Газета број 6 by Газета

БР. 6 2013. год.

ГА ЕТА ДРУШТВО

СРПСКО-РУСКОГ

ПРИЈАТЕЉСТВА

“БРАТСТВО”

Бања Лука, Република Српска, БиХ

Руска државна застава

Јужни ток

Историја српско-руских односа

Словенска митологија I S S N

2 2 3 3 - 0 2 4 0

7 7 2 2 3 3

0 2 4 0 0 9

МЈЕСТО ЗА ВАШУ РЕКЛАМУ

САДРЖАЈ 04. РИЈЕЧ УРЕДНИКА Број 6 Година 2013. ОСНИВАЧ И ИЗДАВАЧ: Друштво српско-руског пријатељства “Братство” Бања Лука, Република Српска, БиХ

05. ВИЈЕСТИ ИЗ ОРГАНИЗАЦИЈЕ ИНТЕРВЈУ 06. Наталија Милаковић, директорица Руског културног центра у Бања Луци 09. Нит која спаја културе, језике и жанрове

Интернет сајт: www.srpbratstvo.org Е-mail: srpbratstvo.gazeta@gmail.com srb-rus_bratstvo@mail.ru ДИРЕКТОР ИЗДАЊА: Рајко Ћулибрк ГЛАВНИ И ОДГОВОРНИ УРЕДНИK: Милан Милковић РЕДАКЦИЈА Тамара Бероња Александра Весић Илија Ковачевић Милан Милковић Дара Петровић Петар Станишљевић Страхиња Стојаковић Рајко Ћулибрк СПОЉНИ САРАДНИЦИ Сиви Соко Антон Сарычихин ЛЕКТОРИ Александра Весић Страхиња Стојаковић ГРАФИЧКИ ДИЗАЈН Игор Кувач

Рјешењем број: 07.030-053-52-1/13 од 11.2.2013. године, часопис "Газета" је уписан у Регистар јавних гласила Министарства просвјете и културе Републике Српске

ТЕМА БРОЈА: 11. Словенска митологија ПОЛИТИКА 19. Јужни ток, енергетска и политичка безбједност Републике Српске 22. Српска русофилија и руска србофилија СИМБОЛИ РУСИЈЕ 24.Руска државна застава РАЗГЛЕДНИЦА 27. Храмови традиционалних религија Русије СТИЛ ЖИВОТА 31.Поглед на Москву изнутра ИСТОРИЈА 33. Историја српско-руских односа (I дио) 36. Велика хладна шаховска плоча у омањем, прохладном Рејкјавику КУЛТУРА 39. Историја руске кинематографије (IV дио) ЈЕЗИК И КЊИЖЕВНОСТ 44. Стеван Раичковић, пјесник лирског сензибилитета 46. ГАЗЕТА ПРЕПОРУЧУЈЕ

РИЈЕЧ УРЕДНИКА Милан Милковић

ГОДИНА ВЕЛИКИХ ОЧЕКИВАЊА Прошлу, 2012. годину, обиљежила су два догађаја која ће, надајмо се, имати дугорочне посљедице по српско-руске односе. Један је почетак радова на Јужном току, а други је отварање Руског културног центра у Бањалуци.

Крајем 2012. године започели су дуго очекивани радови на гасоводу Јужни ток. Ако је вјеровати најавама наших власти и потписаним споразумом са Гаспромом, један крак гасовода ће из Србије ићи према Републици Српској. Осим јефтиног енергента чији ћемо бити корисници, овај пројекат омогућиће отварање нових радних мјеста у Републици Српској, али и присуство једне моћне свјетске компаније каква је Гаспром, на нашем тржишту. Наравно, поред економских бенефита, за Републику Српску и Србију је важан и политички значај овог пројекта. Нова руска спољна политика паметно користи своја природна богатства за постизање својих политичких циљева. Градњом гасовода Русија ће највише профитирати како економски, тако и политички. Докле год се буде простирао гасовод, дотле ће се простирати и руски утицај. Ову нову ситуацију српска политика, са обе стране Дрине, мора да искористи, јер су се до сада наши и руски политички интереси поклапали. Стога не видимо разлог зашто овај гасовод не искористити као залог политичког партнерства наших земаља и у будућности. Односи између земаља и народа незамисливи су без културне сарадње. Отварањем Руског културног центра у Бањалуци створено је ново поглавље у српско-руским односима када је у питању Република Српска.

Присуство једне такве институције говори да је Русија препознала културно и политичко буђење које се десило у Републици Српској. Млади људи све више желе да уче руски језик, руска кинематографија се враћа на наше телевизије, путовања младих у Русију су све чешћа, отворена је Kатедра за руски језик на бањалучком универзитету... Укратко, интересовање за Русију и српско-руске односе је у порасту. Бићемо нескромни, па рећи да је и Друштво српско-руског пријатељства „Братство“ својим радом допринијело овом „буђењу“. На Друштву српско-руског пријатељства „Братство“ и Руском културном центру је сада задатак да на велику потражњу за Русијом, руским језиком и културом, одговоре квалитетном понудом. Наравно, пуно тога се још мора урадити. Желимо да нам Русија буде ближа. Друштво српско-руског пријатељства „Братство“ ће покренути иницијативу за укидање виза између Руске Федерације и БиХ, али и за отварањем конзулата Руске Федерације у Бањалуци. И у 2013. години наставићемо да ширимо мрежу наших курсева руског језика и на друге градове у Републици Српској, покренућемо дебату о статусу руског језика у образовном систему и у јавном животу Републике Српске, радићемо на размјени студената, организовати културне манифестације, обиљежавати датуме из заједниче историје наша два народа и наравно штампати Вашу и нашу Газету. Наше вријеме тек долази! година 2013.

Бр. 6

ВИЈЕСТИ ИЗ ОРГАНИЗАЦИЈЕ ПОТПИСАН СПОРАЗУМ О САРАДЊИ ИЗМЕЂУ ДРУШТВА СРПСКО РУСКОГ ПРИЈАТЕЉСТВА „БРАТСТВО“ И РУСКОГ КУЛТУРНОГ ЦЕНТРА На радост свих љубитеља руске културе у Бањалуци и шире, у просторијама Руског центра потписан је споразум о сарадњи између СРП „Братство“ и Руског културног центра „Русский мир“ у Бањалуци. СРП „Братство“ и Руски центар сарађиваће у областима промоције руске културе, језика, историје, образовања, спортско-забавних садржаја, информисања, те у другим областима битним за српскоруске односе. Исто тако сарадња ће се вршити и са циљем повезивања и унапређења сарадње између студената Универзитета у Бањој Луци и студента у Русији и Бјелорусији. Руски центар ће у циљу реализације пројеката везаних за промоцију српско-руских односа „Братству“ уступити своје просторије на кориштење. Тако ће наше Друштво користити просторије Руског културног центра у Народној и универзитетској библиотеци Републике Српске и то у следећим терминима: понедјељком од 17-18, петком од 18-19, те сриједом по потреби од 19-20 часова. Такође, у овим терминима моћи ћете добити информације о условима студирања у Русији, љетњим школама руског језика, укључивању у редакцију нашег часописа „Газета“ и наравно, да се учланите у нашу организацију.

Бр. 6

година 2013.

У СУСРЕТ РУСИЈИ 3 Српско-руско пријатељство „Братство“ по трећи пут организује путовање у Русију за студенте и остале заинтересоване у оквиру пројекта „У сусрет Русији 3“. Искористите прилику, упознајте се са културно-историјским богатством Русије и посјетите земље источне Европе. Пројекат реализујемо у сарадњи са студентским организацијама, Амбасадом Русије у БиХ, Универзитетом у Бањој Луци, Владом РС, туристичким агенцијама из РС и Русије и Руским центром у Бањој Луци. У периоду од 21.07.2013. до 04.08.2013. године посјетићемо сљедеће градове: Краков, Москву, Санкт Петербург, Минск и Будимпешту. У цијену је укључен: превоз аутобусом туристичке класе, смјештај у хостелима у Кракову, Москви и Санкт Петербургу те у хотелима у Минску и Будимпешти, путничко и здравствено осигурање. Цијена за студенте је 685КМ, а за остале 890КМ. Резервације се врше уплатом аванса у износу од 100КМ. Студенти при резервацији мјеста морају да приложе увјерење о редовном студирању и копију прве странице индекса. Број мјеста је ограничен! Контакти за додатне информације и резервације: тел. 065/ 267-616 и 066/ 379-785 е-mail: srb-rus_bratstvo@mail.ru

ИНТЕРВЈУ Дара Петровић

,,РУСКО-СРПСКИ ОДНОСИ ТРЕБА КОНСТАНТНО ДА СЕ ЈАЧАЈУ И ОДРЖАВАЈУ!” Недавно је у Бањалуци отворен Руски културни центар „Русский мир“, а поводом тога догађаја разговарали смо са директором центра, госпођом Наталијом Милаковић.

Газета: Можете ли нам нешто рећи о Руском културном центру „Русский мир“- када је основан, који су његови циљеви? Наталија Милаковић: Руски културни центар „Русский мир“ је званично отворен 6.септембра ове године у Бањалуци, уз помоћ фондације „Русский мир“ из Москве, која промовише руску културу и језик у свијету. Циљ нашег центра у Бањалуци је ширење руске културе и језика на овим просторима. Од кога потиче идеја о оснивању РКЦ, ко је носилац читавог пројекта, те колико је времена требало да се он оствари? Прича и идеја о оснивању траје дуго, неколико година Народна и универзитетска библиотека је била у преговорима са фондацијом „Русский мир“ и када су се створили услови и нашао простор, центар је отворен. Тако да су фондација „Русский мир“ и НУБ носиоци пројекта. Иначе, фондацију „Русский мир“ је 2005. године основао предсједник Владимир Путин. Дакле, то је државна институција и постоји 87 оваквих центара у свијету. Они снабдијевају библиотеке и подржавају пројекте, тако да и ми имамо заиста једну добро опремљену библиотеку руских књига. Тако, у једну руку, можемо рећи да је РКЦ„Русский мир“ и владина организација. Како су људи на овим просторима гледали на један овакав пројекат? Са чије стране сте имали подршку, а са чије не? Наталија Милаковић

година 2012.

Бр. 5

ИНТЕРВЈУ

Неподржавања до сада није било, а подршку добијамо са свих страна, највише од обичних грађана Бањалуке и Републике Српске. Људи су јако заинтересовани за наш центар, толико да није требало да радимо никакву рекламу за наше курсеве и програме, довољно је било да чују за нас преко медија и почели су сами да долазе и по томе закључујем да је овај наш центар дуго очекиван. Које је активности РКЦ до сада остварио и шта се планира у будућности? Организујемо тренутно 6 група курсева учења руског језика. Имамо курс за одрасле и за дјецу од 5-6 година и од 10-12 година, а постоје и радионице за руску дјецу која живе у Бањалуци. Недавно смо имали једну културну манифестацију, да тако кажем, концерт полазника на курс, гдје су се они представљали и дружили уз руску пјесму и имали смо доста посјетилаца. Убудуће, планирамо сличне манифестације, попут концерата, књижевних вечери, а ако се стекну услови и будемо имали довољно новчаних средстава, позиваћемо и руске умјетнике из Русије. Надамо се да ћемо добити помоћ и подршку и од руских компанија које раде овдје, а такође и од Владе и града. Такође, ускоро планирамо и приказивање руских филмова, дакле што већу промоцију културе. Оно што нам је исто у циљу, јесте орагнизација размјене студената, јер је у Бањалуци коначно отворен Одсјек за руски језик, због чега нам је јако драго, те се надамо да ћемо успјети да реализујемо неке заједничке пројекте што се тиче стипендија и како би студенти са државног факултета могли одлазити у Русију у циљу усавршавања, на одређени временски период, од 10 мјесеци или 3 мјесеца. У каквом су положају данас руска култура и руски језик у РС и БиХ, да ли сте задовољни са данашњим статусом и шта се по вашем мишљењутреба урадити у циљу популаризације руске културе и језика на овим просторима? Руски језик је у Републици Српскоj, на жалост, запостављен, дакле нема га у свим школама. Са друге стране, постоји велико интересовање за њега и мислим да је ту дошло до некакавог дисбаланса, јер су људи јако заинтересовани за руску културу, језик и све што се дешава у Русији, па тако и сами прате, преко медија, ево сада и преко нашег центра, а јако се мало радило поводом тога, у смислу промоције и пружања могућности онима који су заинтересовани да се баве тиме. Наравно, постојало је руско удружење и долазили су руски умјетници, али по оснивању овога центра ми планирамо да проширимо и омогућимо бављење руском културом на једном активнијем нивоу. Што се тиче популаризације руског језика и културе, доста је на том плану већ урађено, тако нпр. студенти који су сада упислали прву годину на Одсјеку за руски и српски језик и књижевност, након четири године ће имати гдје да раде. Руски језик ће се званично вратити у школе. То ће уједно бити подстицај свему и развоју привреде и економије, јер тренутно руска предузећа највише улажу у привреду РС. Бр. 6

година 2013.

РКЦ „Русский мир“ је недавно потписао Споразум о сарадњи са друштвом СРП „Братство“. У чему ће се огледати та сарадња и који су најскорији заједнички пројекти? Прије свега, јако нам је драго што смо закључили тај споразум, јер се бавимо истим стварима. Конкретно сада, наша организација је уступила своје просторије СРП „Братству“ и тренутно они скупљају пријаве за пројекат који организују већ три године за редом, а то је одлазак на студијско путовање у Русију, што значи да је наша сарадња већ почела. У будућности планирамо активну сарадњу на скоро свим пољима промоције руске културе, коју наш центар ради. Да ли сте упознати са радом друштва СРП „Братство“ и како оцјењујете наш рад? Шта за промоцију руске културе и језика значи постојање једног оваквог удружења? Јако цијенимо људе које раде у том друштву, они су сви млади и иако имају пуно обавеза, налазе вријеме и несебично дају све од себе како би то Друштво радило. Мени је драго што у Бањалуци и уопште у Републици Српској, постоје такви људи, таква омладина, која је заинтересована за нешто друго осим за неке обичне ствариизласке и сл. Имају пуно енергије, пуно ентузијазма, што мене јако одушевљава. Какав је Ваш утисак о Бањалуци, Републици Српској и људима који овдје живе и колико се наш начин живота овдје разликује од културе живљења у Русији? Ја сам у Бањалуци већ десет година. Прије свега, свиђају ми се људи, њихова отвореност и спремност да помогну. Такође, природа овдје у Републици Српској је фантастична. Наравно, има и неких негативних момената али то се некако, кад имаш пуно пријатеља, а ја сам их овдје заиста много стекла, може занемарити. Ја сам Рускиња, али сам рођена у Естонији и наравно да постоји много разлика. На првом мјесту, клима је јако другачија. Исто тако, људи су овдје доста отворенији, него код нас и то ми се јако свиђа.

унутрашњост Руског културног центра

Тамара Бероња

НИТ КОЈА СПАЈА КУЛТУРЕ, ЈЕЗИКЕ И ЖАНРОВЕ Чланови музичке групе НИТ из Београда су млади музичари и велики русофили. НИТ изводи музику различитих стилова, а значајан дио њиховог репертоара заузимају и руске народне пјесме. Наш саговорник била је Тамара Цакић, вокал у бенду и апсолвент на Катедри за руски језик и књижевност Филолошког факултета у Београду.

НИТ

година 2012.

Бр. 5

ИНТЕРВЈУ

Газета: Ко су чланови групе и како бисте описали музику коју изводите? Да ли назив групе има неко симболично значење? НИТ: Група НИТ изводи акустичну музику различитих стилова, који покривају разнолику културу читавог света (укључујући Арабију, Русију, Казахстан, Грчку, Србију, Македонију, Бугарску, Америку, Латинску Америку, Ирску итд.) Изводимо националну, етно, келтску, ромску, кантри и традиционалну светску музику. Бенд је оформљен у новембру 2010. године у првобитном саставу, кога су чинили Ивана Мунђа (виолина, тамбура, гитара и вокал), Настја (гитара, вокал) и Тамара Цакић (даире, вокал). Група је добила своје име по почетним словима имена чланова састава (НастјаИвана-Тамара-НИТ). Наше име такође поседује и друго значење: „конац“, који се симболично односи на везу, односно на нит, која спаја културе, језике, жанрове, али и повезује чланове бенда њиховом љубављу према музици и добром атмосфером. Почетком 2011. године, бенд се оформио у новом саставу и сада га чине нови чланови Александар Лабус (гитариста), који је и део окрестра хора слависта и Ана Перишић (маракаси, вокал). Сви чланови групе поседују музичко образовање, а иначе смо студенти на Филолошком факултету. У септембру 2011. као стални члан, бенду се прикључује још једна нит, Марко Тешић, који маестралним свирањем виолине знатно доприноси пуноћи звука, а иначе је студент на Филозофском факултету. Газета: Како сте дошли на идеју на оформите бенд и на који начин бирате пјесме које се налазе на вашем репертоару? Да ли су све пјесме које изводите обраде или постоје и неке које су плод вашег ауторског рада? НИТ: Дошли смо на идеју тако што се Ивана, која је вођа бенда, упознала са једном Рускињом, Настјом, која је знала да свира гитару и почеле су за њихову душу да певају и свирају руске песме у 2 гласа и са два инструмента, гитаром и виолином. Онда је Ивана рекла како зна једну девојку, своју колегиницу са смера (то сам била ја). Позвала ме је да певам са њима, чисто за нашу душу. Затим смо дошле на идеју на направимо журку, јер је ту била велика екипа људи, доста је било странаца и сви су били заинтересовани да чују шта ми то изводимо. На ту журку је дошло још много људи, који су наши садашњи фанови, који су се одушевили и репертоаром и аранжманима, као и гласовима, па смо дошли на идеју да направимо свирку у једном клубу на Ади, који се зове Гавез и тако је све почело...

Ивана после, уз малу помоћ своје маме која је завршила Музичку теорију на Музичкој академији, направи пратеће и то је то. Понекад, неки од пратећих може да се ухвати на слух, ако је терца у питању, али често су то јако сложени пратећи. Сви аранжмани су оригиналне обраде. За сада постоји једна снимљена ауторска песма, инспирисана етно музиком Балкана, под називом „Девојче момку у срце стаде“. Текст и музику је урадила Ивана Мунђа, аранжман Мирјана Мунђа, Марко Тесић и Александар Лабус. Друга ауторска песма је скоро готова. Инспирисана је ирском музиком и ритмовима. Ускоро би требало да буде снимљена. Газета: Неки чланови вашег бенда студирали су руски језик на Филолошком факултету у Београду. Да ли се ту јавила љубав према руској музици? НИТ: Ивана је дипломирала на Руском језику и књижевности, ја сам при крају основних студија. Да, студирање руског језика и књижевности јесте доста допринело нашој љубави према руској музици и култури, али и путовање у Русију такође. Мада, ја сам први пут била на летовању у Москви са 14 година, а потом са 19, јер ми је тата тамо дуго радио, па сам имала срећу да се упознам са њиховом културом, језиком и музиком још пре 10 година, а и учила сам руски и у основној и у гимназији. Поред тога, солиста сам Хора слависта, хора на мом смеру, тако да наступањем са њима у Руском дому, Руској амбасади и на факсу, још се више развила та љубав према Русији, посебно када смо 2009. године били на турнеји у Санкт Петербургу, Новгороду и на Валааму... Што се тиче Иване, љубав према руској музици и култури се појавила 2002., када је отишла на Славјанскиј базар, музички фестивал у Витебску, где је свирала гитару у оркестру основне школе„Јелена Цетковић“, под руководством њене маме, која је водила дечији оркестар и хор. Заљубила се у ту земљу и у језик, јер се у Белорусији прича руски. У Москви је била 2010., а Саша и Ана су учили руски језик и у основној и у гимназији, тако да сви мање-више имамо посебна осећања, када говоримо о руском језику и о руској музици. Газета: Постоји ли публика на нашим просторима за музику коју свирате? Коју пјесму са вашег репертоара наша публика највише воли? Где најчешће наступате? НИТ: Наравно. Наша публика су и млади, а и старији људи, а има и доста странаца, који су наши верни фанови. Не постоји једна песма, која је апсолутни хит у нашем репертоару, већ је ту више песама, рецимо „Прелетеше птице ластавице“, „Лепе моје црне очи“, руске „Очи чёрные” и „Дорогой длинною”, индијска „Barso re”, казахстанска „Асыл әжем“, арапска „Mosh ananeya“, шпанске „La Benita“ и „Eres tu“, бугарска „Ерген деда“, циганска „Нане цоха“, македонска„Бело лице љубам јас“, као и многе друге песме.

Што се тиче избора песама, свако од нас предложи оно сто воли да слуша у слободно време, сваки се предлог узима у обзир, мада се ипак концентришемо на оно што је традиционално, несвакидашње, захтевно у вокално-инструменталном смислу, а често су песме врло захтевне по питању изговора, с обзиром да певамо на 12 различитих језика. Бр. 6

година 2013.

ИНТЕРВЈУ

Што се тиче наступа, некада смо ангажовани на концертима у културним центрима у Београду или по Србији.Рецимо, гостовали смо на културним манифестацијама, као што су Дани Русије у Новобеоградској културној мрежи 29. маја прошле године, „Ноћ књиге“- коју је организовала Издавачка кућа „Лагуна" 15. јуна ове године и књижарски ланац „Делфи“, затим 28. јула на 12. уметничком сабору„Под крилима архангела“ у Сталаћу и 29. јула у Банатском културном центру у Новом Милошеву, на Данима Теодора Павловића... Својим учешћем отворили смо 20. јуна ове године 4. Ethno fussion фестивал, а та манифестација представља музику мањина с подручја Балкана и јужног Медитерана. Модерна музичка креативност инспирисана је традиционалним мелодијама и чини спој културе и маште. Некада организујемо свирке у кафе-клубовима у Београду- ту је доста опуштенија атмосфера; често се дешава да људе подигнемо на ноге, посебно када изводимо музику Балкана, шпанску, циганску и ирску музику... Прилагођавамо репертоар месту где наступамо... За сада немамо стално место наступања, радимо на томе... Газета: Газета има рубрику „Газета препоручује“ у којој нашим читаоцима препоручујемо један руски филм, књижевно дјело и музички бенд или извођача који долази из Русије. Да ли бисте могли да дате ваш приједлог за ову рубрику? НИТ: Што се романа тиче: Доктор Живаго, Мајстор и Маргарита, Браћа Карамазови, филмови: „Острво“ и „Сибирски берберин“, као и серије „Достојевски“, „Мајстор и Маргарита“, „Сергеј Јесењин”, извођачи: група Љубе, Мељница, Пелагеја, Теqуила-яззз, Маркшейдер кунст. Газета: Како видите однос нашег и руског народа и шта би се могло учинити поводом промовисања руске културе на нашим просторима? НИТ: Више руских културно-историјских емисија, серија и филмова на руском, као и да млади чешће посећују културне манифестације у Руском дому, којих има прегршт сваког месеца...

година 2012.

Бр. 5

ТЕМА БРОЈА Александра Весић

СЛОВЕНСКА МИТОЛОГИЈА

„Треба испитати све оно што је шикнуло из недара народних, треба ослушкивати дамаре његовог срца и трзаје његове душе ако мислимо да упознамо моралне покрете или струје. Тек тада му можемо показати циљеве, којима му ваља духовне силе упутити“. ( др Радован Н. Казимировић) Слика 1

ДУША СЛОВЕНСКОГ НАРОДА Тајанствена, визионарска, пророчанска и религиозна душа нашег народа огледа се у његовим вјеровањима. Покушати ући у тамне лавиринте те душе, ослушнути је и извући истину на свјетлост дана, је као покушати наћи рјешење за опште људске проблеме и описати их језиком праве умјетности. Заиста, митологија старих Словена је мјесто гдје треба ући. У њој је најдубље струјање живота, за које људски ум и нема могућност изражавања. Она је непресушан извор, из кога се, ма колико год црпило блага, никад не покупи посљедњи новчић који открива тајну над тајнама. Митолошку супстанцу словенских народа представљају обичаји, ритуали и митске представе, које су похрањене дубоко у друштвеном и религиозном бићу.

Бр. 6

година 2013.

Слика 2- Збручки стуб или Световид из Збруча (Најпознатији словенски многобожачки кумир датиран у IX вијек. Пронађен је 1848. године у ријеци Збручу (тадашњој Галицији, данашњој Украјини), а данас се налази у археолошком музеју у Кракову, у Пољској.)

ТЕМА БРОЈА

ПОЈАМ МИТА (О словенској митологији) Мит (грч. mythos - ријеч, говор, казивање, причање) је прича, предање о постанку свијета, боговима, натприродним бићима и легендарним херојима у које су вјеровали стари народи. Све што се подразумијева под овим појмом је, заправо, религија у коју се престало вјеровати. Он настаје у првобитној људској заједници и одражава човјеков непосредни однос према оном што га окружује. Поред објашњења узрока природних процеса, мит је покушај објашњавања природе у времену када човјек није разликовао сан од јаве, када нису постојали посебни облици духовне културе (умјетност, наука, философија). Сваки народ, на свој начин, изражава оно што чува у својим корјенима. Религијске представе нашег народа у својој основи анимистичке, створиле су духовни систем хтонских бића и натуризма, према којем се вјеровало у демоне, душе и духове, полуљудска и безлична бића, која су настањивала шуме, мора, ријеке, планине тј. цјелокупну природу. Оваква вјеровања потврђују данашњи писани извори у виду лирских пјесама, епских пјесама, балада, загонетки, бајки, легенди, пословица, питалица, као и многих других писаних умотворина. Међутим, развој митологије словенских народа прошавши кроз посебан историјски период, у коме хришћанска религија преузима водећу улогу, не завршава свој пут до врха митолошке пирамиде, него се прелама и креће путем висине хришћанског једнобоштва. Данас када се погледа на такав развитак наше религије, у брижљиво очуваним преплетима „истине“, чини се као да је за њом остао траг опчињености једним сном, сном који је остао недосањан. С једне стране, то на неки начин може бити жудња за изгубљеним памћењем, сан о најстаријој и најдубљој култури, из које се издигао један народ из кога су се развила велика достигнућа, а са друге стране плод те жеље да се дође до непознатог.

СЛОВЕНСКИ ОЛИМП Сварог, Перун, Стрибог, Црнобог, Триглав, Велес, Дажбог, Јаровид, Световид, Весна, Морана, Мокоша „Молимо се и клањамо се првом Триглаву и њему велику славу појемо. Хвалимо Сварога, деда божјег који је свему роду божјем зачетник и творац је свега живог, вечни извор који тече лети и свуда, а зими и никада не мрзне. И том живом водом напаја и живот нам даје док не стигнемо до ливада рајских, блажених. А богу Перуну, громовнику, богу битке и борбе говоримо: Ти оживљаваш нас непрестаним окретањем круга и водиш стазом Права кроз битке до Велике Тризне. И сви погинули у борби нека вечно живе у Перуновом пуку. Богу Световиду славу узносимо јер он је бог Права и Јава и њему појемо песму јер је светлост кроз коју видимо свет. Гледамо и у Јаву опстајемо, а он нас од Нава чува и стога му хвалу појемо. Певамо и играмо њему и призивамо бога нашег да он земљу, сунце и звезде постојано у светлости одржава. Слава сва Световиду, богу нашем што отвара срца наша да признамо лоше поступке и добру се окренемо. Нека нас у загрљај као децу прими јер овако стоји: Оно што је створено половичним умом не бива виђено. Јер тајна је велика, како то Сварог бива у исто време и Перун и Световид. Два бића у небу садржана, Белобог и Црнобог су, а њих оба Сварог држи и заповеда. За њима долазе Хорос, Велес и Стрибог, а затим Вишењ, Лељ и Летиц“. (Велесова књига) Као што се може видјети сваки од богова у систему словенске вјере има своју особену функцију, иако се истраживањем њихових личних особина дошло до неких сличности међу некима од њих. Словенски пантеон су чинила два врховна бога Перун и Световид, затим богови Волос Велес, Хорз, Дажбог- Дајбог, Симаргл, Мокош, Сварог Сварожић, Стрибог, Трајан Тројан, потом млађа божанства Триглав, Јула, Радигаст Радогост, Подага, Припегала, Црнобог (Црни бог), Ринвид, Турупид, Пурувид, Пизмар, Црноглав итд. и богиње Весна, Морана, Лада, Девана, Жива Сива и Мокоша. Из свих расположивих извора о овој теми, највише података се може наћи о девет богова (Сварог, Перун, Стрибог, Црнобог, Триглав, Велес, Дажбог Дајбог, Јаровид и Световид) и три богиње (Весна, Морана и Мокоша). Пантеон словенских богова разликује се од свих осталих по томе што словенска божанства нису повезана родбинским или брачним везама, изузев чињенице да су сви богови „деца Сварогова“. Чињеница је да су сви Словени поштовали исте богове али су различита словенска племена поштовала своје племенске заштитнике и била усмјерена ка свом богу. Већина се слаже да су Словени имали једно општесловенско божанство али се разилазе у мишљењу ко је то био: Сварог, Перун, Световид, Сварожић или Триглав. О осталим боговима се такође мало тога поуздано зна, само су народна предања и ријетки записи сачували имена готово свих божанстава од заборава.

Слика 3

година 2013.

Бр. 6

ТЕМА БРОЈА

Поуздано се зна да су медвјед, во, змија, пјетао и вук, животиње у које су се претварала божанства зарад неких својих циљева, што је довело до демонизовања неких божанстава, а тиме и до стапања са нижим митолошким бићима. У овом броју упознаћемо Вас са божанствима као што су: Сварог, Перун, Световид, Стрибог, итд. Овим почињемо наше заједничко путовање у непрегледне предјеле словенске митологије, које ће се наставити у наредном броју Газете.

СВАРОГ (РОД, УСУД) Сварог је врховни бестјелесни бог, прастворитељ свијетлога неба под чијим се сводом „све рађа и догађа“. Он је праотац земље и свакога „рода и плода“, дакле свега на земљи али и стваралац комплетне васељене. Овог бога су сви Словени сматрали „препуним славе и божанства“ јер управља небом које је изнад и изван свега. Сварог спава и у сну је створио овај свијет који је повјерио Перуну и осталим боговима на чување и управљање. Он не може непосредно дјеловати на физичко и материјално окружење које сања али зато може да утиче на вољу осталих богова. Његово буђење означиће крај свијета.

Слика 4- СВАРОГ

ПЕРУН, ПРОВ, ПАРОМ, ПОРЕНУЦИЈЕ, БЈЕЛОБОГ Познат свим Словенима као бог грома и олујног неба, Перун је оставио бројне трагове у именима људи, мјеста, планина, па чак и биљака, нпр. перуника, која се назива и богиша, дакле божја биљка. Ово је бог који удара и крши, који кажњава неправду. Замишљан је као зрео човјек дуге браде, са огњеним каменом, стријелама или муњом у рукама, понекад прекривен и „капом невремена“.

Слика 5- ПЕРУН

СВЕТОВИД Световид је бог са четири главе, којима може истовремено да гледа на све четири стране свијета. Он је „онај који види свет“, дакле бог који зна све. Вјерује се да његов ум надмашује вријеме и да су му познати прошлост, садашњост и будућност. Записано је вјеровање да се „на Видов дан износи све рухо на поље, да се види на ветру и свако семе, које је остало непосејано на сунце, да огреје у тај дан сунце, те да никне до нове године“. По називу бога у наведеном одломку види се и каснији преображај Световида у хришћанског Светог Вида. Слика 6- СВЕТОВИД

Бр. 6

година 2013.

ТЕМА БРОЈА

СТРИБОГ, ПОДАГА, ПОГОДА, ПОДЗВИЖД Стрибог је у словенској митологији бог ријечних токова, потока набујалих од кише, тј. свих водених и ваздушних струјања. Сви вјетрови сматрају се Стрибоговим унуцима. Најчешће спомињан код Источних Словена, он је и бог зиме, леда и мраза који доноси хладне вјетрове, буре и невријеме.

ЦРНОБОГ, ЧЕРНОБОГ, ČERNOBOG, CZARNOBÓG Црнобог (Црни бог) је бог ноћи и мрака. Црнобог је можда најтајанственије словенско божанство у вези са којим постоје многе претпоставке али мало тога се може потврдити са сигурношћу. О Црном богу у словенској религији постоји само један писани документ, а то је „Chronica Slavorum" саксонског свештеника Хелмолда, који каже:

Слика 7- СТРИБОГ

„Код Словена ипак постоји чудна заблуда, јер се на гозбама и пијанкама својим, обређују жртвеном чашом, уз коју говоре. Нећу рећи речи посвећивања него проклињања под именом богова, разуме се- доброг и злог, изјављујући да свака срећа долази од доброга бога, а несрећа од злог. И отуда на свом језику називају злога бога Ђаволом или Црнобогом, тј. црним богом“. У историји словенске митологије, овај текст заузима врло важно мјесто. Међутим, пошто се ово односи само на полапске словене, остало је непознато да ли је Црни Бог старо домаће божанство и да ли су га познавали и други словенски народи. Истраживачи углавном заузимају негативан став. Већина не пориче његово постојање али су увјерени да је он овакав каквим га је Хелмолд описао није оригинални словенски Бог већ да је настао под утицајем хришћанства и да је раван хришћанском ђаволу.

Слика 8- ЦРНОБОГ

ДАЖДБОГ, ДАЖДЬБОГ, DAŽBOG, DAŻBÓG У словенској митологији Сварогов син, бог Сунца, који дарује благостање и срећу. Древни идол овог божанства стајао је на брду у Кијеву, заједно са идолима Перуна, Хорса, Стрибога, Семоргла и Мокоши. Вјеровало се да је Дажбог родоначелник руског народа. У српском предању помиње се под именом Дабог или Дајбог, као господар земље, као противник божји, као „цар на земљи“, бог злата и сребра и заштитник ковачке вјештине. Под утицајем хришћанства, Дажбог је поистовјећен са сатаном, односно Дабог постаје ђаво и назива се Даба, Дабо или Хроми Даба. Слика 9- ДАЖБОГ

година 2013.

Бр. 6

ТЕМА БРОЈА

ВЕЛЕС, ГОСПОДАР ШУМЕ Велес је бог животиња, поља и шума, односно бог плодности, вегетације и живота. Источни Словени називају га Волос. Словени су вјеровали да се овај бог најчешће појављује у виду медвједа, иако је способан да се претвара у разне друге животиње чији је заштитник. У каснијим текстовима је, попут осталих важних богова, означен као демон. Тада губи своје првобитне функције и бива повезиван са ђаволом и подземним свијетом.

Слика 10- ВЕЛЕС

ТРИГЛАВ Триглав је троглави бог ратник. Словени су га замишљали као бога са три главе и златним повезима преко уста и очију, које носи јер његове очи имају застрашујућу моћ или, како тврде свештеници идола Триглава, зато да не види гријехе људи, којима је изузетно наклоњен. Како год било, на његовим киповима увијек су, на све три главе, покривене очи. Главе Триглава вјероватно представљају небо, земљу и подземни свијет.

Слика 11- ТРИГЛАВ

ЈАРОВИД, ЈАРЕВИД, ЈАРОВИТ Јаровид је бог срџбе, јарости и рата. У основи његовог имена је ријеч јар, која означава ватру, жестину и гнијев. Иако су сви словенски богови истовремено ратници, само је Јаровид заправо бог рата, онај који управља његовим током. Познат је и под именом Жеровид (Геровит), Руђевид (Рујевит), затим Поревид и Јарило. Према легенди, Јаровид долази у пратњи врана, па је можда због тога чест мотив у епским пјесмама да ратне вијести доносе црне птице: „Долећеше два врана гаврана“. Опасан је са седам мачева, док је осми мач, који држи у руци, непобједиви мач Јарост (гнијев), а око чела му је свезана трака смрти. Слика 12- ЈАРОВИД Бр. 6

година 2013.

ТЕМА БРОЈА

ВЕСНА Весна тј. „свјетло или годишње доба, које доноси свјетлост (ведрину)“, може се упоредити и са ст. инд. Vasanta, које у авести гласи: vanri; у ст. перс: vahara; у новоперс: bahar; у грчком: йар; у лат: ver умјесто verer, veser- пролеће; у ст. норд: vbr; у лит: vasara што значи љето. Називи прољећа код разних народа и у разним језицима налазе своје јединство у корјену vas. Према свему овоме, изгледа да је Весна била богиња прољећа. Весну су Словени доживљавали као лијепу, насмијану младу дјевојку окићену вијенцима и у бијелој хаљини. Коса јој је била украшена цвјетним звонима, а у доњем дијелу струка имала је велики цвијетни вијенац. Веснин непријатељ била је Морана, богиња зиме. Са њом је она имала митски сукоб, који се понављао сваке године при смјени зиме и прољећа. Весна је у овој борби односила побједу, тако што је убијала Морану и враћала је на тај начин у подземни свијет, ослобађајући тиме земљу од зиме, која у народу није била омиљена. Зима је било доба када су се многи смрзавали, гладовали и умирали. Долазак прољећа је све то мијењао. Зато се народ приклањао Весни и дозивао је, док је Морана била спаљивана и бацана у ријеку.

Слика 13- ВЕСНА

Весна никад није била усамљена. Њу су пратили Геровит, који је бдио над њом и Стрибог, бог вјетра и ваздуха. Према легенди, Стрибог је Весну доносио сваког прољећа на крилима лаког и пријатног повјетарца.

М О Р А Н А , MA R Z A N N A , M O R A N A , МАРЖАНА Антипод Весни, Морана, богиња је ноћи, зиме, смрти и најчешће се појављује у лику лијепе дјевојке дуге црне косе, блиједог лица са вучјим очњацима и канџама, одликама које нагрђују њену божанску љепоту и наглашавају њену, у људским очима, злу природу. Позната је свим Словенима и јавља се под именом Морена, Марена, Марана, Маржана, Маржена, итд. Све зимске непогоде, снијег и смрт долазе од богиње Моране, коју су прозвали богињом смрти људског, животињског и биљног свијета. Њена три главна атрибута су зима, смрт и мрак, а у блиској вези са њом и Весном је Стрибог, бог који„односи једну да би донео другу“.

Слика 14- МОРАНА

година 2013.

Бр. 6

ТЕМА БРОЈА

МОКОШ, МОКУША, МОКША Мокоша слови као заштитница жена и женских послова, посебно предења и као управитељ дјевојачких судбина и богиња плодности. Замишљали су је као жену велике главе и дугих руку која обилази око куће и надгледа преље, награђујући оне које су вриједне и кажњавајући оне које нису. С друге стране, распрострањено је и вјеровање да је посриједи зло божанство и да њен кип изгледа као страшна наказа састављена од различитих животиња. Она, према овом тумачењу, означава муке и невоље, ружна је и симболизује све људске страсти.

Слика 15- МОКОША

МИСТЕРИЈА ЉУДСКОГ ДУХА У природи има чудних духовних појава до којих људски ум не досеже. Има ствари, које су до данас човјечанству необјашњиве. Откад је човјек почео мислити о стварима ван домашаја стварности, од тада се у њему јавила жеља и да те ствари одгонетне. Митологија, као мистерија људског духа, пуна чудног, невјероватног и натприродног, даје човјеку неку чудесну моћ трагања и откривања самога себе. У њој је магичан круг нестварних бића, у њој су тама и свјетлост, музика и игра, богови и демони, у њој постоји све оно што се назива умјетност. Она врши племенито усавршавање духа, у коме се огледа дио једне опште човјечанске црте, а у исто вријеме и израз једне особене народне душе. Надамо се, драги читаоче, да ћете пустивши свој дух да лута чудесним пространствима, одгонетнути ону чудну силу која нас увијек окружује, да ћете у кутку ваше собе, у игри свјетлости и таме видјети оног под чијим се сводом „све рађа и догађа“ или ћете пак у олујној ноћи, у једној од „стријела“ које парају небо видјети Перуна који љутито кажњава неку неправду. Можда ће пак неки весељак у рано прољећно јутро, по повратку кући, на велико изненађење угледати прелијепу насмијану жену прекривену рухом од папрати, траве и цвијећа али ако тај исти осјети да му је зима нека се чува јер ће га стићи Морана са својим великим канџама.

Бр. 6

година 2013.

КАПИШТЕ- (црквенослов. капищє) је у словенској религији храм у коме су постављени кумири словенских божанстава. Ријеч капиште је настала од основе кап што значи идол, кумир и наставка- иште, који у словенским језицима означава мјесто.

ТЕМА БРОЈА

ВЕЛЕСОВА КЊИГА „Велесова књига, најстарији писани докуменат Словена који даје широку слику настанка, развоја и сеоба словенских племена и њихове улоге у историји. Већ је речено да Велесова књига није љетопис у класичном смислу, није хронолошко набрајање историјских догађаја како је својевремено очекивао Јуриј Мирољубов. То је један општи зборник религиозно поучног карактера у који су, истовремено са слављењем богова, описима вјерских обичаја, укључени крупни одломци посвећени историји. Излагање историјских догађаја је често неповезано и фрагментарно. Један исти догађај се описује на више мјеста, често са разликама у поенти и у детаљима... Отуда долазе систематска одступања од тока историјских догађаја, као и бескрајна понављања вјерских и искуствених поука. Као што свјетска историја не зна за руског кнеза Бравлина, већ нам његова дјела доноси предхришћански изворник „Житије Светог Стефана Сурошког“, тако се и у Велесовој књизи срећу имена непозната свјетској историји. (Занимљиво је да и у Велесовој књизи наилазимо на помињање Бравлина, са допуном да сада кнезује његов праунук.) Слиједећи фрагменте који се односе на историју коју нам нуди Велесова књига, историју Словена можемо подијелити на: легендарну и историјску. Легендарном дијелу припадају дашчице које описују дјела легендарних људи (словенског Адама, чије име није доспело до аутора Велесове књиге), праоца Богумира и чланова његове породице, праоца Ора. О Ору се говори толико често да њега треба ставити на чело историјских ликова. Можда ће у будућности бити приближно одређен вијек у коме је он живио. На дашчицама које говоре о несумњиво историјским ликовима налазимо низ имена, почевши од праоца Ора закључно са Асколдом и Руриком. Поред тога, ту су и искази о времену Германареха, Галареха и других готских и хунских вођа, а такође и о времену Боруса, Менземира и читавог низа руских кнезова о којима нам позната историја ништа не говори. О Кију и његовој браћи пак, постоји много података. Поред тих имена која могу послужити као хронолошки путокази, неријетко се помињу и важни догађаји из живота словенских племена, као што је њихов долазак на Карпате, одлазак са Карпата на Дњепар, итд.

Слика 17

(Радивоје Пешић, Разматрања и материјали Велесова књига)

ДРВО ЖИВОТА Код старих Словена Дрво живота или Дрво свјетлости било је симбол живота, нечега од чега је све почело. Стари Словени су вјеровали да након смрти њихове душе одлазе у стабло и тамо пребивају остатак времена. Поштовање стабла настало је још од вјеровања да је човјек настао од дрвета. Наши преци су поштовали стабла првенствено јер су вјеровали да се у дрвећу налазе душе неких њима блиских покојника, те да их тај покојник штити. Слика 18

година 2013.

Бр. 6

ПОЛИТИКА Петар Станишљевић

ЈУЖНИ ТОК-ЕНЕРГЕТСКА И ПОЛИТИЧКА БЕЗБЈЕДНОСТ РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ Циљ сваке државе је обезбјеђивање опстанка у суровом и често непријатељском окружењу, које би се могло одредити као хобсовско природно стање, гдје влада стална борба за опстанак. Велике државе, које су често и јаке државе, нису егзистенцијално угрожене, међутим мале државе скоро свакодневно морају да се боре за свој опстанак и у економском и у политичком смислу. Уколико државу замислимо као организам, онда можемо извући закључак да је за опстанак организма потребна енергија и физичка заштита од других организама - држава. Државе које немају властите изворе енергије или их немају довољно, морају да их увозе, а једна од њих је свакако и Република Српска.

Слика 1, Свечани почетак изградње гасовода Јужни ток, ФОТО: БЕТА

Бр. 6

година 2013.

ПОЛИТИКА

Свака држава као живи организам треба енергију како би опстала, а видови енергије које користи историјски су се мијењали под утицајем научних, техничких и технолошких промијена и открића. У 21. вијеку улогу најзначајнијег енергента има природни гаскоји се због својих предности, у односу на остала конвенционална горива, сматра горивом будућности. Те предности су прије свега ниска цијена, еколошка прихватљивост, једноставна експлоатација, велике залихе и широка употребљеност од домаћинстава до привреде. Данас се највеће залихе природног гаса налазе на територији Русије (преко 50 билиона кубних метара) и извоз гаса представља окосницу руске економије. За допремање гаса у Европу користе се гасоводи из совјетске ере, који иду преко Украјине и Белорусије. Међутим, због несугласица са властима ових земаља, које су се показале као непоуздани партнери, Русија је одлучила да приступи изградњиновог гасовода -„Јужног тока“. Иако је првобитно било планирано да градња „Јужног тока“ почне 2013. године, на захтјев руског предсједника Владимира Путина, градња ће почети крајем 2012. године на обали Црног мора у Краснодарском крају. Одатле ће „Јужни ток“ ићи дном Црног мора кроз руску и турску ексклузивну економску зону до Бугарске, гдје се рачва на два крака - сјеверни и јужни. Сјеверни крак из Бугарске улази у Србију и преко Мађарске завршава у Аустрији, а мањи крак се из Србије одваја за снабдјевање Републике Српске. Планирано је да два, од укупно четири вода буду завршена до 2015. године, а цијена пројекта би требало да буде 15,5 милијарди еура. Када буде завршен, „Јужни ток“ ће припадати мрежи гасовода које контролише највећи произвођач природног гаса на свијету „Гаспром“, у којем руска влада има контролни пакет акција, а кроз његове цијеви ће тећи 63 милијарде кубних метара гаса.

Земље кроз које пролази гасовод ће осим енергетске безбједности, у виду снабдјевања неопходним енергентом, имати и економске користи у виду прихода од транзита. Међутим, Република Српска као крајњи потрошач нема ову привилегију, али то не значи да она не може остварити одређене економске, али и политичке користи, које се темеље прије свега на посебним односима два братска народа - српског и руског. Економске користи се огледају, прије свега, у томе што се градњом „Јужног тока“ ствара повољно окружење за привреду у коју ће улагати првенствено руске компаније. Једна од њих је свакако и„Гаспром“, која поред производње природног гаса има подружнице у различитим индустријским секторима. Један од тих сектора је ваздухопловство, у којем би ваздухопловни завод „Орао“ из Бијељине могао остварити своју шансу за унапређење производње. Меморандумом о сарадњи Републике Српске и „Гаспрома“, осим стварања заједничког предузећа, предвиђена је и градња гасних електрана, које ће имати несумњив значај за смањење незапослености и раст економије у Српској. Да је Република Српска повољно окружење за улагање руског капитала, свједочи и чињеница да је на њеном финансијском тржишту однедавно присутна највећа руска банка - „Сбербанка“.Најбољи примјер руског улагања у привреду Српске представља приватизација „Рафинерије Модрича“ од стране руске фирме „Зарубежњефт“ и градња термоелетрана у Угљевику од стране руског бизнисмена Рашида Сердарова.Такође, Република Српска има прилику да развије своје потенцијале у војној индустрији, као што то планира да уради Србија, тако што ће заједно са руском војном индустријом производитинаоружање и војну опрему и затим их продавати на тржишту трећих земаља.

Слика 2, Карта гасовода Јужни ток, ФОТО: Глас Српске

година 2013.

Бр. 6

ПОЛИТИКА

Градњом гасовода биће промијењена геополитичка и безбједоносна позиција Републике Српске. Државе на чијој се територији налази гасовод су одговорне за безбједност гасне инфраструктуре. Планирано је да „Јужни ток“ уђе у Републику Српску код Бијељине и да преко Посавине и Бањалуке иде даље, до Новог Града. Гледано са стратешко - безбједоносног аспекта, ова траса је изузетно ризичина с обзиром да пролази у близини познатих вехабијских насеља (као што су Ошве и Горња Маоча), која су стециште потенцијалних терориста, па би гасовод могао бити потенцијална мета терористичких напада. С обзиром да је у интересу и Републике Српске и Русије да заштите своју инвестицију, гасовод би могао да послужи као основа за безбједоносну сарадњу двије државе. Један од начина да се то оствари јесте да се отвори српскоруски Центар за ванредне ситуације, који већ постоји у Србији и у оквиру којег би двије државе могле размјењивати искуства у одбрани од тероризма, који представља пријетњу свим државама свијета, и других безбједоносних питања. Такође, овај Центар би могао послужити и као основа за градњу руске војне базе на Балкану, као протутежа ракетном штиту НАТО-а.

Поред свих могућности које са собом доноси, може се закључити да ће изградња „Јужног тока“ првенствено довести до стабилизације економских прилика и јачања привреде у Републици Српској, а затим ће унаприједити њену енергетску безбједност, што је од виталног значаја за државу која нема властита налазишта овог битног ресурса. Изградња би могла довести и до унапређења политичких интереса Републике Српске у међународним односима и спољној политици (као што је стицање независности), јер кад је држава економски јака, онда је јака на свим пољима. Сасвим је извјесно да„Јужни ток“ представља историјску шансу да се Република Српска избори за своју позицију на сцени свјетске политике, коју мора искористити на најбољи могући начин, тако да када једног дана буде пуштен у погон, осим гаса, кроз цијеви дођу и друге благодати и погодности.

Са политичког аспекта гледано, повезаност Републике Српске са Русијом, као једном од најјачих држава свијета, могла би да омогући Српској да ојача свој стратешки значај на Балкану, а и шире. То се прије свега односи на европске интеграције којима Република Српска тежи, па би се са својом енергетском стратегијом могла уклопити у оквире енергетске политике Европске уније.

Слика 3, Радови на Јужном току започели су крајем 2012.године, ФОТО: Б92

Бр. 6

година 2013.

ПОЛИТИКА Сиви Соко

СРПСКА РУСОФИЛИЈА И РУСКА СРБОФИЛИЈА „Шта је то Русија икад учинила за нас?“ једно је од омиљених питања следбеника квислиншког култа. Најчешће га постављају уз гримасу, потпуно незаинтересовани за било какав одговор. Јер, по њима, Русија за Србију никада није учинила ама баш ништа добро - за разлику од њихових тренутних господара, је ли, који просто не знају шта ће од добронамерних бомби, демократских санкција и миротворачких преврата...

година 2013.

Бр. 6

ПОЛИТИКА

Нормалном човеку - што култисти додуше нису - довољно би било само што нас Русија никад није бомбардовала. За разлику од ЕУропско-атлантских „доброчинитеља“. Од Петра Великог наовамо, када је победом над Шведском стекла статус европске силе, Русија се трудила да помогне потлаченим православним хришћанима под османском владавином. Уз Србе су били малтене од самог почетка ослободилачких ратова; Карађорђев устанак је угушен углавном зато што је 1812. Русија била заузета Наполеоновом инвазијом. Цео 19. век Русија подржава Србију у борби за независност. До захлађења долази када књаз Милан склапа тајни споразум са Бечом (1881) о ступању у вазални однос, али се ствари поправљају после пада Обреновића. Када је АустроУгарска анектирала Босну и Херцеговину 1908, Русија није била довољно јака да се томе супротстави, пошто је управо изгубила целокупну флоту и много војске у рату против Јапана и на једвите јаде угушила револуцију. Али већ шест година касније, Цар Николај је одржао реч и стао у заштиту Србије. Ту одлуку је платио главом, а Русија са седам деценија комунизма. Али шта су Руси икада учинили за Србе? Спомињао сам недавно књигу једног Американца који је 1915. боравио у Србији; у књизи се на више места спомиње како су Руси чинили далеко више од Американаца или Енглеза у организацији болница и санитета. Ни о томе се не прича, пошто Руси никада ништа нису учинили за Србе. Краљ Александар је после Великог рата подигао споменик захвалности Француској. Споменика Русији нема - иако су Руси поклањали Србији што оружје, што муницију, што људе, док су Французи сваки грам своје помоћи наплатили. Бранко Жујовић наводи податак да је царска Русија у Србију током рата послала 120.000 пушака и 190 милиона метака који су итекако могли да буду од користи руским војницима против Аустрије и Немачке. Цитира мемоаре ађутанта регента Александра, у којима пише: „Пуни бродови одела, веша, хране, муниције и свих врста намирница, стизали су скоро посведневно у Прахово и тамо истоваривани као поклон...“ Адмирал Михаил Весјолкин, који је командовао операцијом помоћи Србији, нема свој споменик - а мало ко од Срба уопште зна његово име. Јер, шта су то Руси икад учинили за нас? Сад када је јасно да је дугогодишња владавина квислиншког култа систематски опљачкала Србију - којој прети не само банкрот већ и глад (!) - жути медији дижу галаму на „скупе руске кредите“ и „поклоњена“ предузећа. Класична замена теза, дабоме, јер су управо жутократе узимале робовласничке зајмове од ММФ-а и ЕУропских банкстера, а својим господарима поклањале железаре, шећеране и драги Бог зна шта све још. На западу се руско-српски односи описују клишеом о „етнорелигијској солидарности“ као основи некаквог традиционалног савезништва. Нема сумње да се многи србофили у Русији и русофили у Србији воде заједничким елементима културе, традиције и наслеђа.

Бр. 6

година 2013.

С тим да Руси обично своју србофилију изражавају кроз практичну помоћ Србима: слали су добровољце, муницију и лекаре у српске ратове; Србију штитили што ратовима што дипломатијом; а ево сад гасе и пожаре по Србији. Док се српска русофилија најчешће манифестује кроз чекање да Руси дођу и нешто учине за нас. Пошто, бива, никад нису... Од османског ропства и аустријског унијаћења, многи Срби су избегли у Русију и тамо живели и радили. Бежећи од бољшевика, многи Руси су нашли уточиште у Србији двадесетих и тридесетих година прошлог века. И једни и други су домаћинима оставили велики допринос. Руско-српски односи током друге половине 20. века у ствари и не постоје, јер не постоје ни Србија ни Русија. Совјетски Савез и Брозова Југославија воде се личним интересима својих самодржаца, често на штету већинских народа у обе земље. Али Београд и Москва свеједно остају спојене посуде: када је јануара 1992. Бадентерова комисија донела одлуку да призна југословенске републике као државе, била је вођена руским преседаном: Борис Јелцин је већ прогласио независност Руске Федерације од СССР, у тадашњим границама. Ко зна да ли би историја била нешто другачија да је којим случајем успео пуч против Горбачова, августа 1991. Односно, да и пучисте и Горбачова није надмудрио Јелцин, који ће се убрзо испоставити као„амерички човек“. Али ако је веровати бројним руским изворима, управо је Јелциново препуштање Србије милосрђу НАТО, у пролеће 1999, довело до његовог пада и руског отрежњења спрам „пријатељства“ Запада. Нажалост, у јесен 2000. власт у Београду преузима ДОС, који се Москви сасвим оправдано чини као реплика Јелцинове квислиншке клептократије. Тек негде од 2005. Москва наилази на искреног саговорника у Београду; али реизбором Бориса Тадића за председника у јануару 2008, а потом и стварањем жутократије у јулу исте године, Београд опет улази у орбиту Империје и Руси силом прилика постају већи Срби од Срба. Овој новој, послежутној власти свашта може да се приговори, од састава до изјава. Али урпкос томе, чини се да су свесни како је једини излаз из потпуног колапса до којег је Србију замало довела жутократија - окретање Русији. То само по себи неће бити довољно, али можда је предзнак неког будућег курса, даље од ЕУропства а ближе слободи. Онај горе споменути споменик Француској тешко да је подигнут из чисте захвалности, али у некој мери сигурно јесте из политичке рачунице: после краха царске Русије, Француска је постала главни ослонац новостворене Краљевине СХС у Европи. Ко зна, можда ће у неко скорије време - на годишњицу почетка 1. светског рата, рецимо - ипак у Србији да осване споменик адмиралу Весјолкину, или цару Николају II Романову, као макар делић заслуженог признања за све што Русија заиста јесте учинила за Србе. Разлога је прегршт: што из рачунице, што из истинске љубави, али сигурно да би се коначно запушила лажљива уста острашћених култиста, који више воле америчку бомбу од руских бомбона.

СИМБОЛИ РУСИЈЕ Милан Милковић

РУСКА ДРЖАВНА ЗАСТАВА Руска државна застава је хоризонтална бијело-плаво-црвена тробојка.Током своје 300 годишње историјe била је симбол руских побједа, прогреса, борбе за демократију и панславенизма. Забрањивана је у вријеме комуниста, када се сматрала симболом царизма и руског национализма. Данас је симбол модерне Русије. Слика 1, Руска застава

НАСТАНАК Настанак руске заставе везан је за изградњу првог руског војног брода под називом Орјол (орао у преводу), 1667. године. Руски цар Алексеј Михајлович је тим поводом наредио да се за руску заставу узме тканина бијеле, плаве и црвене боје. Ову заставу је Петар Велики потврдио својим Указом из 1705. године, према којем су сви руски трговачки бродови морали да подижу бијело-плавоцрвену заставу. Велики владар је чак и нацртао узорак заставе и одредио редослијед хоризонталних линија. Вјероватно је холандска застава била инспирација за руску заставу. Холандија, која је тада била европска поморска сила, била је узор тадашњим руским владарима, па и не чуди да је њена застава била узор и за руску заставу. Када су у питању боје заставе вјерује се да су потекле од грба Московског војводства на коме су доминирале црвена, плава и бијела боја. Русија је тако добила своју прву заставу из трговачких разлога.

Слика 2, Цртеж руске заставе, чији је аутор сам Петар Велики.

година 2012.

Бр. 5

СИМБОЛИ РУСИЈЕ

Слика 3, Застава руске морнарице, познатија као Андрејевска застава, усвојена 1720.године

Бијело-плаво-црвена тробојка кориштена је све до 1858. године, када је руски цар Александар II усвојио црну, жуту (златна) и бијелу боју као нове боје руске заставе. Ово је потврђено Указом из 1863. године.Нова застава симболисала је величину и моћ руског царства које је тада било на свом врхунцу.Застава је била инспирисана заставом руске царске породице Романов (црни орао на жутом пољу). Црно-жуто-бијела застава кориштена је све до 1883 године, када је цар Александар III вратио бијело-плавоцрвену тробојку поново у употребу. Коначно 1896. године руско Министарство правде доноси закључак да се бијело-плавоцрвена тробојка има сматрати руском или националном, те да се њене боје проглашавају државним.

Требало је 70 година да се стара бијело-плаво-црвена застава врати у Русију и међу Русе. Почетком 90-тих година прошлог вијека дошло је до друштвених и политичких промјена у СССР-у. У јеку борбе грађана Моске са ткз. пучистима изнад Дома владе подигнута је 22.8.1991. године бијело-плаво-црвена тробојка. Подизањем „забрањене“ заставе симболично је означен крај комунизма у Русији и повратак руског народа својим коријенима. На ванредном засједању Врховног Совјета Руске СФСР 22. августа 1991. године одлучено да се званичним симболом Русије сматра бијело-плаво-црвена тробојка. Ово је потврђено и законом "О Државној застави Руске Федерације", усвојеним 2000. године.

ЗАБРАЊЕНА ЗАСТАВА

СИМБОЛИКА БОЈА

Оснивањем Руске СФСР, 1918. године, усвојена је нова црвена државна застава са ћириличним натписом пуног имена државе. Ова застава је неколико пута мијењана. Промјене су се односиле на натпис на застави који је умјесто пуног имена државе на крају остао само са почетним словима државе - РСФСР. Тек 1954. године усвојена је застава која ће бити најдуже у употреби за вријеме постојања Руске СФСР. Застава је била црвене боје са вертикалном плавом линијом на љевој страни. У горњем лијевом углу налазио се златни срп и чекић, а изнад њега петокрака. Док је нова држава добијала нове симболе, бијело-плаво-црвена тробојка користила се међу руском емиграцијом и руском православном црквом у иностранству. За једне је она симболисала царизам и руски национализам, док је за друге представљала симбол борбе против совјетске диктатуре и слободне Русије.

Најстарије и једино званично тумачење боја руске заставе потиче из 19. вијека. Црвена боја је, по том тумачењу, означавала "државност"; плава боју Богородице, под чијим покровитељством се налази Русија, а бијела боју слободе и независности. Ове боје су означавале и јединство Бијеле (Бјелорусија), Мале (Украјина) и Велике Русије. Данас је најпопуларније тумачење оно гдје бијела боја означава мир, чистоту, чедност и доброту, плава боја- вјеру, вјерности и постојаност, док црвена симболизује енергију, снагу и крв проливену за Отаџбину.

Руска царска застава у периоду од 1858. до 1883.године. Данас је популарна међу руским националистима и монархистима. Бр. 5

Државна застава РСФСР од 1954. до 1991.године.

година 2012.

Руска застава на дну Артика, 2007.година, ФОТО: Политика

СИМБОЛИ РУСИЈЕ

Август 1991. године, Јељцин на тенку држи свој чувени говор, у позадини је руска тробојка, симбол борбе против комунизма, ФОТО: Глас Русије

ДАН ДРЖАВНЕ ЗАСТАВЕ

СИМБОЛ ПАНСЛАВЕНИЗМА

Августа 1994. године,бивши предсједник Русије, Борис Јељцин потписао је Указ,којим је установљен државни празник, Дан државне заставе Руске федерације. Овај празник прославља се сваког 22. августа у част подизања руске тробојке на зграду Дома владе. У указу пише: "У вези са 22. августом. 1991. године и враћеном историјском руском тробојном државном заставом, овјенчаном славом многих покољења Руса, и у циљу образовања садашњих и будућих генерација грађана Русије, да се са поштовањем односе према државним симболима.„

Руска тробојка и њене боје били су узор за настанак застава других словенских народа и држава. У 19. вијеку Русија се сматрала заштитником словенских интереса у Европи, стога и не чуди да су и званичне боје панславенистичког покрета плава, бијела и црвена настале под утицајем руске заставе. Постоји занимљива анегдота о настанку српске заставе. За вријеме Првог српског устанка, српска делегација која је била у посјети Русији, затекла се на једној дворској свечаној поворци. Када су присутни питали зашто и Срби не иду у свечану поворку, наши Срби увидјевши да им недостаје застава,брзо се снађоше. Окренуше они тако руску заставу наопачке и поносно се придружише поворци.

Руска државна застава

година 2012.

Бр. 5

РАЗГЛЕДНИЦА редакција Газете

ХРАМОВИ ТРАДИЦИОНАЛНИХ РЕЛИГИЈА РУСИЈЕ Православље, ислам, будизам и јудаизам су четири религије које се у Русији сматрају традиционалним, јер их већински исповиједају народи и региони који чине Руску Федерацију. У овом броју Газете упознаћемо Вас са неким од најпознатијих храмова ових религија, који не само да имају велику културну, вјерску и историјски вриједност, него су и велике туристичке атракције.

ЗЛАТНО СВЕТИЛИШТЕ БУДЕ ШАКЈАМУНИЈА Елиста, руска република Калмикија Калмикија, Бурјатија, Зајбајкалски крај и Тува су руске регије у којима је будизам доминантна религија. Будизам се појавио у Русији крајем 17. вијека, када се руско царство почело ширити на Сибир и Централну Азију. У Калмикији се будизам исповиједа већ од 13. вијека, а данас је она једини будистички регион у Европи.

Заједница калмичких будиста вјерује да у 21. Вијеку хурул не треба да буде само храм, већ и образовни и културни центар. Из тог разлога су на првом спрату Златног светилишта Буде Шакјамунија отворени библиотека, музеј и конгресна сала, у којој се одржавају семинари и предавања о будизму.

У Елисти, престоници ове руске републике налази се величанствени будистички манастир-хурул, Златно светилиште Буде Шакјамунија. Упркос томе што је релативно скоро саграђено (2005. године), већ сад има статус будистичке светиња.

Сматра се да је Златно светилиште Буде Шакјамунија један од најљепших хурула на свијету. Сваке године у Елисту долази на хиљаде туриста и поклоника како би уживали у овој будистичкој светињи.

Овај хурул грађен је уз благослов XIV Далај Ламе. Будистички духовни вођа је дао и назив овом хурулу„Златно светилиште Буде Шакјамунија“. Хурул има укупно седам нивоа, док је сама зграда висока око 60 метара. Храм се може видјети из било ког краја града, а његов златни кров се увијек сија, без обзира на временске прилике. Зидови храма су снијежно бијели, капија је црвене боје, а кров пагоде обојен је златном и зеленом бојом. У Хурулу се налази статуа оснивача будизма висока 9 метара, највиша у Европи. Кип је опточен златом и брилијантима, чији сјај симболише свјетлост савршеног тијела Буде која се излива на свијет. Унутрашњи зидови и молитвене одаје осликани су призорима из живота Буде и приказују свих 14 реинкарнација Далај Ламе. Поред овога, храм је додатно украшен прелијепим пирамидама које су сачињене од стотину малих статуа. Бр. 6

година 2013.

Златно светилиште Буде Шакјамунија, ФОТО: культура.рф

РАЗГЛЕДНИЦА

МОСКОВСКА КОРАЛНА СИНАГОГА, Москва Московска корална синагога је најстарија синагога главног града Русије. Јудејски молитвени дом у Великом Спасоглинишчевском сокаку је вјерски и интелектуални центар руске јеврејске заједнице. Прве јеврејске богомоље у Москви појавиле су у првој половини 19. вијека, а прва синагога саграђена је 1860. године. Како се број вјерника повећавао, тако је настала потреба за изградњом веће синагоге, достојне Русије. Камен темељац нове зграде синагоге, грађене по пројекту архитеката Ајбушица и Родионова, положен је у мају 1887, а изградња је завршена 1891. године. По својој форми овај храм је базилика са куполом. Захваљујући парадној колонади и великом порталу она је једна од најљепших неокласицистичких грађевина у Москви.

Ентеријер Московске коралне синагоге подсјећа на ентеријер Нове синагоге у Берлину, саграђене скоро 30 година раније. Кроз полукружне прозоре у главну молитвену салу допире довољно дневне свјетлости. На спрату су саграђене одвојене галерије за жене, а у центру сале је бина (алменор), тј. постоље на коме се чита Тора. Због близине коралне синагоге, рејон око Великог Спасоглинишчевског сокака ускоро постаје дио града који су Јевреји најгушће насељавали, а такође и центар њиховог интелектуалног живота. Период од 1891 до 1905. године сматра се једним од најтежих у историји руске јеврејске заједнице. Због притиска појединих структура власти долази до масовног исељавања Јевреја, док московске власти траже од јеврејске заједнице да се синагога из темеља преуреди и да се у њу смјести нека друштвена установа. Тек 1906. године обновљен је вјерски живот,а синагога поново отвара своја врата вјерницима. Данас је Корална синагога духовни и административни центар јеврејске заједнице у Русији. У њој су смјештени Рабински суд Заједнице независних држава (ЗНД) и Балтичких земаља, те бројне научне и културне институције.

Московска корална синагога, ФОТО: культура.рф

година 2013.

Бр. 6

РАЗГЛЕДНИЦА

Средином 1990-их одлучено је да се „у циљу одржања историјског континуитета” величанствена грађевина обнови као једно од доминантних обељежја Казањског кремља.Ово је био важан аргумент и за укључивање Казањског кремља у списак Свјетске културне баштине УНЕСКО-а.

ЏАМИЈА КУЛ-ШАРИФ, Казањ, руска република Татарстан Над древним Казањским кремљом, заједно са црквом Благовијести,уздижу се минарети једне од најљепших светиња муслиманског свијета џамије назване у част, Кул-Шарифа. Ове двије богомоље представљају симбол заједништва православља и ислама,у овом руском граду. Џамија Кул Шариф саграђена је 2005. године на мјесту гдје се све до 16. вијека налазила стара казањска џамија, тада највећа у Казањском канату. Џамија је спаљена 1552. године када је руски цар Иван Грозни ослободио град од Татара. Постоји легенда о томе да су контуре дрвене џамије, која нестаје у пламену, оставиле тако снажан утисак на Русе, да је одлучено да сјећање на њу буде овјековјечено у облику цркве Василија Блаженог у Москви, која је подигнута у част освајања Казања.

Име је добила по Кул-Шарифу. Овај легендарни татарски владар био је сејид, тј. потомак пророка Мухамеда, ратник, пјесник и мислилац. Њему се приписује чувено дјело „Побједа Казањског Вилајета”, у коме су описана историјска дешавања из 1550, када је војска Казањског каната извојевала краткотрајну побједу над Русима. Сам Кул Шариф погинуо је за вријеме руске опсаде града. Кул-Шариф је симетрична грађевина у чијој основи леже два квадрата пресјечена под углом од 45 степени, што је чувени исламски симбол Бисмиле („у Алахово име”). Конструкцију џамије чини осам преломљених лукова који се међусобно сијеку. На њиховом врху лежи купола у облику „казањске шапке“, тј. канове круне која се данас чува у Оружејној палати Московског Кремља. На врху сваког од четири главна минарета (висине 55 метара), као и на четири мања, блиста сребрени полумјесец. У овај комплекс, поред саме џамије, улазе и Музеј исламске културе Поволожја и древних рукописа, библиотека, издавачки центар и управа имама.

Џамија Кул Шариф, ФОТО: культура.рф Бр. 6

година 2013.

РАЗГЛЕДНИЦА

НОВОДЈЕВИЧЈИ МАНАСТИР, Москва Новодјевичји женски манастир, један је од најљепших у Русији.Од 2004. године налази се на списку Свјетске културне и природне баштине УНЕСКО-а, као ремек-дјело руских и италијанских архитеката, каменорезаца и живописаца. Јединствен по својој очуваности, овај комплекс грађевина никада није преуређиван и реконструсан, тако да је кроз вијекове пронио необичну љепоту архитектуре„московског барока“. Манастир је основан 1522. године према указу московског кнеза Василија, који се завјетовао да ће на мјесту укрштања Смоленског пута и ријеке Москве подићи манастир у част поновног припајања Смоленска старој Русији и његовог ослобађања од пољсколитванске владавине. Истина, постојао је и разлог личне природе. Кнез је планирао да се разведе од своје жене, која му за 20 година брака није подарила наслиједника и да је пошаље у манастир. Историја Новодјевичјег манастира се током вијекова преплитала са трагичним судбинама многих руских жена угледног рода. Старија сестра Петра Великог, принцеза Софија, претрпивши пораз у борби за власт, била је замонашена у Новодјевичјем манастиру под именом Сузана. Иста је била судбина Петрове супруге Јевдокије Лопухине. Поред припадника царске породице у манастир су слате и непожељне супруге бољара, њихове удовице, неудате кћерке и сестре.

Гроб Бориса Јељцина, на новодјевичијем гробљу, ФОТО: культура.рф

Све оне су са собом доносиле богате дарове манастиру. Светост овог мјеста није спријечила Наполеона, 1812. године, да овдје размјести своју батерију, као и да, напуштајући Москву, изда наређење да се цркве спале. Међутим, благајници манастира, монахињи Сари, пошло је за руком да угаси фитиље буради са барутом и тако спаси ову руску светињу. Манастир је затворен 1922. године, а у његовом кругу је основан Музеј еманципације жена. Тек за вријеме Другог свјетског рата поново су дозвољена богослужења. Сам манастирски комплекс обухвата 14 објеката опасаних зидом. Најрепрезентативнији објекат је сигурно Црква Смоленске иконе Мајке Божије. Италијански и руски неимари подигли су ову цркву 1524. и 1525. по угледу на велики Успенски сабор Московског Кремља. Иконостас Смоленског сабора краси 70 икона, дар Бориса Годунова. Храм је осликан јединственим фрескама које приказују епитете из Акатиста Пресветој Богородици и истовремено одражавају сложену политичку ситуацију из времена изградње храма. Управо овдје је Борис Годунов прихватио царску круну и зато фреске симболички наглашавају нову улогу Москве као „царског града“. Новодјевичји манастир је познат и по свом гробљу на којем су сахрањени бројни познати руски умјетници, писци и политичари ( Чехов, Гогољ, Прокофјев, Ајзенштај, Мајаковски, Булгаков, Борис Јељцин и многи други).

Новодјевичји манастир, ФОТО: культура.рф

година 2013.

Бр. 6

СТИЛ ЖИВОТА Антон Сарычихин, Москва, Русија

КРАТКИ ПОГЛЕД НА МОСКВУ ИЗНУТРА Москва је занимљив град. Руси често говоре да је она држава у држави јер има нека своја правила која je тешко наћи још негде у Русији. Као и сваки град Москва има предности и мана.

Шта то чудног и интересантног има Москва?! Москва је јако велика. У њу долази живети и радити много људи из целе Русиjе и из некадашњих република СССР-а. Због овог многи заправо не знају град у којем живе. У центру града можете видети много странца. Неки од њих су само туристи, али има и доста емиграната. Москва има доста рејона. Неки од њих су јако различити. Понекад се стиче утисак да су то различити градови. То је леп град који има много знаменитости. Толико је огромна, да чак цела седмица проведена у овом граду је јако мало времена за Вас да би га упознали. Сам центар града садржи превелик број знаменитости. парк Коломенскоје

Међутим, много тога лепог и посебног се налази на северу и југу Москве. Већина туриста се труди да посети центар града. Многи од њих нису видели, на пример, предности југа руске престонице. Због тога сам мало детаљније написао о слабо познатом југу Москве. У овом делу града се налазе два лепа паркића Царицино и Коломенскоје. У овим парковима је мирно и тихо, јер их обилази јако мало странаца и туриста. Царицино има архитектуру 18. века коју су обновили пре 7 година. Тамо се можете бавити разним спортским активностима. Царицино је прелеп парк за шетњу. Други паркић југа Москве је Коломенскоје. То је једно од најстаријих места руске престонице, где је и сад присутна атмосфера старе Москве. Све зграде су у старом стилу. Понекад се тамо организују староруске и старословенске свечаности. Такође на југу Москве је јефтиније него у центру.

Бр. 6

година 2013.

СТИЛ ЖИВОТА

У руској престоници има ствари коjе могу бити незгодне по Вас. У Москви има људи који знају говорити енглески, али много људи код нас сасвим слабо или уопште не знају енглески. Мада су руски и српски језици доста слични, са Русима је углавном, по мом мишљењу, лакше причати на српском. Куповину различитих ствари је најбоље обављати у продавницама предвиђеним за то, а и већа је вероватност да купите добру ствар. На пример, на неким пиjацама има доста лоших ствари коje такође могу бити скупе и наравно тамо продавци могу да обману странце. То је град великог богатства и великог сиромаштва, где можете видети доста људи који немају кућу и живе на улици. У Москви, као и у свим великим градовима, треба бити пажљив због тога шта она има проблеме са криминалом. Велики проблем руске престонице је и саобраћај. Углавном су у питању велике гужве. Зато, ујутру или увече, од понедјељка до петка, је боље користити метро него ићи аутомобилом или аутобусом. Тако је брже. Москва је „брз град“. Ово можете видети московском метроу и на улицама. Често можете видети како се много људи жури некуда. Много људи у Москви као и у целој Русији, на жалост, не знају ништа о Србији и Србима. Међутим, има и оних који познају Србију и мисле о Србима углавном добро. Додуше, у последње време интересовање за Србиjу je порасло.У главном граду и неким другим градовима се одржавају курсеви српског jезика, али има и људи коjи уче српски самостално.

Највећи број московске омладине тражи посао у областима економике и IT-а. Већина младића и девојака студира или је некада студирала на факултетима. Многи московски студенти студирају и раде. За неке студенте испуњавати ове двије ствари је јако тешко. Зато они имају проблема. Често требају бирати између посла и факултета. У свету се често говори да сви Руси много пију, али то није истина. На пример, постоји омладински покрет који се туди око побољшања здравља руског народа и наравно у борби против алкохолизма. Већина људи уопште никада не пије алкохол. Овај покрет постоји у Москви и другим руским градовима. Момци и девојке овог друштва организују различите спортске активности. Најпопуларнији њихов пројекат, под именом „Русская пробежка за здоровый образ жизни„ је у ствари трка за здрав живот. Много младића и девојака радо учествују у овом пројекту. У Москви постоје друштва руско-српског пријатељства. Они организују различите српске концерте у руској престоници и шаљу хуманитарну помоћ на Косово. Српска православна црква има у Москви свој храм који се зове Храм Петра и Павла. Он има руску архитектуру. Старешина овог храма рођен је у Ваљеву. Храм Петра и Павла се налази у центру града у месту које се зове Китај-город. Улица је Петропавловски переулок 4-6. Москва је богата и за један српски ресторан који се зове Боеми. Међутим, овај ресторан је доста скуп. Месечно српски студенти организују српске журке у руској престоници, где често долазе и Руси. Српска тема у Москви је joш увек слабо популарна, али у последње време има добар развоj. Ово je одлично. Живело руско-српско приjатељство!

Српска православна црква у Москви

Антон је био домаћим члановима Друштва српско-руског пријатељства Братство, током посјете Русији, 2012.године.

година 2013.

Бр. 6

ИСТОРИЈА Текст из публикације, Српско-руски односи - историјски преглед, аутори: Рајко Ћулибрк и Илија Ковачевић

ИСТОРИЈА СРПСКО РУСКИХ ОДНОСА (1) 1.1. Предхришћански период

Имајући ово у виду, не треба да чуди велики број хипотеза о животу Словена у предхришћанском времену.

Објективно и поуздано говорити о животу и култури словенских народа, међу њима Срба и Руса, у времену прије покрштавања готово је немогуће. Историчари се у третирању ових питања суочавају са најмање два проблема. Први је недостатак писаних свједочанстава о животу словенских народа, а други разлог је, више или мање изражена, непоузданост постојећих извора.

Илустративан је проблем одређивања граница словенске прапостојбине. Првим научним покушајем утврђивања словенске прапостојбине бавио се велики познавалац словенске историје и културе, словачки научник, Павел Јозеф Шафарик. На основу његове анализе историографских извора развијена је теорија која је касније означена као ,,карпатска“. По овој теорији словенска прапостојбина налазила се сјеверно и сјевероисточно од Карпата, на територији Галиције, Подолије и Волиније. Иако Шафарик није превиђао историографске податке о постојању Словена у Подунављу, каснији заступници ,,карпатске“ теорије ову су чињеницу изостављали. У данашњој славистици доминирају три хипотезе о словенској прапостојбини: висланско-одранска, средњодњепарска и дунавско-панонска.

Недостатак писаних свједочанстава може се објаснити на два начина. Први је „непостојање“ писмености Словена, због чега они нису били у стању оставити писане трагове о својој историји, а друго објашњење каже да се ни, пословично педантни и исцрпни латински и грчки историографи и љетописци, нису превише бавили Словенима, јер ови нису представљали опасност по Царство као неки други „варваски“ народи, па стога нису били ни вриједни помињања.

карта сеобе Словена у 7. Вијеку Бр. 6

година 2013.

ИСТОРИЈА

Висланско-одранска хипотеза датира из XVIII вијека, али се сматра да јој је најпотпунију научну аргументацију дао пољски лингвиста Тадеуш Лер-Сплавињски (1946). Наводећи низ лингвистичких аргумената, које овдје нећемо помињати, Сплавињски је тврдио да се словенска прапостојбина простире између ријека Висле и Одре, мада јасно је, да овдје омеђено географско подручје не може бити сматрано статичким. Врло је вјероватно да су словенска племена усљед најразличитијих фактора, током времена, прелазила и изван овог подручја, али се оно узима као оквир. Средњодњепарска хипотеза била је заступана од научника као што су Лубор Нидерле, Казимјеж Мошињски и Макс Фасмер. Користећи одређене специфичности прасловенског рјечничког фонда, које се односе на појмове својствене степско-шумском појасу, сматрали су да словенска прапостојбина лежи на подручју које данас одговара јужној Бјелорусији и сјеверној Украјини. Са друге стране, утврђено је да у прасловенском рјечничком фонду мањка ријечи којима би се описали предмети и појаве везане за море и приморје, као и за планинска подручја. Постојали су, а и данас постоје научници који се не слажу са оваквим тврдњама. Дунавско-панонска хипотеза тврди да су Словени одвајкада живјели на подручју данашње Мађарске и Бугарске, те да су у неко нејасно вријеме поједина Словенска племена ( Срби, Бијели Хрвати, Моравци) кренули на нове територије, на којима ће неки од њих остати до данашњих дана. Још већа конфузија настаје када се почнемо бавити раном историјом појединих словенских народа, конкретно Срба и Руса. Овакав недостатак ваљаних историјских извора, дуг временски период у којем су Словени практично били у „мраку“ историје, неминовно нас доводи то тога да свака хипотеза која је везана за ово рано доба мора бити узета са резервом. Читаоцу је онда јасно да се у овом мрачном, недефинисаном времену предисторије словенских народа не може на поуздан начин говорити о питању руско-српских односа. Права историја, културни и сваки други развој Срба и Руса почиње њиховим покрштавањем.

1.2. Средњи вијек Везе између средњовјековне Србије и Русије морају се, прије свега, посматрати кроз вјерску, хришћанско-православну, а затим и кроз културолошку призму. Срби су хришћанство примили у VII вијеку, око 640. године, за вријеме владавине цара Ираклија. Покрштавање су извршили римски свештеници, будући да се земља, на којој су обитавали Срби, налазила под јурисдикцијом римске патријаршије. Међу обичним народом прихватање хришћанства ишло је јако споро, понајвише због језика, било грчких или римских мисионара, тек проповједањем Ћирила и Методија, на народном језику, хришћанство међу Србима пушта дубље коријене. Могуће је и да је управо ова мисионарска активност Ћирила и Методија подстакла српског кнеза Мутимира да позове грчке свештенике негдје око 879. и изврши тзв. „друго покрштавање Срба“. Вијек касније, хришћанство прима и Русија. Процјењујући значај покрштавања за стару руску државу, Д. С. Лихачов пише: ,, Мислим да тек по крштењу Русије може почети да се говори о историји руске културе.“ Ова оцјена примјењива је не само на Русе, већ и на Србе и све друге народе који су некада сматрани „варварима“. Алексеј Јелачић у своме дјелу „Историја Русије“, о драматично важном моменту покрштавања, пише: ,,Пред крај X столећа десио се један од најважнијих догађаја у историји старе Русије. Велики кнез Владимир, који је једно време био на челу тзв. «многобожачке реакције«, који је створио у Кијеву читав »Пантеон« словено-руских богова и дао убити неке хришћане, званично је примио Христову веру из Византије, пошто је са њоме ратовао, оженио се византијском принцезом Аном и покрстио је цео свој народ (разуме се да је многобожачка традиција остала веома јака, али је ипак формално цела Русија од онда постала хришћанска земља).“ Јелачић даље наводи: ,,Руско православље, хришћанство са византиском традицијом, постало је за дуги низ векова један од најважнијих чинилаца руског живота.“

Јасно је да су односи између Срба и Руса, тј. њихових предака, постојали у заједничкој прапостојбини, и да су те, прилично снажне нити опстале све до данас.

година 2013.

Бр. 6

ИСТОРИЈА

О значају вјерског фактора у зближавању Руса са словенским православним народима Балкана (Србима и Бугарима) Јелачић каже:,, Треба нагласити да је верски чинилац послужио за зближавање између јужнословенских православних народа Бугара и Срба - и Руса. Први почеци руске књижевности на словенском језику и писани ћирилицом стоје под несумњивим утицајем старобугарске и старосрпске књижевности.“ Он чак наводи и једну занимљиву научну тезу: ,,Постоји једно, доста образложено, научно мишљење да је, пре него што је добила самосталнога митрополита, кијевска руска црква потпадала под црквену јурисдикцију охридског архиепископа. На тај би начин старословенски Охрид, та колевка словенске просвете и школе, био метропола руске цркве и просвете.“, која нам говори о могућем степену односа православних Словена са Балкана и Руса.

Јелачић о том периоду пише сљедеће: ,,Поред тога, наставља се жива трговина између Русије и Балкана, живе културне, црквене, књижевне и уметничке везе, долазак грчких путника и хаџија у Русију и из Русије у Цариград, уопште на Балкан, па преко Балкана и у Свету Земљу. Тако је ишао на граници X и XI столећа преко Цариграда у Јерусалим игуман Данило, који је стигао у Палестину када су је освојили крсташи, и тамо је запалио кандило »за целу руску земљу«. Руски путници-хаџије (»паломници«, од речи »палма«, јер су из Јерусалима носили са празника Цвети палмове гранчице, или »калики«, од латинске речи »caliga«, као што се звала њихова специјална путничка обућа) свраћали су, ван сваке сумње, и на Свету Гору (Атон) a тамо је основан и руски манастир Светог Пантелејмона.“ (Наставак у следећем броју)

Јелачић наводи и једну занимљивост: ,, У знаменитој малој руској црквици близу Новгорода, тзв. Спасу на Нередици између других фресака постоји једна коју је израдио Грчин Петрович.“ Јелачић га сматра Србином. У времену просперитета, Кијевска Русија одржава живе трговачке везе са Балканом, Византијом прије свега. Руски кнежеви се жене византијским принцезама, руски ходочасници одлазе на поклоњења у Свету Земљу, а и на Свету Гору. Односи са Србима, углавном су, поменутог вјерског карактера.

покрштавање Срба

Бр. 6

година 2013.

Илија Ковачевић

ВЕЛИКА ХЛАДНА ШАХОВСКА ПЛОЧА У ОМАЊЕМ, ПРОХЛАДНОМ РЕЈКЈАВИКУ Не знам да ли је Збигњев Бжежински имао на уму меч стољећа између Фишера и Спаског када је смишљао наслов за своје есеје који ће постати чувени као „Велика шаховска плоча“, али сам сигуран да овај јединствени меч краси пророчко-симболички карактер који далеко премашује, не само мудровање овог хладноратовско - америчког Пољака из Савјета за међународне односе, већ и људе много важније и догађаје далеко значајније. Писаћемо стога о њему.

Прије„меча стољећа“ Шах је у СССР био, не само општенародна занимација, већ ствар од државног значаја. Тако су мали Руси, Летонци, Јермени, Грузијци и остали у напредним школама, кроз посебне програме и обуке, уз надзор познатих шаховских мајстора били припремани да свијетом пронесу славу своје комунистичке отаџбине и презентују несумњиву интелектуално-логичко-стратегијскунадмоћ над остатком глобуса. Један од најблиставијих драгуља совјетске шаховске школе био је и Борис Спаски.

Борис Спаски

Истовремено у САД-у шах је,мада популарнији од боћања, као игра остао изван ударног фокуса нације. Можда је томе и доприносила фрустрираност вишедеценијском доминацијом совјетских асова: Аљехина, Ботвиника, Смислова, Таља, Петросјана и Спаског.Американци су могли разумјети да Совјети као класичне сировине, кркани и испичутуремогу бити опасни као рвачи или дизачи тегова, али да доминирају над шаховским таблама у једној софистицарној игри као што је шах, управо то се није уклапало у представу о уралско-сибирским горштацима. Један атипчни и ексцентрични Американац, са атипичним односом према Совјетима и честим бизарним поступцима, појавиће се у шаховском свијету педесетих година, а 1972. године ће значајно промијенити његово лице. Звао се Роберт „Боби“ Фишер. Учећи шаховску теорију из совјетских књига и руски језик од мајке (Американка која је студирала у Русији) Фишер ће скоро као потпуни индивидуалац израсти у највећег играча (уз каснијег Каспарова) који је мозгао варијанте са 32 фигуре на 64 поља. Ипак до меча у Рејкјавику, у пет одиграних партија између двојице титана, Спаски није знао за пораз.

Боби Фишер година 2013.

Бр. 6

ИСТОРИЈА

Да тек видиш како игра шах!

Прекретница На отприлике пола пута између полова хладноратовског свијета налази се Рејкјавик. Одредиште изабрано да у јулско љето 1972. угости Фишера и Спаског, двојицу страствених шаховских велемајстора, али и двојицу невољних војника двије Империје које су осјећале сав значај симболике овог меча. Фишерпочиње да прави смицалице и врши психолошки притисак на Спаског који осим овог терета носи и императив строге Совјетске јавности не да„мора добити“, већ да„не смије изгубити“. Меч се у једном тренутку одгађа. Фишер затим одбија да игра због незадовољства узрокованог финансијама. Догађај спасавају један британски банкар који није жалио новца за наградни фонд и Хенри Кисинџер,моћни државни секретар САД-а који у телефонском разговоруубјеђује хировитог Фишера да изађе на мегдан Спаском. Сматра се да је и сам Спаски својим спортским и џентлеменским, али попустљивим ставом према многим неразумним Фишеровим захтјевима (његово инсистирање на тзв. Стаунтоновом моделу фигура, захтјев за 30% новца од улазница и ТВ права, непојављивање на другој партији меча, стално критиковање Совјетских играча за договарање резултата на турнирима у току шаховске сезоне, одбијање да се игра пред камерама након што је Спаски повео 2:0) омогућио одржавање меча, јер би његово одбијање било којег од ових захтјева значило и пораз Фишера за зеленим столом.

Фишер је побиједио, а тачка преокрета били су поменута другапартија на којој се Американац није ни појавио и трећапартија која се играла без присуства камера на захтјев самог Фишера (захтјев који Спаски у почетку није морао да прихвати). Међутим, прихвативши захтјев, за руског шахисту кола су тада кренула низбрдо. Фишер је био у налету и коначним резултатом 12,5:8,5 побиједио, не само Спаског, већ у медијским пројекцијама и Совјете. Оригиналним жаргоном српских спортских новинара казано: Фишер је упецао Спаског или Спаски се није спасио Фишерове удице. Борис Васиљевич је касније емигрирао у Француску чији је држављанин и постао, а Боби Фишер не могавши се носити са нездравом заинтересованошћу медија за њега и славом коју није желио, побјегао је у анонимност. Фишер постаје за Aмериканце role-model, утјеловљење успјеха, али и власник симболичког Совјетског скалпа. Прича се да је Фишерова побједа била и побједа слободе над тиранијом и демократије над тоталитарним совјетским режимом, побједа Давида над Голијатом. Причало се и о томе да је овај меч био пророчка порука, чији је садржај било име губитника хладног рата, СССР-а наиме и као да је касније емигрирање, готово бјекство, Спаског (далеко од тога да је био једини пребјег) било предслика јада који су очекивали Јељцинову младу руску демократију, како би то цинично рекли медији западног свијета. Претјеривало се и са симболиком борбе добра и зла, чији су костими црне и бијеле фигуре. Магазин „Тајм“ у једном издању онога доба улогу црне фигуре додјељује, погађате, Спаском. Фишер је, подразумијева се, ратник свјетлости, па му припада бијела фигура. Помало иронично, али и један и други супијуни на тој слици. Застрашивани су читаоци причама како је Фишер један од оних што су продали душу, ономе што душе купује, а да му је тај заузврат дао неупоредиву вјештину и виртуозност на плочи са 64 поља, али на начинда за једно поље даје једну годину живота. Случајност или не, Фишер је умро у 64-ој години. Спаски овоме не вјерује и још увијек, у златној јесени свог живота, игра симултанке, а све више се окреће и боћању. Меч је, дакле, на симболичном политичком ноћном небу био звијезда падалица за Совјетски Савез што се, поштено говорећи, могло видјети тек са разумне временске удаљености. СССРје 1972. године још увијек био толико јак, да је било смијешно причати о некаквом распаду, али млаки вјетрови заводљиве слободе демократског запада почели су да открављују ледену атмосферу и поткопавају биполарни баланс и строги статус кво хладноратовског свијета. У самом шаху ствари су се само накратко отеле уобичајеном поретку.

Боби, ајде гледај да одиграш овај меч... Бр. 6

година 2013.

ИСТОРИЈА

Након бљеска Фишерове генијалности, совјетска школа шаха је преко фигура Анатолија Карпова и садашњег неславног опозиционара Гарија Каспарова поново покорила свијет за много времена.

Остало и друго Ништа добро није могло да се изроди из иницијативе Јездимира Васиљевића, власника понцијевске штедионице „Југоскандик“ и доброг другара Дафине Милановић, да се у Београду и на Светом Стефану 1992. одигра нерангирни реванш меч између Спаског и Фишера. Било је то каљање оригиналног меча, неуспјели римејк (још мало и ово је плеоназам). Фишер је изишао из анонимности и поново побиједио Спаског у лошем и непотребном мечу, узевши прелако енормну суму из наградног фонда газда Језде који није жалио туђих пара. Тако су, према неименованим изворима, Фишер и Васиљевич опет, овај пут појачани Васиљевићем, постали птице злослутнице у предвечерју Југословенских ратова.

Сажетак Меч стољећа,Спаски-Фишер, био је најважнији меч шаховске историје и врло важан симболички тренутак Хладног рата. Једни мисле да је шах тада достигао свој врхунац, док други мисле да се тај врхунац одиграо у мечевима између Каспарова и суперкомпјутера Дип Блу (DeepBlue) 1996 и 1997. Међутим, то је већ нова прича за неки од наредних бројева.

Тајм-ов црно-бијели свијет

Фотографија са меча стољећа Фишер - Спаски из 1972.

година 2013.

Бр. 6

КУЛТУРА Страхиња Стојаковић

ИСТОРИЈА РУСКЕ КИНЕМАТОГРАФИЈЕ (4) ДОЛАЗАК ЗВУКА У СОВЈЕТСКИ ФИЛМ Звук је споро стизао у Совјетски Савез. Иако су постојали уређаји совјетске производњеза снимање звука, први совјетски филмови снимани су њемачким уређајима. Један од првих совјетских звучних филмова био је„Земља је жедна“ (1930) Јулија Рајзмана. Совјетска бирократија, је, и у ери звука, и даље наставила да терорише филм, па је Вертовљев„Ентузијазам“ (1931) забрањен, а на партијску интервенцију је Пудовкинов филм „Прост случај“ (1932), приказан као нијеми. Након што је почео прелазак на звук, звучни и нијеми филм су још скоро шест година коегзистирали. Посљедња совјетска нијема продукција приказана је 1936., исте године у којој и први совјетски филм у колору. Већина совјетских биоскопа није била прикључена на звучну опрему све до 1938. године. Звук је у Совјетски Савез, као и у Њемачку, стигао у периоду политичке реакције. Прва од више великих чистки, у којима су током те деценије милиони совјетских грађана и владиних функционера ухапшени и погубљени, почела је 1934. Страх и ксенофобија су били велики, па је совјетски филм у све већој мјери постајао ескапистички, у складу са све већим степеном репресије у земљи.Са смјелим револуционарним експериментима из прошле деценије било је завршено. Умјесто њих снимани су мјузикли под холивудским утицајем, као што је филм Григорија Александрова „Пастир Костја“ (1934); биографије хероја револуције попут филма браће Васиљев „Чапајев“ (1934), Довженков „Шчорс“ (1939)који је наводно лик самог Стаљина; историјски спектакли попут првог и другог дијела филма Владимира Петрова „Петар Велики“ (1937и 1938).

Назив за филм усредоточен на задовољавање склоности које гледаоцу омогућавају повлачење из незадовољавајуће стварности у задовољавајућу машту. Сви филмови у којима се животни проблеми успјешно рјешавају (тзв. срећан завршетак, хепиенд) сматрају се ескапистичкима.

Бр. 6

година 2013.

Наслов: „Пастир Костја“, мјузикл снимљен под холивудским утицајем

Блиске овим жанровима биле су драмске реконструкције револуционарних догађаја у крутом стилу социјалистичког реализма, као што су филмови Михаила Рома „Лењин у октобру“ (1937) и „Лењин 1918.“ (1939).Браћа Васиљев и Михаил Ром су се прилагодили времену и постали миљеници режима, стварајући често пропагандне филмове. У том периоду снимљене су и две трилогије, прва у режији Григорија Козинцева и Леонида Трауберга, а друга је дјело Марка Донскоја. Козинцев и Трауберг су снимили филм-трилогију који представља биографију типичног младог партијског радника у револуционарном периоду„Младост Максима“ (1935), „Повратак Максима“ (1937) и „Виборска страна“ (1939). Марк Донској је аутор грубе адаптације тродјелне аутобиографије руског писца Максима Горког„Дјетињство Горког“ (1938), „За хлебом“ (1939) и „Моји универзитети“ (1940). Ајзенштајн је замислио велики број пројеката, али је Борис Шумјатски, шеф совјетске филмске индустрије, све систематски осујећивао. Шумјатски је уз пуну званичну подршку власти почео кампању дискредитовања Ајзенштајна и смањења његовог утицаја на совјетски филм. Стаљинова влада је вјеровала да је Ајзенштајн постао превише независан током свог боравка у Америци и да представља опасан примјер за остале совјетске умјетнике.

КУЛТУРА

На Конгресу партијских филмских радника 1935., Ајзенштајн је јавно вријеђан, а званична штампа га је напала. Шумјатски му је нудио пројекте за које је знао да ће их Ајзенштајн вјероватно одбити, али је ипак најфлагрантније малтретирање представљала забрана филма „Бежин луг“, који је требао да буде Ајзенштајнов први звучни филм. Шумјатски је захтијевао велике промјене у књизи снимања, ради усмјеравања филма у правцу социјалистичког реализма. Ајзенштајн је то спровео у дјело и скоро је завршио филм, али се убрзо разболио. Шумјатски је зауставио продукцију и објавио жесток напад на Ајзенштајна у листу Правда и редитељ је био принуђен да се јавно одрекне филма и призна идеолошке грешке које су заправо имале мало везе са садржајем филма. Тај чин самопонижења је очигледно задовољио партијске бирократе. Након годину дана и смјене Шумјатског, Ајзенштајну је повјерена продукција високобуџетног историјског филма великог политичког значаја, „Александар Невски“ (1938). То је био први Ајзенштајнов звучни филм- дјело које говори о светитељу Руске Православне цркве, хероју и великом словенском кнезу који је у XIII вијеку окупио руски народ да би се одбранио освајачкој сили тевтонских витезова. Одлучујућа битка између руских бранилаца и Тевтонаца приказана је спектакуларном аудиовизуелном монтажом употпуњеном брзим швенковима и стилом камере која се трза и грубо потреса, што публика неће поново видјети све до раних дана француског Новог таласа. Филм је доживио велики успјех и код публике и код критике у многим западним земљама, као и у самом Совјетском Савезу. Ајзенштајн је, као заслугу за овај филм, добио Орден Лењина 1939. и Стаљинову награду 1941., која је додјељивана за достигнућа на пољу умјетности. Продукција за сљедећи Ајзенштајнов филм, трилогију о Ивану Грозном, започета је истовремено на сва три филма у измјештеним студијима у Алма Ати, 1943. „Иван Грозни, Први дио“, завршен је и приказан почетком 1945. и одмах је добио Стаљинову награду.„Други дио, Завјера бољара“, завршен је у Москви између 1945 и 1946., а када је прелиминарно приказан у августу 1946. године одмах га је забранио Централни комитет партије због „незнања при презентацији историјских чињеница“. Четири завршене ролне Трећег дијела су тајно конфисковане и уништене. Фебруара 1947. Ајзенштајн је лично са Стаљином преговарао о преправкама које би омогућиле да се дозволи дистрибуција Другог дијела, али редитељ је тада био болестан и никада није довољно оздравио да би могао остварити замишљене преправке. Филм је био забрањен све до 1958., пет година послије Стаљинове смрти.Његов посљедњи рад био је филм из два дијела- „Иван Грозни, дио I“ и „Иван Грозни, дио II“. Ајзенштајн се са агитпропа окренуо гранд-опери и коришћењу звука на филму, музике Прокофјева, можда и зато што је, послије скоро двије деценије горких искустава под Стаљиновим режимом, вјеровао само у узвишеност и неопходност умјетности.

Наслов: „Александар Невски“, први Ајзенштајнов звучни филм

СТАЉИН И ФИЛМ Совјетски диктатор Јосиф Висарионович Стаљин био је велики заљубљеник у филм и лично је подучавао Ајзенштајна како снимати филмове. Како је седма умјетност била у полету и имала великог одјека у масама, тако је и сам Стаљин брзо схватио да је филм заправо јако изражајно средство и да му може много помоћи, како у подизању морала војницима на фронту, тако и у успостављању личног култа. На самом почетку рата сва снага совјетске кинематографије усмјерена је ка снимању краткометражних филмова, који су се појављивали у мјесечним наставцима као Ратне филмске збирке, а већина се бавила темом пружања отпора. Један од таквих филмова снимио је и Пудовкин 1941/42 - „Страх и биједа Трећег рајха“. Овај филм, који је требао да се зове „Убице се спремају на пут“, никада није приказиван, јер је сматран за сувише благ. Још од Хитлеровог приграбљивања власти 1933. год. совјетски редитељи су снимили низ критичких филмова о развоју Њемачке. У њима су већином наглашавали улогу Комунистичке партије као центра отпора против нацистичког терора. Неки од тих филмова су: „Професор Мамлок“, „Војници у мочвари“, „Конвејер смрти“ итд. Права достигнућа совјетског филма у првим ратним годинама, ипак су лежала у области недељних филмских новости и документарног филма. Први велики документарни филмови о ратним догађајима били су, 1942. године, „Пораз њемачких армија пред Москвом“, као и „Лењинград у борби“.Знатна достигнућа постигли су Леонид Варламов и његови сниматељи у документарном филму „Стаљинград“.

година 2013.

Бр. 6

КУЛТУРА

Документарни филмови из ратног доба поново су успоставили онај непосредни контакт са стварношћу који је био изгубљен у стваралаштву играног филма ранијих година.Почевши од 1942. и совјетски играни филм је одражавао искуство рата.У 1942-ој години појавили су се филмови Марка Донскоја „Како се калио челик“, Пирјевљев „Секретар рајкома“, као и Пудовкинов „У име отаџбине“. То су били први филмови отпора. Једно од најзначајнијих умјетничких свједочанстава европског покрета отпора је филм Марка Донскоја-„Дуга“.„Дуга“ описује живот једног руског села под њемачком окупацијом. Филм „Зоја“ (1944) Лева Арнштама, као и „Била једном једна дјевојчица“ Виктора Ејсимонта су такође филмови о отпору, који упркос тематској горчини посједују поетски квалитет. У 1945-ој години отпором су се бавили и филмови Абрама Рома „Најезда“, Донског „Непокорени“ и Леонида Лукова „То се догодило у Донбасу“. Међу филмовима који се баве ратним догађајима на фронту, прије свих истиче се „Велики преокрет“ Фридриха Ермлера. Филм је завршен 1946. године. Ермлер у филму посматра стаљинградску битку, а да се ни једном не помиње име града- из перспективе генералштаба. На филму су се историјско-патриотске тенденције манифестовале по први пут у филму„Петар Велики“ Владимира Петрова (Први дио 1937, а дурги дио 1939).Всеволод Пудовкин је четрдесетих година такође снимао историјско-биографске филмове. „Мињин и Пожарски“ (1939) је величао ликове двојице вођа из руског рата против Шведске и Пољске 1612. Од свих звучних Пудовкинових филмова„Суворов“ је у Совјетском Савезу доживио највећи успјех. „Адмирала Нахимова“ (1946), филм о руском хероју кримског рата, погодила је, заједно са другим дијелом Ајзенштајновог „Ивана Грозног“, партијска анатема. Пудовкин је оптужен због „искривљавања историјске истине“ и морао је да пресними свој филм, при чему је лик протагонисте добио жељене јуначке црте.

Године 1945., када је на Јалти разматран нови свјетски поредак, на биоскопска платна у Москви дошао је филм С. Ајзенштајна о руском цару Ивану Грозном.Ајзенштајна је за режисера одредио лично Стаљин. Прича о диктатору из 16-огвијека требало је да убједљиво објасни логику понашања Стаљина, диктатора 20-ог вијека. Иван Грозни је у филму представљен као далековиди политичар и велики војсковођа. За овај филм, први дио историје о Ивану Грозном, Ајзенштајн је добио Стаљинову награду. Други дио филма је прошао много горе. Ајзенштајн је приказао сцену како цар Иван са жаљењем спомиње своје жртве и признаје кривицу и то пред иконом која представља Страшни суд. То већ није било у складу са новом историјском политиком. Стаљин се јако наљутио, а централни комитет је критички оцијенио филм. Ајзенштајн и Николај Черкасов, велики глумац који је играо улогу цара, били су приморани да признају кривицу пред Стаљином, Молотовом и Ждановом. Нешто касније кајао се и Сергеј Прокофјев, аутор музике за овај филм. Већ приликом снимања, Ајзенштајн је спремио план и о трећем наставку „Ивана Грозног“, који је требао да буде филм масовних покрета и екстеријерних снимака. Касније је Стаљин примио Ајзенштајна на разговор у којем је договорено да упркос свему Ајтенштајн треба да заврши планирани трећи дио своје трилогије и да га комбинује са неким сценама другог дијела. Нажалост, Ајзенштајн за то више није имао времена. Умро је у фебруару 1948. Други дио „Ивана Грозног“ није приказиван до 1958. године. Мада су историјски филмови за вријеме рата испуњавали прецизан идеолошки задатак, једва да су се истицали неким нарочитим умјетничким рангом. Из овог устаљеног клишеа истицао се свакако Ајзенштајнов„Иван Грозни“.

„Иван Грозни“, Ајзенштајн Бр. 6

година 2013.

КУЛТУРА

Стаљинов култ се у филмовима почео успостављати већ 1930-их година. Његове слике и кипови су се могли видјети у позадини важних сцена. У „Одбрани Царицина“ (1942) Сергеја и Георгија Васиљева, први пут се појавила Стаљинова фигура као генијалног војсковође. У филму Стаљин спашава Царицин (касније Стаљинград) у грађанском рату од контрареволуционарне војске. Међутим, у правог Стаљиновог филмског хагиографа претворио се грузијски режисер Михаил Чиаурели, бивши вајар. У „Великој зори“ (1938)појавио се крути Михаил Галовани у улози Стаљина, коју је, од тада па до Стаљинове смрти, играо скоро непрекидно. Док се Стаљин у филмовима тридесетих година појављивао већином само као мудри педагог и пријатељ људи, његов лик је у Чиаурелијевој „Заклетви“ (1946) и „Паду Берлина“ (1949)стекао онај трансцедентни квалитет који га је претварао од надчовјека, у култ. Заоштравање идеолошког курса у првим поратним годинама и изношења на видјело првих затегнутости између бивших савезника у рату, родило је код критике не само дотле непознати клише оптужби на име пребацивања „космополитизма“, већ и један нови филмски жанр - антизападни, а прије свега антиамерички филм. Такви филмови су најавили епоху хладног рата. По свом схематизму и стереотипним личностима, они су карактеристични производ Стаљиновог времена. Прве поратне године означавају умјетнички најнижу тачку у развоју совјетског филма, за шта је прије свега био одговоран доктринарни надзор над умјетничким стваралаштвом од стране Комунистичке партије. У директивама партијских органа умјетницима, мијешао се један пријетећи тон: „Умјетнички трудбеници морају да схвате да они међу њима који и даље немарно и неодговорно раде, лако могу да буду, од стране напредне совјетске умјетности, спрани са палубе и расходовани“. Шанса да се буде„спран са палубе“, једва да је охрабривала на нека друга дјела осим конформистички лијепо обојених.

Свака Стаљинова кућа је имала кино дворану. У посљедњим годинама живота филмови Стаљину нису били само ствар разоноде, у којој је највише уживао, него и извор политичке инспирације. Стаљин није био обични заљубљеник филмске умјетности, како показују документи из бивших архива КПСС-а и недавно отвореног личног Стаљиновог фонда. Он је себе замишљао у улози врховног продуцента, режисера, директора, сценаристе и главног цензора. Предлагао је називе филмова, идеје и сижее, радио на сценаријима и текстовима филмских пјесама, подучавао режисере и глумце, издавао налоге да се неке епизоде ставе или избаце и одобравао, или забрањивао њихово приказивање. Док у Хитлеровом Трећем рајху, чак ни Гебелс као министар културе и просвјете, није обављао све те функције истовремено, у совјетској Русији Стаљин је сматрао да је управо он мјеродаван за све те задатке.

„Пад Берлина“

Михаил Галовани у улози Стаљина у филму „Заклетва“, Михаила Чиаурелија

година 2013.

Бр. 6

КУЛТУРА

Након вечерњих састанака у његовој канцеларији, Стаљин би присутнима сугерисао гледање филмова, а послије би их звао на вечеру. У првом реду кинодворане, у Великом дворцу Кремља, сједио је заједно са Беријом, Молотовом и „главним за културу“ Андрејем Ждановом. Стаљин је крајње озбиљно схватао своју улогу главног цензора. Био је сагласан са Лењиновом тврдњом: „За нас су филмови најважнија умјетност“. Од 1930-их Стаљин је под строгим надзором држао сваки аспект цијеле гигантске филмске индустрије СССР-а, „рекламирајући“ не само социјалистички реализам, него и веселе џез комедије.Када је 1934. год. погледао прву такву комедију- „Веселу дружину“ Григорија Александрова, био је презадовољан. Позвао је режисера коме је рекао: „Као да сам провео мјесец дана одмора“. Након тога је подругљиво примијетио: „Одузмите то од режисера. Он је може искварити.“ Стаљина је занимао сваки режисер и сваки филм- у архивама су сачувани називи филмова које је сам препоручио, као и својеручни пописи сценариста, које је често звао на инструкције. Још детаљније се занимао за филмове у којима је он сам наступао. Тако је давао упуте Алексеју Каплеру, кад је овај писао сценарио за филм Михаила Арона „Лењин у 1918.“ (1939). Послије се Стаљин наљутио на Каплера који је био прва љубав његове кћерке Свјетлане и наредио је да га ухапсе. Када се ближио рат са нацистичком Њемачком наредио је да стрељају двоје његових комесара, који су управљали кинематографом и почео је наручивати филмове који су пропагирали његову нову националбољшевичку парадигму. Архивски документи показују са колико је пажње Политбиро пратио рад Сергеја Ајзенштајна. Каганович, један од најближих Стаљинових сарадника, хтио је забранити Ајзенштајну производњу филмова, а чак га је желио и стрељати. „Ми му вјеровати не можемо. Он ће спискати милионе, а ништа нам неће дати, јер је противник социјлизма“, говорио је Каганович. Међутим, Молотов и Жданов су заштитили Ајзенштајна и Стаљин је стао на њихову страну. Тек након почетка рата Стаљин је наручио Ајзенштајново животно дјело, „Ивана Грозног“ (први дио је приказан 1945., а други се појавио тек 1958). Када је Бољшаков 1947. год. Стаљину показао завршну верзију другог дијела „Ивана Грозног“, Стаљин је бијесан одговорио: „То није филм, то је ноћна мора!“ Велики диктатор 20-ог вијека, Јосиф Висарионович Стаљин, преминуо је 1953. године, а његовом смрћу руска кинематографија се коначно ослободила мрачних стега једнопартијског режима.

Бр. 6

година 2013.

ЈЕЗИК И КЊИЖЕВНОСТ Александра Весић

СТЕВАН РАИЧКОВИЋ ПЈЕСНИК ЛИРСКОГ СЕНЗИБИЛИТЕТА Пјеснички језик није никад обичан празан звук који се попут еха одбија и враћа на мјесто настанка, него он у себи носи звучан одјек бескрајне силе мудрости и знања. Такав језик је заиста дубок и моћан, он је универзалан и представља сусрет и спој вијекова, традиција, историја и мисли.

Управо таквим универзалним пјесничким језиком писао је један од највећих српских пјесничких великана Стеван Раичковић. О пјеснику Стевану Раичковићу, његовом животу и дјелу, можда најбоље говори једна аутобиографска биљешка у којој пјесник каже: „Ово је кратка прича о мени. Зовем се Стеван Раичковић. У матичним књигама Нереснице записано је да сам рођен 5. јула 1928. године, од оца Милана из Подгорице и мајке Живане, рођене Обрадовић, из Великог Градишта. Свет сам угледао у сеоској школи, дугачкој, бело окреченој приземној згради, која је једном својом страном гледала на реку, другом у планину. Понео сам име деда, по оцу, племенског капетана Љешанске нахије у Црној Гори, Стевана. Да поменем и другог претка, иако га нисам запамтио: дед, по мајци, Драгољуб, звани Драга, држао је кафану у Великом Градишту на Дунаву, а у рату је био трубач, па су и све његове назвали Трубачеви.“ Неки чуднији и тајанственији предјели, свијет природе, лишћа, трава, спокојство у њедрима природе, предјели завичаја нашли су своје мјесто у стиховима Стевана Раичковића. Од првих стихова објављених 1945. године до пјесама у збирци Фасцикла Стеван Раичковић остаје вјеран свом изворном лирском надахнућу, он остаје пјесник поезије субјективног лиризма.

Стеван Раичковић, ФОТО: Политика

година 2013.

Бр. 6

ЈЕЗИК И КЊИЖЕВНОСТ

Изражавајући се оксимороном, суштинским аспектом свог пјесничког свијета, он се обраћа сунцу, води, земљи, лишћу, камену и тако ствара најдубљу религију, религију природе. Сви преображаји и спајања неспојивог су начин да се успостави нарушено јединство између пјесника и свијета, да се успостави метафизичка нит која прожима та два духа у једно. Раичковић је сав у поезији, како је сам једном приликом рекао: „Мој занат је поезија: кад на свом банку нисам куцкао своје стихове, писао сам о поезији других наших песника, а кад ми ни то није полазило за руком препевавао сам стране песнике на наш језик.“ Стеван Раичковић је пјесник који је успио да класичним лирским средствима и традиционалним облицима пјевања (неканонизовани сонет) оствари поезију савременог лирског сензибилитета. Његова поезија није богата само на концептуалном, формалном и симболичком плану, него и на плану риме (једноримни сонет). Он у својој поезији успијева да кроз лирско осјећање живота и свијета протка осјећања пролазности и смрти. Поезија Стевана Раичковића није ништа друго до поетска синтеза свих чињеница постојања почев од форме, језика и звука пјесме, па све до сјенке пролазности и смрти која лебди изнад и изван сваке ријечи и мисли. О једноставним стварима и догађајима Раичковић говори лирски сложено, док о најсложенијим идејама говори на једноставан начин, успјевајући тако да успостави најбоље изразе, покрете и стања мисаоне лирике која доживљава свој врхунац у збирци сонета Камена успаванка. Једноставан али савршен лирски израз, претварање необичног у обично, тонски и поетички зденац је Раичковићев „сусрет“ са каменом и његова трајна успаванка, којом жели надмудрити вријеме, наћи своје мјесто и задржати посебност.

ОПРОСТИ КАМЕНУ ШТО ЋУТИ Опрости камену што ћути Опрости што тајну скрива: Како ти се над умом слива Самоћа и теку минути Кап по кап у празан круг Што се шири ко вид пред страхом. Опрости птици која и дахом Хоће да ти постане друг. Опрости сенци што те прати И ветру што те у круг води. Загледај се у танке влати И реци нечем малом: ходи Шумно као што птице слете Са плавог мира на сунцокрете.

КАМЕНА УСПАВАНКА Успавајте се где сте затечени По свету добри, горки, занесени, Ви руке по трави, ви уста у сени, Ви закрвављени и ви заљубљени, Зарастите у плав сан камени Ви живи, ви сутра убијени, Ви црне воде у беличастој пени И мостови над празно извијени; Заустави се биљко и не вени: Успавајте се, као камен, невени, Успавајте се тужни, уморени, Последња птицо: мом лику се окрени Изговори тихо ово име И онда се у ваздух скамени.

Радовић, Раичковић, Бећковић и Зарин, ФОТО: Политика

Бр. 6

година 2013.

ГАЗЕТА ПРЕПОРУЧУЈЕ ФИЛМ Бијели тигар (Белый тигр) Филм „Бијели тигар“ (2012. година), најновији је ратни филм чувеног руског режисера, јерменског поријекла Карен Шахназарова. Радња филма се дешава за вријеме Другог свјетског рата. Рат се приближава свом крају, а тешке борбе исцрпљују обе стране. Што више напредује совјетска војска, то се чешће на бојишту појављује њемачки неуништиви тенк по имену „Бијели тигар“. Изненада би се појавио из дима и без милости уништио све совјетске тенкове. Команда због тога доноси одлуку да се направи један руски супер-тенк који ће моћи да уништи „Бијелог тигра“. Филм је снимљен по мотивима романа „Тенкиста“, Иље Бојашова. Глумачку поставу чине: Алексеј Вартков, Виталиј Кишћењко, Герасим Архипов и Александар Вахов.

КЊИГА Слободан Зечевић,„Митска бића српских предања“ Драги наши читаоци, књига Слободана Зечевића „Митска бића српских предања“ натјераће Вас да се замислите над сопственим обичајима и да почнете интензивније да размишљате о оном скривеном и недореченом. Измјењени и прилагођени обичаји пренијели су се све до нашег времена, али ипак проткани изворном садржином древних представа. Виле, вјештице, змајеви, караконџуле и многа друга митска бића од памтивјека настањују наш фолклор. Трагови ових древних представа народне мисли и данас испуњавају нашу дубоку духовну баштину. Колико је био развијен древни Пантеон и сада је тешко рећи, али ова студија српске демонологије помаже да схватимо значења имена, надимака, вјерских обичаја, да схватимо оно суштинско и дубоко скривено у нама.

година 2013.

Бр. 6

ГАЗЕТА ПРЕПОРУЧУЈЕ

МУЗИКА ДДТ ДДТ је један од најпопуларнијих руских рок бендова. Основао га је Јуриј Шевчук (Юрий Шевчук) 1980. године у граду Уфа. Утицај групе ДДТ на савремену руску културу је немјерљив. Читаве генерације Руса знају њихове пјесме напамет и пјевају их без обзира на музички укус. Сам вођа групе Јуриј Шевчук је живи класик, он је како кажу руски рок критичари: „Ујединио традицију руске поезије и стил Владимира Висоцког (спој дубоких стихова о животу и једноставне мелодије на гитари) са актуелним рокерским аранжманима и руским фолклорним мотивима“. За многе је Шевчук руски морални ауторитет са израженим политичким ангажманом. У совјетско вријеме је стално био у конфликту са комунистима, а 90-их је оштро критиковао Јељцина и олигархе, борио се против површне поп-културе, а од 2000. године стао је на жуљ и Владимиру Путину, критикујући корупцију у земљи, гушење људских права те проблеме карактеристичне за модерну Русију: гламуризацију јавног живота и потрошачку идеологију друштва. Због тога и не чуди да се пјесме ДДТ-а ријетко чују на националном радију. Ипак, то им није пољуљало популарност, јер су њихови концерти у Русији али и у земљама бившег СССР-а увијек распродани и неколико дана прије. Шевчук је велики пријатељ српског народа. За време НАТО агресије на Југославију 1999. године, свирао је на антиратном концерту у Београду. Боравио је неколико пута и на Косову, гдје је снимио и документарни филм о српским православним светињама. Више о групи ДДТ можете сазнати на њиховом сајту www.ddt.ru.

Бр. 6

година 2013.

МЈЕСТО ЗА ВАШУ РЕКЛАМУ