Наше путовање када смо заробљени

је несрећа чим заспеш оно сване. Чим је зора „уставај“. Пођосмо скоро задњи. Пошли смо не далеко „сорк врсти“ они Пољаци и Чеси чупају крумпијере, једу врешке, исто грашак ђе буде близу пута, они закрате ко овце и беру и једу вршак, а чакшире носи у руци. Проклети Босанци, не би отишо от пута па макар умро, само се њима смијемо и гледамо како чакшире носе у руци, а једу вришак крумпијер и грашак. Нас Босанаца било је три стотине. Бијо неки Јегер баталијун првок босанског пука, и то су већином Сарајлије.Тако око два сата указаше се неке бараке пред нами. Руси вичу: “скори надалеко сат“. Тако је и било. Били смо тако пола километра од барака На свечаности која је одржана у Скупштини Војводине обележено је и 11 година од оснивања Фонда за пружање помоћи избеглим, прогнаним и расељеним лицима. Присутнима су се обратили Потпредседник Покрајинске владе Ђорђе Милићевић, секретар Скупштине Војводине Никола уставише и почеше одбрајати стотина по стотина и онда десет по десет, издвоји из десет по двојицу и једном дају једну велику здјелу како они зову „бокан“, други иђе добити један љебац за десет. То је трајало до осам ноћи,али сваког који иђе по љебац њега забиљежи кредом на леђима. Ко иђе на казањ њега не биљеше само један наредник стоји покрај њега се пролази пуним „боканом“. Једнок примјети ђе носи и испречи пут и насмије се и рече „на кушајте да га његов Вранц Јосиф“. А баш то било крај нас ђе ми једемо а ми удри у смиј.Он види да се ми томе смијемо па се и он већма стаде смијати. Ту се тако радило до неко доба ноћи., ту и освану. Док је Бањац и директор Фонда Душко Ћутило.

На самој прослави, Потпредседник Покрајинске владе Ђорђе Милићевић и директор Фонда за пружање помоћи избеглим, прогнаним и расељеним лицима Душко Ћутило, уручили су уговоре о додели једнократне финансијске помоћи најбољим средњошколцима из избегличких зора забјелела вичу Руси. Пођемо: “уставај“, сваки скаче и постројава се ко с ким воли. Она наша партија Љеванчана никада се не раставља. Па ајде цијели љетни дан, само смо имали у подне један сат одмора. То је већ четврти дан. Руси говоре не далеко. Још двајест врста, петнаејест, никат краја. Већ данас све се поморило. Има већ и који пане и срећа па су козаци остали, па су Руси који нас гоне сустигли. Пођосмо полако. Ноћ се вата.“

(Из записа српског добровољца Илије Шуњке, Врбица, Ливно колонизираног у Сириг 1927. године)

ФОНД ЗА ПРУЖАЊЕ ПОМОЋИ ИЗБЕГЛИМ ПРОГНАНИМ И РАСЕЉЕНИМ ЛИЦИМА

11 GODINA FONDA

Милан Мицић и расељеничких породица у Војводини. Новчану помоћ у износу од 40 хиљада динара добило је 100 ученика, преко програма који се реализује од 2008. године.

Милићевић је изразио задовољство због тога што је данас награђено двоструко више ученика него ранијих година, што, како је навео, говори о томе да је број оних који су те награде заслужили све већи, али и о спремности Покрајинске владе да подржи све који су то својим радом и залагањем заслужили.

Он је, честитајући награђеним средњошколцима на успесима постигнутим у досадашњем образовању, казао да је њихов пут до тих успеха тежи од пута њихових вршњака, који су имали срећу да им родитељи не остану без домова, да не напуштају своја огњишта и да њихова деца не расту под сенком несреће коју су доживели. „Због тога су успеси које ви постижете у свом школовању још већи и вреднији поштовања“, поручио је потпредседник Милићевић средњошколцима, уз жељу да остваре своје снове и да, у пословима којима ће се бавити, буду носиоци развоја у срединама у којима живе.