5 minute read
Носталгија све јача
Мало је у животу оних, који још памте вријеме када су у Горњим и Доњим Грацима петролејке заувијек отишле у пензију. Петролејке су отишле, а стигли (редосљед није битан) струја, вода, асфалт...
Advertisement
Тада су се широм отворила врата за вртоглави развој овог села на обронцима Димитора. Чинило се да док дланом о длан, Граци постадоше једно од најразвијенијих села мркоњићке општине. Изникоше нове, велелепне куће као печурке послије кише, а црвени кровови мамили су задивљене погледе сваког путника намјерника.
Живот је просто бујао.
За Грачане није важила крилатица „село хвали, а у граду живи”. Није било потребе, јер је грачански стандард већ био надмашио градски.
Могли су ови вриједни горштаци чиме да се похвале. Посебно су имали разлога током седме и осме деценије прошлог вијека, које се без претјеривања могу назвати „златним добом” развоја овог села. Граци својом равницом, благим брдашцадима, и питомим долинама, узораним њивама, покошеним ливадама, домаћински одњегованим воћњацима и свим оним што створише тежачке руке неодољиво подсјећају на љепоту Шумадије.
Вични пољопривредним пословима и користећи климатске благодети Грачани су предњачили у производњи кромпира, пшенице, јечма, зоби, хељде. Без обзира што су се и тада многи отиснули на привремени рад у иностранство, а други хљеб зарађивали у мркоњићким предузећима углавном су остајали вјерни родним огњиштима и бризи за домаћинством.
Било је тешко наћи нешто боље од онога што им је ту на дохват руке, и што су вриједним радом стекли.
Тако на већ пожутјелим страницама „Мркоњићких новина” из 1977. године остаде забиљежен податак о производњи кромпира у селу Граци. Подаци су штури, али много говоре. Наиме, остаде записано да је преко педесет домаћинстава из овог мјеста имало принос кромпира по 100 м.с., а преко 50 м.с. њих седамдесетак.
О тим готово идиличним временима остадоше само успомене. Последња ратна дешавања, пословична небрига друштва за развој села промијенише стање из темеља, па и Грачани „окренуше ћурак наопако”. Мјештани почеше све више и више одлазити. Привремени рад у иностранству постаде трајни, а Грачани направише куће далеко од села из којег су поникли и одведоше породице. Само малобројни остадоше вјерни родној кући. У Грацима остаде и љепота, која просто мами да се врати и која би сигурно привукла велики број туриста ако би се на прави начин у свијету приказале љепоте овога краја.
Безброј је призора у Грацима од чије љепоте просто застаје дах, као и овај, који је у тренуцима надахнућа фотоапаратом забиљежила просвјетна радница Марија Рожић, родом из овог мјеста.
Без обзира на све израженију носталгију за родним огњиштима засад се Грачани ријетко враћају гдје су поникли. Живко Ђуза
27
Наше путовање када смо заробљени
„...Тако је било око десет сати. Ми гледамо иза оне ограде. Један овицир постројава Русе. Нешто јим одржа говор; они се разиђоше. Једна партија нами на капију дође. Излази напоље. Ми Босанци како смо били ближе капији ми први изађошмо. Сада нас постројавају и броје. Има и понеки овицир међу нами. Кад неки поручник, бијо је Јевреј, угледа једнок наредника, дође предањга како чојек стоји на десном крилу,он му нешто по швапски стаде мунђати па за шамар пљус и с једне и с друге стране, да му је крив што је заробљен. Ми се сви намрштили и онај козачки овицир маше главом, а то је био наредник Херцеговац зва се Чаваљуга.
Oдма Руси одвојише, овицире оћераше од нас. Кад нас избројише Руси прилазе и командују: “на право шаго марш пошли.“ То је било око једанаајст сати, љетни дан, година шта знаш. У нашем друштву сата неког у некога је било, али они Руси увече узели.
Ишли смо један километар. Руси пјешаци иђу според нами кад се ми сташмо обзирати. Не прекида се колона иђе и већ и козаци стигоше и според нас и пред нас. И тако се путује. Ишли смо све до мрака и морасмо на два мјеста одморити по 15 минута и пошто се ништа још не добива већ и ноћ увати. Има једно село десно од нас, није далеко може бити једно два километра. Све то чудо устави се на том пољу, има срећом близу и нека шума. Док се разкомотисмо, неки лете у село, неки ушуму, ни козаци ни пјешаци главе не окрећу. Поче кава да се кува, шта ко има тај нешто једе, ко нема тај одма лјеже уморан и спава .Док су неки легли ону свану.
Козаци појаше коње и у село пролетеше и гуне њи десетак, они Пољака. Како смо лежали по ледини неко шињел бацијо подасе, неко се покријо, кад су Руси завикали дижи се. Пођемо тако. Сваки заогрно и иђе, нема ни строја ни реда, иђе како ко море и с ким оће. Кад је било око девет сати велика врућина, виде Руси да је незгодно. Неко шињел мето преко рамена, неко носи огрнут, они нас уставише и да савијемо шињеле што прије. Тако је и било, ми савијемо ко војска права и пођешмо. Кад ја погледа Томела Бикић врти се око свок шињела и не мере да га савије и моли да му помогнем. Ја спушћа мој шињел крај себе док његов сави. Погледа крај себе кад мог шињела нема. Ко јадни , ко жалосни, ко зна кога зграби. Ту иде осам хиљада људи док неки Марко Тркуља, ми га звали Лавоња: “Мучите о том не говорите, биће довече шињела и за бацање“. Тако је било и нисам
28
ја дочеко ноћ без шињела. Онога дана исто стигошмо до једнога села, може бити да је било дванајст сати.Јесмо ишли брзо и ту нас Руси уставише да се одморимо. Ми све са себе збацишмо и легошмо по ледини, иако смо гладни главно је да са чојек одмори. Али јопет с десне стране пружило се село, а једна група стаде. Поред нас баш исти они Чеси што су код нас копали ровове. Побацаше ранце и шињеле и отрчаше у село. Може бити да смо ту лежали пола сата док Руси завикаше „уставај“. Пођемо. Козаци скочише на коње, свак се диже и пролази крај нас, Ми се не дижемо, не да Лавоња. Они што су разтоварили код нас како који долијеће из села зграби свој ранац и шињел и потрчи за својима.Најпосле оста један ранац и на њему шињел.Лавоња скочи, узе шињел, баци га подаме и рече :„не мичи се“, нико не гледа.Лети једна момчина из села долети до ранца, гледа око себе и виче: “ђе мој мантил“. Ми кажемо: “ ми не знамо, може бити да су га ваши однијели. Он зграби ранац и отрча за њима. Ми скочисмо и ја шињел преко рамена и ајде одма. Поста шала и смијање. Тако Марко мени набави шињел, не дочека ноћи.
Тако иђемо цијели дан. Тако увече добили по парче леба и по шест коцки шећера. Tо је била вечера. Јопет ноћ на отвореном пољу, само
