице и похађа је укупно 412 ученика. Настава у којој се слуша предмет „Хрватски језик са елементима националне културе“ изводи се на подручју Града Сомбора у једној ОШ, у општини Апатин у једној ОШ, у општини Бач у две ОШ и у Граду Сремској Митровици у једанаест ОШ и СШ, а овај вид наставе похађа 786 ученика. Хрватски језик такође је заступљен у двојезичној, мађарско-хрватској Бискупијској класичној гимназији и семеништу „Паулинум“ у Суботици. Од високошколских установа једино Теолошко-катехетски институт, као виша школска установа Суботичке бискупије у Суботици изводи наставу и на хрватском језику. Предшколско образовање на хрватском језику изводи се у оквиру вртићких оделења у Суботици, Таванкуту, Малој Босни те у предшколској установи „Наша радост“ у Суботици где се настава изводи по Монтесори програму, а похађа је укупно 61 дете. Када је реч о информисању на Другом програму Телевизије Војводине Хрвати свакодневно имају Дневник на свом језику у трајању од 15 минута. И на Радио Суботици постоји Уредништво на хрватском језику
7 које у оквиру програма на српском језику има тросатни термин сваки дан. На хрватском језику излази недељник „Хрватска ријеч“, и часопис „Глас равнице“, тромесечник „Мирољуб“. Католичка црква има месечник на хрватском језику „Звоник“ (уредништво „Звоника“ издаје и годишњак „Суботичку даницу“). Матица Хрватска у Суботици издаје и часопис за културу и књижевност „Класје наших равни“, а постоји и месечник „Гласник Пучке касине 1878“, који је врло малог тиража. У Србији и то углавном на територији АП Војводина делују Завод за културу војвођанских Хрвата и удружења ХКД “Матија Губец” из Таванкута, ХКД “Владимир Назор” из Сомбора, ХКЦ “Сријем” Сремска Митровица, Хрватско академско друштво “ХАД”из Суботице, КУД „Бодрог“ из Бачког Моноштора, КУД „Јелачић“ из Петроварадина, „Силвије Страхимир Крањчевић“ из Бачког Брега и др. Према последњем попису становништва у Србији има 57.900 грађана који су се изјаснили као припадници хрватске народности. ПРАВА СРПСКЕ НАЦИОНАЛНЕ МАЊИНЕ У ХРВАТСКОЈ У 2011. години у Републици Хрватској пописано је 186.633 Срба. Највише Срба живи на подручју Вуковарско-сремске, Осјечко-барањске, Сисачко-мославачке и Карловачке жупаније. Према Закону о удружењима регистрованa су следећа невладина удружења којa се финансирају из средстава Државног буџета Хрватске и то: СКД „Просвјета“ Загреб, Српско народно веће (Загреб), Заједница Срба у Републици Хрватској (Загреб), Српски демократски форум (Загреб), Народно веће Срба, (Загреб) и Заједничко веће општина из Вуковара. Право на образовање на матерњем језику и писму припадника националних мањина у Републици Хрватској остварује се на основу члaнa 11 Уставног закона о правима националних мањина (УЗПНМ) и одредаба Закона о одгоју и образовању на језику и писму националних мањина (ЗООНМ). Када је реч о источном делу Хрватске сви модели организовања и провођења наставе на мањинском језику и писму су саставни део система школства Републике Хрватске, а трошкове финансира Министарство науке, образовања и спорта. Материјалне услове и простор за рад образовних установа обезбеђује оснивач тј. јединица регионалне самоправе и поједини градови. Наставу по моделу „А“ у посебно реги-
строваним установама на истоку Хрватске има само мађарска заједница у три установе на подручју Осјечко-барањске жупаније и то у Осијеку (основно и средњошколско образовање) те основним школама у Лугу и Змајевцу, као и у основној школи у Корођу на подручју Вуковарско-сремске жупаније. Ученици Срби, образују се на српском језику и ћириличном писму у 8 засебних основних школа те 10 мешовитих основних и 8 средњих школа на подручју Вуковарскосремске и Осјечко-барањске жупаније. Иако у пракси делују као мањинске, засебне основне школе са наставом на српском језику и ћириличном писму нису и службено регистроване као такве. Захтевима представника српске заједнице за оснивањем и службеном регистрацијом мањинских школа надлежне институције нису изишле у сусрет, иако је надлежно Министарство још средином 2002. дало позитивно мишљење о тој иницијативи. До данас се по том питању ништа није променило. Информисање Срба реализује се углавном путем штампаних медија. Срби имају неколико писаних медија као што су двомесечник „Просвјета“ и дечији часопис „Бијела пчела“, месечник „Идентитет“, недељник „Новости“, двонедељник „Извор“ и месечник „Наша стварност“. Срби у источном делу Хрватске располажу и са три радија: Борово, Дунав и Банска Коса. Информисање Срба путем јавног ТВ сервиса још увек није остварено мада је и то био део међудржавног договора. Иако ХРТ има чак четири програма у етер излазе само две емисије (Призма и Мањински мозаик) намење свим мањинама, док ни једна од њих, па тако ни српска, нема засебне емисије на матерњем језику. Према закону статус службеног српски језик има у 21 општини и 2 града, Вуковару и Вргинмосту, укупно 23 где српска мањина прелази трећину становништва. Апсолутну или натполовичну већину Срби имају у 17 општина, док су у 4 општине и 2 града у мањини, али су заступљени од 34-45% становништва. Квантитативни и процентуални подаци показују да у наведене 23 јединице локалне самоуправе живи 53.137 или 28,44% Срба у РХ. Огромна већина од 71,56% Срба у Хрватској није у могућности да користи законско право на матерњи језик и писмо, пошто не удовољава овом законском праву у другим јединицама локалне самоуправе. Права Срба регулисана су Уставним законом о правима националних мањина као и посебним документима као што су Ердутски споразум и Писмо намера Владе РХ. Према Ердутском споразуму Срби имају
право и на именовање четири помоћника министра и то Унутрашњих послова, Правосуђа, Образовања и Културе. Имају то право, али оно се проводи парцијално и зависи од воље политичке опције која је тренутно на власти *** И у једном и другом случају наведена су нека од кључних права Хрвата у Србији и Срба у Хрватској. Могу ли се поредити то је велико питање. Овде треба имати у виду да Срба у Хрватској има три пута више него Хрвата у Војводини. Њихов број се са предратних 581.663 смањио за готово 400.000 док се број Хрвата у Србији са 97.344 колико их је било 1991. смањио за близу 40.000. На папиру ниво права и једних и других може се оценити задовољавајућим међутим, пракса показује да се оно што пише проводи парцијално или се уопште не проводи. Aко би нешто могло да се похвали онда је то пре свега заштита мањинске културе и традиције. Мањинама ни у једној држави не бране да играју и певају, да имају своја културно-уметничка друштва. Проблем настаје када су у питању политичка права и очување националног идентитета. Права Срба поново су доведена у жижу пажње када су Срби у Вуковару захваљујући резултатима последњег пописа становништва остварили право на службену употребу српског језика. Све до тада Уставни закон о правима националних мањина и укупни хрватски закони оцењивани су као врло добри, али онога тренутка када их је требало почети проводити показало се да за то ипак нема довољно политичке воље. Чак су поједини закони доведени у питање покушајем да се о правима мањина одлучује на референдуму. Интервенцијом Уставног суда РХ опасност од мењања Уставног закона је отклоњена, али је ова институција, својим нејасним и двосмисленим ставом, омогућила да се право Срба на службену употребу свог језика и писма у Вуковару и даље опструише на разне начине. Здраве и рационалне политике користе мањине као споне међу државама док се оне оптерећене прошлошћу правима мањина служе да би међу народима сејали раздор и поједина питања користили за скретање пажње са унутрашњих политичких или економских проблема. Највећу штету од тога имају управо припадници мањина јер заштита њихових права и провођење онога што пише у закону највише зависи управо од политичке воље држава у којима живе, а само у мањој мери од жеље њихових матичних земаља. С. Бубало
актуелно
8 УСТОЛИЧЕН СЛАВОНСКИ ЕПИСКОП Г. ЈОВАН (ЋУЛИБРК)
НОВИ ЕПИСКОП НА ТРОНУ СЛАВОНСКЕ ЕПАРХИЈЕ
Н
а празник Светих мученика Јасеновачких (13. септембра) у Саборном храму Свете Тројице у Пакрацу, након свете архијерејске литургије коју је предводио Његова Светост патријарх српски Г. Иринеј уз саслужење више епископа Српске православне цркве, у трон епископа славонског устоличен је владика Јован (Ћулибрк). Пре ступања на чело славонске епархије владика Јован био је викарни епископ липљански. Рођен је 16. априла 1965. године у Зеници, школовао се у Градишци, Бања Луци, на Филозофском факултету у Загребу где је дипломирао јужнословенске језике и књижевност. У Београду уписује теологију, а Духовну академију завршава у Фочи, док магистарске студије из јеврејске културе похађа на Јеврејском универзитету у Јерусалиму и Спомен-установи Јад Вашем. Замонашио се у Цетињском манастиру 1993. године, а четири године касније постаје старешина манастира Морачника у Црној Гори. За патријарховог викара и епископа липљанског изабран је 2011. године. Као викарни епископ налази се на челу Канцеларије одбора за Косово и метохију Светог архијерејског сабора СПЦ, али и на месту координатора Одбора за Јасеновац СПЦ. У јавности је познат и као подофицир и
резервиста чувене 63. падобранске бригаде из Ниша, а као падобранац имао је преко 150 скокова. Био је уредник у часопису "Светигора" те на истоименом радију и уредник за литургичку књижевност у пројекту српске културе на порталу "Растко". Предајући архијерејски жезал новоизабраном епископу славонском, патријарх српски Иринеј је истакао: "Брате Јоване, Ви долазите као дете овога краја, добро
познајете и крај и људе, добро познајете историју, нажалост тужну и трагичну. Ваша паства је изван својих домова, Ваша паства је раштркана по целој бившој Југославији, па и више, по целоме свету. Долазите малобројном народу на земљи, а и многобројном у земљи и под земљом. И то је Ваша паства, да се за њих помолите, да чините да се њихова имена никад не забораве са молитвеном жељом Господу да се и дела она која су се десила никада не понове, да крепите малодушне који су остали на овим просторима да сачувају светиње своје, да чувају гробове својих предака, да сачувају ону веру за коју су многи пострадали, а часно је за ту веру пострадати. То чинећи, учинићете много својој цркви и своме народу", истакао је патријарх Иринеј нагласивши да Свети архијерејски сабор Српске православне цркве има пуно поверење у новоустоличеног владику. Многобројним верницима, свештенству, монаштву, архијерејима и представницима друштвено-политичког живота владика Јован је између осталог рекао: "Бог у нама, односно образ и подобије његово уписано у човека, никада није засјао у славонским и панонским равницама и брдима, као у наше време и пред нашим очима. Прво када је Вукашин Мандрапа, сељак из Клепаца у Херцеговини, дошавши у Јасеновцу под нож мучитеља, с миром и праштањем Богочовека распетога на крсту поручио своме џелату: "Само ти, синко, ради свој посао". И други пут, када је из Славоније на свет дошао и из ње у свет кренуо патријарх српски Павле, позивајући нас и васколику васељену да будемо људи, људи по образу и подобију Божијем, који своју богоподобност не дају ни по цену страдања, смрти и не-
9
ПАТРИЈАРХ У ЈАСЕНОВЦУ
П
атријарх српски Иринеј дан пре устоличења епископа славонског Јована, служио је вечерње богослужење у Јасеновцу, месту великог страдања срског народа током Другог светског рата од стране злогласног режима Независне државе Хрватске. Тиме је обележено 100 година од рођења патријарха српског Павла и 30 година од почетка обнове храма Светог Јована Крститеља у Јасеновцу.
станка са земаљског шара", нагласио је епископ славонски Јован. Своју беседу владика је завршио речима: "И ево нас, Ваша Светости и браћо и сестре, у обновљеном и обнављаном дому Тројице у Пакрацу, престоном дому Пожешке, Пакрачке и Славонске Епископије, призивајући прамученике Макавеје, питајући се исконским Словом Свете Браће, и стојећи под крстом Вукашина и Павла, и видећи у њима тек првине и корен жртава које нам предстоје, понављамо речи нашега предшасника, једнога од многих великих који су украсили Славонију, да ”морамо да горимо у жељи да се сви спасу кроз Цркву -
као богочовечански организам коме је глава једино сам Господ Исус Христос, а ми сви удови тога тела”, али понављајући и да нам је ”процветало рано пролеће благодати Божијих, у којима смо се окупили да чинимо молитве благодарења Богу за добре жетве, да бисмо још више псаламски рекли: "Лето и пролеће ти си створио, сети се овога”, рекао је на крају своје беседе новоизабрани епископ славонски Јован. Светој архијерејској литургији и чину устоличења владике Јована у трон епископа славонског, присуствовали су председник Републике Српске Милорад Додик, потпредседник српске владе и министар иностраних послова Ивица Дачић, изасланик председника Србије Томислава Николића, Јасмина Митровић Марић, изасланик председника Хрватске Иве Јосиповића, Аница Малиновић, председници ЗВО-а, СНВ-а и СДСС-а Драган
Црногорац, Милорад Пуповац и Војислав Станимировић, представници Римокатоличке цркве и верских заједница, локалне власти и многобројни гости. Срђан Секулић
КРАТКА ИСТОРИЈА ЕПАРХИЈЕ СЛАВОНСКЕ
Е
пархија славонска (раније позната под именом пожешка, односно пакрачка епархија) по подацима из једног записа на рукописним књигама манастира Ораховица основана је током 16. века. У својој богатој, славној, али и трагичној историји на њеном челу налазиле су се значајне српске владике који су упркос великом притиску на унијаћење и покатоличавање ипак успели сачувати православље у Славонији. Највеће страдање ова епархија доживела је у 20. веку, најпре током Другог светског рата када је на њеном тлу основан усташки логор Јасеновац у којем је страдало на стотине хиљада Срба, Јевреја, Рома и других народа, а потом и пола века касније када су бројни Срби након акције "Бљесак" напустили своја вековна огњишта.
10
култура
У БЕЛОМ МАНАСТИРУ ОТВОРЕНИ 17. ДАНИ КУЛТУРЕ СРБА ИСТОЧНЕ СЛАВОНИЈЕ, БАРАЊЕ И ЗАПАДНОГ СРЕМА.
НАЈСТАРИЈА И НАЈМАСОВНИЈА КУЛТУРНА МАНИФЕСТАЦИЈА СРБА је сарадња и повезаност градске власти и свих српских институција са подручја града на завидном нивоу. Готово сви пројекти и наше манифестације не пролазе без учешћа српских културних организација, истиче градоначелник Добош. Овогодишњем свечаном програму отварања сем градоначелника Белог Манастира присуствовали су представници СПЦ, бројних српских институција, удружења као и многобројна публика. Дешавање којим је предвиђено затварање 17. Дана културе Срба источне Славоније, Барање и западног Срема одржаће се 20. септембра у Борову. Јадранка Јаћимовић-Иван
Д
ани културе Срба источне Славоније, Барање и западног Срема отворени су 12. септембра у Белом Манастиру. Манифестација има за циљ да окупи што већи број извођача и посетилаца како би се одржала традиција српског народа на просторима источне Славоније, Барање и западног Срема. Након припремних дешавања реализованих у мају ове године, у организацији СКД „Просвјета“, 12. септембра започело је крунско дешавање вишедневног представљања културно-уметничког рада Срба са овог поднебља у подручју ликовног, драмског, литерарног и фолклорног аматеризма. - Захвални смо што смо предложени да будемо овогодишњи домаћини отварања Дана културе Срба. Настојали смо да вечерашњи програм не буде само протоколарно дешавање. Предвиђен је наступ мале и велике групе нашег КУД-а, рецитатора награђених на прошлогодишњој манифестацији, солистице Александре Вукадиновић, певачке групе КУД-а „Бранко Радичевић“ из Дарде и младог хармоникаша Новице Тодића, рекао је, непосредно пре отварања, председник пододбора „Просвјете“ Бели Манастир, Миленко Станић. Ова манифестација има међужупанијски карактер, односно целокупни програм одржава се на подручју Вуковарско-сремске и Осјечко-барањске жупаније и од великог је значаја, сматрају организатори, да се одржи. Иако је и овогодишњи програм нешто сажетији, према планираном распореду током шест дана приказаће се и представити рад српске заједнице у свим сферама културног аматерског ствара-
лаштва. - Овогодишњи програм није битно измењен, у поређењу са досадашњим можемо да говоримо о нешто мањем обиму. Због кризе настојали смо да максимално смањимо трошкове. Иако је садржај нешто смањен он ће задовољити, надамо се, све оне који су заинтересовани да виде наш рад и настојање да одржимо традицију ове културне манифестације, истакао је председник координационог одбора, Тихомир Секеруш. Дани културе Срба источне Славоније, Барање и западног Срема једна је од најстаријих, а по броју учесника најмасовнијих манифестација у организацији СКД „Просвјете“, а 17. Дани кулуре Срба одржавају се у оквиру обележавања 70 година „Просвјете“ која је основана 1944. године у Глини. Свечано их је отворио генерални секретар „Просвјете“, Срђан Татић. - Свакако ће ова манифестација бити један леп програмски допринос обележавању овог значајног јубилеја. Иначе када је реч о Данима културе Срба морам истаћи да је изворни циљ манифестације да се на неколико сцена и у неколико дана наши аматери и пододбори представе са својим једногодишњим радом и резултатима тог рада са акцентом на квалитет, рекао је Татић. У главном граду Барање ДКС су отворени по други пут. Међу бројним гостима и публиком на службеном отворењу присуствовао је и градоначелник Белог Манастира, Иван Добош. - За Бели Манастир ова манифестација је од изузетног значаја. Ово је још један доказ да
СРЂАН ТАТИЋ О МАНИФЕСТАЦИЈИ
У
сфери културно-уметничког рада српске заједнице јасно је видљивио да је најмасовнија и најзаступљенија фолклорна делатност. Као доминантна активност, истиче генерални секретар СКД „Просвјете“ Срђан Татић, фолклорно стваралаштво представља и највећег потрошача финансијских средстава. - Наш приоритет је да у том сегменту постигнемо одређени квалитет. Нажалост примећујемо да је присутан пад квалитета када је у питању рад са ансамблима и број заинтересованих, односно број чланова. Ми морамо у будућности размишљати и брзо радити на оспособљавању кадрова који би радили са фолклорним ансаблима, јер без обзира, ко шта мислио о том сегменту, то је један захтеван и озбиљан посао који се не може на брзину направити. Морамо радити студиозно и дуготрајно да би се постигли одређени резултати, рекао је Татић.
11 ОДРЖАНА ВУКОВАРСКА ЛИКОВНА КОЛОНИЈА
ГЕНЕРАЛНИ КОНЗУЛАТ СРБИЈЕ У ВУКОВАРУ ДОНИРАО КЊИГЕ ЗА ВРТИЋЕ
У
УСКОРО ИЗЛОЖБА РАДОВА НАСТАЛИX НА СЛИКАРСКИМ КОЛОНИЈАМА
У
оквиру овогодишњих Дана културе Срба источне Славоније, Барање и западног Срема у просторијама СКД „Просвјете“ у Вуковару окупили су се и сликари аматери са овог простора у склопу седамнаесте ликовне колоније која је сваке године неизоставни део целокупне манифестације посвећене култури Срба са простора источне Хрватске. Колонију је 13. септембра организвао вуковарски пододбор „Просвјете“, а учествовало је 20 ликовњака из Хрватске, као и неколико њих из Републике Србије. Уметници су својим радом допринели успеху овогодишње колоније, а слике које су направили оставили су као поклон организатору. Из године у годину колико ова манифестација траје, у вуковарској „Просвјети“ сакупљен је импресиван фoнд слика. - До 2012. године смо пописали 325 уметничких слика које су опремљене. Од тада до данас настало је још седамдесетак дела које тек треба да урамимо. Планирамо да када скупимо колекцију од једно петстотинак слика поставимо трајну изложбу у овом граду да би видели шта смо све радили и која ће нас подсећати на све оне људе који су годинама долазили на колонију. То ће бити трајна вредност и сећање на ове тренутке, говори председник пододбора „Просвјете“ Миленко Живковић. Један од редовних учесника на вуковарским смотрама ликовњака је и Слободан Стојковић из Дарде који већ пету годину долази на ова дружења аматерских сликара. Његова инспирација овог пута била је Црква свете Петке на Доброј води у ву-
коварском излетишту Адица. Слободан годишње учествује на десетак различитих ликовних колонија, од којих је једна од најпознатијих и у Дарди. - Овде је једна група људи која се често сусреће, виђа и дружи на разним ликовним колонијама. Теме и начин рада су слични, али је за све нас дружење на првом месту. Сви ми сликамо и код куће, али на овај начин имамо и реакцију својих колега и истомишљеника. Код куће немамо повратну информацију, а овако се упоређујемо једни са другима и мислим да је главни циљ да једни друге и хвалимо и кудимо, каже Слободан који слика од своје седме године. Реч је углавном о групи људи која није академски образована и убраја се у аматерске сликаре. Оно што ове људе краси је велико искуство и дугогодишња љубав према сликању и уметничком изражају. Један од ретких сликара професионалаца који је дошао на вуковарску колонију је Душан Перић (29) из Оџака. У Вуковару је био по први пут, а дошао је на позив организатора. - Својом сликом сам релативно задовољан, јер један дан није довољно за рад, али сам се потрудио да ипак завршим слику. Ја сам сликао небо, али није толико ни битан мотив колико је битан принцип по коме слика настаје, а код мене је то било поистовећивање уметника са радничком класом. Било ми је јако пријатно са људима одавде, свиђа ми се амбијент, и било ми је јако драго што сам могао да видим шта људи у Вуковару сликају, каже овај магистар сликарства. Никола Милојевић
просторијама Заједничког већа општина представници Генералног конзулата Републике Србије у Вуковару уручили су вртићима у којима се настава одвија на српском језику и ћириличном писму донацију у виду књига које би требале послужити за побољшање наставе у овим образовним установама. Реч је о вртићима у Вуковару, Борову, Боботи, Бијелом Брду, Јагодњаку, Негославцима и Маркушици. Састанак на којем је уручена донација одржан је на иницијативу генералног конзула Републике Србије Живорада Симића. - Иницијатива је потекла из пролетошњих посета госпође Славке Драшковић досадашње директорке Канцеларије за дијаспору и Србе у региону. Ову донацију прикупљали смо у наставцима и сигуран сам да је ово скромно и да неће задовољити све ваше потребе, али овај састанак ће бити прилика да прибележимо ваше жеље и планове и да у наредном периоду у сарадњи са српским политичким институцијама решимо одређене проблеме, истакао је генерални конзул Живорад Симић. У том правцу представници ових седам предшколских образовних установа изразили су своје жеље, односно објаснили шта им је све неопходно за нормално функционисање. Потребе ових вртића крећу се од проширивања сарадње са матицом и повезивања са тамошњим вртићима, преко едукације и стручних скупова као и стручне литературе за васпитаче, до литературе за децу на ћирилици као и музике са песмама на српском језику. На састанку у Заједничком већу општина био је и председник Одбора за образовање, културу и спорт ове институције Слободан Живковић који је изразио задовољаство овом акцијом и сарадњом са вртићима на српском језику и писму. - Ми смо до сад на многобројним састанцима са представницима хрватског министарства, српског министарства или секретаријата АП Војводине често разговарали о проблемима наших вртића. Износили смо предлоге како би се побољшао рад у њима јер су они углавном у локалним самоуправама које нису саме у могућности да им обезбеде све што је неопходно за њихов нормалан рад, напоменуо је између осталог Живковић. У ових седам предшколских установа наставу тренутно похађа близу 300 малишана, а највећи број њих око 150 је у вртићу Вуковар 2. С. Секулић
Барања
12
У БЕЛОМАНАСТИРСКОЈ ПРАВОСЛАВНОЈ ЦРКВИ УПРИЛИЧЕН НЕСВАКИДАШЊИ ДОГАЂАЈ сваком злу има понешто добро, присетио се Кљајић. Владо Кљајић рукоположен је за ђакона 8. новембра 1970. године у Бајши у Бачкој, а 15. новембра за свештеника у Саборној цркви у Новом Саду. У дугој свештеничкој служби прво је служио у Степановићу и Кисачу, а потом је 1973. године дошао у Барању. Три године служио је у Брањини, а након тога до пензионисања у Белом Манастиру. Говорећи о најлепшим и најтежим тренуцима у целом пастирском раду Кљајић је истакао да му је најлепши везан за службовање у Брањини, а најтежи за протекли рат који је однео многе младе животе. Опраштајући се од пријатеља протојереј-ставрофор Михајло Марјанац, архијерејски намесник барањски, у врло емотивном наступу, пожелио му је крепко здравље и позвао га да буде присутан са свима и у свакој прилици пожелевши да таквих прилика буде што више. У име чланица Кола српских сестара, које је Кљајић водио од
Протојереј-ставрофор Владо Кљајић Четири деценије у служби Бога и народа
ПРОТОЈЕРЕЈ-СТАВРОФОР ВЛАДО КЉАЈИЋ ОТИШАО У ПЕНЗИЈУ Н
акон четири деценије, што није чест случај у једној парохији, протојерејставрофор Владо Кљајић из Белог Манастира отишао је у пензију. Свечани испраћај, уз вечерње богослужење које је по последњи пут предводио отац Владо, уприличен је у беломанастирској православној цркви Св. Архангела Михаила у друштву породице, барањског намесништва, чланова Црквеног одбора и чланица удружења Коло српских сестара. Несвакидашњи догађај протекао је у врло емотивној атмосфери у којој већина присутних није крила емоције. Владо Кљајић рођен је 1. октобра 1947. године у Општини Шипово, Република Српска, у старој и патријахалној породици у којој његови родитељи, три брата и три сестре нису знали за другу радост осим како дочекати крсну славу, Божић, Ускрс и друге празнике. Након завршеног осмог разреда, са још четворицом истомишљеника, уписао је богословију у Призрену. Била су то, према речима Кљајића, опасна времена у којима је било непојмљиво да из једног револуционарног места, у којем је рођен народни херој Симо Шолаја, чак пет младића истовремено упише богословију. Свих пет година богословије Кљајић је имао срећу да свакодневно буде у контакту с тадашњим епископом рашко-призренским, касније патријархом, Павлом који му је улевао снагу да заврши богословију и прими свештенички чин. - На трећој години богословије позван сам
на служење војног рока. Начелник ми је лично рекао да ће ме преваспитати да не будем поп већ оно што он мисли да треба да будем. Искушења ме нису поколебала и читајући богословске књиге за време служења војног рока у годину и по дана научио сам све предмете које сам требао положити. Након војске отишао сам у богословију, завршио разред и онда сам однео војну књижицу у војни одсек. Књижицу, у којој је писало да сам одслужио војни рок и да сам имао примерено владање, предао сам, али и показао ону са богословије. У
Одежда на дар за одлазак у пензију
самог оснивања, и у име Црквеног одбора Марјанац је новопеченом пензионеру уручио вредан дар одежду, а букет цвећа његовој супрузи Даници уручио је протонамесник Драган Вукадиновић који ће га наследити. Захваљујући се на дару Кљајић је поздравио и похвалио све који су с њим били у годинама лепих и тешких искушења. Несвакидашњи догађај потом је настављен у кругу цркве и уз трпезу коју су припремиле чланице удружења Коло српских сестара. Зоран Поповић
13 ОБЈАВЉЕНА ПРВА КЊИГА АФОРИЗАМА, ЕПИГРАМА И МАЛИХ БОЦКАЛИЦА МИЛЕНКА ВАСИЉЕВИЋА ЧИКЕ
А
утор монографије “Рјечник, говор и обичаји воћинског краја који нестају” Миленко Васиљевић Чико након непуне две године, издао је нову књигу “Афоризми, епиграми и мале боцкалице”. Према речима самог аутора, с афоризмима се почео појављивати доста касно. Догодило се то сасвим случајно на једном поетском дружењу у Борову које је организовала професорка Сретенка Чаовић. Тада је први пут за јавност изговорио неколико својих афоризама што је проф. Чаовић запазила, те му сегерисала да изда књигу у којој ће бити заступљени само афоризми. Обзиром да је у то време припремао монографију посвећену свом родном селу
ТРЕНУТАК РАСПОЛОЖЕЊА ЗА ПОВРЕЂЕНОГ И ОМАЛОВАЖЕНОГ ЧОВЕКА
Секулинци, а тај пројекат изискивао је и много истраживачког рада и времена, тек је након изласка монографије 2012. године (а након годину дана и Друго допуњено издање), одлучио себи да постави мало опуштенији и лакши задатак. Он се састојао у томе да сакупи све афоризме, од којих је неке објавио, а неке и не. Почевши са избором афоризама који би могли да уђу у књигу, а који не, ипак је сам себи признао да је тешко бити властити селектор и судија. У тим размишљањима и превирањима, на сцену ступа пријатељ проф. Никола Живковић, који је на молбу Миленка Васиљевића Чике, одлучио бити судија и селектор. Обзиром да су већ радили заједно на монографији “Рјечник, говор и обичаји воћинског краја који нестају” није тешко закључити да је ова књига на један врло осебујан начин приказала нашу данашњицу
и време у коме живимо. - Од осам стотина афоризама епитафа и малих боцкалица које су предане у руке проф. Живковићу, избор је стао на три стотине и седамдесет, што сам без поговора прихватио, с тим да сам на ту бројку додао још тридесет које сам кориговао каже Васиљевић. Насловну страну и стрипове уредио је Јован Живковић син проф. Живковића, а остале илустрације Звјездана Матоковић
рођена Васиљевић, који су овој књизи дали додатни садржај и вредност. Афоризми сами по себи својим комичним садржајем говоре о догађајима и односима у друштву у времену у којме су настали. У својој поруци једне љуте, друге насмејавају, а треће наводе на размишљање. Пишчева жеља је само била да у овом тешком и тмурном времену макар на тренутак орасположе и насмеју повређеног и омаловаженог човека. С.Немет
ОСНОВНОШКОЛЦИ ИЗ ОПШТИНЕ ЈАГОДЊАК ОД 1. ДО 7. СЕПТЕМБРА БОРАВИЛИ У ДЕЧЈЕМ ОДМАРАЛИШТУ У ДРАМЉУ
ПРВИ ПУТ НА МОРУ ЗАХВАЉУЈУЋИ ОПШТИНИ
Н
едељу дана пре поновног повратка у школске клупе, деца из Основне школе Јагодњак те Подручне школе у Болману летовали су у Драмљу. Своју припрему за нову школску годину одрадили су на морској дестинацији, тачније у Дечјем одмаралишту „Вила Барања“. У сасвим новом окружењу деца су боравила од 1. до 7. септембра . Због високе цене летовања, основношколци из ове барањске општине нису путовали не припремну наставу, јер је седмодневни боравак у дечијем одмаралишти износио 1.050 куна по детету. Да би ове године отпутовали на море побринула се општинска власт Јагодњака из чијег је буџета и суфинансиран цели пут. - Oпштина Јагодњак, иако најсиромашнија у Барањи, успела се изборити за своју децу и организовати летовање по најповољнијој могућој цени. Укупна цена седмодневног боравка у Драмљу износи око 400 куна, у шта су укључени трошкови смештаја, осигурања, превоза те прехране. Наставници и водитељи свој су посао одрадили без дневнице и икакве накнаде, тако да су родитељи деце из Јагодњака, Болмана и Мајшких Међа за летовање својих малишана издвојили свега 200 куна. Општина је изашла у сусрет и родитељима деце која долазе из социјално угрожених породица те је покрила и трошкове њиховог летовања. Овим смо начином организовања летовања доказали колико заправо
износи стварна економска цена летовања у Вили Барања – рекао је начелник општине Јагодњак, Анђелко Балабан. Многим малишанима из Јагодњака, Болмана и Мајшких Међа, ово је био први сусрет с морем и прво раздвајање од родитеља. Иако је прве дане омела бура и ружно време, искусни наставници школарце су анимирали различитим активностима. Тако је у Вили Барањи одржан избор за малу Мис, Мистера и Супер талент. Певало се, плесало, цртало и најважније дружило. Сунчани дани проведени су на плажи, а мали непливачи похађали су школу пливања. Током седмодневног летовања организован је излет у Цриквеницу, посета акваријуму и дружење с кловном, све ово многим малишанима остаће у лепом сећању. Доживљаје са мора сада препричавају у школским учионицама, где је настава започела 8. септембра, одмах након повратка са Јадрана. Ј. Ј. Иван
14
Далмација
КРАЈЕМ СЕПТЕМБРА У КНИНУ ЈЕ ОДРЖАН ДЕВЕТИ ПО РЕДУ ФЕСТИВАЛ РУРАЛНЕ КУЛТУРЕ. ЦИЉ ОВОГ ФЕСТИВАЛА ЈЕ ДА НАЈБОЉИ НАЧИН ПРОМОВИШЕ И ПОМОГНЕ СЕОСКИ ТУРИЗАМ, ДОМАЋУ ПРОИЗВОДЊУ, ЗАШТИТИ И САЧУВА ПРИРОДНУ И КУЛТУРНУ БАШТИНУ други на извору Орашнице, трећи уз Крчић, а од када смо саградили овај наш летњи центар уз Крку, то је постала наша база за све предстојеће активности. У оквиру ФРК-а настојимо понудити богат дводневни садржај свима онима које овај летњи период затекне у Книну, а то су пре свега домаћи производи на штандовима излагача, различите радионице за децу и одрасле, али и радионице ткања којима на неки начин покушавамо да оживимо и сачувамо богату традицију коју имамо, каже водитељка еколошког удружења „Крка“ и један од оснивача фестивала, Инга Кукољ. Као прилог Ингиној презентацији најбоље су сведочили петнестак штандова попуњених најразличитијим производима, где се за свакога од посетилаца и љубитеља природе могло понешто наћи, од домаћег прављеног меда, прополиса, ракије од природних трава, далматинског пршута, органски произведеног воћа и поврћа, плетених и тканих ручних радова, до чобанца спремљеног у котлићу, колача и деликатеса спремљених од стране вредних руку волонтера. - Из године у годину, могу то слободно тако идиличном амбијенту, уз сам ток реке боље из себе у корист заједнице у којој рећи, волонтирање на ФРК-у је постало ин. Крке, Книњани су последњих дана живе. Низ година које су иза нас сведоци су Људи нас учестало зову, нуде нам расептембра уживали у јединственом да то није био нимало лак пут, али подлога зличите идеје, своју помоћ око органиспоју природе, културе и традиције, коју имамо, сав неискориштени потенцијал зације, припремања како хране тако и неких несвакидашњем када се ради о њиховом нашег града увек нас изнова мотивишу, и основних техничких ствари које су итекако граду. ФРК, логична, али духовито сми- дају додатну покретачку снагу. Мало људи потребне. Свака врста помоћи је више него шљена скраћеница фестивала, који једном зна да је Книн град на седам река, и зато смо добродошла, пре свега јер је знак добре годишње окупи велики број становника ми сваку годину до сада користили да воље, али и показатељ да Книњани пре„успаваног“ града из године у годину све промовишемо по једну од њих. Први познају оно што је нама био циљ, а својим више плени својом пажњом и буди фестивал одржан је на извору Косовчице, укључивањем дају допринос нечему што радозналост људи који макар у то време свраћају у Книн као туристи. По речима оних, који већ девету годину за редом истрајно одолевају препрекама у намери да свој град помере са мртве тачке и иновативним идејама дају свој допринос заједници, ФРК се и ове године показао као најбољи пример промоције природне и културне вредности Книна, начин оживљавања туризма, али и смерница ка самозапошљавању и волонтеризму на свеопшту корист, што је од самог почетка и био његов основни циљ. - Фестивал руралне културе, или ФРК, како га ми од миља више волимо звати, је један подстицајни фестивал који ми ове године радимо по девети пут. Наш основни циљ, од самог оснивања ФРК-а био је да промовишемо и помогнемо развој подручја книнског краја, оживимо туризам али и да својим примером подстакнемо младе људе на волонтирање, тј. да они, својим идејама у оквиру датих могућности извуку оно нај-
НЕМА ФРКЕ ДОК ЈЕ КРКЕ
У
15 овом граду заиста треба. Морам споменути да све више имамо и финанцијску подршку важних институција, Града Книна, Туристичке заједнице, како наше тако и целе Шибенско-книнске жупаније, различитих спонзора који нам својим донацијама дају немерљиву подршку. Следеће године чека нас први јубилеј, организација десетог ФРКа и сви смо више него задовољни, срећни јер видимо да за овакве идеје још има места и да их људи заиста препознају, додаје Инга.
ПОЧЕЛА НОВА ШКОЛСКА ГОДИНА
ДОБАР НАЧИН ДА СЕ ЉУДИ УДАЉЕ ОД РАЗМИШЉАЊА О ПРОШЛОСТИ Специфичност овог фестивала првенствено је разноликост понуде и активности које се стварају и допуњавају сваке године, па су тако и учесници овогодишњег имали прилику да се опробају у спуштању чамцима низводно од самог извора реке Крке, јахању магараца, потезању канапа, пењању по високој стени уз едукацију Горске службе спашавања, те многим другим импровизованим за такву прилику. Колико овакава врста забаве и едукације значи становницима малог града попут Книна, најбоље потврђују они сами. - Сваке године долазим на ФРК, пре подне са децом, поподне са пријатељима. Садржај који се нуди свеобухватан је па деца имају прилику да се друже, уче у оквиру глумачке или ликовне радионице, а ми мало старији напросто да уживамо у природи која нас окружује и коју због свакодневних обавеза често занемарујемо. Када дођете на овакво место, искључите се из свих модерних и наметнутих токова, посветите се ономе што је истински важно и све проблеме наросто баците низ Крку, а вода то све однесе. Богатство које нам природа нуди не знамо, а морамо знати да ценимо. За нас Книњане док је Крке нема фрке, каже нам са осмехом Николина која је на фестивал дошла са трогодишњим сином. Сличне или исте ставове делили су сви они који су тај дан прешли преко моста на Крки или се до задатог одредишта спустили неким од алтернативних путева. Заштита околине и природног тока реке Крке императив је за све, понајвише, како кажу из Еко удружења „Крка“ требало би да је за оне који Книн вечито стављају у први план са негативним конотацијама. Рат који је прошао раздвојио је људе на различите стране, али као што река има мост који спаја две стране, на новим генерацијама Книњана је задатак да их поново удруже, споје море и приобаље и заједничким снагама покажу све природне и социјалне благодати које их окружују. Васка Радуловић
ВЕСЕО ПОЧЕТАК НОВЕ ШКОЛСКЕ ГОДИНЕ У ТРПИЊИ И ВУКОВАРУ
Н
ова школска година у Републици Хрватској почела је осмог септембра, а међу првацима у Вуковарскосремској и Осјечко-барањској жупанији нешто више од две стотине је оних првачића који су наставу уписали на српском језику и ћириличном писму. Као и у већини школа у овом крају, и у Трпињи је обичај је да сви ученици првог дана наставе иду у цркву на молитву за почетак нове школске године, па су ђаци пре него што је прво школско звоно зазвонило посетили Цркву Вазнесења Господњег. Нешто мање од сто ученика колико их похађа наставу по моделу А, односно на српском језику и ћириличном писму у Основној школи „Трпиња“, село је затим поново након летњег распуста у своје школске клупе. Велико узбуђење владало је и међу првацима који су се на овај веома важан дан у својим животима упознали са новом учитељицом и директорком школе и успут показали шта су научили у вртићу. Било је песме, плеса и игре, али како истичу у ОШ „Трпиња“ најбитније је да деце још увек има и да њихов број не опада. - Нова школска година нас јако весели јер видимо децу у великом броју који су расположени за долазак у школу. Оно што нам је посебно драго је да се број ученика већ година није смањивао, тако да смо уписали 12 првака што је за нашу школу један добар број. Прошле године је било 11 и укупан
број ученика је нешто мање од сто. С обзиром на то да ми немамо путника и да су то све ученици из нашег села, задовољни смо са тим бројем, рекла нам је директорка ОШ Трпиња Весна Вујић. И У ВУКОВАРУ БЛАГИ ПОРАСТ БРОЈА УЧЕНИКА У СРПСКИМ ОДЕЛЕЊИМА У граду Вуковару има 62 уписаних првака у наставу на српском језику и ћириличном писму у три основне и две подручне школе. Реч је о школама „Синиша Главашевић“, „Драгутин Тадијановић“, „Никола Андрић“ као и подручним школама у Сотину и Липовачи. Број деце нешто је већи, али приближно исти као и прошле године када је уписано 57 деце. У основној школи „Синиша Главашевић“ уписало се 20 првака, а првог дана школе ученици старијих разреда посветили су им приредбу и и приредили добродошлицу у свет школараца. Ову школу у осам разреда похађа 199 ученика у настави по моделу А за српску националну мањину. Н. М.
16
кроз општине
ГРУПА НАУЧНИКА ИЗ СРБИЈЕ, БЕЛГИЈЕ И КИНЕ ПОСЕТИЛИ КУЛТУРНО-НАУЧНИ ЦЕНТАР МИЛУТИН МИЛАНКОВИЋ НАКОН МЕЂУНАРОДНОГ СИМПОЗИЈУМА У БЕОГРАДУ село у ком је рођен, у ком је живео као и његову кућу која је претворена у прекрасан музеј. Ово је мој други долазак овде. Први пут био сам 2009. године када смо славили 130. годишњицу његовог рођења. Миланковић је данас прилично познат унутар научне заједнице која се бави истраживањем палеоклиме и која гледа у назад тражећи одговоре на питање како клима еволуира и на који начин та сазнања можемо користити да би боље разумели будућност, објаснио је академик Берже. Господина Бержеа многи данас сматрају новим Миланковићем јер је он својеврсни настављач његовог дела. Са радом Милутина Миланковића упознао се 1968. године и од тада проучава све што је везано за њега и његове теорије. - Нажалост не говорим и не читам српски па је то за мене проблем, али овдашњи људи, као што су Александар Петровић, Федор Месингер и још неки људи из српске академије ми помажу у томе. Углавном сам радио са Миланковићевим сином Васком, склопу прославе годишњице рођења нас веома актуелног научног подручја са али он је нажалост умро. Наставио сам рад великог научника Милутина Милан- којима се суочава човечанство. Клима се на Миланковићевој теорији, а оно што ме ковића Српска академија наука (СА- мења и глобално затопљење је све при- сада посебно занима је тај историјски део НУ) подржана од стране УНЕСКО-а сваких сутније па је и главна тема научног скупа његове астрономске теорије о палеоклими. пет година организује Међународни научни одржаног у Београду било снабдевање во- Проучавам прошлост да бих схватио научно симпозијум. Ове године он је одржан у Бео- дом, падавине и све чешће олује. О свему окружење које је Миланковић користио када граду од 3. до 5. септембра на тему „Упра- томе много се може научити из палеоклиме је почетком двадесетог века започео рад на вљање водама у земљама у транзицији у на којој је Милаковић радио. ту тему, објашњава академик Берже због условима климатских и других глобалних - Миланковић је зачетник у истраживању тог чега је Миланковић толико важан за његов промена, поуке из палеоклиме и регио- подручја. Он је изградио темеље и зграду, а научни рад. нално моделирање климе“. оно што ми сада радимо је да тој згради У друштву начелника Весића уважени На симпозијуму су учествовали угледни додајемо по нешто. Без онога што је он гости разгледали су Миланковићеву кућу и српски и светски стручњаци, научници, урадио сигурно не бисмо били тамо где смо постављене инсталације. Аутор тих модеакадемици и универзитетски професори, данас тако да на основу његовог рада при- ла, професор Александар Петровић, гостикоји су представили актуелне резулатате лично добро знамо шта нам следи у бу- ма је објашњавао како модели функциосвојих истраживања у домену управљања дућности, рекао је академик Месингер. нишу и шта представљају. водама у транзиционим условима и под Уз већ поменуте личности из света дејством климатских и других глобалних УЗ ПОМОЋ ПРОШЛОСТИ БОЉЕ науке у Даљу су били и чланови Института промена. Један део те научне дружине РАЗУМЕМО БУДУЋНОСТ за геолошка истраживања са кинеске посетио је 6. септембра и родну кућу МиАкадемије наука Кјиушен Јин, Шилинг лутина Миланковића. У својству домаћина Миланковићев научни рад је велика инспи- Јанг, Син Чан Чоу, Шонши Занг и Хао научнике је у КНЦ-у Миланковић дочекао рација и за академика из Белгије Андре Квингшен. начелник општине Ердут, Југослав Весић. Бержеа који је у свету познат и као настаСлавко Бубало - Након пет година овде су поново и нека вљач његовог позната лица. Међу њима су свакако дела. најпознатији белгијански академик госпо- - Драго ми је дин Андре Берже, настављач Миланко- што смо довићевог дела, српски академик Федор били прилику Месингер и аутор модела постављених у да посетимо нашој „свемирској соби“ проф. Александар родно место Петровић. Они ће и овде одржати једно Милутина Минаучно предавање, разгледаће Милан- л а н к о в и ћ а . ковићеву кућу и инсталиране моделе ве- Свима нама зане за његов научни рад, а све у жељи да велико је задоживе близак сусрет са родним крајем д о в о љ с т в о што можемо нашег великог научника, рекао је Весић. Милутин Миланковић био је зачетник да- д а в и д и м о
МИЛАНКОВИЋ КАО ИНСПИРАЦИЈА НОВИМ НАУЧНИМ ПОКОЛЕЊИМА
У
манифестације
17
У СИЛАШУ ОДРЖАНА ОСМА ПО РЕДУ „СИЛАШИЈАДА“ фото: Зоран Поповић
успоставили смо добру сарадњу са Силашанима тако да и они долазе код нас на наше манифестације. Јако нам је драго што смо дошли да на овај начин помогнемо нашим Србима овде, а исто тако нам је драго кад они дођу код нас у Републику Српску, каже председник СПКД „Просвјета“ из Обудовца Милан Николић. Посебан аплауз домаће публике добили су Стеван Каран и његов унук Димитрије Владић који су извели „Песму о Силашу“. Деда је написао речи, док је унук компоновао песму у којој се говори о постанку села којега су основали солунски добровољци и које је недавно добило и своју цркву. Песма поред прошлости носи и поруку за будућност. - Село су основали људи који су дошли са Солунског фронта, овде засновали своје породице, изградили куће и живели од равнице. И дан данас овде живе њихови потомци. Песма обухвата цео период од
СМОТРА НАРОДНЕ ИГРЕ, ПЕСМЕ И ОБИЧАЈА
К
ултурно-уметничка манифестација „Силашијада“ одржана је ове године по осми пут, а пред публиком у овом месту представио се домаћи КУД, као и неколико гостујућих друштава. Силашијада је и ове године у локалном Дому културе окупила многобројне мештане који су пратили ову културно-забавну манифестацију. Организатор ове смотре изворног и народног стваралаштва било је домаће Културно-уметничко друштво „Зора“. - Када смо кретали са овом манифестацијом основна идеја нам је била да сачувамо наше обичаје, традицију и културу српског народа који живи овде. Данас ова манифестација значи пуно свима нама у
селу. У КУД-у нас има педесетак, а видите и по броју публике која је дошла да заиста свима значи да се и код нас организују овакви програми, рекла нам је потпредседница КУД-а „Зора“ Силаш Бранка Каран. По први пут у Силашу је наступило Српско-културно уметничко друштво из Крепшића. Традиционалне песме извели су гости из Шапца, чланови певачке секције КУД-а „Завичај-Банија“. Силашијада је препознатљива и по томе што се на њој поред народне игре и песме могу видети и сценски прикази старих, данас готово заборављених обичаја. Домаћини су извели стари обичај под називом „Краљице“ који је изворно из ових крајева и везан је за празник Духове. Како је некада изгледала просидба показали су чланови СПКД „Просвјета“ из Обудовца који већ неколико година имају добру сарадњу са Силашанима. - Просидба је добро познати обичај у свим крајевима света, а ми ћемо то извести на наш начин, односно онако како то изгледа у нашем крају. Овде долазимо већ пет или шест година и
постанка села до данашњих дана, а порука за будућа времена је да останемо овде, да не идемо никуда одавде, да певамо песму Боже правде, то нам преци у аманет даше, нек' је нама оно што је наше, завршава у стиховима шездесетшестогодишњи Стеван. На манифестацији су се представиле и чланице недавно основаног удружења жена „Сеоска идила“ из Аде које су на улазу приказале своје ручне радове. За наредну годину најављено је да ће „Силашијада“ бити одржана у летњем периоду, на отвореном простору и уз још већи број учесника. Ова смотра одржана је захваљујући средствима општине Шодоловци и Савета за националне мањине РХ. Никола Милојевић
18
традиција
ПУДАРИНУ ЈЕ ДЕКРЕТОМ ЗАБРАНИЛА КОМУНИСТИЧКА ВЛАСТ, АЛИ ИЗ СЕЋАЊА БЈЕЛОБРДАЦА НИСУ ЈЕ ИЗБРИСАЛИ. ОБИЧАЈ ЧУВАЊА ВИНОГРАДА У ОРГАНИЗАЦИЈИ СКУД-а „Ј.Ј. ЗМАЈ“ 6. СЕПТЕМБРА ПРИКАЗАН ЈЕ У БЈЕЛОБРДСКОМ ВИНОГРАДУ И ЕТНО КУЋИ
БЈЕЛОБРДСКИ ВИНОГРАДИ МЕСТА ГДЕ СЕ БУДИЛА ЉУБАВ
И
спред старе куће, отворене капије, газда и газдарица дочекују младе распеване пударе, који су током дана чували виноград. Овако је некада било у селима у близини Осијека, а данас је то само део приказа народног обичаја. Чување винограда или пударина део је традиције коју чува и негује СКУД „Јован Јовановић Змај“ из Бијелог Брда. Пударину су посебно волеле девојке и момци јер док су чували винограде, признају, грожђе је било у другом плану. - Најинтересантније у пударењу биле су пударице. Младе девојке које су чувале виноград, а ми младићи би се сакупљали и обилазили их. Ја сам имао девојку која је пударила и коју сам касније оженио. Мада, морам признати сачували би ми и виноград и лепо се дружили, остало ми је све то дубоко у лепом сећању, прича Бранко Ранковић из Бијелог Брда. Некада је готово свака кућа у овом селу имала виноград, а у њему колибице, уређене и намењене за пударину. Девојке које су пред удају ишле би у винограде да их уреде и да дочекују остале пударе, који обилазе и чувају бјелобрдско грожђе. Они који се пударења сећају данас о њему, како се не би заборавило, врло радо причају. - Ми би док ишчекујемо момке уредиле виноград, изграбљале га, покосиле, цвеће
уредиле, чувале га од лопова и чворака. Затим би припремиле разна јела, то су били сатараш, киселица, лепиње, кромпир и остала народна јела. Чекали би наше пријатеље и често би се ту изродила и љубав. Дружили смо се, а увече би ишли назад певали и свирали, док би нас у селу дочекивали. Дружили би се и увек би једва чекали да дође јесен и да се крене у пуда-
рење, присећа се Радмила Клајић. Приказу овог обичаја у Бијелом Брду присуствовали су и гости из Копривничкокрижевачке жупаније где за пударење нису знали. Младо друштво изворног фолклора „Завичај“, из места у близини православног манастира Лепавина, настоји да очува традицију свог краја. - Овај обичај у нашем крају не постоји и данас нам је јако занимљиво јер се с њим упознајемо. Наше друштво је младо и циљ нам је био да се оснујемо као друштво изворног фолклора и да негујемо обичаје нашег завичаја. Вратили смо се колико смо год могли у прошлост. Наше ношње израдили смо према фотографијама из 1901. године, истражујемо доста, разговарамо са старијим мештанима о нашим обичајима и традицији, рекла је председница друштва „Завичај“ из Великог Поганца, Љубица Воркапић. Овогодишњи приказ пударења био је посебно занимљив јер је осмишљен по сећањима оних који су некада пударили. Чувари су се, из винограда, вратили у бјелобрдску етно-кућу где су их дочекали домаћини. Након народног кола, песме и весеља јела су се традиционална јела која су за младиће припремале пударице. Двориште старе традиционалне куће било је пуно људи, који су народним ношњама, песмама и причом оживели некадашња лепа времена. Данас винограда нема много па ни старих колиба у којима су пударице чувајући виноград дочекивале пударе и своје симпатије. У Бијелом Брду пударило се све до 1948. године, када је комунистичка власт декретом укинула овај обичај. Јадранка Јаћимовић-Иван
на распусту
19
МАЛИ ФОЛКЛОРАШИ ИЗ ВУКОВАРА И насеља. БРШАДИНА ПОСЕТИЛИ СУ МАТИЧНУ ДРЖАВУ. ТОКОМ ПЕТОДНЕВНЕ ЕКСКУРЗИЈЕ Један од мотива на разгледницама Борова НАУЧИЛИ СУ МНОГО ТОГА О ИСТОРИЈИ СВОГ НАРОДА И ЖИВОТУ У ПЛАНИНСКИМ СЕЛИМА СРБИЈЕ.
својим водитељима, учестовала у радионицама осликавања на стаклу, ручног плетења, припремања домаћег теста и козјег сира. - Радионицу плетања држала је жена из Горњег Милановца која се тиме и бави, па су заједно са њом појединци успели и понешто да исплету. Такође су осликавали флашице од стакла, а са комшиницом су ишли да помузу козу те су ујутро од тог млека правили сир. Упознали су се са комплетним процесом производње сира и на крају су тај исти сир јели за доручак, препричава садржај радионица Бојана Патковић. Малишани су први пут видели представника старог заната на делу. Посетили су ковача у његовој ковачници и сазнали како настају разни предмети. Организатори путовања осмислили су и теоретско предавање о животу у планинским и селима низина. Током боравка у етно-кампу деца из Вуковара и Бршадина сама су уочила изве-
УПОЗНАЛИ ЗНАМЕНИТОСТИ ТАКОВСКОГ КРАЈА
Ч
ланови дечијих фолклорних група културно-уметничких друштава „Слога“ из Вуковара и „Васо Ђурђевић“ из Бршадина провели су крајем августа пет дана у етно-кампу. Камп се ове године одржао у сеоском домаћинству „Три храста“ у селу Клатичево недалеко од Горњег Милановца. Овогодишњи боравак у етно-кампу остварен је уз помоћ Министарства културе и јавног информисања Републике Србије чијим средствима је суфинансирано ово поучно путовање. Петодневно путовање малишана из Хрватске одвијало се у организацији новосадског удружења “НС Култус”. КУД „Слога“ је са овим удружењем већ сарађивао, тако су и реализовани прошлогодишње путовање на Дивчибаре и разни семинари везани за рад са децом. Први дан боравка у Србији деци је био посебно сладак јер били су гости и дегустатори у фабрици воћног јогурта “Бодри” у Такову и фабрици чоколаде “Свислајон” у Горњем Милановцу. Део српске историје научили су током посете музеју, у којем су се упознали са породицом Обреновић, и посете места са којег је Милош Обреновић повео народ у Други српски устанак. - Посета музеју била је јако занимљива, сазнали су чак и интимне детаље о Милошу Обреновићу па и то да је имао љубавницу. Приметила сам колико деца нису упозната са тим делом историје, јер вероватно се код нас ради неки уопштени програм о српској
историји. Када су слушали приче о Обреновићима тешко су повезивали ко је та породица, шта се све дешавало и како су Обреновићи завршили, прича председница КУД-а „Слога“ Бојана Патковић. Сваки дан боравка био је испуњен бројним активностима, организоване су разне радионице, предавања, физичке активности, те тематске вечери прилагођене дечијем узрасту. У предивном пејзажу планине Рудник деца су, заједно са
сне разлике живота на селима равног Срема и оног у планинским крајевима Србије. Током путовања у матичну државу малишани су на занимљив начин прошли својеврсну едукацију и социјализацију. Поред радионица у којима су учествовали, фолклораши су имали довољно времена да се међусобно друже и повезују кроз слободне активности током дана и заједничка дружења у вечерњим часовима. Ј.Ј. Иван
20
манифестације
У ДАЉУ 6. СЕПТЕМБРА ОДРЖАНА СПЕЦИЈАЛНА ИЗЛОЖБА РЕТРИВЕРА. НА ПО ПРВИ ПУТ ОДРЖАНОМ, КИНОЛОШКОМ НАДМЕТАЊУ У ОВОМ МЕСТУ ОЦЕЊЕНО УКУПНО 38 ПАСА ОВЕ ПАСМИНЕ
С
пецијалка, односно изложба ретривера са потписом Хрватског ретривер клуба организована је по први пут у Даљу. Ова идеја захваљујући којој је кинолошко надметање у близини Осијека и заживело потекла је из одгајивачнице Данубианблус. Горан Радојчић реализовао је своју дугогодишњу жељу и у родном месту окупио одгајиваче пасмине којој је и сам посветио свој рад. Специјалне изложбе за кинологе увек имају посебну драж. - Ово је национална изложба Ретривер клуба Хрватске. Иницијатор сам овог дешавања јер у кинологији сам од 1984. године и знам да овде има јако много љубитеља и одгајивача паса, а видимо колико су се радо прикључили организацији свега овога. Ово је специјалка, то значи да на изложби суде искључиво људи специјализовани за ову пасмину. Зато се овим изложбама и даје предност јер суде сами одгајивачи те пасмине, а успех на оваквим изложбама увек више вреди, рекао је домаћин изложбе Горан Радојчић. Кинологија у Даљу има дугу традицију те је и подршка овом дешавању била велика. Реализацији су се придружили кинолози из овог места, а подржан је и од стране Хрватског кинолошког савеза. Председник осјечког кинолошког друштва и делегат Кинолошког савеза Хрватске, Бранко Видовић посебно истиче дугогодишњу сарадњу и активан рад одгајивача из Даља и околине. - Још мало четрдесет година је како сам у осјечкој кинологији и не сећам се периода да нисмо имали људе из Даља који активно учествују у раду друштва. Нарочито је овде увек била добра ловна кинологија па и ова пасмина коју данас излажемо су ловни пси. Овде имате и људе који су кинолошке судије, судије приправници и оне који се баве узгојом других пасмина. Стога, посебно ми је драго да је ова изложба одржана у Даљу. Постоји дуга традиција кинологије у овом месту и ми им дајемо максималну подршку и надамо се да ће ова изложба, која је и својеврсна награда кинолозима из овог места, да се и у будућности овде одржава и да заживи у пуном светлу, рекао је делегат ХКС-а, Бранко Видовић . Била је ово изложба међународног карактера. У парку на обали Дунава оцењивале су се све врсте ретривера пристиглих из одгајивачница широм Хрватске, Словније, Србије и Републике Српске. У највећем броју излагани су лабрадори, многи одгајивачи посветили су се искључиво узгоју ове расе. Разлог томе свакако је љу-
РЕТРИВЕР ШОУ У ДАЉСКОМ ПАРКУ бав и поштовање према карактеру ове врсте пса. - Лабрадора сам набавио првенствено због деце, као јако темпераментну расу, али расу која је јако добра и за породицу. Набавили смо га као кућног љубимца и од тога је кренуло све ово. Лабрадор је можда и најсвестранији пас. Користи се у лову, све више у полицији и војсци за откривање дроге и експлозива, такође у медицинске сврхе за рад са хендикепираним лицима и децом ометеном у развоју, објашњава Милан Русимовић из Бачке Паланке у Србији. Последње четири године са лабрадорима, у својој одгајивачници, ради и Душко Савић који је у Даљ стигао из Бања Луке. - Посветио сам се искључиво лабрадорима због њиховог дивног карактера. Њихов темперамент, доброћудност, приврженост власницима и нежност према деци чини их једном од најпопуларнијих раса на свету. Имају масу функција у сврси службених и ловачких паса, стварно су свестрани, закључује Савић по изласку из ринга у ком је његов мужијак освојио титулу најбољег у категорији младих паса. Поред искусних кинолога у ринг су своје псе изводиле и млађе генерације. Многи у
свет кинологије закораче као хендлери, односно водичи паса. Они који се цене знају како у рингу да истакну најбоље код пса, или вешто прикрију мале недостатке. Однос пса и хендлера посебно је важан, објаснила нам је тринестогодишња Вања Русимовић. - Ја изводим пса у ринг и представљам га. Првенствено морам да будем мирна, треба да га постављам и у зависности од тога које је расе пас. Различите расе се различито постављају, лабрадор треба да је испред тебе. Он гледа тебе, а ти њега, то је најбитније, прича Вања. Да зна шта ради Вања је показала и на овој изложби. Њен чоколадни Поки освојио је 3 титуле: ЦАЦ (Кандидатуру за националног шампиона), BOB (Првак расе) и Р.БИС (Други најлепши пас изложбе). У даљском парку окупили су се пре свега љубитељи паса, а затим одгајивачи и такмичари. Позната имена у свету ретривера Жељко Перко из Хрватске и Силвана Вучковић из Србије на првој изложби одржаној у Даљу оценили су укупно 38 паса. Изложбу су подржали Осјечко-барањска жупанија, општина Ердут, бројни привредни субјекти, одгајивачи и мештани Даља. Јадранка Јаћимовић-Иван
21 ФИШИЈАДА У БРШАДИНУ
КРЧКАО ДВАДЕСЕТ И ЈЕДАН КОТЛИЋ
П
рвог петка у септембру на стадиону у Бршадину у организацији тамошњег фудбалског клуба по трећи пут су се окупили љубитељи фиша. Ове године, иако време није ишло у прилог организаторима, на фишијади се окупио 21 такмичар са својом екипом. Од стране организатора за све такмичаре обезбеђени су риба и дрва на којима се
кувао фиш, док су остали додаци ствар избора сваког такмичара. - На фишијади која се одржава под покровитељством општине Трпиња, учествују такмичари из Бршадина, али и из Јанковаца, Петроваца, Вуковара, Борова, Негославаца, Трпи ње, Боботе. За сам клуб организовање фишијаде поред дружења има и додатан финансијски карактер јер на тај начин обезбеђујемо одређена средства неопходна за рад клуба, истакао је члан управе ФК „Бршадин“ Марко Пурић. За оцењивање и одабир најбољег фиша трочлана комисија у саставу Милан Чупић, Миланко Живић и Жељко Лапчевић имала је три параметра: укус, боју фиша и
његово сједињење. - За укус и густину фиша дајемо од 5 до 10 бодова, док за његову боју сваком такмичару доделимо од 0 до 5 бодова, рекао је председник жирија Милан Чупић који је и сам дуго година био такмичар и често освајао награде на разним такмичењима. По тим параметрима жири је за најбоље јело на овој фишијади оценио чорбу коју је скувао Огњен Тејић из Борова, док су на другој и трећој позицији били Вуковарчани Давор Петровић и Синиша Недељковић. По речима многобројних такмичара укус старог, традиционалног фиша полако се губи јер већина фиш-мајстора у своје чорбе стављају разне додатке који истина, побољшавају укус овог јела, али се с њима губи нит са старим аласким јелом. У сваком случају, кување фиша које је на овим просторима присутно годинама и даље је актуелно и у овој кулинарској вештини опробали су се многи љубитељи овог рибљег специјалитета. Срђан Секулић
У БОРОВУ ОДРЖАНА ДЕВЕТНАЕСТА ФИШИЈАДА
КО СЕ ДИМА НЕ НАДИМИ ТАЈ СЕ ФИША НЕ НАЈЕДЕ
Ж
ивети поред реке, па још велике, па још оне која се зове Дунав, има бројне предности. То је простор који због богатства водом нема превеликих проблема у производњи хране, а сем тога због богатства рибом има и веома добру кулинарску традицију. Знају то и у Борову па већ 19. годину узастопно организују фишијаду на којој се трага за најбољим мајстором у припремању фиш-паприкаша. И ове године фишијада је окупила велики број учесника, чак 28, а поново има и међународни карактер јер су из суседне Србије стигли такмичари Новог Сада и из Апатина. Можда је помало чудно то што чланове апатинске екипе чине људи пореклом из Босне и Херцеговине где ово јело није на попису карактеристичних за тај део бивше Југославије. Како било, изузеци постоје само зато што постоје правила, а понекад баш ти изузеци причу чине занимљивијом. - Иначе смо пореклом из Републике Српске и чланови смо Завичајног удружења „Петар Кочић“ из Апатина. Ми Босанци се врло лако прилагођавамо где год да живимо, а кувамо и јако добар фиш иако је наш специјалитет печено јање. Учествовао сам већ на
фишијадама, у Хоргошу сам освојио једном друго и два пута треће место. Још нисам био златни, али ево већ сам се на неки начин доказао. У Апатину је кување фиша традиција иако се код нас то припрема мало другачије, каже председник овог удружења Ђорђо Куричан. Иако је фишијада такмичарског карактера освајање награда није њен први циљ. Циљ је дружење и забава, а пре свега да се приходом оствареним на овој манифестацији помогне рад КУД-а „Бранислав Нушић” из Борова, објашњава његов председник Радо Босић. Ипак, води се рачуна и о томе да нема намештања резултата. - Само такмичар зна који број је добио. Жири уопште не зна који је чији фиш и на тај начин објективност је загарантована, каже Босић.
А најбољи фиш овај пут скувао је Момчило Ђурковић из Кнежевих Винограда који је освојио и прву награду, односно компресор за прање аутомобила. Други је Зоран Пецић из Борова који је награђен котлићем за фиш, а трећи је био Огњен Тејић из Борова насеља који је награђен гуменим чизмама. Фишијада је организована у оквиру манифестације Боровско лето 2014. Славко Бубало
22
ин мемориам
МИЛОВАН ЋУРЧИЋ 1949 - 2014 се изгледом не разликују од већине, али срцем и душом показују отвореност, саосећајност, патриотизам, веру у људе. Тим вредностима као да их је сам Господ обдарио. Милован је ту врлину поседовао. На погребу, кишног, трећег дана септембра 2014. даљско гробље било је препуно људи који су дошли да му искажу поштовање. На њиховим лицима, иако је повод тужан, туге није било. Сви су причали о њему, пребирали по успоменама, смејали се на препричане шале које су од њега некада чули. Тек пред гробом, многима се грло стегло пред погледом на свеже ископану раку и тамну сену којом скрива своју унутрашњост. Раб Божји, новопредстављени, бивши ходочасник по царству земаљском купује карту за оно небеско, које само праведницима припада. Киша, ситна и тугаљива залева земљу и временску капсулу у којој новопредстављени Миси чека да путовање започне. Драгољуб Оцић чита биографију коју је Милован сам о себи саставио. „Родило се ситно, куштраво, црномањасто мушко дете – двајест седмог седмог иљаду деветсто четрдесет девете...“ Окупљени на спроводу поново оживеше, поново њихова лица озари осмех, зачу се жамор и киша на тренутак стаде. Оцић чита даље: „Име Милован наследио од стрица, а презиме Ћурчић од Чарнојевића. Због слова у презимену имо је проблема брдо. За оне који не разликују „ч“ и „ћ“ са стране су му два мека, а у средини тврдо!“ Како је у прочитаној аутобиографији сам за себе рекао, а из његових песама то се и видело, Миси је волео децу. Кроз децу и одрасле људе. Ако је у њима и било тешких речи нико му то није замерао јер речене су кроз шалу и у доброј намери. На крају овог чудног опроштаја од Ми-
ОДЛАЗАК ПЕСНИКА СА ДУШОМ ДЕЧАКА
У
Даљу је у шездесет и петој години умро Милован Ћурчић кога су његови сумештани од миља звали Миси. Био је наставник биологије и хемије, а људи га памте по томе што је имао оно што многи немају, смисао за хумор. Од многих талената, којих је Миси имао на бацање, прво се пронашао у глуми. То га је навело да се учлани у даљско аматерско позориште при КУД-у Бранко Радичевић где је одиграо запажене роле у представама „Хајдук Станко“ и „Сумњиво лице“. Био је омиљени забављач на сеоским мачкарама које мештани Даља нису пропуштали баш због његових гегова. Тако је и прописао, али књигу дуго није објавио. Није имао потребу за тим да његове песме буду увезане у корице књиге и да га зову писцем иако је то звање носио целог свог живота. То се десило више на наговор мештана него због његове жеље и сви још увек памте промоцију те књижице “Дечијих песама за одрасле” одржане 2010. године у даљском Дому културе и смеха који је Милован својим стиховима тада изазвао. Скромност је одлика великих људи. Они
лована Ћурчића прочитана је и његова песма „Пут до јабланова“ која на најбољи начин описује његов однос према животу и смрти. Чак и такве теме његових песама зрачиле су хумором и непретенциозношћу. Они који га нису познавали захваљујући том једном, испоставило се и првом и последњем, објављеном делу ипак ће га упознати, а онима који су имали срећу и привилегију да буду његови савременици остаће у сећању његово озбиљно, испосничко лице и строги глас којим је говорио своје стихове и шале. Била је то маска под којим је крио своју веселу нутрину. Миси ће остати уписан у историји свог вољеног Даља поред многих великих имена која су у њему рођена, а завршне речи његове биографије могле би у његовом стилу да гласе: “Умро је ситан, куштрав, просед човек - две хиљаде и четрнаесте завршио је свој век. Име Милован наследио од стрица, а презиме Ћурчић од Чарнојевића. Коначно се уморио у своме раду, сад пише песме Богу уз браду.” Његовој родбини, мештанима Даља знанцима и пријатељима редакција Извора упућује искрено саучешће. С. Бубало
ПУТ ДО ЈАБЛАНОВА Волим плач бебе кад се рађа, Кад новорођенчету сунце гране, Ал, не волим кад се спрема даћа, Јој, што не волим ићи на саране. Волим кад Дунавом плови лађа, Кад рањенику зецеле ране. Ал не волим кад се спрема даћа, Јој, што не волим ићи на саране. Волим сисати мед из саћа, И песму славуја са гране, Ал не волим кад се спрема даћа, Јој, што не волим ићи на саране. За сандуком плач, трач и свађа, Удовица гледа на све стране, Ал не волим кад се спрема даћа, Јој, што не волим ићи на саране. Корак по корак укоп ка гробљу крене, Покојнику пребројавају прохујале дане, Са њим одлази део мене, Зато не волим ићи на саране. На тугу и сету кроз живот сам свико, Зашто туђем срцу да отварам ране? На гробље ме не мора испраћати нико, Кад ни сам не волим ићи на саране.
спорт
23
ТЕНИСКА СТИПЕНДИЈА СРЂАНУ ТРОШИЋУ ИЗ БОРОВА НАСЕЉА ОМОГУЋИЛА УПИС НА ФАКУЛТЕТ У СЈЕДИЊЕНИМ АМЕРИЧКИМ ДРЖАВАМА
БРОЈ 100
ЛИСТ ЗАЈЕДНИЧКОГ ВЕЋА ОПШТИНА 09/2014 ГОДИНА VIII
ИМПРЕСУМ Лист Заједничког Већа Општина Број 100 ГОДИНА VIII Вуковар, Септембар 2014. Издавач: Заједничко веће општина, Вуковар За издавача: Драган Црногорац, проф. Главни уредник: Славко Бубало Редакција: Вуковар; Јадранка Јаћимовић-Иван, Никола Милојевић, Срђан Секулић; Бели Манастир; Зоран Поповић, Стана Немет; Книн; Васка Радуловић Фотографија: Н. Војновић, Д. Ковач, З. Поповић Графичка припрема: Славко Бубало Штампа: “Glas Slavonije” d.d. Osijek Ulica Hrvatske Republike 20 Адреса редакције: Еугена Кватерника 1, Вуковар Тел: 032/416-667 е-mail: urednik@tvprodukcija-zvo.com web: www.tvprodukcija-zvo.com Лист суфинансира Савет за националне мањине Владе Републике Хрватске Излази два пута месечно Тираж: 8000 Насловна страна: Посвећена излажењу стотог броја Извора
СА РЕКЕТОМ „ПРЕКО БАРЕ“
Н
акон дванаест година тренирања, млади тенисер Срђан Трошић (18) из Борова насеља, свој тениски развој, али и будући професионални позив, одлучио је да потражи у Сједињеним Aмеричким Државама. Бројни успеси овог надареног младог спортисте, који је у својој тениској каријери више од 50 пута крочио на победничко постоље, нису остали незапажени у свету тениса. Након што је у децембру 2012. године стигао до четвртфинала европског турнира на Малти и исту годину завршио на 1. месту ранг листе Тениског савеза Србије (ТСС) у конкуренцији до 16 година, остварио је и прве иницијалне контакте са појединим америчким универзитетима. Након што је положио пријемни испит, Срђан је снимио и поставио на Ју Тјуб свој тениски видео и тада су почеле да стижу и прве понуде тренера и скаута из Америке. Међутим, на савет његовог београдског тренера Драгана Шерера, који је и Савезни тренер у ТСС, Срђан није безглаво јурио за понудама које су стизале, већ је сачекао најбоље и на крају, између три понуде, изабрао Државни универзитет у Мареју (Murray State University) у истоименом месту у држави Кентаки. Мареј је понудио потпуну бесплатну школарину и изванредне услове за студирање и тениски развој. Срђан је уписао студиј бизниса и паралелно с њим ће у наредне четири године за свој универзитет играти и тенис. Универзитет броји преко 15.000 студената, а с обзиром на услове које поседује често га зову и „мали Харвард“. Такмичи се у најјачој америчкој НЦАА конференцији у њеној 1. дивизији и на
такмичења одлази у готово целу Америку. Срђан је у Америку отпутовао 12. августа, јер је до 19. августа и почетка предавања морао проћи тестирања из енглеског језика и математике, које је са успехом положио, обавити детаљне лекарске прегледе и средити сву администрацију, које, како каже, није било мало. Срђанов главни тренер је Мел Парсел, чувени амерички тенисер, који је 1983. године играо четвртфинале Вимблдона, а у два наврата 1980. и 1982. године је био 21. на светској (АТП) листи, док је помоћни тренер Бразилац Јорге Каетано. Од сваког члана екипе очекује се на сваком тренингу професионални приступ и максимално залагање. - Невероватно је колико сам напредовао, у готово свим елементима игре, за овако кратко време. Тренер Мел је свакако неко од кога има шта да се научи и због тога сви дајемо свој максимум на сваком тренингу. Свега овога ипак не би било и никада не бих успео у остварењу моје жеље да није било подршке мојих родитеља Жељка и Татјане и сестре Јелене. Само ми знамо кроз шта смо све прошли, да бих данас био ту где јесам. Хвала и свима који су нам на томе путу помогли, а посебна захвалност иде мом вероучитељу Драгану Сердару, каже Срђан. Иначе, радни дан је, каже Срђан, „од јутра до сутра“, јер тренинзи некада почињу и у 7 ујутро, а предавања знају да се одуже и до 8 увече, док је између још једна тура предавања и тренинга. С.Б.
спорт
24
ФУДБАЛСКА ПРВЕНСТВА СЛАВОНИЈЕ, БАРАЊЕ И ЗАПАДНОГ СРЕМА БОРАЦ - НА ВРХУ И НА ДНУ
НАЗИРУ СЕ ФАВОРИТИ О ве јесени реконструкцијом лигашког такмичења фудбалски простор источне Славоније, Барање и западног Срема добио је још једну лигу. Реч је о Међужупанијској регионалној лиги у којој се такмичи 16 клубова и која је лига изнад у односу на прошлогодишњу Међужупанијску лигу Осијек-Винковци. У овој лиги такмичи се вуковарски клуб Вутекс-Слога који је након одиграних пет утакмица у средини табеле, на деветом месту, са освојених седам бодова. Последње коло донело је Вутекс-Слоги минималну победу (1:0) на свом терену против
ЛИГА ВЕТЕРАНА ЗВО
Отока. У овој лиги на врху табеле тренутно се налазе Марсонија и Бобота-Аграр са освојених 10 бодова. Видор-Матијевић из Сремских Лаза у Првој жупанијској лиги Вуковарско-сремској из четири одигране утакмице има три победе и један пораз, те уз девет освојених бодова сврстан је у врху табеле где се на челу налази ХАШК-Соко из Старих Јанковаца са једним бодом више, док исти број бодова као и клуб из Сремских Лаза имају Томислав (Церна), Младост (Привлака) и Славонац (Градиште). Једини пораз екипа из Сремских Лаза доживела је управо у последњем колу и то убедљиво са 4:0 у Старим Јанковцима против водећег ХАШКСокола.
Треће коло Друге жупанијске лиге Вуковар донело је и трећу победу тренутно водећег Борца из Боботе који је на свом терену савладао Хајдук из Бапске са 6:2. У осталим утакмицама боровска Слога победила је Негославце са 3:2, Сремац из Илаче и трпињски Синђелић играли су нерешено 2:2, Дунав (Сотин) убедљиво је победио Томпојевце са 6:0, Шаренград је савладао Митницу са 4:2, а Бршадин је на свом терену резултатом 3:2 изгубио од Младости из Свињареваца. У истом рангу такмичења у винковачком делу нови члан лиге Борац из Бановаца још увек није освојио ни један бод. Све три досадашње утакмице овај клуб је изгубио и то од Боринаца (3:2), Славонца из Комлетинаца (3:2) и Винковаца (5:0). Најнижи ранг такмичења (Трећа жупанијска лига - Вуковар) има и најмање клубова ове сезоне, укупно девет. Тамо су одиграна само два кола након којих једино Мохово има две победе, против Борова (5:0) и Ловаса (4:1). Управо је Ловас на дну табеле без бодова, а исти салдо имају и пачетинска Слога, те Хајдук из Вере који имају и утакмицу мање. Уз то, Слога је у првенство ушла са бодом минуса због неодигравања утакмице са Митницом на Дудику прошле сезоне. У винковачком делу, у овом рангу, такође се такмичи девет екипа. Челик из Габоша тренутно заузима челну позицију уз две победе и један реми, односно седам освојених бодова, док Обилић из Острова има један бод мање на другом месту. Без бодова у овој лиги су и даље Зрински из Тординаца и Хајдук Мирко из Мирковаца који имају и једну утакмицу мање одиграну. С. Секулић
Резултати 4. кола: Младост - Синђелић 5:3 Хајдук Мирко - Вутекс Слога 6:3 БСК - Борац 2:5 Негославци - Даљ 4:3 Бршадин - Слога (одгођено) Табела након 4. кола Синђелић Трпиња 9 Борац Бановци 9 Младост Караџићево 9 Даљ 9 Слога Борово 6 Негославци 6 Бршадин 3 Хајдук Мирко Мирковци 3 Вутекс Слога Вуковар 3
Следећи број Извора излази у среду 1. октобра