Газета број 3 by Газета

2011. год.

ГА ЕТА

Цијена: 2,50 КМ

Бања Лука, Република Српска, БиХ

БР. 3

ДРУШТВО

СРПСКО-РУСКОГ

ПРИЈАТЕЉСТВА

“БРАТСТВО”

САНКТ ПЕТЕРБУРГ ОРГАНИЗАЦИЈА ДОГОВОРА О КОЛЕКТИВНОЈ БЕЗБЈЕДНОСТИ

НА НОВОЈ ЛОКАЦИЈИ! улица Владике Платона бр.6 ( Градски стадион) Бања Лука тел 051/312-888

ИНТЕРВЈУ СА РУСКИМ АМБАСАДОРОМ У БиХ РУСКА КУХИЊА / МАТРЈОШКА I S S N

2 2 3 3 - 0 2 4 0

RESTAURANT 9

7 7 2 2 3 3

0 2 4 0 0 9

О ПУБЛИКАЦИЈИ Ова публикација је замишљена као једноставно штиво, написано на популарном, а не научном нивоу. Настала је трудом неколицине расположених људи из друштва СРП „Братство“. Публикација је подијељена у три цјелине: прва се бави историјским освртом на српско-руске односе, друга цјелина је, у најкраћем посвећена личностима које су обиљежиле заједничку српско-руску историју, а трећа цјелина се бави споменицима и симболима пријатељства два народа.

Надамо се да ће бити од користи сваком ко је буде читао, да ће нешто научити али и да ће га баш ова публикација подстаћи на истраживање Русије, руског народа, српско-руског пријатељства и да ће упознавање са нашом заједничком историјом бити добар темељ за блискије односе у будућности. Публикацију Српско-руски односи, историјски преглед" можете купити у књижари„Ризница" која се налази у центру града у згради хотела „Видовић" у Бањој Луци или је можете наручити преко нашег е-mail-а srb-rus_bratstvo@mail.ru.

САДРЖАЈ 04. РИЈЕЧ УРЕДНИКА 05. ВИЈЕСТИ ИЗ ОРГАНИЗАЦИЈЕ 10. ВИЈЕСТИ

ИНТЕРВЈУ 15. Александар Боцан-Харченко, Руски амбасадор у БиХ 18. Етно група „Траг“

ПОЛИТИКА Број 3 Година 2011. Цијена: 2,50 КМ ОСНИВАЧ И ИЗДАВАЧ: Друштво српско-руског пријатељства “Братство” Бања Лука, Република Српска http: //www.srpbratstvo.org/ Е-mail: srpbratstvo.gazeta@gmail.com srb-rus_bratstvo@mail.ru

ДИРЕКТОР ИЗДАЊА: Рајко Ћулибрк ГЛАВНИ И ОДГОВОРНИ УРЕДНИK: Милан Милковић РЕДАКЦИЈА Јелена Чолић Ана Бундало Драгана Вржина Бранка Врућинић Душан Врућинић Дајана Петровић Страхиња Стојаковић Рајко Ћулибрк Стефан Грковић СПОЉНИ САРАДНИK Стефан Драгичевић ЛЕКТОРИ Страхиња Стојаковић Јована Гаврановић ДИЗАЈН И ТЕХНИЧКА ПРИПРЕМА:

20. Организација договора о колективној безбједности 24. Јужни ток 28. Брат брату, пријатељ пријатељу

СИМБОЛИ РУСИЈЕ 30. Државна химна Руске Федерације

ИСТОРИЈА 32. „У Српској добровољачкој дивизији“ 39. Куликовска битка 42. Огњеслав Костовић

РАЗГЛЕДНИЦА 45. Санкт Петербург 58. Руски споменици под зажтитом УНЕСКА (први дио)

СЛОВО ПРАВОСЛАВЉА 65. Храм Христа Спаситеља у Москви 67. Манастир Св. Пантелејмона на Светој Гори

СЛОВЕНСКИ СВИЈЕТ 73. Бјелорусија СТИЛ ЖИВОТА 77. Руска кухиња 81. Матрјошка

КУЛТУРА 83. Историја руске кинематографије (први дио) 87. Развој музике у Русији (други дио) 89. Руски балет

Игор Кувач

ЈЕЗИК И КЊИЖЕВНОСТ Штампа: ГЛАС Српске

92. Михаил Булгаков 95. Мала школа руског језика

Број примјерака: 500

ОБРАЗОВАЊЕ Бр. 3

година 2011.

98. Информатор о студирању у Русији

УВОДНИК ДРАГИ ЧИТАОЦИ Милан Милковић

Нашем народу данас постављају два захтјева. Први је да прихватимо реалност, а други да се помиримо са тим да не постоји алтернатива! Почнимо од првог захтјева. Шта је реалност него све оно што се може осјетити, додирнути, видјети, чути... Реалност је кажу, да је Косово независна држава, да је БиХ трајна категорија и да морамо да плаћамо РТВ претплату... Али реалност је и да на Косову и даље живе Срби и поред свих покушаја да се протјерају, да велика већина држава (тачније њих преко 120) није признало независност Косова, а да у БиХ постоји Република Српска која је и по уставу али и фактички држава у држави... О тој реалности не причају али она ипак постоји, па се питам, коју реалност да прихватим? Нашу или њихову? Суштина је у томе да се прихвати реалност у цијелости, јер се само на тај начин може донијети суд о њој и само тада се она може мијењати. Дакле, прихватам обједињену реалност. И нашу и њихову. Али реалност се може мијењати. Наш народ је кроз историју доказао да се реалност може промијенити ма колико год она страшна била. Сјетимо се само турске окупације, повлачења кроз Албанију и нацистичкоусташког терора. Било је тешко али смо побједили.

Други захтјев је још апсурднији. Сви знамо да све има своју алтернативу, a посебно путеви. Важно је само знати шта су путеви, а шта су стрампутице, који пут води до циља, а који нас врти у круг. И није важан само пут, него и циљ. У ствари, прво треба да одаберемо циљ, а онда и пут за њега. Нажалост, ми као народ још нисмо изабрали свој циљ, па како онда да бирамо и путеве. Ево једног „универзалног“ циља којем бисмо требали тежити, а то је добар живот. И како стићи до њега? Они нам кажу: само ЕУ и НАТО. Ја кажем, има још! Русија, Евроазијска унија, Балканска унија, па чак и Покрет несвсрстаних... На нама је, да сами изаберемо свој пут! Довољно смо паметни! У часопису Газета настојимо да вам укажемо да постоје и друге реалности. Реалност је и овај часопис који сада, драги читаоче, држиш у руци, а који је настао вољом и радом младих људи жељних промјена у овом друштву. Такође, да постоје алтернативе. Једна од алтернатива је Организација договора о колективној безбједности о којој говоримо у овом броју али и нова економска унија Европе и Азије о којој све више прича руски премијер Владимир Путин. На нама је да бирамо свој циљ и свој пут. Можда вам кроз овај часопис и рад Друштва српско-руског пријатељства помогнемо при избору! У сваком случају уживајте у читању. До сљедећег читања... до свиданя!!!

година 2011.

Бр. 3

ВИЈЕСТИ ИЗ ОРГАНИЗАЦИЈЕ „РОМАНОВИ- РУСКА ГОЛГОТА“ Бранка Врућинић

Дана 17. јула 2011. године у просторијама Светосавске омладинске заједнице у Бањалуци, у организацији Друштва српско-руског пријатељства „Братство“, а поводом обиљежавања годишњице звјерског убиства посљедњег Руског цара Николаја Другог и цијеле његове породице, одржана је манифестација „РомановиРуска Голгота“. Циљ манифестације био је да се присјетимо велике жртве цара Николаја као и да се ода почаст овој породици за несебичну помоћ коју је пружала Српском народу у периоду 1. свјетског рата. Програм је почео служењем акатиста Светом Цару Николају Другом, у продужетку вечерње службе у храму Христа Спаситеља у центру Бањалуке. Након Акатиста у храму, манифестација је по обичају домаћина Светосавске омладинске заједнице, почела молитвом, а након молитве гости су упознати са животом Царске породице кроз малу драмску представу, у којој је новинарка из Србије дошла на разговор код царице Александре. Присутни су могли чути занимљивости о њеном дјетињству и првом сусрету са Русијом и царским двором, о тешким временима ратова и револуција, о Распућину и пророчанствима Светог Серафима Саровског и још доста тога интересантног из живота Царске породице. Након представе, коју је публика примила са одушевљењем, гости су у паузи имали прилику да погледају изложбу фотографија и икона царске породице, а осим тога на продају су биле књиге и филмови везани за Романове и Русију. Након изложбеног дијела приказан је документарни филм „Повратак Светог Цара Николаја Другог“, у којем је било ријечи не само о животу царске породице и њиховој мученичкој смрти него и о свједочанствима чуда, која су се десила прије него што је Руска Православна Црква 2000. године канонизовала Царску породицу.

Бр. 3

година 2011.

Попуњена сједишта била су довољан доказ да нашем граду недостаје сличних манифестација, да су Бањалучани спремни да подрже оваква дешавања и да се тако културно али и морално уздижу. Да смо на правом путу говори и чињеница да су нам своју пуну подршку и помоћ у реалиацији овог пројекта пружили Народно позориште Републике Српске, Светосавски културни клуб, кафе-сластичарна Плазма, Књижара- галерија Ризница и на крају Српска Православна црква, јер без благослова старјешине Храма Христа Спаситеља , оца Ратка Радујковића не би било могуће реализовати овај пројекат у потпуности. Приликом затварања манифестације сви гости су добили на поклон молитву Срба Светом Цару мученику Николају Другом као и примјерак другог броја часописа„Газета“, којег издаје Друштво српско-руског пријатељства„Братство“. Надамо се да ће у будућности бити више оваквих манифестација и да ће се и код нас вратити сјећање на Светог Цара Николаја Другог и његову породицу, а ова манифестација нека буде подстрек да се сви, а посебно млади, више заинтересују за свјетилнике и чуваре Православља, како руске тако и српске.

ВИЈЕСТИ

година 2011.

Бр. 3

ВИЈЕСТИ

НЕЗАБОРАВНИ ПУТ У РУСИЈУ

Ана Бундало

Бијеле ноћи, вишевјековни историјски и културни споменици, непрегледна пространства и највећи књижевни генији свих времена, само су неки од разлога зашто Русију годишње посјети више милиона туриста. Иако српски и руски народ везује доста сличности, сродност језика, религије и заједничка прошлост, међу тим туристима се нађе тек по неки Србин. Увијек нам се чини да је лакше отпутовати у неку земљу Западне Европе, а љепоте руске земље остају у сфери недодирљивог сна, који не обећава да ће се претворити у стварност. Међутим, захваљујући љубитељима руске културе и историје, који су окупљени у друштву СРП „ Братство“, овај став полако почиње да се мијења.

У склопу идеје о појачавању српско- руских пријатељских веза, око које је окупљено ово друштво, у периоду од 31.07. до 17.08. 2011. године, организовано је путовање под називом „Упознајте Источну Европу“, у оквиру којег су четрдесет четири путника имала прилику да се упознају са чарима Источне Европе, путујући кроз њене градове Варшаву, Краков, Каунас, Минск, Будимпешту, при чему је акценат свакако стављен на двије руске пријестонице, бившу Санкт Петербург, и садашњу Москву. Одлучили смо да на ово путовање пођемо аутобусом, прешавши при том чак 6.500 километара, јер смо на тај начин омогућили већем броју младих људи, студената, асистената и професора Универзита у Бањој Луци, међу којима су свакако чланови СРП „Братство“, да се кроз обилазак поменутих градова уистину упознaју са културном баштином и историјским насљеђем Источне Европе.

Бр. 3

година 2011.

Током тих седамнаест дана смо заиста имали шта да видимо у Варшави нас је пријатно изненадио изглед Старог града, у Минску уређеност и тишина који се ријетко срећу у граду од два милиона становника. Насупрот њему је Краков, бучни туристички град на обали ријеке Висле, или пак Будимпешта, пријестоница Мађарске коју на два дијела, Будим и Пешту, раздваја ријека Дунав, а спајају их најљепши европски мостови. Међутим, највише смо били одушевљени руским градовима, због којих смо и кренули на ово путовање. У Санкт Петербургу, Венецији Сјевера или Питеру, како га колоквијално називају његови становници, имали смо прилику да видимо заоставштину величанствене Руске Империје. Она се огледа у богатству Ермитажа, једног од највећих свјетских музеја, који има око три милиона експоната, међу којима се свакако издвајају слике Леонарда Да Винчија, Монеа, Рембранта, те многих других свјетских сликара. Осим Ермитажа, Царска Русија се осликава и у Палати Петра Великог, познатијој као Петерхоф и у Екатаринином дворцу. Ове палате су најрепрезентативније, међутим гдје год кренете у Петербургу, наилазите на историјско насљеђе Царске Русије, те је с тога ужи центар града под заштитом УНЕСКО-а.

ВИЈЕСТИ

Након Петербурга одлазимо у Москву, савремену метрополу, која нам даје слику друге, модерне Русије. Наравно, овдје се налазе најупечатљивија обиљежја Русије, историјски споменици Црвени трг, храм Василија Блаженог, Лењинов маузолеј, манастир Тројице Сергијева лавра (поред Москве), центар духовности руске православне цркве, те многи други. За разлику од Петербурга, Москва има знатно више здања модерне архитектуре, али без сумње, проналази мјеста и начина да сачува старо, а изгради ново. Примјер за то налазимо у Старом Арбату, улици у најстаријем дијелу Москве, гдје своје мјесто заузимају улични свирачи, сликари, музеји, а поред које се налази Нови Арбат, улица књижара, ресторана, барова, казина и других обиљежја савременог живота, изграђених у бетону, стаклу и челику. Овом приликом желимо да се захвалимо нашим пријатељима, амбасади Русије у Босни и Херцеговини и њеном амбасадору Александру Боцан Харченку, што су нам изашли у сусрет и помогли при реализацији овог пројекта. Искрено се надамо да ће, уз њихову помоћ, оваква путовања постати дио традиције СРП „ Братство“, како би сваке године омогућили одређеном броју људи из наше земље да посјете Русију, највећу земљу на свијету, али и остале земље Источне Европе.

Заиста смо пријатно изненађени гостопримством на које смо наишли у Русији. Када би рекли да смо Срби из Републике Српске, добијали бисмо попусте при куповини сувенира, људи би нас испитивали о животу у РС, а у манастирима би добијали иконе, те би нас позивали за своју манастирску трпезу. Чак смо имали прилику да одемо на пријатељски фудбалски меч између Русије и Србије, гдје су њихови навијачи скандирали „Србија“, неизбјежно „Косово је Србија“, док је руски војни оркестар свирао традиционалне српске пјесме.

Први утисак који смо стекли о Русима јесте да веома цијене своју историју и културу, као и да доста полажу на образовање. Приликом посјете Ермитажу могли смо видјети дјецу између десет и петнаест година, како у малим групама сами обилазе музеј. У метроу је уобичајено видјети људе како читају од новина, детективских романа, све до класика, а у сваком дијелу града се налази неки културни споменик

година 2011.

Бр. 3

ВИЈЕСТИ

ОСНИВАЊЕ ОДБОРА ДРУШТВА СРПСКО-РУСКОГ ПРИЈАТЕЉСТВА БРАТСТВО УСтефан ИСТОЧНОМ САРАЈЕВУ Грковић Источно Сарајево је добило је још једну важну културну институцију, која ће дјеловати на цијелом подручју источног дијела Републике Српске. Ради се о Одбору Друштва српско-руског пријатељства „Братство“, који је основан у Источном Сарајеву 18.09.2011.године. Оснивачка Скупштина је одржана у просторијама Матичне библиотеке Источно Ново Сарајево, а Скупштини је присуствовало двадесетак чланова. Чланови и оснивачи Одбора су претежно студенти завршних година факултета друштвених наука са подручја Сарајевско-романијске регије, мада међу њима има и економиста, инжењера електротехнике и дипломираних журналиста, као и младих људи других профила. За првог предсједника Одбора изабран је иницијатор Оснивачке скупштине Одбора, апсолвент Правног факултета у Источном Сарајеву и новинар Стефан Грковић из Источног Новог Сарајева. За потпредсједника је изабрана Ања Петровић, а за секретара Маја Бакула. За члана Одбора при Извршном одбору изабран је Александар Црквењаш, новинар РТРС-а из Источног Новог Сарајева.

Бр. 3

година 2011.

На скупштини је истакнуто да ће Одбор у Источном Сарајеву наставити рад на унапређењу културних, научних, образовних, духовних, спортских и прије свега, пријатељских веза између два братска народа. Одбор ће дати значајан допринос афирмацији руске културе, језика и српско-руских веза на подручју Сарајевскороманијске регије и истока Републике Српске. Оснивање Одбора у Источном Сарајеву и рад Удружења привукло је пажњу медија. Вијест је емитовала и Новинска агенција Републике Српске, „СРНА“, те неколицина других медија. У оквиру емисије „Пулс града“ Радио-телевизије Источно Сарајево гостовао је предсјеник источносарајевског Одбора, Стефан Грковић. Овом приликом широј јавности је представљен рад „Братства“ и оснивање Одбора у Источном Сарајеву, те су позвани сви заинтересовани да нам се прикључе и дају допринос у јачању српско-руских веза у Републици Српској и БиХ.

ВИЈЕСТИ Припремила редакција Газете ВИЈЕСТИ ИЗ РУСИЈЕ ПОКРЕНУТ ГАСОВОД СЈЕВЕРНИ ТОК Притиском на компјутерски тастер, руски премијер Владимир Путин покренуо је гасовод Сјеверни ток који треба да директно снабдијева Западну Европу гасом из Русије. Гасовод Сјеверни ток, дужине 1.224 километара, треба да омогући транспорт 55 милијарди кубних метара гаса годишње из Виборга, гдје се налази базна станица, до њемачког града Грефсвалд, пролазећи територијалним водама Русије, Финске, Шведске, Данске и Њемачке. Према оцјени генералног директора конзорцијума Сјеверни ток Матијаса Варнига, Сјеверни ток ће задовољити једну четвртину потребе Европе за гасом.

ТРАГЕДИЈА РУСКОГ ХОКЕЈАШКОГ ТИМА Руски авион типа „YAK 42“ срушио се само неколико минута након узлетања са аеродрома Туноша. Авион је превозио хокејашки тим Локомотива из Јарославља до Минска у Бјелорусији. Путовали су у главни град Бјелорусије гдје је требало да играју са клубом „Динамо“ у првој утакмици Континенталне хокејашке лиге. Иако авион има 100 мјеста у њему је било присутно 37 играча и 8 чланова посаде. Један играч и члан посаде су преживјели пад, али су касније подлегли тешким повредама. Поред руских играча у несрећи су страдали и словачки, чешки и бјелоруски играчи. Тим „Локомотиве“ је предводио канадски тренер Бред Мекримон. Екипа Локомотива Јарославље три пута је била првак Русије, а и ове године су били фаворити за освајање трофеја KHL лиге. Премијер Русије Владимир Путин изјавио је саучешће породицама страдалих, а предсједник Дмитриј Медведев је најавио да ће од 2012. године почети уклањање застарјелих авиона из авиосаобраћаја.

Изградњом Сјеверног тока, дугорочно су постигнута два циља. Русија ће у ери све веће потражње за гасом постати далеко највећи извозник овог енергента у Европи. Такође руски гас више неће пролазити само кроз Украјину и Бјелорусију, те ће се тако смањити транзитна зависност Русије према овим земљама,а тиме и избећи гасне кризе које су потресале Европу посљедњих година. 2012. године биће покренут и други крак гасовода Сјеверни ток који ће повећати испоруку гаса за још 55 милијарди кубних метара годишње.

година 2011.

Бр. 3

ВИЈЕСТИ

ПУТИН ПОНОВО НА ЧЕЛУ РУСИЈЕ? На конгресу владајуће руске партије Јединствена Русија који је одржан 24. септембра 2011. године руски премијер Владимир Путин предложен је за кандидата ове партије за предсједника Русије на изборима који ће се одржати у марту 2012. године. Истовремено је садашњи предсједник Русије Дмитриј Медведев изабран за носиоца листе ове странке на предстојећим изборима за руску Државну Думу који ће се одржати 4. Децембра. На конгресу владајуће руске партије Јединствена Русија који је одржан 24. септембра 2011. године руски премијер Владимир Путин предложен је за кандидата ове партије за предсједника Русије на изборима који ће се одржати у марту 2012. године. Истовремено је садашњи предсједник Русије Дмитриј Медведев изабран за носиоца листе ове странке на предстојећим изборима за руску Државну Думу који ће се одржати 4. децембра. Путин који је прихватио кандидатуру истакао је да ће за премијера Русије, уколико побиједи на предсједничким изборима, именовати садашњег предсједника Дмитрија Медведева. Дмитриј Медведев је прихватио приједлог Владимира Путина око именовања за будуће премијерско мјесто, истичући да су споразум око тога ко шта треба да ради он и Путин постигли одавно, прије неколико година. „Уколико (Јединствена Русија) добије изборе, а ја сам сигуран да хоће, спреман сам да наставим да радим на модернизацији државе“, рекао је Медведев.

Ова руска политичка рокада није никога изненадила. Већина аналитичара се слаже да ће двојац Путин-Медведев сигурно побједити на следећим изборима као и да ће наставити са досадашњом политиком јачања државе и њеном модернизацијом. Испитивања јавног мњења дају велику предност Владимиру Путину у односу на друге кандидате на изборима за следећег предсједника Руске Федерације. Подсјетимо се, Владимир Пути је већ био на функцији предсједника Русије у два мандата, од 2000. до 2008. Године.

„ЗЛАТНИ ЛАВ“ ЗА АЛЕКСАНДРА СОКУРОВА Руски режисер Александар Сокуров побједио је на 68. филмском фестивалу у Венецији. Награду је освојио са филмом „Фауст“, снимљеним по чувеној Гетеовој трагедији. Главну награду је добио филм који је гласио за фаворита, а тај статус је задржао и након приказивања. У мору одсредњих филмова, Фауст се издвојио својом оргиналношћу. То је дио Сокуровљеве театрологије о моћи, дикатури и људској лудости. Његови филмови су засновани на историјским личностима и збивањима и заправо се баве „вјечним и непролазним“ темама, како је сам изјавио. „Фауст“ је финансиран од старне руског премијера Владимира Путина, који је инсистирао да филм буде снимљен без страних улагања.

ПОБИЈЕЂЕНА ЦИРОЗА ЈЕТРЕ! Цирози јетре ,хроничној болести, која годишње усмрти у свијету скоро 40 милиона људи, стало се на крај! Руски фармаколози су открили лијек, способан да побиједи ову раније неизљечиву болест. Лијек ,који је још у фази испитивања, је без премца у свијету, те је данас најефикасније средство борбе против риђе јетре како се са грчког преводи назив тог обољења. Руски научници сматрају да ће се кроз пет година ,дугоочекивани лијекови, моћи купити у свакој апотеци. Цироза јетре је доста често обољење у Русији због великог конзумирања алкохола међу њеним становништвом. Бр. 3

година 2011.

ВИЈЕСТИ

МОСКВА 100 ГОДИНА СТАРИЈА?! Врло интересантна вијест је у протеклом периоду одјекнула руском престоницом. Наводно, пронађени су докази који свједоче о томе да је Москва старија 100 година него што се до сада сматрало. За вријеме грађевинских радова, у улици Иљинка у непосредној близини Кремља, откривено је археолошко налазиште. Приликом ископавања ово налазиште је открило 21 ниво калдрме, а радиоугљеничком анализом утврђено је да најнижи ниво датира из 11. вијека. Археолози су, поред тога, утврдили и да је на том мјесту постојала мала тврђава и инфраструктура око ње. Ова истраживања пружају невјероватно занимљив увид у живот главног града прије 500 година. Током ископавања пронађено је преко 1000 најразличитијих предмета, од бакарних бокала, брава, опанака, преко накита и вунених чарапа, па све до малих дјечијих папучица и женских ципела на штиклу, које, с обзиром да су старе више од 400 година, имају невјероватно модеран стил. Ови предмети свједоче о свакодневном животу Московљана прије више вијекова и супротстављају се досадашњем вјеровању, по којем је Москва основана 1147. године.

‘'ЦАРИЦА'' КАНАЕВА ПОНОВО НАЈБОЉА НА СВИЈЕТУ! На Свјетском купу у ритмичкој гимнастици, који се одржао у Монпељеу у Француској, донио је руској екипи четири медаље, од чега двије златне. Двије златне медаље освојила је Евгенија Канаева, а двије сребрне медаље Дарија Кондакова. Канаева је по трећи пут у својој каријери постала свјетска првакиња у вјежби са обручем, а француски новинари су је оправдано назвали „царица“. Њеној тимској другарици Кондаковој је припало сребро, а бронзану медаљу је освојила Израелка Нета Ривкин. У традиционално побједничком стилу, Рускиње су наступиле и у финалу вјежбе са лоптом.Прво мјесто је припало Канаевој, друго Кондаковој, а треће Бјелорускињи Љубов Черкашиној.

Највећу пажњу археолога привукао је врло интересантан женски прстен из 17. вијека и то управо због имена које је у њему угравирано. Агатија Иљинишна Рибина је, сматрају археолози, вјероватно била трговкиња, зато што су такозвани власнички прстенови били атрибут значајног друштвеног статуса њихових власника. Слиједи подробно истраживање да се открије што је више могуће инфорамција о овој жени, јер је врло ријетка прилика археологу да пронађе податке о власнику одређеног предмета.

РУСКИЊА, АТЛЕТИЧАРКА ГОДИНЕ У ЕВРОПИ! Рускиња Марија Савинова изабрана је за најбољу европску атлетичарку у 2011. године у избору Европске атлетске федерације. Савинова је на задњем Свјетском првенству 2011. године освојила златну медаљу на 800 метара уз најбољи резултат сезоне (1.55.87). Прије Савинове још су три Рускиње проглашаване за најбољу атлетичарку европе: Ирина Привалова, Светлана Мастеркова те чувена Јелена Исинбајева.

година 2011.

Бр. 3

СПОМЕН ПЛОЧА РУСКИМ ЉЕКАРИМА

СРПСКО-РУСКИ ОДНОСИ ИМА ЛИ СРБА У ОВОЈ ПУБЛИЦИ! На Безбједносном форуму који је одржан 15. септембра у Београду на коме су присуствовали осим домаћих званичника и страни званичници и стручњаци из области спољне политике и безбједности, дошло је до дипломатског скандала када је забрањено руском амбасадору у Србији Александру Конузину да настави свој говор који је био посвећен тренутној ситуацији на Косову и Метохији и односима Србије и Русије. Револтиран што се на Безбједносном форуму прича о свему осим о стању на Косову и Метохији и борби српског народа за опстанак, амбасадор Конузин је критиковао учеснике форума. „Збуњен сам. НАТО, КФОР, ЕУЛЕКС, планирају да доведу косовске царинике на прелазе на сјеверу Косова и тиме прекрше свој мандат, резолуцију 1244 и одлуку СД УН-а из 2008. године, а из публике на ту тему није постављено ни једно једино питање. Има ли Срба у овој публици, бринете ли за судбину својих сународника?“, запитао је Конузин. „НАТО и чланице ЕУ ће бити против ваших националних интереса али имам утисак као да је то вас брига“, казао је Конузин. Конузин се такође осврнуо и на односе између Србије и Русије. „Русија има интересе. Али ко их нема? Ми улажемо у вашу земљу , иако неки Срби желе да ставе вашу земљу под контролу. Имамо интересе али се наши интереси поклапају са вашим“, завршио је Конузин.

25. септембра , на згради Српског лекарског друштва у Београду, откривена је Спомен-плоча захвалности руским љекарима и медицинским сестрама који су помагали српском народу у ратовима 1912.-1917. године. Спомен-плочу су открили амбасадор Русије у Србији Александар Васиљевич Конузин и предсједник Српског лекарског друштва Радоје Чоловић, у присуству министра здравља Србије Зорана Станковића. Амбасадор Конузин је том приликом изјавио: „Руски народ се са највећим саосећањем односи према Србима, пружајући им сву помоћ, наши православни пријатељи ни посе 100 година нису заборавили на помоћ коју су пружали наши лекари.“ Амбасадор је још истакао да између српског и руског народа постоји традиција узајамног пружања помоћи. Српски министар здравља Зоран Станковић се у име Србије и српског народа захвалио Русији. „Грађани Србије и српског народа изражавају захвалност за сву помоћ коју сте нам пружили, пружате и надам се, пружаћете и у будућности“, рекао је министар, извињавајући се истовремено „што је било потребно оволико времена за изражавање те захвалности.“ 1912. године пред почетак Балканских ратова у Србију је из Русије дошао велики број љекара и другог медицинског особља како би помогли српском народу у рату. Већина ових љекара остала је у Србији и посије Балканских ратова. У Првом свјетском рату, Русија је прва од савезника послала своју љекарску мисију у Србију. Да су се братске везе одржале и након толико година говори чињеница да је за вријеме НАТО агресије на Србију 1999. године, у Србији била размјештена болница руског Министарства за ванредне ситуације која је пружала помоћ за рањене и болесне са Косова и Метохије.

Говор руског амбасадора прекинут је од стране модератора форума уз одобравања осталих учесника форума. Након овог чина руски амбасадор је демонстративно напустио скуп. Какве је реакције произвео овај говор довољно говори ћутање власти у Србији и негодовање појединих политичара и странака као што су ЛДП и Чедомир Јовановић, традиционално окренутих НАТО пакту. Ипак суд народа је најважнији. Након овог поступка руског амбасадора у неколико градова у Србији постављени су плакати подршке руском амбасадору. На плакатима је писало: АЛЕКСАНДАР КОНУЗИН АМБАСАДОР СРБА У СРБИЈИ!

Бр. 3

година 2011.

ВИЈЕСТИ

ДАНИ СРПСКЕ КУЛТУРЕ У РУСИЈИ Од 15. септембра 2011. године у четири руска града Москви, Санкт Петербургу, Ханти Мансиску и Великом Новгороду одржавала се манифестација „Дани српске културе у Русији“. Манифестација је отворена у Московском међународном дому музике концертом познатог српског етно музичара Слободана Тркуље и његове групе„Балканополис“. У мјесец и по дана манифестације руска публика се упознала са разним аспектима српске културе као што су: филм, музика, културно наслеђе... Посебно је била занимљива изложба фотографија српских цркава и манастира који су под заштитом УНЕСКО, под називом: „Светска баштина Србије“ као и изложба фотографија„Толстој и Срби“. Манифестација је одржана под покровитељством Министарства културе Србије. Ово није крај промоције српске културе у Русији. У новембру ће бити одржана „Недеља српског филма“, док ће се 2012. године одржати велика изложба српских сликара из колекције Народног музеја Србије.

КУСТУРИЦА ГРАДИ РУСКО СЕЛО У ИСТОЧНОМ САРАЈЕВУ! Српски режисер Емир Кустурица на прољеће следеће године почиње изградњу руског села на Требевићу код Источног Сарајева. У питању је својеврсни поклон Републици Српској, чији је циљ да допринесе мултикултуралности регије. Признати режисер открио је новинарима да ће се село налазити на 16.000 метара надморске висине и да ће се простирати на 3,5 хектара земљишта, док ће читав пројекат вриједити око 40 милиона конвертибилних марака. Идејно рјешење је завршено, откуп земљишта је у току, усљедиће изградња пројекта. „Има ту и државног земљишта, али је сарадња са властима у Источном Сарајеву одлична, па неће бити проблема да се пројекат реализује“ изјавио је Кустурица. Поред Кустурице који ће бити већински власник „Руског села“ у финансирању учествује и Алан Глазов, бивши руски генерал који се данас бави бизнисом у Москви. Глазов је и иницирао овај пројекат понудом Кустурици да саграде исто село у његовом завичају на Кавказу. Ово је трећи неимарски подухват познатог режисера. Дрвенград на Мокрој Гори већ је туристичка атракција, у Вишеграду се гради Андрићград, а ако све буде текло по плану ускоро ћемо добити и„Руско село“.

ПРОМОЦИЈА КЊИГЕ «РУСИ У САРАЈЕВУ» У Архангелску 10. августа читаоци су моглу да присуствују промоцији књиге о рату у бившој Југославији под називом «Руси у Сарајеву» аутора Александра Тутова. Књигу је објавила издавачка кућа «Сказочная дорога» у три хиљаде примјерака. Сам аутор је као љекар боравио на просторима бивше Југославије прије свега у Книнској Крајни. Књига је посвећена руским добровољцима који су се борили раме уз раме са српском војском за слободу наше отаџбине.

година 2011.

Бр. 3

ИНТЕРВЈУ Александар Боцан-Харченко, Руски амбасадор у БиХ „Не постоје услови за промјену Дејтона“ Стефан Грковић

Амбасадор Руске Федерације у Босни и Херцеговини Александар БоцанХарченско у интервју за часопис „Газета“ истакао је да у недавном говору Валентина Инцка на сједници Савјета безбејдности Уједињених нација не види промјену у начину наступања највишег међународног представника у БиХ, који наставља са праксом оптужби на рачун Републике Српске и њених власти као јединог кривца за пат-позицију у БиХ. БОЦАН-ХАРЧЕНКО: Релано смо сагледали ситуацију и закључили да не може бити говора о томе да је само једна страна одговорна за тешко стање у БиХ. Инцко је у своме говору био веома критичан и у међународним круговима често износи мишљење које не одговара реалности. Ситуацију треба сагледати објективно, а не једностарно. ГАЗЕТА: Да ли став Русије о затварању Канцеларије високог представика међународне заједнице (ОХР-а) остаје исти? БОЦАН-ХАРЧЕНКО: Да. Наш став је јасан и по питању тога не би смјело бити неспоразума. Русија се и даље залаже за затварање ОХР-а. Сматрамо да је ситуација која сада постоји, дакле, ситуација политичке и економске кризе и повећаних тензија дјелимично производ међународне заједнице која није доносила исправне одлуке и која мора промјенити своју стратегију према БиХ.

Бр. 3

година 2011.

,,Суштинско питање је укидање бонских овлаштења, а не затварање ОХР-а'’

ИНТЕРВЈУ

ГАЗЕТА: Да ли мислите да ће доћи до такве промјене? БОЦАН-ХАРЧЕНКО: Нажалост, тренутно не постоји јединствен став у Савјету за провођење мира (ПИК-у), у којем се већина представника снажно залаже за останак ОХР-а и примјену бонских овлаштења. Русија у ПИК-у већ дуже вријеме не наилази на разумјевање по питању приједлога о распуштању ОХР-а. Сусштина ове идеје је укидање бонских овлаштења, док је распуштање ОХР-а формално питање. Позивам све наше партнере у ПИК-у и међународној заједници да се бавимо суштином, а не формом.

,,Модернизација нафтног сектора Републике Српске је најважнији руски привредни пројекат у региону ’’

ГАЗЕТА: Да ли се из посљедњих дешавања у вези са формирањем власти на државном нивоу може закључити да постоји тежња ка стварању конфедерације БиХ? БОЦАН-ХАРЧЕНКО: Да би БиХ опстала као држава и да би се превазишла тренутна криза, неопходно је придржавати се изворног Дејтонског мировног споразума. Ставови Републике Српске и Русије се по питању наведеног подударају. Будно пратимо ситуацију, нарочито када је ријеч о преговорима у вези са формирањем Савјета министара БиХ. То није само питање расподјеле функција и рада Савјета министара, већ и усклађивање ставова домаћих лидера о опстанку и будућности земље. Мислим да се нису створили услови за промјену Дејтона. У том погледу се не могу наметати рјешења. Бутмирски преговори су се показали контрапродуктивним, те су довели до промјене разнотеже и стања у којем се БиХ данас налази. Стога, још једном позивам међународну заједницу да заузме конструктивнији став и да дјелује у складу са важећим међународним споразумима. ГАЗЕТА: Како сте доживјели захтјев Срба са Космета за руским држављанством? БОЦАН-ХАРЧЕНКО: Боље би било поставити ово питање руском амбасадору у Београду. Што се тиче косовског питања, став Москве је познат. Питање Косова је комплексно и досадашњи напори у рјешавању овог проблема нису дали резултате. У овом тренутку је тешко ријешити ово питање путем компромиса, али ријешење треба тражити искључиво у складу са Резолуцијиом Савјета безбједности Уједињених нација 1244. Резолуција предвиђа статусну неутралност међународних снага распоређених на Косову, чији припадници све чешће дјелују на штету Срба и у корист Албанаца и тиме излазе из оквира мандата који им је повјерен.

,,Питање формирања власти на државном нивоу није само питање расподјеле функција’’

ГАЗЕТА: За руским језиком и културом постоји велико интересовање у Републици Српској, нарочито међу омладином. Како оцјењујете културну сарадњу између Русије и РС? БОЦАН-ХАРЧЕНКО: Веома ме радује пораст интересовања за руским језиком у Републици Српској у посљедње вријеме. Вијековна блискост наших народа огледа се кроз занимање српске омладине за руским језиком и културом, које постоји одавно и за које се надам да ће постојати и у будућности. Они се често опредјељују за студије на руским универзитетима, гдје усавршавају језик и упознају нашу културу и начин живота. Сарадње између Русије и Републике Српске није само економска, већ и културна. Осим великих руских фирми, у Републици Српској ће бити присутне и установе културе из Русије. Компаније попут Гаспрома, Забрежњефта и Оптима групе су дале велики допринос у запошљавању радне снаге у Републици Српској. Њима ће бити потребно особље са знањем руског језика. Наша међусобна сарадња огледаће се и кроз рад Руског центра културе у Бањалуци, који ће бити отворен током сљедеће године. ГАЗЕТА: Осим Руског центра за културу, постоје и планови за отварање Руског универзитета у Републици Српској. На који начин ће Амбасада Руске Федерације у БиХ подржати овај пројекат? БОЦАН-ХАРЧЕНКО: У праву сте. Када је ријеч о културној сарадњи треба ићи корак по корак. Прво намјеравамо да отворимо Руски центар за културу, мада и Руски универзитет спада у наше приоритете. Након отварања центра културе, намјеравамо се детаљније позабавити Руским универзитетом у Бањој Луци. ГАЗЕТА: Да ли Руска Федерација намјерава отворити конзулат у Бањој Луци? БОЦАН-ХАРЧЕНКО: Уз развој сараднје наравно има више конзуларних односа. За сада Амбасада обавља све одговарајуће послове. година 2011.

Бр. 3

ИНТЕРВЈУ

ГАЗЕТА: Да ли сте упознати са радом огранизација у РС и Русији које се баве промоцијом руско-српских односа? Какав допринос оне могу дати у јачању беза између наших народа?

,,Евроазијска унија је природан савез,’’

БОЦАН-ХАРЧЕНКО: Знам да у Републици Српској постоји више оваквих огранизација, претежно омладинских. Упознао сам се са радом поједених на недавно одржаном Фестивалу руског филма у Београду, којем су присуствовали и представници неколико удружења руско-српског пријатељства из Републике Српске. Ове огранизације дјелују самостално и неопходна је њихова интеграција. Предлажем оснивање кровне огранизације у оквиру које би дјеловала удружења овога типа. То би знатно побољшало и поједноставило сарадњу Руске амбасаде у БиХ и ових удружења. Снажно подржавам њихов рад и овим путем их поздрављам.

ГАЗЕТА: Какав је став Руске Федерације о уласку БиХ у НАТО и Европску унију? Да ли постоји алтернатива евроатлантском путу БиХ и региона, нарочито у вријеме када се све више говори о Евроазијској унији?

ГАЗЕТА: Какво је Ваше виђење садашњих односа на релацији Москва-Београд? Да ли РС у циљу заштите својих интереса може остварити директан контакт са Москвом, дакле без посредства Београда? БОЦАН-ХАРЧЕНКО: Имамо развијену сарадњу са Србијом у свим областима, најприје привреди. Политичка сарадња Русије и Србије има дугу традицију. Задовољни смо развојем односа и са Републиком Српском, који се оставрују посредством наше амбасаде у Сарајеву, а не у Београду. Наравно да постоје директни контакти на релацији Москва-Бањалука, али првенствено када је ријеч о привредној сарадњи, која је веома важна, како за Српску, тако и за Русјиу. Енергетика је једна од најважнијих области сарадње Русјие и РС, односно БиХ. Планирано је прикључење РС и БиХ гасоводу „Јужни ток“, што би било од регионалног значаја у смислу интеграције регионалне енергетске инфраструктуре. ГАЗЕТА: Да ли ће након изградње крака„Јужни ток“ доћи до нових инвестиција руских компанија у РС и БиХ? БОЦАН-ХАРЧЕНКО: Нафтна истраживања су недавно почела у околини Приједора. Планирана су и нова истраживања терена на сјеверу Републике Српске, тако да смо се помакли од папирологије и бирократије ка конкретном раду. Контакти руских и српских привредника су дали резултате. Руска компанија „Зарубежњефт“ је водећа на територији РС и БиХ када је ријеч о преради нафте и нафтних деривата. Ова фирма је стекла добра искуства кроз вишегодишњи рад на тржишту Републике Српске. Развој и модернизација нафтног сектора у Републици Српској је један од наших приоритета, те је од стране наших власти и привредника окарактерисан као најважнији руски привредни подухват у региону. Ваша земља је богата енегетским потенцијалом, нарочито хидропотенцијалом, али су могућности у овој области неискориштене. Руски привредици су показали велико интересовање за улагањем у овај сектор. Трговинска размјена Русије и БиХ је на задовољавајућем нивоу, нарочито када је ријеч о трговини пољопривредним производима. Интерес мањих произвођача у обје земље мора бити задовољен кроз адекватан ниво трговинске размјене. Руско тржиште које је велико и отворено за улагања и размјену, нуди одличне могућности пословања. Бр. 3

година 2011.

БОЦАН-ХАРЧЕНКО: Већина политичких снага у БиХ подржава процес евроатлантских интеграција. Процес интеграција на простору бившег Совјетског савеза је природан јер су земље настале на том простору одувијек биле блиске. Ово не треба посматрати као формирање новог Совјетског савеза. Ради се о интеграцији независих држава у нову наддржавну огранизацију. Разговори о стварању Евроазијске уније нису се водили у атмосфери притиска, него је ријеч првенствено о стварању царинске уније Русије, Бјелорусије и Казахстана базиране на добровољној иницијативи и заједничком интересу. Сматрам да ће се процес евроазисјких интеграција брзо одвијати. Нова унија није само ограничена на земље настале распадом Совјетског савеза, од којих многе већ схватају предности овакве уније. Не сматрам да постоје битне разлике и противријечности између Европске и Евроазисјке уније. ГАЗЕТА: Да ли постоји могућност ширења руске интересне сфере на простор Источне Европе, нарочито западног Балкана? Као што сте рекли, Евроазијска унија неће бити ограничена само на земље бившег СССР-а. БОЦАН-ХАРЧЕНКО: Евроазијска унија је перспектива простора бившег Совјетског савеза. Када је ријеч о Западном Балкану, руско присуство на овом простору је све уочљивије. То се јасно види на примјерима Републике Српске и Србије, као и још неких земаља региона. Свестрани односи земаља Западног Балкана и Руске Федерације су у успону, што ће позитивно утицати и на односе држава овога региона са земљама чланицама будуће Евроазијске уније. ГАЗЕТА: Каква су Ваша очекивања у вези предстојећих парламентарних избора у Руској Федерацији? БОЦАН-ХАРЧЕНКО: У Сарајеву и Бањој Луци ћемо отворити бирачка мјеста за све наше држављане настањене у БиХ. Тренутно има много Руса који раде у Републици Српској. Очекујем велики одзив бирача ,а према ономе што сам чуо интерес бирача за ове изборе је велики. Протеклих година је дошло до видљивог напректа у Русији, а Русија је почетком 21.вијека поново заузела своје заслужено мјесто међу водећим свјетким силама. У прилог томе свједочи стабилан развој Русије у протеклом периоду. У вријеме финансијко-економске кризе, Русија је била једна од ријетких земаља која је испунила све социјалне обавезе. Очекујем првенствено да се период дугорочне стабилности у Русији настави и посље избора.

Eтно групA „Траг”

Дајана Петровић

Ко је иницијатор оснивања групе?

Етно група „Траг“ је вокално-инструментални састав који његује традиционалну музику Балкана. Дјелује од 2003. године као једна од секција Културно умјетничког друштва „Славко Мандић“ из Лакташа. У групи је десет чланова: четири женска вокала и шест инструменталиста. Акценат је на традиционалним инструментима (фруле, гајде, тарабуке), али у саставу су и класични инструменти гитара и виолина, као и модерни (електронски) клавир (стаге пиано) и бас гитара. На репертоару групе су пјесме из Републике Српске (Босне и Херцеговине), Србије, Црне Горе, Македоније и Бугарске, те ромска музика. С обзиром на то да “Траг” често и радо наступа у Русији на репертоар су уврстили и неколико руских пјесама. Разговарали са Валентином Милекић, умјетничким руководиоцем Етно групе„Траг“

Већина чланова групе су дугогодишњи чланови културно-умјетничких друштава, те је љубав према овој врсти музике и културног наслијеђа постојала и прије оснивања групе. Неколико ентузијаста из КУД-а„Славко Мандић“ окупила је идеја о његовању и очувању традиционалних пјесама, али на један специфичан начин. Неки од иницијатора групе су и данас у групи: пјевачки дио ансамбла. Велику улогу имао је свакако и први умјетнички руководилац ове групе Горан Ћетојевић. У жељи да изворну музику спасу од заборава, али и приближе уху данашње публике традиционалне ритмове и мелос уткали су у сопствене аранжмане. Ове пјесме су се, као дио народног предања, вијековима преносиле са кољена на кољено и живјеле у народу. При томе су свака генерација и сваки појединац у њих уносили дио себе богатећи их тиме и чинећи да остану увијек једнако живе и лијепе.

година 2011.

Бр. 3

ИНТЕРВЈУ

Да ли су млади данас заинтересовани за етно музику? Какав је састав ваше публике? У жељи да традиционалну музику спасимо од заборава и приближимо данашњој публици, нарочито младим људима којима је она недовољно позната и често незанимљива у свом изворном облику како се некада изводила, ми смо традиционалне ритмове и мелос уткали у сопствене аранжмане. Покушавамо тиме да очувамо богату народну баштину, али и да је приближимо младом човјеку како би је осјећа као своју. Млади све више долазе на наше концерте, па смо неријетко наступали и у клубовима, наравно одабраним, у којима се слуша квалитетна музика. Међутим, наша музика, генерално, окупља људе најразличитијих старосних и социјалних профила, што нас радује. Који су најзначајнији наступи у вашој каријери? Најбољи су они наступи на којима осјетимо да смо са публиком успоставили контакт и када нам они почну узвраћати енергијом и емоцијом које нас додатно инспиришу да се унесемо у нашу музику и дамо им најбоље од себе. Много је таквих концерата било, па осам је година иза нас. Наступали сте у Русији више пута, како је дошло до те сарадње? Први пут смо наступили у Русији на прољеће 2010. Наступили су на 11. међународном фестивалу хорова и фолклора “Звучит Москва“ и освојили 1. награду у категорији фолклорне музике. Овом приликом Етно група „Траг“ наступила је у неким од најважнијих културних центара руске престонице: Московски конзерваториј, Московска филхармонија, Музеј хармонике итд. Организатори су нам омогућили бројне наступе унутар фестивала на значајним локацијама у Москви. Само отварање било је у Храму Христа Спаситеља, а најважнији концерти на којима су наступили били су: солистички концерт у „Театру без имена“, наступи у Музеју хармонике и Музичкој школи „Радост“, као и завршна церемонија затварања фестивала и проглашења побједника у једној од најбољих сала, не само у Москви већ и у свијету - Великој сали Московског конзерваторијума. Преко хиљаду људи у публици громогласним аплаузом и овацијама поздравило је наступ„Трага“ и наговијестило побједу, коју је и жири потврдио. Част им је била да буду и једини ансамбл из Републике Српске који је наступио у Московској филхармонији. Тамо су одржали цјеловечерњи концерт на самом почетку боравка, а турнеју су закључили наступом у клубу Марсељ. Турнеја је организована посредством нашег пријатеља Ивана Макијенка који живи и ради у Москви и помогао нам је да аплицирамо за учешће на овом фестивалу.

Бр. 3

година 2011.

Етно група „Траг“ је и ове године добила прилику да се представи руској публици на десетодневној турнеји по Русији. Првих неколико дана турнеје провели су у Краснодарској покрајини, руској регији на обалама Црног и Азовског мора. Први цјеловечерњи концерт био је у селу Галицын. То је био први сусрет са изворном руском публиком и правим руским менталитетом који нисмо могли тако снажно осјетити и доживјети у европеизираној Москви. Изненадила нас је веома лијепа и велика концертна дворана у једном таквом селу, али и начин на који су се мјештани, а и организатори спремали за наш концерт. Разумјели смо се више емоцијом него рјечју и искрено вјерујемо да су они схватили све оно о чему смо им пјевали јер је енергија коју смо размијенили била невјероватна. Од 4. до 7. августа учествовали смо на 8. међународном фестивалу словенске културе „Славянск-2011“ који се одржава у граду Славјанск-на-Кубани. Циљ овог фестивала је очување нацијоналних традиција и јачање пријатељства међу словенским народима. Преко тридесет плесних, хорских и етно ансамбала већином из словенских земаља (Украјина, Бјелорусија, Словачка, Пољска, Република Српска, Србија, Црна Гора, Бугарска, Русија), али и гости из Кипра и Турске три дана су представљали своју традицију и културу на 7 сцена које су биле смјештене у живописном амбијенту на обали Кубане. Свакодневно је наше наступе, као и наступе других колектива гледало око 5000 људи. Унутар фестивала имали смо неколико наступа, али најљепши су били наступи на гала вечерима - отварању и затварању фестивала у Сјеверном парку. Необично нас је изненадила, али у исто вријеме обрадовала чињеница да, иако се ради о провинцијалној регији Русије, свијест обичног човјека о култури и естетским вриједностима је на веома високом нивоу. Однос према умјетнику и умјетности је другачији од оног на који смо ми овдје навикли. Публика још увијек поклања цвијеће умјетнику, купују се ЦД-ови, књиге и слике да би се тиме изразило поштовање и подршка умјетнику. Посљедња три дана турнеје провели смо у Москви. Тамо смо одржали цјеловечерњи концерт у ФМ клубу, покушавајући да пјесмом, игром, али и костимографијом и сценографијом дочарамо балкански амбијент. Обрадовала нас је чињеница да је публике било више него прошле године и да су неки већ познавали наше пјесме. Какви су ваши планови за будућност групе Траг? Група Траг ради на снимању свог другог албума и надамо се да ће тај албум бити завршен на прољеће сљедеће године. Након тога услиједиће бројни промотивни концерти. Поред материјала за албум тренутно спремамо и сплет циганских пјесама који ће бити новитет на нашим концертима. У наредном периоду планирано је неколико турнеја, неке од њих су баш у Русију. Добили смо бројне понуде након овогодишњих наступа у Славјанску и Москви, али пошто се ради о великим турнејама све мора бити добро испланирано и припремљено.

ПОЛИТИКА ОРГАНИЗАЦИЈА ДОГОВОРА О КОЛЕКТИВНОЈ БЕЗБЈЕДНОСТИ (ОДКБ) Душан Врућинић ОДКБ као безбједоносна организација са врло јасним плановима и циљевима који подразумијевају највећу могућу заштиту интереса чланица блока. ОДКБ представља међународну војно-безбједоносну алијансу важних држава постсовјетског простора. У ОДКБ улазе Русија, Бјелорусија, Казахстан, Јерменија, Узбекистан, Киргистан и Таџикистан као пуноправне чланице. Многи, нарочито војни аналитичари код којих ова организација и привлачи највећу пажњу за полазну тачку оснивања ОДКБ-а сматрају почетак 2009. године, када су лидери седам бивших совјетских република постигле договор о формирању заједничких оружаних снага, које ће бити стациониране у Русији. Међутим, ОДКБ и његово оснивање имају своје много дубље коријене настанка. Претеча ОДКБ је Уговор о колективној безбједности (ДКБ) закључен у Ташкенту 15. маја 1992. год. између Русије, Казахстана, Јерменије, Киргистана, Таџикистана и Узбекистана. Касније им се прикључују Бјелорусија, Азербејџан и Грузија, све у 1993. години. Послије распада некада моћне совјетске армије, ово безбједоносно удруживање земаља евроазије долази као логична посљедица процеса на постсовјетском простору. Пошто Јељцинова Русија никако није била у стању да настави војнобезбједоносне задатке бившег СССР-а, на постсовјетском простору избијају на површину регионални конфликти са примјесама тероризма и организованог криминала. Нове земље на челу са тек створеним политичким елитама, склоним интересима Запада, оснивају сопствене снаге као највећи гарант своје суверености и државности. Помоћ Запада највише се истиче у групи земаља на сјеверу и у разним видовима датира далеко прије распада СССР-а.

Врши се брза прерасподјела власти потпомогнута транзицијом по нотама САД-а, ЕУ и НАТО-а. Слијепо слушање Запада највећу потпору има у одсуству директне војне опасности у постсовјетском простору. Чини се као да вишедеценијска стратегија сјеверноатлантских чланица добија своје обрисе. Сви журе и хоће у ЕУ и НАТО. Русија, са свим својим тешкоћама, није у стању да уведе било какав ред, што ће се видјети у низу регионалних сукоба на Кавказу и Централној Азији. У Таџикистану избија грађански рат, Грузија ратује са Абхазијом и Јужном Осетијом, које имају подршку Кремља. У Нагорно-Карабаху избија жесток сукоб између Азербејџана и Јерменије. Са грађанским ратом у Чеченији, регионални конфликти достижу свој зенит. Благи руски приједлог и потписивање „Договора“ који ступа на снагу 20. априла 1994. године, са роком од пет година, а који као најважнију ставку садржи заједничке консултације чланица ДКБ-а о преузимању мјера ради уклањања споље опасности, не поправља битно стање у региону у наредних пар година. Са избијањем талибана на границе Заједнице Независних Држава (ЗНД), долази до активирања ДКБ-а. Русија преузима највећи терет на себе и донекле враћа пољуљано самопоуздање и повјерење осталих чланица. Поводом дешавања око Афганистана и нове улоге руске војске у региону, избијају на површину већ познати антируски ставови Запада. Остале чланице ДКБ-а остају при ставу да Русија треба преузити на себе највећи дио задатака у одбрани интереса и рјешавању конфликата чланица ДКБ-а. Улога руске армије постаје све снажнија па тако Русија игра одлучујућу улогу у смиривању грађанског рата у Таџикистану.

година 2011.

Бр. 3

ПОЛИТИКА

Геостратешки простор централне Евроазије заузима једно од највећих приоритета геополитике Запада (са Турском као највећим регионалним сарадником) и великих сила као што су Иран и Кина ако изузмемо земље чланице ОДКБ-а. Сваки од ових свјетских играча сматра да полаже неку врсту права (уз разна оправдавања и доказивања зашто је то тако) на поменути простор. Чвориште нафтовода и гасовода на Кавказу као и њихова планирана доградња праваца зависно од планова супарника (руски, кинески и правац Запада) као и енормно богаство поменутим енергентима, представљају најважнији разлог због чега се ломе копља великих сила на овом простору. Улог је велики али је и исто тако добит вишеструко већа. Све наведено је нагнало НАТО, играча који је геополитички релативно најудаљенији да преузме само себи својствене кораке у шта нас увјерава слијед догађаја који је наступио и још увијек али у мањем обиму наступа на овом постсовјетском простору. 1999. године лепезом утицаја са познате нам стране, Грузија, Азербејџан и Узбекистан одбијају да продуже Договор о колективној безбједности и престају бити чланице. Закулисне игре и радње на терену већ увелико трају. Ситуација потпомогнута првом (биће их још у ширем региону) „наранџастом револуцијом“ најприје ескалира у Грузији гдје долази до отвореног конфликта руских и грузијских снага на подручју Јужне Осетије и Абхазије. Грузија добија сву потпору и неопходну помоћ у свим облицима од својих сјеверно-атлантских партнера, што јој неће бити испоставиће се, посљедњи пут. Поучена искуством из прошлих дешавања, иницијативом Русије долази до важних промјена у ДКБ-у. На своју десетогодишњицу ДКБ прераста у Организацију Договора о колективној безбјености и постепено добија изразите црте сада чвршће повезаног војног блока. Период најозбиљнијег реформисања ОДКБ-а јесте 2003. година. Организација добија Обједињени штаб, Стални савјет, Снаге за брзо реаговање са војно-политичком основом који се састоји од Савјета колективне безбједности као највишим органом, Савјет министара иностраних послова, Савјет министара унутрашњих послова, Савјет министара одбране, Комитета секретара Савјета безбједности и Генералног секретара организације.

Наиме, ОДКБ се развија у организацију са врло јасним плановима и циљевима који подразумијевају највећу могућу заштиту интереса чланица блока. Као посљедица тога, произилазе и три регионална „огранка“ ОДКБ-а: први огранак или група војски источноевропског региона колективне безбједности у оквиру Русије и Бјелорусије; други огранак или група војски Кавкаског региона Русије и Јерменије и трећи, група војски централно-азијског региона на основу билатерарних споразума регионалних чланица ОДКБ-а. Дакле ОДКБ постаје снажан војни чинилац у узаврелом геополитичком лонцу немирног региона. Посљедицом догађаја, као приоритет дјеловања истиче се, не баш случајно јужни регион (Каспијско и Црно море), главни басен нафте и гаса на постсовјетском простору, а тако близу земљама чланицама осталих што политичких што војних организација. Пошто је још 1999. године иступио из Организације, Азербејџан је (уз помоћ својих нових војних пријатеља) у сталном сукобу са Јерменијом око вјечито проблематичног Нагорно-Карабаха. Сходно томе, Јерменија као кавкаска земља прва потписује ОДКБ. Русија се у свом налету намеће као главни посредник у рјешавању сукоба између ове две вјечите супарнице. Сукоб између њих није само територијалне него и много изразитије етничко-вјерске природе. 2 800 руских војника је стално стационирано у Јерменији. На разне начине се покушава нарушити континуитет све јачег снажења ОДКБ-а. Грузија, која је како смо навели још 1999. године иступила из ОДКБ-а се припрема за отворени рат против Русије на Кавказу. Војна помоћ сјеверно-атлантског блока је најиздашнија управо према овој земљи послије „наранџасте“ револуције. Грузијски предсједник Михаил Сакашвили се намеће као идеално рјешење Запада за остваривање њихових планова на Кавказу. Сукоб кулминира грузијском инвазијом на Јужну Осетију 2008. године. Опипава се пулс ОДКБ-у али првенствено Русије. Многи виде Русију заглибљену у сукоб попут оног у Чеченији на самом крају ХХ вијека. Одговор Русије је био војно неумољив. За само пет дана руске снаге долазе фактички пред Тбилиси. Сакашвили је приморан на потпуну капитулацију. Запад је у шоку због овако муњевите реакције Русије. Јужна Осетија и Абхазија, покрајине које су прогласиле независност, долазе под заштиту и патронат Русије. Русија у петодневном рату показује сву своју моћ и снагу. Послије ових догађаја и јавно изреченог да САД не намјеравају да помогну Азербејџану у случају избијања сукоба са Јерменијом, стање на Кавказу се битно мијења у корист војно уздигнуте Русије. Са појавом новог феномена угрожавања глобалне безбједноститероризма, вртешка се опет врти на простору геополитичког и енергетског џина, тј. Евроазије. Некако упоредо са 11. септембром (терористички напад Ал-каиде на САД) тероризам букти, не случајно и на подручју Русије. Западна алијанса се опет враћа у игру. Русија уз подршку осталих чланица ОДКБ-а води најрационалнију могућу политику у моменту рата НАТО алијансе са и по њу константно опасним Афганистаном. Допушта се транспорт НАТО снагама преко руских јужних територија ради бољег успјеха ратовања у Афганистану. Русија без било каквог облика жртвовања остварује своје планове на једној од својих проблематичнијих граница.

Бр. 3

година 2011.

ПОЛИТИКА

Повећава се утицај САД-а али се он сада своди само на подручје ратом обухваћеног Афганистана. Што се тиче осталих земаља региона, Узбекистан се руководећи реалним стањем, враћа у ОДКБ на самиту у Минску 2006. године, а 2007. године у Душанбеу ОДКБ у потпуности усаглашава своју спољну политику. Интеграција међу чланицама (на приједлог Владимира Путина) добија нову динамику и димензију. На идућем самиту организације, 2008. године, пружена је безрезервна подршка Русији у њеној политици у Јужној Осетији и Абхазији. У десетом мјесецу 2009. године у Казахстану су одржане прве војне вјежбе ОДКБ-а, које су трајале двије седмице. У њима је учествовало око 7 000 војника са преко 90 борбених авиона. Бјелорусија и Узбекистан одбијају учествовати у вјежбама али се након пар мјесеци Бјелорусија враћа у заједничке снаге за брзо дјеловање ОДКБ-а. На дјелу је неповратно јачање ОДКБ-а.

Са најавом војних вјежби Русије и Сјеверне Кореје као и све учесталијих симпатија Ирана према ОДКБ-у, заокружује се систем одбране Русије и њој наклоњених савезничких држава. ОДКБ као стожер Евроазије без кога се не може и неће моћи.

Због дешавања у Ираку и Афганистану најважнији регион чланицама ОДКБ-а, на челу са Русијом, постаје тзв. азијско крило, гдје се највише манифестују судари интереса Русије, САД-а, Кине, Ирана и Турске. Проблеми настају и међу чланицама ОДКБ-а. Проблем границе између Таџикистана и Узбекистана, као и револуција у Киргистану 2010. год. Као посљедица догађаја у Киргистану, на сусрету лидера ОДКБ-а у Јеревану, долази до договора о оснивању Колективних снага за оперативно реаговање (КССОР). ОДКБ добија функцију мобилног војног дјеловања на већини постсовјетског простора. Супарници то доживљавају као коначну војну доминацију Русије над ОДКБ-ом. Увидјевши стање у државама које су биле захваћене „наранџастим“ револуцијама (Украјина, Грузија, Киргистан), земље централне Азије сада не желе већи уплив САД-а у своје унутрашње политичке проблеме и процесе. Форсирање оснивања војног дијела ГУАМ-а (Организација за демократију и економски развој, у коју улазе Грузија, Украјина, Азербејџан и Молдавија) од стране Запада не мјења битно ситуацију у региону. Оснивање и константно јачање Организације договора о колективној безбједности, доноси један сасвим нов и реалан однос снага на већем простору Евроазије. У потпуности се зауставља ширење НАТО-а на исток Европе, превасходно Грузију и Украјину. Киргистан и Таџикистан добијају већу помоћ од Русије него САД-а. Прагматично вођење свих метода политике у региону од стране Русије има за резултат све интензивније окретање већине бивших република СССР-а ка Русији. Учешће руског оружја и технике у безбиједности поменутих држава је немјерљиво. Не само војни видови сарадње Русије са својим сусједима, стварају интеграцију на огромном простору, од Бјелорусије до Сјеверне Кореје. Корист од тих процеса је немјерљива. Ових дана се одржавају највећи до сада маневри ОДКБ-а на подручју Русије, Казахстана, Киргизије и Таџикистана. На вјежбама је ангажовано преко 12 000 војника, око 50 авиона, 1000 јединица војне технике и до 10 борбених и помоћних бродова.

година 2011.

Бр. 3

ЈУЖНИ ТОК Бранка Врућинић

Енергетика је питање које је снажно отворено у последњих неколико година са тенденцијом да одреди политичке и економске односе у цијелом свијету. Сама енергетска стабилност, генерално, зависи од постојања инфраструктурних енергетских објеката, јер они обезбjеђују стабилност снабдјевања. Потрошња природног гаса у Европи непрестано расте, а тиме расте и потреба за овим енергентом. Годишње се потроши око 500 милијарди кубних метара гаса, а процјењује се да ће до 2030. године потребе Европе нарасти и до 800 милијарди кубних метара. Отуда и не чуди чињеница о развијању једног од тренутно најактуелнијих питања руске економије о изградњи „Јужног тока“. Разлог због којег се Русија одлучила на овај милионски пројекат јесте, између осталог, и то да би избјегла непотребне турбуленције преко Украјине, поучена искуством новогодишњег „гасног рата“ и да би заобишла све оне земље које би могле на неки начин да опструишу испоруку гаса Европи, а све у циљу да својим европским потрошачима омогући сигуран гас.

Јужни ток

година 2011.

Бр. 3

ПОЛИТИКА

ИСТОРИЈСКИ ПРЕГЛЕД И ЗНАЧАЈ

ПЛАНОВИ И ИЗВОДЉИВОСТ

Јужни ток (Южный Поток) има кратку, али спектакуларну историју. Планови су званично објављени 23. јула 2007. године када су директор италијанског Ени-а Паоло Сцарони и подпредсjедник Газпром-а Александер Медведев потписали меморандум у Риму о изградњи Јужног тока. Газпром, енергетски див Русије, представља други највећи плиновод на свијету. Шестина плина који се потроши на цијелом свијету потиче из Газпромовог 160.000 километара дугачког плиновода. Запошљава преко 400.000 људи који су само у прошлој години остварили рекордну добит од преко 24 милијарде еура.

Овај транзитно-магистрални гасоводни систем, према утврђеним плановима, иде из Русије (Новоросијск) испод Црног мора, преко Бугарске у земље Јужне и Централне Европе. У Бугарској ће се раздвојити у два крака. Тренутно се разматрају три могуће опције транспорта гаса даље у Европу. Прва предвиђа пут БугарскаСрбија-Мађарска-Аустрија-Италија, друга маршута је од Бугарске, преко Србије, Мађарске, Словеније, па до Италије, а трећа је Грчкајуг Италије. Почетак изградње гасовода је планиран за 2013. годину. Након неколико промјена оригиналног плана, замишљено је да Јужни ток има капацитет од 63 милијарде кубних метара и то четири линије капацитета од 15,57 милијарди кубних метара с тим да се прва линија планира пустити у рад до краја 2015. године, а затим да се сваке године пушта по још једна линија. Крајњи циљ тј. пуштање укупног капацитата од 63 милијарде кубних метара предвиђен је за 2018. годину. Оријентациона вриједност саме изградње је 15,5 милијарди еура, десет за подводну дионицу и 5,5 за копнене. Укупну вриједност пројекта тешко је процијенити, но очекује се да би коначна цифра могла бити и до 25 милијарди еура.

Незаустављиво јачајући своју улогу у енергетском свијету, Газпром је поред италијанског гиганта склопио споразуме и са водећим енергетским корпорацијама из Француске и Њемачке. Тако је, 16.09. ове године, у оквиру инвестиционог форума у црноморском љетовалишту Сочи, у присуству руског премијера Владимира Путина, потписан је уговор са италијанским „Ени-ем“, француским „Едф-ом“ и њемачким „Винтершал-ом“ о оснивању компаније „Јужни ток транспорт АГ“, компаније која ће бити задужена за изградњу подводне дионице гасовода. Подводна дионица Јужног тока ће ићи по дну Црног мора у дужини од 900 километара и повезиваће велике руске резерве гаса директно са потрошачима у Европи. Према овом споразуму 20% акција у поменутој компанији задуженој за подводни сегмент Јужног тока припада италијанском Ени-у, док француски ЕДФ и немачки Винтершел имају по 15% акција. Преосталих 50% акција остаје Газпрому, чак и у случају уласка нових партнера. За реализацију копнених дионица пројекта Русија је потписала међувладине споразуме са Бугарском, Србијом, Мађарском, Грчком, Словенијом, Хрватском и Аустријом.

Заједничка студија изводљивости за Јужни ток је завршена и показала је да је пројекат економски оправдан и да би требао бити завршен до краја 2015. године. Ова студија обједињује подводну студију преко Црног мора и копнене студије за све земље кроз које ће пролазити. Направљена је на основу техничко-економске процјене морског и копнених дијелова пута у транзитним земљама. Према наводима Алексеја Милера, предсједника Газпрома, сада се прелази на следећу етапу реализације пројекта разраду пројектне документације.

Набуко

Бр. 3

година 2011.

ПОЛИТИКА

ЕВРОПСКА УНИЈА ФАВОРИЗУЈЕ КОНКУРЕНТСКИ НАБУКО?! Посматрајући читав низ спекулација од стране појединих земаља и ЕУ, долази се до закључка да Русија на енергетском фронту„води рат против свих“. Само неке од „ситуација“ које иду у прилог овој констатацији су додатни услови које је постављала Турска, константно захтијевајући нову докуменатацију и студије, као и случај Бугарске с краја 2010. године када је, на приједлог Вашингтона, покренула питање повлачења из овог пројекта и истовремена реакција Румуније да она „замијени“ Бугарску на мјесту главног транзитера, затим „затезања“ Брисела приликом представљања пројекта и на крају директни напад на Газпром, када су се у канцеларијама овог концерна у земљама Централне и Источне Европе појавили представници Европске комисије да врше претрес, оптужујући компанију за злоупотребу положаја на тржишту. Касније се сазнало да су један од иницијатора провјере биле власти Литваније, што је умногоме расвијетлило ситуацију, јер се Газпром у политичким круговима фактички прихвата као Русија, па се слична иступања не сматрају нападом на компанију као самосаталан економски субјект, већ напад на представника руске политике. Са друге стране Газпром и комплетна руска енергетска политика имају за циљ једино да изграде партнерске односе под тржишним условима, јер земљи која има свега 12% задужења и која је неприкосновени лидер у енергетској области због резерви којим располаже, други циљеви нису ни потребни. Русија тренутно, обезбјеђује око четвртину европских потреба за гасом, са нескривеном тенденцијом јачања своје улоге. Конкретан допринос томе, поред планова за Јужни ток, даје и актуелни енергетски пројекат Сјеверни ток - гасовод којим ће руски плин преко Балтичког мора директно стизати у Њемачку, одакле ће се даље дистрибуисати у Данску, Холандију, Белгију, Француску и Велику Британију. Дужина овог плиновода износи 1.220 километара и пуштање прве линије, од 30 милијарди кубних метара гаса годишње, се планира за 8. новембар, док су прве количине техничког плина већ пуштене. Технички плин служи да створи притисак у плиноводима, што је кључна фаза прије њиховог коначног пуштања у рад. Завршетак изградње и друге линије планира се за јесен 2012. године.

Међутим, управо је то оно што забрињава Европску Унију, јер би се тако, по њима, повећала зависност Европе од Русије. У складу са тим ЕУ на све начине покушава да ослаби позицију Газпрома, односно Русије на тржишту. Довољно говори чињеница о доношењу тзв. „Трећег енергетског пакета“, којим се, између осталог, забрањује једној истој компанији да продаје гас и истовремено да посједује гасовод. Европска Унија, као и Сједињене Америчке Државе, фаворизују други гасоводни пројекат, под називом Набуко. Он је још у фази планирања, но њиме би се гас доводио са Кавказа и Средњег истока у Аустрију, преко Турске, Бугарске и Румуније, заобилазећи тако Русију. Овај пројекат треба да пређе преко врло сложених територија, гдје постоје етнички конфликти, а осим тога запиње на неријешеним проблемима финансирања, односно недостатку подршке земаља произвођача гаса. Тачније, нико не зна одакле ће се овај гасовод пунити гасом. Међутим, за Европску Унију њиме би се прекинуо практични монопол Русије на енергетском тржишту у Европи. Поред свих предрасуда које имају представници ЕУ, земље Европе препознају вриједност природног гаса, прије свега његову адекватност у смислу еколошких проблема: он помаже у борби против климатских промјена и обезбјеђује поузданост дугорочног добављања кроз доступност ресурса. Поред тога Јужни ток ће дати снажан импулс економском развоју земаља централне и југоисточне Европе. Пројекат Јужни ток и гас који ће се транспортовати његовим цијевима се сматра пројектом и горивом будућности.

„Ко има гасовод има моћ“

Заговорници руских гасовода тврде да би удружена, ова два пројекта играла кључну улогу у гарантовању безбједног и поузданог снабдијевања Европе гасом.

година 2011.

Бр. 3

ПОЛИТИКА

ЗНАЧАЈ ЈУЖНОГ ТОКА ЗА РЕГИОН Заинтересованост Русије за јачање свог присуства у енергетском сектору земаља Југоисточне Европе обећава, јер позиција коју, у првом реду, добија Србија као транзитер гаса је више него повољна. Поред економске исплативости и значаја политика Русије има корјене у заједничком вјерском и културном наслеђу, које по тој логици, просто треба превести на политички ниво. Траса Јужног тока кроз Србију могла би дугорочно да ријеши питање снабдјевања гасом, али и да допринесе економском просперитету земље. Дионица гасовода кроз Србију биће дугачка 450 километара, са капацитетом од 36 до 41 милијарду кубних метара гаса годишње. Планирано је да гасовод у Србију уђе код Зајечара са излазом код Суботице. Изградњом овог пројекта Србија би постала енергетско чвориште на Балкану и транзитна земља што би јој донијело годишњи приход од пола милиона еура од транзитних такси. Но, поред тога обезбиједиле би се потребне количине гаса за становништво и индустрију. Према осмишљеној стратегији гасификације, у Србији би преко 450.000 домађинстава било прикључено на гасне токове, што је дупло више него данас. Појединачна студија изводљивости за дионицу гасовода кроз Србију завршена је међу првима, заједничким снагама стручњака "Србијагаса" и руског института из Санкт Петербурга. Цјелокупан пројекат Србију ће коштати отприлике око 1,5 милијарди еура, а новац би требао бити обезбијеђен кредитима банака, које препознају исплативост дугорочних пројеката. Једно је сигурно, руски гас ће пролазити кроз Србију! Уговор је потписан на 30 година са могућношћу продужавања. Остало зависи од стратегије енергетског развоја и од усвајања новог Закона о енергетици.

Бр. 3

година 2011.

Гас би даље из Србије требао ићи, ако се „све коцкице сложе“, и кроз Републику Српску. Наиме, један крак гасовода из Србије би у Републику Српску ушао код Бијељине преко Брчког, Шамца, Добоја, Бањалуке, до Новог Града. На њега би се прикључила и Федерација БиХ. С тим у вези РС је потписала меморандум са Министарством енергетике Руске Федерације. Каснијим преговорима између предсједника Републике Српске Милорада Додика и руског министра енергетике Сергеја Шматка договорена је успјешна реализација тог споразума...."Веома је важно да смо добили увјеравања да ће успјешно бити реализован наш раније потписани меморандум са Руском Федерацијом и сада сигурно можемо тврдити да је РС у свим пројектима и анализама укључена као дио пројекта Јужни ток"..., ријечи су предсједника Додика. Овај договор о укључивању у глобални пројекат гасовода "Јужни ток", за Српску, засигурно, представља сјајну могућност да пронађе још један снажан ослонац за јачање својих позиција. Хрватска је тек у марту 2010. одлучила да се прикључи на овај гасовод, иако је и прије четири године било у плану да траса Јужног тока иде и преко њених територија. Тадашње власти су одбиле тај приједлог. Коначни споразум је потписан у Москви након разговора руског премијера Владимира Путина и хрватске премијерке Јадранке Косор. Што се тиче Словеније, последње земље бивше Југославије кроз коју ће пролазити траса Јужног тока, споразум је потписан у новембру 2009. године. Са словеначко-руским споразумом заокружена је траса гасовода којем су већ приступиле Италија, Грчка, Бугарска, Србија и Мађарска.

БРАТ БРАТУ, ПРИЈАТЕЉ ПРИЈАТЕЉУ Стефан Драгичевић

Кад се дјечак нађе у великом проблему он то дијели са својим старијим братом или најбољим пријатељем који ће га разумјети и помоћи колико год може. Међутим, ако он то не подијели и ћути, њему се то у глави купи, мучи га из дана у дан, отуђује се од свијета и себе својеврсно ставља у изоловано биолошко биће. Данас тог дјечака представља Србија која своје тзв. стратешке пријатеље има широм свијета, а међу њима су и они „пријатељи“ који су истој тој Србији угрозили витални национални интерес на Косову и који раде све против свог малог и слабог пријатеља. Неко би директно забадање прста у око од стране стратешког пријатеља протумачио као израз вишег материјалног циља па истог ставио на статус познаника, али добро, ипак српска дипломатија биљежи сјајне успијехе па за тим нема никакве потребе. Мисли се на оне фамозне стубове српске спољне политике, због чије се распршености тресе и наш двоглави орао на националној застави. Русија, држава и сила која, када је у питању Косово никада Србији није окренула леђа, осуђује се од појединаца као колонијалиста и империјалиста. Све сједнице на СБ УН, свака међународна полемика, медијска и свака друга држава Русија је увијек бранила српске интересе у вези јужне српске покрајне. И ово задње засиједање УН посвећеном Косову било је одржано захваљујући гласу Руске Федерације.

Неко ће рећи „Русија само има интерес да искористи Србију и да поврати геостратешки интерес на Балкану“? Све је то тачно, као и свака велика сила и држава Русија има право да спроводи своје интересе, и шта је ту негативно? Док су Американци, Нијемци, Италијани, Британци овдје градили своје међународне позиције и зато купили политичке поене нико их није оптуживао, а када Русија то жели, одмах се појаве коментари како нас Руси искориштавају. Даме и господо, демократе и социјалисти, када вам је Русија нешто тако страшно учинила као што су то урадили ваши европски и амерички савезници 1999? Јесу Руси разваљивали Србију или је то радио НАТО, којег мирне душе можемо назвати Удружење Злочиначког Подухвата (УЗП)? Демократе, када су вам Руси у историји увели економске санкције и блокаде? Виђајте се ви на самитима и семинарима са свима, али преферирајте праве, истинске пријатеље који вам бране позиције док ви демагогишете и стављате голоруки народ на барикаде. Чуркин је 5 пута лобирао у УН на задњој сједници Савјета безбиједности да што мање држава прихвати једностране акције Приштине. Обраћао се чак и оном косовском представнику, а којег Београд заобилази.

година 2011.

Бр. 3

ПОЛИТИКА

Па зашто не питати? Предсједниче, премијеру, министре унутрашњих послова, министре одбране који је интерес Русије да брани национално питање Србије? Док ви трчите у ЕУ обезглављени и само дај статус кандидата, вама Руси требају да чувају позиције око Косова? Мислите да се овамо цјенкате са другима, а да вам то Руси оправдавају? Боже сачувај. Не знам како и до сад имамо овакве позиције око статуса Косова (које су опет танке), али је то вјероватно доброта Русије која зна да у држави Србији живе истинске патриоте и која зна да једног дана те патриоте морају преузети на себе обавезу и одговорност према јужној српској покрајни. Знају да у Европи и свијету мора једном за сва времена завршити огранци комунизма, па тако и у Србији. Русија данас у Србији нема правог саговорника у власти. Нема коме да предложи рјешења јер знају да се Београд води логиком „шта ће на све то рећи САД и Њемачка“. Такође, заборавља ли неко политику Русије према Хашком трибуналу? Па руски званичници, у првим редовима Рогозин и Чуркин су први рекли још давно, да је тај суд суд за Србе, да Србија мора да повуче сарадњу са таквим судом и да Србија никакве користи неће имати од испоручивања својих генерала, политичара и осталих људи 90-их. Шта се на крају испоставило? Држава Србија изручила цијели војни и политички естабилишмент Србије 90-их и на крају тројицу најтраженијих Младића, Караџића и Хаџића; и шта је држава добила? Ћорак? Па наравно. Обезглављени трче за понудом која се зове статус канидата и онда им стане једна САД-ЕУ-Кфор барикада под насловом „ријешите се паралелних институција на сјеверу Косова“. Кога овај режим жели да направи лудим? Додуше, све ово мирише на продају тј. колективну распродају српских националних интереса која је одавно пројектовано. Само је требало инсталирати погодне људе и да се проблем полако приводи крају. А Русија, малтене испуни ону чувену изјаву Владимира Путина „Руси посташе већи Срби од самих Срба“. И да је то стратешки циљ Русије, па шта? Кад народ Србије даје највише гласова демократама који очигледно не знају да воде националну политику, онда препустимо то Већем Србину који је за то способан јер нама у овом тренутку најмање требају марионете и плаћени политички герилци.

Бр. 3

година 2011.

Више се за српске интересе бори Виталиј Чуркин на сједници СБ УН него нпр. Мирко Цветковић који је у послиједње вријеме невидљив у јавности, нарочито по питању Косова, а премијер! Док год појединци и неке политичке странке не схвате значај јединог српског савезника и пријатеља ми ћемо увијек бити развучени, као жвака. Уз то, наравно, не рачунам неке Чеде Јовановиће. Политика и запад и исток (садашња власт) говори о томе колико је наш национални курс неодређен или боље речено не постоји. Онај тзв. Београдски безбиједносни форум је суштина. Формиран да гаји симпатије према западу и да се Русија понизи тако што се неће ни споменути. Али, кога је истински емотиван и љутит говор амбасадора Конузина продрмао и потресао? Само оне обесправљене (праве) интелектуалце и српску истинску десницу јер се зна шта је позадина амбасадоровог излагања. Чувено питање „Има ли у овој сали Срба“ довољно говори... Мисли се у себи амбасадор, причате овдје глобалне бајке, визије свијета за будућност за које ја боље од вас свих знам и лупетате у празно, а сутра вам долазе косовски цариници на Јариње и Брњак. Форум је морао да испуни своју форму, па је с тим правом господин Вејвода руском амбасдору рекао „да му је истекло вријеме за говор“. Причамо о безбиједности, а не спомињемо тренутну ситуацију на Косову? Форум је испунио своју форму, као кад крава завије мрмота у фолију. Како државни врх Србије то брани легитимне националне интересе? Причама, медијима, спекулацијама министара? Сва та наука је садржана само у јавној осуди, а то је умјесто наших властодржаца урадио управо амбасдор Конузин који је на БГ форум фесту осудио Кфор и Еулекс да крше статусну неутралност гарантовану резолуцијом 1244. И на крају, Чедина инспирација Русијом у виду великог и модерног колонијалисте је успјела. Бар би ја то волио да се обистини. Ако смо већ немоћни, слаби и неспособни да водимо стратешку политику зашто не пружити пуну подршку јачем брату да то рјеши умјесто нас кад већ има ту жељу јер га ми не тјерамо? Ако нисмо способни да извеземо у пуном капацитету своје пољопривредне производе попут малине, шљиве, јабуке, крушке... Ако нисмо способни да рјешавамо питање српске мањине широм свијета; неспособни да воде политику према Републици Српској; У чему је онда лоша поставка модерног колонијализма? Држава не функционише...

СИМБОЛИ РУСИЈЕ ДРЖАВНА ХИМНА РУСКЕ ФЕДЕРАЦИЈЕ Милан Милковић

Русија је у својој историји имала неколико химни. Свака руска химна опјевавала је и осликавала вријеме у којем је настала. Пратећи развој руских химни можемо пратити и историју Русије и руског народа.

Прву државну химну Русија је добила 1816. године. Химну је компоновао Василиј Зуковски, а инспирација су му биле химне Велике Британије и Холандије. Године 1833. исти аутор је саставио текст нове химне коју је компоновао руски принц Алексеј. Химна „Боже чувај цара“ била је званична химна Русије све до 1917. године и Фебруарске револуције. Нова привремена власт је декретом укинула царску химну, а за нову државну химну прогласила русификовану верзију француске химне „Марсељеза“. „Радничка Марсељеза“ се није дуго задржала као химна „Нове Русије“. Комунисти, који су дошли на власт послије Октобарске револуције 1917. године, за химну нове државе СССР-а прогласили су „Интернационалу“, химну радничког покрета. Комунистичка власт је жељела овим потезом да раскрсти са царистичким периодом у историји Русије и да нова химна буде оличење циљева и вриједности новог режима.

„Интернационала“ је била химна Совјетског Савеза све до 1944. године, када је у јеку Другог свјетског рата, Стаљин дошао на идеју да Совјетски Савез добије нову химну како би се подигао морал Црвеној aрмији али и народу Совјетског Савеза. Нова химна је требала да одражава снагу и величину Совјетског Савеза. На конкурсу који је одржан 1943. године изабрана је мелодија Александра Александрова, док су за текст химне изабрани стихови пјесника Сергеја Михалкова и Габријела Ел-Реџистана. Како историјски извори говоре сам Стаљин је изабрао мелодију и текст нове химне. Химна је добила званични назив: Државна химна Совјетског Савеза и први пут је изведена 1944. године. Совјетска химна је у два наврата мијењана: 1955. године и 1977. године. Први пут како би се избацили дијелови који се односе на Стаљина, а други пут како би се текст ускладио са Михаљковљевим стиховима. Након распада СССР-а, 1990. године, Русија и руски народ су требали нови симбол око којег ће се окупити. Врховни Совјет Русије је 23. новембра 1990. године, декретом прогласио композицију великог руског композитора Михаила Глинке за нову химну Русије. „Свечана пјесма“ је била клавирска композиција која је откривена послије смрти композитора. Нову химну је декретом 1993. године потврдио и тадашњи руски предсједник Борис Јељцин. Ипак, нова химна није успјела у својој мисији. „Свечана пјесма“ је била уз шпанску химну и химну Босне и Херцеговине једина химна без текста. Нови руски предсједник, Владимир Путин је 2000. год. покренуо питање државних симбола Русије. Највећа расправа се водила око нове химне Русије. Руска Дума је 8. децембра 2000. године усвојила приједлог руског предсједника да нова химна Руске Федерације буде „стара“ совјетскa химна, коју је компоновао Александар Александров док су за текст химне изабрани стихови Сергеја Михалкова. Нова „стара“ химна добила је назив: Државна химна Руске Федерације, а први пут је изведена 30. децембра на великој свечаности у Кремаљској палати у Москви.

година 2011.

Бр. 3

СИМБОЛИ РУСИЈЕ

ТЕКСТ ДРЖАВНЕ ХИМНЕ РУСКЕ ФЕДЕРАЦИЈЕ

Бр. 3

Руски текст

Српски текст

Россия — священная наша держава, Россия — любимая наша страна. Могучая воля, великая слава — Твоё достоянье на все времена!

Русијо света наша државо, Русијо вољена наша земљо. Снажна воља, велика слава Твоја су блага за сва времена!

Славься, Отечество наше свободное, Братских народов союз вековой, Предками данная мудрость народная! Славься, страна! Мы гордимся тобой!

Славна буди, наша слободна Отаџбино, Братских народа савезе вечни, Прецима преношена мудрост народна! Славна буди, државо! Поносимо се тобом!

От южных морей до полярного края Раскинулись наши леса и поля. Одна ты на свете! Одна ты такая Хранимая Богом родная земля!

Од јужних мора до поларних крајева Простиру се наше шуме и поља Ти си једина на свету си таква!, Штићена Богом, рођена земљо!

Широкий простор для мечты и для жизни Грядущие нам открывают года. Нам силу даёт наша верность Отчизне. Так было, так есть и так будет всегда!

Широки простор за снове и за живот Отварају нам долазећа лета. Снагу нам даје верност Отаџбини. Тако је било и јесте, и увек ће бити!

година 2011.

ИСТОРИЈА У СРПСКОЈ ДОБРОВОЉАЧКОЈ ДИВИЗИЈИ Припремио Рајко Ћулибрк

После пропасти Немаца код Вердена Румунија је пожурила да објави рат Аустроугарској и сместа претрпела неколико пораза. Бугарска војска је провалила у Добруџу. Спајањем бугарских и немачких јединица онемогућено је слање добровољаца Дунавом у Србију. Зборно место за добровољачке јединице образоване од Јужних Словена постала је Одеса. Првим транспортом из Борисоглебска приспело је око хиљаду људи, међу којима и мој пријатељ Кашанин, будући ађутант нашег пука. Војници, малтене без изузетка Срби, смештени су по касарнама у Канатној улици. Нас, официре, међу којима је било преко четрдесет одсто Словенаца и Хрвата, сместили су у кућу раније намењену за српске избеглице. До доласка вишег командног састава од активних официра Српске војске евакуисане на острво Крф, све командне дужности, осим команданта дивизије, његовог заменика, као и двојице мајора-интенданата, послатих почетком рата ради куповине коња и силом прилика осталих у Одеси, обављали су добровољци који су дотад били аустријски официри. Већином су то били културни људи који су безбедан живот у заробљеништву заменили служењем словенској идеји. У Одеси се током два или три месеца почев од средине јануара 1916. године окупило до дванаест хиљада добровољаца. У фебруару и марту су један за другим приспели ешалони, што је омогућило да се образује други и трећи пук од по три батаљона. Четврти пук је образован у априлу. У четама је било по 250 војника и по четири официра. Привремено командовање преузели смо ми, омладинци, већином кадети, у чину потпоручника. Најстарији је имао чин капетана.

Наш материјални положај није био баш најбољи, униформе смо добили тек после извесног времена. Али је зато дисциплина била одлична, расположење добро, и у војницима смо у првом реду видели добровољце и тек у другом реду потчињене, нестрпљиво ишчекивајући тренутак када ћемо моћи да се искажемо на делу. Свакодневно је извођена обука на обали Црног мора или ван града. Увече смо се окупљали и радосно дочекивали новопридошле. Почетком априла се сазнало да нам српска команда шаље команданта дивизије и доста официра. Нестрпљиво смо их ишчекивали. Прва група српских официра са Крфа, њих 30 или 40, стигла је у цивилу кроз Француску, Енглеску и Шведску. На станици су их, осим почасне чете, дочекали и сви официри-добровољци изузев дежурних. Командант дивизије пуковник Хаџић и начелник штаба мајор Максимовић приспели су са другом био је искусни пре рата војни аташе у Петербургу групом. Хаџић дипломата, носилац бројних страних одликовања, а 1912. године је врло успешно командовао дивизијом. Максимовић је у Русији завршио Академију Генералног штаба. Он је у нашем сећању остао као племенит, храбар човек, одличан познавалац своје струке. Са официрима је стигло неколико цивила и око педесет подофицира чија сврха нам није била сасвим јасна. Српски официри су заузели све командне положаје све до командира чета. Неки од њих су били одлични команданти, а са другима смо, на жалост, морали искусити много горчине у моралном и губитака у материјалном погледу. година 2011.

Бр. 3

ИСТОРИЈА

РУСКИ ЦАР ПРИМА НАШУ ПАРАДУ Борбена Српска војска није навикла на свечане смотре, те су многобројне параде у Одеси изазивале незадовољство, док смо се ми, «Аустријанци», тих чудеса доста нагледали. Али како може такав догађај као што је стварање српских војних јединица у саставу Руске армије проћи без свечаности?! Прва од њих била је предавање у одеском позоришту застава које је добровољачким пуковима послао краљ Србије Петар Први, и то у присуству председника владе Србије Николе Пашића и француског министра Албера Томе. Извођене су химне свих наших савезника, свака по три пута! Сећајући се тога годинама касније, схватио сам речи генерала Лудендорфа у његовим успоменама: «И остали смо сами на читавом свету». Ближио се најсвечанији догађај: долазак царске породице. Већ смо скоро две недеље марширали обалом Црног мора и надвикивали таласе што су се обрушавали на обалу: «Здравија желајем, Ваше Императорскоје Величество!» У јуну, а можда и у јулу, једног сунчаног јутра улицама Одесе уједначено се кретало дванаест батаљона. Батаљони су се улили у колону пешадијске дивизије која је ишла према Марсовом пољу. Тамо је већ стајала руска војска: 61. пешадијска, Трећа здружена коњичка дивизија и артиљерија. Сви заједно смо чинили мешовити корпус генерала Зајончковског који је требало да се искрца у Варни... У даљини се зачуо сигнал трубе, други га је, ближе, поновио. Команданти су јурнули у галопу, зачуле су се команде, пољем је прошао звук масе у поравнавању. Батаљони су замрли. Четири моћна гласа скоро истовремено просекоше ваздух: «Пук, мирно! Налево равнајс!» Дванаест хиљада војника тргоше дланове са ремника и ударише по кундацима, истовремено окренувши главе улево.

Бр. 3

година 2011.

Винуше се сабље и, блеснувши на сунцу, спустише се. Дивизија се скаменила. Са далеког левог крила потмуло допиру батаљонски поздрави. То руске јединице поздрављају свога цара. Моћни узвици су све ближи и све јаснији постаје ритам поздрава. И одједном срце замире и врели талас се разлива грудима почињу свечани звуци нашег марша: Хеј, трубачу с бурне Дрине, труби нам збор! Одазваће се Шар-планина, Тара, Дурмитор... Наш командант дивизије галопира улево. Тамо, изнад мора бајонета израста стотина блиставих фигура с ордењем, с акселбендерима. Већ се види аутомобил у коме су даме у белом, а иза њих нечија црна брада. Поред је коњаник у шапки руског пешадијског официра, с белом тачкицом на грудима. Командант дивизије се зауставља испред њега и војнички га поздравља... Господар! Господар отпоздравља, затим тера коња ка батаљону на левом крилу. Батаљон узвикује поздрав. Кроз редове прође једва приметан покрет: да нам се није учинило? Али и други батаљон узвикује исто то! Нисмо се још ни прибрали кад ето Господара пред нама. Смеши се, левом руком затеже дизгине, десном салутира, и благо напрегнувши груди, гласно нас поздравља: Помоз` Бог, јунаци! Војници, изван себе од одушевљења, узвикују тако да се земља тресе: Бог Ти помого!

Цар се осмехује и креће даље. У аутомобилу је Господарица у белој хаљини и белом шеширу, крај ње и преко пута велике кнегиње. А где је наследник? Ево и њега, дечака. Поред њега је снажан црнобради козак.

ИСТОРИЈА

С десне стране се не стишавају узвици «Бог Ти помого!» то Словени поздрављају Белог цара. Затим се ритам поздрава мења, и ми схватамо да се Господар поздравља с руском коњицом. Ућутали су батаљони и дивизиони. Галопирају ађутанти, масе се покрећу и постројавају по четама у колону. Ја сам на десном крилу прве чете. Испред нас је отворено поље. Приближава се командант нашег пука Поповић, који брковима, фигуром и срчаношћу подсећа на Тараса Буљбу. Иза њега је командант нашег батаљона Анђелковић. На једно триста корака је трибина, а испред ње Господар на коњу. Видимо: генерал Брусилов грди одважног коњичког генерала с огромним брчинама. А овај је, дрско извевши престројавања у галопу, после смелог заокрета провео своју коњицу поред саме трибине тако да се она затресла и нестала у облацима прашине. Одјекнула је команда и дивизија се покренула. Они моји ратни другови који су били на десном крилу челне чете, и то пред императором, знају колико је то напето. Безброј пута очима прелазиш строј, не окрећући главу, успева ти да запазиш како се средина избочила напред, па вичеш да држе равнање. Све сами геометријски проблеми! Подробније ништа не бих могао да испричам; прошло је као сан. Само се сећам да је Господарица гледајући нас плакала. Касније нам је лакнуло, напетост је прошла, и равнање је постало боље него испред трибине. Тако је увек. Кад се завршило мислили смо да ћемо се разићи по касарнама. Узбуђено и радосно разматрамо пажљивост руског цара који се са нама поздравио на српском. Наш ађутант је одјахао команданту пука, и они заједно журе ка трибини. Нешто се дешава. Руски цар жели да са нама разговара! Дивизија се постројила у кару. Официри стају испред строја својих батаљона. Данас се може различито причати и мислити о руском цару и уопште о монархији. Али, ја пишем о ономе што смо осећали тада и то нико неће ишчупати из наших срца. Тада је руски цар за нас био символ великог братства наших народа, символ братске империје. И тек смо у том тренутку докраја појмили сву величину ствари коју смо започели. Видимо: приближава се Господар, за њим свита. На растојању сто корака од улаза у кару министар Двора Фредрикс се поравнао са Господаром и, салутирајући, нешто му говори. Тврдило се да је Фредрикс убеђивао цара да не ризикује живот поуздајући се у нас, непознате «Аустријанце». То је највероватније легенда: нико њиховом разговору није присуствовао. Међутим, каква је то толико хитна ствар могла натерати Фредерикса да задржи Господара управо пред улазак у нашу кару? Видимо: Господар, не окрећући се, покретом руке зауставља свиту и јаше даље кораком, сам. На улазу у кару сачекује га командант дивизије.

Господар на средини зауставља коња. Тишина. Чини се да људи и не дишу. Поглед ми се случајно зауставља на бради Господара. Ништа нарочито, брада као код многих Руса. Присетих се догађаја из ђачког доба. Јапански рат. У илустрованом часопису снимци руског цара и јапанског микада. Ми показујемо Немцима и Италијанима царев портрет они прете песницама. Они нама показују микада ми претимо песницама. Све се завршило великом тучом. Чини ми се да је то било у првом разреду гимназије... Одећа на Господару је руска, једноставна, и у тој једноставности је толико племенитости! Цар се није пред нама појавио у сувом злату, с безбројним ордењем и звездама, већ као замишљен човек оптерећен бригама. Сетих се многобројних револуционара који су пролазили кроз наше крајеве, како су га псовали и срамотили. Отад је прошло двадесет година; у сећању ми нису остале дословне речи Господара, али смисао његовог говора и поједине фразе су за читав живот запамтили сви који су тада били на Марсовом пољу. Господар је честитао нама, првој словенској војсци спремној да се бори заједно са братском руском војском за своје ослобођење од туђинског ропства. Никада моја војска није била толико јака као данас. Она чека само моју заповест па да пређе Карпате. И ви ћете бити први који ће заједно са мојом војском ући у ваше ослобођене крајеве. Честитам вам бојни поход под заповедништвом храбрих српских официра! Русија неће заборавити вашу жртву. Тако је и било: Руска војска је 1916. године била јака као никада, имала је довољно наоружања чије помањкање се 1914. године осећало. Сада су на сандуцима били натписи: «Гранате не штедети!». Па ипак је 1917. године дошло до преврата. Много година је пало у заборав, много тога страшног је доживљено, али ми је и дан-данас тешко да потиснем узбуђење кад се сетим говора Господара пред првом словенском војском у лето 1916. године у Одеси. Господар је сам, у пратњи команданта наше дивизије, на коњу обишао читаву кару, посвећујући посебну пажњу српским официрима с високим борбеним одличјима. Одлазећи, прешао је погледом наше пукове и, опраштајући се, салутирао. Стихијски, не чекајући команду, наши војници повикаше поздрав, потресени оним што се дешава, и тек када је Господар био далеко, људски вихор је почео да јењава. Задржаћу се мало на оним осећањима која је тада у нама изазвала Русија. Ми, аустријски Словени, волели смо руски народ и руску културу. Али, начитавши се и наслушавши се од страних и руских непријатеља Русије о ужасима самодржавља, прилазили смо с извесним предубеђењем испољавањима руске државности. Све нас је изузетно копкало питање: ко је Он? Бели цар о коме маштају наше епске песме? Или деспот, угњетач свога народа?

година 2011.

Бр. 3

ИСТОРИЈА

Свакако да је у нама још увек било подозрења према дворанима који су наводно под утицајем Немаца и одговорни за поразе. Зато смо са задовољством и радошћу видели да је Русија умногоме претекла Западну Европу, да се последњих година пред рат у Русији брзо развијала привреда, културни и политички живот. У разговорима с образованим Русима трудили смо се да сазнамо какав је положај сељаштва, запиткивали о «страшним земљопоседницима». Наша наивност је долазила до тога да смо чак покушавали да откријемо остатке кметства, сазнамо подробније о патњама политичких затвореника који се злопате у ланцима «у дубини сибирских руда». И ту смо сазнали да је у Русији под «најреакционарнијом владом на свету» као одговор на многобројне терористичке акте, политичка убиства, подривачку делатност у свим областима културног живота, чак и у школи, књижевности, уметности и Цркви, на смрт осуђено знатно мање политичких злочинаца него у било којој западној земљи. Да Сибир није ледена пустиња, да већина политичких злочинаца није тамо на робији већ у прогонству, стичући теоретска и практична знања која ће им затребати у даљем животу после ослобођења. На велико чуђење смо сазнали да земљиште сваке године све више од земљопоседника прелази у руке сељака. Први пут смо у правом светлу видели изузетну личност Столипина, против чијих реформи су се борили како револуционари тако и реакционари. Револуционаре су реформе лишавале наде у преврат, а реакционаре застарелих привилегија. Кривицом аустријских политичких «филтера» који су нам пропуштали само информације које оцрњују Русију, нисмо видели праву Русију. Револуционарна омладина, оруђе у рукама и самој њој незнаних сила, имала је на нас велики утицај, и често смо босјаке и «дно» Горког поистовећивали с руским народом. Већ у заробљеништву, уверили смо се у високу образованост руских интелектуалаца, у то да је руска жена неупоредиво образованија од западне. Свуда се, у свим областима руске државности, могло видети како Русија полако али незадрживо постаје моћна империја. А шта рећи о ширини руског начина живота, о једноставности и племенитости истинског Руса! Руска култура, племенита и величанствено једноставна, постепено је очарала нашу душу и истиснула из ње западноевропску културу коју смо појмили разумом, а не осећањима. Почели смо да препознајемо праву Русију, с њеним светлим и тамним странама, и прихватили је онакву каква јесте.

У Добруџи Завршио се наш живот на шестој станици у Одеси. Добили смо наређење да се укрцамо у ешалоне и кренемо према Ренију, Пруту и Дунаву. Искрцали смо се предвече и поставили логор на узвишици. Војници су у гомилама силазили на своју реку и певали «Дунаве, Дунаве, тиха водо плава». Градови и села многих добровољаца били су на обалама Дунава и можда су њихова млађа браћа управо терала коње према њему на појило? Грана се лелуја на таласима и пролази крај мене. А можда је пловила Савом па Дунавом од самог Београда? Наши потоци, студенци и речице што протичу мимо наших домова сви су они ту, у овим водама. Међу војницима није било уобичајеног весеља, осетили су дах своје отаџбине. И нису само воде Дунава наводиле на мисли о њој. Чекали смо да нам Румунија отвори пут Дунавом до српске војске на Солунском фронту. 25. августа 1916. године смо у пуној борбеној готовости почели да се укрцавамо на дереглије. Разлегале су се песме, опет се повратило расположење, нешто посустало током живота у логору, и када је омањи тегљач затрубио и повукао нас узводно Дунавом, у ваздух су полетеле шапке и над таласима се разлегло сложно певање. Чернавода. Искрцавање. Сунце пржи, степа, брежуљци, равница с пожухлом травом. Кокарџа. Ту смо се накратко зауставили. Поделили су нам ручне гранате и вежбамо бацање. Кад ће нам већ једном дати оквире за пушке и исправне митраљезе? Изгледа да нам је суђено да оружје задобијамо у боју, отимајући га противнику... А Господар је заповедио да се нашој дивизији изда потпуно нова опрема. Бригада креће. Ускоро са својом четом избијам напред, ми смо у претходници. Обзорје се у виду равне линије удаљава од нас тонући у врелу степу. Идемо читав дан, дижући путем прашину. Предвече козачка коњичка патрола уноси извесну живост. 61. дивизија иде обалом Црног мора. Од јутрос, сем вас, никог нисмо видели. Па где су Румуни? Савезници? Никог нисмо видели. Зар тако? Изванредно! Биће изванредно, Ваше благорође! смеши се командир патроле и окреће коња.

Бр. 3

година 2011.

ИСТОРИЈА

Недостајала нам је вода. Довозили су је издалека у бурадима, и ја сам је сам делио, постројивши чету у потиљак и на једвите јаде, не без примене силе одржавајући ред. У четама где је подела воде наложена подофицирима, војници су, измучени жеђу, наваљивали на буре и просипали драгоцену течност. То се често дешавало. Људи су, разбивши судове, потом покушавали да просуто покупе с ужареног песка. Стигао је коњаник и саопштио да су пред нама Немци и Мађари. Та новост је чудотворно деловала на уморне добровољце. Моја чета у претходници запевала је борбену песму и осоколила се. Осећао сам да је та вест измишљена и задивио се умећу команде да психолошки утиче на добровољце. Сваком од нас је било тешко у души због очекиване братоубилачке борбе са Бугарима. И Бугари су, знам, осећали грижу савести пуцајући у Русе. Ни на српском фронту, на жалост, није било другачије. Желео бих да се присећам победоносних битака, када су се Словени заједно борили за своју заједничку слободу, а не о Брегалници и Добруџи... Смркавало се. Претходница се зауставила на гребену пешчаног брежуљка. Пришли су нам командант и официри батаљона. У великом полукругу од истока до запада горе села. Сумрак се згуснуо. У даљини избијају пламичци. То браћа Бугари шрапнелом поздрављају браћу с Тихог шапћем после сваке експлозије.Дона: «За Шипку! За Плевну!» Ћутке посматрамо језиву и прелепу слику. Пале се звезде, намигујући нам. Кога то од нас зову? Један од мојих командира водова, Србин из Срема, философ, каже: Сви ћемо овде, у овој равници, изгинути. И онда ћемо сазнати ко је био у праву: Шопенхауер или мој вероучитељ. гунђа стари српски четник, командир Сви смо ту готови треће чете брђанин Ђурђевић, шарајући ногом по песку, навикао на спуштање и пењање.

Свануло је светло сунчано јутро 28. августа 1916. године. Дојахао је командант пука и издао ми наређења. Моја чета је кренула пољем, потом путем и ушла у запаљено село Карасинан. Коњичка извидница је пред покрет јавила да је непријатељ осам-девет врста далеко. Иза села почиње брежуљак. Моја извидница, премда пешачка, али поузданија, запазила је некакве јединице на брежуљку. Развивши се у стрељачки строј по водовима, кренули смо напред. За то време су се иза нас у дубодолини окупиле чете, митраљеске двоколице и штаб пука са заставом. Попели смо се на узвишицу и видимо: на једно петсто корака батаљон у смакнутом борбеном поретку. Војници кажу: «Руси!» Официри вичу: «Руси...» Напредујемо још 20-30 корака, и јавља се немир у души. Заустављам чету и гледам кроз двоглед. А дали су нам двогледе као из позоришта, ништа не могу да разаберем. Опсовавши, бацам га на земљу. Осврћем се наши су још увек у дубодолини, ми смо сами. Ко су они? Шапке су руске, и униформе као да су исто руске. Али ми се они на крилу не свиђају. Имају некакве сиве пелеринице. Не, мислим се, нису то Руси. Вичем чети: «Спреми се за јуриш!» Поравнавам строј и крећем се у сусрет батаљону да разјасним јесу ли непријатељи или наши. И ту би нам био крај да се однекуд нису зачула два пуцња. Јуриш! Трубачи сложно изведоше злокобну песму бајонета, војници заурлаше «На нож! На нож!» и ми јурнусмо на зид који је бљувао ватру. Видим: нећемо до њега стићи живи. А наше чете се још увек не виде. Лези! Брза паљба! Слева, из кукурузишта, журно се повлачи непријатељска батерија. Батаљон се креће на нас. Лако је командовати «брза паљба» када се војницима меци расипају и они их купе са земље! Та није случајно што су измишљени оквири. Али, ватра је ипак делотворна. И за то време су колоне, митраљези и штабови у дубодолини заузели борбени поредак и појавили се на гребену. Ми смо свој посао обавили: задржали смо непријатеља.

Где то има да се ратује на таквој равници? Свака чета је сложила пушке у купе и сви су умотавши се у шињеле полегали на песак. кажем својим војницима из Босне, Баната и Лике. Спавајте, сутра је битка Истим словенским речима Спавајте, сутра је битка бугарски официр говори својим војницима из Софије, Трнова и Пловдива.У зору су се зачуле шеве.

Здесна од нас незаборавна слика. Избивши на узвишицу, јуришају с бајонетима.наше чете по водовима сви официри испред Командир треће чете Ђурђевић се заноси у трку, нагиње, прави још два корака, испушта сабљу и пада. Остали јуришају даље, прескачући тело свог командира. Здесна, на падини суседне узвишице, јуриша поручник Шест са својим Банаћанима. Пада као покошен. Чете се проређују, многи остају да леже на земљи. Време је да и ми кренемо с бајонетима. Прекидамо ватру, устајемо и крећемо. Нисмо претрчали ни двадесет корака, кад чујем узвике: «Бугари у позадини!»

година 2011.

Бр. 3

ИСТОРИЈА

Окрећем се и хвата ме језа. Батаљон истих онаквих војника као они које нападамо, креће нам се у позадину. Ми смо на крајњем левом крилу. Чета се усколебала и повлачи ме за собом. Једва је заустављам. Језиво је, игра ми пред очима. Русија се у виду огромне географске карте уздиже над степом и гледа нас. Чета је залегла. А можда су то Руси? По сваку цену морам разјаснити. Сав очајан трчим у сусрет лавини која се приближава. Руси? Бугари? И зашто им је Александар Други дао руске униформе? Очима тражим злокобне сиве пелерине. Као да их нема. Опазили су ме. Не пуцају. Неко с најближег крила маше. И ту сам у тренутку осетио слабост у ногама, телом ми се разлила топлила, и у мени је зазвонио двадесетдвогодишњи живот и радост што је опасност минула. Чујем гласове: «Српски официр!» Заједно са њима ударамо на крило. Бугари су се усколебали, њихови редови се дижу и беже натраг. Али шта је то? По читавом пољу посејани њихови мртви и рањени. Зар их је тако много? И пазиш да не згазиш оне који су прославили словенску ствар у последњем рату са Турцима. Наши војници се халапљиво бацају на метке, и оно оквире који одговарају трофејним аустријским пушкама којенајважније су нам издате у Одеси. У боју се донаоружавамо. Бојно поље је остало иза нас. Међутим, од 250 људи моје чете у строју је остало њих 117. Увече смо се журно повукли: Румуни, новостечени савезници, повукли су се тачно онолико колико смо ми напредовали. Изнурени после битке, гладни, жедни, повлачимо се у смакнутом борбеном поретку читаву ноћ, скоро без одмора. Упоредо са нама напредују непријатељске јединице. Пред зору руска коњица шаље вест да смо изашли из окружења. Ујутру је почео пљусак. На брежуљку нас је сачекао командант корпуса генерал Зајончковски. Скинуо је шапку и поклонио нам се до земље. Несретнику је пао камен са срца, «Аустријанци» су се исказали. На жалост, после пете битке, повукавши се иза Дунава, многи се више нису могли исказати: дивизија од 16.000 бајонета спала је на само 2.000 њих у строју. За мене је последња битка била код Кокарџе. Три пука непријатељске пешадије усред ноћи су кренула на наше ровове. Објавнице су успеле да отворе ватру. Ватра из пушака и митраљеза, усредсређена на мали простор, достигла је такву јачину да се чинило као да вода ври у котлу. Ујутру се непријатељ повукао уз велике губитке. На њиховој страни се уздигао аеростат са посматрачем, и ускоро су прорадили тешки немачки топови и Макензенови мерзери. Тукли су систематски, упорно, не штедећи гранате.

Бр. 3

година 2011.

Другог дана сам добио наредбу: са својом четом, у којој је дотле преостало свега 70 људи, да заузмем међупростор између прве и друге бригаде. Према подацима штаба, тамо се очекивала турска коњица. Сакрили смо се у високој трави. Кроз два сата видим двојицу војника како журно одлазе. Шаљем патролу напред и сам устајем да осмотрим поље. Не приближава се турска коњица, већ знатно горе: стрељачки стројеви непријатељске пешадије. Војници хоће да се повуку. Задржавам их. Ми морамо дејствовати самостално. Трчим на узвишицу да одаберем положај за претходницу. Приметили су нас, и гранате почињу да рију земљу. Недалеко од мене се диже црни стуб, други већ крај мене. Тупи бол, десна нога одрвенела падам. Чета се повлачи у дубодолину и не чује моје дозивање. Стрељачки стројеви противника прилазе полагано али поуздано као казаљке на сату. Па шта! Неће ме ваљда обесити у Љубљани или Трсту! Вадим наган. Како је све природно и логично: чета се удаљава, смрт се приближава! Тутњава експлозија се у тренутку утишава, и последњом снагом зовем у помоћ. Чули су ме, и један ми војник притрчава. То је болничар, али не обичан, већ босански. Он се увек налазио у стрељачком строју, ишао са нама у јурише, односио рањенике, доносио метке. Био је један од оних ћутљивих јунака који нашу отаџбину чине јаком у тешким тренуцима. Натоварио ме је на леђа и понео. Није ни стигао до дубодолине, кад непријатељ посла за нама кишу шрапнела. Опекло ме је на два места по леђима, а мој Босанац се заљуљао рањен у потколеницу. Али ту притрчаше тројица наших, ставише ме на пушке и понесоше. Ноћ је охладила врелу пешчану Добруџу. Двоколице се крећу белим путем преплављеним месечевом светлошћу. У степи је тихо. Колико је звезда на небу... Крај мене лежи војник. Он полако умире. Уз тихо стењање живот напушта рањениково тело. Опет ћу отићи у Русију. Ја, Словенац, у српској униформи, на руским двоколицама, са три ране, имам на то право. Клопарају точкови воза, не смета им јечање рањеника. Ноћ усред Румуније. Фењер за фењером, бели мантил лекара-Румуна. Питам на француском: «Хоће ли бити превијања? Повез ми је склизнуо с леђа и јако ме боли». Али лекар-Румун је заузет: вакцинише против тетануса. Само своје, Румуне. Ипак падам у дремеж. Буде ме крици у суседним одељцима: «У Русију! У Русију!» Шта би то могло да значи? Врата се отварају, и човек с фењером пита: «Ко жели да остане у Румунији? Ко хоће да иде даље, у Русију?» Наше одељење једногласно одговара: «У Русију!»

ИСТОРИЈА

Добровољачка дивизија је сјајно издржала ватрено крштење, али с огромним губицима. После толике проливене крви добровољци су с правом сматрали да су равноправни с другим савезничким армијама. Тим пре што је дивизија могла имати много боље наоружање. Муницију су нам дали без оквира, митраљезе трофејне, често неисправне. Донаоружавали смо се током борбе, отимајући од противника.

Нисмо ли управо зато и подигли своју заставу што нам је било одвратно насиље примењивано према Словенима у Аустроугарској? Добровољци су оштро протестовали против «присилних добровољаца» и других грешака команде корпуса. Али, те су се грешке настављале, а затим се поновиле већ у државним размерама у Краљевини Југославији, хранећи све разорне снаге у тој држави.

Док је дивизија била на фронту, српска команда у позадини и локалне руске војне власти испословале су дозволу владе за принудно резултатмобилисање Јужних Словена ратних заробљеника. Та одлука таштине и несналажења у политичким питањима задала је смртни ударац принципу добровољности.

Од 40.000 официра и војника у корпусу је после Фебруарске револуције 1917. године остало највише 7.000. Део добровољаца који су остали у Русији отишао је у Белу, а део у Црвену армију. Други су се разишли по Русији и касније се вратили кући. Погинули су скоро сви Словени-официри који су се борили у јужној Добровољачкој армији. Многи су своје младе животе дали у армији адмирала Колчака. Слава им! Краљевска Југославија их се ниједном није сетила.

Друга српска дивизија се уз мале изузетке састојала од мобилисаних људи. Многи су били премлаћени због одбијања да јој се прикључе. Било је и убистава. Нама, истинским добровољцима, који смо једва постигли да нас приме у Руску армију, било је добро познато расположење у тој принудно мобилисаној дивизији, и знали смо да се са њом не сме појавити на фронту.

Трушнович А.Р. „Успомене корниловца“ (Генерал Л.Г. Корнилов један од вођа Белог покрета у грађанском рату)

О АУТОРУ Трушно́вић Александар рођен је 14. децембра 1893. године у мјесту Постојна које се налази 40 километара од Трста у данашњној Словенији. Дипломирао је медицуну у Бечу и књижевност у Фиренци. Током Првог свијетског рата био је официр у Српској добровољачкој дивизији, затим учесник Грађанског рата у Русији на страни Бијеле армије гдје је био командант митраљеског одреда у саставу Корниловског пука. 1920 године заробљен је од стране Црвене армије и избјегао је смрт стрељањем захваљујући Србима који су били у одреду Црвене армије а који су служили заједно са њим у Српској добровољачкој дивизији. До 1934 године живио је у СССР-у а затим се сели са пордицом у Београд гдје 1934-1935 године пише мемоаре први пут објављене у књизи „Успомене корниловца (1914-1934)“ . Крајем 1944 године одлази са породицом у Њемачку гдје је радио до смрти. Био је један од лидера „Нараодног-радничког синдиката руских солидариста“ и предсједник „Комитета за помоћ руским избјеглицама“. Аутор је књига „Успомене корниловца" (1914-1934), „Русија и Словени“ (1949) и „Цијена јунаштва“ (објављена постхумно 1955. године) У априлу 1954 године у Берлину је ухапшен од стране совјестских агената послије чега му се губи сваки траг. Није познато мјесто на којем је сахрањен.

година 2011.

Бр. 3

КУЛИКОВСКА БИТКА Припремио Рајко Ћулибрк

Бој између руске војске предвођене Великим кнезом Владимирским и Московским Димитријем Ивановичем и монголско-татарске војске који се одиграо 8. септембра 1380. године на Куликовом пољу (сада Куркинска општина Тулске области) представља једну од највећих битака средњовековља и прекретницу у борби руског народа против монголско-татарског ига. Монголско-татарска војска, у коју су улазили и одреди Черкеза, Осетина, Јермена, појединих народа Поволжја, као и најамнички одреди кримских Ђеновљана (укупно 100-150 хиљада људи), на челу с фактичким владаром Златне Хорде темником (војковођомкомандантом 10.000 војника) Мамајем, кренула је у лето 1380. године на Русију да скрши нарастајућу моћ руских кнежева (поготово Московског) и њихову тежњу за независношћу. Велики кнез литвански Јагаило (Јагело) и рјазански кнез Олег били су Мамајеви савезници. Добивши вест о Мамајевом поласку, Димитрије Иванович је у све руске кнежевине отпослао гласоноше с позивом да се све могуће снаге окупе ради заштите руске земље. Руски одреди су се окупљали на путевима према Москви - у Коломни и Серпухову - за случај да Мамај покуша да предухитри њихов напад. Пред полазак у битку, Димитрије Иванович је отишао код преподобног Сергија Радоњешког, у манастир који је овај основао у име Пресветог Тројства, да добије благослов за битку с непријатељима Православља.

Бр. 3

година 2011.

“Игуман читаве Русије” благослови великог кнеза Димитрија речима: “Бог Правде дарује ти победу и сачуваће те за вечну славу”. Сергије Радоњешки је у окупљену руску народну милицију послао монахе манастира св. Тројства Александра Пересвета и Андреја Ослабљу. Монаси Пересвет и Ослабља се латише оружја. Ко узме мач за одбрану рођене земље и рођене вере, нема на њему греха. Тај завет преподобног Сергија који је православну веронауку спојио с идејом руског родољубља, утицао је на умове Руса и током свих потоњих векова. У Коломни су уређени пукови, извршена смотра војске. Летописи истичу да такву огромну силу Руска земља одавно не виде. Пут обједињене војске водио је из Коломне преко Оке до Лопасне, па ван граница рјазанске кнежевине. У томе је и била Димитријева стратешка замисао која је омогућила ометање Мамајевог плана да се састане с литванским кнезом Јагаилом и рјазанским кнезом Олегом. Московска војска кретала се у потпуној тишини. Прелазак преко реке Оке завршен је 30. септембра, и војска је 6. септембра стигла до Дона, где је Димитрије и намеравао да сретне Мамаја. За место сусрета је, нимало случајно, одабрано Куликово поље. Читава географија Куликовог поља ишла је наруку руској војсци: реке, шуме и мочваре на крилима, узвишица на месту табора руске војске. Мамај се пак кретао према Куликовом пољу од Красне Мече. Руска војска се у ноћи између 7. и 8. септембра пребацила преко Дона, одсекавши себи одступницу, и заузела борбени поредак на развођу између Смолке и Доњег Дубњака.

ИСТОРИЈА

Језгро руске војске чинили су Московљани, као и ратници земаља које су признале власт московског кнеза. У походу нису учествовали ратници Новгородске, Њижегородске, Рјазанске и Смоленске земље. Московски кнез је рачунао на то да активним, офанзивним дејствима, као прво, спречи обједињавање противника, а као друго - да Мамајеву војску до ногу потуче пре његовог упада у руске кнежевине. Руска војска (100-150 хиљада) је 6. септембра стигла до Дона код ушћа реке Непрјадве. Истог дана одржан је ратни савет. На предлог Димитрија Ивановича одлучено је да се пређе преко Дона на Куликово поље. Прелазак преко Дона искључио је могућност напада Литванаца који су се приближавали граду Одојев, и обезбеђивао Русима повољне услове битке: величина Куликовог поља и шуме дуж обала река око њега ограничавали су могућност обилазних маневара монголско-татарске коњице. Руси су се 8. септембра ујутру пребацили преко Дона и под окриљем заштитног пука развили се у борбени поредак на Куликовом пољу. Истом месту приближавала се и Мамајева војска. Лево крило руске војске, које је требало да прими главни удар Татара, прелазило је у мочварне обале Смолке. Десно крило је исто тако било заштићено мочварним обалама реке Непрјадве, као и тешком коњицом псковске и полоцке дружине. У средишту војске били су окупљени сви градски пукови. Предходнички пук је ипак чинио део великог пука, док је заштитни пук имао задатак да заподене бој и враћа у строј. Било је предвиђено да оба пука ослабе снагу непријатељског удара на главнину снага. Иза великог пука била је смештена делимична резерва (коњица). Сем тога, од пробране коњице сачињен је снажан пук за заседу под командом искусних војсковођа - војводе Димитрија Боброка-Волинског и серпуховског кнеза Владимира Андрејевича. Тај пук је извршавао задатак опште резерве и био сакривен у шуми иза левог крила главнине снага.

У том пресудном тренутку битке избио је из заседе пук војводе Боброка и извео удар на крило и позадину монголско-татарске коњице која се пробила у руске редове. Изненадан и муњевит напад тог пука, подржан ударом других пукова, одлучио је исход битке у корист Руса. Непријатељска војска је уздрхтала и окренула се у бекство. Руски ратници су заробили канов штаб врховне команде и малтене 50 километара (до реке Красна Меча) гонили и уништавали остатке Мамајевих јединица. Губици су били огромни с обеју страна (око 200 хиљада рањених и убијених). Преподобни Сергије Радоњешки се током битке налазио у молитви, стотинама врста (врста - 1,06 км) удаљен од бојног поља и духовним видом пратио ток битке, говорећи братији имена палих ратника и читајући им молитве за покој душе. Куликовска битка имала је огроман историјски значај у борби руског народа за ослобођење од монголско-татарског ига. Показала је нараслу тежњу руских земаља за постизање независности и уздигла улогу Москве као средишта њиховог обједињавања. Премда победа у Куликовској бици још увек није довела до ликвидације монголско-татарског ига, ипак је Златној Хорди на Куликовом пољу задат смртни ударац, што је убрзало њен каснији распад.

Борбени поредак руске војске у целини је обезбеђивао отпорност на чеоне и крилне ударе, омогућавао прикупљање снаге из дубине и садејство између појединих њених делова. Окршај је започео око 12 сати двобојем јунака Пересвета и Челубеја. Обојица погибоше. Онда је монголско-татарска коњица, потиснувши заштитни и прегазивши предходнички пук током 3 сата покушавала да пробије центар и десно крило руске војске. Руски пукови су претрпели значајне губитке. Рањен је и сам Димитрије Иванович који се борио у оклопу обичног ратника. Када је Мамај главни удар пренео против левог крила и почео да потискује руске пукове, покренута је делимична резерва. Али, противник је успео да пробије лево крило Руса и избије у позадину главнине снага.

година 2011.

Бр. 3

ИСТОРИЈА

У Куликовској бици се испољило велико родољубље руског народа, надмоћ руске војне вештине над вештином МонголоТатара. Ослањајући се на моралну надмоћ руских ратника, устаника ослободилачког рата, Димитрије Иванович је дејствовао активно и одлучно. О великој војној вештини руског војсковође сведоче добро уходана извидница која је омогућавала доношење исправне одлуке; умеће да се тачно процене услови терена, погоди замисао непријатеља и узму у обзир његови тактички поступци; рационално грађење борбеног поретка руске војске и тесно садејство њених саставних делова током битке; најзад, вешто коришћење опште и личне резерве, а после њеног завршетка организација његовог гоњења. Велики значај у успеху Куликовске битке имали су одважност и самопожртвованост руских ратника и испољена самосталност и иницијативност војсковођа током битке. Кнез Димитрије Иванович је после те блиставе победе добио надимак “Донски”; 1988. године је проглашен за свеца. Велики кнез се упокојио 1389. године у 39. години живота. Сахрањен је у Архангелској саборној цркви Кремља. Преподобни Сергије је по предању присуствовао сахрани Великог Кнеза. Мошти монаха Александра Пересвета и Андреја Ослабље леже у храму Рођења Пресвете Богородице што је у Старом Симонову (код станице метроа “Аутозаводи” у Москви). У совјетско доба су оскрнављени и сам храм и мошти, али се у последње време, Божијом милошћу, храм обнавља.

Кнез Иван Донски

Дуел руског витеза и Татара Бр. 3

година 2011.

ИСТОРИЈСКА ЛИЧНОСТ

Огњеслав Костовић текст из публикације Српско-Руски односи историјски преглед, аутори: Рајко Ћулибрк и Илија Ковачевић

Костовић Огњеслав Игнатије Степановић рођен је 1851. у Визбургу у Аустрији. По националности Србин, живио је прво у Мађарској, а касније се одселио у Русију. Био је племићког поријекла и мада рођен у истој деценији као и Никола Тесла и Михајло Пупин, није имао среће да му име остане запамћено у историји српске науке. Иако је начинио многе изуме, остао је на маргинама. Дјед Јован и отац Стеван су били трговци житом из Новог Бечеја. По завршетку школовања управљао је паробродом за вучу шлепова на Дунаву. Ту му се родила идеја о чамцу-риби, подморници која носи осам људи и испод воде може да издржи 20 часова. Са овим пројектом се обраћао руском царевићу Александру Александровичу али без већег успјеха. Двије деценије прије Њемца Цепелина који је радио према нацртима Давида Шварца, Огњеслав је конструисао ваздушни брод, тзв. дирижабл „Русија“ и израдио за њега бензински мотор на водено хлађење и електрично паљење. Дирижабл је 1888. г. био практично готов али му је за завршну монтажу понестало новчаних средстава. Летјелица је остала да лежи у складиштима све док је није знатно оштетио пожар након невремена.

Задња нада Костовића да ће његов ваздушни брод бити тестиран у ваздуху пропала је након што је Министарство војске Русије одбило његов захтјев да откупе летјелицу. У Адмиралском бродоградилишту у Петрограду је правио дирижабл дужине 60 и пречника 12 метара са чврстом конструкцијом, дефинитивно различито од свих познатих летећих балона. Замисли Костовића оствариће касније њемачки гроф Фердинанд Цепелин. На више мјеста је написано да је Костовић проналазач првог ваздушног брода. 1879. године тражећи за изградњу дирижабла нов материјал измислио је „арборит” по многима први вјештачки, синтетички материјал, неку врсту шперплоче. У својој фабрици шпер-плоча у Петрограду, Костовић је израђивао кофере, чамце, понтонске мостове и друге предмете за практичну употребу као и дијелове за своје изуме. Године 1911. први на свијету створио је летећи чамац, хидроавион. Пројектовао је подморницу за осам људи са погоном на мотор од 100 КС са унутрашњим сагоријевањем на течно гориво, по руској историји, први на свијету, прије њемачког инжењера Отоа. Пријава за патент мотора поднијета је тек 1888. године, а ријешена четири године касније. Његов мотор је осмоцилиндрични са 80 коњских снага, док је Дајмлер направио мотор од свега једне и по коњске снаге. Костовић се дуго времена одрицао свог права на мотор, јер је настојао да сачува тајну за Русију због чега није пристајао да изнесе детаље свог проналаска. Међу многобројним проналасцима усавршио је и аеронаутичку телеграф-емисиону станицу.

година 2011.

Бр. 3

ИСТОРИЈА

Занимљива је и његова идеја о ваздушном торпеду и уређај за извлачење потонулих бродова. Костовић је остварио право на око стотину изума али су многи остали на папиру, што га је погађало али је упркос томе одбијао многе примамљиве понуде са Запада. Његови значајнији радови били су везани за војне потребе и као такви остајали у тајности. Зато је сасвим мало његових радова објављено у „Совјетској енциклопедији”. О српским енциклопедијма да и не говоримо. У Београду не постоји ниједна улица са његовим именом, а споменик поготово. У уџбеницима такође нема ни ријечи о овом генијалном Србину чијем духу су се клањали и цареви и маршали. Славио је сваке године крсну славу- Светог Николу. Поред многих пријатеља, на Слави му је редован гост био научник Мендељејев. Једна његова кћер се удала за српског официра, а кад је избио Први свјетски рат постала је, заједно са Надеждом Петровић, добровољна болничарка. Двије кћери Костовића су живјеле у Београду. Дирижабл „Русија“

Кад је децембра 1916. у Петрограду умро Огњеслав Костовић, новине су објавиле да је „нестао блистав проналазач и научник, човјек који је из много разлога заслужио да будуће генерације памте његову необичну судбину и научни подвиг”.

Први идејни пројекат за дирижабл из 1879. Годинe Бр. 3

година 2011.

МЈЕСТО ЗА ВАШУ РЕКЛАМУ

РАЗГЛЕДНИЦА САНКТ ПЕТЕРБУРГ Ана Бундало и Драгана Вржина

грб и застава Санкт Петербурга

Санкт Петербург, музеј на отвореном, град величанствене љепоте и природних феномена, релативно млад али истовремено оличје богате историје, традиције и културе, с правом се сматра једним од најраскошнијих градова свијета. Становници града су поносни на аристократски дух који већ пуна три вијека украшава средиште некадашње Руске Империје .

Бр. 3

година 2011.

РАЗГЛЕДНИЦА

Санкт Петербург се налази се на ушћу ријеке Неве у Фински залив што га чини важним транспортним и трговачким центром. Има статус федералног града и административног центра Лењинградске области и Сјеверозападног федералног округа. Послије Москве је други највећи град по броју становника око седам милиона - и други по важности јер је економски, индустријски, научни и културни центар Русије.

Међутим, упркос царевој жељи и амбицији, руско племство није било вољно да се из тадашње пријестолнице Москве пресели у нови Петров град. Но, с друге стране, нико од њих није имао довољно смјелости да се супротстави царевој вољи, јер је Петар владао чврстом руком, што подразумијева оштре мјере за све оне који се не повинују његовим захтјевима.

Санкт Петербург је као "прозор ка западу" 27. маја 1703. године основао Петар Велики. Често се погрешно мисли да је Петар граду дао име по себи, а заправо је град име добио по његовом свецу-заштитнику Симону Петру. Петар Велики је желио да модернизује Русију по узору на европске градове којима је био фасциниран, а овај дио Русије је управо био погодан за спровођење његовог плана у дјело због близине Западне Европе, Финског мора и великог броја ријека и канала, што би знатно олакшало транспорт робе, а самим тим побољшало услове трговања.

Санкт Петербург је проглашен пријестолницом Русије 1710. године и ту позицију је задржао све до 1918. изузев кратког периода од 1728. до 1732., када је двор премјештен у Москву.

Руски цар је желио да његов град има по неку карактеристику од сваког европског града, па је тако запослио велики број архитеката, градитеља, инжењера и осталих стручњака различитих профила из цијеле Европе. Изградња је текла под ефикасним и суровим вођством самог цара и изискивала је изузетан напор, с тога није било мјеста за избјегавање радних обавеза нити за бјекство радника јер се то строго кажњавало. У то вријеме цар је забранио изградњу грађевина од камена било гдје у Русији осим у Санкт Петербургу, јер је сваки расположиви камен требао бити употријебљен за изградњу нове пријестолнице. Како би остварио свој наум, наметнуо је правило по ком се ни једна кола, чамац или брод нису могли појавити у граду, а да при том не донесу одређену количину камења за изградњу града.

Послије смрти Петра Великог 1725. значајну улогу у развоју града имала је царица Ана која је престоницу вратила из Москве назад у Санкт Петербург и она је најзаслужнија за данашњи изглед града. Такође, за развој града је значајна и царица Јелисавета, а нарочито Катарина II, позната као царица Катарина Велика, која је у граду подигла најзнаменитије културне објекте. У богатој заоставштини Катарине II свакако се највише истиче споменик подигнут у част Петра Великог. Ријеч је о импресивном Бронзаном коњанику симболу града, али и најконтраверзнијем споменику у Петербургу. Подигнут је с циљем да промовише идеологију апсолутистичке власти, па су га на почетку неки сматрали за симбол тираније и страха. Међутим, кроз руску историју његова симболика се мијења. Данас се име Петра Великог везује за процват Руске Империје, реформе и стварање свјетлије будућности. Његову славу је овјековјечио и навећи руски пјесник, А.С. Пушкин у својој пјесми„Бронзани коњаник“.

Бронзани коњаник на Тргу Декабриста, 1782. год. француски скулптор Етиене Фалконе година 2011.

бр. 3

РАЗГЛЕДНИЦА

У „Сјеверној пријестолници“, како и сад понекад називају Санкт Петербург, као административном центру Русије, одиграли су се највећи догађаји руске историје, а о томе свједочи и чињеница да је од почетка постојања имао низ имена. Послије избијања Првог свјетског рата име града је промијењено у Петроград, 1924. године послије Лењинове смрти добио је име Лењинград да би 1991. био враћен стари назив Санкт Петербург. У њему је 1825. избио Устанак Декабриста, 1881. je убијен цар Александар II, Петербуршком крвавом недељом је започета Руска револуција ( 1905-1907 ), а у њему је свој зачетак пронашла и Октобарска револуција 1917. године.

КРСТАРИЦА "АУРОРА" Почетак Октобарске револуције 1917. која постепено доводи до оснивања Совјетског Савеза, означили су пуцњи са крстарице Ауроре, што је био сигнал за напад на Зимски дворац. Некадашњи ратни брод, који је одиграо велику улогу у руској историји данас стоји усидрен у луци у Санкт Петербургу, наспрам чувеног Морнаричког универзитета. Брод је 1957. године постао споменик Октобарској револуцији, а окићен је орденом Црвене заставе и орденом Октобарске револуције. Представља брод-музеј који посјећују милиони туриста, не диже сидро али своје бројне посјетиоце води на пловидбу кроз вријеме.

Бр. 3

година 2011.

ОПСАДА ЛЕЊИНГРАДА Лењинград је током Другог свјетског рата прошао кроз најтрагичнији период у својој историји. Био је одсјечен од остатка државе, под опсадом њемачких и финских снага од септембра 1941. до јануара 1944. године. Нацисти су област око Лењинграда означили као област њемачког насељавања. Никада нису покушали заузети град, већ је циљ опсаде био систематско изгладњивање становништва. Међутим, иако су били изложени јакој хладноћи, без струје, воде и уз крајње оскудне залихе хране, становници Лењинграда нису одустајали од борбе за свој родни град. С обзиром да су навикли на изузетно хладне зиме, Руси су одлучили да из њих извуку максималну корист, па су преко 100 километара залеђене површине језера Ладога, трасе коју су назвали Пут живота, допремали храну и муницију. План који се дакле односио на уништење око 3 милиона становника Лењинграда је осујећен након пуних 900 дана потпуне блокаде. За то вријеме је испаљено око 150 000 артиљеријских граната и око 100 000 авионских бомби. Коначан број жртава није прецизно утврђен. Постоје процјене да се ради о бројки између 670 000 и 700 000 страдалих, а већина процјена се односи на 1,1 милион страдалих Руса током опсаде.

РАЗГЛЕДНИЦА

Велика трагедија је забиљежена и у дневнику једанаестогодишње дјевојчице Татјане Савичеве. У њему је Тања забиљежила датуме смрти својих најближих,међу којима и својих родитеља, браће и сестара. Једино је поред мајчиног имена написала само датум и вријеме смрти, јер није имала снаге да уз њено име дода ријеч „умрла“. Ово су последње ријечи које је записала: „Савичеви су умрли. Умрли су сви. Остала је само Тања.” Тања је преживјела опсаду Лењинграда, али су лоши животни услови трајно оштетили њено здравље. Обољела од туберкулозе и прехрамбене дистрофије, ослијепила и уз велике нервне трауме, мала Тања је преминула са непуних четрнаест и по година. Њен дневник је коришћен као доказни документ на Нирнбершком процесу; постао је симбол опсаде. Лењинград је 1945. одликован орденом Града хероја. Храброст бранилаца града и њихово страдање исписано је у бројним књижевним, филмским и музичким дјелима. Славна руска пјесникиња Ана Ахматова је 1941. записала следеће стихове којима је описала ситуацију у граду:

"Птице смрти у зениту стоје, тај што ће Лењинград издати, ко је? Не вичите, он дише и снује, још жив је он и све чује: како на балтијском дну синови његови јаучу у сну. Како из груди им јецај: хлеба и до седмог се чује неба... Ал'суров је свод тај и шкрт, а из свих прозора гледа смрт.”

Познати руски композитор Димитриј Шостакович је за вријеме опсаде започео своју чувену 7. симфонију,познату и као "Лењинград". Амерички пјевач Били Џоел је написао пјесму Лењинград у којој спомиње дјечака Виктора чији је отац настрадао у опсади. Аутори дјела „Књига о блокади", Данил Гранин и Алеш Адамович, прикупили су бројна сјећања о хладној зими 1941., а према њој је Александар Сокуров снимио филм. Један од највећих руских редитеља Андреј Тарковски је у свом аутобиографском филму„Огледало" описао своје дјетињство под опсадом.

година 2011.

бр. 2

РАЗГЛЕДНИЦА

ПЕТРОВ ГРАД ДАНАС За разлику од Москве која све више подсјећа на урбане свјетске метрополе, градско језгро Санкт Петербурга и даље чине зграде подигнуте вијековима раније. Управо то је разлог зашто се под окриљем УНЕСКО-а налази 15% од свих грађевина у Петербургу, у шта свакако улази централни дио града, а строги правилници о градњи не дозвољавају било какво нарушавање амбијеталне цјелине. Тиме је једино Венеција град који се по броју споменика под УНЕСКО-вом заштитом налази испред Петербурга. Поводом јубилеја 300 година од оснивања града, који се славио 27. маја 2003. године, рестаурирани су многи дијелови старог града и палата, а реконструисана је и легендарна Ћилибарска соба у Царском селу.

НЕВСКИ ПРОСПЕКТ Невски проспект или Булевар Неве је главна и најпознатија улица у граду. Пружа се од зграде Адмиралитета, у правцу Москве и досеже до манастира Светог Александра Невског, руског националног хероја по коме је и добила име. С обзиром на важност Невског проспекта, на њему су од настанка града подизани споменици, палате, музеји и други културни објекти.

Бр. 3

година 2011.

Данас ова улица, осим историјске и културне заоставштине из ранијих периода, његује и дух савременог живота, па су на њој смјештене бројне сувенирнице, књижаре, ресторани, кафићи, бутици и десетине других радњи.

КАЗАНСКА САБОРНА ЦРКВА Најспецифичнији украс Невског проспекта представља Казанска саборна црква. Саграђена је на мјесту гдје је некада била мала црква у којој се чувала њена будућа главна икона. Саборна црква је специјално изграђена за Казанску икону Богородице, која се овдје налазила од времена када је град основао император Петaр Први. Изградњу саборне цркве је 1801. наручио император Павле са жељом да нова саборна црква подсјећа на катедралу Светог Петра у Риму. Изградња је повјерена Андреју Воронихину. Императорова намјера је била да од ње начини највећу православну цркву у Русији. Висока је преко 70 метара и има облик латинског крста. Фасаде су украшене рељефима и скулптуралним украсима.

Мапа ужег центра града са Невским проспектом, Исакијевским сабором, Казанском црквом, Храмом на крви, Петропавловском тврђавом, зградом Адмиралитета, Зимским дворцем и многим другим споменицима

РАЗГЛЕДНИЦА

Двадесети вијек је био изузетно тешко доба у историји цркве. Претворена је у Музеј атеизма, 1920-тих је била опљачкана а у Другом свјетском рату оштећена бомбардовањем - остало је хиљаду и по трагова оштећења. Тек 1990-тих се у цркву вратио црквени живот и започета je рестаурација и реконструкција цркве. У Казанској саборној цркви је сахрањен чувени руски војсковођа Михаил Иларионович Кутузов.

Сабор је пројектован тако да може да прими преко 10 000 вјерника. До данашњих дана овај храм има највећу куполу на свијету, високу 101.5 метара, која покрива више од једног хектара, а опточена је са сто килограма злата. Унутрашњост као и спољашњост храма су декорисани мозаицима, рељефима, скулптурама, златом и мермером. Туристима је дозвољено да са Исакијевског сабора разгледају вјероватно најљепшу панораму Петербурга, јер се сабор налази у старом дијелу града, у непосредној близини величанствених петербуршких споменика

ИСАКИЈЕВСКИ САБОР У близини Казанске цркве је Исакијевски трг на коме се налази један од најпрепознатљивијих обиљежја Петербурга, храм посвећен Св. Исаку. Историја Исакијевског сабора почиње са епохом Петра Великог који се родио на дан Исакија Далматинског те је 1710. у част свог покровитеља наредио изградњу Исакијевског сабора. Првобитни храм је био урађен од дрвета, тако да није био довољно стабилан да одоли снажним петербурким поплавама па је током једне oд њих разрушен. Друго саграђена црква је уништена ударом грома, али се тиме не завршава историја Исакијевског сабора јер се он гради изнова по трећи пут. Трећа црква је била саграђена на мјесту данашње, али њен изглед није одговарао намјени да буде главна црква у Русији. Зато је почетком XX вијека Александар I расписао конкурс за пројектовање новог Исакијевског сабора. Пројекат је направио млади француски архитекта А. Монферан.Изградња је почела 1818. и трајала је 40 година.

ХРАМ НА КРВИ У Русији се дуго његовала традиција да се у част неког историјског догађаја граде религијски објекти. Међу најпознатијима који су настали по овом принципу јесте храм Спаса на крви у Санкт Петербургу. Посвећен је Васкресењу Христовом, а налази се на мјесту гдје је убијен цар Александар II. Омиљена је црква свих становника Санкт Петербурга. Саграђена је у руском стилу и слична је цркви Св. Василија Блаженог у Москви. Градња најпознатије и најљепше цркве у Санкт Петербургу је започета 1883, а завршена је 1907. године. Вањски изглед је богато украшен разнобојним куполама, позлаћеним мозаичним панелима,керамичким плочицама, низовима прозора са пажљиво исклесаним луковима. Поглед на пет купола никога неће оставити равнодушним,поготовo ноћу, јер је прелијепо освјетљена. Унутрашњост цркве је декорисана са преијепих 308 мозаика међу којима нема ниједне фреске. За вријeме опсаде Лењинграда на куполу цркве је пала граната, која неким чудом није експлодирала. Током 1970-их почео је дуготрајан процес обнове којим се настоји поништити занемаривање и штета учињени на овој цркви у раздобљу након Октобарске револуције, када су је комунисти користили у разне сврхе, између осталог као шталу или складиште.

Након побједе над Наполеоном Казанска саборна црква постаје симбол руске побједе над Французима

година 2011.

бр. 3

РАЗГЛЕДНИЦА

Храм на крви; архитекта - А.А. Парланд

Бр. 3

година 2011.

РАЗГЛЕДНИЦА

ПЕТРОПАВЛОВСКА ТВРЂАВА

ЦРКВА СВ. ПЕТРА И ПАВЛА

Петропавловска тврђава је прва грађевина подигнута у граду. Тврђаву од дрвета је први започео Петар Велики 1703, а по пројекту Доменика Трецинија изграђена је камена тврђава од 1706. до 1740. Тврђава је требала да послужи за одбрану града у Великом сјеверном рату, али никада није коришћена. Касније је служила као база за градски гарнизон и као затвор за политичке или затворенике високог ранга. Неки од познатих људи који су ту били заточени су: царевић Алексеј, Тадеуш Кошћушко, Александар Радишчев, Фјодор Достојевски, Михаил Бакуњин, Николај Черњишевски и Јосип Броз Тито. Бољшевици су овдје за вријеме Октобарске револуције држали заробљене министре, последње заточенике у историји ове тврђаве. Већи дио тврђаве је 1924. претворен у музеј, а за вријеме Другог свјетског рата претрпила је знатну штету.

Главна зграда у чувеној Петропавловској тврђави је црква Св. Петра и Павла. Обликом подсјећа на брод из 18. вијека: високи источни зид је крма, а јарбол је представљен шиљатим позлаћеним звоником. На врху звоника се налази фигура анђела, чувара града, који служи као вјетроказ. Овај звоник, заједно са позлаћеним шиљком стоји на висини од 122.5 метaра, због чега је црква, у вријеме када је направљена, била највиша зграда у Русији. Дизајн цркве, укључујући декоративни ентеријер, указује на петербуршки обичај комбиновања традиција западне религијске архитектуре и древног руског црквеног дизајна. Тако се у унутрашњости цркве налази иконостас урађен дуборезом са позлатом што је дио православне традиције, и изрезбарена приповједаоница за свештеника , као у католичкој цркви. Данас је ова црква обавезна на туристичкој листи дестинација које се у Петербургу морају посјетити, јер су у њој сахрањени сви руски цареви од Петра I до Александра III. Земни остаци породице цара Николаја II и њихових пратилаца су сахрањени у посебној капели јула 1998, а крајем 2006. земни остаци царице Марије Фјодоровне су пренесени овамо из Данске, да би били сахрањени поред њеног супруга Александра III.

Петропавловска тврђава и црква Св. Петра и Павла

година 2011.

бр. 3

РАЗГЛЕДНИЦА

ПАЛАТЕ САНКТ ПЕТЕРБУРГА Када говоримо о Санкт Петербургу заиста је тешко одабрати најзначајније и при том најљепше особине овога града, не зато што их мањка, напротив, нема им краја. Међутим, сигурно ћемо се сложити око једног - неизоставни дио петербуршког идентитета засигурно јесу раскошне царске палате. Већином су настале у склопу идејног пројекта Петра Великог, који је у жељи да од Петербурга направи најфасцинантнији европски град, врло често организовао пријеме и балове на које је позивао своје грофове, и при том им поклањао простране парцеле на пустој периферији града. Ипак, свима је било јасно да великодушни цареви поклони значе само једно обавезу да на тим пространствима изграде здања изузетне љепоте, јер је и сам цар био заљубљеник у лијепо.

ЗИМСКИ ДВОРАЦ Међутим, од свих тих велелепних здања којима Петербург обилује, најраскошнији је свакако Зимски дворац, који је два вијека био службена резиденција руских царева (од XVIII do XX вијека). Зимски дворац је палата урађена у стилу руске барокне архитектуре, познате као рококо. Фасаде су декорисане у три боје, комбинација њежно плаве и бијеле, са позлаћеним декорацијама, чије спајање одише елеганцијом и раскоши. Дворац је смјештен на обали Неве, на чувеном Дворском тргу, који својом величином доминира старим дијелом Петербурга. Са центра Дворског трга анђео са крстом, постављен на високи гранитни стуб, Александровски стуб, мотри према главном улазу у Зимски дворац. Споменик је подигнут 1834. као симбол побједе над Наполеоновом Француском. Године 1922. дворац је припојен државном музеју Ермитаж.

Бр. 3

година 2011.

ЕРМИТАЖ Државни музеј Ермитаж представља један од највећих, најбогатијих и најљепших музеја свијета. Ермитаж је француска ријеч која у преводу значи усамљено мјесто. Основала га је царица Катарина II која је 1764. године купила преко 200 слика и формирала прву колекцију. Његова огромна збирка, коју данас чини преко три милиона експоната, је изложена у шест зграда Зимски дворац, здања Малог, Старог и Новог Ермитажа, Позориште Ермитаж и Зграда депоа. У музеју се чувају оригинална дјела Леонарда да Винчија, Рафаела, Тицијана, Микеланђела, Рубенса, Пикаса, Винсента ван Гога, Ел Грека, Монеа и других. Понос музеја је највећа колекција Рембрантових слика у свијету. Осим већ поменутог, музеј је познат и по својој археолошкој збирци, збирци средњовјековне европске умјетности, збирци скулптура и примјењене умјетности. Оволики број експоната непроцјењиве вриједности, који датирају од каменог доба до данас, је немогуће сагледати, а да се при том нешто не занемари, те се с тога посјетиоцима савјетује да се на почетку одлуче шта желе да виде. Постоје прорачуни да би посјетиоцу,ако би се задржао испед сваког експоната по минут, за разгледање читавог музеја требало 12 година, али је већа шанса да покуша да задржи поглед 2 секунде на сваком експонату и да проведе 70 дана у Ермитажу. Ермитаж ће 2014. прославити 250. рођендан. Поводом овог јубилеја руска влада ће у реновирање једне од највећих ризница свјетског блага уложити 12 милијарди рубаља (280 милиона евра).

РАЗГЛЕДНИЦА

ПЕТЕРХОФ - ПЕТРОВ ДВОРАЦ Посјета граду - музеју свакако би морала подразумијевати и обилазак Петерхофа, Петровог дворца смјештеног у истоименом граду у Русији, 20 киломатара западно од Петербурга, који је био омиљена резиденција Петра Великог, па је по њему и добила име. Град Петерхоф је познат по комплексу паркова и палата распрострањених на површини од око хиљаду хектара, и једна је од омиљених туристичких дестинација у читавој Русији. Петерхоф је невјероватни музеј на отвореном, са највећим и најљепшим комплексом фонтана на свијету. Има их преко сто, међу којима се издвајају фонтана пирамида, затим Адам, Ева, Сноп и многе друге, од којих свака има своју симболику. Међутим, комплексом доминира Самсон који је савладао лава, а представља симбол побједе над Швеђанима у бици код Полтаве ( данашња Украјина ).

Руски "Версај" како је још зову, има око 300 метара дугу Велику палату у којој се налази и тзв. Катаринин пут тј. дио којим је смјела ићи само царица, док би посјетиоци чекали у једној од дворана за примање. Уз палату је црква Св. Петра и Павла, са позлаћеном куполом на којој је двоглави орао, симбол царске Русије. Палата је служила као царска резиденција до Октобарске револуције, када је 1918.проглашена музејом. Током Другог свјетског рата Петерхоф су од 1941. до 1944. окупирали нацисти. Прије тога су совјетске власти евакуисале преко 8 хиљада предмета и око 50 статуа из ове палате што их је спасило од уништења. Палата је у току рата потпуно уништена од бомбардовања и борби. Реконструкција палате почела је послије рата, а траје и данас. Доњи парк је поново отворен 1945., фонтане су поново прорадиле 1946, а копија скулптуре Самсона је играђена 1947. Реконструкција велике палате је почела 1952, тако да су маја 1964.поново отворене за публику дворане музеја Петерхоф.

година 2011.

бр. 3

РАЗГЛЕДНИЦА

ЦАРСКО СЕЛО ИЛИ ПУШКИН

Бр. 3

У близини Петербурга је и Царско село или Пушкин, градић кога тако називају јер је у њему неко вријеме живио познати руски пјесник. На територији овог града, почетком 18. вијека, Петар Велики је својој супрузи Катарини Првој даровао пространо имање у част рођења кћерке - будуће царице Јелисавете, гдје је изграђена велелепна палата, некадашња резиденција руских царева, а данашњи музеј са предивним парковима.

Међутим, за вријеме Другог свјетског рата дворац је великим дијелом био разорен. Совјети су на почетку рата из палате изнијели један дио вриједности, али с обзиром на то да је градић био под фашистичком опсадом, Њемци су при повлачењу однијели преостале драгоцјености, а остало су разрушили и спалили, а најзначајнији симбол Катарининог дворца, Ћилибарску собу, су у потпуности опустошили.

Фасада зграда у Царском селу је урађена у предивном тоналитету плаве и бијеле боје са златним орнаментима. Дворац је уредио италијански архитекта Растрели, а невјероватни умјетнички радови, осликане таванице, позлаћене дворане у којима су одржавани балови представљају раскош каква вјероватно не постоји нигдје више у свијету. Дворац је Катарини II служио као резиденција у којој је живјела и примала дипломате. Фасцинантна је плесна дворана од 900 квадратних метара, јер је у позлату дворане потрошено 9 килограма злата у танким листидима.

Руска Федерација је за рестаурацију ове собе издвојила девет милиона еура, уз још два милиона које је поклонила Њемачака. На то је утрошено 6 тона јантара у 150 нијанси његових боја. Јантаром су обложени и дијелови намјештаја, као и оквири на сликама.

година 2011.

РАЗГЛЕДНИЦА

КУЛТУРА

МОСТОВИ САНКТ ПЕТЕРБУРГА

Санкт Петербург је познат као град културе и умјетности. Има преко 40 позоришта, а најпознатији је Марински театар у чијем склопу ради и чувени Кирилов балет. Такође један од чувенијих театара који је основан 1756. по налогу царице Јелисавете јесте Александрински театар. У Петербургу је смјештена и најпознатија балетска школа на свијету академија Ваганова. Основана је 1738. године, а развоју балетске умјетности су велики допринос дали Сергеј Дјагиљев, Маријус Петипа, Вацлав Нижински, Матилда Марија Кшесинајска и Ана Павлова.

Санкт Петербург је због мноштва канала, заједно са Фонтанком, Мојком, Великом Невком и другим притокама Неве познат и као "Сјеверна Венеција".Незабораван доживљај, а можда и најбољи начин да се види велики дио града, је свакако крстарење које се обично започиње Фонтанком или неком другом притоком, а завршава на Неви, чиме се ствара реална слика о величини и љепоти Петербурга.

У граду се налази неколико великих библиотека. Највећа је Национална библиотека Русије која са 30 милиона дјела на преко 85 језика је друга највећа библиотека у Русији. У њој се чува најстарији датирани источнословенски рукопис, црквенословенско Остромирово јеванђеље из 1057. На другом мјесту је Библиотека Руске академије наука из 1714. посједује 17 милиона књига, а на трећем је Пушкинова библиотека са 5000 дјела која садржи и вриједну колекцију дјела из приватне колекције великог пјесника. Санкт Петербург је граду у којем су живјели и стварали највећи руски књижевници и умјетници: Пушкин, Достојевски, Гогољ, Ахматова,Jeсењин, Блок, Бродски, као и најчувенији свјетски композитори Михаил Глинка, Модест Мусогорски, Николај Римски-Корсаков, Пјотр Чајковски, Игор Стравински, Дмитриј Шостакович.

Данас се у граду налази око 342 моста од којих 22 на Неви, а сваки од њих је право ремек дјело. Довољно је споменути да не постоје два моста у Петербургу који имају исту ограду. Сваки од њих је украшен јединственом„гвозденом чипком“. Први мост је настао кад и сам град, маја 1703. Био је од брвана и спајао је острво Зајчиј с Градским острвом, више пута је преправљан, а данас се зове Јионовски мост. Један од најпознатијих мостова Санкт Петербурга је Аничков мост, који је име добио по мајору Аничку, чији су војници 1715. по наређењу Петра I, поставили мост од брвна преко Фонтанке, на путу ка тргу "Бољше перспективе", садашњег Невског проспекта. Иако је мост у каснијем периоду постао камени, име мајора је сачувано. Оно што краси Аничков мост је чувена скулптура "Укротитељи коња", коју је урадио Петар Клод, на захтјев цара Николаја I.

Марински Марински театар театар

година 2011.

бр. 3

РАЗГЛЕДНИЦА

Поцелујев мост је један од гвоздених мостова, саграђен 1816. на Мојки. Легенда о растанцима морнара с дјевојкама, када пољупцима није било краја се везује за овај мост. На руском поцелуй значи пољубац. На кривини канала Грибодејева налази се један од најромантичнијих мостова - Лављи мост. Александар Пушкин је ту долазио, а у поеми "Медни садник" је опјевао петербуршке мостове. Посебан доживљај је свакако посјетити Санкт Петербург док трају "бијеле ноћи" и доживјети чувено раздвајање мостова на Неви. Бијеле ноћи почињу крајем маја и трају до почетка јула. Феномен познат као бијеле ноћи не јавља се само у Санкт Петербургу, али има посебно значење, јер нема ништа романтичније од шетње поред Неве и канала по скоро дневној свијетлости у било које доба дана и ноћи.

Раздвајање мостова на Неви за вријеме „бијелих ноћи“

Хотел Англетер у Санкт Петербургу мјесто гдје се 1925. године убио чувени руски пјесник Сергеј Јесењин

Бр. 3

година 2011.

Метро - основан је 1955. а раскош и љепота његових станица засигурно доликују једној светској метрополи као што је Санкт Петербург.

Аничков мост

РУСКИ СПОМЕНИЦИ КУЛТУРЕ И ПРИРОДЕ ПОД ЗАШТИТОМ УНЕСКA Бранка Врућинић

УНЕСКО под свјом заштитом чува најзначајније споменике природе и културе из свих дијелова наше планете. Русија се као највећа земља на свијету, на ову листу уписује са 23 споменика.У овом броју Газете упознаћемо споменике из европског дијела Русије.

ЗАПАДНИ КАВКАЗ Западни дио планинског вијенца Кавказа, од Црног мора до планине Елбрус у Русији, jедини је велики планински вијенац у Европи који није претрпио значајне промјене људским дјеловањем. На најзападнијем дијелу заштићеног подручја, налази се Кавкашки национални парк биосфере.

година 2011.

Бр. 3

РАЗГЛЕДНИЦА

МОСКОВСКИ КРЕМЉНајпознатији руски кремљ, историјско утврђено средиште Mоскве, у близини ријеке Москве. Укључује четири палате Кремља, трг са Црквом Василија Блаженог, Александровски парк и познати обрамбени зид са торњевима. Кремљ служи и као службена резиденција предсједника Русије. На Унескову листу уписан је заједно са Црвеним тргом који одваја Kремљ од од старе истријске трговачке четврти Китај-город (кинески град). Црвени трг се често сматра наjважнијим московским тргом и срцем цијеле Русије. Главне московске улице управо се одавде шире у свим смјеровима.

ИСТОРИЈСКИ ЦЕНТАР САНКТ ПЕТЕРБУРГА, Града, смјештеног на ријеци Неви у коме се налази најпознатији музеј на свијету, Ермитаж. Основао га је Петар Велики. На листи свјетске баштине налази се заједно са повезаним групама споменика Царско Село, Петерхоф и Павловск.

ЦРКВЕ НА ОСТРВУ КИЖИкоје се налази у Оњешком језеру у руској републици Карелији. Цијело острво је претворено у музеј на отвореном, у којем се налази преко 80 историјских древних грађевина. Најславинији од њих је музеј-црква Кижи Погоста, због своје љепоте и дуготрајности упркос искључиво дрвеној градњи.

Бр. 3

година 2011.

РАЗГЛЕДНИЦА

СОЛОВЕЦКА ОСТРВА Највећи острвски архипелаг у Бијелом мору, на улазу у Оњешки залив. Припадају руској Архангелској области. На острву Соловки налази се Соловецки манастир из 15. вијека. Подручје је зштићено под именом " Соловецки историјскоархитектонски и природни музејски резерват".

СТАРИ ДИО ВЕЛИКОГ НОВОГОРОДА, Са кремљом и црквом Свете Софије- то је један од најстаријих руских градова. Основан је 859. године. На Унековој листи се нашао због својих средњовјековних споменика, цркава и манастира из времена када је био руска пријестоница. Новогород је тада био центар и извор руске културе, православне духовности, сликарства и архитектуре.

КРЕМЉ И КАТЕДРАЛА У ВЛАДИМИРУ, граду у Русији, административном средишту Владимирске области. Овај град је смјештен на лијевој обали ријеке Кљазме. Био је један од главних градова средњовјековне Русије. На Унесков попис заједно са Владимиром је уписан и Судаљ- такође град у Владимирској области. Спада у најстарије градове Русије и припада такозваном “Златном прстену градова“.

година 2011.

Бр. 3

РАЗГЛЕДНИЦА

ЦРКВА УСКРСНУЋА У КОЛОМЕНСКОЈУ Најстарија црква (1532.) у Коломенскоју, бившем царском посједу који се налази у близини Москве. Ова црква била је прва камена црква са високим торњем који је имао куполу у облику шатора.

СЕРГИЈЕВА ЛАВРА Најважнији руски православни манастир и духовно средиште Руске православне цркве. Налази се у градићу Сергијев Посад, око 80 км удаљеном од Москве. Основао га је 1345. године један од најслављенијих руских светаца, Свети Сергиј Радонежски,по коме и носи назив.

ПРАШУМА У РЕПУБЛИЦИ КОМИ Смјештена је западно од Урала, на сјеверозападу Источноевропске низије, и највећа је Европска прашума са 32.800 км површине. Представља подручје богато тајгама и тундрама са природним ријекама и језерима.

Бр. 3

година 2011.

РАЗГЛЕДНИЦА

КАЗАНСКИ КРЕМЉ Градска цитадела и историјско утврђено средиште Татарстана у граду Казану. Изградио га је Иван Гозни. Представља важно ходочасничко мјесто православаца. У Казанском Кремљу налазе се древне грађевине из 16. вијека попут Цркве Васкрснућа.

ФЕРАПОНТОВ МАНАСТИР Један од најчишћих примјера средњовјековне руске умјетности. Основао га је Свети Ферапонт 1389. Најстарија грађевина у манастиру Богородичина Црква изграђена је 1490. године и од три цркве које су подигните у том времену, најбоље је сачувана.

СТАРИ ДИО ДЕРБЕНТА, СА УТВРЂЕЊИМА Ово је најјужнији град у Русији и други по важности у Дагестану. У Дербенту има археолошких споменика старих преко 5000 година, па се стога сматра да је најстарији град у Русији.

година 2011.

Бр. 3

РАЗГЛЕДНИЦА

НОВОДЈЕВИЧАНСКИ МАНАСТИР Или Манастир Смоленске Богородице- један од најпознатијих манастира у Москви. Новодјевичански манастир основао је Василије Трећи, велики кнез Москве, 1524. године. Његова архитектура из 16. и 17. вијека остала је готово нетакнута.

КУРСКА ПРЕВЛАКА Полуострво, дугачко 98 км. Одваја Курски залив од Балтичког мора. Јужни дио припада Калињинградској области (Русија), а сјеверни дио југозападној Литванији. И руска и литванска страна превлаке су национални паркови. Највећи град Курске превлаке је Нида, туристичко одмаралиште.

Бр. 3

година 2011.

РАЗГЛЕДНИЦА

СТАРИ ДИО ЈАРОСЛАВЉА, града, смјештеног 250 км сјевероисточно од Москве. Јарославље је културно један од најбогатијих руских градова, нарочито се истиче по броју црква, а краси га и изузетна архитектура из 16. вијека. Припада тзв. Златном кругу, групи најстаријих руских градова у Европи. Данас је то једно од омиљених туристичких одредишта у Русији.

СТРУВЕОВ ЛУКЛанац геодетских ознака за триангулацију, пролази кроз десет земаља у укупној дужини од 2.820 км. Лук је успоставио руски научник њемачког поријекла Фриедрицх Георг Њилхелм, како би установио тачну величину и облик Земље. У време настајања лук је пролазио кроз само двије суверене државе: персоналну унију Шведске и Норвешке и Руско царство.

година 2011.

Бр. 3

СЛОВО ПРАВОСЛАВЉА ХРАМ ХРИСТА СПАСИТЕЉА У МОСКВИНајвећи православни храм на свијету Рајко Ћулибрк Гдје друго него у Русији, највећој православној држави налази се и највећи православни храм на свијету а то је храм Христа Спаситеља у Москви. Као и многи православни храмови у Русији и храм Христа Спаситеља је страдао током свог постојања и морао да се уздигне из пепела у који је бачен од стране бољшевика. Првобитна изградња храма трајала је четрдесет и четири године. Током изградње храм је промијенио и првобитно планирани изглед и мјесто изградње. Храм је подигнут у част једне од најзначајних побједа у руској историји а то је побједа над Наполеоном. Дана 25. децембра 1812. године посљедњи Наполеонов војник заувијек је напустио руску територију.

Истог дана руски цар Александар Први, нашавши се у Виљнусу, потписао је Указ о изградњи храма Христа Спаситеља у Москви у знак захвалности Богу који је спасио Русију од пропасти. Пошто се дан националног ослобођења поклопио са светковањем Божића, из тог разлога је главни олтар храма посвећен овом великом празнику – рођењу Христовом. Дана 12. октобра 1817. године на петогодишњицу ослобођења од Француза, постављен је камен темељац у Врапчијој Гори, гдје се својевремено налазио посљедњи ров Наполеонових војника. Међутим, послије смрти Александра Првог, у новембру 1825. године, околности су се промијениле те је 1828. године, због опасности од одрона напуштена изградња храма. Николај Први није заборавио обећање свог брата.Већ у априлу 1829. године расписан је нови конкурс.

Данашњи изглед храма Христа Спаситеља Бр. 3

година 2011.

СЛОВО ПРАВОСЛАВЉА

На конкурсу је изабран и нови пројекат а и локација за изградњу храма је промијењена са Врапчије горе на Алексејев бријег који се налази на обали ријеке Москве недалеко од Кремља. Побједник на конкурсу је био петроградски архитекта Константин Тон (чија су најпознатија дјела жељезничке станице у Москви и Петрограду, чувена шеталишта са сфингама испред Академије лепих уметности у Петрограду, Велика палата у Кремљу и Оружарница у Москви). Николају Првом много се допала оданост традицији, те је идејни творац овог пројекта назван оцем „византијског стила“. Занимљиво је да се овај московски храм налази на једнакој удаљености од Кремља као Исакијевски сабор од Зимског дворца у Петрограду. Московски митрополит Филарет је 10. септембра 1839. године поставио камен темељац новог храма, посвећеног двадесетпетогодишњици краја рата. Храм је постао и носилац идеје „ Москва је трећи Рим“. Висина храма надмашила је 100 м, због чега је под њену куполу могло да се смјести звоно „ Иван Велики“. Овдје се јасно уочавала мисао блиска руском народу – да је град Москва, као и цијела Русија, под заштитом Христа Спаситеља. Храм су осликавали најбољи сликари: Семирадски, Суриков, Бруни, Верешчагин, Крамској, Брулов, Вазнецов, Дал, који је златом опточио храм. Вајари Логановски, Рамазанов и Клод (творац Аничковог моста и споменика Николају Првом у Петрограду) створили су високе рељефе са темама из Библије и из руске историје. На зидовима храма су била исписана имена официра руске војске који су пали у рату с Наполеоновом армадом 1812. и другим непосредних битака против Наполеона. Освећење храма планирано је за 1881. годину, али због експлозије у Катаринином каналу 1. марта, када је убијен цар Александар Други, ово славље је одложено. Освештавање храма догодило се на Васкрс, 26. маја 1883. године, у присуству цијеле царске породице. Церемонији су присуствовали и ветерани рата из 1812. године. Бијеше их остало мало, са ордењем светог Ђорђа на прсима, и били су на сјеверној страни цркве. Тада је први пут изведена и увертира „1812“ коју је посебно за тај празник, компоновао П. И. Чајковски. У храму је прослављена стогодишњица побједе над француском армадом и тристогодишњица владавине династије Романов. Дана 26. априла 1908. одржана је служба посвећена откривању споменика Гогољу. Храм Христа Спаситеља је био центар духовног живота Русије све до његовог рушења у току Револуције. На мјесту храма предвиђена је изградња «Палате совјета». Изградња «Палате совјета» на мјесту храма требало је да симболизује борбу између Бога и човјека. Пројекат «Палате совјета» био је супротан од идеје коју је носио храм Христа Спаситеља. Здање је замишљено на неколико нивоа и требало је да буде украшено колосалним Лењиновим статуама. Сматрало се да ће та конструкција бити највиша у Москви и главна вертикала социјалистичке престонице – њена висина, како је планирано, требала је да буде око 500 метара.

Многи детаљи палате личили су на детаље храма, али су имали супротно значење: на врху палате требала је да стоји статуа Лењина умјесто крста, куполи Велике сале петокрака, а текст Стаљиновог Устава - написан на зиду хола палате. У подне 5. децембра 1931. године, храм Христа Спаситеља био је разорен. Послије прве двије експлозије ништа се није догодило, стајао је као и прије, а тек послије треће експлозије – пао је. У том тренутку, како каже легенда, старице одајући посљедњу почаст светом мјесту са друге стране ријеке Москве, молиле су Бога да казни бољшевике да ту, на Алексејевом бријегу, никада не никне ниједно здање осим цркве, тако је и било. Велики отаџбински рат прекинуо је изградњу„Палате совјета“ и од њених металних конструкција почели су да се праве тенкови за одбрану Москве 1941.године. На крају, тамо гдје су започети радови за изградњу «Палате совјета» 1958. године, изграђен је отворени базен „ Москва“ који ће на том мјесту остати све до девете деценије 20. вијека када се рађа идеја о обнови храма. Идеја о обнављању храма објављена је први пут године 1989, када је Свети Синод благословио обнову и обратио се руској влади са захтјевом да се храм изгради на истом мјесту. Било је потребно скоро пет година да би се изборио за обнову храма. Коначно 1994. године уклоњен је базен и започела је изградња темеља. Дана 7. јануара 1995. године патријарх сверуски Алексеј Други поставио је камен темељац. Бројни Московљани, гледајући пренос на телевизијским екранима, нису могли да вјерују да се дешава чудо. Национална религија, као феникс из пепела, рађала се из сопственог пепела. Обновљена је захваљујући хиљадама људи и у потпуном је складу са својом историјском сликом. Дана 19. августа 2000. године храм је освештан. Нови, стари, главни храм постао је убрзо духовни центар земље. Овдје се одржавају васкршње и божићне литургије и славе се велики православни празници. У прољеће 2003. године Московљани су имали прилику да виде реликвије апостола Андреја Првозваног, веома поштованог свеца у Русији, првог Христовог апостола који је благословио кијевска брда, гдје је положио крст предсказујући да ће ту стићи благослов Христов. У љето 2004. овдје је била организовано славље у част Тихвинске Богородице , враћене из Америке, прије него што је икона однијета у Тихвин, близу Новгорода. Рилке је једном рекао: «Русија је једина држава која се граничи с Богом».Не знам да ли је прије тога видио ову љепоту, али је сасвим извјесно да је храм Христа Спаситеља очигледан доказ да је Рилке био у праву, као и наш Црњански, који је на свој начин, објаснио шта означава свако слово њеног имена: „Р- рождество,Уускрсеније, С- славјанска,И- Исусова, Ј- једносушна..“, а ја бих додао да се поменута граница брише у тренутку кад човјек крочи у овај храм.

година 2011.

Бр. 3

МАНАСТИР СВЕТОГ ПАНТЕЛЕЈМОНА СОЛУНЦА – РУСИКОН СВЕТА ГОРА Страхиња Стојаковић

ИСТОРИЈАТ СВЕТЕ ГОРЕ И НАСТАНАК МАНАСТИРА СВЕТОГ ПАНТЕЛЕЈМОНА У Византији су већ у IX вијеку манастири била права средишта интелектуалног живота. У Светој Гори они то постају у XI и XII вијеку у правој мјери, а код нас тек у XIII и XIV вијеку. Први словенски монаси у Светој Гори, јављају се сигурно у другој половини X вијека. Потицали су, с почетка, највјероватније из ближе околине Свете Горе, гдје је словенских насеља било још од VIII вијека У XI вијеку утврђено је постојање руских монаха у Светој Гори. Њихов први манастир тамо, био је Ксилургов или Дрводељин, прозван тако, сигурно по свом првом оснивачу- занатлији. Први очувани акт тог манастира потиче из 1030. године и тиче се куповине неких келија Димитрија Ковача, за које је ксилуршки игуман платио 32 златника. Сви акти тога манастира у XI и XII вијеку писани су службеним грчким језиком, зато што су то били јавни акти о продајама или репарацијама, вршеним пред представницима других светогорских манастира, као пред свједоцима. У једном акту од 14.12.1142. године, како А. Соловјев наглашава, види се јасно ко је населио тај манастир. Тога дана пописан је инвентар Ксилурга и по том инвентару се види да је у манастиру било доста предмета, већином тканина означених као руске и то чак као „старе“ руске и, нарочито, доста руских књига. Руских рукописа у манастиру нашло се 52 и то све чисто црквених. Других рукописа није било, што је најбољи знак да су се монаси служили само књигама на свом језику. Бр. 3

година 2011.

Инвентар манастира са доста скупоцјених, златом украшених одежди и тканина, па куповање туђих келија и имања, довољно казују да је манастир имао средстава и прилога, које је добрим дијелом добијао из далеке руске отаџбине. Руси су већ тада показивали своју ревност за цркву. Света Гора је у XI вијеку код њих, несумњиво, имала добар глас. Чувени руски монах, оснивач славне Кијевско-Печерске Лавре, Антоније Печерски, живио је у Светој Гори, одакле је, са светогорским уставом, отишао у Русију да ствара монашке заједнице по Атанасијевом типу. Руски монаси су се током XII вијека толико развили да је Лаврентије, игуман Ксилурга, на Велику Госпојину 1169. године, замолио Светогорце да му уступе манастир Светог Пантелејмона Солунца. Тај манастир је некад био многољудан, простран и богат, први међу другостепенима али је послије опао и осиромашио тако да је у то вријеме био склон паду. Светогорци су на то пристали у тврдој вјери да ће манастир под управом Руса поново процвјетати. Успупајући Русима манастир Светог Пантелејмона, Светогорци су хтјели да Русима одузму њихов дотадашњи манастир али Лаврентије је успио да их одврати, опростивши Протату дуг од 30 перпера. Светогорци су често путовали у Србију и свраћали код Немање па на тим путовањима нису могли остати незапажени од његовог најмлађег сина Растка, седамнаестогодишњег младића, већ тада са жељама далеким од овог свијета, који је читао свете књиге и интересовао се за духовност. Он је сам тражио те монахе и разговарао с њима. Међу монасима који су долазили у Србију било је и монаха из руског манастира Светог Пантелејмона, а њих је Растко волио више него друге јер се с њима могао лакше споразумијевати. Светогорски монах Теодосије прича да је један од тих руских монаха и приволио младог Растка да оде у Свету Гору.

СЛОВО ПРАВОСЛАВЉА

Монах је Растку описивао богоугодне напоре побожних и знаменитих подвижника и светаца светогорских и сав начин њиховог живота тамо у далеком, скровитом кутку Свете Горе. Млади Растко је сав горео слушајући његова казивања и стога се лако одлучио да остави и оца и кућу и владарске дворове и крене у тај мистични молитвени крај да би се сав предао томе животу побожне смирености. Стигавши у Свету Гору, вјероватно у јесен 1192. године, Растко се одлучио за боравак у манастиру Светог Пантелејмона. Светогорска традиција добро памти Растков долазак у руски манастир. Доментијан и Теодосије, светогорски монаси који су писали у XIII вијеку, казују доста појединости о томе. У старом Русику, који је удаљен око пола сата од данашњег Светог Пантелејмона на морској обали, још показују кулу у коју се младић склонио, па чак и мјесто са кога је говорио очевим људима који су пошли да га траже. Са те куле је он, пошто се постригао и обукао монашко одјело, очевим изасланицима бацио своје световно одјело и прамен пострижене косе, да га однесу оцу и објаве му, да му се он не може вратити. Сада је у тој кули црква посвећена Светом Сави. Српски владари су много даровали руски манастир. Међу првим манастирима које је Краљ Милутин сматрао да, поред Хиландара, треба помоћи, био је и Свети Пантелејмон који је страдао од разбојника због боравка архиепископа Данила у њему. У подметнутом пожару, руским монасима су изгорјеле скоро све старе хрисовуље и документи и тако су калуђери дошли у положај да не могу бранити своја стара права. Обратили су се краљу Милутину да им посредује код цара Андроника да би добили нову хрисовуљу. Краљ се одазвао тој молби и цар Андроник је у септембру 1316. године, издао Русима нову потврдну повељу.

По Исаијиној жељи, манастир је постао царски и потпуно аутономан, независан и од прота, сем у духовним и општим питањима, онако као и Хиландар. Уз старе посједе, цар Душан му је сад приложио и неке нове и дао манастиру годишњи приход од 200 перпера од Трилиса и по 20 кошница соли од Хрисопоља. Поред тога, све метохе је ослободио свих данака и државних обавеза. У том периоду Русија је сасвим напустила бригу о Светом Пантелејмону. Исаијиним доласком на управу руског манастира, српски утицај у њему је видно изражен. Користећи царску помоћ, Исаија је из саме основе подигао манастирску цркву, трпезарију и конаке па чак и пиргове. За цркву биограф каже да је била „прекрасна“.

Дајући повељу манастиру Светог Пантелејмона, Цар Душан у уводу наглашава своје мотиве: „Вјерном и богољубивом цару пристоји и доликује чувати сва света мјеста подигнута за слављење Бога и његових угодника и старати се о њиховом одржавању, а много више о оним мјестима, која су посвећена бризи о душама и која дају средства за живот монасима који у њима бораве, а у којима се највише поштује Бог“.

Даривање манастира Светог Пантелејмона наставили су краљ Вукашин и деспот Угљеша као и браћа Дејановићи са мајком Јевдокијом, а још раније цареви Душан и Урош и том приликом манастир је добио метохе у виду многобројних села и цркава као и богате новчане прилоге. Ктитор Светог Пантелејмона био је и кнез Лазар и многи српски великаши, а кнегиња Милица, тада монахиња Евгенија, је са својим синовима, по примјеру свога мужа, 1395. године приложила манастиру, између осталог, Јелшаницу и Сварчу, села у Топлици као и „500 крушаца соли и неколико људи ту, у Сталаћу, Крушевцу, Прокупљу, Лесковцу, Новом Брду“. Наредне године мати Евгенија, основала је у Светом Пантелејмону 20 аделфата. Иначе, у Светом Пантелејмону је у ово вријеме број српских калуђера био велик и давао је манастиру скоро српски карактер. Владало је увјерење да манастир припада Србима, па је чак и мати Ангелина, удовица српског деспота Стефана, тражила од руског кнеза Василија Ивановича да узме под своју заштиту манастир„као њено добро“.

Да би показао своју вјерску ревност, Цар Душан је поклонио Светом Пантелејмону села поред Струме, Јанчишта, Веник, Жидомишта и Дубницу са црквом Светог Кирјакија, а у исто вријеме му је потврдио и старе посједе. Повељом од 12. јуна 1349. године, издатој послије свечаног Сабора у Скопљу, за игумана манастира поставио је знаменитог монаха Исаију, младог племића, поријеклом вјероватно са Косова.

Мапа Свете Горе

година 2011.

Бр. 3

СЛОВО ПРАВОСЛАВЉА

Године 1550. почеле су хиландарске везе са Иваном Грозним. Исте године, 28. августа, Ивану је дошао Хиландарски игуман Пајсије са три старца и том приликом су донијели иконе Светог Саве и Светог Симеона обложене сребром и Савин крст који је носио на себи прије монаштва. Послали су му и иконе Светог Милутина и Светог кнеза Лазара са њиховим службама и мошти првомученика и архиђакона Стефана. Они су молили цара да прихвати Хиландар и Свети Пантелејмон и да их ослободи дуга. Молили су такође, да се за њих заузме код султана, да их поштеди од намета и да им се врате пашњаци и зимовишта које су им одузели Грци. Све је то изнио Пајсије у својој другој аудијенцији код цара и успио је да добије његово посредовање. Цар Иван је 1550. год. упутио писмо султану Сулејману молећи га „за убоге иноке“ Хиландара и Пантелејмона, да им ублажи данке и да их заштити од насиља. У XVIII вијеку манастир је пао у тако тешко стање да је 1726. године у њему остало само два руска и два бугарска монаха. 1735. године манастир је проглашен грчким. Манастир је обновљен и поново је постао руски 1830. године доласком јеромонаха Аниките. У овом периоду у манастир поново долази велики број руских монаха, доста њих са великим новчаним прилозима. Овај руски манастир је био под покровитељством Руске Царске породице Романов током друге половине XIX вијека када је доживео значајан напредак.

Упркос одлуци Цариградске патријаршије 1875. године, када су Руси постали већина, изабран је и први руски игуман у новијој историји, отац Макарије. Манастир Светог Пантелејмона се налази на југозападној страни Свете Горе уз саму морску обалу. Сазидан је на обали невеликог залива између пристаништа Дафни и манастира Ксенофонта. У другој половини XII вијека усљед многобројности, братија се сели у горњи Русик, а крајем XVIII вијека монаси су се преселили на морску обалу, у манастир са храмом Вазнесења Господњег, на мјесту данашњег Пантелејмоновог манастира. Архитектурни облик манастира, углавном, нема уобичајени вид утврђења, својствен атонским манастирима. Вишеспратна здања намијењена многобројној братији окружују старије, компактно распоређено средиште у виду правоугаоне грађевине са главном Саборном црквом, подигнутом у XIX вијеку и посвећеном светом великомученику и исцјелитељу Пантелејмону, кога црква прославља 9-ог августа по новом календару. Саборна црква је изграђена од клесаног камена, а пресвођује је осам карактеристичних купола које су исход утицаја ондашњег руског градитељства. У цркви се чува глава Светог Великомученика Пантелејмона, дар Српског Цара Душана, глава Свете Мученице Параскеве и дијелови моштију Светог Јована Претече, Преподобног Мученика Стефана Новог, Великомученице Марине, Јосифа Обручника, Апостола Томе, Јована Златоустог и многих других. У цркви постоји и повећи комад камена, који је одваљен од Гроба Христовог из кога је начињен свијећњак за седам свијећа.

Манастир Светог Пантелејмона око 1835. године Бр. 3

година 2011.

СЛОВО ПРАВОСЛАВЉА

Русикон између 1851. – 1861.

Други саборни храм посвећен је Покрову Пресвете Богородице и у њему се чувају мошти Јована Претече, Апостола Патра, Андреја, Луке, Филипа, Томе, Вартоломеја и Варнаве, затим Првомученика Стефана, Исакија Далматинског, Дионисија Ареопагита, Козме и Дамјана, Кирила, Трифуна и других светитеља. Овде се чува и чудотворна икона Мајке Божије названа „Јерусалимска“, икона Светог Јована Претече, стара икона Великомученика и исцјелитеља Пантелејмона, икона Свештеномученика Харалампија и икона Богородице по имену „Избавитељка“. Поред Покровске цркве налази се црквица у част Светих Великих Кнезова Равноапостолног Владимира и Благовернога Александра Невског, а у њој су драгоцјене светиње- честица животворног часног крста, честица камена од Гроба Христовог, честица моштију Трифуна, Евстратија, Великомученице Марине и Свете Мученице Параскеве. Трећи храм посвећен је светом Митрофану, Вороњешком чудотворцу. Ту је и мали храм у част Успења Пресвете Богородице. Поред набројаних постоји и неколико других мањих цркава што у самом манастиру што ван њега, а укупно 26 цркава у којима се скоро свакодневно врши Света служба Божија.

Недалеко од манастира налази се такозвана „гробница“, костурница са црквом Светих Апостола Петра и Павла. Свети Пантелејмон има десет параклиса изван манастира, две келије у Кареји, три на другим мјестима, а припадају му и три већа зависна станишта. Посебно богатство представља манастирска библиотека која садржи више од 20 000 књига и рукописа. Братство се изузетно брзо увећавало тако да је 1895. бројало хиљаду, а неколико година касније чак око две хиљаде монаха. У огромним манастирским конацима данас живи братство од око педесет монаха и искушеника, док их невелики број пребива у скитовима и келијама. Тих година манастир је постао највећи на Светој Гори, како по братству тако и по посједу. Величанствене вишеспратне грађевине које творе манастирски комплекс, доказ су некадашње империјалне моћи царске Русијe. Манастир је овјенчан подвизима многобројних руских подвижника од којих је најпознатији старац Силуан, који је умро и сахрањен у манастиру 1938. године. Манастир је више пута паљен, а најпознатији случајеви су 1307. године када је спаљен од стране каталонских пирата и пожар из 1968. године. Фебруара 2011. избио је пожар у конаку и том приликом су изгорјели 4. и 5. спрат конака али на срећу без људских жртава.

година 2011.

Бр. 3

СЛОВО ПРАВОСЛАВЉА

Манастир Светог Пантелејмона или Русикон Бр. 3

година 2011.

СЛОВО ПРАВОСЛАВЉА

Чудотворна икона Светог Пантелејмона

ЧУДОТВОРНА ИКОНА СВЕТОГ ПАНТЕЛЕЈМОНА Ова света икона се од давнина налазила у планинском манастиру Пантелејмону, удаљеном од новог манастира сат времена. Када је тај манастир због оштећења на зградама почео постепено да пусти, тада је и братија почела да се сели у приобални, мали манастир Вазнесења, који је раније служио као лука и магацин старог великог манастира. Почетком прошлог вијека мали манастир Вазнесења је срушен, а близу њега је подигнут данашњи манастир. У оно вријеме, када се братија пресељавала из старог у наведени манастир Вазнесења, више пута је и ова света икона Великомученика преношена. Међутим, колико год пута је преносили, она се чудесно враћала у стари, горњи манастир. Ипак, по изградњи новог манастира, на миг свеуправљајућег Божанственог промисла, она непрестано остаје ту, на украс манастиру и на утјеху братији која се у њему подвизава. Предање казује да је и раније многа чуда учинила ова света икона али пошто је у овом манастиру дошло до многих промена, као ни у једном другом атонском манастиру, због тога се и детаљни опис и предање о тим чудесним догађајима заметнуло и изгубило.

Од скоријих чуда постоји свједочанство о великом пожару. Убрзо по изградњи новог манастира, из непознатих разлога запалила се околна шума. Мало по мало, пламен се толико разгори, да у незауставном налету поче гутати све пред собом, претећи да претвори у згариште и сами манастир. Монаси и затечени мирјани узалуд су покушавали да се изборе са ватреном стихијом. Када су се, међутим, обратили у молитви победоносцу и Великомученику Христовом, истог часа страшни пламен се утишао. Неколико година касније поновила се иста несрећа али се опет за умиривање и одбрану од пламена, усрдним молбама и молитвама, братија обратила великомученику и свемилостивом Пантелејмону. Ова света икона раније се налазила у грчком Саборном храму манастира Пантелејмона, док данас краси руску цркву Покрова Пресвете Богородице, гдје је и данас доказ божанствене заштите и покрова Великомученика онима који га поштују. Премјештена је у ову цркву по њеном освештању. Света икона Великомученика и исцјелитеља Пантелејмона налази се на сјевероисточном стубцу, који носи сјајну куполу храма. Изгледа да је подвргнута рестаурацији али се не зна када. На оригиналу иконе постоје сљедећи записи на грчком језику: 1) Цар поручује Евфросинију да светитеља научи исцјелитељству 2) Светитељ учи од Евфросинија 3) Светитељ на катихези код Ермолаја 4) Светитељ васкрсава мртвог, усмртивши змију и искуствено познаје Христову вјеру 5) Светитеља крсти Ермолај 6) Светитељева благост према сиромашнима 7) Светитељ лијечи слијепога 8) Светитељ стаје пред цара и лијечи узетога 9) Светитељ привезан за стуб и спаљен 10) Бачен у кључајући казан 11) Светитељ бачен у море 12) Светитељ бачен звјерима 13) Ломљење точка 14) Усјековање Светитеља

Први од лидера Русије који је посјетио Русикон, био је Владимир Путин, 09. септембра 2005. године. година 2011.

Бр. 3

СЛОВЕНСКИ СВИЈЕТ БЈЕЛОРУСИЈА Милан Милковић ЗАСТАВА БЈЕЛОРУСИЈЕ

Бјелорусија је земља о којој се у нашој земљи мало зна. Сигурно прве асоцијације на ову словенску земљу су: њен предсједник Александар Лукашенко и фудбалски клуб Бате Борисов. Бјелорусија је бивша совјетска република која се налази у Источној Европи на прелазу Њемачко-пољске низије и Источноевропске низије. Простире се на 207.595 км2 и има око 9.800.000 становника. Граничи се: на сјевероистоку са Руском Федерацијом, на сјеверозападу са Летонијом, на југу са Украјином, а на западу са Литванијом и Пољском.

ГРБ БЈЕЛОРУСИЈЕ

КАРТА ЕВРОПЕ, БЈЕЛОРУСИЈА ЈЕ НА ЗАТАМЊЕНОМ ПОЉУ

Званичан назив: Република Бјелорусија Државно уређење: предсједничка република Површина: 207.595 km2 Број становника: 9.800.000 ст. (2005.) Густина насељености: 47,2 ст./km2 Главни град: Минск (1,7 мил. ст., 2002.) Званични језици: бjелоруски и руски Валута: бјелоруска рубља ДБП/ст.: 1.770 $ (2003.)

ИСТОРИЈСКА ЗАСТАВА И ГРБ БЈЕЛОРУСИЈЕ Бр. 3

година 2011.

СЛОВЕНСКИ СВИЈЕТ

О ПОРИЈЕКЛУ ИМЕНА Име Бјелорусија вуче поријекло од имена Бела Рутенија односно Бела Рус, латински Ruthenia Alba. Постоји неколико теорија о поријеклу тог имена. Према етничкој теорији тај назив се користио како би описао све рутенијске односно руске земље које су биле у саставу Велике кнежевине Литваније, а које су биле насељене Словенима. Друга теорија говори да се тај назив користио за руске земље које нису освојили Татари . Док је занимљива теорија по којој назив ове земље потиче од обичаја њених становника да носе бијелу одјећу. За вријеме царске Русије, први пут ова земља добија службени назив Бјелорусија (руски Белоруссия). Овај назив се користио и за вријеме совјетског периода, све до 1991. године када држава добија нови назив, Република Беларус (Республика Беларусь). И поред свог новог назива ,Република Беларус, многи и дан данас користе стари назив, Бјелорусија.

ИСТОРИЈА Територија данашње Бјелорусије налазила се под влашћу бројних држава: Кијевске Русије од 9. до 13. вијека, од 13. до 14. вијека налазила се у саставу Велике кнежевине Литваније која ће 1386. године ући у персоналну унију са Краљевином Пољском, да би 1795. године ушла у састав руског царства.

Већ 31. јануара ССР Бјелорусија излази из састава Русије и добија нови назив Бјелоруска ССР. Године 1922. Бјелоруска ССР улази у састав СССР-а као савезна држава. Све до Другог свјетског рата Бјелорусија је пролазила кроз процес масовне индустријализације. Када је нацистичка Њемачка 1941. године напала СССР, прва на удару је била Бјелорусија. Током Другог свјетског рата Бјелорусија је претрпјела велика разарања и масовна страдања свог становништва. Уништено је, према званичним подацима, 209 градова, 85% индустрије је девастирано, а страдало је скоро 3 милиона становника. Током нацистичке окупације у Бјелорусији је постојало чак 287 концентрационих логора кроз које је прошло више милиона људи. О посљедицама које је на Бјелорусију оставио Други свјетски рат довољно говори податак да је тек 1971. године број становника Бјелорусије достигао бројку од прије Другог свјетског рата. Занимљиво је да је Бјелоруска ССР била и потписница Пакта Организације УН-а 1945. године и да је имала своју столицу у Генералној скупштини ОУН-а и поред тога што је била у саставу СССР. Почетком 1986. године дошло je до хаварије у нуклеарној централи код Чернобиља у Украјини, на самој граници са Бјелоруском ССР. Усљед овог догађаја велики дијелови Бјелорусије постали су контаминирани,а посљедице се осјете и данас.

Користећи расуло у Русији настало Октобарском револуцијом и уз велику подршку Њемачке, бјелоруски националисти 1918. године оснивају Бјелоруску Народну Републику (БНР). Ова држава је била кратког вијека јер већ у јануару 1919. године Црвена армија улази у Бјелорусију и формира се ССР Бјелорусија која се налазила у саставу Руске СФСР.

Врховни Совјет Бјелоруске ССР је 27.јула 1990. године усвојио Декларацију о суверенитету Бјелорусије, а 25. августа 1991. године проглашена је независност Бјелоруске ССР. У септембру 1991. године држава је преименована у Република Бјелорусија (Република Беларус), док је међународно признање добила 26. децембра 1991. године. Нова независна држава ускоро је добила и свој нови грб, заставу и устав. Данас је Бјелорусија чланица Заједнице независних држава ЗНД, овај савез држава чине државе, бивше чланице СССР-а.

БЈЕЛОРУСКИ ПАРТИЗАНИ ЗА ВРИЈЕМЕ НАЦИСТИЧКЕ ОКУПАЦИЈЕ

БЈЕЛОРУСКА НАРОДНА НОШЊА НА ПОШТАНСКОЈ МАРКИ

година 2011.

Бр. 3

СЛОВО ПРАВОСЛАВЉА

СТАНОВНИШТВО Према задњем попису становништва у Бјелорусији живи 9.503.807 становника. Најбројнији народ су Бјелоруси који чине 83,7% становништва. Бјелоруси су источнословенски народ који је релативно касно, тек у 19. вијеку стекао свијест о националној посебности у односу на друге словенске народе као што су Руси и Украјинци. Разлог овоме можемо тражити у политикама великих сила током историје, прије свега Пољске али и Русије да асимилују овај народ кроз процесе тзв. - полонизације и русификације. Бјелоруси говоре бјелоруским језиком, мада је у широкој употреби и руски језик. Бјелоруси су већином православне вјероисповијести и припадници Руске православне црквеБјелоруски егзархат. У Бјелорусији живе и други народи: Руси 8,3%, Пољаци 3,1%, Украјинци 1,7% и остали (Јевреји, Татари, Азери). Посебно је занимљив статус руског народа и језика у данашњој Бјелорусији . Референдумом из 1995. године руски народ је уз бјелоруски постао конститутивни народ у Бјелорусији, док је руски језик уз бјелоруски званични језик ове источноевропске државе. До прије Другог свјетског рата у Бјелорусији је постојала јака јеврејска заједница, али холокауст који је извршио нацистички режим свео је јеврејску заједницу на само 0,1 % становништва.

Културни живот Бјелорусије је на високом нивоу, још од 19. вијека у бјелоруским градовима почињу се отварати оперске куће и балети. Национални балетни театар из Минска је 1996. године добио награду за најбољу балетску кућу на свијету. У граду Витебску одржава се чувени фестивал„Славјански базар“ који има за циљ промоцију свеславенске културе и умјетности. У Бјелорусији је популарна народна бјелоруска музика, али пуно се слуша и руска, те западна поп и рок музика.

МИНСК-Град херој

О томе какав је образовни систем у Бјелорусији говори податак да је чак 99,6% становништва писмено (у БиХ је број писмених 95% становништва). Образовни систем у Бјелорусији је сличан нашем, с тим да је средња школа обавезна и бесплатна.

Минск је главни и највећи град у Бјелорусји са око 1.800.000 становника. Према легенди град је основао див Менск који је имао млинове на ријеци у близини града. Град се први пут званично спомиње у 11. вијеку. Минск је имао бурну историју, промијенио је неколико држава: Литванску кнежевину, Пољску краљевину и Руско царство,а у неколико наврата је у потпуности разаран. Најтеже тренутке у историји град Минск је доживио за вријеме Другог свјетског рата и нацистичке окупације. За вријеме окупације убијено је скоро 400 000 становника града, а инфраструктура је у потпуности била разрушена. Град је 3. јула 1944. године ослободила Црвена армија. Тај дан се у Бјелорусији прославља као државни празник- Дан независности. Због жртава које је поднио, али и због пруженог отпора нацистичким окупаторима, Минск је 1974. године проглашен Градом херојем.

НАЦИОНАЛНА БИБЛИОТЕКА У МИНСКУ

СПОМЕНИК ПОБЈЕДЕ У МИНСКУ

ОБРАЗОВАЊЕ И КУЛТУРА

Бр. 3

У Бјелорусији има 40 државних и 20 приватних универзитета, бјелоруске власти планирају да 2012. године почну са болоњским процесом у свом високошколском образовању.

година 2011.

СЛОВЕНСКИ СВИЈЕТ

Град је политички, културни, привредни и туристички центар Бјелорусије. У Минску се налази чак 12 универзитета као и највиша образовна институција у земљи, Национална академија наука Бјелорусије. Ту су бројне културне институције. Минск има 16 музеја међу којима су најважнији: Велики ратни музеј Другог свјетског рата, Национални историјски музеј, Национални музеј умјетности, два национална драмска позоришта (у једном се представе изводе на руском,а у другом на бјелоруском језику), Националну оперу и балет и чак 169 библиотека. Данас Минск красе бројни паркови, алеје и фонтане, а сматра се и једним од најчистијих и најмирнијих главних градова у Европи, са добро организованим јавним превозом. У Минску је сједиште организације Заједнице независних држава (ЗНД). Планетоид „3012 Минск“, који је открио совјетски астроном Николај С. Черникин, добио је назив по граду Минску.

ПОЗНАТИ БЈЕЛОРУСИ Бјелоруси су дали итекако велики допринос словенској и свјетској цивилизацији. Франциск Скорина је познати бјелоруски издавач из 16. вијека који је први штампао неку књигу на бјелоруском језику, био је то Псалтир. Ово се сматра првом штампаном књигом на неком од источнословенских језика. Најпознатији умјетник поријеклом из Бјелорусије је свјетски познати сликар 20. вијека Марк Шагал. Бјелорусија има и нобеловца, 2000. године Жорес Иванович Аферов добио је Нобелову награду за физику. Родом из Бјелорусије су и Тадеуш Кошћушко, пољски национални херој који се борио у америчком рату за независност и Хаим Вајцман, први предсједник државе Израел. Бјелоруског поријекла је и Павел Сухој познати конструктор авиона као и Луис Б. Мајер, оснивач свјетски познате филмске куће "Metro-Goldwyn-Mayer", познати холивудски глумац Кирк Даглас и амерички водитељ Лари Кинг. Несумњиво најпознатија Бјелорускиња је Олга Корбут, гимнастичарка и освајачица четири златне медаље на Олимпијским играма.

БЈЕЛОРУСИЈА ДАНАС Данас можемо чути, слушајући западне медије, да је Бјелорусија последња европска диктатура. Од 1994. године у Бјелорусији је на власти Александар Лукашенко, који се оптужује да је увео личну диктатуру и уништио политичку опозицију у земљи. Сложили се или не са западним медијима не можемо порећи неколико важних чињеница које се односе на овај„режим“. Бјелорусија је последња земља у Европи која је задржала симболе из времена комунизма, такође у Бјелорусији функционише „тржишни социјализам“ гдје је привредни сектор још увијек у власништву државе. Овај „режим“ пружа свом становништву бесплатно школовање, бесплатну здравствену заштиту, бесплатне станове и једну социјалну сигурност која се не може наћи у другим државама бившег „Источног блока“ које су за разлику од „неваљале“ Бјелорусије кренуле путем: капитализма, тржишне привреде и апсолутног поштовања тзв. људских права. Управо због „свог пута“ који је изабрала, Бјелорусија се ни крива ни дужна нашла на удару санкција ЕУ и САД које су довеле до великог пораста инфлације у земљи и појаве терористичких група чије се дјеловање могло осјетити овог прољећа када је главни град ове слободне државе, Минск, био мета терористичког напада. Остаје нам само да пожелимо срећу народу Бјелорусије у њиховој борби за независност и поштовање.

АЛЕКСАНДАР ЛУКАШЕНКО , ПРЕДСЈЕДНИК БЈЕЛОРУСИЈЕ

ЦЕНТРАЛНИ ТРГ У МИНСКУ година 2011.

Бр. 3

СТИЛ ЖИВОТА РУСКА КУХИЊА Бранка Врућинић

Идући трагом чињенице да у Русији пију „к'о Руси“, долази се до једноставног закључка зашто руска кухиња обилује хранљивим јелима високе енергетске вриједности и са пуно масноће. Тиме Вотка добија одличног конкурента, у храни. Међитим, „добар залогај“ користи се и као оружје против сурове климе, јер како кажу „Док дебео не ослаби, мршав ће издахнути“. Али, и поред потребе да се њоме одупре „минусу“, руска кухиња се може окарактерисати као здрава и укусна. Руска јела су једноставна, практична и рационална.

(кавијар) Бр. 3

година 2011.

СТИЛ ЖИВОТА

Основне састојке чине житарице, воће и поврће, риба, месо и млијечни производи. Из овога се јасно види да је руска кухиња веома разноврсна и не може се рећи шта у њој највише преовладава. Све заједно чини, засигурно, врло укусну цјелину, по обичају да се на трпези нађе све, без изузетка, од хљеба до дезерта... пардон, до здравице! Али кренимо редом.

Што се тиче меса, у Русији није развијена традиција припремања прженог меса. Веома је заступљено мљевено месо, које се користи за припремање разноврсних јела. Праве се шницле, користи се као надјев за пироге, голубце (јело слично нашој сарми), итд. Популаран је и јерменски шашлик, роштиљ од овчетине. Руси много више и чешће за оброк једу рибу.

Хљеб! Како каже стара руска пословица„Хљеб је свему глава“. Руси су га одувијек поштовали и од дјетињства су учени да не бацају мрвице, јер се тиме, по хришћанским вјеровањима, одбацује хљеб као тијело Исусово. Руски хљеб се обично прави са разним додацима, сјеменкама, зачинима, сухим грожђем, ванилијом, итд. Поред хљеба, врло су заступљена пецива попут „пирошки“ и „пирога“, са такође врло хранљивим надјевом.

Међу руским посластицама, данас највише превладавају, класично, торте, колачи, палачинке... али, на овом „менију“, заслужују да се нађу и неки од прекрасних старих руских десерта. Кисел, својеврсни желе од сувог и бобичастог воћа са млијеком, је најстарији руски десерт. Пашка је традиционална ускрсна посластица од свјежег сира, павлаке, маслаца, корице лимуна, наранџи и уситњених бадема, а шарлотка торта с пишкотама и млијечно-воћном кремом.

Руска национална кухиња нарочито је прослављена обиљем разноврсних предјела. Тo су обично салате , кромпир (који је у стара времена добио и назив „други хљеб“), укисељено поврће, итд. Од свих су најпознатије тзв. блиње, мале палачинке наслагане једна на другу, уз које се служи кавијар, павлака или неко слатко, нпр. од шумског воћа. Базу руске кухиње свакако чине супе које се припремају на води или квасу. Руси за своје супе кажу да су „чврсте“, због велике густине. Уз супу се обавезно једе и хљеб. Далеко најпопуларније су шчи, кисела супа од купуса са додацима разног поврћа и боршч, црвена супа, од цвекле са месом и поврћем. Мајстори кухиње кажу да се прави боршч распознаје по томе што у њему кашика може стајати усправно. Као додатак уз „шчи“ и „боршч“ служи се једно од најомиљенијих руских јела- каша! Каше су можда најтипичније за руску кухињу. Као што је то и Толстој рекао: „Шчи и каша- храна наша“. Скоро свака породица једе их за доручак, а служе се и као обавезан додатак многим јелима. Рускиње обавезно истичу да свој беспрјекоран тен и добро варење дугују управо њима. Једу се за „здравље и љепоту“!

Да би се „сварили“ сви ови деликатеси потребно је повремено и „залити“ али не увијек са вотком, већ нпр. са. квасомтрадиционалним руским напитком од хљеба и меда, уз додавање воћа, који укусом подсјећа на слабо пиво и садржи 0.5% алкохола или са најпопуларнијим пићем у Русији, вјеровали ли не- чајем. Руси чај пију више него вотку! Традиција „Руске чајанке“ започела је 1638. год. када је главну улогу играо национални симбол, руски самовар (чајник). Данас је он, нажалост, само носталгична успомена на руску прошлост али чајни рутуал, којим се у Русији завршавао дан, једним дијелом се одржао све до данас. Уз чај се обавезно служе слаткиши: слатко (највише се цијени од вишње), бомбоне, колачи, кекс...

На видном мјесту у руској кухињи налази се и поврће. Руси га једу у огромним количинама, у облику омиљених им чорби али и као засебна јела и салате, које су обавезан украс свечане трпезе. Обично су то за наш укус веома чудне салате, необичних слаткосланих комбинација, осим наравно, нама већ далеко познате „Руске салате“. Најпознатија од свих је Винегрет салата којој се, између осталог, придају и афродизијачка својства, а ту je незаобилазна„мирођија у свакој чорби“- бијели лук, познатији као „Руски пеницилин“. Млијеко и млијечни производи, такође заслужено, имају своје мјесто на руској трпези. Најбољи и најславнији млијечни производ је кефир. Кефир се највише конзумира на Кавказу, гдје су људи врло дуговјечни, а тајну дуговјечности приписују управо овом напитку.

(каша)

година 2011.

Бр. 3

СТИЛ ЖИВОТА

СРПСКА И РУСКА КУХИЊА Два словенска народа имају много сличности, то је чињеница. Ни кухиња није изузетак али постоје и неке видљиве разлике. Стога је врло интересантно направити компарацију манира ових братских народа. -На примјер, за разлику од Срба који воле зачињену и масну храну, Руси без проблема уживају у воћу, поврћу и житарицама. -Просјечан Србин ће се, за столом, прво добро најести, испразниће тањире и тек онда ће се предати пићу и весељу, док ће Рус све вријеме лагано уживати у храни уз причу и музику. Трпеза ће у сваком тренутку бити пуна, а нова јела ће стално пристизати. -Код нас се из кафане излази задовољан само ако је порција била обилата и мање се води рачуна о детаљима, док се у Русији обично служе мање порције али лијепо декорисане.

РЕФОРМЕ ПЕТРА ПРВОГ Реформе које је провео Петар Први у свим сферама живота нису заобишле ни руску кухињу. Цар је путујући Европом кући доносио бројне гастрономске новитете, који су се тицали, како нових јела и начина припреме, тако и разноврсних кухињских предмета. Интересантна је контрадикторност да он сам, како су свједочили његови савременици, није поштовао своје одлуке, те је уживао да храну једе рукама, игноришући виљушку.

-Руси су много отворенији када је ријеч о прихватању нових трендова у кулинарству. Данас је Русија, конкретно Москва, огромно тржиште на коме се могу испробати све свјетске кухиње. Влада права најезда јапанских, односно суши ресторана, заступљене су српска, грчка, италијанска, француска, либијска, мароканска кухиња, итд. - Имајући у виду богатију понуду и већу могућност избора, Руси су постали избирљивији али и спремнији да испробају неке нове укусе. Оно што је засигурно својствено и Србима и Русима јесте то што и једни и други воле дуго да сједе за кафанским столом, да држе дуге бесједе, да уживају у храни и пићу, доброј музици. Уживају да држе дуге здравице, да причају анегдоте, збијају шале и да запјевају. Мала је разлика једино у томе што „Руси брзо пију, а споро једу“, док је код нас обрнуто.

Петар је Русима, много прије него Доситеј нама, донио кромпир из Европе. Тадашње становништво га је примило са неповјерењем али је временом почео да служи као главна замјена за хљеб. Кафа је такође била један од новитета које је увео. Често је на гозбама своје поданике тјерао да пију то, њима непозанто горко пиће, уз које су се служили егзотични слаткиши и лимунада. По његовом налогу 1717. године је био издат и први приручник за правила лијепог понашања у Русији. Тамо је писало: „Недолично је рукама или ногама тумарати, већ треба јести мирно. Виљушком или ножем се не смије цртати, ни куцати по тањирима, столњаку, већ треба сједити право, а не сагињати се“.

(квас) Бр. 3

година 2011.

СТИЛ ЖИВОТА

КАВИЈАР Најпопуларнији луксузни деликатес и статусни симбол данашњице, којег често пореде са дијамантима, због велике ријеткости оних првих, само је још једно у низу јела руске националне кухиње. Поријекло ријечи кавијар није у потпуности јасно али постоје тврдње да потиче од персијске синтагме „цахв-јар“, што значи „комадић моћи“. Иначе, кавијар је рибља икра која се добија од живих али омамљених риба. Постоји много врста кавијара различитог квалитета. Најбољи кавијар, бисерно сиве боје, добија се од икре јесетре, рибе којом обилује ријека Волга.

(шчи)

Кавијар, карактеристични бисер руске кухиње, једе се као предјело, на препеченом хљебу премазаном маслацем и уз вотку представља основ за уживање свим чулима. Када је у питању служење кавијара, препорука је да се једе без икаквих додатака, уз коришћење „адекватне“ кашичице израђене од злата или дрвета, јер сребро или обичан метал утичу на измјену деликатног укуса. (кисел)

(боршч) година 2011.

Бр. 3

РУСКА МАТРЈОШКА Бранка Врућинић

Руска Матрјошка је, вјероватно, најпопуларнији руски национални сувенир који је и широм свијета стекао велику славу. Данас се на свим већим фестивалима, изложбама и сајмовима, овa веселa луткицa смијеши са Руских штандова и шармира посјетиоце својим јединственим изгледом. Иако због своје велике популарности дјелује као да је допливала из неких јако далеких времена, из свијета легенди и бајки, матрјошка има„свега“ нешто више од сто година- чак ни Пушкин није знао ништа о њој. Говорећи о поријеклу матрјошке, сви путеви воде ка Јапану. Вјерује се да је ова луткица „допутовала“ из Јапана 1890. године, а направљена је по угледу на јапанску играчку шичифукуџин, будистичког мудраца Фукуруму, састављену од седам дијелова, која доноси срећу . Врло брзо матрјошка се удомаћила и постала неодвојиви дио руске традиције и културе. О том „процесу припитомљавања“ јапанске фигурице, најсликовитије говори Лариса Соловиова, ауторка књиге о матрјошкама. „Невјероватно је којом се брзином лутка-имигранткиња удомаћила на руском тлу- умјесто јапанских косих очију прогледале су округле и плаве, лутка је „обукла“ прави руски сарафан, а руменило њених образа постало је огледало руске душе“.

Бр. 3.

година 2011.

Прву руску матрјошку направио је Василије Звјоздочкин, а украсио је и обојио Сергеј Маљутин. Састојала се од осам дијелова који су се међусобно доста разликовали, док је посљедњи, осми дио, представљао бебу у пеленама. Од самог почетка „живота“ матрјошке на руском тлу, била је јасна визија умјетника шта заправо ова необична фигурица треба да представља. По замисли оних у чијим је рукама стварана, лутка треба да има свој руски дух, да презентује специфичне руске културне и умјетничке карактеристике. Само име Матрјошка, потиче од старог руског имена Матрјона (lat. mater-мајка), које је у 19. вијеку, дакле у периоду настанка матрјошке, било најчешће руско име. Ово име асоцирало је на мајку многочлане породице, здраву, јаку и наочиту личност...Да ли због мараме или из неког другог разлога, код нас се ова дрвена лутка често назива и бабушка. У почетку свог настајања типови матрјошке су били прилично различити, приказивали су и мушке и женске ликове. Биле су обично посвећене историјском темама и ликовима руских бољара, легендарних јунака и ратника, а постојали су и неки етнографски примјерци матрјошке, нпр. Еским, Циганка, амерички човјек, Турчин, Кинез, татарска породица, итд. Временом , женски лик је постао главни тип матрјошке.

СТИЛ ЖИВОТА

Матрјошку обично чини 6 уклопљених лутака које немају руке већ су оне само насликане. Данас можемо да видимо најразличитије врсте матрјошкe у њеном јединственом облику али са најразличитијим „лицима“. Израз лица сваке матрјошке је посебан: могу се видјети тужне, замишљене, строге али наравно и оне веселе, насмијане. Најчешће се„облаче“ у сарафан (дуги капут без рукава) јарке боје, са марамом на глави, украшеном цвијећем. Постоје и оне које нису лакиране и обојене- дрворезане. Развој матрјошки доживљава невјероватну експанзију током совјетског времена.Тада је донесена одлука да се направи што је више могуће ових луткица јер, по замисли неких мудрих момака из свијета планирања економског развоја, било би лијепо када би свака особа на Земљи могла да добије своју сопствену матрјошку. То је разлог зашто су радионице за израду ове играчке прављене у Молдавији, Украјини, у кавкаским републикама и многим другим мјестима широм Совјетског савеза. Данас се у Русији праве матрјошке са ликовима Путина, принцезе Дајане, Елвиса Прислија мада далеко највећу пажњу туриста али и домаћег становништва привлачи матрјошка састављена од најистакнутијих руских државника па тако ако „расклопите“ Медведева, појавиће се Путин, у њему Јељцин, а у Јељцину Горбачов, па све до Лењина.

СЕРГИЈЕВ ПОСАД Сергијев Посад је изузетно значајно мјесто за развој и значај матрјошке данас. Након затварања московског студија за дјецу, у коме су до тада израђиване, нови дом матрјошке су нашле у овом градићу удаљеном 73 км од Москве у коме се налази најпознатији руски манастир Тројице Сергијева лавра. Прву луткицу у Сергијевом Посаду направио је управо игуман манастира. Одатле се име матрјошки ширило даље по Русији уз помоћ трговаца, монаха, ходочасника и занатлија који су посјећивали манастир. Матрјошке су најчешће израђиване са 3, 8 и 12 комада. У Сергијевом Посаду је 1918. год. отворен својеврстан музеј руских и страних играчака, и међу њима, наравно, матрјошки. Музеј матрјошке данас постоји и у Москви!

НАЈВЕЋА ЛУТКА ЗА ЛЕЊИНА Највећа матрјошка направљена је у Семионову, градићу у Смоленској области у Русији. Састојала се од 72 комада, а била је висока око једног метра. Направљена је 1970. год. поводом рођендана совјетског комунистичког лидера Лењина. Коштала је око 3.000 рубаља, а интересантна је чињеница да је у то врјеме један солидан совјетски аутомобил коштао 5.000 рубаља. Ова џиновска матрјошка послата је на изложбу у Јапан.

Матрјошке и њихови произвођачи данас воде жестоку борбу са оштром конкуреницијом од стране кинеских занатлија, који праве милионске патије руских матрјошки, изузетно слабог квалитета и продају их у свим земљама свијета, укључујући и Русију. Жалосно је што је количина фалсификата далеко већа од броја оригиналних луткица. Поред објективних тешкоћа, руски умјетници-занатлије и даље се, са ентузијазмом, баве својим занатом и настоје да очувају традицију и културу коју је, до данас, у себи донијела ова јединствена, непоновљива и надасве интересантна луткица.

година 2011.

Бр. 3

КУЛТУРА ИСТОРИЈА РУСКЕ КИНЕМАТОГРАФИЈЕ I дио Страхиња Стојаковић

ФИЛМ ПРИЈЕ РЕВОЛУЦИЈЕ Прије бољшевичке (комунистичке) револуције и злочиначког убиства царске породице Романов, руска филмска индустрија је била углавном европска. Русија није много заостајала након прве филмске пројекције одржане у Паризу 1895. године. Након пар мјесеци, први филм се у Руском царству могао видјети у Москви и Санкт Петербургу у мају 1896. Истог мјесеца су Лимијер и камерман Камил Серф снимили први филм у Русији- било је то крунисања цара Николаја II у Кремљу. Агенти компанија Лимијер Фрере, Пате, Гумон и данског Нордиска, су почетком XX вијека основали велике дистрибуцијске експозитуре у неколико руских градова.

Бр. 3.

година 2011.

Први домаћи руски студио је основан 1908. године када је снимљен и први руски филм, осмоминутно нијемо остварење „Стењка Разин“, режисера Владимира Ромашкова, по догађају из популарне народне пјесме и управо је овај филм постао темељ богате историје руске кинематографије. Четири године након тога, Александар Канзонков и Иван Мозукин, снимили су први руски дугометражни филм, „Одбрана Севастопоља“, који је са преко сто минута трајања био прилично импресиван за своје вријеме. Око деведесет процената свих филмова приказиваних у Русији, од 1898. до почетка Првог свјетског рата, чинили су увозни филмови. Од 1914. до 1916. године, тај однос је сведен на двадесет одсто, захваљујући томе што се број домаћих филмских кућа више него удвостручио- са 18 на 47.

КУЛТУРА

Улагање у развој филмских кућа је било прилично слабо, тако да су до половине 1917. године, у земљи биле само три велике продукцијске компаније- Јермољев, Ханжоков и Пате. Деведесет одсто филмске стваралачке активности је било сконцентрисано у највећим градовима, Москви и Санкт Петербургу, а сва техничка опрема и филмски материјал су набављани из Њемачке или Француске. Филмска индустрија у Русији је била малог обима зато што филм као форма тада још није био популаран као на западу. За разлику од њемачке, руска радничка класа је била сувише сиромашна да би могла да иде на филмске представе. Неколицина умјетника из других медија је била заинтересована за пререволуционарни филм. Пјесник футуризма Владимир Мајаковски и његове колеге, објавили су јединствени авангардни манифест под насловом„Драма у кабареу футуриста бр. 13“. Између 1915. и 1916. године, велики позоришни редитељ Всеволод Мајерхолд, адаптирао је за филм два чувена књижевна дјела, роман „Слика Доријана Греја“, Оскара Вајлда и „Снажан човјек“ , Станислава Пшибишевског- дјела која посједују јединствену кинематографску концепцију мизансцена. Свакако најимпресивнији филм тог периода и посљедњи значајни филм снимљен прије Октобарске револуције био је „Отац Сергије“, у продукцији Јакова Протазанова, по истоименом дјелу Лава Толстоја. Тај филм по глуми, фотографији и наративној конструкцији превазилази све што је прије њега снимљено.

Поред тих изузетака, о пререволуционарном филму се мислило да је углавном осредњи све док совјетски филмски радници нису, крајем осамдесетих година XX вијека, постали коначно отворени за запад. Тада је откривено да је опстало 286 руских филмова од укупно 1716, снимљених од 1907. до 1917. године, откривши неоспорно богатство тема и мизансцена. Многи од њих су били адаптације класичних дјела руске књижевности XIX вијека, прије свега Толстоја, Тургењева и Пушкина, а која нагињу естетици непокретног, званој „руски стил“, односно комбинацији психолошких пауза својствених Московском художественом театру и поетичном стилу глуме из раног данског и италијанског филма. Међу најзначајнијим редитељима овог периода су Јаков Протазанов, Пјотр Чардињин, Јевгениј Бауер и Вјечеслав Висковски. Пионирски луткарски аниматор Владислав Старевич, остварио је изванредну експерименталну анимацију за студио Ханжоков, поред тога што је режирао око педесет дугометражних филмова прије него што је емигрирао у Париз 1919. Године. Када је Русија ушла у рат 1914. године, више није био могућ увоз страних филмова, па је Царска влада одлучила да стимулише домаћу продукцију и то нарочито продукцију документарних и образовних филмова. Тада је основано Војно филмско одјељење при Комитету Скобељев (организација је носила име свог предсједавајућег, а својевремено је основана са задатком да помаже ветеранима из руско-јапанског рата) коме је Царска влада дала ексклузивно право снимања на фронту.

Стењка Разин-кадар из филма

година 2011.

Бр. 3

КУЛТУРА

НАСТАНАК СОВЈЕТСКОГ ФИЛМА У марту 1917. године, царску власт је замијенила Привремена влада Александра Керенског, који је покушао да продужи учешће Русије у рату. Чим је ступила на власт, влада Керенског је укинула обрисе филмске цензуре која је постојала и реорганизовала Комитет Скобељев тако да убудуће производи анти-царску пропаганду. Под тим новим усмјерењем снимљено је неколико филмова са анти-царским темама али су убрзо бољшевици са Лењином на челу, Октобарском револуцијом 1917. свргнули Привремену владу. Након хаоса који је наступио у Русији, бољшевичке вође су у филму видјеле средство за поновно уједињавање разједињене нације, а најхитнији задатак бољшевика била је жестока антицарска кампања као и комуникација партије са становништвом од којег је велики број био неписмен и расут широм огромне територије па је комунистима филм послужио као савршен медиј за остварење тог циља. Филм говори само једним језиком, оним, који могу да разумију и неписмени, а масовном дистрибуцијом може да пренесе исте идеје милионима људи одједном и то на огромној површини какву има Русија. Лењин је то оцјенио овако: „Филм је за нас најважнија од свих умјетности“. Већина продуцената и техничара пререволуционарног комерцијалног филма била је отворено непријатељски расположена према бољшевицима што је било обострано. Емигрирајући у Европу, они су односили своју филмску опрему, материјал и филмове и тако празнили филмска студија у којима су стварали. Нова опрема и материјал (целулоид) нису се могли увести у Русију због спољне блокаде, а огромне несташице електричне енергије су донијеле сурове рестрикције потрошње преосталих ресурса.

Суочена са оваквом врстом препрека, совјетска влада је распустила Комитет Скобељева и основала посебан пододсјек за филм (у коначној верзији „Филмски комитет“) у оквиру Наркомпроса (Народни комесаријат за просвјету), на чијем челу је био драмски писац и књижевни критичар Анатолиј Луначарски. Званична историја руске филмске индустрије почела је 27. августа 1919. године, када је бољшевичка влада, Савјет народних комесара, донијела декрет о национализацији филмске индустрије у совјетској Русији и тако је ставила у надлежност Наркомпроса. Касније је тај дан постао општенационални празник- Дан филма. Под управом Лењинове супруге Надежде Крупске, Филмски комитет је у Москви основао филмску школу у којој су обучавани глумци и техничари за рад на филму (убрзо је основана још једна у Санкт Петербургу, тадашњем Петрограду), ВГИК (Свесавезни државни кинематографски институт) или Московска висока филмска школа. Ова школа је била прва те врсте у свијету и до данас је остала једна од најпоштованијих и најшире имитираних. Њен основни циљ је био да обучава људе за продукцију тзв. „агитки“- филмских новости издаваних ради агитације и пропаганде или „агитпропа“. Појавивши се први пут 1918. године, „агитке“ су путовале Русијом специјално опремљеним агит-возовима и агит-паробродима, пројектованим ради преношења револуције из урбаних центара у унутрашњост. Био је то огроман задатак ако се има у виду чињеница да је ријеч о земљи која заузима једну шестину свјетског копна и има једну дванаестину свјетског становништва Иронија је у томе што је послије 1922. године, највећи дио тих активности финансиран од прихода са благајни, који су зарађени приказивањем америчких филмова које је у ту сврху увезао Совјетски комесаријат за спољну трговину, по наређењима Луначарског и Лењина..

„филм је за нас најважнија умјетност“ Бр. 3.

година 2011.

КУЛТУРА

Заправо, између 1918. и 1931. године, преко хиљаду и седамсто америчких, њемачких и француских филмова је дистрибуисано у Совјетски Савез, у односу на мање од седам стотина домаћих дугометражних филмова.

Један од Вертовљевих трикова

Због велике несташице филмских залиха и хаотичних услова у којима је била нова совјетска држава, скоро сви филмови који су снимљени током година грађанског рата, били су заправо филмске новости те врсте. Совјетски филм неки називају совјетском авангардом, а други- великом монтажном школом. У сваком случају, акценат је на монтажи. Тако је совјетски филм рођен као филм пропаганде, у документарном облику, а његов први велики умјетник је, у складу с тим, био први велики стваралац и теоретичар документарног филмског облика, Денис Кауфман- много познатији под псеудонимом Дзига Вертов. Године 1918., постао је монтажер филмских новости радећи за Филмски комитет. Вертов је у почетку био задовољан организовањем материјала у искључиво функционалном маниру али је постепено почео да експериментише са изражајним врстама монтаже. Вертов је до 1921. године, направио три документарне компилације цјеловечерње дужине од својих радова за филмске новости„Годишњица револуције“, 1919. год. (први совјетски дугометражни филм), „Битка код Царицина“, 1920. године и „Историја грађанског рата“, 1921., у тринаест дијелова. У свим филмовима је експериментисао са резовима од по једне до две сличице, ручним колор-виражирањем, експресивним међунатписима и драматичном реконструкцијом документарних догађаја. Његове експерименте је активно подржавао Филмски комитет, јер су његови рани филмови били снажног просовјетског усмјерења, а он један од неколицине просовјетски орјентисаних филмских стваралаца. Око себе је почео да окупља малу групу посвећених младих документариста који су себе називали „филмско-око“. Група је током раних двадесетих година XX вијека објавила серију радикалних манифеста у којима је проглашавала конвенционални играни филм „немоћним“ и тражила да он буде замјењен новим филмом, заснованим на „организацији документарног материјала забиљеженог камером“ (Вертов). Кључни термини овдје су- „забиљежен камером“ и „организација“, пошто су Вертов и његове колеге истовремено вјеровали и у апслолутну способност филмске апаратуре да репродукује стварност онакву каква она заиста и јесте, као и у потребу монтирања ради аранжирања те стварности у изражајну и убједљиву цјелину. Таква доктрина, коју је Вертов назвао „кинооко“, знатно је допринијела естетици монтаже која је послије 1924. год. доминирала совјетским нијемим филмом.

Плакат за филм: „Кино око“

година 2011.

Бр. 3

КУЛТУРА

Године 1922., Лењин је наредио да се успостави фиксни однос између броја совјетских информативних и забавних филмова („лењинска филмска пропорција“). Тачан однос није био одређен и заправо никада званично потврђен али је Вертов инсистирао да тај однос мора да буде четири према један. Убрзо након тога, Вертов је снимио серију документарних филмских новости направљених с том намјером које је назвао „филм-истина“ („кино-правда“), а који су били компоновани ради тестирања његових теорија. У двадесет три „кино-истина“ филма, које је снимио између 1922. и 1925. године, примјењен је велики број експерименталних техника, од којих ни једна није била тако чудесна као што је био његов први независно снимљен неархивски дугометражни филм, „Кино-око“ („Кино-глаз“). Вертов је у овом филму примјенио разне технике попут трик-фотографије, анимације, микроснимања, вишеструке експозиције и „скривене камере“, као техника којима је остварено оно што је један критичар назвао„епско виђење актуелног“. Његов најисцрпнији есеј у „кино-око“ стилу, било је његово највеће дјело „Човјек с филмском камером“, 1929. У том филму су искоришћена сва средства монтаже и манипулације камером која су била позната нијемом филму, да би се добила слика „живота каквим се живи“, једног типичног дана у Москви, од зоре до ноћи.

РАЗВОЈ МУЗИКЕ У РУСИЈИ II ДИО ХРИШЋАНСКА МУЗИКА Јелена Чолић

У другом броју часописа Газета упознали смо вас са почецима развоја музике у Русији. У овом броју настављамо нашу причу кроз упознавање са хришћанским периодом у развоју руске музике.

Овај филм мање говори о Москви него о филму самом по себи, јер непрестано настоји да открије процес сопственог настанка. Филм садржи често понављане кадрове сниматеља који снима управо овај филм, Вертовљеве жене Јелисавете Свилове док монтира филм и људи у биоскопској сали који овај филм гледају. За разлику од осталих озбиљних филмских стваралаца његовог времена, Вертова је обрадовала појава звучног филма, јер је у њему видио средство за проширење „кино-ока“ „радио-ухом“, па је наставио да снима филмове и током тридесетих година укључујући „Ентузијазам: Симфонија Донбаса“, 1931. и „Три пјесме о Лењину“, 1934. Године. Касних тридесетих година Вертов је пао у Стаљинову немилост и био оптужен за„формалистичке“ грешке, што је понекад сматрано за смртни гријех. Под тим се подразумијевало истицање естетске форме дјела на рачун његовог идеолошког садржаја. Шездесетих и седамдесетих година XX вијека на Вертова је, међутим, почело да се гледа као на претечу „синема веритеа“ (израз добијен преводом руског израза „филм-истина“ на француски језик) и оца новог документарног филма. Дзига Вертов се данас сматра суоснивачем совјетског нијемог филма, што му обезбјеђује главну улогу у једном од највећих покрета у историји филма.

Мјешовити хор Државне академске капеле из Санкт Петербурга „Глинка“

(Наставак у сљедећем броју)

Бр. 3

година 2011.

КУЛТУРА

Када је кнез Владимир 988. године одлучио да прими Православље, по често понављаној причи, урадио је то јер је привучен љепотом литургије којој је присуствовао у Аја Софији. „Нисмо знали да ли смо на небу или на земљи“, рекао је по изласку из светиње. Прихватање Православља са грчког говорног подручја Византије је значило да, у почетку, литургијска пракса у Русији мора неминовно бити снажно под утицајем грчке процедуре, мада није дуго одолијевала словенском традиционалном утицају. Ова мјешавина изњедрила је посебну, руску врсту појања под називом знамени, од ријечи знамиа што значи знак или неуме. Утицај који су руске традиционалне пјесме и мелодије имале на знамени појање био је ограничен због његовог строгог ритма, на везе између интервала и фрагменте мелодије. 15. вијек био је период велике експанзије и креативности у области литургијског пјевања у Русији. Руска црква је стекла аутокефалност и била је једина способна да преузме улогу лидера у источном хришћанству. Литургијска и умјетничка експанзија која је пратила ову еманципацију, почела је са великим процватом музичара у Новгороду у периоду између 1480. и 1564., а затим наставила и на царском двору када је Иван Грозни од пјевача тражио да нагласе националне карактеристике. За литургијска пјевања то је значило да се репертоар знакова за знамени повећа. Знамени мелодије су подијељене у три групе према мјесту у литургији. Бољшој роспев (Велики пјевају) се користи на великим празницима, као и најзначајнијим моментима у Царству. Мали роспев (Мањи пјевају) се користи током свакодневних служби. Преостали, трећи облик пјевања, једноставно је зове Знаменни роспев. У 16. вијеку развила се из знамени нова врста појања путевои („пјева на начин“). Она се разликовала по новој нотацији и сложенијој ритмичкој структури. Упоредо са путевои појавио се и демественни („главни појац капеле“). Демествено појање се разликује по томе што није у систему од осам тонова, већ је мелодичније и обим му је проширен. Током 17. вијека појавиле су се три нове врсте литургијског пјевања. Прво, киеван пјевање поједностављен облик знамени; друго, бугарско пјевање врло мелодично и ритмички гипко; треће, грчки повици поријеклом са југа Русије, препуно народног утицаја. Сва три ова пјевања су и данас у употреби у Руској Цркви. Иако је 17. вијек био период процвата литургијске умјетности, то је такође и вријеме декаденције и кризе у вези са историјским догађајима. Послије смрти Бориса Годунова, Русија је нападнута од стране Пољске и на пријесто је ступио први Романов. У умјетности, а и у животу уопште, осјетио се јак прилив страних утицаја. У политици је централизација и јачање монархије све више долазила до изражаја, као и подјела друштва на владајућу класу и обичан народ. Са доласком Михаила Романова на пријесто 1613. године, утицај Запада се шири руском културом, а ни црквена музика није изостављена.

До краја 17. вијека пјевачи изводе све више полифоне мелодије. Тај стил је једноставно назван партесное пение, а његов представник је био Николај Дилетски. Паралелно са тим појавио се и кант литургијска побожна пјесма једноставне мелодије, обично из три дијела. Руска црквена музика је за кратак период преплављена страним утицајима. Године 1879. један инцидент имао је значајне посљедице по руску црквену музику. Пјотр Јургенсон, чувени московски музички издавач који је често сарађивао са Царском капелом, објавио је „Литургију Светог Јована Златоустог“ (Чајковски) без одобрења Капеле, које је у то вријеме било неопходно. Иако су неки ово дјело сматрали исувише западним, оно је препуно истинског руског духа и означило је нови успон руске црквене музике. Повратак литургијском музичком наслијеђу Русије започео је кнез Владимир Феодорович Одоиевски, филозоф, писац, критичар и музиколог. Он је основао Руско свирачко друштво и окупљао око себе велики број музичара заинтересованих за проучавање пјевања. Такође и композитори се укључују у рад друштва. Најзначајнији међу њима је Касталски. Његова дјела, скоро све литургијска, дубоко су укоријењена у знамени и комбинују хармоније модалног пјевања и руске народне традиције. Овај повратак коријенима је утицао и на друге композиторе, као што су Компанески, Толстиаков, Николски и Чесноков. Послије пада Совјетског Савеза одређен број композитора почео је стварати црквену музику али не у литургијске намјене: „Ускрсна музика“ Владимира Мартинова, „Концерт за мјешовити хор“ Алфреда Шнитке и „Запечаћени анђео“ Родиона Шчедрина. Остаје да се види хоће ли истинска литургијска музика, која је временом потиснута у други план, доживјети свој повратак у савремено стваралаштво.

година 2011.

Бр. 3

РУСКИ БАЛЕТ Јелена Чолић

РАЗВОЈ ИГРЕ Сами почеци развоја балета десили су се у Италији у 15. вијеку. Биле су то вечери умјетности одржаване у великим банкет салама умјесто у позориштима. Плесачи, музичари, пјесници и представници других умјетничких форми су изводили своја дјела пред публиком која је обухватала само најбогатије слојеве друштва. Коријени класичног балета везују се за 17. вијек када су кореографи из Италије, Француске и Енглеске покушавали да пронађу нове могућности технике плеса и обрасце за нове игре. Појавили су се одважни плесачи и кореографи који су покушавали да балет ослободе монотоније која га је до тада прожимала. У том периоду су пласачи почели да плешу на прстима, у за то, посебно дизајнираним ципелама. Један од истакнутијих реформатора балета јесте и Жан-Жорж Новере. Он је радио на томе да балет постане умјетност у највишем смислу и да игра буде активна, смислена и емотивно изражајна. Како се игра мијењала тако је и интересовање за њу расло и балет се ширио Европом.

БАЛЕТ У РУСИЈИ Фолклорне игре у Русији, развијајући се вијековима, имају богату историју, а за вријеме владавине Петра Великог и балет је ту нашао своје упориште. Први инструктори били су Французи и Италијани али су Руси, савладавајући игру, у њу уносили специфичности свога фолклора. Међу првим инструкторима балета који су дошли у Русију, био је Жан Баптист Ланде. Он је са својом трупом наступио пред царицом Аном која је била одушевљена. Она је дошла на идеју да отвори балетску школу у Русији и тако је прва школа почела са радом 1738. године под називом Царска балетска школа. Водио ју је Ланде, а она је касније преименована у Академију Ваганове и водила ју је Агрипина Ваганова. 1773. године царица Катарина покренула је још једну школу балета у Московском сиротишту и тако ударила темеље Московском колеџу за кореографију. Крајем 18. вијека имућни љубитељи ове умјетности покренули су иницијативу за отварањем приватних позоришта. Позоришта грофова Шереметјева била су далеко најцјењенија међу елитом тадашње Русије, посебно она на њиховим посједима у Курскову и Останкину. Временом су приватна позоришта отворена и у Москви и Санкт-Петербургу.

Бр. 3

година 2011.

Бољшој театар

КУЛТУРА

Маријус Петип

Сергеј Диагилев

РУСКИ БАЛЕТ СЕРГЕЈА ДИАГИЛЕВА ПРЕОКРЕТ У РУСКОМ БАЛЕТУ У 18. вијеку балет се у Русији развијао под окриљем европског класицизма, а већ на прелазу у 19. вијек десио се преокрет. Руски композитори почели су да пишу музику за балет, а мелодрамски балет је постао водећи жанр. У првој трећини 19. вијека руско стваралаштво је сазрело и развило се у правцу националне школе. Балету је ипак поклањано највише пажње. Он се брзо развијао. 1825. отворен је Бољшој театар, а балет се и у Москви и у Петербургу изводио у одлично опремљеним позориштима. Руски балет се стапа са романтизмом рођеним у Западној Европи и све блиста првокласном умјетношћу.

НОВИ БАЛЕТ РЕФОРМАТОРИ И ИНОВАТОРИ Руском балету је припао задатак да умјетности балета врати стари сјај и уведе нови квалитет у њу. Велика улога ту је припала француском балет мајстору Маријусу Петипу који је био главни кореограф Царске балетске школе. Он је свој рад заснивао на принципима естетике романтизма и тако обогатио плес. Његов балет постављен је на музику Пунија („Цар Кандавл“) и Минкуса („Бајадерка“) и они су били засновани на мајсторски разрађеним ансамблима класичних игара, гдје се теме за хор и соло плес међусобно преплићу. Петипа је оснивач великих, академских балета монументалних спектакала правилне сценске и музичке драматургије. Сцене и унутрашња акција били су изражени кроз канонске конструкције класичног плеса. До почетка 20. вијека руски балет је преузео водећу улогу на свјетској сцени балета. Мајкл Фокин обнавља садржај и облик балета. Он је створио нови тип спектакла– балет из једног акта гдје је субјекат вођен кроз акцију, а предмет радње се одвија кроз јединство музике, кореографије и сценографије („Ћопениана“, „Петрушка“ и „Шехерезада“). Главни коаутори кореографа постали су не композитори већ сами плесачи. Реформатори балета су били под утиском америчке плесачице Исидоре Данкан, која је пропагирала слободан и природан плес. Међутим, заједно са застарјелим стварима, реформатори су одбацили и оно што је било добро у старом балету. У сваком случају, балет је био у успону у контексту умјетничких токова тог времена.

Сергеј Диагилев, богати руски покровитељ умјетности, организује 1909. године прву турнеју руског балета у Париз. Одједном је постигао признање и популарност у Европи. Свијет је упознао композитора Игора Стравинског и кореографа Фокина („Жар птица“ 1910., „Петрушка“ 1911.), плесача и мајстора балета Б.Ф. Нижинског („Свето прољеће“ 1913.) и друге музичаре и умјетнике балета. Због револуције 1917. године, много умјетника је напустило Русију и тако су интензивирали развој руског балета ван граница своје земље. Током периода од 1920. до 1940. плесачи (Ана Павлова и њена трупа, ...), кореографи (Фокин, Миасин, Нижински, Баланцин, Романов, Лифар, ...), балетске трупе (Руски балет Монте Карло, Оригинални руски балет, Руско позориште романтизма, итд.) покренули су многе школе и трупе у земљама Европе и Америке и врше огроман утицај на свијет балета. Годинама су се ове школе придржавале традиционалних руских репертоара али су временом асимилирали утицај културе земаља у оквиру којих су радиле.

РЕВОЛУЦИОНАРНИ БАЛЕТ Послије револуције балет је остао у центру земље умјетности. Упркос емиграцији водећих стручњака, школе руског балета су преживјеле и изњедриле нове извођаче. Револуционарне теме и широк простор за креативне експерименте инспирисао је мајсторе балета. Међутим, период овог експериментисања је прекинут средином 20. вијека затварањем појединих студија и кампањама у масовним медијима које позивају на повратак традиције руске културе 19. вијека. 1930. отворене су нове опере и балетска позоришта у Лењинграду (Мала опера), Москви (Московско позориште умјетности касније Станиславски НемировићДанченко позориште) и многим другим градовима. Упркос ширењу балета, монопол једног правца развоја довео је до култивисане монотоније. Многе врсте балета су запостављене, посебно балет из једног чина, симфонијски балет и балет без заплета. Плесне форме и језик постали су сиромашни, представљани само као класична игра, све преко тога било је формалистички. Сви представници не-академских токова морали су обуставити свој рад. Почетком 1950-их драмски балет је пао у кризу али и тада су на сцени били сјајни извођачи као што су Маја Плисетскаја, Р.С. Стручкова, Б.Т. Бовт и Н.Б. Фадеичев. година 2011.

Бр. 3

КУЛТУРА

ПОВРАТАК НА СВЈЕТСКУ СЦЕНУ Прекретница се десила у касним 1950-им са појавом нове генерације кореографа. Међу њима су лењинградски мајстори балета И.Н. Григорович и И.Д. Белски који базирају своје кореографије на плесну и музичку драматургију преносећи је кроз сам плес. Заборављени жанрови су обновљени, враћени су балет из једног чина, сатирични балет, симфонијски балет и кореографске минијатуре. 1980. године почињу наступи и у иностранству, а неки умјетници чак и раде у иностранству и воде своје трупе у Европи и Америци (Нурејев, Макарова, Баришкинова, Виноградов, ...).

САВРЕМЕНИ РУСКИ БАЛЕТ Колапс СССР-а и сљедећа економска криза донијела је велике невоље за балетске компаније које су до тада финансиране из државног буџета. Много играча и балетских мајстора одлучило је да напусти земљу. Руски балет је пропустио неколико генерација еволуције европске кореографије и недостајале су му свјеже идеје. У исто вријеме мајсторски ниво перформанса руске школе остао је на завидном нивоу. Послије 1991. године руски балет прибјегава асимилацији искустава западног балета из области савременог, џез и слободног плеса. У Бољшој театру постављан је велики број балета западних кореографа, међу њима и Баланчинове „Симфонија до мајор“, „Агон“ и „Моцартинија“ (1998.-1999.), Ноимеиров „Сан љетне ноћи“ (2004.) и други. Марински театар такође поставља Баланчинова дјела и 2003. им је додијељена Златна маска за извођење дјела Сергеја Прокофјева „Блудни син“. Реконструкције старих класичних балета добијају на популарности- „Успавана љепотица“ Чајковског, „Бајадерка“ Минкуса у Бољшој театру 1991.,„Лабуђе језеро“ у Марински театру и многа друга класична дјела. Много играча и кореографа направило је међународне каријере. Бр. 3

година 2011.

Владимир Малахов, дипломирао на Московској академији за кореографију, признат је као један од најбољих свјетских плесача балета. Радио је у неколико страних балетских трупа и од 2002. као директор „Staatsteater Unter den Linden“ из Берлина изражавајући свој таленат као кореограф. Један, од данас водећих кореографа Русије, је и Алексеј Ратмански. Њега је, док је плесао за Дански краљевски балет, открила прима-балерина Бољшој театра Нина Ананиашвили. Његов балет створен специјално за њу („Чари Манеризма“, 1997.) и „Снови о Јапану“ су награђени Златном маском. Тренутно ради и као умјетнички директор Бољшој театра. У Русији такође постоји много независних плесних театара и приватних балетских позоришта. Јевгениј Панфилов основао је прво позориште експерименталног балета 1987. године у Перму. 2000. године ово позориште је стекло статус државног. Панфилов је створио оригинални стил мјешајући заједно класику, модерну, џез и фолклор. Његово позориште је ауторски пројекат и он не ствара само кореографију, већ и сценографију, костиме и освјетљење. У овом позоришту изведено је 49 балета и 70 минијатура. За дјело „1945. година“ награђен је Златном маском за најбољу иновацију. Послије Панфилове смрти 2002., позориште води С.А. Раиник, један од водећих плесача трупе. Између осталих позоришта модерног плеса можемо споменути Савремени театар под вођством Владимира и Олге Пона, Кукиново позориште плеса, Аркхипова Нота Бене група и многи други.

ЈЕЗИК И КЊИЖЕВНОСТ MИХАИЛ БУЛГАКОВ Драгана Вржина

Некако сам почео да схватам- морао бих да се оканем смијања. Осим тога, у литератури је сав мој живот. Никаквој медицини се никада више нећу вратити. Ништа друго не могу да будем, могу да будем јединo - писац“. (Записано 6. новембра 1923. године ) Прије 120 година 15. маја 1891. године у Кијеву је рођен Михаил Афанасијевич Булгаков (Михаил Афанасьевич Булгаков), један од највећих руских писаца. Одрастао је у породици интелектуалаца, која је била изразито религиозна (отац му је био професор на теолошком факултету, а деде и по оцу и по мајци су му били свештеници) али након завршетка Прве кијевске гимназије, ипак је уписао и завршио медицински факултет. По завршетку студија 1916. године волонтира у Црвеном крсту, потом бива мобилисан и послат у болницу у Смоленском. Године 1917. враћа се у Кијев, у коме је буктао грађански рат између Црвене армије (бољшевика) и армије Бијелих (бјелогардејаца). Kијевски „бијели“ га мобилишу 1919. године и шаљу да ради као љекар на сјеверу Кавказа, гдје остаје до 1921. Након коначне побједе Црвене армије почела су прогањања политичких противника али Булгаков, због прележаног тифуса и рана задобијених на фронту, не успијева да побјегне из земље са остатком породице.

У Москву се сели 1921. са чврстом намјером да успије као писац. Комбиновао је писање чланака и приповјетки за различите часописе с чиновничким послом и на тај начин покушавао да прехрани себе и жену. Извјесно вријеме се бавио и глумом, а у овом раздобљу је, због рана задобијених у рату, постао зависник од морфијума. Ово је био изузетно тежак период у његовом животу, о чему свједочи биљешка коју је записао 24. маја 1923. Године: „...за сада сам без посла. Ја и жена се лоше хранимо. Због тога ми се и не пише. Црни хљеб скочио на 20 т. Морали смо од ујке узети мало брашна, бијелог уља и кромпира. Од Бориса- милион. Обишао сам сву Москв - нема посла“. Писао је драме, приповјетке и романе, а био је велики љубитељ и познавалац класичне музике, сам је одлично свирао клавир и пјевао.

Његов млађи брат Иван одлази у Србију гдје свира балалајку у београдском ресторану „Казбек“ и шаље му вијести о успјешној премијери његовог дјела „Зојкин стан“ у Народном позоришту 1934. Године.

година 2011.

Бр. 3

ЈЕЗИК И КЊИЖЕВНОСТ

Један од највећих успјеха доживио је својом драмом „Дани Турбиних“, која је имала премијеру 1926. године, а писана је на основу његовог првог романа „Бијела гарда“. Написао је и комедију „Зојкин стан“ (1926.), драме „Бег“ (1927.), „Пурпурно острво“ (1927.), „Посљедњи дани или Пушкин“, „Робовање лицемјера или Молијер“ (1929.), „Приглупи Журден“, „Иван Васиљевич“ (гротескна комедија из 1935.), приповјетку „Смртоносна јаја“, новелу „Псеће срце“, ремек дјело- роман „Мајстор и Маргарита“. Кроз своја дјела, Булгаков је критиковао совјетско друштво, што је било не само незаконито, већ и по живот опасно. Доживио је судбину типичну за односе истинског умјетника и репресивног политичког режима. Након првих успјеха својих есеја и драма, све више се суочава са цензуром Стаљиновог комунистичког режима. Свјестан да од писања неће моћи да живи, одлучује се на очајнички потез, пише писмо Стаљину са молбом да га пусти да емигрира из Русије. Стаљин га је лично позвао телефоном и додијелио му мјесто драматурга у Московском театру, у којем је открио своју највећу позоришну срећу, а истовремено доживио и најтеже моменте судбине драмског писца. Умро је 1940. не дожививши објављивање многих својих дјела.

„Мајстор и Маргарита“ Рукописи не горе! Михаил Булгаков је роман „Мајстор и Маргарита“ писао током бруталне стаљинистичке чистке двадесетих-тридесетих година прошлог вијека. Данас представља једно од капиталних дјела свјетске књижевне баштине. Писање је започео 1928. године али је незадовољан написаним по узору на свог омиљеног писца Гогоља, рукопис спалио. Роман је настајао пуних десет година, готово у тајности. Написао је чак осам верзија овог романа. Своје ремек дјело, Булгаков је силом прилика довршио на дан смрти, 10. марта 1940. године. Упркос великим боловима и у готово потпуном сљепилу, писац је до задњег дана радио на свом посљедњем дјелу. Велику улогу у настајању романа, имала је Јелена Сергејевна, жена која је Булгакову послужила као надахнуће за вјечну Маргариту и без које не би осјетио право значење ријечи љубав. Његовом роману дала је суштински састојак на коме се све заснива и који све прожима, усмјеривши његов пут ка љубави, а она не само да се деценијама трудила да се роман штампа у њиховој домовини, већ је успјела и да сложи огромну грађу текста са великим бројем исправки и допуна, које јој је Булгаков двије недеље пред смрт непрестано диктирао.

Све до 1950. године комунистичка власт није допуштала да на гробу Булгакова буде било каквог обиљежја. Јелена Сергејевна је на гроб вољеног мужа поставила постоље од крста под називом „Голгота“, које је уклоњено с Гогољевог гроба, памтећи ријечи „Покриј ме својим гвозденим шињелом“, које је Булгаков једном приликом записао сјећајући се Гогоља.

Бр. 3

година 2011.

ЈЕЗИК И КЊИЖЕВНОСТ

Судбина романа „Мајстор и Маргарита“ се поклапа са приликама у којима су публикована многа дјела написана у Совјетском Савезу. Булгаков даје сатирични приказ комунистичког друштва, говори да безбожничко друштво под стаљинистичком влашћу, нема разумијевања за божанско и због тога је осуђено да се претвори у пропаст и очај. Излаже лицемјерје свих, јер сви су криви, нарочито интелектуалне елите. Кроз приповједање о сатаниној посјети Москви, писац је приказао у каквој се опасности налази појединац који држи до своје слободе у једној тоталитарној држави. Булгаков је био књижевник који је желио промјене у свом времену. Нетипична за вријеме у којем је написана, ова књига није могла бити штампана 1940., већ тек крајем 1966. и почетком 1967. године. Прва нецензурисана верзија овог роман у СССР-у објављена је тек 1973., а роман је поново штампан у допуњеном издању 1989., тако да и данас постоје недоумице како изгледа оригинал.

Дјело „Мајстор и Маргарита“, доживјело је и мноштво драматизација. Постављено је у московском Театру на Таганки (Јуриј Љубимов, 1977.), на малој сцени Художественог театра под називом „Бал уз свијеће“ (1984.), па и код нас, на сцени Народног позоришта (Александар Петровић, 1962.). Постоји и више екранизација које су више или мање успјешне, међу њима и већ споменутог Александра Петровића из 1972. године, а априла ове године је одржана премијера филма „Мајстор и Маргарита“ Јурија Каре, снимљеног још 1994. године, који је због конфликта између редитеља и продуцента скоро 17 година провео у ролнама на полицама. Најављена је и израда анимиране верзије које је повјерена Ринату Тимеркајеву, редитељу из Јекатеринбурга.

БУЛГАКОВ МУЗЕЈ У МОСКВИ Од 12. маја до 27. августа, одржан је међународни фестивал посвећен славном писцу под називом „120 дана с Мајстором“, а посјетиоци су имали прилику да виде изложбе, пројекције анимираних, документарних и играних филмова, као и стваралачке вечери у поетским и књижевним клубовима.

Родна кућа и музеј Булгакова у Кијеву

Булгаков и Јелена Сергејевна, жена која је имала највише утицаја на његово стваралаштво. Прије Јелене, Булгаков се женио два пута, 1913. са Татјаном Лапом, а 1924. са Љубов Белозерском. година 2011.

Бр. 3

МАЛА ШКОЛА РУСКОГ ЈЕЗИКА Ана Бундало

„Мала школа руског језика“ је рубрика која је осмишљена с циљем да вам помогне да се на што лакши и забавнији начин упознате са основама руског језика, као и да савладате основне изразе како бисте могли, без икаквих потешкоћа, остварити комуникацију са Русима. Из броја у број ћемо осмишљавати разне ситуације у којима бисте се могли наћи при посјети неког од фантастичних руских градова, зато вас позивамо да нам се придружите у нашем подвигу. Kао што је то ред, почећемо са упознавањем и представљањем. Поздрављање је веома битно у Русији, као и начин на који ћете некога ословити. Постоје различити начини на које можете то да учините, али они наравно зависе од ситуације у којој се налазите. Ако је у питању формално упознавање, пожељно је да се свом саговорнику обратите са Вы - Ви , а уколкико вам он каже свој патроним ( име наслеђено од оца ), требали бисте га поновити, као што је наведено у следећем примјеру:

1. А: Здравствуйте! Здраво. Б: Здравствуйте! Kак Вас зовут? Здраво. Како се зовете? А: Меня́ зовут Александр Петрович Иванов. Зовем се Александр Петрович Иванов. Б: Рада с вами познакомиться, Александр Петрович. Меня́ зовут Анна Николаевна, (а моя́) фамилия Сергеева. -Драго ми је што смо се упознали, Алекасндре Петровичу. Ја се зовем Ана Николајевна, а презивам (се) Сергејева. А: Я тоже очень рад. -Мени је драго, такође. Бр. 3

година 2011.

Доброе утро - Добро јутро Добрый день - Добар дан Добрый вечер - Добро вече До свидания - Довиђења Спокойной ночи - Лаку ноћ

ЈЕЗИК И КЊИЖЕВНОСТ

У 2. ситуацији је илустрован начин на који ћете се упознати са неким, у мало опуштенијој атмосфери, дакле неформално. Тада се умјесто ВЫ Ви користи лична замјеница ТЫ ти, и краћа форма имена:

2. А: Здравствуй. Здраво. Б: Здравствуй. Меня́ зовут Алексей. А тебя́? Здраво. Ја сам Алексеј. А ти? А: Александра. Александра. Б: Очень приятно. Драго ми је.

Привет - Здраво Пока́ - Ћао

Ако пак желите да свом саговрнику представите пријатеља, брата или сестру, то ћете урадити на следећи начин:

А: Вот мой друг Борис. Он из Сербии. Ово је мој пријатељ Борис. Он је из Србије. Б: Очень приятно. Меня́ зовут Алексей. Ты говоришь по-русски? Драго ми је. Моје име је Алексеј. Да ли ти причаш руски? В: Я немного говорю́ по-русски. Ну, я понимаю очень хорошо. Ја слабо причам руски, али га разумијем веома добро. Б: А какой язык ты говоришь? Који језик ти причаш? B: Мой родной язык сербский, ну я говорю́ по-английски, по-немецки и чуть-чуть пофранцузски. Мој матерњи језик је српски, али говорим енглески, њемачки и помало француски.

Россия - Русија Сербия - Србија Греция - Грчка Франция - Француска Китай - Кина Германия - Њемачка Испания - Шпанија Италия - Италија Америка - Америка Англия - Енглеска русский язык - руски језик сербский язык - српски језик греческий язык - грчки језик французский язык - француски језик китайский язык - кинески језик немецкий язык - њемачки језик испанский язык - шпански језик итальянский язык - италијански језик английский язык - енглески језик година 2011.

Бр. 3

ЈЕЗИК И КЊИЖЕВНОСТ

3. А: Вы студент? Ви студирате? Б: Нет, я работаю. Я доктор. А Вы работаете? Не, ја радим. Ја сам доктор. А ви радите? А: Нет, я не работаю. Я студент. Не , ја не радим. Ја сам студент.

У случају да вам је час био напоран, за крај смо припремили једну кратку пошалицу:

Мама говорит: -Что ты делаешь , Маша? -Ја пишу́ писмо́. -Но ты не умеешь писать. -Ну и что? Моя́ подруга Оля не уме́ет читать.

Овај задатак није био тежак, па се искрено надамо да сте га успјешно савладали, те вас позивамо да нам се придружите и на следећем часу, у наредном броју часописа „Газета“, како бисмо заједно наставили са упознавањем језика којим су писали и говорили највећи свјетски умови Достојевски, Толстој, Пушкин, Мендељејев, Гагарин и многи други.

Бр. 3

година 2011.

спортсмен -спортиста журналист - новинар политик - политичар менеджер - менаџер актёр - глумац врач - доктор преподаватель - предавач трейдер - трговац Экономист - економиста официант - конобар певец - пјевач

ОБРАЗОВАЊЕ ИНФОРМАТОР О СТУДИРАЊУ У РУСИЈИ Преузето са сајта Друштва српско-руског пријатељства “Братство” http://www.srpbratstvo.org/

СРП „Братство“ у сарадњи са „Egida International“ представља информације за све заинтересоване за студирање у Русији. Шта и где да студирате спада у ред најважнијих одлука у животу свакога појединца. Квалитетне информације, стручна помоћ при избору факултета може да буде непроцјенљива.

СТУДИЈЕ У РУСИЈИ Руски образовни систем спада у најчувеније у свијету. Сплетом политичких околности из прошлости исти није био популаран на Западу. Међутим, ни тада, а посебно не у новије вријеме његов квалитет никада није довођен у питање. Кроз науку се утицаји једне културе, језика, економије и пословања најефикасније преносе. Из тога разлога је Руска Федерација осјетила да улагања у ту сферу могу да допринесу благостању друштва. То је резултирало програмом субвенционисања високошколског образовања према страним студентима, што је довело до тога да су трошкови студија у овој земљи за стране студенте веома ниски, за разлику од студија у земљама Запада гдје је висина школарине строго профитно орјентисана. Школство у Русији је идентично са европским и слично америчком систему и усклађено је на свим нивоима са Болоњском декларацијом о високом школству. Са једне стране то Вам омогућава мобилност при студијима између различитих факултета, а са друге стране пружа врхунско школовање по приступачним цијенама.

ЗАШТО РУСИЈА Русија је у протеклих 20 година економски узнапредовала више него ли у претходних 60. Највећа држава на свијету, са огромним природним ресурсима крије неслућени економски раст. Узевши у обзир отворену економију коју заступа у модерно вријеме, огроман број високо квалификованих стручњака, утицај Русије сваким даном експоненцијално расте. Тренутно свјетска економска сила бр. 7., највећи произвођач енергије на свијету и највећи произвођач нафте на свијету. Још у вријеме Совјетског савеза улагао се значајан проценат националног дохотка у образовање, што је створило врло добре темеље за данашњи систем високог образовања. У садашњости то улагање је умногостручено и улаже се веома битан и додатан напор у отварању Русије ка Европи и свијету и то најприје кроз високо школство. Пораст економске моћи Русије вуче за собом и раст интересовања за овом прелијепом и моћном земљом. Руски језик иде паралелно са тим и упознавање истог помаже свакоме ко у будућности жели да стекне предност у послу и животу.

РУСКИ УНИВЕРЗИТЕТИ У Русији постоји огроман број универзитета, од тога великог броја издвојили смо оне најпрестижније и апсолутно најбоље универзитете на којима су се, не само теоретски већ и практично, школовали и стварали највећи свјетски стручњаци, научници и инжињери. На поменутим универзитетима су се конструисали највећи и најмодернији авиони на свијету, као и свемирске летјелице. Ту стичете знања и праксу у градњи највећих електрана и грађевина на свијету, најбржих пруга. Ту се школују најславнији доктори медицине, музичари, умјетници,... Још увијек донекле скривено благо постсовјетско, данас модерно руско високо образовање је отворило врата свима који су жељни чисте науке, знања и умјетности. О величини и моћи храмова знања говоре и фрапантне цифре. На једном од највећих руских универзитета на који Егида има привилегију да уписује студенте, Московском државном универзитету (Ломоносов), можете да добијете 128 академских звања. У његовом склопу постоји 39 факултета. На Универзитету је у сваком тренутку уписано преко 50.000 студената. У склопу Универзитета су бројни научноистраживачки институти, музеји, покретне лабораторије, бродови за истраживање, итд. На списку својих професора Универзитет Ломоносов има 11 добитника Нобелове награде, као и 2500 запослених доктора наука највишег ранга и 6000 доктораната. Такође, ту можете слушати предавања од преко 300 пуноправних чланова Руске академије наука. Поред њих још око 4500 врхунских научника је запослено на Универзитету на научним пројектима. У склопу Универзитета постоји 15 научних института, 4 музеја, 380 департмана, научни парк, ботаничке баште, библиотеке, издавачка кућа и штампарија, рекреациони центар,... година 2011.

Бр. 3

ОБРАЗОВАЊЕ

КАКО СТУДИРАТИ У РУСИЈИ

ТРОШКОВИ ЖИВОТА

Уколико размишљате о томе да започнете или наставите своје школовање у Русији, треба да знате да оно што Вам је потребно за упис у Србији је најчешће услов и у Русији. За основне студије је потребна диплома средње школе и солидан просјек оцјена. За мастер студије, Bachelor диплома, док је за докторске студије потребно да имате завршен степен мастер. Од универзитета до универзитета зависи какав просјек оцјена је потребно да имате да би задовољили услов за упис међутим, неријетко критеријуми за стране студенте су блажи него за домаће.

У Русији варирају у зависности јесте ли у Москви, која важи за скупље градове за студије, или у неком другом граду. Поред школарина и смјештаја за Москву је реално издвојити између €200-300 мјесечно за трошкове живота. У другим градовима трошкови су значајно мањи и у просјеку износе €100 мјесечно. Упореде ли се ти трошкови са тиме шта нуде поменути универзитети брзо се закључује да поред тога што имате прилику да изаберете врхунске образовне институције, научите перфектно још један језик, финансијски можете, мјерећи се западноевропским и сјеверноамеричким мјерилима (па чак и српским условима), уштедити значајна средства.

На бројним универзитетима можете да слушате наставу на енглеском или руском језику. Из ралога што су поменути језици услов да студирате на поменутим високошколским установама, универзитети организују посебан пријемни програм за све стране студенте којима је потребно да се и језички и струковно додатно припреме прије отпочињања са редовном наставом. Припремни програм траје од 6 до 9 мјесеци. На савладавању руског језика је стављен акценат. У жељи да што прије дођу до дипломе, потреба за прелиминарним учењем новог језика студентима понекад представља сметњу. Међутим, могућност да перфектно овладате страним језиком је изврсно улагање времена. На припремном програму имате прилику да усавршавате знања из различитих области попут хемије, математике, физике, књижевности, из свих области које ће Вам у наставку студија бити потребне и са знањима која ће Вам олакшати даље студије. На крају, полажете ТОРФЛ испит који сви руски универзитети признају. Цијене за припремни програм су потпуно некомерцијалне, из истог разлога као и цијене студија, из жеље ове земље да се учи њен језик и да се на тај начин промовише култура. За све оне студенте који би да студирају у Русији, а не занима их руски језик, постоји широка лепеза студија на енглеском језику. Обзиром да би из практичних разлога било тешко да се комплетна настава одвија двојезично, у зависности од тога шта желите да студирате, можемо Вам понудити избор универзитета и факултета у склопу којих је могуће слушати предавања на енглеском језику.

СМЈЕШТАЈ Још један финансијски разлог због којег су студије у Русији атрактивне јесте субвенционисана цијена смјештаја, која на мјесечном нивоу износи од 35 до 75 евра. У већини случајева у склопу универзитета је организован и студентски смјештај по студентским домовима.

Бр. 3

година 2011.

ТРОШКОВИ ШКОЛОВАЊА Званично позивно и пријемно писмо од стране факултета (једнократно ) - €295 Уписнина (једнократно) - €550 Пријава смјештаја, резервација и званична потврда (једнократно) - €245 Цијена смјештаја (годишње) - од €350 до €900 Агенцијска услуга (једнократно) - 8300 din Годишња школарина (годишње) цијене доле наведене

СПИСАК УНИВЕРЗИТЕТА ПАРТНЕРА У РУСИЈИ: Bashkir State University Својинска форма: државна, Година оснивања: 1957. Држава: Русија, Нивои студија: Bachelor Degree, Specialist Degree, Master Degree, PhD, Град: Уфа, Језик студија: руски Higher School of Economics Својинска форма: државна, Година оснвања: 1992. Држава: Русија, Нивои студија: Bachelor Degree, Specialist Degree, Master Degree, PhD, Град: Москва, Језик студија: руски, енглески

ОБРАЗОВАЊЕ

Gubkin Russian State University of Oil and Gas Својинска форма: државна, Година оснивања: 1930. Држава: Русија, Нивои студија: Bachelor Degree, Specialist Degree, Master Degree, PhD, Град: Москва, Језик студија: руски

Moscow State University Својинска форма: државна, Година оснивања: 1755. Држава: Русија, Нивои студија: Bachelor Degree Specialist Degree, Master Degree, PhD, Град: Москва, Језик студија: руски, енглески Moscow State Technical University of Civil Aviation Својинска форма: државна, Година оснивања: 1971. Држава: Русија, Нивои студија: Bachelor Degree, Specialist Degree, Master Degree, PhD, Град: Москва, Језик студија: руски Moscow Academy of Fine Chemical Technology named after M.V. Lomonosov Својинска форма: државна, Година оснивања: 1900. Држава: Русија, Нивои студија: Bachelor Degree Specialist Degree, Master Degree, PhD, Град: Москва, Језик студија: руски Moscow Power Engineering Institute (Technical Univ.) Својинска форма: државна, Година оснивања: 1957. Држава: Русија, Нивои студија: Bachelor Degree Specialist Degree, Master Degree, PhD, Град: Москва, Језик студија: руски, енглески Moscow State Institute of International Relations (University of the MFA of Russia) Својинска форма: државна, Година оснивања: 1930. Држава: Русија, Нивои студија: Bachelor Degree, Specialist Degree, Master Degree, PhD, Град: Москва, Језик студија: руски, енглески

100

година 2011.

Бр. 3