I z
S r p s k e
Запис о селу Граци у Републици Српској
NOSTALGIJA SVE JA^A М
ало је у животу оних, који још памте вријеме када су у Горњим и Доњим Грацима петролејке заувијек отишле у пензију. Петролејке су отишле, а стигли (редосљед није битан) струја, вода, асфалт... Тада су се широм отворила врата за вртоглави развој овог села на обронцима Димитора. Чинило се да док дланом о длан, Граци постадоше једно од најразвијенијих села мркоњићке општине. Изникоше нове, велелепне куће као печурке послије кише, а црвени кровови мамили су задивљене погледе сваког путника намјерника. Живот је просто бујао. За Грачане није важила крилатица „село хвали, а у граду живи”. Није било потребе, јер је грачански стандард већ био надмашио градски. Могли су ови вриједни горштаци чиме да се похвале. Посебно су имали разлога током седме и осме деценије прошлог вијека, које се без претјеривања могу назвати „златним добом” развоја овог
села. Граци својом равницом, благим брдашцадима, и питомим долинама, узораним њивама, покошеним ливадама, домаћински одњегованим воћњацима и свим оним што створише тежачке руке неодољиво подсјећају на љепоту Шумадије. Вични пољопривредним пословима и користећи климатске благодети Грачани су предњачили у производњи кромпира, пшенице, јечма, зоби, хељде. Без обзира што су се и тада многи отиснули на привремени рад у иностранство, а други хљеб зарађивали у мркоњићким предузећима углавном су остајали вјерни родним огњиштима и бризи за домаћинством. Било је тешко наћи нешто боље од онога што им је ту на дохват руке, и што су вриједним радом стекли. Тако на већ пожутјелим страницама „Мркоњићких новина” из 1977. године остаде забиљежен податак о производњи кромпира у селу Граци. Подаци су штури, али много говоре. Наиме, остаде записано да је преко педесет домаћинстава из овог мјеста имало принос кромпира по 100 м.с., а преко 50 м.с. њих седамдесетак.
О тим готово идиличним временима остадоше само успомене. Последња ратна дешавања, пословична небрига друштва за развој села промијенише стање из темеља, па и Грачани „окренуше ћурак наопако”. Мјештани почеше све више и више одлазити. Привремени рад у иностранству постаде трајни, а Грачани направише куће далеко од села из којег су поникли и одведоше породице. Само малобројни остадоше вјерни родној кући. У Грацима остаде и љепота, која просто мами да се врати и која би сигурно привукла велики број туриста ако би се на прави начин у свијету приказале љепоте овога краја. Безброј је призора у Грацима од чије љепоте просто застаје дах, као и овај, који је у тренуцима надахнућа фотоапаратом забиљежила просвјетна радница Марија Рожић, родом из овог мјеста. Без обзира на све израженију носталгију за родним огњиштима засад се Грачани ријетко враћају гдје су поникли. Живко Ђуза
Srpski Krajevi br.12
27
