Srpski krajevi br 16, 17

www.srpskikrajevi.rs

СРПСКИ КРАЈЕВИ Бр. 16-17

БРОЈ 16-17

SAVEZ KRAJI[KIH UDRU@EWA

Адреса: Змај Огњена Вука 2, Нови Сад Телефони: 021 300 37 15; 064 332 46 27; 065 4000 501 E-mail: savezkrajisnika@gmail.com

САВЕЗ КРАЈИШКИХ УДРУЖЕЊА

www.srpskikrajevi.rs www.srpskikrajevi.rs УДРУЖЕЊЕ ЧАСОПИС

РАДИО

ПРОДАВНИЦА

УДРУЖЕЊЕ

ЧАСОПИС

РАДИО

ПРОДАВНИЦА

САДРЖАЈ Скупштина удружења Гламочко коло

4

„Венац” у Добоју

6

7

Бешеновска повеља

Одјек Крушедолских звона

8

Висућ град

Васкршњи сабор 2019.

11

Ћирилица опет пише срцем

15

16

Музеји за 10

Бесмртни пук

12 14

20

Културно лето у Змајеву Миле Медаревић

Истина о Гаравицама

Дефиле српске младости и лепоте - Аустралија

Од Газиместана до Кошара - Немачка

22 24 30 36

Српска застава у Канади

38

Теслин дан у Перту

40

Руси долазе - Дрвар

41

Патријарх Павле - од славонског дечака до духовног оца нације

47

Крајишници чистили у Аустрији

56

У јелеку није тесно

61

ИМПРЕСУМ ГЛАВНИ И ОДГОВОРНИ УРЕДНИК Славиша Рујевић УРЕДНИК Ранка Срдић Милић РЕДАКЦИЈА Младен Булут, Радован Пилиповић, Др Милан Мицић, Др Драго Његован, Марко Ковачевић, Срђан Секулић, Сузана Дикић, Саша Јовановић, Клаудија Недељков, Драгомир Граховац, Велемир Елез, Ана Милојковић, Дејан Кудрић ИЗДАВАЧ Удружење грађана Српски Крајеви Председник: Славиша Рујевић Секретар: Дејана Крњаја ДИЗАЈН Славиша Рујевић, Никола Скенџић ПРЕЛОМ Никола Скенџић ШТАМПА Штампарија Ондреј Принт - ХД, Челарево

КОНТАКТ: е-mail: srpskikrajevi@gmail.com Тел. 021-300 3715 Моб. 065-4000-501 Адреса: Удружење Српски Крајеви Часопис „Српски Крајеви“ Змај Огњена Вука 2 Нови Сад, 21000 Facebook : СРПСКИ КРАЈЕВИ

www.srpskikrajevi.rs

Часопис „Српски Крајеви“ је подржала Градска управа за културу Града Новог Сада

Часопис „Српски Крајеви“ је подржаo Покрајински секретаријат за културу, јавно информисање и односе с верским заједницама

CIP - Каталогизација у публикацији Библиотека Матице српске, Нови Сад 908(=163.41) СРПСКИ крајеви / главни и одговорни уредник Славиша Рујевић. - 2007, 1- . Нови Сад : Удружење „Српски крајеви“, 2007-. - Илустр. ; 30 cm

Ставови изнети у подржаном медијском пројекту нужно не изражавају ставове органа који је доделио средства.

Ставови изнети у подржаном медијском пројекту нужно не изражавају ставове органа који је доделио средства.

Тромесечно.

ISSN 1820-5623 COBISS.SR-ID 225480967

^uvariТРАДИЦИЈЕ

ГЛАМОЧКИ НОВ О С АЂА НИ БИРА ЛИ ПО ТРЕЋИ ПУТ ОРГА НЕ УДР УЖЕЊА Посљедњег уторка мјесеца марта 2019. Љета Господњег, у обоженим просторијама удружења ,,Свети Сава``, Гламочки Новосађани су одржали редовну годишњу скупштину, изборног карактера, учврстивши љубав и најбољу намјеру према родном граду.

П

оштујући статут и правила понашања, пред прописима закона, земљаци Мирослава Чангаловића, који по изгону из завичаја пронађоше уточиште у њедрима српске атине-Новог Сада непосустају и одлучно настављају његовати дух поријекла. Било је, у исти мах, и част и радост и изазов ту прохладну мартовску вече загријати срца, по козна који пут, успоменама испод Рајана, са ближњим у Христу и по изворишту. Сам ентеријер поменутог простора уноси кандило свечаности у душу, а са околних зидова свједоче вјекови вјеру православну и достојанство

4

праотаца. Дружина бирана по минулом раду, показаним емоцијама до сада, према стазама дјетињства, и, по општем угледу у средини живљења. Уистину, вољели би, ми присутни, да се јагмимо, нашки речено, за одређене улогу у Удружењу, али нажалост то су само жеље застале на уснама оних који живе завичајем. Лакше је психологијом овце заборавити поријекло и онда је све дозвољено. Можеш припадати коме хоћеш, своје ниподаштавати, исмијавати прошлост и аманете предака и свакако бити савремени европејац, космополита, свјетски у машти. Тако је шире, модерније, лакша је улазница у квазиелиту, јер ђе нема Бога све је дозвољено. А и љепше

Srpski Krajevi br.16-17

стоје кравате и хаљине, ако их не њишу завичајни вјетрови. На овај пежоративни начин, потписница ових редова жели да позове апстиненте, калкуланте и фолиранте да се укључе у завичајне редовне. Максимално смо отворени, и за оне добронамјернике што нису рођени испод гламоког неба а камиоли за ближње са окућнице. Но, како и приличи, с позитивном енергијом отпочео је радни дио изборне светковине. Дотадашња предсједница Скупштине, и ту вече реизбрана, адвокатица Милана Козомара, је евидентирала присутне, разријешила старе органе управљања, констатовала довољан број присутних (20-ак) и дала ријеч до тад актуелном предсједнику. Уважени др Милош Радумило, је направио уводно излагање о свом мандату, испуњеним активностима и позитивним странама дјеловања удружења, захваливши се сарадничком тиму на коректности и узајамности. Затим је др Ковиљко Ловре приказао финансијски план између двије Скупштине. Спонтано заједничким допунама реченица смо закључили да је УО са већим бројем чланова непотребна баријера, те да би 5-о члани сазив био ефикаснији и практичнији за дјеловање. Услиједили су именовани предлози од присутних и једногласно усвајање предлога. Брзо су у записник ушла имена чланова новог УО: Др Ковиљко Ловре, др Милош Радумило, Перица Милутин, Миле Ерцег и Ранка Срдић Милић. За службену секретарицу предложена је и

изабрама Бранка Писаревић. У Надзорни одбор су предложени, потом и потврђени, Милан Срдић, Синиша Копања и Славко Ћулум. Док је Милана Козомара, како је речено, остала и даље предсједница Скупштине. Управни одбор је брзо донио одлуку да нас поведе у четири наредне године, ако Бог да, Перица Милутин. Смјерни господин, чија је породица 70-их година прошлог вијека дошла са Јакира на просторе Новог Сада. Иначе, ради се о продуховљеној личности са добрим познавањем институција и људи. Благ ко ђурђевданска киша, толерантан и добро начитан са оријентацијом у спољном свијету. По вокацији професор књижевности и српског језика, дугогодишњи сарадник у Матици српској, оснивач удружења ,,Суматра`` и фондације ,,Симонида``. Са жељом да нам допринесе у развоју удружења и у реализовању будућих намјера. Брзо смо свеприсутно осмислили будуће активности. Акцентујући још аутентичније профилисање локалности тј. истицање гламочких индивидуалности у први план. Најавили Дан посвећен Чангаловићу, још тјешњу сарадњу са завичајем и остало пратеће. Услиједила су честитања, уз ракију причесницу, на здравље и за напредак. Персонална суштина је остала иста само смо оплемењени с Милутином. Па, надајмо се биће добро и боље, тако нам Бог помогао! У Новом Саду, 26.3. 2019. Ранка Срдић Милић ЂЕ ИМА ЉУДСКОСТИ И ВЈЕРЕ И БОГ ПОМАЖЕ! Како је разгаљујуће у овим сурим временима чути лијепу вијест, видјети лијеп гест, примити к срцу сазнање ,,да се још нисмо из људи исписали``-што би рекао велики Матија. Просто нада преплави опустошене ведрине и врати вјеру у људе, у доброту, у постојање. Разљуђивање уступи

мјесто милосрђу, док душа повећа запремину-гријући се на пламену огња. Љубави, љубави, у хладна срцапоручује небо. Шта утире сузе безвољника но добротољубље. Рука која даје издиже, у исту раван, руку која прима. Поготово је благословена рука која не даје да би се причало, ради маркетинга, личних поена, већ из осјећаја према ближњем. А Бог дарове умножава, познато је. Битно је родити идеју, која надилази простор и вријеме, е то је духовна иновација. На крају, нико од нас, овоземаљских створења, неће понијети на онај свијет нагомилана блага за живота, тамо се одлази с покровом и пожељно лијепим гласом, а све друго је наличје постојања. Живот исписује романе, наш карактер режира а Господња воља потписује продукцију. Ништа не знамо унапријед зато је живот и велика тајна, изазов и радост. Ђе ћемо, куд ћемо и како ћемо, само знају небо и књиге староставне. И то важи за нас епске Србе, Србе Косовског завјета и савремене голготе-Србе Крајишнике, који патњом свједоче и исповједају Христа, Бога живога. А како је започети живот на ледини, ђе су географија и рељеф терена уз гробове предака једини свједоци прошлих времена. Ђе је стало вријеме 95- те године и повремено љети, о великим празницима, мала казаљка у десно крене. Ђе је човјек-индивидуа

радост и васкрсење, ђе је повратак отежан све и једном врстом регулативе а самопожртвовањем највише. Ђе је јуначко Подшаторје, као и остале подкусурене средине, осуђено на лагано одумирање у нахају, и препуштено јединој бризи високосавјесних и просвјећених појединаца. Вазда поносна на завичај и поријекло а овај пут препоносна на благодјелије мојих сусељана, на њихово доброчинство и искру битисања у времену материје и бесмисла. Ја не пишем да се хвалим са својим комшијама, већ пишем да истакнем дјело бесмртности. Пишем да остане траг, кад се буду творити историјске монографије будућности о једном народу који је био и коло водио, да се спомену, и надахну покољење, моји преподобни становници парохије Роре и Црни Вр`, окупљени око Светоилинданке, миле бијеле вилендаре-цркве, у Рорском пољу. Да, то је та вјера насушна у суровој клими и чврстини стијене. Ђе снијег у октобру бијели, ђе се и данас живот тихује, и, на цијелом простору, одскоро, уз Теслину жаруљу прели. Наша парохија је до посљедњег рата, уистину, припадала црквеној општини Прекаја, Епархији Шибеначкој. Поратно смо, због општинске администрације, припојени Гламочу, али су ревносни традиционалисти трагали и вратили исповједање на предратно стање. Благоизмоливши, од бившег

Srpski Krajevi br.16-17

5

^uvariТРАДИЦИЈЕ

владике Хризостома, да опет прекајска парохија заживи (читај Трећа Дрварска парохија) и добили смо 2015. за свештенослужитеља о. Зорана Миловца. Тихог и смјерног боготражитеља из долине Јања. Кренуло је тихо упознавање простора и вјерника са клириком у мантији. Како је вријеме одмицало

I z

оквиру манифестације "Дани Србије у Српској", у Добоју представио се Ансамбл народних игара и песама Косова и Метохије "Венац" из Грачанице

6

дотрајало, и једва у возном стању ауто, замјени новим сигурним на дуже вријеме за оштру климу и неприступачан терен. И економски јачих 30-ак што привредника, фармера, државних службеника и сл. прикупише новац и једног дана само јавише свештенику да дође преузети свој ауто, на радост локалитета Црни Вр`-ЗП (задња пошта) Роре. Претпостављам да су се, на ту вијест, цио крај па и свештеник Зоран Миловац, увјерили по ко зна који пут, да Господ смјерно све прати и штамбиља. Хвала ти Боже на твојим даровима промисла, правде и љубави!

Нови Сад, по. Василију Острошком 2019. Љета Господњег. Ранка Срдић Милић

S r p s k e

„VENAC”

У

духовник је показивао ревновање, присност и доброту. Народ га је просто заволио, збратио се с њим и посинио га. Схватили су повратници да им је о. Миловац врста стуба сигурности, утјеха и радовање. Достојан заступник пред престолом Бога живога. А и о. Зоран, млад, али маниром искусног духовника плијени, има времена и љубави за свију. Ништа му није тешко, послушање му дође као награда. И љубав божја се умножавала. За парохијане је празник кад о. Зоран из Дрвара крене пут Гламоча да обиђе паству. Остављају се сточарски и пољопривредни радови, а, како наши кажу, поп у кућу прима. Група ревнитеља, која је водила обнову цркве Св. Илије у Рорама, долази на идеју да свештениково

U DOBOJU У оквиру манифестације “Дани Србије у Српској”, играма, песмама и обичајима са Косова и Метохије, 12.10.2019. године у Добоју се представио Ансамбл

Srpski Krajevi br.16-17

народних игара и песама “Венац” из Грачанице. Заменик градоначелника Добоја Владо Благојевић том приликом је рекао да је Влада Србије економски присутна у Добоју од мајских поплава 2014. године и подсетио на бројне пројекте који су реализовани захваљујући средствима Србије. Директор Центра за културу и образовање Вукосава Софренић изразила је задовољство што је Добој изабран за наступ Ансамбла "Венац" с обзиром на то да баштини традицију неговања народних игара, плеса и културе кроз рад локалних културно-уметничких друштава. Концерту Ансамбла "Венац" из Грачанице присуствовала је и конзул Весна Маринковић.

^uvariТРАДИЦИЈЕ

SUN^ICI RADULOVI] TORBICA „BE[ENOVSKA POVEQA” ZA 2019. GODINU

О

вогодишњи добитник „Бешеновске повеље“ је песникиња из Новог Сада Сунчица Радуловић Торбица за песму „Студеничко врело“, одлучио је жири песничког конкурса „Бешеновска приношења“ који, већ пету годину за редом, расписује фрушкогорски манастир Бешеново. Тема овогодишњег конкурса била је „Осам векова нашег Христаништа“, а учествовало је више од 110 песника из Србије и више других земаља. Одлука жирија у којем су били песник Благоје Баковић (председник), победници претходна четири конкурса – Јованка Новковић Перге, Владимир Јовић, Бошко Ломовић и Дара Радојевић – и игуман манастира Бешеново архимандрит Арсеније Матић, била је једногласна. Жири је, такође једногласно, одлучио да додели и три друге и четири треће награде. Добитници других награда су Витомир Стевановић из Добоја („Фрескопис“), Аћим Тодоровић из Власенице („Смилуј се господе“) и Бранислав М. Вуковић из Берана („Лоза светог Симеона“), док су треће награде припале Срби Такићу из Власотинца („Мали сонет о трајању“), Ивану Гаћини из Задра („Хиландарска звона“), Миру Ковачу из Невесиња („Савин

називи претходне четири били су „Бешеновска приношења“, „Фрушка горо, Богу нек` је слава“, „Земних милина небески крој“ и „Невидљив је Померач облака“. Корице овогодишњи збирке илустроване су мозаицима академски сликарке Марије Гајић из Сеча реке. БИОГРАФИЈА СУНЧИЦЕ РАДУЛОВИЋ ТОРБИЦА

пут“) и Браниславу Гвозденовићу из Врбаса („Хиландар“). Чланови жирија били су сагласни да похвале заслужују и Јасна Арбанас (Шашинци), Ратко Поповић (Челинац), Велибор Шиповац (Требиње), Драгица Стојановић (Зрењанин), Мирјана Марковић (Сремска Митровица), Стеван Милошевић (Врање), Ани Стаjкова Иванова (Полвдив, Бугарска), Јован Н. Бундало (Београд), Невена Милосављевић (Звечан), Естер Терзин (Кикинда), Душан Живковић (Шуљам), Павел С. Ђурчок (Зрењанин), Сара Јовановић (Краљево), Владимир Бајић (Нови Сад), Миланка Бурић (Бијељина), Зорка Чордашевић (Франкфурт на Мајни) и Весна Фекете (Сремски Карловци). Награде и похвале биће уручене на традиционалном песничком сабору „Бешеновска приношења“ који ће, под столетним липама у порти овог фрушкогорског манастира чија обнова је још увек у току, бити одржан у недељу, 28. јула, поводом летње манастирске славе Светих Кирика и Јулите. Том приликом, биће промовисана и поетска збирка „Осам векова нашег Христаништа“, са свим песмама које су учествовале на овогодишњем конкурсу. Реч је о петој збирци коју је изнедрио поетски конкурс, а

Сунчица Радуловић Торбица је рођена 1965. године у Оџацима. Високо образовање стекла на Универзитету у Новом Саду у којем и данас живи и ради као просветни радник. Објављивала у књижевним часописима: Траг, Бдење, Исток, Свеске, Руско слово, Свитак, Суштина поетике, Јесењин, као и на многобројним електронским страницама за културу и уметност. Песме су превођене на русински, руски, грчки и бугарски језик. Учествовала на више песничких скупова, књижевних фестивала и митинга. Песме и приче су јој објављиване у више заједничких зборника: Гарави сокак, Кипријанов кладенац, Зборник Међународног сабора духовне поезије у Раковици, Бешеновска приношења, Зборник Тителтелских сусрета руско-српског пријатељства… Добитница друге награде на Сабору духовне поезије «Бешеновска приношења» за песму »Грачанички типик» 2018.године и суперфиналиста на Међународној песничкој манифестацији Смедеревска песничка јесен, за награду Златна струна 2018. Ауторка је збирке песама Николајевски ноктурно која је објављена у марту 2018. године.

Srpski Krajevi br.16-17

7

^uvariТРАДИЦИЈЕ

ODJEK KRU[EDOLSKIH ZVONA Посљедњи викенд мјесеца маја, кад љубав са сјетом Крајишнике спаја, кад пламен воштанице грије свако напаћено срце, а мирис тамјана пјанећи Фрушку гору, шаље поздрав Динари и Каринском мору. Лутају мисли шумама Баније, навиру дјела предака славније, док Кордун у пјесми живи Славонац се крај Дунав Драви диви. Страдалници Лике и Босанске Крајине чекају васкрс уз молитве и амине. Љето Господње 2019, бруји васиона- ,,13.Крушедолска звона``! рајишник је увијек лијепо бити, а на Дан Крушедолских звона и лијепо и поносно и узвишено и Богом дано. Колико је суза и роптања, муке и страдања, бола, јада и у магновењу нада, овај вјечити народ пролио, изњедрио и дао само да би претекао и остао усправан, то сами Бог зна?! Гледам их онако горде по физиономији, људске громаде, руке ко весла, оштре динарске црте у фаци... а сваки божји створ судбина, сваки епопеја, сваки јагње божије... Народ неуништиви. Народ од заклетве. Народ изабрани да би 20. вијек имао утемељење у историји битисања. Народ ријешен, без обзира на цијену жртве да живи, ствара и пјева. Да претрајава. Да памти, прашта и дише с помућеном радошћу. Ипак Бог

К

8

најбоље чини за људе и регионе. Без увриједе и потцјењивања, да је ико од регионске сабраће прошао пут голготе, ко Крајишници љути, ни за траг му се неби знало. А ове наочите громаде, имају снаге да саборују, моле се Богу, одају почаст најбољим из својих редова што осташе на вјечној стражи у њедрима завичаја, имају снаге да раде, граде, снијевају, надмећу се и пјевају. Промјенили завичај, брзо одбортали ,,пресађивање`` јер није било времена за међузбир, и наставили бокорити нове животе. Оплеменили средине у које их Божја рука удјену, појачали крв-граничари љути, благородним равничарима, показали вишеталентованост, знања и вјештине, показали поштовање према срединама у које се интегрисаше и са достојанством

Srpski Krajevi br.16-17

на лицу и данас ће радије ,,запети`` с десет ноктију него тражити право које му припада од државе, другог завичаја, или разних европских фондова. Неће Динарац милостињу, чини му се као флека на души предака. И као такви, са богатством духовног живота из предачке баштине и народног блага настоје да на разним скуповима покажу искру постојања. Да уждију воштанице, везања с небом, преко непребола-завичаја. Човјек што је ученији, начитанији, што је више свијета прошао, више људи срео и размијено мишљења, то више завичај носи у бићу, врједнује и емотивно сраста са стазама дјетињства. Свјестан да је будућност извјесна само ако се напајају једра на изворима прошлости.

^uvariТРАДИЦИЈЕ

Цијелих 13. година под окриљем Мати Ангелине и светодеспотске лозе Бранковића моји Срби из авнојевске Храватске налазе своје

патријарси, митрополити, војвода, гроф, краљ и књегиња, ђе се историја разазнава по реликвијама, хрисовуљама, и ђе су утемељени

приљежиште, скут и могућност молитвеног услишења кроз ,,Српски, крајишки свенародни Сабор``, у порти манастира посвећеном Благовештењу. Ту на месту око којег почивају

још с почетка 18 в. Црквенонародни сабори. Желећи укрепа, молимо све богоугоднике да кроз надоградњу духа, уздижући славу Господу и свецима, оживимо нашу прошлост и наше опустошене

просторе. Цијели мај, па скоро и цијело прољеће киша натапа српску земљу-светицу и то вишекратно у току 24 сата, а овог 25. маја, вријеме по жељи умјерено топло, суво и пријатно за душу и очи походника. Централни манифестациони догађај на српском сјеверу, а вјероватно и у свеколиком српству ,,13. Крушедолска звона``. Једна бројка и 16 слова а неколико хиљада срдаца, пута двије сузе сјете и молитве, са свих страна грља народ испаћени да узме духовну нафору с трпезе обожења, вјере и опстанка. Аутобуси, мали аути, комбији, притисли претпортни плац, као и угоститељи са својим

репертоаром, а у 10 ч Литургијско сабрање најављује увод у Дан препун символике. Изоштрено око примјећује оне исте који у Цркви Св.Марка чине помен за пострадале за 1.мај у Западнј Славонији, Четвртог августа, сваке године поново умиру и рађају се, због здруженог западног и хрватског злочина, оне што лијече рањена осјећања по скуповима широм Војводине, Београда и унутрашњости, оне жељне правде и истине, жељне завичајног неба и крајишког сунца. Оне што не могу отићи о задушњицама на гробља прецима, јер је њихово туђе. Оне што их неразумију њихови

Srpski Krajevi br.16-17

9

^uvariТРАДИЦИЈЕ

по крсту и вјери јер их није, срећом, њихов бол болио. Видим измождене тугом, испошћене носталгијом и израђене физички људе, који из минуса стигоше и ухватише прикључак животу. Видим побједнике који слиједе истинског праоца. Видим моју христолику браћу и сестре. По литургији служи се Помен свим погинулим на простору мајке Крајине и свим чедима Крајине, ма ђе им уморно тјело пало. Потом одабрани, заслужни по позицији коју обављају тренутно у друштву и они који живе живот Крајине корачајући шареним свјетом, плус истакнути друштвени радници и чланови оба удружења из реда домаћина-Клуб СлавонијаИнђија и Асоцијација избјеглих и расељених-Београд. Неких 70ак душа обожено и молитвено са Божјим страхом у кораку приступа ,,Трпези љубави``, у манастирској трпезарији-гостилници. Около фрескописане иконе за престоним столом високопреосвећени Епископ сремски са народним првацима а на столу причешће од манастирских производа вина, ракије и хљеба насушног

10

уз примјерену закуску. Част је бити дио тренутка за незаборав и састава који пламеном воштаници обасјава крајишко и српско сутра. По излазу из манастирских купола усљедиле су изјаве од покрајинских челника и директора Представништва Српске тј. од оних који економски износе терет организације. И онда тренутак одахнућа, кад се отварају догађаји на бини и кад од 13ч па све до 16ч, пуна три сата Владика, његова праатња и остали црквени и свјетовни достојници заједно са вјерујућим народом евоцирају успомене, напајају срца и обнављају биће прогоњеног народа, остатака који надживише јаму и каму. Од извођења химне, преко благослова божјег изасланика преосвећеног владике, до саборашког обраћања домаћина, те пригодне бесједе с освртом на Динарце у 20. ломном вијеку, па онда народни дух на дијелу. Оно што нас је одржало под Турцима, Аустро-угарима, Млецима, и другим пошастима минулих вјекова: дипле, фрула, гусле, кореографије кудова, пјесма на бас и ојкан, потресалице, стих

Srpski Krajevi br.16-17

што у исто вријема стријеља и исцјељује, и на крају провјерени гласови неокаљане старе гарнитуре естраде. Да би завршницу зачинило коло братсва и побједе. Побједе Сабора над одсуством саборности, побједе Крајишког народа над судбином клетом и побједе силе добра над силом зла. Народ је тако загријан наставио под шаторима мимо порте, сусрећући комшије из бивших завичаја, ширити расположење и разгаљење уз носталгичне звуке завичајних група. Тешко се напуштао Крушедол, аутобуси су по више пута помјерали сатницу, да жедне душе утоле чежњу на извору непребола. Било је, уистину, дивно. Има се из чега, до догодине, црпити снага и рађати инспирација, има се шта препричавати и гајити амбиција о смислу смисла, а то је васкрс Крајине . Како чинили, онако нам и Бог помогао!

У Новом Саду, 26.5.2019. Ранка Срдић Милић

^uvariТРАДИЦИЈЕ НОВИ САД

МУЗЕЈИ ЗА 10 У

Музеју Војводине данас је одржана конференција за медије којом је најављен почетак највеће националне музејске манифестације Музеји за 10. Присутне представнике медија и институција културе поздравио је др Драго Његован, директор Музеја Војводине, а на конференцији су такође говорили: др Тијана Палковљевић Бугарски, управница Галерије Матице српске и представник Оснивачког одбора Манифестације, мр Милана Квас, управница Спомен-збирке Павла Бељанског, као и Далибор Рожић, члан Градског већа за културу Града Новог Сада. Манифестацију Музеји за 10 су 2015. године покренули директори националиних музеја са идејом да кроз заједнички рад укажу на богатство и вредности које се чувају у установама културе у Србији и да вишедневном акцијом своје садржаје и програме приближе посетиоцима. Манифестација се у 2019. години одржава у 76 музеја и установа културе у Србији, у 46 градова и на 120 локација, које ће бесплатно отворити врата публици. Ове године Међународни дан музеја и Европска ноћ музеја се обележавају истог дана, у суботу 18. маја. Такође, током Манифестације обележава се и Национална недеља музеја. Централна тема Музеји као средишта културе: будућност

традиције, изабрана је захваљујући новој улози музеја као активних учесника у њиховим заједницама. Улога музеја у друштву се мења. Некада статичне институције, музеји редефинишу своју позицију како би постали интерактивнијији, окренути ка публици и заједници, флексибилнији, прилагодљивији и динамичнији. Музеји постају стецишта културе и функционишу као платформе у којима се спајају креативност и знање, а посетиоци могу да учествују у стварању, размењују идеје и међусобно комуницирају. Током седам дана публика је била у прилици да посети изложбе и ужива у предавањима, промоцијама, стручним и кустоским тумачењима, пројекцијама филмова, концертима, радионицама за децу и у многим другим занимљивим садржајима. У манифестацији у Новом Саду активно се укључује 14

музеја, институција културе и организација: Музеј Војводине, Спомен-збирка Павла Бељанског, Галерија Матице српске, Музеј савремене уметности Војводине, Музеј града Новог Сада, Галерија ликовне уметности поклон збирка Рајка Мамузића, Галерија огранка САНУ у Новом Саду, Архив Војводине, Завод за заштиту природе Војводине, Лука Нови Сад, Удружење ликовних стваралаца Новог Сада, Посластичарница „Времеплов“ и Јеврејска општина Нови Сад. За Европску ноћ музеја, музеји у Новом Саду су радили до 24.00 сата. Покровитељ манифестације је Министарство културе и информисања Републике Србије. Комплетан програм посетиоци могу погледати на сајту Манифестације http://www. muzejisrbije.rs/ или у публикацији којом су обједињени сви учесници у Новом Саду http://www. muzejvojvodine.org.rs/images/pdf/ Muzeji_za_10_2019.pdf Такође са линка http://www. muzejisrbije.rs/wp-content/ uploads/2018/05/2018-Muzeji-Srbije. mp4 можете праузети видео спот манифестације, а са линка http:// www.muzejvojvodine.org.rs/images/ audio/muzeji_za_10_2019_audio. mp3 радио рекламу.

Музеј Војводине Спомен-збирка Павла Бељанског

Srpski Krajevi br.16-17

11

^uvariТРАДИЦИЈЕ ДРВАР

VIS U] GRAD UTO^I[TE KRAQA

Да ли знате за легендарни ВИСУЋ ГРАД код Дрвара, био је уточиште краља Стефана Томашевића.

У

средњем вијеку у Босни је било око 300 двораца. У добро скривени Висућ Град код данашњег Дрвара, бјежећи од Турака, дошао је краљ Стефан Томашевић са супругом Јеленом и њиховим сином Лазаром. У чаролији љепоте и природе, неће ни наслутити да ће баш ту остати заувјек уписана историја краљевске породице, прича аутор књиге "Босна, буре барута на Балкану" Томислав Рашљић. Град Висућ је саграђен у кањону рјечице Висућице, око пет километара југоисточно од Дрвара, на литици чије су стране толико стрме и високе да је право чудо како је дворац подигнут управо ту. Оставштина из средњег вијека - Висућ Град или Црна Краљица, како је познат међу Дрварчанима - право је историјско благо, неиспричана прича и понос Дрвара, говори Томислав Рашљић, аутор књиге о краљу Стевану Томашевићу и његовом страдању "Босна, буре барута на Балкану". Овај седамдесетосмогодишњи Дрварчанин прича да је у средњем вијеку у Босни било око 300 двораца, али је, нажалост, мало њих сачувано. Најсигурнији је био Висућ Град. Висућ је служио углавном босанским краљевима, који су га посјећивали због богатог ловишта, каже Рашљић. Ако би неко посматрао Висућ Град из кањона рјечице Висућице,

12

прича Рашљић, морао би добро шију да заврати да би га осмотрио, а ономе који никада ту није био, а желио би да га посјети, требало би много времена да нађе ову добро скривену грађевину.

- Било је покушаја да се град повеже јаким конопцима са

Srpski Krajevi br.16-17

другом страном кањона. И данас су видљиве алке које су повезивале једну са другом страном. На тај начин, била је успостављена веза између њих. Један канап је служио да се извлачи вода из Висућице, а други за транспорт материјала из планина, нешто слично данашњим жичарама – прича Рашљић, чије је детињство уско везано за Висућ Град, који се налази недалеко од његовог Награђа, засеока поред Дрвара. У тврђаву се улазило са западне стране гдје је био покретни мост, а страже су стајале са обе стране улаза. Страдање краља Стефана Томашевића Како су Турци успјели лукаво да се пробију до града и, на крају, уђу у њега, остаје тајна, али једино што се може претпоставити јесте да је неко од мјештана за који дукат показао Турцима пут који води до тврђаве и краљевске породице,

Dijaspora

говори Рашљић. Када су Турци доспјели до краља Стефана и његове породице, заробивши њега и стрица му Радивоја, остала је ту краљица Јелена са сином и мајка јој, прича Рашљић и прелистава књигу коју је написао у част Висућ граду.

- Сви су се разбјежали из Висућа када су чули да су Турци близу, краљица је кренула да нађе свог краља, јахала је за њима, али

узалуд. Касније се чуло да су краљ Стефан и Радивоје погинули негдје око Кључа. Клекнули пред џелата, и крај. Краљица се вратила у дворац, тамо је затекла само мајку и сина Лазара. Никога више. Три сјенке и много страха. Ко је сљедећи и шта је сљедеће? Сљедећи је био мали Лазар. Јањичари су језив злочин починили и младу жену заувијек у црно завили. У црно је био завијен и Висућ Град. И шума и камен умало нису проплакали. Висућица више није жуборила, него јаукала од туге - бесједи Рашљић. Он говори да су мештани пронашли одсјечене главе краља и стрица му Радивоја испод неког храста гдје су Турци логоровали, недалеко од Висућа, ископали хумке и сахранили заувијек краљевску породицу. Направили су од огранака три крста да се зна да су ту сахрањени хришћани.

- Касније је краљица Јелена подигла три споменика достојна краљевске породице. Успјели су да преживе вијекове, одупирући се времену и природи, и данас

ИНФО

представљају ријетке сакралне споменике тог времена у Босни прича Рашљић. Легенда Висућ Град или, како га мјештани Дрвара зову, Црна Краљица крије много легенди. Црна Краљица је назив који је тврђава добила по краљици Јелени која никада није скинула црнину. Мјештани кажу да постоји прича да је ту око Висућ Града закопано благо, ваљда у неки бунар. Легенда каже да ту постоји злато, али историја каже да је ту уписано свједочанство о краљевској породици Томашевића.

Srpski Krajevi br.16-17

Извор: СРНА

13

^uvariТРАДИЦИЈЕ СОМБОР

VASKR[WI SABOR 2019 З

авичајно удружење Срба "Коријени" у Сомбору организовало је ове године јубиларни десети пут традиционалну манифестацију "Васкршњи сабор" која је почела радионицом фарбања васкршњих јаја у недељу на празник Цвети у Српској читаоници "Лаза Костић" а завршена изложбом шарених јаја и туцијадом на сам празник Васкрса. Ове године Васкршњи сабор је посвећен обележавању 800 година аутокефалности Српске Православне Цркве. Поред сомборских шарених јаја на изложби су била изложена и најлепша са радионица из Стапара, Гакова, Кљајићева, Чонопље и осталих околних насеља. Награђени су најбољи радови у три категорија традиционално осликавање јаја креативно осликавање и декорације као посебан категорија. По мишљењу стручног жирија који су чинили академски сликари и пријатељи "Коријена" Тина Тркуља и Јован

Јанус најбољи су били радови деце Марије Шијачић, Вање Милошевић, Таре Стојановић, Анђеле Миковић, Аље Пејовић, Николије Лакетић, Уне Драча, Милице Тошић, Милице Тркуља, Кузмана Драче, Софије Бујишић, Анђеле Ковачевић, Ирине Николић, Јане Мацуре, Татијане Грба, Стефана Мишковића, Душана Шијачића,

Луке Доблера, Кристине Ивановић, Вање Мирчете, Нине Шнајдеров Нине Мирчете, Анастасије Тање Недељков, Андреје Шнајдеров. Од одраслих најлепши су били радови Миладинке Мијић, Наде Поповић, Мирјане Симић, Снежане Јевросимов, Владе Ђурковића, Тамаре Мишковић и Терезе Суботин. Радови су били изложени на изложби васкршњих јаја, на тргу Светог Ђорђа на сам празник Васкрса у недељу 28. априла од 9 часова, а истог дана од 11 часова организована је и традиционалну "Туцијаду". Победници туцијаде су били од деце Лука Ивановић који је победио у финалу Ксенију Ивановић и Саву Марјановића, а од одраслих Влада Ђуковић који је у финалу победио Славка Радановић. Васкршњи сабор је био украс трга Светог Ђорђа у Сомбору који су многобројни гости могли да посете после празничне литургије а који су пригодним песмама окитили и чланови православног црквеног хора.

Мр Влада Ђурковић

14

Srpski Krajevi br.16-17

^uvariТРАДИЦИЈЕ „КОРИЈЕНИ“ - СОМБОР

З

]IRILICA OPET PI[E SRCEM

авичајно удружење Срба "Коријени" из Сомбора је и ове године низом активности обележило Празник словенске писмености и културе 24. мај тј празника Светих Кирила и Методија. Традиционални програм "Ћирилица пише срцем" је почео прикупљањем књига за децу у болници којима су потребне а настављен је промоциом ћириличне писмености коју је реализовало Коло Српских сестара - подружница Сомбор. Мото овогодишњег програма је "800 година аутокефалности Српске православе цркве". Промоција је обухватила штанд на тргу Светог Ђорђа где су суграђани мнхнкхвусдф записивали најлепше поруке исписане ћирилицом. Најлепша порука, по избору чланица кола, је "Што ме више ветрови шибају, ја све дубље пуштам корење". Радионице о језику "Зашто се каже?" - о значењу израза које свакодневно употребљавамо а не знамо зашто се баш тако каже и одакле у нашем језику данас, радионицу о језику некада о првом језику и писму -

"Написи своје име глагољицом" и на крају радионица ,,Лажни пријатељи" о руском и српском језику однодно наизглед истим речима у ова два језика, али потпуно различитог значења реализовала је Сашка Бодирожић, професор српског језика у свачаној сали Српске Православне Црквене општине у Сомбору. Гости на програму неговања ћирилице су била деца из Вуковара у Хрватској и из Мркоњић града из Републике Српске. Сусрете деце са гостима "Коријени" су реализовли у Сомбору, Апатину и Новом Саду. Посебно је била лепа посета Апатину где је домаћин деци био председник општине Апатина господин Милан Шкрбић. Деци је обезбеђено крстарење Дунавом, обилазак знаменитости и посету чувеном ресторану "Шаран" а све време са гостима је био председник оптине г.Шкрбић, домаћински откривајући лепоте СРП "Горњег Подунавља". Наком посете Сомбору и Апатину, деца гости су посетили и Нови Сад и

манастире на Фрушкој Гори. Предавање професора др Срете Танасића је одложено за јун због пријема професора за члана АНУРС. На конкурс за најлепшу свеску написану ћирилицом пристигло је на десетине ђачких свезака, од којих су многе пример краснописа али најлепше су биле свеске: Немање Србљанина, Исидоре Ћалић, Сузане Парчетић, Ање Терзије, Уне Беслаћ, Милана Лончара, Петра Драганова, Миле Раденковић, Александре Цетина, Мине Пеиновић, Теодоре Ловрић. Координатор конкурса и председник изборне комисије је била Данијела Ерор, а целог програма „Ћирилица пише срцем“ је мр Влада Ђурковић. Пројекат је подржан од стране општине Сомбор и Апатин и пример је прожимања добре воље и стратешких интереса два града. Сомбор је још једном потврдио кроз Коријене да је дубоко свестан своје вишевековне Кирилометодијевске културне традиције и да је био и остао место окупљања деце и свих људи добре воље који негују своје обичаје, културу и духовност.

Мр Влада Ђурковић

Srpski Krajevi br.16-17

15

I z

S r p s k e

СОМБОР

BESMRTNI PUK Поводом обележавања 9. маја, Дана победе над фашизмом, Сомборцима се придружила и међународна организација „Бесмртног пука“ са седиштем у Москви (Руска Федерација).

Ш

етња под називом ''Бесмртни пук'' има за циљ да подсети на неопходност неговања културе сећања на стравичне жртве многих народа у ратовима који су обележили 20. век борећи се против фашизма који има тенденцију да непрекидно мења облике и називе и не престаје да прети човечанству и угрожава позитивне тековине и вредности цивилизованог друштва. Шетња ''Бесмртни пук'' је званична манифестација у многим државама а од ове године држава Србија је уврстила ''Бесмртни пук'' у званичну манифестацију. Учесници су се полако кретали носећи слике својих предака који су на разне начине изгубили своје животе и били жртве фашизма, чувајући своју самосталност и

16

порекло, а борећи се за слободу. Данас, на овај симболичан начин, на Дан победе, 9. маја, ми показујемо и изражавамо поштовање према њима. Шетња ''Бесмртни пук'' у Сомбору ове године почeла je у 11.00 на Тргу Светог Ђорђа. Поводом обележавања Дана победе над фашизмом у Другом светском рату, "Бесмртни пук" Сомбор угостио је и филмски тим телевизијског канала „Култура“ из Руске Федерације који је снимио материјал за документарни филм са преживелима и потомцима учесника Батинске битке, која је била највећа по количини снага учесника, интензитету борби и стратешком значају у току читавог Другог светског рата на подручју бивше Југославије. Да се не забораве жртве и јунаци антифашистичке борбе у Другом светском рату, први пут у Сомбору је организован марш "Бесмртног пука".

Srpski Krajevi br.16-17

Јереј Димитрије Бокшан је мађу првим жртвама, кога су данима пљували док је лежао у локви крви у звонари наше велике цркве, пробушене лобање великим ексерима. Није сам то урадио. Била је то освета мађарских фашиста јер је након првог рата у његовој кући донета одлука о присаједињењу Сомбора Краљевини Србији. Хаџија који чека Васкрс а предукус тога је била победа над фашизмом. Мада је комунизам покушао и данас покушава својим безбожништвом да обесмисли чињеницу да је фашизам срушен на Васкрс и на Ђурђевдан, тек данас можемо видети колико стрпљење има госпођа Историја пред Милосрђем и Промишљу Премудрости Божије. Сећам се прича о сахранама на овом нашем партизанском гробљу. Моји су живели и ја данас живим поред див јунака и њихових гробова које нико више

^uvariТРАДИЦИЈЕ

не посећује. Опело над погинулим борцем у Батинској битци увек би било одржано у капели Светог Николаја, како су којег доносили. Запрежник колима су доносили кола пуна лешева, оних које Дунав није однео... а однео је много много више него што се ми сећамо. Тесно гробље ... десет непознатих војника у једном гробу... два непозната.... седам војника... три... пет... тесно гробље а мало гробара. Њих 10 непознатих војника сахрањено је у једну гробницу. Сви који су сахрањени су и опојани, како су ми причали старији. Тако је ред и да се данас ми молим за њих, да им палимо свеће ако им се имена већ не сећамо. А тек у Дунаву колико би свећа требало упалити. Свој оној младости која се погасила у њему. Причала ми је гђ Мила Мандић, кћи убијеног капетана жандармерија Живојина Легетића да су Руси који су ослободили Сомбор били смештени по кућама. Код њих је била смештена цела једна чета... и сви су спавали у дворишту. Њихова мајка , удовица, се мало уплашила али ју је руски официр умиривао и она је прихватила обавезу смештаја војника. Каже да је ноћу често устајала да види шта руски војници раде, а ваљда од страха... а они су крадом вадили мале иконице и молили се пред

њима тако да нико не примети, клечачи су згрчени по буџацима... причала ми је то наша Мила. Христос воскресе! Пасха 1945. године је била 6. маја на празник Ђурђевдан, хајдучки састанак и током Светле седмице прослављања Васрсења из мртвих Господа и Бога нашег, коначно је поражен фашизам... сатанско семе. Руси су згазили Берлин и свака идеја о успеху продора на истог је макар одложена а снага истока је потврђена Васкршњим празновањем и литургијама. Свети Георгије, који је на грбу Русије, је своје копље зарио у гркљан фашистичкој аждаји која је претила да прогута све у нашем мирном граду Сомбору. Фашизам је био само епизода свих тих похода крсташа, конквистадора, Хабзбурговаца, Хитлера, Мусолинија, америчких расиста и робовласника, кланова Клинтон или Буш. Први ФНРЈ извештаји о упаду Мађара у Сомбор пишу да је на почетку рата око 500 грађана Сомбора убијено, а после неколико година другови братства и јединства доносе званични извештај да је убијено 83 Сомборца током целог рата. Ма јел?... Мада је случај Кепиро доказао да је само у Јасеновац из целе Бачке па и Сомбора интернирано 43.000

људи, жена, деце... Савремени хроничари и тур.водичи гурају нам број 83 непрестано у гркљане са надом да ћемо лаше прогутати горку истину. Рација је однела 12.500, одмазде и обавезе после рата 10.000... а Батина... е њу још броје и немају довољно прстију. Или не знају да броје или немају слободну шаку јер у њој им звече оних истих 30 сребрника. Крвава је ова наша Бачка и зато је волем јер своје се воле, а крв је наша ту у земљи. Чека васкрсење мртвих и живот будућег века. Или можда само чека потомке да у њима проври. Но, и даље чека. Игуман Митрофан Рајић, наш добри старац и први комшија, је био можда последња жртва али не онако како ми данас замишљамо жртве. Он је био возач код Ранковића. Његове вожње су биле сведоци смрти Југословена и рађања Србина. Говорио је да је отишао у манастир кад се наљутио јер су му бранили православље: „ Зар ја нисам син Југославије само зато што се крстим са три прста?“... а био је и учесник рата и битке. Крстио би се у борби, и док је касније возио Ранковића, и закрсти се и пре него што је умро у конаку нашег манастира Светог Стефана у Сомбору. Заспо је у кревету, спустивши Свето Писмо на груди које је остало отворено док је тонуо у вечност. На хладном а топлом старачком лицу благог израза, који су имали наши стари, остале су наочаре. Последња слова на његовим уснама су била прожета Васкрсењем. Ето његову слику сам данас носио у џепу током Бесмртног пука, оца Митрофана... и другу оца Димитрија... да не покисну. Није ли и та бесмртност намењена онима који су уснули у Сомбору... тамо где нема болести ни туге ни уздисаја, само живот бесконачни. Христос воскресе – смрт фашизму!

Мр Влада Ђурковић

Srpski Krajevi br.16-17

17

Dijaspora

ИНФО

SRBIMA U ALBANIJI NAJTE@E

Фотографије коментари: Павле Брајовић Јакоја Црква посвећена Светом Срђу и Ваху на Бојани Џамија код Скадра подигнута на месту срушене цркве Светог Павла

С

рби у Албанији треба да су приоритет матици јер им је положај тамо несумњиво најтежи у поређењу са српском мањином у осталим земљама региона, став је председника Удружења српског народа "Морача-Розафа" у Албанији Павла Брајовића Јакоје. "Премда су уставним променама у Албанији, пре две године, Срби признати као мањина, заједно са још осам осталих мањина - међу њима и они словенског

18

етничког порекла као што су Црногорци, Бошњаци, Горанци, Македонци и Бугари - то ипак није довољно", рекао је Брајовић прецизирајући да се и у пракси морају спровести суштинске промене а то још увек није случај. Говорећи за Програм за дијаспору РТС-а Брајовић је нагласио да би требало, након овог дуго чеканог уставног признања Срба у Албанији као националне мањине, да се донесу и подзаконска акта која би конкретизовала практична решења којим би се регулисале потребе свих мањина. Притисци и претње Брајовић је због своје упорне и предане борбе за права српске мањине у Албанији и сам честа мета националистичких провокација, отворених претњи и разних напада, чак и оних физичких. Више пута су покушавали да му исконструишу и подметну разне афере, али безуспешно. Најдрастичнији су примери подметање бомбе и пожара у породичној кући, пре неколико година. Кривци нису никада пронађени. „Овде се ради о појединцима који настоје да нас заплаше и онемогуће у остваривању наших права", каже Брајовић поручујући да би албанска држава требала да је активнија у спречавању свих тих напада. Уз напомену да га породица

Srpski Krajevi br.16-17

притишће и убеђује да се повуче из политике и сваког јавног друштвеног ангажмана, Брајовић поручује да он то себи не може да дозволи, да не може да ћути и да ће се наставити да се бори за права Срба у Албанији, очување српског националног идентитета и да га у томе ништа не може спречити. "Доношењем подзаконских регулатива које произилазе из уставних решења решило би се пре свега оснивање обећаног и изузетно важног Фонда за развој мањина чиме би држава финансијски помагала мањине", каже Брајовић, додајући да је све то, на жалост, стало због актуелних политичких дешавања у Албанији снажних опозиционих демонстрација против постојећег режима и захтева за промене. "На другој страни ни сама матица Србија не увиђа довољно озбиљност наше тешке ситуације која би могла, ако се ништа озбиљније не

Dijaspora предузме, да нас одведе у тешко заустављив процес асимилације и губљење националног идентитета, српског", упозорава Брајовић. Одговарајући на питање шта би ту матица Србија могла да уради Брајовић поручује да је довољно да прихвати све ове њихове пројекте које је Удружење "Морача-Розафа" упутило надлежним министарствима у циљу очувања идентитета Срба у Албанији. "На жалост, наш последњи захтев за одобрење 40 хиљада евра, који су потребни за минимално функционисање наше заједнице у смислу остварења основних планираних активности није одобрен, и ми смо, од Министарства иностраних послова и Управе за дијаспору добили свега 3000 евра", рекао је Брајовић, истичући да та сума асолутно није довољна. Подршка Митрополије црногорско-приморске Брајовић истиче и сталну и значајну материјалну и финансијску, али и сваку другу помоћ, коју као удружење имају од Митрополије црногорско приморске и лично од митрополита Амфилохија. „Захвални смо Митрополији црногорско-приморској и владици Амфилохију јер

када смо год од њих тражили помоћ, било материјалну, финансијску или другу, ми смо ту помоћ од њих и добили", рекао је Брајовић. Тражена сума од 40 хиљада евра пре свега је потребна за трошкове оснивања Српског културног центра, двочасовног недељног телевизијског програма на српском, као и за обезбеђивање адекватног простора за библиотеку, рекао је Брајовић. Одговарајући на питање шта је са дуго најављиваном изградњом Српске куће у Скадру, по узору на ону у Подгорици, Брајовић је рекао, уз подсећање да им је то лично председник Републике Србије Александар Вучић пре две године обећао, да по том питању још увек није ништа урађено, али да се ипак нада да ће то да буде реализовано. Изградњом Српске куће ослободили бисмо се садашњих веома високих кирија за изнајмљивање простора и у исто време, под једним кровом имали би смо све наше институције као што су планирани Српски културни центар, библиотеку, простор за наставу српског језика, али и просторе за многе друге активности, истакао је Брајовић. Једно од важних питања за Србе у Албанији јесте и питање добијања двојног држављанста, односно да, поред постојећег држављанства Албаније, могу да добију и држављанство Србије, рекао је Брајовић, додајући да тај процес сада иде веома споро због недопустивих бирократских проблема са којима се тражиоци двојног држављанства сусрећу у

ИНФО

Србији. До сада је двојно држављанство успело да реши тек само педесет и двоје заинтересованих лица што је заиста веома мало јер је интерес далеко већи, рекао је Брајовић. Апелујући на власти у Србији да олакшају и убрзају поступак стицања двојног држављанства Брајовић наводи пример проблема са којима се суочавају Срби исламске вероисповести, којих је у Албанији приличан број, а од којих се захтева, што је апсурд, наглашава Брајовић, да приложе и крштеницу(!?). Подсећајући да се у Албанији Србима осећају, не само припадници словенског православног становништва, већ и они словенски припадници који су исламске и католичке вероисповести, као и да се та чињеница мора респектовати, Брајовић указује на податак да су и у самом њиховом Удружењу „Морача-Розафа" чланови исламске вероисповести веома активни и имају важна задужења. Истичући да осим постојећег Удружења Морача-Розафа у Скадру, постоје још три српска удружења - у Тирани, Љешу и Драчу, Брајовић напомиње да су она јединствена са овим удружењем у Скадру, као и да су блиско повезана и да међусобно сарађују. Мирослав Карлица Извор: РТС

Srpski Krajevi br.16-17

19

^uvariТРАДИЦИЈЕ

KULTURNO LETO U ZMAJEVU З

мајево, прави пример осмишљеног културног концепта са разним садржајима у пет дана/вечери око Видовдана. С обзиром да је догађај имао и хуманитарну компоненту – прикупљање помоћи за лијечење суграђанке Данијеле Бабић, петодневна сцена је више од пожељног, културног и човјечног. За сваког житеља локалне заједнице по нешто на богатој трпези духа, забаве, сабрања и племенитости. Од најмађих, школског узраста, за које је резервисано прво дводање- који своје таленте испољаваше кроз ,,Змајеве дечје игре``-квиз знања, спортски дан и књижевно вече, преко најпосјећенијег концерта ,,Тропико бенда`` за Видовдан, до гастрономских чаролија у дану

20

намјењеном кувању котлића.такмичарског карактера, завршно са оквиривањем Сабором народне традиције. Све је испраћено поставком изложбе слика аукционо-хуманитарног карактера. Заједно су Савјет Мјесне

Srpski Krajevi br.16-17

заједнице Змајево, КУД ,,Сава Вукосављев`` и удружење ,,Крајишници Змајево``, на овај начин, положили испит дораслости тренутку изазова и пожељне потребе. Сакупљена је преко 2000е за даље лијечење суграђанке и у исто вријеме Змајевчани су пет дана били најатрактивније мјесто за посјетити у окружењу и шире. Сваки сегмент комплексне манифестације је имао своје чари, разгаљење и љепоту, али је посљедња вече била празник за очи, уши и душу. Ништа без насушне традицике! Увод је отпочео ревијом вјенчаница из 70-их, 80-их и 90-их година. Параду је приредила госпођа Бранка Шћепановић. Ређале су се елегантне дјевојке и младе жене у експонатима прошлог вијека. Потом су скуп поздравили предсједник матичне општине Врбас Милан Глушац и чланица Савјета Мјесне заједнице Змајево

Dijaspora

Маја Милинић. Услиједило је смјењивање фолклорних секција домаћег КУД-а ,,Сава Вукосављев`` са узрастима комшијског КУД-а ,,Завичајно врело`` из Куцуре. Млада дјевојка са тамбурицом у рукама, по имену Јелена Жижаков, је својим умјећем на жици изазвала овације, показаваши зашто је државна првакиња у овој умјетности.

Дивни млађани гуслари, наше завјештање, памћење и надање су самом појавом у народној ношњи украсили скуп а тек пјевањем из момачких грла уз свети инструмент, публика је довођена до усијања. Витомир Вулин, Мањачлија из Сремске Митровице, је казивао о народном трибуну са Змијања, непоновљивом Петру Кочићу,

ИНФО

а домало пунољетни Ђорђе Павловић је загрмио о Косову. Једна од најчувенијих изворних група, пјевања на бас, вишеструки побједници престижног ,,Стмичког посијела``, пјевачка група КУД-а ,,Др Младен Стојановвић`` из Бачког Јарка, отпјевала је сплет изворних арија из Босанске крајине. Неизоставну ,,Ој, Младене, ој Козаро...``, чиме је, у, исти мах, и одата почаст Козарачкој епопеји, која се управо ових дана обиљежава. Српска пјесникиња Ранка Срдић Милић је маниром искусног извођача пласирала интегралну крајишку пркосну јадиковку, стављајући печат на вече и манифестацију за незаборав. Битно је истаћи да је општинско руководство испратило цјеловечерњи догађај, да се презентација народног умјећа одвијала пред више стотина људи и да је закуском и коктелом прослављено, уз музику, пето успјешно окончање Змајевачког културног лета. Са срећом домаћинима, на многаја љета.

Srpski Krajevi br.16-17

21

Istorija ДОБРОВОЉЦИ У ВЕЛИКОМ РАТУ

MILE MEDAREVI] М

иле Медаревић из Мокронога код Дрвара није запамтио свог оца Лазара. Зна се само да је Лазар био човек необичне снаге и да је на једној свадби за опкладу оборио коња. У време окупације Босне и Херцеговине, а 1882. године када је против аустроугарске власти буктао устанак у Херцеговини, окупационе власти купиле су оружје од народа. Лазар није хтео да се одвоји од пушке и аустроугарске власти су га ухапсиле ,одвеле у Ливно , а потом стрељале у Бања Луци . У време ових догађаја Миле је имао само две године. После Лазареве смрти, Милина мати из фамилије Родић брзо се преудала, а Миле је однесен код свог стрица Илије и тамо је одрастао. Миле је израстао у кршног младића, високог скоро два метра, чувеног по својој снази у селима око Дрвара. Пред одлазак у војску постао је дрвосеча и секао је шуму за потребе пилане у Дрвару. Дуго Миле није примио војни позив од аустроугарских власти. Неки бележник Хрват уписао га је као Мила и Миле са својим вршњацима није служио војску него касније. Тако је Миле свој кадровски рок спојио са мобилизацијом у лето 1914. године. Део војног рока провео је у касарнама у Бечу, а део у аустроугарској луци на Јадранском мору – Трсту. Када је избио рат 1914. године Милина јединица упућена је ка

22

руском, галицијском фронту. Тамо су се одигравале страшне битке, „ћесарска“ војска одступала је пред Русима и у згради неке железничке станице у Галицији десет аустроугарских војника чекало је руске чете. Са исуканим сабљама пришли су руски војници тој десеторици војника.“Ко сте ви?“ питали су.“ Ми смо Срби“ повикали су сви војници у плавим униформама .„Како у аустроугарским униформама?“ чудили су се Руси.“Ако сте Срби да ли знате Оченаш очитати?“ питали су Руси. Свих десет војника тада је Оченаш очитало пред Русима. Међу њима је био и Миле Медаревић.. Путеви руског заробљеника далеко су га одвели, чак у Узбекистан и град Ташкент. У том средњеазијском граду разболео се Миле од тифуса , али то је био тзв.“ мали тифус“ , пошто је Миле био здрав и јак и болест је некако преболео. Када су се његови сапатници и земљаци Срби у Ташкенту уписали у српске добровољце и он је кренуо тим трагом. У крвавим доброџанским бојевима у јесен 1916. године учествовао је Миле. Српски добровољци борили су се без доброг оружја и муниције, без добре војничке опреме, а често и без хране.Услед слабости савезника Румуна и Руса били су приморани на повлачење. У том повлачењу српске добровољце открила је немачка артиљерија и засула их гранатама. Пуковник Стеван Хаџић тада је скупио војску и

Srpski Krajevi br.16-17

ишао је од војника до војника. Српски комадант зауставио се пред Милом Медаревићем.“Одакле си војниче?“ пуковник је питао Милу.“Из Дравара“ одговорио је Миле.“Умеш ли да пливаш војниче?“питао је опет пуковник.“Умем господине пуковниче !“ одговорио је Миле, „ Научио сам у Унцу!“Јел би ти однео ово писмо преко Дунава Русима да нас ови више не туку“ тада је рекао пуковник .Тако је Миле ставио писмо у врећицу и запливао преко два километра широког Дунава. У зубима је носио врећицу са писмом, али матица је у реци била јака и све га је заносила далеко од места где је требао да изађе. Ипак, неки су људи чекали су га на другој дунавској обали, али то нису биле руске униформе Страх га је обузео да не падне непријатељу у руке. Ипак , људи на обали дочекали су га пријатељски. То је била румунска војска, пружили су му мотку да изађе из реке и скували му чај , а писмо однели до руске команде. Тако је Миле извршио свој ратни подвиг. Али, кад су стале борбе и кад се делило ордење заобиђен је и за његов подвиг Милин капетан је награђен. По рату када се доселио у Банат многи Милини саборци са Добруџе Личани и Босанци насељени у колонију Банатско Карађорђево су му говорили:“ Знамо ми Миле код кога је твоја Карађорђева звезда остала!“ Из те крваве и страшне Добруџе Миле Медаревић је 1917. године преко Архангелска и Енгеске дошао је на Солунски фронт. Тамо је виђао и Престолонаследника

Istorija Александра када је обилазио војску у рововима.Када је фронт пробијен био је у јединици која је кренула ка Јадранском мору. Негде код Дубровника 1919. године Миле се раздужио од војске . Потом је пешке кренуо у своје Мокроноге … Године 1921. пошао је у Банат где га је чекала добровољачка земља. Када је изашао из воза у Банатском Двору угледао је познато лице.То је био његов ратни друг Банаћанин Иса Катић из Бегејског Светог Ђурђа. Ратни другови изљубили су се као браћа. Жена Исина ускоро је окупила жене добровољаца из Босне и показала им како се пече прави банатски хлеб. Онај са пупушком. Те прве године у колонији Банатски Душановац за Милу и његове ратне другове биле су тешке. Становали су у неким шупама, били су без радила, стоке и динара. Да нешто заради Миле се ,као и други добровољци из Душановца, запослио у великобечкеречкој шећерани. За карту, за „ ћиру“ добровољци из Босне нису имали и ишли су пешке двадесет и четири километра до Бечкерека.У шећерани истоваривали су вагоне репе, а најбољи радници у то време на тешким пословима били су Мађари из Мужље и по два Мужљанца истоваривала су вагон репе.“ Има ту један Босанац који сам вагон репе истовари!“ причали су радници Мађари. Глас о Милиној снази тако се пронео фабриком и дошао до директора фабрике Елека. Једног дана један фино одевен господин зауставио се пред Милом и дуго је посматрао његов рад. На крају му се обратио:“Ти си то сам истоварио. Да ли би могао да подигнеш џак од стотину килограма?“питао је господин.“Само Ви мени дајте, ја би могао и кући понети!“рекао је Миле.“Ако ти то понесеш и подигнеш, ето ти га!“ одговорио му је директор Елек . Миле је тако упртио џак шећера на леђа и кренуо за Банатски Душановац. Поред Миле ишао

је кочијаш из шећеране и пратио је Милу. Кочијашу је међутим брзо досадило да иде за Милом и оставио га је између Клека и Бегејског Светог Ђурђа. Пред сенђурађким гробље предахнуо је мало, онда је затурио џак на леђа и донео га кући о Душановац. Двадесет и четири километра носио је џак, толико је то био јак човек .Приче о Милиној снази тада су се рашириле по околним селима. Миле је био добар домаћин, уз Алексу Самарџића најбољи копач у колонији. У четири поподне док су се спремали Немци са суседних њива да оду кући он је био најорнији за рад.У време брања кукуруза говорио би увече: „Идите дјецо кући, испавајте се добро и ујутру дођите!“Ујутру када би се његови на њиви појавили тулај је био сав исечен и повезан .Миле, је такође коње страшно велео. Године 1944. у време борби за Банат црвеноармејци три пута су покушавали да му узму коња.“ Пуцај у мене“ Миле је говорио совјетским војницима бранећи коња званог Муцика. Ипак, Миле Муцику није могао сачувати од задруга. Када се завршио други рат у немачка села дошли су нови колонисти, партизански борци .Миле је чуо да му брат од стрица Јован- Јоја као колониста долази у Шупљају. Миле је тада упрегао коња и добро се опремио: седамосам џакова жита натоварио је на кола , па кукуруза, брашна, шунке и сланине јер сећао се Миле својих почетака у Банату. Миле је сео на кола и отишао преко Торка у Шупљају. “Јоја, ево ја сам ти донио да имаш за почетак!“ рекао је брату.“Ајме , Миле!“ одговорио је Јоја.“Што си донио , ми имамо више него ти!“ А Милин брат добио је велику швапску кућу, радила, жито на тавану. Миле све што је донео брату оставио је у Шупљаји , па се онда вратио кући у Душановац. У тим послератним годинама

чувени генерали, Дрварчани, долазили су у Душановац да обиђу родбину. Његова мајка била је од Родић и генерал Славко Родић свраћао је код Миле у кућу .Али, и други генерали Глиго Мандић, Милутин Морача са лимузинама долазили су у Душановац и ловили око села . Једном приликом Миле је мало попио , загрлио свог рођака Славка Родића и рекао му:“„Мили мој Славко, јадан ли сам ја са вами!“Генерали су се зачудили , све је ту било, лимузине, власт, народ им је клицао и веровао.“Немам поверења у тог Кардеља и у тог Мошу“наставио је Миле.“Они нами пријатељи никада нису били!“ Генерал Славко загрцнуо се на те речи , поћутао и никада после пријатеље у Душановац није доводио у лов . Свети Јован , иначе је била слава Медаревића . Увек се за њу спремало све најбоље и десетак добровољаца из Душановца и Карађорђева долазило је на њу .Деветог јануара, пре Медаревића, била је слава је Свети Стеван Вучена Бајића Милиног пријатеља , саборца и земљака. Те 1949. године на славе су у куће Бајића и Медаревића стигли Милин син Обрад и Вученов син Војин, обојица официри. Имали су задатак да очеве одговоре од славе и да укину кућну славу .Вучен Бајић је сина Војина одмах избацио из куће , а Миле је три дана после Обрадовог одласка био болестан . Ипак, Свети Стеван и Свети Јован у кућама Бајића и Медаревића , српских добровољаца, те 1949. године били су одбрањени...

(По казивању Радована Медаревића унука Миле Медаревића)

Др Милан Мицић

Srpski Krajevi br.16-17

23

^uvariТРАДИЦИЈЕ

KORAK KA ISTINI O GARAVICAMA

Н

а традиционалном помену жртвама Покоља за време Независне Државе Хрватске на Гаравицама сам био 2016.г. Тада сам упознао чланове Завичајног удружења ''УНА'' из Бањалуке, који су 2010.г у Бањалуци организовали Први округли сто ''Гаравице 1941.г'', издали ''Зборник саопштења, свједочења и докумената о Гаравицама'' на 300 страна на српском и енглеском језику, обновили и од 2010.г сваке године организовали ово тужно и свечано окупљање потомака страдалих на Гаравицама, представника јеврејске и ромске заједнице, свештених лица и по неког представника органа Републике Српске и Града Бања Луке који је обезбеђивао аутобуски превоз из Бањалуке до Бихаћа. Људи попут Небојше Куштриновића, Бошка Стојисављевића, Бошка Кантара, Милана Крајиновића и других, су годинама у миру и

24

тишини, организовали овај помен, обезбеђивали све потребне дозволе за јавни скуп и сагласност од кантоналних власти, Града Бихаћа и полицијске управе. Помен је организован у прву суботу након св.Илије, почетком августа тако да су сви заинтересовани унапред знали када ће се он одржати. Тај датум је изабран као спомен на ''Велики покољ'' како се у народу означавала кулминација убијања на Гаравицама од 27.07.-05.08.1941.г Након помена 2017.г стижу обећања са највишег нивоа власти Републике Српске како ће страдање на Гаравицама ући у календар обележавања Владе Републике Српске и како ће га убудуће организовати кабинети и протокол Владе (Одбор за његовање традиције ослободилачких ратова). Помен 2018.г је због заузетих термина и обавеза власти, померен за септембар, организован у сред тадашње изборне кампање. Био је много богатији, са бином, озвучењем, билбордима, гардистима у свечаним униформама, много

Srpski Krajevi br.16-17

службених возила, службеницима Владе Српске и њених органа, од којих већина никада није ни чула за Гаравице нити зна шта се ту догађало. Због свега овога и због тамо изреченог помен је више личио на предизборни митинг, него на једно тужно и свечано окупљање ради сећања. Две су последице таквог развоја догађаја: прва је велика медијска бука и нелагода која се развила у медијима у вези одржавања Помена на Гаравицама ове 2019.г. Не добијање сагласности, тешке речи, међусобна оптуживања, претње, острашћени и нетрпељиви коментари грађана оба ентитета на саопштења, показују колико смо сви ми још далеко од разумног размишљања и поступања. Погоршање односа између два ентитета у БиХ, не бих ни помињао. Друга последица је што многи који су раније долазили на Помен, чак и неки организатори, размишљају да не желе да буду пуки декор и украс на помену који ће организовати људи који долазе

^uvariТРАДИЦИЈЕ службеним возилима. Изгледа да људи схватају да је до сада било много манипулација са жртвама на Гаравицама и да не желе да буду део још једне манипулације. О себи ћу рећи само још следеће: на Гаравицама су ми убијена двојица прадедова, Никола Дивјак стар 53 године и Милан Бурсаћ стар 38 година. Тамо је страдало укупно 7 мушких глава из шире породице. За време целог рата 13 мушкараца из шире породице је изгубило живот, само један као борац и са пушком у руци. Давно сам схватио, да би се и мени исто догодило, да сам јула 1941.г живео у Дољанима. У суботу 26.јула 1941.г чланови усташког роја из села Ћукови (Анте из Жегара, Хилмић, Војић, Миралем Куленовић звани Шуњић) су у засеоку Луке, села Босански Дољани сакупили 18 мушкараца. Рекли су им да оду до Железничарске куће на Штрбачком буку да се упишу и да ће све бити добро. Сеоски поп, украјински унијат (претходни парох у селу је био Илија Тинтор чије мучење и страдање у Бихаћкој кули је забележено) је ове усташе данима доводио у село, водио их на црквени торања који је служио као осматрачница и никога из села није упозорио. Чак је људе упућивао да иду да се упишу. Једини члан КПЈ у том тренутку у селу је био Адолф Челик, Словенац, минер, који је такође сваки пут дочекивао усташе и са њима се нешто договарао. Ни он никога није упозорио. Ухваћени људи су ноћ провели у Железничарској кући, која је имала телефонску везу са Бихаћем. У недељу 27.јула ујутру, возом је одведено 17 људи за Бихаћ. Једини од њих се вратио Павле Пава Машановић, будући политички комесар Прве бихаћке чете и Треће крајишке бригаде Николе Карановића. Враћен из Бихаћа, кажу људи. А Никола, Милан и њихови рођаци и комшије се никада нису вратили из Бихаћа. Доста о мени. Сада ћу говорити о Гаравицама.

Где су Гаравице? То је простор западно и севернозападно од центра Бихаћа, удаљен свега 3-4 километра од центра града. Тамо су се до априла 1941.г налазили природни канали и јаруге речице Клокот, леве притоке Уне, ливаде и шумарци. Тај предео је био у власништву породица добровољаца из Првог светског рата, али је одлукама НДХ, одузет без права накнаде и испражњен од житеља. Први убијени Срби у Бихаћу су били Солунски добровољци (Бојић Петар из Горијевца, са кућом на добровољачкој земљи у Луговима код Бихаћа је са двојицом комшија убијен између 27.априла и 01.маја 1941.г од стране Химзе Бишчевића из Заваља, и сва тројица су затрпани на ђубришту војне касарне у Жегару). На левој обали речице Клокота се налази Каменица (некада Карађорђево село) или Гаравице. На десној обали Клокота се налазе Уљевите или Муљевите баре и омање брдо Главица на којем је данас комплекс споменичких скулптура. Још мало на исток, јужно од пута за Бихаћ, близу некадашњих кућа Бубала су Церавци. То су стратишта на којима су затрпани убијени Срби. Шта су Гаравице? Место за извршење смртне казне

коју је изрицао Пријеки суд за Велику жупу Крбава и Псат са седиштем у Бихаћу. Овај суд је именован 17.јуна 1941.г и одмах ту ноћ је прва група виђених бихаћких Срба (око 20 људи, ту су били председник Окружног суда, директор гимназије, лекари, инжењени, трговци) који су ухапшени почетком јуна месеца и држани у Бихаћкој кули, одвежена камионом на ликвидацију. Ови људи су убијени у Рисовачкој јами/пећини/греди, покрај села Рисовца, северно од Крњеуше. Наредне и следећих ноћи, камиони са затвореним Србима из Бихаћке куле су отпремани за Рисовац, оближња места или чак и Јадовно. Овај Преки суд представља само једну од институција власти НДХ на подручју Бихаћа. Ову власт су предводили Велики жупан Љубомир Кватерник, стожерник за Босанску крајину Виктор Гутић, усташки логорник Бихаћа Петар Шимић, котарски предстојник (срески начелник) Бихаћа Јаков Џал, командири усташке сатније која је почетком јуна дошла из Херцеговине Енвер Капетановић и Иво Херенчић. Преки суд у Бихаћу 14.јула 1941.г добија нови састав у којем главну реч воде истакнути чланови усташке организације (Фердо Јенгић, Звездан Чулић, Петар Дујмовић, Петар Шимић). Тек од тога тренутка, почињу

Srpski Krajevi br.16-17

25

^uvariТРАДИЦИЈЕ извршавања смртне казне на Гаравицама. Свакога дана у Бихаћку кулу се доводе стотине Срба из околних села (сведок Мирко Турић говори о 300-400 Срба довођених свакога дана), који након страховитог мучења, понижавања и батина, камионима ноћу бивају одвежени на Гаравице и тамо убијени. Већина жртава је довођена у Капетанову Кулу и зграду Бригаде у Бихаћу (званично затвори Судбеног стола Бихаћ), на превару уз објашњење да ће ићи на рад у Немачку, или да треба да учествују у јавним радовима поправке путева. Или да треба да се упишу за нешто, па ће све бити у реду, као моји Никола и Милан. Преки судови су судили по одредбама Законских одредби НДХ, суђења су била правна лакрдија, а једина казна коју су могли да досуде је била смртна казна стрељањем. Стрељања на Гаравицама су почела средином јула (14.-19.07.), број стрељаних се свакодневно повећавао до времена устанка (27/28.07.) а ''Велики покољ'' је трајао до 04. или 05.августа. Жртве су довођене из Бихаћке куле и других помоћних затвора (црква у Притоци например), али и директно из насељених места као Изачић, Клокот, Вркашић, Бијело Брдо, Бугар, Грабеж, Грмуша, Клишевић, Притока, Дољани, Дубовско, Липа, Лохово, Врста, Јанковац, Теочак и друга. Рад Преког суда и извршења смртних казни су настављена током августа све до почетка септембра када је Велики жупан Љубомир Кватерник смењен са положаја (11.09.). Смртна казна је морала да се изврши стрељањем. Сведоци који су побегли са стрељања (Раде Бубало из Личког Петровог Села, Мирко Влаисављевић/ Лакић из Жељаве), усташе које су учествовале у убијању (Јусуф Пашагић, Миркец Голубовић), као и житељи села Краље и Бакшаиш који су учествовали у копању и затрпавању ровова

26

(Ћурић Живко , Томо Јанковић) сведоче о стрељањима пушком или митраљезима. Људи су довођени из камиона везани жицом, у групама од по 10, постављани на ивицу ископаних ровова или природних канала, лицем окренути ка њима. Али сведоци сведоче и о убијању ножем, крампом, маљем, чекићем и затрпавању полуживих људи земљом. Србе на Гаравицама није убијала нека група лудака, у крв огрезле усташе, нека групица ''дивљих усташа'', религиозних фанатика. То нису била убиства на мах, у афекту, из јарости, нека творевина лудачког ума коју није могуће појмити и разумети. Србе је убијао државни апарат НДХ, институције те државе, службена лица цивилних органа власти, тужилаштва, судских органа, полицијских и војних јединица. Тај злочин је дуго планиран, веома добро организован, извођен хладно, прорачунато, систематично, неким инферналним (пакленим) следом и био је широко прихваћен од стране лојалног хрватског и муслиманског становништва. Циљ је био да се прво уклоне сви мушкарци који могу да носе оружје и пружају отпор, старости од 15 до 70 година. Након тога је следило уклањање жена, стараца и старица, девојака и младића. На крају би са малолетном децом могли радити шта хоће. Могли су да их убију, или још боље да их предају ''Каритасу'', који би их пописао, обукао, нахранио, сликао у малим усташким униформама, удомио у религиозне хрватске породице где им је промењен идентитет, а картотека са њиховим подацима је као случајно изгубљена. То је био план. То не смемо никада заборавити. Колико људи је убијено на Гаравицама? Нико не зна. Жртве никада нису пребројане. Прва сазнања о томе шта се дешава су потицала од људи који су побегли са стратишта. Чак

Srpski Krajevi br.16-17

и тим људима, када би се вратили у своја села, многи нису веровали. Из Бихаћа су 24.јуна протерани сви Срби (преко 1000) и Јевреји (било их је око 165). У 24 италијанска камиона је потрпано људи колико је могло стати, остали су кренули пешице ка Кулен Вакуфу и Петровцу. То значи да током јула 1941.г у Бихаћу није било Срба, осим затвореника у Кули. У Бихаћу је све време владао полицијски час, па оно што је муслимански и хрватски живаљ који није учествовао у припреми терена, убијању или сахрањивању, могао чути су била ноћна митраљирања са леве обале Уне. Оно што су свакога дана виђали у граду, су камиони пуни везаних људи који су стизали у Бихаћку кулу, и сваке ноћи одвожени ван града. Мушкарци су сакупљани на превару, па су укућани и родбина дуго веровали да су они живи. Многи су постали свесни истине тек у новембру 1942.г када је Бихаћ ослобођен, а своје тамо нису пронашли. Све бројке које се помињу од тада, које су писале на споменицима или помињане у књигама (12.000, 12-15.000, 14.500) су произвољне, одређене отприлике и потичу из следећа три извора: 1. ''Дневник Владимира Дедијера'': ''...Укупно је у срезу бихаћком побијено око 12.000 Срба, једном од највећих губилишта нашег народа...''

2. извештај Косте Нађа команданта Оперативног штаба за Б.Крајину Врховном штабу НОВЈ и ПОЈ од 4. новембра 1942.г (објављен у Зборнику Војно-историјског института у Београду, том 4. Књига 8.): ''...Документ пронађен код једног заробљеног Хрвата, помиње 12-15.000 ликвидираних гркоизточњака (ово је службени назив НДХ за Србе) у бихаћком срезу. Пронађен је и налог логорника Бихаћа усташком ројнику Рами Мелкочу, да се по налогу Великог жупана побију сви Власи и Влахиње од 16-100 година ...''

^uvariТРАДИЦИЈЕ

3. Независни британски извор помиње бројку од 14.500 убијених цивила у околини Бихаћа. У нашој историографији нису узимани за озбиљно немачки извори (Извештај немачког обавештајног центра Загорје о злочинима усташа 1941. и 1942.г, Злочини НДХ 1018.стр), који помињу да је у Западној Босни од успоставе НДХ до почетка октобра 1941.г процењени број жртава око 55.000 људи, жена и деце (Бихаћ око 8000 само на Церавцима, Крупа 3950 без Црног језера и села, Нови на Уни 4300, Приједор 1500 без села, Петровац 700, Кулен Вакуф 4500). Такође нико озбиљно не помиње процене стручњака ''Музеја АВНОЈ-а'' (управник Бранко Бокан ) из Бихаћа да је на Гаравицама убијено до 10.000 људи, од којих само 3000 из среза Бихаћ, а остали из Лике, Кладуше, Цазина, Крупе, Петровца, Кулен Вакуфа. На Гаравицама су убијани само радно и војно способни мушкарци, међутим спискови објављени у магистарском раду Саиме Лолић који је одбрањен на Филозофском факултету у Сарајеву 2018.г, сведоче о убијању дечака и младића од 12, 13 или 16 година старости, затим стараца од 65, 84 или 90 година, па

чак и једне жене из Злопољца старе 55 година. Изгледа да како је време одмицало, а лудило постајало све веће, нису се бирале жртве, већ су на ликвидацију слати сви затечени житељи по селима. Да ли су Срби у Бихаћу убијани само на Гаравицама?

Претходно је речено да су први Срби из Бихаћа на убијање вођени до Рисовца. На ширем подручју Бихаћа постоји преко 20 других стратишта: Делића јама у Заваљу (више од 800 жртава), Перанића драга код Заваља, шума Дебељача код Скочаја (68), Горјевац (само 29.августа 72 особе), јама Јасиковача код Боричевца (преко 900), њиве око Хргара (око 150), Калати код Кулен Вакуфа (220), Кулен Вакуф (950), Забаре и Чаире код Рипча (преко 90), Сплавак код Великог Скочаја (137), шума Осој код Врсте (850), Црно језеро код Крупе (2000?) и др. Има сведочења која тврде да су међу првим Србима убијеним на Гаравицама били житељи Личког Петровог Села и околине Плитвица. Они су довођени у околину Бихаћа, држани затворени у такозваним Микуљановим шталама и потом убијани на Гаравицама.

Заташкавање истине и манипулације са бројем и идентитетом жртава Истина је да је Моша Пијаде у току Бихаћке републике 1942.г, основао комисију која је добила задатак да прикупи доказе о злочинима над Србима у овом крају. Након суђења, одређен број наредбодаваца и извршилаца убистава је осуђен и стрељан. Помиње се чак око стотину људи (Хусеин Ибрахимпашић градоначелник Бихаћа, Петар Дујмовић члан Преког суда, Мехмед Алтић заменик Мире Матијевића, Јусуф Пашагић извршилац убистава и многи други).

Скоро ништа се не зна о суђењу и стрељању усташких злочинаца које су извршиле италијанске снаге након враћања у Бихаћ (у склопу повратка у своју Трећу окупациону зону) крајем септембра и током октобра 1941.г. Оно што је сакривено од историје је да су многи учесници у овим догађајима наставили нормалан живот и радили у комунистичким органима током Бихаћке републике и након завршетка рата. Примера је много: Смаил Делић (од 28.08.1941.г заменик председника Преког суда у Бихаћу, дочекао партизане у Бихаћу 04.11.1942,

Srpski Krajevi br.16-17

27

^uvariТРАДИЦИЈЕ први председник НОО/цивилни орган комунистичких власти КПЈ у Бихаћу за време Бихаћке републике), Садик Ћехајић (правник из Бихаћа, заменик члана Преког суда у Бихаћу од 28.08.1941.г, након рата био судија, умро као пензионер у Бањалуци,), Миралем Омер Куленовић-Шуњић (мог прадеду Милана Бурсаћа везаног за руке водио путем ка Уни ''да се упише'', преживео рат и живео у Сарајеву као обичан грађанин). Резултати рада Земаљске комисије за испитивање злочина окупатора и њихових помагача за Босну и Херцеговину (основана почетком јула 1944.г, почела са радом новембра 1944., престала са радом 01.11.1947.г) и њене подређене Окружне комисије за Бихаћ (секретар или председник Алија Бузаљко) и Градске комисије за Бихаћ, никада у целости нису објављени. Дошле су године братства и јединства, потом сукоба са Информибироом, раскида са Совјетским Савезом, јачања федералних јединица у оквиру Југославије и њихових партијских олигархија које су имале веома различите циљеве.

28

Дедијер је тек 1990.г признао да су забрану испитивања логора у Јасеновцу успоставили још Хебранг и Крајачић, а преузео је Бакарић. Слично је било и у Босанској Крајини. Из тог периода потиче први скромни споменик на Гаравицама, постављен 27.јула 1949.године (на годишњицу устанка), десно од пута (локација Гаравице/Каменица) који је делимично објашњавао шта се ту догодило: ''Народ среза и града Бихаћа подиже овај споменик, као трајну успомену на 12.000 невиних, звјерски убијених Срба од усташких злочинаца у времену јуна 1941. до септембра 1941.г. Нека је слава и трајна успомена палим жртвама''. Каже се да је 12000 Срба зверски убијено од усташких злочинаца. Шта међутим, не ваља код овог споменика? Он је био толико скроман, да су поједини сеоски споменици тога типа, са десетак имена страдалих бораца или цивила били већи од њега. Као да су се они који су га подизали стидели што то раде, па су правили што мањи споменик, или није било дозвољено да се направи већи споменик. Потпуно је несразмеран

Srpski Krajevi br.16-17

ономе на шта подсећа. Даље, постављен је поред само једне од три групе стратишта око реке Клокота. Остала стратишта нису обележена и полако су тонула у заборав. Даље, на њему нема ниједног имена, већ само бројка од 12000. Друг Дедијер је тако написао у свом Дневнику. Даље, каже се да су убијање вршили усташки злочинци. Као да је циљ био да се пажња и сећање за све страдале у околини Бихаћа веже само за ово једно стратиштеГаравице, затим да се број жртава умањи што је више могуће и да се пажња скрене само на неке безимене усташке злочинце, као да су они на своју руку убијали. Ово изгледа као први корак у релативизовању жртава, њиховог броја, идентитета и разлога смрти, обесмишљава све оно што се догодило и нашу историју доводи до непрепознатљивости. Породица Поздерац је након Цазинске буне 1950.г потпуно преузела власт и утицај у овом делу Босне, а Бранко Микулић као активни припадник Домобранства НДХ до 1943.г, је утицао да се у Босни и Херцеговини

Srpski не спроводе, па чак и забрањују испитивања о броју жртава као и да се уклањају и уништавају документи о злочинима НДХ. Рушење гробаља, плоча и натписа о злочинима НДХ се догађа по Босни, па се у то време (крајем 60их година 20.века) дешава да се и овако мали и скроман споменик, супротно здравом разуму, склања и одлаже у двориште Капетанове куле у Бихаћу. Више од деценије не постоји никакво обележје ових стратишта. Од 1966.г општина Бихаћ планира да на 22 хектара подигне спомен парк жртвама фашистичког окупатора. Ово је следећи корак у манипулацији стратиштима, јер се пажња сада помера са неименованих усташа на неке фашисте односно италијанске окупаторе. Као да су људе ту убијали Италијани или неки окупатори. Понављам да су Италијани, по повратку у Бихаћ због устанка, осудили и стрељали неке организаторе и извршиоце убистава, да би умирили устанак Срба у Крајини. Решење спомен парка је реализовао проф. Богдан Богдановић, а комплекс је отворен 1981.г. Програмски и идејни манифест аутора, поруке ''живот је јачи од смрти, правда јача од злочина, љубав од мржње'' и чињеница да нису истакнута никаква национална или социјална обележја, овај спомен-комплекс чине општим, без назнака шта се ту догодило, које ту страдао, ко је наредио и спроводио убијање, колико људи је ту завршило свој живот и где се налазе њихови земни остаци. Петнаест камених громада је направљено од камена бихацита, истог материјала од којег је направљена Капетанова кула у Бихаћу. Овакав комплекс је даљи корак у манипулацији, јер се у заборав даље гурају све три групе стратишта, а пажња је на брдашцу Главица, које се налази са супротне стране речице Клокот од Гаравица. На овом брду није било стратишта, већ се један њихов део налази испод тог брдашца. Ово

брдашце је служило или као место за пушкомитраљезе за стрељање или као бедем према коме је пуцано, да меци и рикошети не би завршавали по кућама у Бихаћу и предграђима, што се дешавало.

Позната је анегдота са састанка Хакије Поздерца са новинарима пред отварање Спомен комплекса, како би се договорили шта да извештавају. Поздерац је новинарима сугерисао да напишу како су ''у Гаравицама уморени Срби, Хрвати и Муслимани''. Када је новинар Радија Велике Кладуше приговорио да су ту убијани само Срби, Поздерац је променуо формулацију и настало је компромисно решење по коме је ''у Гаравицама убијено дванаест хиљада родољуба''. Коначно, 1986.г је постављен камени споменични блок рад хрватског вајара Владимира Херљевића, са текстом: ''На подручју спомен парка Гаравице, лежи дванаест хиљада жртава са подручја Босанског Петровца, Цазина, Слуња, Босанске Крупе, Велике Кладуше, Титове Коренице, Доњег Лапца и Бихаћа које су на овом мјесту зверски побиле усташе од јуна 1941. до новембра 1941.г. Споменик подижу збратимљени народи Лике, Кордуна и Босанске Крајине 1986.године''. Опет скретање пажње на погрешну страну и манипулација са стратиштима. Само 5 година након тога је почео нови грађански рат.

Године 2011., Културни пејсаж-Спомен парк жртава фашистичког терора Гаравице, је претворен у Национални споменик Босне и Херцеговине. Споменички комплекс због небриге пропада и зараста у шибље, на месту страдања Каменица/Гаравице је подигнута бензинска пумпа, а оближњи мештани почињу да саде поврће у сред комплекса. Капетанова кула у Бихаћу је од 2007.г проглашена Националним спомеником БиХ, и тренутно је у току њена делимична обнова. Шта нам је чинити?

krajevi

Не сме се дозволити да страдање Срба у ширем подручју Бихаћа падне у заборав. Оно што је обавеза нас потомака је да се коначно састави списак жртава по именима и презименима, за свако стратиште и за свако насељено место на ширем подручју Бихаћа. На сваком таквом месту подићи видно обележје у виду табле, крста, плоче са именима страдалих. Јасно именовати организаторе и извршиоце убистава. Заштитити земне остатке настрадалих од природне ерозије (поплаве, бујице, клизишта). Спречити грађевинске радове на местима где су стратишта и подизања привремених и сталних привредних и стамбених објеката. Извршити судско-антрополошка и судско-медицинска истраживања масовних гробница, у циљу узимања узорака, и њиховог повезивања са живим потомцима страдалих. Не дозволити било какве даље злоупотребе са бројем жртава и идентитетом страдалих, јер их је до сада било и превише. Не дозволити употребу оваквих стратишта за дневно политичке потребе, потребе изборних кампања и даље заоштравање односа између два ентитета Босне и Херцеговине и између комшија различите националности. Гаравице су се догодиле српском народу, али ми морамо учинити све ДА СЕ НИКАД НИКОМ ГАРАВИЦЕ ВИШЕ НЕ ДОГОДЕ. На том великом послу, који је још увек испред нас, морају се ујединити све институције нашег народа: Српска православна црква са својим епархијама Бихаћко-петровачком и Горњокарловачком, Музеј геноцида из Београда, научна заједница, органи власти и службе Републике Српске и Републике Србије, бројна удружења поштовалаца жртава, ентузијасти и аматери који се баве овим темама. Видимо се на Гаравицама!

Srpski Krajevi br.16-17

29

Dijaspora

ИНФО

АУСТРАЛИЈА

DEFILE SRPSKE MLADOSTI I LEPOTE

На овогодишњој смотри српског наслеђа, лепоте и младости приметно је било јединство локалног становништва, гостију из свих делова Аустралије као и бројних организација које су узеле учешће на фестивалу. Били су, између осталих, присутни чланови сиднејских спортских клубова као што су ФК Бонириг, ФК Београд, ФК Орлови Сиднеј, КК Обилић, КК Ред Старс, те чланови културних организација попут позоришта „Пилипенда“ и организације У-неxт.

Фото: Вести Од српских девојака нема лепших Нашли су се ту и чланови готово свих сиднејских црквено-школских општина, а у госте сиднејским Србима дошли су Фолклорно друштво Канбера, Ансамбл Србија из Цркве Светог Јована у Волонгонгу, Ђердан из Голд Коуста, Авала из Гринзбороа, фолклорна група из Брансвика, Шумадија из Кизбороа у Мелбурну, Опленац из Аделајда, Равна гора Дапто, Морава Сент Албанс. А, уколико уопште постоји дилема ко је посетио

30

фестивал, одговор је јасан – сви! Локални Срби из Западног Сиднеја, који су иначе регуларни гости клуба, не пропуштају фестивал и тих дана плене посебном енергијом и ентузијазмом јер се нешто тако велико за наш народ дешава управо у њиховом клубу. С друге стране, многи сиднејски Срби који из различитих разлога не посећују редовно Клуб у Бониригу, такође ретко пропуштају прилику да посете фестивал. Код многих је у календару тај датум заокружен месецима раније и с нестрпљењем чекају ову јединствену прилику да напуне акумулаторе носталгије и патриотизма и да онда „гурају“ до фебруара

Srpski Krajevi br.16-17

и окупљања у сиднејском Дарлинг Харбору. Фестивал у Бониригу је прилика и да се емоције неколико дана „носе“ на рукаву, да се запева, да се коло заигра испод шатора, па се просечан посетилац запита „Боже, како ли је тек у Гучи?!“ То потврђује и Валентино Корачек, рођени Оловљанин, који је један од редовних гостију фестивала.

– Не знам како се други осећају, али у недељу увече, када сам одлазио са фестивала после последње песме испод шатора, имао сам помешане емоције. Био сам испуњен задовољством и срећом, али и са великом дозом сете што је завршено и што се мора чекати годину дана до идуће прилике да се сви опет окупимо и заједно уживамо – рекао је Корачек. Осим Српског фестивала у Дарлинг Харбору, Карађорђевог купа у фудбалу и кошаркашког турнира Куп Драже Михаиловића, Фолклорни фестивал у Бониригу је са три деценије постојања српска манифестација са најдубљим коренима на овим просторима и са највећим значајем за заједницу.

Dijaspora

Колико Србима на Петом континенту заиста вреде Клуб у Бониригу и овај фестивал као чувар наслеђа и традиције, можда је најбоље описао Никола Југовић, председник Белих орлова из Бонирига, приликом обраћања гостима на отварању у петак на гала вечери.

– Српски центар у Бониригу и овај фестивал су наше Косово у Аустралији. Сви морамо да се боримо да их сачувамо, јер ако их изгубимо, изгубићемо и себе – погодио је Југовић право у центар. А да није никакав хендикеп доћи на фестивал у Бонириг без друштва показало се на примеру многих. Једноставно, људи су се лако упознавали и зближавали, човек се осећао испуњеним

и уживао у позитивној енергији, ентузијазму и младости који су били присутни на сваком кораку. Из године у годину изнова се види и осети колико је лепо што уз дружење, игру и музику одрастају нове генерације деце које улажу себе кроз фолклор и чувају српску традицију и идентитет на Петом континенту. Често се склапају нова познанства, уз пиво и причу се упозна неко из родног краја кога нисте познавали, а живите у истом граду већ годинама, а није реткост и да се симпатије са фестивала крунишу браковима, породицом и потомством. Сви као један Посебно радује чињеница да су у организацији фестивала учествовали како садашњи тако и бивши руководиоци и чланови нашег највећег центра на тлу Аустралије. Навешћемо само један, али и те како репрезентативан пример: Славен Гулић, некадашњи менаџер Спортског клуба Бонириг, свесрдно и неуморно је

ИНФО

током сва три дана фестивала помагао Драгици Ћурић, садашњој менаџерки клуба. Љубав према свом роду Поред кола – нашег културног блага које је од

децембра 2017. под заштитом Унеска као културна баштина човечанства, главни разлог посете фестивалу је сусрет са драгим пријатељима и рођацима са којима се, због брзине живота, не срећемо тако често. Добронамерност и ведар дух који владају међу посетиоцима могу се осетити у сваком ћошку фестивала, без обзира на то да ли сте у свечаној сали клуба, под великим шатором или крај начичканих штандова са сувенирима, пићем и храном. Позитивна енергија и љубав према свом роду којом су Срби пленили током викенда увелико се шири током фестивала и општи утисак је да сви постајемо духовно испуњенији. Е. В.

Srpski Krajevi br.16-17

31

Dijaspora

ИНФО

АУСТРАЛИЈА

^UVAJMO SVOJE KORENE У свечаној атмосфери реновиране сале Спортског клуба у Бониригу, отворен је 33. српски фолклорни фестивал. У присуству великог броја еминентних званица из политичког, културног и спортског живота, фестивал је отворио владика Силуан, епископ Митрополије аустралијско-новозеландске Српске православне цркве, који је ушао у салу у друштву Бранка Радошевића, конзула Србије у Сиднеју. Његово преосвештенство владика Силуан говорио је на енглеском и на српском језику.

Фото: Д. Тимарац - Вести Разиграно и весело: Фолклораши на сцени Васо Деспотовић, директор Беогруп, са породицом и друштвом Чланови Шумадије Оркестар Драгана Вујадиновића

Б

раћо и сестре, радујем се у Господу што смо се окупили овде и дошли са разних страна да се помолимо Богу и да пројавимо наше јединство. Преко фолклорног фестивала и где год да се окупимо, ми пројављујемо ону нашу суштинску нит да смо сложни и да сачувамо себе, али и обогатимо и народе са којима се дружимо и сарађујемо. Да будемо со земљи и светлост свету, како каже Свето јеванђеље. Нека Господ благослови ово 33. сабрање српског фолклора којег проглашавам отвореним – рекао је владика Силуан. Епископ је затим говорио о подухвату око завршетка изградње Колеџа Светог Саве у Варовилу, указујући на важност школа у очувању

32

идентитета народа.

– Наша школа ће, поред академског знања, нашој деци у душу уливати светосавски кодекс којим наша заједница живи – истакао је Силуан и позвао све присутне да дођу на имање Колеџа 7. септембра када ће бити обележено 800 година аутокефалности Српске православне цркве и 70 година православља у Аустралији. Водитељи вечери, глумци Милица Пајић и Борис Митровић, зажелели су добродошлицу свима и најавили не само пријатно вече, већ и викенд за уживање у доброј музици и играма младих играча који су лепотом покрета и прелепим кореографијама и ношњама одушевили публику већ на отварању.

Srpski Krajevi br.16-17

Званицама се затим обратио председник Покрета Равна гора Јован Павасовић, који је бираним речима и врло афирмативно говорио о значају Фолклорног фестивала за српску заједницу, истакавши да ова манифестација представља једну од спона нашег народа са другим заједницама које живе у Аустралији. Павасовић је поздравио долазак Филипа Радока из Либералне партије, затим Ника Лалића, члана Парламента Новог Јужног Велса за Кабрамату, Френка Карбонеа, градоначелника Ферфилда, Дела Бенета, одборника у Општинском савету Ферфилда, као и Милана Максимовића, директора одбора Аустралијске хришћанске

Dijaspora

националне асоцијације, те Миломира Анђелковића из Ливерпула и Алекса Глумца, који је представљао тим посланика у Савезном парламенту Крис Хејса, који је био спречен да присуствује отварању.

– Предивно је било видети српску младост у веселим играма. Подржимо нашу цркву и да што пре отпочне рад наша школа на добробит нама и нашој деци – поручио је Милан Максимовић. Обраћајући се окупљенима, говорници из аустралијског политичког живота бираним речима су причали о сарадњи са српском заједницом, која предано учествује у изградњи мултикултуралног друштва Аустралије са осталим народима. У прекрасној атмосфери, прве вечери фестивала гостима су се представили играчи три културноуметничка друштва из Сиднеја, који су за ову прилику припремили заједнички наступ. КУД „Карађорђе“, „Равна гора“ и фолклораши из Црквене општине „Свети Сава“ у Еланори су својим играма измамили аплаузе, а прелепо и садржајно вече обележила

је и музика оркестра Марсала, који је давао тон свечаности извођењем евергрин музике са српске музичке сцене. Током вечери виђен је велики број игара из свих крајева Србије, а није изостало ни велико коло у које су се ухватили многи присутни. Радок: Сећам се

Крајине Један од специјалних гостију свечаног отварања био је аустралијски политичар Филип Радок, који тренутно обавља функцију градоначелника Хорнзбија. Радок је осведочени дугогодишњи пријатељ српског народа, а имао је посебну улогу у српској заједници везану за период из деведесетих година прошлог века, када је помогао да велики број Срба захваћених ратом нађе спас на Петом континенту.

– Сећам се Крајине, свих страдања и недаћа српског народа деведесетих година. Срби су моји пријатељи и посебно ми је задовољство што сам са вама вечерас – рекао је, између осталог, Филип Радок. Култура и традиција Гостима се на отварању фестивала обратио и Никола Југовић, председник Фудбалског клуба Бели орлови из

ИНФО

Бонирига.

– Прелепо вас је видети оволико у нашем центру који нас зближава и олакшава нам битисање овде. Сви заједно треба да се трудимо да тако и потраје. Бонириг окупља више од 7.000 наших људи. Већина нас после дугог боравка овде постајемо Аустралијанци, што је нормално, али треба да чувамо и своју традицију, културу и лепоту фолклора и игара. Фолклор је уз наше цркве и клубове, наше Косово у Аустралији. Ако га изгубимо, изгубићемо и душу и себе – поручио је Југовић, који је после ових речи поздрављен громогласним аплаузом. Четничко вече Док су гости на свечаном отварању пратили програм у великој сали клуба у Бониригу, на тераси клуба се одвијао други догађај. Традиционално, уприличено је Четничко вече, које се одржава сваке године од оснивања фестивала. Потомци четника и поштоваоци српске краљевске војске су овом приликом прикупљали и донације које ће им помоћи да учествују наредне године

Srpski Krajevi br.16-17

33

Dijaspora

ИНФО

NASTAVA NA SRPSKOM JEZIKU OD SEPTEMBRA I U VELIKOJ BRITANIJI на традиционалном маршу у центру Сиднеја, који се организује у част Дана Анзака. Кроз снег до Сиднеја Српски фолклораши из групе Шумадија при цркви Свети архиђакон Стефан у Кизбороу отпутовали су на овогодишњи фестивал фолклора у Српски центар Бонириг у Сиднеју. На пут дуг скоро 900 километара испратио их је свештеник Александар Савић и црквена управа, пожелевши им да успешним наступом представе своју црквену општину. На путу за Сиднеј, фолклораше из Мелбурна затекла је права зимска идила, снегом покривени шумски предели између Викторије и НСW-а. Очарани пахуљама, путници из Мелбурна замоли су возача да се заустави и на тренуак им дозволи да уживају у зимским чаролијама, а грудвању нису одолели ни најстарији. Овог викенда широм Аустралије владају прави зимски услови. Снегом се забелела Канбера, многи планински врхови. Изузетно хладно време проузроковано леденим поларним ваздухом, праћено снажним ударима ветра, изазвало је и већи број саобраћајних незгода широм земље, огромну материјалну штету на кућама и зградама, а отказан је и велики број летова. Д. Тимарац

34

Настава на српском језику, за децу српске дијаспоре, биће организована и у Великој Британији од наредне школске године - 1. септембра. Административне процедуре се приводе крају, а већ је изабран и наставник који путује у ту острвску земљу.

Коментари на фоткама: Др Славица Јашић

Д

р Славица Јашић из Сектора за предшколско и основно образовање Министарства просвете каже да се већ годину дана ради на организовању наставе српског језика у Великој Британији. "Ово је велика ствар за нашу земљу, с обзиром на то да се после двадесет година поново организује настава

Srpski Krajevi br.16-17

на српском језику у Великој Британији. Тако бисмо у наредној школској години (2019/2020) имали основно образовање и васпитања на српском језику у једанаест земља", каже Јашић. Велику помоћ Министарство просвете има од Министарства спољних послова, кабинета премијерке Владе Србије, као и српска амбасада у Великој Британији. Циљ основног образовања и васпитања у иностранству је развијање свести о сопственом националном

Dijaspora и културном идентитету учењем српског језика и упознавањем са највреднијим делима српске културне баштине, као и подстицање одржавања трајних веза с отаџбином. Наставу у једанаест земаља реализоваће 53 наставника који се ангажују на годину дана са могућношћу продужења највише до на четири године. Допунска настава на српском језику организује се Немачкој, Швајцарској, Италији, Француској, Грчкој, Норвешкој, Данској, Белгији, Јужноафричкој Републици, Финској. Аустрија, где је јака српска дијаспора, нема организовану допунску наставу на српском. Јашић појашњава да се учење српског језика организује на захтев родитеља који треба да се пријаве амбасади да желе да се за њихову децу

организује допунска настава. Стручно усавршавање за наставнике Конкурс за наставнике, који ће предавати српски језик у иностранству, расписује се по правилу сваке године почетком априла за нове наставнике, односно нове државе. Право да се пријаве на конкурс имају наставници српског језика, наставници разредне наставе, али и страног језика који већ предају у школама у Србији. Настравници морају да знају један са листе међународних језика на нивоу Б1. Министарство просвете, ове године, организовало је тродневно стручно усавршавање за 53 наставника који ће од 1. септембра да предају српски језик у иностранству. Предавачи су им били професори са Филолошког факултета, Завода за

ИНФО

унапређивање образовања и васпитања који раде програм образовања у иностранству, представници министарства. Искуства са њима поделили су и наставници који су се ове године вратили у Србију после четири године рада са српском децом у иностранству. "Допунска настава на српском у иностранству је специфична јер се мора прилагодити деци различитих узраста. Групе се по правилу формирају према узрасту, млади (I, II, III разред), средњи (IV,V, VI) и старији (VII I VIII), али имамо ситуације да групе обухватају ученике од првог до осмог разреда. тада је потребно да наставник изабере прави метод рада који на крају може да да добар резултат", закључила је Јашић. Извор: Танјуг

Пројекат „Дијаспора инфо“ је подржало Министарство културе и информисања Републике Србије Ставови изнети у подржаном медијском пројекту нужно не изражавају ставове органа који је доделио средства.

Пројекат „Дијаспора инфо“ је подржаo Покрајински секретаријат за културу, јавно информисање и односе с верским заједницама

Ставови изнети у подржаном медијском пројекту нужно не изражавају ставове органа који је доделио средства.

Srpski Krajevi br.16-17

35

Dijaspora

ИНФО

НЕМАЧКА - ЕСЕН

OD GAZIMESTANA DO KO[ARA Позориштанце „Свети Стефан“ које делује при Цркви Светог архиђакона Стефана у рурској метрополи Есен недавно је извело представу „Пећка кандила“ која је објединила Косовски бој, битку на Кошарама и мученичко страдање монаха Харитона.

Фото: Вести Испред олтара: Чланови Позориштанцета "Свети Стефан"

а сцену су прве ступиле Леа Јовановска, Ивана Луковић и Тања Божовић. У наставку програма чула су се и два монолога, прво опроштај царице Милице са братом Богданом Југовићем који одлази у бој на Косово. Леа Јовановска (16) отпевала две потресне песме „Црвен цвете“ и „Хероји са Кошара“. Кристина Цвитан (14) је са великом групом рецитовала и глумила мајку погинулог војника са Кошара. Посебно је дирљива била песма посвећена монаху Харитону (крштено име Радосав Лукић) који је отет и зверски убијен 1999. у Призрену. Чланови Позориштанцета су потом са солистом Татјаном Божовић извели песму „Пећка кандила“. Позориштанце под сводовима парохијског дома делује три године и у њему активно учествује тридесеторо деце и десетак родитеља. Ову малу, али

Н

36

одабрану дружину веома успешно воде две мајке малишана из редова талентованих љубитеља позоришта – Жељка Иванчевић и Маријана Поповић. Жељка је режисер, а Маријана алфа и омега што се тиче организације рада младих уметника. Представило се Позориштанце више пута пригодним представама и сваки пут су поздрављани бурним аплаузима. Једна од њихових најзапаженијих представа је свакако дечја драма „Бој и боја 1389“, снимак те драме поставили су и на Џоу тубе. Жељка Иванчевић каже да после школског распуста

Srpski Krajevi br.16-17

планирају оснивање дечјег хора.

– У првом плану би били часови на којим би учили певање лаких духовних песмица. То ће имати посебан значај за наше учешће у литургијама. Такође, већ после распуста почињемо припреме за прославу Светог Саве. Већ сам преокупирана писањем сценарија за представу „Мали Немањићи“. Управо кроз тај сценарио деца би више научила о породици оца српске духовности. Бранка Станковић је једна од мајки која је активно помаже малишанима.

– Препознала сам у групи Позориштанце идеалну

Dijaspora шансу да моје дете научи српску историју, културу и језик. То је уједно и идеална могућност да искаже свој таленат и научи важе ствари о нашој вери православној. Једно време због турбулентних дешавања у цркви престале су активности Позориштанцета.

– Доласком новог пароха, оца Душка Спасојевића опет смо се сакупили и кренули поново да пре свега представама и песмицама подучавамо децу српској историји – каже Жељка Иванчевић. Сјајна идеја – Постала сам члан Позориштанцета јер ме одушевила идеја да представама и разним пројектима покажемо деци део наше историје и културе и учимо их битним стварима у вези са нашим матерњим језиком. Радује ме што сам део овако важне идеје – каже за „Вести“ Биљана Зорић. Свечари Пре извођења представе пред иконом цара Лазара освећено је славско знамење, свечари су били Ана Зорић и Стефан Божовић. Део славског колача предали су кумовима за следећу годину Параскеви и Софији. КУД Коло У Српској православној црквеној општини у Есену приоритет је брига о младима. Када су пре неколико година под кровом парохијског дома почели да се масовно окупљају млади, посебно љубитељи фолклора заживело је Културноуметничко друштво Коло чији чланови с поносом увек истичу да су црквени фолклор. Е. В.

ИНФО

АУСТРАЛИЈА

U ^AST MATI ANGELINE

Српска православна црква и верници у Аустралији у недељу су се подсетили на живот светитељке са наших простора – Свете Ангелине.

Фото: К. Марковић Сећање на светитељку: Верници на служби

К

оло српских с е с т а р а Преподобна мати Ангелина из Цркве Свети краљ Стефан Дечански у мелбурншком Карум Даунсу, које је изабрало Мајку Ангелину као своју заштитницу, обележило је прошле недеље и своју славу. У испуњеном храму свету литургију служио је локални парох, прота Бојан Влајић, уз саслужење протојерејаставрофора Чедомира Видеканића. У беседи се чуло да се Ангелина 1460. године удала за слепог Стефана Бранковића, изгнаног српског деспота, са којим је поделила све невоље које су га снашле у каснијем

животу, како у Србији, тако и у Албанији и Италији. Са њим је имала два сина, Максима и Јована и ћерку Мару, које је васпитавала у хришћанском духу. Након мужевљеве смрти се замонашила и кренула је да се бави милосрдним делима, због чега ју је народ прозвао Мајка Ангелина. Домаћица овогодишње славе била је госпођа Емилија Пантелић, а лепе дужности за наредну годину прихватила се протиница Марија Влајић. К. Марковић

Srpski Krajevi br.16-17

37

Dijaspora

ИНФО

SRPSKA ZASTAVA U ^AST PRVOG SRBINA U KANADI У канадској источној провинцији Онтарио данас живи око 150 хиљада људи српског порекла. Прве масовне имиграције наших земљака почеле су пре готово 120 година и овим поводом је, на иницијативу Генералног конзулата, на платоу испред Парламента Онтарија подигнута српска застава.

П

рви наш земљак који је отишао у Канаду и изјаснио се као Србин, стигао је тамо давне 1903. године. Обележавајући тај датум Генерални конзулат Републике Србије је организовао симболично подизање српске заставе испред Парламента Онтарија. Свечаности на платоу испред Парламента Онтарија присуствовали су представници дипломатског кора, канадске политике и државе, гости из Београда, чланови сртпских организација и удружења. У име владике канадског Митрофана, скуп је благосиљао отац Јован Марјанац. „Дај Боже да још више, чешће, успешније представљамо наш српски народ пред овим добрим Канађанима који су нам домаћини и да праве вредности нашег народа, историјске, културне, вјерске и сваке друге које су нас чиниле препознатљивим

38

кроз векове, буду оне које ће и Канађани да поздрављају и да истичу”, поручио је отац Марјанац. У Канадском историјском архиву остало је уписано да је први Србин, Сремац Херцег стигао у Канаду пре 116 година. Обележавајући тај датум, српску заставу подигли су Жарко Брестовац, председник Српске националне академије, носилац Сретењског и Ордена Светог Саве, и двоје младих из Опленца. Поздрављајући присутне и заставу, за говорницом су се смењивали Том Ракочевић, члан Парламента, Џонатан Суве, шеф Канцеларије за односе и протокол парламента и Ненси Су, судија, за питања држављанства канадске владе. „Нека између облака, ова застава лепрша као облак наде у боље дане за све нас Уметница Лили Оташевић сматра да су млади образовани досељеници на најбољи начин повезали културе двају држава а Јелена Томашевић одаје признање

Srpski Krajevi br.16-17

овдашњој српској заједници. „Поносна сам на то како се српска култура презентује на овим просторима и драго ми је што на неки начин, већ трећи пут, могу да допринесем својим присуством, својом музиком и певањем”, рекла је Јелена Томашевић. Од првог досељавања до данас српска заједница у Канади је једна од најактивнијих у нашој дијаспори, рекао је генерални конзул Василије Петковић, а од активности хуманитарних организација, државе и цркве посебно је истакао отварање улице Београдска башта у Торонту 2004. године, споменика Николи Тесли на Нијагариним водопадима 2006. и Булевара Николе Тесле у Хамилтону 2016. године. „Све ове активности које организује српска заједница у Торонту, генерални конзулат и Црква да су организовани и били успешни захваљујућу чињеници да смо то заједно урадили: ви, ми, Црква. То је добитна комбинација, добитна формула: Црква, народ, држава, то дође овоземаљско Свето тројство”, поручио је конзул Петковић. Свечаност је завршена сплетом народних игара у извођењу члановаОпленца. Док су они играли и певали, у центру Торонта, вијорила се српска застава. Извор: «Српска стварност»

Dijaspora

ИНФО

НЕМАЧКА

SRPSKI FOLKLOR GLAVNA ATRAKCIJA

У Валдзасену близу Тиршенројта, у северној Баварској, на недавно одржаном градском фесту учествовао је и КУД Југос из Минхена са две групе фолклораша. Они су се на отвореној сцени на градском тргу појавили два пута и одиграли укупно четири српске народне игре.

Коментар на фотографији: Награда од градоначелника: Тома Бранковић и Бернд Зомер са фолклорашима из Минхена

З

а становнике овог града у близини границе са Чешком појава српских фолклораша у живописним народним ношњама и њихов програм били су право освежење, али и пријатно изненађење. Наши играчи су добро уиграним наступом, а касније и сусретом с мештанима одушевили своје домаћине. Бранко Пејић, уметнички руководилац извођачког ансамбла Југоса, каже да

су наишли на веома топао пријем код публике, али и градоначелника и градских званичника.

– Било нам је заиста лепо у овој средини. Извођачки ансамбл је извео Игре из Пчиње и Свадбарске игре из Врањског поља, а припремни ансамбл, чији је уметнички руководилац Бојана Манојловић, представио се са Играма из Шумадије и Црне Траве. Наша наступе пратило је доста народа и добили смо велике аплаузе. После су нам прилазили многи од мештана желећи да сазнају нешто више о нама, играма које смо изводили и нашем раду – каже Бранко Пејић. До гостовања КУД Југос у овом делу Баварске дошло је захваљујући сликару Томи

Бранковићу који живи у оближњем Вајдену. Он је на делу видео КУД Југос на смотри српског фолклора у Минхену овог пролећа и тада је договорено ово гостовање.

– Играчи Југоса били су главна атракција програма феста. Одушевили су својим наступом, али и понашањем и разговором са присутнима на фесту, међу којим је био и градоначелник Бернд Зомер, који је поздравио и похвалио наше друштво и наградио га за овај наступ. Изражена је обострана жеља и спремност да се сарадња КУД Југос и града Валдзасена настави у овом или неком другом облику – с поносом говори Тома Бранковић. Разгледали град За фолклораше из Минхена је било интересантно да разгледају овај мали, али врло занимљиви градић у околини Тиршенројта. Били су у Градској галерији где су разгледали изложбу ликовних радова ученика једне женске гимназије с којим је радио сликар Тома Бранковић. Посетили су и једну од више старих цркава у овом граду. Све у свему, било је то успешно гостовање фолклораша КУД Југос из Минхена на градском фесту у Валдзасену. Е. В.

Srpski Krajevi br.16-17

39

Dijaspora

ИНФО

АУСТРАЛИЈА

TESLIN DAN U PERTU

Минуле суботе у Перту свечано је обележен Теслин дан, у знак сећања на 10. јул, дан рођења славног српско-америчког научника. Прославу је организовао Тесла Форум из Западне Аустралије у сарадњи са дистрибутером електричне енергије Синергија (Сyнергy) и студентским огранком организације ИЕЕЕ (Удружење инжењера електротехнике и електронике) при Универзитету Кртин (Цуртин) у Перту.

Фото: Вести Филм за памћење: Сања Вуксановић

В

ече посвећено Тесли било је подељено у неколико делова, а велику пажњу привукла је пројекција документарног филма о великом проналазачу, ауторке и новинарке Сање Вуксановић. Аплаузе публике у препуној кафе књижари Бодхи Трее у насељу Маунт

40

Хоторн побрала је и млада Кристина Стевановић, која је читала изјаве познатих о Тесли, као и шта је научник говорио о сопственом раду. Окупљенима на Теслином дану представио се и хор Црвени божури, који је извео Херувимску песму, традиционалну православну духовну химну, као и чувене „Дунавске валове“ српског композитора из Румуније Јована Ивановића. За одлично организовано вече заслуге припадају Бојану Милановићу и Сањи

Srpski Krajevi br.16-17

Вуксановић, док се за добро расположење публике побринуо водитељ програма Роберт Фабо. Током вечери одржан је и квиз посвећен Николи Тесли, односно значајним детаљима из његовог живота и његовим научним достигнућима. Гости су били подељени у неколико тимова и веома амбициозно су се такмичили у знању о Тесли, кроз три серије питања која су припремили организатори. Извор: Вести

Dijaspora

RUSI DOLAZE

ИНФО ДРВАР

На иницијативу Славише Рујевића, председника Удружења „Српски крајеви“, покренута је иницијатива за братимљење општина Дрвар из БиХ и Оленогорска из Руске Федерације.

П

рво је градоначелник Оленогорска позвао представнике општине Дрвар да буду гости Оленогорска у мају 2019. Обзиром да је био кратак рок, а дуг пут, начелница општине Дрвар, Душица Рунић се захвалила градоначелнику на позиву, одложила пут за Русију, а затим позвала њихове представнике да буду гости Дрвара за Дан општине. Руси су прихватили позив и обрели се у Дрвару крајем јула 2019. године. Рускиње Надежда Зајанчуковскаја, руководилац Уметничког колектива у Оленогорску и Јулија Анисимова, уметница са Кољског полуострва, која негује словенске народне песме, су наступиле на Сабору српске крајишке пјесме, на Вечери Дрварчана, а затим и на централној манифестацији Дана општине Дрвар. Гости су исказали

захвалност домаћинима на гостопримству уз бројне аутентичне поклоне и понели дивне утиске у Русију, док су домаћини били поносни што су имали прилику да угосте браћу Русе. Начелница Дрвара Душица Рунић, за време нашег боравка у Дрвару, примила је представнике из Новог Сада и руског града Оленогорска: Светлану Чемоданову, директорицу Међународног фестивала словенске културе у Оленогорску, Надежду Зајанчуковскају, руководиоца Уметничког колектива у Оленогорску, Јулију Анисимову, уметницу са Кољског полуострва, која негује словенске народне песме, Елену Титоренко, директорицу Музеја словенске културе Мурманску, Славишу Рујевића, председника удружења "Српски крајеви" из Новог Сада и Радмилу Војновић, члана Савеза писаца Русије и Удружења књижевника Србије, организаторе братимљења руског града Оленогорска и града Дрвара, као и моју маленкост да све то то забележи. Јован Чича

Дрвар Одржана повратничка међународна смотра фолклора Дрвару је одржана 19. повратничка међународна смотра фолклора "Аматери своме граду" на којој је наступило тридесетак културноумјетничких друштава из земље и региона. Радослав Боснић, предсједник Аматерско култ урно-умјетничког друштва "Мира Лукач" из Дрвара, рекао је да су многобројни гости ову манифестацију учинили величанственом.

- Наши гости били су из Босанске Отоке, Кључа, Пискавице, Гламоча, Мркоњић Града, Шипова, Босанског Грахова, Книна, Накова - рекао је Боснић. Гости из земље и региона наводе да су се Дрварчани показали као добри домаћини. Повратничка међународна смотра фолклора "Аматери своме граду" привукла је велики број љубитеља народне игре и стваралаштва, а у препуној кино сали Радничког дома у Дрвару били су присутни и гости из јавног и политичког живота Ливањског кантона.

У

Srpski Krajevi br.16-17

41

Dijaspora

ИНФО

АУСТРАЛИЈА - СИДНЕЈ

SVIMA PRI^A ISTINU O SRBIJI Српски амбасадор: Бранислав Антоније Радић, бака Нена и госпођа Томислава Перазић у студију 2ГЛФ радија у емисији Бео-радија на српском језику која се емитује сваке среде на 89,3 ФМ захваљујући генералном спонзору Беоеxпорту из Ливерпула

Фото: Д. Тимарац - Вести

М

нога српска деца широм Аустралије одскачу од својих вршњака и знањем и разним талентима, али ретки су примери попут свестраног и даровитог Бранислава Антонија Радића (16) из Сиднеја. Српски Бео радио из Ливерпула угостио је прошле недеље у својој емисији овог момчића, одличног ученика десетог разреда који је вишеструко награђиван за знање и различите активности. Радић се нарочито поноси колекцијом освојених медаља

42

које је добио за многобројна школска достигнућа. Међу медаљама које су освојене на такмичењима десетак регионалних средњих школа, нарочито се истиче шест златних које је доделила стручна комисија наставника.

– Поносан сам на своје медаље које сам заслужио знањем из математике, енглеског језика, друштвених наука, али и из заштите човекове околине, мултимедије и информатике набраја Бранислав Антоније Радић, којег су, како каже, вршњаци прозвали – „златни српски дечак“. На питање шта би желео да буде када порасте, Антоније има спреман одговор какав ћете ретко чути од деце

Srpski Krajevi br.16-17

његовог узраста, па чак и од старијих…

– Желео бих да будем амбасадор и да људима објашњавам све што знам о нашој Србији, да им причам историју нашег народа коју они погрешно тумаче. Желео бих да свима кажем о неправедном бомбардовању Србије и о нелегалном отимању нашег Косова и признавању од стране многих земаља западног света – каже млађани Радић. Иако млад, свестан је значења изреке да вредиш онолико колико језика знаш да говориш…

– За сада поред енглеског и српског језика учим и кинески. Прошле недеље сам на Технолошком факултету у Сиднеју освојио златну

Dijaspora

медаљу за рецитовање једне песме на кинеском језику. Српски говорим и учим зато што сам Србин, на енглеском се школујем и живим у Аустралији, а мислим да треба да учим и знам још неколико језика. Познавањем више језика шире се видици и о другим народима, а ја волим да причам са људима и на њиховим језицима и да од њих чујем њихову истину и историју. А када је у питању истина о српском народу, млади Антоније се труди да је као прави амбасадор увек исприча онима који желе да чују.

– Ако ми се оствари жеља и једног дана почнем да се бавим дипломатијом, трудићу се још више да се истина о Србији и нашем народу исправно преноси. Веровали или не, моји другари у школи су заинтересовани да слушају о Србији и о томе шта се тамо дешавало. Они су чули другачије, а ја им кажем

онако како је било и онда сви заједно разговарамо о томе – истиче Радић, уз напомену да му је једна од најдражих диплома она коју је добио за помагање у раду других ученика. Дечак о којем ће се тек чути У студију с Антонијем биле су његова бака Нена и њена пријатељица Томислава Перазић које су говориле о Браниславовим врлинама.

– Од малена је заволео књиге. Почео је као веома мали да учи српски језик и да чита књиге. Сам је научио и да чита и да пише ћирилично писмо. Помагала сам му око тога само онолико колико је тражио. Такође, изузетно се интересује за српску историју и зна је врло добро – каже дечакова бака Нена. Томислава Перазић је дуго времена предавала српски језик у школама и срела је велики број надарене деце, али за Антонија каже да је по много чему посебан.

– Заиста још нисам срела

ИНФО

овакво дете. Он толико жели све да зна да га је тешко обуздавати у томе. Мислим да ће се за њега тек чути – каже Томислава. Радио који препознаје нове вредности Програм Бео-радија на српском језику емитује се сваке среде од шест до седам поподне из студија 2ГЛФ у Ливерпулу, на фреквенцији 89,3 ФМ. Поред информација о важним догађајима из Србије и света, овај радио доноси и вести из српске заједнице у Аустралији, као и приче о новим вредностима у оквиру заједнице, а даровити дечак Бранислав Радић то засигурно јесте. Бео-радио је део компаније „Бео Гроуп“ из Ливерпула, која је од октобра прошле године партнер и издавач „Вести“ за Аустралију. Д. Тимарац

Srpski Krajevi br.16-17

43

Dijaspora

ИНФО

ФРАНЦУСКА

[UMADIJA U SURENU

Двонедељна манифестација Дани Србије и српске културе у Паризу свечано је затворена у предграђу Сурен. Тај чин завршетка још једног зова Србије према Француској одржан је у месној галерији АртКад, а у свом обраћању присутнима проф. Петар Гојковић, као оснивач ове смотре, кустос, извођач и неуморни организатор, није крио задовољство. Фото: М. Гојковић Отварање изложбе Наступио је хор Призренске богословије

О

ве лепе просторије омогућиле су нам да изложимо наше културне вредности, у чему су, како сам видео, уживали сви присутни. Презентација Шумадије и Поморавља кроз музику и фотографију је у ову средину донела нешто ново, лако прихватљиво и разумљиво. То нам је дало подстрек да наставимо у истом правцу, а то су слика, боја и дух Србије прилагодљиви свачијем погледу и сензибилитету – истакао је Гојковић. Пред житељима Сурена нашла се и фотомонографија „Душа Србије-Шумадија и Поморавље“ мајстора фотоапарата Зорана Петровића и Мирка Демића, књижевника и директора Народне библиотеке „Вук Караџић“ у Крагујевцу. Њих двојица су на известан начин били специјални гости

44

Сурена, јер су пре две године збратимљена два града. У Сурену је наступио хор Призренске богословије и Славољуб Стевић, солиста из Париза. Потом је Драган Батавељић одржао кратко предавање о композитору Драгиши Недовићу и његовим прелепим песмама за које сви Срби мисле да су народне, прешло се и на директно доказивање. Пун погодак! Већ са првим тактом и на сам помен наслова песама, као „Стани, стани, Ибар водо“, „У лијепом граду Вишеграду“, „Лепе ли су, нано, Гружанке девојке“, „Јесен дође, ја се не ожених“, „Стаде се цвеће росом росити“.., атмосфера подигнута на неки срцепарајући ниво. Интерпретације оркестра Петра Гојковића и пријатеља Банда шљивовица уз учешће млађане саксофонисте Маје Петровић, разнежиле су окупљене земљаке који су уз сузу у оку изразили приврженост матици, па и хорски запевали и окупљеним Французима раскрилили

Srpski Krajevi br.16-17

непознату димензију најлепше Србије. Свирао је и Јаско Рамић, академски мајстор хармоникаш, а представљени су и шешири креаторке Милве.

– Присуство наших пријатеља Француза и српске дијаспоре са свих страна света доказало је да овакве манифестације морамо наставити, поготово кад је у питању, наших, у Паризу, 17 година у континуитету – проценио је Петар Гојковић. Поклон фотографије Зоран Петровић и Марко Демић Градоначелник Сурена Кристиан Дипиј послао је писмо-захвалницу организатору Дана српске културе у Паризу за поклон две уметничке фотографије Шумадија-Поморавље, аутора Зорана Петровића, које ће, како је нагласио, красити просторије Општине Сурен, а у знак пријатељства и братства Крагујевца и Сурена. О. Ђ.

Dijaspora

ИНФО

ЧИКАГО - „СРБФЕСТ

NASTAVQENA TRADICIJA

Традиција дуга преко 20 година наставља се у истом духу. Овогодишњи „Серб Фест“ који се одржава на имању храма Светог Васкрсења Христовог у Чикагу важи за један од најпосећенијих српских фестивала у Америци а то је оправдао и ове године изванредном посећеношћу током сва три дана.

Ф

естивал поред наших људи последњих година привлачи и доста Американаца, Руса, Грка, Пољака, Мексиканаца и других, што због традиционалне српске хране то због музике и добре забаве. Ретко ко је могао да одоли мирисима јагњетине и прасетине који су се ширили по комшилуку. Ове године на Серб Фесту пекао се и во на ражњу, служили се ћевапи, мућкалица а у понуди је било разних врста пита, колача,

палачинки и разних других колача и торти спремљених од Кола Српских сестара и волонтера. Наравно, домаћа пива, ракије и остали напици служили су се током фестивала. Управа фестивала

и двеста волонтера засукало је рукаве и помогло да се фестивал одржи на најбољи начин. У сали цркве била је изложба православне српске културе а напољу штандови са домаћим производима, књигама, мајицама, сувенирима и играчкама, уживо музика, место за седење, шетњу и игру и велика играоница за најмлађе. На „Серб Фест“-у наступило је неколико народних оркестара, фолклор и један домаћи рок бенд из Чикага – Роцк Yунион. С. Р.

Srpski Krajevi br.16-17

45

Dijaspora

ИНФО

U CIRIHU OBELE@ENO 50 GODINA POSTOJAWA SPC U [VAJCARSKOJ Б

лагословом Епископа аустријско-швајцарског Андреја, у храму Свете Тројице у Цириху, приређена је свечана Академија поводом 800. годишњице аутокефалности Српске православне цркве и 50. годишњице њеног присуства у Швајцарској, као и поводом прослављања храмовне славе. Након вечерњег богослужења, уследио је програм Академије који је отворио Епископ Андреј својом пригодном беседом,

46

а уследили су наступи хорова Стеван Мокрањац и Богородичин, као и оба циришка дечија хора. Деца из Успењског храма су извели премијерну представу, аутора о. Мирослава Симијоновића, под називом „Испраћај косовских јунака", док су деца из Светотројичиног храма извели представу „Црква кроз векове". Владика Андреј је освештао славски колач и жито које су припремили кумови овогодишње славе, чланови хора Стеван Мокрањац, који

Srpski Krajevi br.16-17

су и сами прослављали 50 година свога постојања. Храмовну славу су увеличали својим присуством амбасадор Босне и Херцеговине у Берну, др Боро Бронза, председник српских привредника у Швајцарској, господин Стојан Стевановић, председник Просвјете, др Чедомир Паповић, представници других конфесија као и многи други угледни гости. ИЗВОР:SERBINFO.CH

Srpski

Krajevi

PATRIJARH PAVLE OD SLAVONSKOG DE^AKA DO DUHOVNOG OCA NACIJE Сутра се навршава десет година од смрти патријарха Павла. Тим поводом објављујемо велики текст о његовом животу и делу.

Д

еведесете године прошлог века донеле су рат и распад државе Југославије. У тим немирним и по злу обележеним временима по српски народ, на трон Српске православне цркве, ступио је патријарх Павле, дотадашњи епископ рашко–призренски. Његова појава и његово деловање у овим бурним временима, дошли су као мелем на рану. У време када су сви морални ауторитети срушени, када су институције обезвређене, он је, а са њим и Српска Црква, представљао једино светло у мрачном тунелу у којем се нашао народ српски. Због тога, за Блаженопочившег патријарха Павла, може слободно да се каже како је био највећи Србин друге половине двадесетог века.

Гојко Стојчевић, у монаштву Павле, потоњи српски патријарх, рођен је у Кућанцима, селу надомак Доњег Михољца у Славонији, 11. септембра 1914. године у јеку Првог светског рата, у којем је народ коме он припада нападнут од државе у којој је рођен (Аустроугарска). Рано је остао без родитеља. Већ са три године бригу о њему и три године млађем брату преузела је тетка. Отац му је у Америци на раду оболео од туберкулозе, вратио се кући и убрзо умро, а недуго после њега умрла је и Гојкова мајка. У Другом светском рату изгубио је и брата кога су убиле усташе. Детињство у Славонији, одрастање у Тузли, Београду и Сарајеву У једном интервјуу патријарх је о свом детињству рекао: „Ја сам са села родом. Рођен сам 1914. године, аутомобила тада није било. Били су коњи и кола, али то се није могло тако често користити. Човек се морао навикнути на пешачење. Родитељи су ми рано умрли, па сам одрастао код тетке, њене кћери и зета и с њима ишао на рад. Као богослов и студент, кад дођем лети кући, одмах мотику у шаке, настаје прашење кукуруза и тако редом. Како сам растао, тако сам улазио у послове. А када сам стасао

стигао сам и до орања. Ја сам, иначе, по природи био слабачак. Чуо сам да су ми као детету још у повојима били упалили свећу мислећи да сам умро, али ипак сам преживео“. Након завршене основне школе у Кућанцима, уписује нижу Гимназију у Тузли (у којој је друговао са писцем Мешом Селимовићем). Из Тузле одлази за Београд у вишу Гимназију, где је показао склоност ка математици и физици, али упркос томе што је из веронауке имао двојку, на наговор родбине уписује Богословију у Сарајеву и шест разреда ове школе завршио је 1936. године. Поново се враћа у Београд где уписује најпре Медицински факултет, а потом и Богословски. У војску одлази 1940. као војни болничар у Зајечар, а почетак Другог светског рата дочекао је у родној Славонији из које је преко Срема побегао за Београд испред разуларених усташа. Најбољи опис из тог времена о свом животу дао је сам патријарх у Зборнику Сербиа и коментари, у којем се, између осталог, говори и о страдању Српске Цркве за време Другог светског рата. Патријарх је свој живот из тог времена овако описао: „Захваљујући дипломи тадашњег Теолошког факултета, успео сам да се,

Srpski Krajevi br.16-17

47

Srpski

Krajevi

по доласку усташке власти у моју Славонију, вратим у разрушени Београд. Најпре сам, да бих се издржавао, радио на грађевинама, али такве физичке напоре нисам могао издржати и разболео сам се. Препоручен од својих наставника, уточиште сам налазио у више манастира по Србији (Вујан код Горњег Милановца, Света Тројица код Овчар Бање, Благовештење у Овчарско – кабларској клисури, најзад и Рача под Таром). Отац Јулијан повео ме је најпре у манастир Вујан, где сам се, поштеђен тежих послушања, највише посветио читању, јер је мој заштитник имао много књига, зналачки одабраних. Лета 1945. отац Јулијан ме затим одвео у манастир Благовештење, где је био премештен. Онде сам коначно донео одлуку да, оболео на плућима, иако то код мене није била отворена туберкулоза, не могу бити свештеник и посветити живот том узвишеном позиву, коме сам се од најраније младости заветовао. Свестан, дакле, да тај позив није за мене и да, од малена без родитеља, не могу имати своју породицу, замонашио сам се, уочи Благовести 1946. године“.

48

У манастиру Благовештење у Овчар Бањи, убрзо је добио чин јерођакона. У периоду од 1949. до 1955. био је сабрат манастира Рача. Једно време (1950/51) провео је као суплент богословије Светих Ћирила и Методија у Призрену. Године 1954. најпре је унапређен у чин јеромонаха, а потом и протосинђела, да би три године касније постао архимандрит. Такође, средином педесетих година прошлог века (1955.

– 1957.) време проводи на постдипломским студијама Новог Завета и Литургике на Богословском факултету у Атини, где је одбранио докторат. Из тог времена постоји једна прича како се о, тада архимандриту Павлу, распитивао један црквени великодостојник и добио је овај одговор: „Када би наша Грчка Црква имала пет свештеника какав је Ваш Павле, не би се бојала за своју будућност, већ би била најјача Црква на свету“. На Косову и Метохији Као млади доктор теологије, архимандрит Павле је по повратку из Грчке са постдипломских студија, на редовном заседању Светог архијерејског Сабора СПЦ 29.

Srpski Krajevi br.16-17

маја 1957. године, изабран за епископа Рашко – призренског. Ова вест затекла га је на поклоничком путовању у Јерусалиму. Неколико месеци касније, 22. септембра, у београдској Саборној цркви, извршена је хиротонија од стране тадашњег српског патријарха Викентија, а 13. октобра, Павле је уведен у трон епископа Рашко – призренског у призренској Саборној цркви. У тешко време, дошао је на тешко место. Положај Срба на Косову и Метохији није претерано бринуо тадашњи режим који се трудио да све оно што се тамо дешава прикрије и шири своју фразу о братству и једнакости народа и народности. И у таквим условима, патријарх Павле, тада епископ Рашко – призренски, успевао је да обнови цркве и манастире, постављао монахе, радио на очувању Призренске богословије у којој је једно време и сам држао предавања из црквеног појања и црквенословенског језика. Често је у то време извештавао Свети архијерејски Синод СПЦ, па чак и Уједињене нације, о положају српског народа на Косову и Метохији. О томе је и сам писао: „Својим доласком на Косово, за епископа Рашко – призренског, видео сам и другу страну искушења српског народа. Пошто је од Старе Србије начињена аутономна област Косова и Метохије, Срби су одједном у својој земљи постали мањина, као у турско доба. Већ у својим првим епископским извештајима, указивао сам да, иако су Срби на власти, Косово у ствари држе Шиптари. За време Другог светског рата њихов народ, највећим делом, дочекује талијанску окупацију као своје ослобођење, јер се по први пут Шиптари из Албаније уједињују

Srpski са онима на Косову, Метохији, Западној Македонији. Створена је Велика Шипнија, али без обзира што је она трајала колико и окупација, као талијански протекторат, она је масама, опчињеним од њихових вођа, остала као једном већ задобијени национални циљ који треба сачувати. Добијао сам упозорења да пазим на своје редовне извештаје Светом Синоду, јер они долазе и до руку световне власти, али је било све јасније да је Косову и Метохији негде, на неком месту, пресуђено да више не буду српски. Тако се понашао обичан свет, на разне начине, сем старијих који су осуђивали насиља и лакомости да се дође до комшијске куће или земље. Међу тим светом било је људи који су знали за своје српско порекло и осећали да се спрема нешто што добру не води“. „А шта Срби партијаши мисле“ О нападима на свој народ писао је често, али о физичким нападима на њега лично није никоме хтео да говори. Ипак, остало је забележено да га је на аутобуској станици напао један Албанац, а било је и других сличних случајева. Реакција државе је у том случају изостала, иако је он представљао једну институцију, која и поред тога што је маргинализована од стране режима и даље је имала велик углед у народу. И сам епископ Павле био је непознат широј јавности, упркос чињеници да је улагао огромне напоре да се сукоби на Косову и Метохији спрече. Био је реалан човек. Сматрао је да за ове сукобе нису криви само Албанци, него и Срби партијаши и идеологија којој су се препустили. О томе је говорио на овај начин: „Стално је истицано братство и јединство,

а у пракси је изазивано подозрење међу народима који живе у заједничкој држави. Као тамошњег епископа мене је стално бринуо допринос српске стране у стварању међунационалних раздора, посебно на Косову и Метохији. Подсетио бих, на пример, да спомен – храм у Ђаковици (1950) нису срушили Шиптари, већ политички активисти међу Србима, скупљајући потписе грађана чак и међу појединим свештеницима. Грачаница није дирана за време италијанске окупације, али је тај манастир, једно време био истражни затвор нове власти након Другог светског рата. Хапшенике су држали чак и у припрати хладне цркве, а не верујем да би се ико други усудио да је тако скрнави као сироти Србин, разметљив у улози иследника. Идеологија која је владала земљама источне Европе, па и нашом, била је идеологија мржње, између осталог. Говорило се: кад није успела да подстицањем класне мржње изазове светску револуцију, прибегла је изазивању међунационалних мржњи, и одиста је у томе највише успела на овим нашим просторима. Вековном наслеђу сукоба и насиља на Косову и Метохији идеологија федеративне Југославије додала је нове раздоре, на несрећу и шиптарског и српског народа“. Патријарх Павле остао је познат по томе да је на путовања ишао углавном пешке. Косово и Метохију и Рашку област, пешице је обишао уз дуж и попреко. Где није могао ходајући, ишао је аутобусом. Епархија у то време није имала свој аутомобил, тек касније набавила је једног „вартбурга“. На месту епископа Рашко – призренског, остао је до 1990. године. На

престолу

српских

Krajevi

патријараха Деведесете године 20-ог века поново су гурнуле српски народ у страдања и прогоне. Распад Југославије прошао је у знаку рата. Санкције, изолација, бомбе, избеглиштва обележили су овај период. Све институције које су претходних година уживале велико поверење народа, или су се угасиле, или су изгубиле свој углед и значај који су до тада имале. Створена је лажна елита која није била способна (а није ни хтела) да се носи са новонасталом ситуацијом. У таквим околностима, након готово пола века атеизма, када је вера била готово забрањена, народ се поново окреће Цркви на чијем се челу налази патријарх Павле. Када се држава распала, а српски народ остао да живи у већини новостворених независних држава, једино га је Српска Црква уједињавала. То је било тад, тако је и сад, тако је било увек. На посебан начин, патријарх Павле представљао је ту симболику. Рођен у Славонији, школовао се у Босни и Херцеговини, највећи део свог живота провео на Косову и Метохији, ујединио Српску Цркву и превазишао расколе. Ни самом патријарху није било лако прихватити нову улогу, а то је признао и сам: „Владика Петар ИИ, изабран да наследи свог стрица, Светог Петра Цетињског, и у својој седамнаестој години постане господар Црне Горе и Брда, у првом свом службеном писму готово заплашено признаје да га је то бреме нашло „невична и неспремна“. Кад је избор за Српског патријарха пао на мене, у својој седамдесет шестој години осећао сам се слично. Прибрао сам се кад сам схватио да примити највиши чин значи предњачити у служби и страдању, а не у старешинству.

Srpski Krajevi br.16-17

49

Srpski

Krajevi

Сматрао сам да и права која би могао имати председник Светог Архијерејског Сабора и Синода не треба да користе него да, колико може, утиче на одлуке највиших црквених тела, или на поступке представника Цркве“. За патријарха СПЦ изабран је 1. децембра 1990. године, а дан касније устоличен је у Саборној цркви у Београду. Тек у деветом кругу добио је довољан број гласова за улазак на листу од три кандидата. Поред њега кандидати за патријарха још су били епископ шумадијски Сава и епископ жички Стефан. По тзв. апостолском начину бирања коверту са његовим именом извукао је архимандрит троношки Антоније Ђурђевић, а име новог патријарха прочитао је митрополит сарајевски Владислав. Нови 44. патријарх СПЦ тада је рекао: „Моје су снаге слабе, то сви знате. Ја се у њих не надам. Надам се у вашу помоћ, кажем и понављам, у помоћ Божју којом ме је Он и до сада држао. Нека буде Богу на славу и на корист Његовој цркви и нашем напаћеном народу у ова тешка времена. Ми немамо никакав програм патријаршијске делатности, наш програм је Јеванђеље Христово“. У престо српских патријараха уведен је 2. маја 1994. године у манастиру Пећка патријаршија. Трудбеник на њиви Господњој За 19 година колико је био на челу Српске православне цркве, патријарх Павле направио је много тога, иако су Српска Црква и српски народ, пролазили кроз тешко време. Ујединио је Српску Цркву и устао против раскола у политичкој емиграцији, основао неколико нових епархија (међу њима и епархију Осечко – пољску и барањску), основао или обновио рад богословија (Цетињска, Крагујевачка, Духовна академија Светог

50

Василија Острошког у Фочи). На његову иницијативу веронаука је враћена у школе, 2002. године, а Богословски факултет поново је враћен у оквир Београдског универзитета одакле су га комунисти избацили 1952. године, а 1993. покренуо је Академију за уметност и конзервацију. Истакао се и у научном раду. Још 1989. издао је монографију о манастиру Девич. Од 1972. објављује студије из Литургике од којих је настало тротомно дело „Да нам буду јаснија нека питања наше вере“. Аутор је издања Требника, Молитвеника, Великог типика и других богослужбених књига, а приредио је и допуњено издање Србљака. Његовом заслугом у 300 примерака умножен је Октоих штампарије Ђурђа Црнојевића. Такође, дуго времена био је председник комисије Светог архијерејског синода за превод Светог писма новог завета, чији је први превод објављен 1984, а исправљено издање овог превода 1990. године. Написане су три књиге његових изабраних текстова: „Молитве и молбе“, „Живот по Јеванђељу“ и „Пут у Живот“, а избор патријархових текстова направљен је и у зборнику „Помози нам, Вишњи Боже – Савремени српски духовници“. О њему је изашло неколико биографија међу којима са истичу „Будимо људи – реч патријарха Павла“ коју је написао Јован Јањић и дело Радмиле Радић „патријарх Павле“. Патријарх Павле преминуо је у Београду на Војно-медицинској академији, након дуге и тешке болести, 15. новембра 2009. године, у 95. години живота. Поводом његове смрти у Србији је проглашена тродневна жалост, а дан сахране, 19.

Srpski Krajevi br.16-17

новембар, проглашен је за дан жалости и у Републици Српској. Сахрањен је у манастиру Раковица код Београда. Заупокојену литургију служили су патријарх васељенски Вартоломеј и чувар патријаршијског трона митрополит Амфилохије заједно са осталим владикама и свештеницима. Био је присутан већи број црквених поглавара и делегација, а од православних поглавара осим васељенског патријарха били су: румунски патријарх Данило, албански архиепископ Анастасије, чешки и словачки Христифор, уместо руског патријарха Кирила дошла је делегација на челу са митрополитом минским Филаретом. Према процени полиције, патријарха је испратило преко 600 000 људи. Свенародно поверење Патријарха Павла су многи називали „живим свецем“, поготово у последњих 20-ак година од када се налазио на престолу српских патријараха. Тај епитет добио је због свог начина живота којим је живео, али, можда више од тога, јер је на крају 20. и почетком 21. века, био једна од ретких утеха српском народу. Већ су добро познате приче да је јео веома мало и то углавном биљну и млечну храну, да је сам себи поправљао ципеле, умео сашити мантију, калемити воће, орезати виноград, да није гледао телевизију нити слушао радио, тек повремено читао је новине итд. Са друге стране, неки су га и нападали. Иако су били малобројни њихов глас је долазио до народа, ширио се у јавности, јер су у својим рукама имали готово све медије који су ширили њихове гласине. Тако су га оптуживали да је благосиљао оружје, националистички иступао у јавности, политички

Srpski утицао на народ. За неке је опет био превише благ и смирен, што такође, по њима, није ваљало. Један лист је, својевремено, направио вешту монтажу, тако да је патријарха „видео“ у џинсу, са пушком у једној руци, а сатом на другој, бомбама и пиштољем за појасом. Када је патријарх угледао ту монтажу само је рекао: – Види, Бога му љубим, додали ми и сат, а никад га нисам имао. Ипак, упркос свему томе, народ је знао да процени и одвоји истину од лажи. Политиком се није бавио, више се она бавила њим. Многи су му хтели самовољно доделити одговорност за ствари са којима није имао никакве везе, али то им није пошло за руком. Имао је чврст став о цркви и политици: „Свештеници могу да имају своја политичка убеђења, могу да гласају, али да буду пропагатори неке странке, то већ не иде. Црква такве свештенике позива на одговорност. Дабоме, то не значи да се ми не интересујемо за ствари овога света. Политика је у сфери овога света. Ми јесмо земаљски људи, али смо и небески. Конкретно, у овој ствари, сигурно се манипулише Црквом. Али, мешање у политику од стране Цркве не би било добро ни истинито. Ми живимо у овом свету и нисмо равнодушни да ли ће на власти бити добри људи и радити за добро народа, за добро сваког појединца. Али, то не значи да би требало прећи границу па да се заинтересујемо само за овоземаљско, а да из вида изгубимо оно небеско“. На изборе никада није излазио, само је једном био на гласању и то 2006. године када се гласало за нови српски Устав. Када се 20. јануара 1997. године појавио међу студентима Београдског универзитета који су протестовали због крађе избора, упутио им је ове речи:

„Ваше осећање истине и правде и демократског поштовања слободно изражене воље народа на миран начин, достојно је и вас и ваших и наших предака, јер нисте овде ни за овога ни за онога, нити против овога ни онога, него за оно што је увек било свето и народу нашем и Цркви нашој“. Тада се из десетине хиљада младих грла орило „Павле, Павле“. Говорећи о Југославији, држави у којој је живео, истицао је да свако има право да из ње изађе, али нека тај излазак буде достојанствен и у миру: „Ни у овој ствари немам неки свој одређени план, јер се политиком

Krajevi

нисам бавио, те могу само рећи да, као људи, схватамо и прихватамо право свих народа на слободно опредељење да приђу заједници са другима, уколико и ови на то пристану, и слободно се из заједнице одвоје, мирно и у сагласности с њима. Али сматрамо да се то право не може ускратити ни једном народу – дакле ни српском. Представници српског, хрватског и словеначког народа су се 1918. године мирно сагласили да живе у заједничкој држави. Ако сада сматрају да је њихов интерес да се издвоје из те заједнице свакако би то требало да учине као људи, мирно и сагласно

Srpski Krajevi br.16-17

51

Srpski

Krajevi

једни са другима. Као људи и да се споразумеју о границама. Боље је и да се разиђемо него да се убијамо и губимо оно мало људског и хришћанског што је у нама било.“ Највећа признања долазе од народа Патријарх Павле је за време свог живота одликован многобројним световним и духовним признањима (Орденом немање првог степена, Орденом Карађорђеве звезде, руским орденом Достојанство и др.), али највеће признање долазило му је од његовог народа. Поводом 50. годишњице његове архијерејске службе, 2007. године, тадашњи патријарх московски и целе Русије, Алексије Други, упутио је ове речи: „За време Ваше полувековне архијерејске службе целом православном свету постали сте познати као ревносни архипастир, учен богослов, који је све те особине сјединио личном побожношћу. Ваша дугогодишња архијерејска,

52

а затим и патријарашка служба проходила је у време када је српски народ био у тешким условима. Области које су под јурисдикцијом Српске Православне Цркве, а које су некада сачињавале једну државу, кренуле су путем државне независности. Ипак, захваљујући Вашој Првосветитељској мудрости, црквено јединство је сачувано, као јединство духа у савезу мира (Еф. 4,3). И сада је Ваше служење усмерено на то да се, по речима апостола Павла, не деле него да буду утврђени у једном разуму и у једној мисли“. За крај преносимо једно сведочење српског писца Антонија Ђурића које је на Бадњи дан 1994. године објављено у београдском НИН-у. „У време када је беснео рат у Славонији, негде између Борова Села и Даља, стиже, забринут, патријарх Павле. Само што је приспео, притрча му наоружан човек до зуба, с укрштеним реденицима преко

Srpski Krajevi br.16-17

груди, паде на колена и завапи: – Ваша Светости, благословите ме. Намеравам зло да починим. Патријарх се стресе. Кад се мало прибра, ухвати човека благо за рамена и гледајући га право у очи, прозбори: – Синко мој, не тражи од српског патријарха благослов за зла која намераваш да учиниш.

– Морам, Ваша Светости, погледајте – рече ратник и из џепа војничке блузе извуче фотографију. – Ово су моја унакажена деца.

– Ужас, ужас! – изусти патријарх загледајући стравичан призор. – Једно зло рађа друго. Хоћеш ли, питам те, светећи се, бити мањи злочинац од онога који је поклао твоју децу?! И ово да ти кажем: кад се оконча овај проклети рат и кад се обелодане сва зла и сви злочинци, биће срећан само онај који ће моћи да каже: ја нисам починио ни један злочин. Даље – пресуди сам.“ Срђан Секулић

Dijaspora

ИНФО

SRPSKA MLADOST NA JEDNOM MESTU ФОТО ЛУНА СТУДИО Коментари за фото: 1. Трофеји за најуспешније 2. Прелепа слика: Најмлађи у центру пажње

У

великој сали Спортског центра у Бониригу протекле недеље одржана је годишња додела трофеја ФК Бонириг. Наиме, поред нашег највећег клуба у Аустралији – Белих орлова, који постоји већ пола века, 2003. године на истој локацији основан је још један клуб. Разлог за покретање додатне фудбалске филијале био је да се пружи прилика играчима и играчицама свих узраста да активно играју фудбал и такмиче се у званичним лигама. Тако се екипе ФК Бонириг разних старосних категорија већ 15 година надмећу у Јужном фудбалском дистрикту. Од оснивања до данашњих дана клуб је свој рад базирао

на стасавању млађих категорија, па већину регистрованих играча чине деца. Таква стратегија била је видна и на недељној презентацији кад су, уз присуство родитеља, сва седишта у Центру заузели најмлађи. Прелепа слика! Највећи успех ове године остварила је женска У-16 екипа која се пласирала у финале НСW Цхампион оф Цхампионс турнира. Вреди поменути да су и момци из У-21 екипе Бонирига, баш као и девојке, били прваци регуларног првенства.

– ФК Бонириг наставља

да улаже у нашу децу, играче и тренере. За 2020. годину планирамо велику инвестицију – обнову зелених површина на којима наша деца играју и тренирају. Одржавамо старе и обезбеђујемо нове терене. Заједно са Спортским клубом Бониригом и Белим орловима подржавамо нашу заједницу и настављамо марљиво да помажемо развој деце у Бониригу, Ливерпулу и осталим деловима Западног Сиднеја и шире – нагласио је Горан Малић, секретар Фудбалског клуба Бонириг.

300 играча И у минулој 2019. ФК Бонириг је био српски клуб са највише регистрованих играча у Сиднеју. Њих чак 300 узраста од пет до преко 35 година (овер 35) било је распоређено у 21 екипу. Чак 13 тимова се борило за бодове у разним такмичењима, осам екипа је изборило полуфинала, а пет је играло у финалима. Р. Е.

Srpski Krajevi br.16-17

53

Dijaspora

ИНФО

ZAVI^AJ OKUPIO PRIJATEQE Ку л т у р н о - у м е т н и ч к о друштво Завичај из Тулна окупило је на свом годишњем концерту клубове из Доње и Горње Аустрије и Бургенланда који су приказали како деца негују српску традицију и културу. Домаћин се представио са сва своја три фолклорна ансамбла – дечјим, извођачким и ветеранским саставом. ред око 200 окупљених земљака у публици у богатом програму су, поред домаћина, учествовали КУД Семберија и Мајевица из Презбаума, КУД Дукат из Трајскирхена, КУД Крагујевачки октобар из Матерзбурга и КУД Млава из Линца. Најпре су малишани показали шта су научили од кореографа Александра Пантића. Пантић је млади кореограф који је од оснивања, пре осам година, задужен за фолклорну секцију Завичаја.

– Волим фолклор, а посебно да радим са децом – каже Пантић. У паузама између сјајних наступа фолклорних

П

54

ансамбала председници друштава поздравили су у изјавама за „Вести“ оснивање Удружења Срба у Аустрији, посебно укључење државе Србије у уједињавање Срба у Аустрији. Милан Зарић, председник Завичаја, истиче да је добро што је формирано Удружење јер Савез Срба у Аустрији не функционише годинама и не помаже друштвима у њиховом раду. Истиче да је добро што коначно држава Србија покушава да уједини Србе у дијаспори.

– Немамо никаква посебна очекивања од нове организације, али имамо наду да ће коначно једна кровна организација све нас окупити – рекао је Зарић. Небојша Крачуновић Пума, председник КУД-а Крагујевачки октобар, друштва које је ове године обележило четири деценије постојања, такође поздравља покушај матице да уједини клубове у дијаспори.

– Нажалост, у Аустрији смо већ дуже разједињени и ниједна кровна организација готово да не функционише – додаје Крачуновић. И Жика Петровић, председник КУД Семберија и Мајевица, указује да Савез Срба у Аустрији, који је требало да буде кровна организацијама свим српским клубовима у овој земљи, не функционише.

– Добро је што је основано ново удружење. Добро је да је наша матица

Srpski Krajevi br.16-17

стала иза новог удружења и што постоји циљ да се сви окупимо под једним кровом, да будемо коначно јединствени и заједнички део напора у побољшању нашег положаја – истиче он. Сва тројица, међутим, изражавају жаљење што на свечано отварање просторија Удружења Срба у Аустрији нису позвани сви наши клубови и што нису били директно обавештени о формирању удружења, али исказују спремност на сарадњу и укључење у рад те организације. Родитељи, доведите децу Александар Пантић каже да је све теже младе придобити за фолклор, што је велика штета.

– Тешко је одржати им концентрацију дуже од 15 минута, па се довијам на све начине приликом увежбавања кореографија. Истиче да се са децом кроз дружење и лепе речи може постићи много, а не строгоћом. Милан Зарић, иако презадовољан овогодишњим одзивом малишана, каже да је све теже придобити децу за неговање традиције и културе.

– Веома је важно да деца у што млађем узрасту дођу у друштва, касније их је тешко за то приволети. Мислим да је ту пресудна улога родитеља. Они имају све мање слободног времена, а то мало што имају многи не користе да код деце пробуде везаност за отаџбину – сматра Зарић. З. Мирковић vesti-online.com

Dijaspora

ИНФО

АУСТРАЛИЈА

SITNO KOLO DO KOLA VILO SE SRED BRIZBEJNA

Фото: Вести Лепота: Катарина Весић и Зорица Бједов

Ф

олклорна група Морава одушевила је наступом и учешћем на Словенском фестивалу одржаном прошлог викенда у Бризбејну. Поред учешћа на овом скупу наше заједнице,

обичаје словенских народа пригодним националним играма приказали су и чланови пољске, словачке, македонске, бугарске, б о с а нско-херцег ов ачке и других заједница, а најзапаженије наступе су поред Срба имали Руси и Украјинци. Част српске заједнице бранила је фолклорна група

Морава из које је наступало неколико група са музичким оркестром. Српско коло се вило на сцени поред Рос улице, а неретко су се и сами посетиоци хватали у коло са српским фолклорашима. Карневал који је завршен у касним поподневним сатима испунио је очекивања, а самим тим послао поруку мултикултурној Аустралији да људи словенског порекла имају шта да јој понуде и покажу. Организатори се надају да ће се наредних година овај фестивал још обогатити и проширити учешћем и осталих словенских народа који живе у Квинсленду.Антрфиле Ред за ћевапе Током фестивала посетиоци су могли и да пробају нека од традиционалних јела словенских заједница. Испред штанда са српском храном био је дуги ред за ћевапе припремљене на роштиљу и палачинке са разним слатким филовима. К. М.

Srpski Krajevi br.16-17

55

Dijaspora

ИНФО

АУСТРИЈА

„KRAJI[NICI” ^ISTILI OBALE REKE

Културно-уметничко друштво Крајишник из Вилхелмсбурга активно учествује у животу своје општине и укључен је у разне активности локалне заједнице. Тако је наше друштво учествовало и у овогодишњој акцији чишћења животне средине.

Фото: З. М. Активни у заштити животне средине: Чланови КУД Крајишник

Ч

ланови Крајишника се сваке године радо одазивају овој акцији, а једини је „страни“ клуб који је укључен у овакве акције општине.

– Постојимо већ 40 година и имамо одличну сарадњу са општином, која нас укључује у све своје активности – каже нови председник Бранко Горчин. Он истиче да се акција чишћења обале реке у Вилхелмсбургу спроводи годинама и да у њој радо учествује и наш клуб.

– Аустријанци веома цене наше учешће и ми смо једини „страни“ клуб који уз осам аустријских радо прихвата позив да брине о животној средини и учествује у акцији чишћења – рекао је поносно

56

председник. Општинске власти такође КУД Крајишник сваке године позивају да учествује у божићним активностима, а чланови удружења тако добијају прилику да представе своје активности, али пре свега српску културу. Горчин, који је почетком године дошао на чело друштва, истиче и одличну сарадњу са Српском православном црквом и надлежним парохом Далибором, са којим спроводе и пројекат учења ћирилице и српског језика.

Srpski Krajevi br.16-17

Одбојка за жене Бранко Горчин наводи да је клуб проширио активности и да поред уобичајених спортских и културних секција има и нову секцију одбојку за жене. С тим у вези најавио је турнир за 17. новембар, а одбојкашице два пута недељно имају прилику да тренирају. З. М.

Dijaspora

ИНФО

АУСТРИЈА

DECA ^UVAJU SVE [TO NAM JE SVETO У оквиру Дана Србије и Српске у Аустрији, у бечком храму Васкрсења Христовог одржана је свечаност поводом почетка нове школске године Просвјетине школе. Фото: З.М. Концерт усред сале: Мали хор Просвјете Књиге на ћирилици: Тања Ђаковић је уручила поклон школи

Т

им педагога и деца Просвјетине школе припремили су пригодан програм у коме су присутни учествовали и уживали. Мали хор Просвјете приредио је кратак концерт, ђаци су рецитовали, а приказан је и филм о досадашњем раду школе који је припремила наставница Весна Шпирић. Учествовали су и најмлађи чланови КУД-а Бамби који су представили српске ношње и фолклор. Свечаности су између осталих присуствовали амбасадор Србије Небојша Родић, Тања Ђаковић

заменица министара просвете и културе Републике Српске, Аца Јовановић, помоћник министра спољних послова Србије, Младен Филиповић, шеф Представништва Републике Српске у Аустрији. С в е ш т е н и к Михајло Смиљанић, представник епископа Андреја, благословио је скуп и пожелео деци успех у новој школској години, а амбасадор Родић је у поздравној речи похвалио рад Просвјетине школе и изразио задовољство што Просвјета на тај начин промовише и подржава очување идентитета, културе, традиције, језика и писма наше деце у дијаспори. Тања Ђаковић је у име Министарства просвете и

културе Републике Српске Срђану Мијалковићу, председнику одбора СПКД Просвјета у Аустрији, уручила школске књиге на ћирилици за школску библиотеку.

– Просвјетина школа у којој у Бечу деца уче српски језик и ћирилично писмо је од изузетног значаја – истакла је Ђаковићева. Јединство – Оно што је у школици важно јесте да она показује јединство Срба с обе стране Дрине, јер колико је ту деце пореклом из Србије толико је и оних с коренима из Српске, а то јединство ћемо и даље неговати и носити – рекао је Срђан Мијалковић. З. М.

Srpski Krajevi br.16-17

57

Dijaspora

ИНФО

СЛОВЕНИЈА - СРПСКА

KWI@EVNI SUSRETI „NAJBOQI OD NAJBOQIH”

Савез српске дијаспоре Словеније и Удружење српских књижевника Словеније, у сарадњи са Удружењем књижевника Републике Српске-Подружница Бања Лука организовали су међународно књижевно дружење под називом "Најбољи од најбољих у Бањалуци".

У

име организатора присутне је поздравила Данијела Брајић. Публици се обратио и председник Удружења књижевника Републике Српске, подружнице Бањалука и почасни члан УСКС Миладин Берић, као и председник Савеза српске дијаспоре Словеније и УСКС Саша Гајић. Промовисана је песничка збирка "Кључ љубави" аутора Саше Гајића, о којој су говорили рецезенти, проф. Силвана Алексић, књижевник Миладин Берић и мр Рајка Голић, који су и прочитали по једну Сашину песму. Приход од продаје Гајићеве књиге намењен је за пакетиће незбринутој

58

деци појединих општина Бањалучког округа, а назив ове хуманитарне мисије је "За ситницу осмех на лицу". Песници су прочитали своје награђене песме или афоризме, а програм су музиком улепшали Раденко Торбица и Нада Плотан. Међународно такмичење "Златно перо", Љубљана 2019. Главне награде: 1. Та твоја љубав - Бора Живаљевић Београд 2. Игра - Биљана Милићевић Бања Лука 3. Не питај ме зашто Биљана Добриловић Добој Златним значкама награђени су: 1. Немам више коме Александра Петровић Матић Братунац 2. Погледи расути по теби Милад Обреновић Рогатица 3. Љубав на Морави Снежана Тодоровић Краљево

Srpski Krajevi br.16-17

Међународно књижевно такмичење „Сузе Козаре" Градишка и Љубљана 2019. Главне награде Повеља са златном, сребрном и бронзаном плакетом: 1. Вера Коропкин Ратковац, Дервента - песма Кажи ми 2. Биљана Добриловић, Добој - песма Чујеш ли Козаро 3. Витомир Стевановић, Добој - песма Још Козара за дечицом јеца Додатне награде Диплома са златном значком: 1. Зорка Чордашевић, Немачка - песма Застани странче (награда додељена у Дервенти 31.8.2019) 2. Драгица Грбић Драга, Вишеград - песма Разговор с Козаром (награда додељена у Дервенти 31.8.2019) 3. Ранка Шеатовић, Нова Топола - песма Козаро Међународно књижевно такмичење за најбоље афоризме "Златни змај" Љубљана 2019. Главне награде Златна, Сребрна и Бронзана медаља или плакета: 1. Зоран Ратковац, Дервента, афоризми 2. Ненад Симић , Дервента, афоризми

Dijaspora

3. Милад Обреновић, Рогатица, афоризми (награда додељена у Дервенти 31.8.2019) Додатне награде диплома и златна значка: 1. Владислав Влаховић, Подгорица, афоризми 2. Милојка Јеловац, Пљевља,

шифра „успавани снови"афоризми 3. Живко Продановић, Загреб, афоризми Међународно књижевно такмичење за најбоље епске песме "Златне гусле" Љубљана 2019 (није било довољно пријава, али је жири наградио Повељом и Сребрном плакетом Ратка Поповића за песму Орао светог Саве). У име свих награђених присутнима се захвалила Зорана Ратковац, а своје песме рецитовали су бројни песници из Србије, Словеније, БиХ и Русије (Владимир Александрович Бабошин из Санкт Петербурга).

ИНФО

је учесницима специјалне захвалнице. За успешну сарадњу, директорка Националне библиотека уручила је посебно признање Савезу српске дијаспоре Словеније, који је преузео председник Саша Гајић. Такође су уручена признања за сарадњу са Русијом од представника Владимира Александровича Бабошина из Санкт Петербурга, и то председнику Саши Гајићу, Миладину Берићу, Вери Коропкин Ратковац и Ратку Поповићу. Извор: РТС

Председник Удружења књижевника Републике Српске-подружница Бања Лука, Миладин Берић уручио

Srpski Krajevi br.16-17

59

Dijaspora

ИНФО АУСТРИЈА

„JE@EVA KU]ICA” HIMNA RASEJAWA

Поезија Бранка Ћопића била је тема дводневног симпозијума у Бечу у организацији професора Бранка Тошовића и његове колегинице Тијане Миленковић, који овим пројектом желе да допринесу да се људи врате делима овог сјајног књижевника. Учесници симпозијума, њих 26 из Аустрије, Пољске, Србије, БиХ, Хрватске и Црне Горе су имали прилику и да обиђу Беч траговима српских великана, којима их је водио историчар Златан Стојановић.

Фото: З. Мирковић Генерације одрастале уз Ћопића: Мартина Ђокић, Тијана Миленковић и Бранко Тошовић ијана Миленковић, професор српског, који је предавала три године на Универзитету у Грацу, а сада се налази на докторским студијама у Бечу, заједно са професором Тошовићем, који је до пензионисања предавао у Грацу, покренула

Т

60

је пре девет година овај пројекат.

– Симпозијум о Ћопићу сваке године одржавамо у другом граду. Скоро смо сазнали да је прва песма Ћопића објављена, штампана и преведена у Грацу и зато је ове године симпозијум у Аустрији – објаснила је Миленковићева. После сваког симпозијума издаје се зборник са радовима и излагањима учесника, а штампу прошлогодишњег финансирало је Представништво Републике Српске у Аустрији. Миленковић каже да је много тога веже за Ћопића и да је њој најбоље његово дело

Srpski Krajevi br.16-17

„Јежева кућица“.

– То је дело које сви знамо напамет. Милозвучност у тој песми је невероватна. Свако дете је зна које је само једном чуло. Она јесте наизглед наивна поема за децу али преноси важну животну поруку о значају дома и порекла. Само једно место на свету се зове дом. Та песма веже посебно нас у иностранству. Ми из нове генерације који смо отишли из земље волимо ту песму – истиче Миленковићева. Према њеним речима ту песму поново је оживео анимирани филм, који је учинио да је Ћопић постао популаран и ван граница Србије, а тако је и настала идеја за овај пројекат. На отварању симпозијума Небојша Родић, амбасадор Србије, је подсетио на српске великане који су стварали у Аустрији и навео да се за неке и не зна да су везани за Аустрију, као што је Нушић, који је студирао у Грацу. Мартина Ђокић председница удружења Глобални мислиоци, у чијим просторијама је одржан симпозијум, истакла је да је и сама везана за Ћопића,

Dijaspora не само зато што је ишла у школу која је носила име овог писца, већ што је од деде, са шест година, добила у наследство комплет Ћопићевих дела, што је за њу била велика ствар.

– Његов лик и дело су ме пратили и утицали на моје одрастање – нагласила је она. Култура повезује две земље Председник Аустријскосрпског покрета солидарности Давид Штокингер указао је да је Беч увек био место окупљања култура, а да је српска култура у главном граду Аустрије присутна вековима. Према његовим речима Вук Стефановић Караџић је можда и најважнија српска личност која је повезала културе две земље. Загонетна смрт Тијана Миленковић каже да је Ћопић био годинама запостављен и да је од режимског писца постао дисидент.

– Његова трагика смрти је велика загонетка. Зашто се убио, а био је најпозитивнији и највећи комичар југословенских простора. Сва та питања ме враћају њему да истражујем његов рад и дело – додала је она. О Андрићу у Москви Миленковић и Тошовић раде и на другим пројектима, те су пре 12 година покренули пројекат „Андрић иницијатива“ посвећен Иви Андрићу, о којем ће у октобру у Москви организовати симпозијум. З. Мирковић

ИНФО

U JELEKU NIJE TESNO К

улт у рно-уме тничко друштво Јелек из Минхена недавно је прославило 15 година постојања. У госте су им дошли чланови минхенских фолклорних друштава Коло, Соко, „Свети Сава“ и „Никола Тесла“. Недељко Водогаз, председник Јелека подсетио је чланове и присутне на прослави на прве дане овог друштва и захвалио оснивачима Ангелини Лебел, Данијели Вукичевић, Милки Станишлевић и Лазару Кајкуту. Њима су уручена посебна признања. Највише тачака културноуметничког програма имали су домаћини, који су се представили дечјим, омладинским и извођачким играчким саставом и женском певачком групом. Програм је започела дечја

група певајући песму „Ово је Србија“ уз пратњу Вука Бјеловука на клавијатурама. Они су касније у истом саставу отпевали и „Ој, Косово“. Женска певачка група овог друштва извела је три песме, а по неколико кореографија приказали су чланови три играчка састава. Соло наступ имао је Дејан Смиљанић на хармоници. КУД Коло се представило са дечјим народним оркестром и најмлађим играчима. За ову прилику КУД Соко је довео полазнике школе фолклора, а на хармоници је свирао Михајло Обрадовић. Играма из околине Ниша представили су се чланови КУД-а „Никола Тесла“, а СКД „Свети Сава“ Играма из Босилеградског Крајишта. Богат фолклорни програм вечери завршили су домаћини и слављеници чији је први састав извео Влашке игре. Б. Миличић

Srpski Krajevi br.16-17

61

Dijaspora

ИНФО

ЧИКАГО

KRAJI[NICI IZ ^IKAGA POMA@U ZAVI^AJU Удружење крајишких Срба „Прело“ из Чикага наставља да помаже појединце и удружења у завичају.

Коментар фото 1: Светозар Данчуо и Милорад Кураица едавно је тако за потребе лечења упућена донација породици Дабић из Шапца пореклом са Баније и Кордунашу Ђорђу Нишевићу из Бусија за опоравак од последица саобраћајне несреће. Удружењима Далматинаца и Банијаца из Суботице дата је помоћ за обнову Доситејеве куће у Плавну поред Книна и за књигу „Банијски ријечник“. Донацију је примио и талентовани ученик Синиша Матијевић из Крњака који је ове године кренуо у Православну гомназију у Загребу. Донације је уручио члан управе „Прела“ Светозар Данчуо за време недавне посете Србији. Захваљујући се на помоћи

Н

62

Жељко Матијевић је истакао да је она његовом сину Синиши подстицај за учење и развој сликарског талента. Милорад Кураица, који води пројекат обнове Доситејеве куће у Плавну, очекује да ће уз помоћ Срба из расејања овај пројекат успешно да се заврши. Жељко Тинтор је најавио нова издања са банијским тематикама. Коментар фото 2: Храм у Петрињи гради се уз помоћ

Srpski Krajevi br.16-17

земљака из Чикага Удружење крајишких Срба „Прело“ је једно од најактивнијих српских удружења у Америци а поред хуманитарних акција присутно је готово у свим акцијама обнове српских храмова у Хрватској, Републици Српској и Федерацији БиХ. Тако је међу првима дало средства за обнову храма у Петрињи, а дат је и новац за завршетак црквене сале при храму Преображења Господњег у селу Колунић крај Босанског Петровца и за обнову храма у Аранђелову крај Требиња. У овом чикашком удружењу најављују да ће већ почетком октобра у оквиру своје јесење манифестације – Кестенијаде спровести акцију помоћи за Душана Вукојевића Марса из Београда који је особа са инвалидитетом. Текст и фото: С.Данчуо

Dijaspora

ИНФО

ТЕМИШВАР

DELEGACIJA IZ SRBIJE U POSETI SAVEZU SRBA U RUMUNIJI

У периоду од 18. до 20. септембра 2019. године, у Румунији је боравила српска страна Међувладине мешовите комисије Србије и Румуније у циљу припреме одржавања седнице овог тела, која се последњи пут одржала пре осам година, а која је успостављена како би се превазишли проблеми везани за српску заједницу у Румунији, али и за Румуне који живе на територији Србије. Припремни састанак српске стране у склопу одржавања Мешовите комисије одржан је најпре у седишту Савеза Срба у Темишвару током боравка у Румунији.

Д

елегација из Србије у посети Савезу Срба у Румунији Делегацију српске стране чинили су Иван Бошњак, државни секретар у Министарству за државну управу и локалну самоуправу и копредседавајући Међувладине мешовите комисије, Марко Николић, помоћник директора Управе за сарадњу с црквама и верским заједницама у Влади Републике Србије, Ђорђе Алексић, представник Управе за сарадњу са дијаспором и Србима у региону Министарства спољних послова и Небојша Војновић, подсекретар Секретаријата за регионални развој, међурегионалну сарадњу и локалну самоуправу Владе Војводине. Према речима Ивана Бошњака, овај састанак требао је да послужи како би се српска страна упознала са стањем српске заједнице у Румунији и идејама којима се она руководи, да

би се пренео глас Срба из Румуније у Србији у циљу каналисања свих захтева ка институцијама на свим нивоима власти. Делегацију из Србије поздравио је председник Савеза Срба у Румунији Огњан Крстић и упознао их са свим аспектима активности и правима по питању српске националне мањине у Румунији који су важни за Мешовиту комисију. Иначе, односи двеју земаља представљају пример добре сарадње у области заштите националних

мањина на територији обе државе, а усвајање билатералног споразума представљаће само потврду да обе државе на својим територијама осигурају делотворну заштиту културног, језичког и верског идентитета припадника националних мањина у складу са међународним стандардима. Отворено питање, и поред чињенице да Румунија има завидан ниво нормативне регулативе у домену закона о заштити националних мањина, према речима председника

Srpski Krajevi br.16-17

63

Dijaspora

ИНФО

Огњана Крстића, није јасно дефинисан статус организације зато што нису усвојени закони о националним мањинама и организацијама националних мањина. Због недостатка оваквих системских решења, отежан је начин рада и функционисања Савеза Срба у Румунији. „Морамо да знамо наш статус, ко смо и шта смо, јер проблем је овде да ми не можемо да копристимо алтернативна средства финансирања прекограничне сарадње или европске фондове, зато што није јасно решен статус организације и питање да ли смо невладина организација или политичка партија ", казао је председник Крстић. Као препорука у складу са некада постојећом политичком праксом потребно је допунити изборни закон који је промењен на последњим изборима по којем су Срби као и остале мањине по кључу имали једног представника у изборним јединицама, а у складу са новим законом Савез Срба није успео да има представнике у изборним јединицама, тачније, тамо где су постојали кандидати на

64

локалним изборима, јавили су се проблеми у праћењу изборних процеса. У грубим цртама, председник Крстић је представио слику школства и осврнуо се да је потребна помоћ матице у виду пружања подршке око одржавања радионица за изучавање српског језика са елементима националне културе у Румунији и летњих школа у Србији. До сада, највећу бригу о српским ђацима у виду стипендија, превоза ученика и ваншколских активности имао је Савез Срба у Румунији. Такође, напоменуто је да треба размишљати о ревидирању Протокола о билатералној сарадњи по питању културне и просветне размене из 1966. године, како би се омогућило постојање српске школе у Темишвару са смештајним капацитетима у циљу размене ученика и наставног кадра из Србије. "Овим би се интензивирала језичка комуникација на српском језику између ученика и допринело би се усавршавању нашег наставног кадра", рекао је председник Крстић. Споменуто је и питање статуса Студијског

Srpski Krajevi br.16-17

пртограма за српски језик и књижевност при Западном универзитету као и питање лектора. Српски језик, наиме, има статус страног језика, а не националног мањинског језика, док се у Новом Саду, на Филолошком факултету румунски језик изучава као матерњи језик, што омогућава другачији режим за упис због таквог статуса. Председник Крстић је у наставку предочио српској делегацији мисију, циљеве и активности Савеза Срба и улагање у сегменте својих активности. Истакнута су и питања информативног простора за Србе, заступљености програма на Радио телевизији Румуније и услови функционисања српске редакције Радио Темишвара. Коментарисало се на крају о стању гробља Поменирја где су сахрањени српски интернирци, тачније, о потреби да се сачува колективно сећање на настрадале Србе. „Савез Срба има јаку традицију и утемељеност у српској популацији у Румунији, на другој страни, оно што објективно недостаје јесте адекватно законско решење по питању националних мањина", поручио је државни секретар Иван Бошњак и копредседавајући Мешовите комисије. Он је додао да ће српска страна Мешовите комисије дати посебан акценат како током припрема, тако и током самог рада комисије, у проналажењу адекватног решења да се досадашње добре праксе у односима између српске заједнице и румунске државе наставе на

Dijaspora одговарајући начин. Састанак је протекао у конструктивној атмосфери, а поред председника Савеза Срба састанку су присуствовали, такође испред Савеза Срба, почасни председник проф. др Славомир Гвозденовић, секретар Златиборка Марков, потпредседник Борко Јоргован и потпредседник за арадску жупанију Дарко Воштинар. На састанку је био присутан и узео учешће током размене мишљења и генерални конзул Републике Србије у Темишвару Владан Тадић. Брига о школству племенити задатак У склопу припрема Мешовите комисије српска страна је посетила Српску теоретску гимназију „Доситеј Обрадовић" у Темишвару, у четвртак, 19. децембра, у пратњи генералног конзула Републике Србије у Темишвару Владана Тадића. Током састанка са директором школе Јадраном Кланицом истакнуто је од стране Ивана Бошњака да ће српска страна Мешовите комисије у наредном периоду покушати да додатну енергију и ресурсе уложи како би све оно шо се тиче и рада са најмлађима било што боље. Јадран Кланица је информисао присутне о одељењима, њиховој структури, преводу и штампању уџбеника, усавршавању наставног кадра и школским активностима. Бошњак је предложио да се на комисији отвори могућност коришћења уџбеника из Србије за српске ђаке у Румунији по најефикаснијем методу као вид донације. Кланица је нагласио да је све мање српског наставног

кадра у Румунији, тако да се намеће као нужност да се у будућности размотри запослење наставника из Србије. Небојша Војновић из Владе АП Војводине сматра да вишак наставног кадра у Србији омогућава размишљање у том правцу, с тим што треба тражити одговарајућу законску регулативу. Отворено је током састанка и питање изградње смештајних капацитета за школу, о којем је било речи и током састанка у Савезу. Остало је да се артикулише тај захтев и каналише на одговарајући начин у Србији. За Ивана Бошњака такав инфраструктурни пројекат обезбедио би даљи развој Српске гимназије у Темишвару. Утврђено је током разговора да се степен остварених мањинских права у образовању поштују у Румунији. На крају, уследио је разговор са наставницима и ученицима. Епархија темишварска, духовна вертикала Срба Након просвете, српска страна Мешовите комисије упознала се и са Епархијом темишварском, епицентром српске духовности у Румунији. „Ми Срби овде представљамо сведочанство како треба да се поступа, када би се други понашали као што се ми овде понашамо, проблема не би било, јер никада нисмо искакали из оквира, зато што знамо у којим границама треба да делујемо", била је то порука добродошлице српским члановима Мешовите комисије у пратњи генералног конзула Владана Тадића од стране п р о то ј е р е ј а - с т а в р о ф о р а др Маринка Маркова,

ИНФО

архијерејског заменика, којом је осликан ауторитет и углед свете цркве Светога Саве у румунском друштву. „Што се тиче односа са световним властима и црквеним властима, кажем да имамо један фер и коректан однос, али то произилази и из нашег понашања које не даје повода да ико нама нешто пребаци", навео је викар Марков. Др Марко Николић, помоћник директора Управе за сарадњу с црквама и верским заједницама, поручио је да постоји правац деловања који би значио да у оквиру међудржавне платформе треба у што већем броју инкорпорирати и приоритете Цркве. Викар Марков је истакао два конкретна проблема која се могу узети у обзир. Најпре, није извршена реституција ad integrum што се тиче цркве, друго је питање Макриног дома. Истакнуте су и стратешке тачке српске историје и цркве, као што су црква и Доситејева кућа у Чакову, манастири Бездин, Шенђурац, Базјаш, Златица и Кусић, који, према викаровим речима, не смеју да се препусте зубу времена. Састанку су присуствовали, поред викара Маркова, и протојереј Јоца Несторовић, протонамесник др Саша Јашин и ђакон Миодраг Јовановић. На крају, наглашено је постојање диархичне симфоније са Савезом Срба у Румунији као јемство органског јединства српске заједнице у Румунији. ИЗВОР: DIJASPORA.GOV.RS

Srpski Krajevi br.16-17

65

Dijaspora

ИНФО

ОТВОРЕНА КАНЦЕЛАРИЈА У НОВОМ САДУ

PROJEKAT „UPIS IMOVINE U BiH” У

Босни и Херцеговини је у току пројекат уписа имовине у земљишне књиге који финансира Свјетска банка. Право и обавеза сваког лица које посједује некретнину на територији Босне и Херцеговине је да по објављивању јавног позива благовремено пријави своју имовину у општини гдје се та имовина налази. Обзиром да у БиХ дужи временски период не постоји јединствени регистар некретнина, овим пројектом ће се ускладити постојећи подаци и новонастали, како би се формирао јединствени регистар. Уз помоћ Покрајинске владе и Града Новог Сада, канцеларију за пружање информација о упису имовине у Босни и Херцеговини је отворио Фонд за избегла, прогнана и расељена лица АП Војводине у Краља Александра бр. 14 у Новом Саду. Ово је за сада једина званична канцеларија овог типа у Србији.

КАНЦЕЛАРИЈЕ ЗА ПРАВНУ ПОМОЋ РАСЕЉЕНИМ ЛИЦИМА КОЈА ИМАЈУ ТЕРИТОРИЈИ ФЕДЕРАЦИЈЕ БИХ БРОЈ ТЕЛЕФОНА

ИЗБЈЕГЛИМ И ИМОВИНУ НА

КАНЦЕЛАРИЈА

АДРЕСА

Е-MAIL АДРЕСА

БАЊА ЛУКА

Ул. Вељка Млађеновића 12ц

051/456-258

pravnapomoc.banjaluka@ rgurs.org

БИЈЕЉИНА

Ул. Душана Барањанина 13

055/490-940

pravnapomoc. bijeljina@rgurs.org

ЗВОРНИК

Ул. Патријарха Павла 1

056/490-132

pravnapomoc. zvornik@rgurs.org

НЕВЕСИЊЕ

Ул. Немањића бб

059/490-282

pravnapomoc. nevesinje@rgurs.org

ИСТОЧНО НОВО САРАЈЕВО

Ул. Николе Тесле 60

057/490-130

pravnapomoc. istocnosarajevo@rgurs.org

МРКОЊИЋ ГРАД

Ул. Бораца српских бб

050/490-218

pravnapomoc. mrkonjicgrad@rgurs.org

Канцеларија за пружање информација приликом пријаве и уписа имовине у нове земљишне књиге у БиХ у Новом Саду је у Улици Краља Александра бр. 14, телефон 021-382-1157.

66

Srpski Krajevi br.16-17

SAVEZ KRAJI[KIH UDRU@EWA

Адреса: Змај Огњена Вука 2, Нови Сад Телефони: 021 300 37 15; 064 332 46 27; 065 4000 501 E-mail: savezkrajisnika@gmail.com

САВЕЗ КРАЈИШКИХ УДРУЖЕЊА

www.srpskikrajevi.rs www.srpskikrajevi.rs УДРУЖЕЊЕ ЧАСОПИС

РАДИО

ПРОДАВНИЦА

УДРУЖЕЊЕ

ЧАСОПИС

РАДИО

ПРОДАВНИЦА

www.srpskikrajevi.rs

СРПСКИ КРАЈЕВИ Бр. 16-17

БРОЈ 16-17