Srpski krajevi br 18 by SRPSKI KRAJEVI

www.srpskikrajevi.rs

СРПСКИ КРАЈЕВИ Бр. 18

БРОЈ 18

3. ЛИКОВНА КОЛОНИЈА „ПУТЕВИМА ПРЕДАКА”

ФОТО ВЕСТ: 9. ВЕЧЕ ДОЊОВАКУФЉАНА

САДРЖАЈ ДИЈАСПОРА ИНФО ВЕЛИКА СРЦА ХЕРЦЕГОВАЦА

СТАЗАМА ЗАВИЧАЈА 9

ВУКОВАР: ВАЖНОСТ МАНАСТИРА ЗА СРПСКИ ИДЕНТИТЕТ 16-17 ОМАЖ МИЛУНКИ УЗДРМАО ПУБЛИКУ

КРАЈИШНИЦИ ПРИМИЛИ НОВА УДРУЖЕЊА ЧЛАНИЦЕ 4-5 СЛАТКИШИ ЗА ДЈЕЦУ КОСОВА ПУТЕВИМА ПРЕДАКА 3

6 7-8

МЕЛБУРН - НОВИ САД

51-52

МАТИЦА ДИЈАСПОРА

14-15

БЕЧ: 800 ГОДИНА СПЦ

60-61

КРАЈИШНИЦИ У ВОЈВОДИНИ

24-26

НЕБЕСКИ ЗВУЦИ ОДЗВАЊАЛИ ЛАЗАРИЦОМ 62-63

12. ГЛАМОЧКО ВЕЧЕ

30-31

ПОСЕЛО ЗА 1200 ДУША

СКУПШТИНА ЗУ „КРУШЕВО БРДО”

34-35

64-65

СРПСКИ КРАЈЕВИ РАЗГОВОРИ С КУСТУРИЦОМ

10-12

ОМЛАДИНА ВИСОКЕ КРЕЈИНЕ У СРБИЈИ

18-20

ПРВА БРАЗДА СРБИЈЕ

ДАН СРПСКЕ КРАЈИНЕ

53-54

ИЗ СРПСКЕ

1. КОНГРЕС ПРИВРЕДНИКА СРПСКИХ КРАЈЕВА 21-23

„ИВО АНДРИЋ” МИХАИЛОВИЋУ И ЈАХИНИ 32-33

ИНТЕРВЈУ: ДУШКО ЋУТИЛО

27-29

РЕПУБЛИКА СРПСКА НА САЈМУ КЊИГА

8 ВЕКОВА ЊЕГОВИМ СТОПАМА

39-40

САЧУВАЈМО СРПСКИ ЈЕЗИК

БОШКО ПЕРИЋ ПЕША - ЈУНАК ПОСАВИНЕ И МАЈЕВИЦЕ 41-42 СТРАДАЊЕ СРПСКОГ СВЕШТЕНСТВА У МАКЕДОНИЈИ

48-50

ДАН МУЗЕЈА ВОЈВОДИНЕ

57-59

45-46 56

CIP - Каталогизација у публикацији Библиотека Матице српске, Нови Сад 908(=163.41) СРПСКИ крајеви / главни и одговорни уредник Славиша Рујевић. - 2007, 1- . - Нови Сад : Удружење „Српски крајеви“, 2007-. - Илустр. ; 30 cm

ПОРТРЕТИ МАРИЈА ТРАНДАФИЛ МИЛИЋ ОД МАЧВЕ

13 36-37

Тромесечно. ISSN 1820-5623 COBISS.SR-ID 225480967

ИМПРЕСУМ ГЛАВНИ И ОДГОВОРНИ УРЕДНИК Славиша Рујевић, УРЕДНИК Ранка Срдић Милић, РЕДАКЦИЈА Младен Булут, др Радован Пилиповић, др Милан Мицић, др Драго Његован, Марко Ковачевић, Срђан Секулић, Сузана Дикић, Саша Јовановић, Јован Чича, Драгомир Граховац, Велемир Елез, Ана Милојковић, Дејан Кудрић, ИЗДАВАЧ Удружење грађана Српски Крајеви Председник: Славиша Рујевић, ДИЗАЈН Славиша Рујевић, Никола Скенџић ПРЕЛОМ Никола Скенџић, ШТАМПА Штампарија „Ондреј Принт ХД“, Челарево и Штампарија „Боје”, Нови Сад, КОНТАКТ:

Насловна страна слика уље на платну: „Хајдучица” аутор Драгана Стојичић Цвијић

е-mail: srpskikrajevi@gmail.com Моб. 065-4000-501, Адреса: Удружење Српски Крајеви, Часопис „Српски Крајеви“ Змај Огњена Вука 2 Нови Сад, 21000, Facebook: СРПСКИ КРАЈЕВИ www.srpskikrajevi.rs

САВЕЗ КРАЈИШНИКА, НОВИ САД

КРАЈИШНИЦИ ПРИМИЛИ НОВА УДРУЖЕЊА - ЧЛАНИЦЕ

фото: ДЕЈАН КУДРИЋ

СРПСКИ КРАЈЕВИ

Дана 27.12.2019. године у Новом Саду је одржана сједница Скупштине Савеза крајишких удружења из Новог Сада.

ослије уобичајених избора радних тијела за рад Скупштине по процедури, Савезу Крајишника је приступило шест нових удружења – чланица. То су: „Крајишки вишебој” из Банатског Великог Села, „Удружење Крајишника” из Змајева, Завичајно удружење Крајишника „Крајишници“ из Бачког Доброг Поља, „Крајишници с Фрушке Горе“ из Беочина, „Мостови на Дрини“ из Сремске Митровице и „Врбаска косидба“ из Бачког Доброг Поља. Као што доликује, у извјештају о раду у претходном периоду, досадашња предсједница УО Савеза крајишких удружења Ранка Срдић Милић је истакла: „Савез Крајишких удружења, од званичног

оснивања, крајем маја 2016. године, до краја календарске 2019, тј. за 3,5 године свог дјеловања и рада је остварио ванредно запажене резултате. Од првог дана смо били усмјерени на акције и дјела а мање на састанчења и испразне говоре. Можемо се подичити суштанственим догађајем - организовањем Референдума о Дану и Крсној слави Републике Српске. Ђе је кроз наше мале, али култне просторије, у току дневне свјетлости, прошло 2 500 савјесника са документима из Српске. Затим смо се три пута потврдили за Светог Стевана, организујући, на академском нивоу, прославу најбитнијег Дана за живот Срба у Српској као и саме Републике- „9. Јануара.” Захваљајући агилности руководства, и, третирању јединства српског духовног простора, укључени смо у Одбор за заштиту имовине Срба у БиХ. То јест, катастарски поступак замјене старих земљишних књига са новим. Па и кроз нашу иницијативу

Републике Српске у Србији. Те смо партнерски реализовали више битних пројеката, почев од вишедневних ,,Дана Српске у Србији” преко концерата ,,Стазама Завичаја”, учешћем на Сајму Књига, те сталном одазиву на Дан Устава Српске, крајем фебруара, на двору Старе скуштине у Београду. Три године смо, заједничким снагама, доприносили ,,Завичајном збору - косидби” (трећег викенда мјесеца јуна) у Буковцу, као најупечатљивијој и најмасовнијој организацији Срба Босанске крајине коју организује Завичајно удружење „Мањача“ из Буковца. Што се тиче промоција завјетних књига истине, за које се слабије отварају установе културе, до сада смо 17 наслова приближили јавности. Што је имало одјек код виђенијих Срба и институција. Такође смо 3 филма од националне користи, о доказивању српске истине, приказали у Културном центру и на СПЕНСУ, чиме испуњавамо завјете предака. Затим смо, 3 изложбе, регионалног и општесрпског карактера, значајно предочили љубитељима ликовног израза: ,,Страдање Срба у Ливањском пољу” и два пута чинисмо поставку колоније ,,Путевима предака”. Остала ситнија учешћа, доприноси, везивања људи и региона, знани и незнани завичајни и национални доприноси нек` остану познати Богу и доброчинитељима.“ У даљем току сједнице изабрани су нови органи и њихови чланови, а треба напоменути да је Управни одбор Савеза Крајишника, ради ефикасности, смањио број чланова на седам. За предсједника Скупштине изабран је Синиша Копања, нови – стари предсједник УО је Ранка Срдић Милић, док је за предсједника Надзорног одбора изабран Драган Граховац. Формирано је и ново тијело савјетодавног карактера – Предсједништво Савеза, које по аутоматизму, чине сви предсједници удружења. Сједницом Скупштине Савеза је успјешно предсједавао досадашњи предсједник Здравко Ињац , који се на крају захвалио свима, предао дужност и честитао новоизабраном предсједнику Скупштине, као и осталим изабраним члановима у органе Савеза Крајишника.

СРПСКИ КРАЈЕВИ

је, посредством Покрајинске владе АП Војводине-путем Фонда за пружање помоћи избеглим, прогнаним и расељеним лицима, отворена и канцеларија за информисање о поменутој имовини. Поносни смо сарадњом са Канцеларијом за Косово и Метохију, путем које смо извели, заједно са Градским управама из Новог Сада, дводневну посјету манастирима Косова и Метохије, око Свете Петке 2018. Љета Господњег, као и у прољеће 2019. године. У два наврата смо активирали наше сународнике са личним картама из БиХ да искористе своје право гласа путем поште, прошле године на општим изборима и на пријевременим у Гламочу, децембра 2016. Наш рад је регистровала и предсједница Српске, тадашња премијерка, гђа Жељка Цвијановић, те смо били код ње на пријему у јулу 2018. Разговор је текао оптимистично, у изналажењу ријешења за проблеме Срба с обе стране Дрине. Бивши министар за рад, запошљавање и борачка питања Српске, Миленко Савановић, позвао је делегацију Савеза Крајишника да заједнички обиљежимо 10. октобарДан окупације 13. Западнокрајишких општина. Полагање вјенаца, на два мјеста, за нас је представљало част и испуњавање достојности на дјелу. Као делегација присуствовали смо и 13. септембра 2019. у Дрвару, на првом обиљежавању Дана окупације четири најсрпскије општине изван Србије. Било је дирљиво, патетично и васкрсавајуће. Постали смо уважени од сродних организација, што кровних, што регионалних, што манифестационих, што спортскозабавних. Фино смо дочекани, поздрављени и испоштовани редовно на Вечери Дрина Бирач у Београду, код истоименог удружења. Затим смо присутни путем разних манифестација удружења „Коријени”-Сомбор, посебно истичући сусрете ,,МатицаДијаспора”- ђе смо заступљени учешћем те ,,Ћирилица пише срцем”, ђе се заједнички вежемо са људима из градова Српске. Уназад двије године смо, сарадни-чки узајамни, на централној манифестацији Срба из Хрватске ,,Крушедолска звона. ” У Бијељини смо на ,,Вечери крајишника”, редовно и гости и учесници. Напомињемо, да смо, остварили изванредну сарадњу са Представништвом

СТАЗАМА ЗАВИЧАЈА

УДРУЖЕЊЕ СТУДЕНАТА РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ У НОВОМ САДУ

СЛАТКИШИ ЗА ДЈЕЦУ КОСОВА У Новом Саду у амфитеатру СПЕНС-а одржано је хуманитарно вече на коме су се прикупљали слаткиши за децу са Косова и Метохије.

СРПСКИ КРАЈЕВИ

во хуманитарно вече у организацији „Удружења студената Републике Српске”, у Новом Саду, је било дио акције „Заједно за Космет” на коме су прикупљени слаткиши и пакетићи за српску дјецу на Косову и Метохији. Наиме, улазница је била слаткиш или пакетић, па је прикупљено доста ситних дјечијих радости, онима којима је најпотребније, да покажемо да мислимо на њих. Наступили су млади пјесници, пјевачке етно групе, гуслари, пјевачи итд. Поред извођача из Новог Сада и околине, наступила је пјевачка група „Успомене“ из Дрвара, која је овој вечери дала посебан печат и показала да километри нису препрека да се покаже хуманост на дјелу.

Ову хуманитарну акцију је подржао и Фонд за пружање помоћи избеглим, прогнаним и расељеним лицима АП Војводине, па је тим поводом Душко Ћутило, директор Фонда, рекао: „И раније је било бројних програма, посета и помоћи нашим људима са Косова и Метохије, а ова акција је такође одраз хуманости. Веома ми је драго што је група ових младих људи изнела једну, заиста, племениту акцију и ми као институција смо били ту да их напросто подржимо и дамо неки свој скромни допринос свему овоме. Драго ми је што сам вечерас овде, видим да су скупили заиста доста слаткиша за Децу са Косова и Метохије и сасвим сигурно ће и ова акција тим малишанима улепшати предстојеће Божићне празнике” „С обзиром на то да је акција спроведена крајем године и да је велики број наших студената отишао својим домовима због предстојећих празника, ми смо више него одушевљени чињеницом колико се пакетића скупило у досадашњем периоду”, рекао је Дејан Пудар из Удружења студената Републике Српске у Новом Саду.

„УСПОМЕНЕ” - ДРВАР

УДРУЖЕЊЕ „СРПСКИ КРАЈЕВИ“

У већ добро познатом амбијенту Фрушке Горе, на Поповици је одржана трећа по реду Ликовна колонија ПУТЕВИМА ПРЕДАКА у организацији Удружења „Српски крајеви“ из Новог Сада.

орачати путевима предака није нимало лако, јер су нам оставили богато наслеђе, даровали нам живот и изборили се много пута за нашу слободу. Ипак, умјетници које сваке године окупља ова ликовна колонија, труде се да буду достојни својих предака и оставе завјештање за нека будућа покољења. Сваке године ови ликовни сусрети донесу нешто ново, па је тако било и ове године. Први пут смо имали вајара, односно дуборесцvа у дрвету Бошка Ивића рођеног у Гламочу, а било је прелијепо видјети неколико дјечака и дјевојчица са једноцифреним бројем година живота како се надмећу својим ликовним умијећем. Управо они исписују поруку ове ликовне колоније да, преносећи ПУТЕВЕ ПРЕДАКА итекако мислимо на своје потомке. Са нама је, као и сваки пут до сада, био и Драган Миличић, а вриједно је споменути да је

његова прошлогодишња слика „Крајишник у Новом Саду” нашла мјесто у Председништву Републике Србије. Са нама је од почетка и без изостанка и Драгана Стојичић која не пропушта прилику да нам пренесе своју неизмјерну љубав према завичају, традицији, култури и свему што чини српско културно наслијеђе. Она то заиста носи у срцу и души, у свакој пори свога бића, а то, поред ликовног стваралаштва, показује и ткањем, пјевањем и чувањем свега значајног из српске традиције, што духовног што материјалног. Био је ту поново и Станко Родић, неко кога не треба посебно представљати, бар у сликарским круговима.Треба само напоменути да је његова слика „Си-тница“ са прошлогодишње ко-лоније изабрана и остала као завјештање Музеју Војводине у Новом

СРПСКИ КРАЈЕВИ

ПУТЕВИМА ПРЕДАКА 3

СРПСКИ КРАЈЕВИ

Саду. Посебно је задовољство било видјети три генерације једне породице како заједно, једно поред другога, исписују кистом континуитет завјета. То су Димитрије Коларевић, његова кћерка Снежана Мандић и њен осмогодишњи син Матеја Мандић. Који су, по други пут, са нама. Поново је ту и Стојан Божић, а први пут на овој ликовној колонији били су Јанко Лацо, Маја Стојановић, Владан Нико-лић, Мирослав Шпољарић, Зоран Медић, Мирјана Панчић

и Мирјана Зечевић. Добри домаћини нашим умјетницима у планинарском дому Планинарског друштва „Жељезничар”, на Поповици, су били, као и сваке године, Бранка и Жика. Овај пут ћемо се потрудити да организујемо више изложби са радовима насталим на овој колонији, а свакако очекујемо да се видимо премијерно у Музеју Војводине који нам је и прошли пут био добар домаћин. Пројекат је подржао Покрајински секретаријат за кутуру, јавно информисање и односе с верским заједницама Корачајмо заједно ПУТЕВИМА ПРЕДАКА! Славиша Рујевић

Апел за помоћ Удружење Срба Херцеговине у Мелбурну апеловало је на наше земљаке широм Аустралије да своје донације пошаљу уплатом на рачун отворен у Комонвелт банци са бројем: БСБ 063-154, број рачуна: 10819816. Приликом уплате навести и име особе која прилаже донацију. Такође, за више информација на распологању су и телефони чланова удружења: Веле 0418 341 360, Горан 0448 222 994, Слободан 0402 288 259 и Братислав 0404015625.

К. М. Извор: vesti-online.com

ДИЈАСПОРА ИНФО

25.000. марака како би се посебно помогло болесној и непокретној деци од церебралне парализе. Како се наше просторије налазе на другом спрату, болесној деци је заиста тешко да приступе, често их носе. Заиста би нам увођење лифта помогло у нашем раду – апеловала је на помоћ Славица Булут.

ДИЈАСПОРА ИНФО

ахваљујући помоћи хуманих људи из Аустралије, Удружење за децу и омладину са посебним потребама „Моја Нада” из Невесиња успело је да реновира своје просторије и прилагоди их потребама корисницика и штићеницика те установе. Срби Херцеговине из Мелбурна од 2014. године организовали су завичајне вечери на којима је прикупљана помоћ за установу у Невесињу која се брине и стара о најугроженијим категоријама друштва. За разлику од претходних година Удружење Срба из Херговине неће организовати традиционалну забаву већ ће се помоћ прикупљати посредством медија, као што су МИС ТВ, радио програма „Глас Равне горе” – 3ЗЗЗ, „Вести” и други локални медији на српском језику и Фејсбуку. Захваљујући се земљацима из Аустралије, који су протеклих година послали значајну помоћ за штићенике, директорка Удружења „Моја Нада“ из Невесиња Славица Булут каже да им је сада потребна куповина лифта како би се олакшале свакоднебне активности болесних младих који тамо долазе. – Од владе Републике Српске добили смо помоћ од 30.000 конвертабилних марака, а потребно нам је још

СРПСКИ КРАЈЕВИ

ВЕЛИКА СРЦА ХЕРЦЕГОВАЦА

РАЗГОВОРИ С КУСТУРИЦОМ На Сајму књига у Београду пружила нам се несвакидашња прилика да присуствујемо разговорима са Емиром Немањом Кустурицом. Гостујући на штанду Републике Српске позвани смо у оближњу салу на те разговоре који, очигледно, нису ни најављени, јер је било присутно једва двадесетак људи. Нисмо сазнали ни име новинара који је водио разговор с Кустурицом, али смо успјели да забиљежимо и фотографишемо све што нас је интересовало.

СРПСКИ КРАЈЕВИ

акон приче о Петеру Хандкеу, Нобеловој награди коју је добио и значају те награде за српски род, Кустурица је наставио са причом о глоба-лизму, односно антиглобализму: Мислим да су срећне околности да и ту постоји разноликост. Моје предавање је било везано за глобализацију и разноликост у култури. И рекао сам да је лако бити антиглобалиста са реториком антиглобалисте у Француској, као што је Бернар Анри Леви. Врло је тешко трпити на Косову ту идеју о тој различитости или у Либији гдје је тај човјек одлазио и уствари започињао тамо ратове, био гласник ра-това, а онда најнормалније каже – диверзитет културел, што је контрадикторно

само по себи. Међутим, ето ја мислим да постоје путеви и стазе којима се треба провлачити и некако, као што је углавном у хришћанству гдје су хришћани тјерани по пећинама, бојим се да ће врло слично бити и са нама у једном новом паганском периоду. Студирали сте ,завршили сте режију где вам је предавао Милан Кундера, колико ми се чини. Шта се разликује у томе - научити да се снима филм и научити да се пише? На жалост то је као кад би оживјели Флобера са његовом реченицом, са његовом заклетвом, са његовом темом и када би га ставили да буде жив данас. Постоји та могућност да се занатски приступ филму одржи, али тај занат диктира нестрпљење публике које је створено годинама гледањем реклама. Језик филма је дефинисан језиком рекламе гдје је темпо најважнија ствар и гдје људи једноставно не могу да прате филм који се споро развија. Што би моја покојна матер рекла: - “Добар ти овај филм, само ти је спора радња”. Е данас су сви такви, сваки добар филм је мјерен срцем аутора, бројем откуцаја... Неко ко је нервозан, филм иде брже,коме је притисак крвни нижи он прави филмове као Бергман. То је било природно вријеме које смо спомињали 70 и више година. Ово вријеме у коме ми живимо, оно једноставно унификује укус публике која трза само на добар расплет, а филмски

у Србији, али то ми није важно, пошто Србија трпи углавном, као што у социјалном смислу развија аутошовинизам врло успјешно, тако и у културном смислу себе предаје систему притиска на који холивудске продукције изводе надљудским ухом. Дакле, усхићење које произведе једна секвенца или дуг пут до неке реченице, неког одломка који заправо узбуђује онога човјека, у овом случају мене. То је сасвим довољно да би то задовољство у једном низу тих елемената, те цјелине, било пут до коначног осјећања које је имао, рецимо, Јован Јеванђелиста или Павле или било ко, док је писао, јер она су писана заправо да би човјека дигли на усхићење. Она се у дословном преводу зову радост. Помињали смо сада Србију и аутошовинизам. Малопре смо причали са људима из Републике Српске и кажу да су били врло успешни учесници на сајму и по трећи пут добијају награду за идаваштво „из дијаспоре“. Како на то да гледамо, како о томе да се размишља, да ли онда испада да

СРПСКИ КРАЈЕВИ

језик јој није важан. Као што је уосталом у успјешној литератури. Огољени језик са фразама које су чисте и јасне, у којима нема атрибута, у којима нема пуно замешетељства и духовних замки које треба савладавати. Него постоји социјална тема као и циљ и средство и нешто што диктира стил. Нешто што је брже, то се лакше чита, што мање запиње и што мање препрека, лакше ћемо проћи кроз књигу. А у филму, што лежерније и са што мање претензија да се тумачи човјекова егзистенција, то ће бити успјешније. И то везује уствари све облике изражавања данас. Рекламе, како рече Волтер Солд у својој књизи „Волтерова копилад“ мисли на Волтера од како је смишљена електронска слика са својом перфекцијом, ми смо навикли да сами себи угодимо а да се не крећемо према светом тројству, не схватајући да свака слика коју направимо је дио неке идеологије. Е сад, када би ово изговорили на неком скупу у Француској или Њемачкој ту би било и звиждања вјероватно, јер људи не би разумјели о чему се ту говори, пошто је ход према светом тојству код њих завршен негдје у 15-16 вијеку. Остатак до двадесетог је било кориштење религије, не као форматирање морала, него као употреба у освајању свијета и они једноставно не би разумјели зашто један амерички социолог пати за прохујалим временима када је можда тај индивидуалац и могао да се сретне са идејом о колективизму. Он данас не зна куда ће. Када би ово што сам ја рекао била база неког филма, тај филм би пропао зато што његов израз не би трпио занатске основе неког ко је учио режију, него би био најбољи неки режисер реклама који учи да слуша продуценте и који поштује жеље продуцента а најмање изражава своју дубоку рефлексију или оно како доживљава данашње вријеме кроз све аспекте који су некада били важни, од историјског утицаја и лома до индивидуалног и егзистенционалног које је нама било најважније. Снимали сте филмове, пишете књиге и снимаћете опет фимове. Шта је ту исто у томе када припремате и снимате један кадар и када пишете једну реченицу? Знамо које су разлике, о томе не морамо да причамо, али шта је то што је заједнички садржилац у вашем искуству? Метафора ,парабола - оно што је Исус Христ Назарићанин иговарао, Матија Бећковић то ради исто данас. Кад неко хоће да направи добар филм он мора да рачуна на збир кадрова у секвенцији, начин на који су поредани, треба да произведу јеванђеље, треба да произведу усхићење и радост. Ја сам наставио тај пут кроз музику. То није познато

СРПСКИ КРАЈЕВИ 12

сте и ви уметник из дијаспре? То значи да је језик који се овдје успоставља примарно политички, и тај језик се користи да би се задовољавале наше комшије које своје нације граде на антисрпству а не на својој нацији. Ово озбиљно говорим зато што је то тако. Није изадаваштво Републике Српске на неком другом језику него на српском језику, ал` то је оно што читаву ствар чини бесмисленом. Они, да би подмирили све, они у ствари вама дају те награде и тиме су обезбјеђени, а овамо дају награде које су такође, што би рекли, компромисне. О свему смо причали, кренули смо у ствари од теме књиге и снимања, и споменули сте да је било грдне муке док сте читали ту прву кљигу, али нам нисте рекли коју књигу? ‘’Магареће године’’, то је једино на шта сам пао на крају, али то су стварно биле муке живе, то су била подметања под главу, поред главе, тај отпор који сам ја пружао према књизи није могао да се заврши другим него да се бавим неком умјетношћу и то је управо имало свој хепи енд у тој

првој фази. Хепи енд је наставио са нечим што сам тек касније сазнао, а човјек многе ствари касније сазна. Карл Мај, дакле, сви они који су тај геноцид над црвенокошцима изводили су моји јунаци, а мени се свиђали детаљи. Мени се свиђао шешир од крзна и онај дабров реп, мени се свиђао тај шминкерај иако ми никад није успјело да ја будем тај шминкер. Свиђало ми се све оно што није у складу са оним што сам ја могао да постанем и што сам постао касније, а онда су били ти судари који су у крају гдје сам живио ишли ка једном, да дјевојке кажу и мангуп и паметан, што је суштински било непомирљиво. Међутим у многим случајевима, у крају гдје сам ја живио, једно с другим се мирило и није случајно да директор Архива Србије мене назива друмски разбојник. Зато што је у ствари моја инпулсивност остала иста као прије 20-30 година, а суштински је образовање помагало да се тај један дио личности помири са оним чиме човјек мора да се помири са оним са чиме човјек мора да се помири, а притом не мора да иде на депилацију да скида и да кука, кукала ми мајка гдје сте ме довели. Шта је ово, ко је ово? Дакле боље је образовати се, него скидати с прса, леђа, болним процесима депилацијом, како би био савремен. Уз констатацију да „књига не боли“ и шалу да би то могао да буде слоган неког следећег сајма књига, завршени су ови несвакидашњи разговори са једним од наших највећих интелектуалаца – Емиром Немањом Кустурицом. Приредио Славиша Рујевић

ПОРТРЕТ

МАРИЈА ТРАНДАФИЛ

Извор Википедија

СРПСКИ КРАЈЕВИ

АРИЈА ТРАНДАФИЛ, рођена Поповић, (Нови Сад, 25. децембар 1816 — Нови Сад, 14. октобар 1883) је била позната српска добротворка, често називана и „највећом српском добротворком”. Одликована је орденом Црвеног крста. Између осталог, подигла је зграду за сиротиште у којој се данас налази седиште Матице српске. Марија Поповић је рођена у Новом Саду, 1816. године, угледној ћурчијској породици Поповић. Не зна се много о њеном школовању, а постоје подаци да је била писмена и да је читала немачку литературу. Удала се за Јована Трандафила, грчког трговца крзном из Ердеља (Трансилванија), који овом женидбом добија право за насељавање у Нови Сад и статус слободног грађанина вароши. Тада купује кућу у Главној улици («Својина») у коју се усељава са супругом. Веома брзо је успешном трговином удвостручио свој капитал. Зарађени новац Марија и Јован Трандафил улагали су, пре свега, у куповину кућа и у добротворне сврхе. Од 476 јутара земље образовали су задужбину за школовање сиромашне, даровите деце. Један део имовине поклонили су болницама у Новом Саду, Сомбору и Осијеку, а обновили су и Николајевску цркву у Новом Саду, иконостас Успенске цркве, као и јерменско-католичку цркву. Мермерни крст, који се данас налази у Саборној цркви у Новом саду, направљен је по налогу Марије Трандафил. За време Првог Српско-турског рата (1876.) била је председница одбора за прикупљање помоћи рањеницима. Основала је Завод за српску православну сирочад, под управом Матице српске, а новчано је помогла и подизање здања Завода. Зграда је завршена 1912. године, када је у ово здање смештена и градска читаоница. Марија и Јован Трандафил сахрањени су у крипти Николајевске цркве у Новом Саду. Сву своју имовину Марија је завештала Српској православној цркви и Матици српској.

СТАЗАМА ЗАВИЧАЈА

МАТИЦА ДИЈАСПОРА

СРПСКИ КРАЈЕВИ

авичајно удружење Срба „Коријени” је од 4. октобра до 6. октобра организовало своје традиционалне сусрете „Матица Дијаспора“. Овим програмом Коријени су обележили 800 година аутокефалности Српске Православне Цркве. Програм је почео у петак 04. 10. у Свечаној сали Града Сомбора где је на тему „Перспективе Срба у региону“ говорио Миодраг Линта, председик Одбора за дијаспору и Србе у региону Народне скупштине Р. Србије а програм је подржао и Милован Дрецун, председник Одбора за Косово и Метохију. Пре-пуна сала Жупаније је могла да чује о многим проблемима али и јаснијим перспективама Срба у региону. У субота је након дочека гостију отворена изложба „ Наши крајеви“ у малој сали Српске читаоница “Лаза

Костић”. На изложби су се представили Срби из Вуковара, Дубровника, Републике Српске, Лике, Кордуна, Бачке преко својих КУД-ова и различитих организације који их окупљају. Програм и изложбу је отворио Душко Ћутило директор Фонда за пружање помоћи избеглим, прогнаним и расељеним лицима АП Војводине Округли сто на тему „ Перспективе Срба“ је почео истог дана у 11h. Уводничар мр Влада Ђурковић је говорио о аутокефалности Српске Православне Цркве којом је Свети Сава отворио перспективу Србима која траје већ 800 година и која ће трајати вековима. Мила Ћатовић је говорила о страдању Срба у НДХ а поводом 80 година почетка Другог светског рата. Испред Матице Српске из Дубровника је говорио Милопрад Буха, и истакао да само очување културних основа може

СТАЗАМА ЗАВИЧАЈА

сусрета где је своје стихове говорило око 20 песника из Апатина, Новог Сада, Шамца, Вуковара, Дубровника, Прњавора, Добоја, Вуковара. Франкфурта, Пећи, Горњег Милановца. У недељу су се учесници опет сакупили у Српској Читаоници и кроз неформалан разговор истакли да ови сусрети веома значе свим градовима и заједницама Срба у њима јер потврђују везу Матице и Дијаспоре као и Срба у региону. Истог дана навеће мушка певачка група “Чауши” је одржала и свој концерт којим су овогодишњи сусрети и завршени.

Мр Влада Ђурковић

СРПСКИ КРАЈЕВИ

отворити и перспективу за даљи развој. Испред удружења Срба Косова и Метохије је говорио адвокат Миладин Дабетић. Боро Ркман из Вуковара, Љиљана Браловић из Горњег Милановца, Илија Павловић из Шамца , Ранка Срдић из Новог Сада сви су у својим излагањима истакли да је Србима преко неопходно јединство односно саборовање које већ 800 година негује Српска православна Црква и да је једина јасна перспектива она која народ везује за Цркву. Свечани ручак за госте и све учеснике је уприличен у сали Сомборске црквене општине СПЦ. Сала Дома ученика била је место одржавање књижевног

ВАЖНОСТ МАНАСТИРА ЗА СРПСКИ ИДЕНТИТЕТ У Вуковару је промовисана књига „Српске манастирске библиотеке до краја 18. века“ чији је аутор др Жарко Војновић који је иначе у овом граду завршио основну и средњу школу.

СРПСКИ КРАЈЕВИ

арко Војновић је аутор неколико књига, а тема књиге „Српске манастирске библиотеке до краја 18. века“ уједно је и његова докторска дисертација. За тему манастирских библиотека заинтересовао сам се још пре десетак година када сам случајно доспео до манастира Војловица код Панчева са жељом да на књиге манастирске библиотеке ставим печате пошто их тамо није било, јер кад печата нема не зна се ни чија је књига. Међутим, листајући те књиге мени су почеле да се отварају приче из прошлих векова, онда сам почео да гледам архиву тог манастира и тако сам осетио потребу да нешто о томе напишем. На тај начин је за неколико година настала књига о манастиру Војловица. У међувремену сам почео да радим докторску дисертацију и јавила ми се потреба тј. идеја да не мењам тему него да то што сам урадио у

манастиру Војловица применим на шири простор – истакао је Војновић гостујући у Српском културном центру.

Руске књиге у српским црквама По њему судбина књиге и судбина народа су идентичне, јер кад народ напредује, напредују и књиге и библиотеке, а кад народ страда, страдају и његове библиотеке. Манастири су, испоставило се, основне идентитетске тачке ослонца народа кроз векове. Тамо где су постојали манастири опстајао је и народ без обзира на многе сеобе које су се дешавале. Народ се око тих манастира окупљао, парохијских цркава је било јако мало. Зато је тема идентитета јако важна и за тему о манастирским библиотекама јер да би манастир опстао у својој основној функцији, а то је богослужење, немогуће је ако он нема своје библиотеке – нагласио је Војновић. У овој књизи поменуте су и билиотеке или одређене књиге и парохијских цркава у Вуковару и околини, а сам аутор навео је и пример како се у то време долазило до књига које су биле изузетно скупе. У 18. веку кад се политичка ситуација мало смирила после Великог бечког рата, у нашој цркви је морало доћи до попуњавања фонда библиотека. Књиге су у то време биле страшно скупе, толико да

Данас нам се по први пут, чини ми се, у Вуковару представио Жарко Војновић који је аутор неколико књига. Када је у питању књига „Српске манастирске библиотеке до краја 18. века“ морам рећи да се ради о једној значајној књизи која по први пут на један целовит начин обрађује тему и манастирских библиотека и књига у манастирима захватајући период од средњег века па све до краја 18. века. У овој књизи аутор говори о свим аспектима који се тичу књига у манастирима, а ваља приметити да књига у манастирима у првом реду има своју функцију, а то је литургијска функција, па су и саме манастирске збирке најпре биле везане уз литургијске књиге, а тек касније у њих улазе и богословске, док су се временом богатиле и књигама из свих других области – истакао је Чалић. Жарко Војновић тренутно ради у Народној библиотеци Србије на библиографском одељењу као руководилац пројекта ретроспективне библиографије, а издавач промовисане књиге је Градска библиотека Панчево где је Војновић радио неколико година. Срђан Секулић

СРПСКИ КРАЈЕВИ

то данас не можемо да схватимо, основни комплет књига од неких 25 примерака коштао је као данас мања библиотека од неких пет хиљада књига. Библиотека вуковарске православне цркве у то време има углавном руске књиге јер у то време српских књига није било, српска књига се не штампа кроз читав 17. век. Књиге су се могле набављати једино у Русији, а набављале су се на неколико начина или су наши ишли у Русију па су их куповали или су одлазили на наше вашаре где су долазили руски трговци који су називани Москови и они су довозили по читава кола књига. На тај начин су вероватно и вуковарске књиге набављене – објаснио је аутор ове књиге о српским манастирским библиотекама. На промоцији Војновићеве књиге говорио је и вуковарски историчар Боривој Чалић као добар познавалац и ове тематике, али и самог аутора.

ОМЛАДИНА ВИСОКЕ КРАЈИНЕ У СРБИЈИ

онд за пружање помоћи избеглим, прогнаним и расељеним лицима АП Војводине био је покровитељ и домаћин омладини из општина Дрвар, Босанско Грахово и Гламоч, која је посјетила Србију. У оквиру ове посјете најприје је организован пријем у Председништву Републике Србије када је госте примио Генерални секретар председника - Никола Селаковић. Омладина је посјетила и Скупштину АП Војводине и упознала се са радом ове институције као и Градску кућу

СРПСКИ КРАЈЕВИ

фото: ЈОВАН ЧИЧА

у Новом Саду. Други дан посјете био је резервисан за обилазак Православног манастира Велика Ремета на Фрушкој гори као и обилазак Петроварадинске тврђаве. На почетку ове посјете у Председништву Републике Србије, Никола Селаковић је пожелио гостима пуно успјеха у животу, раду и образовању, а прије свега их је упознао са историјом и значајем институције и зграде у којој се налазе. Као прави домаћин, провео је омладинце из Високе Крајине кроз све одаје

фото: ЈОВАН ЧИЧА фото: ДЕЈАН КУДРИЋ

СРПСКИ КРАЈЕВИ

Председништва, приповједајући им о многим важним личностима и догађајима који су се овдје одиграли. Ипак, најважнија порука од стране Николе Селаковића, је била да не напуштају своја огњишта и да својим радом и ангажовањем учине свој крај љепшим мјестом за живот, нагласивши да ће у томе, као и до сада, имати велику подршку и помоћ Председника Србије. У Скупштини АП Војводине омладинци су могли чути нешто и о историји и значају ове институције, гдје су се освјежили и затим посјетили Градску кућу Града Новог Сада. Незаобилазан је био и обилазак Петроварадинске тврђаве, али свакако духовно најбогатија је била посјета Манастиру Велика Ремета. Игуман овог манастира, отац Стефан, је послије литургије, уз посну трпезу, одржао пригодну бесједу свим вјерницима и посјетиоцима, а чуле су се и гусле, као и стихови Ранке Срдић Милић. Један од најзаслужнијих за ову посјету, директор Фонда, Душко Ћутило је истакао: - „Била ми је велика част и задовољство да будем домаћин овим младим људима. Фонд је у претходне две и по године успоставио изузетну сарадњу са овим општинама које смо у више наврата посетили а иницијативу омладинске организације Дрвар којом су изразили жељу да посете

Србију смо прихватили са великим задовољством. Веома је важно унапређивати сарадњу нашег народа у свим крајевима у којима живи а посебно сматрам да је важно подржавати програме и пројекте омладине који су будућност средина из којих долазе. Захваљујем се свим институцијама које су организовале пријем нашим гостима а најјачи утисак је сасвим сигурно оставила посета Председништву Републике Србије када нам је домаћин био Генерални секретар председника Никола Селаковић. Такође бих похвалио и омладинску организацију из Дрвара која је иницирала ову посету која ће, верујем, оставити позитиван траг у ссећању младим људима. Ми ћемо им у наредном периоду бити сигуран и поуздан партнер у релазацији предстојећих пројеката који би требало да побољшају друштвени живот младих у овим општинама.“

СРПСКИ КРАЈЕВИ

фото: ДЕЈАН КУДРИЋ

Уз ријечи захвалности Фонду и Душку Ћутилу, предсједник Омладинске организације „Дрвар“, Жељко Папак је додао: „Ова посјета имала је и радни карактер јер смо разговарали са господином Селаковићем о нашим потребама, на који начин можемо да побољшамо друштвени живот младих у нашим општинама и како да зауставимо одлазак младих. Добили смо позив за нови сусрет у мају мјесецу, а до тада ћемо радити на прављењу листе приоритета, како бисмо имали конкретне предлоге, како нам Република Србија, може помоћи у рјешавању ових проблема. Једно веома лијепо путовање, искуство, дружење 40-ак младих људи али и велика нада у боље сутра, да нисмо заборављени, да се можемо ослонити на некога чија помоћ сигурно неће изостати.“ Славиша Рујевић

УДРУЖЕЊЕ „СРПСКИ КРАЈЕВИ“

1. КОНГРЕС ПРИВРЕДНИКА СРПСКИХ КРАЈЕВА

бзиром да је Удружење „Српски крајеви“ до сада радило на очувању културе и традиције и обједињавању српског културног простора, жељели смо да одемо и корак даље и покушамо да повежемо привреднике, локалне и регионалне заједнице и представнике цивилног сектора свих српских крајева. То је уједно и главни циљ овог Конгреса, па смо позвали представнике привредника, локалних и регионалних заједница, државних и покрајинских институција, те представнике удружења

да на ,,једном мјесту“ упознају једни друге са проблемима и успјесима у пословању, друштвеном животу и опстанку српског народа у угроженим подручјима. Један од циљева овог пројекта је баш помоћ у развоју локалних заједница у којима је угрожен опстанак, па смо имали представнике српских општина у Федерацији БиХ и рубним подручјима Републике Српске, који су нас упознали са развојем привреде и проблемима у матичним срединама. Дакле, општи циљ пројекта је међусобно повезивање локалних заједница са привредницима и удружењима (цивилни сектор), чији смо и сами представници. Желимо направити овај Конгрес традиционалним, и у наредним годинама окупити што већи број учесника из разних српских крајева, међусобно их повезати и помоћи свима да буду успјешнији фото: ЈОВАН ЧИЧА

СРПСКИ КРАЈЕВИ

У Привредној комори Војводине у Новом Саду- Мастер центар Новосадског сајма је одржан 1. КОНГРЕС ПРИВРЕДНИКА СРПСКИХ КРАЈЕВА.

СТАЗАМА ЗАВИЧАЈА СРПСКИ КРАЈЕВИ 22

Поред привредника и представника удружења, на Конгресу су дискутовали: Славиша Рујевић, председник Удружења „Српски крајеви“ Млађен Цицовић, директор Представништва Републике Српске у Србији Др Јован Вујичић, генерални секретар Привредне коморе Војводине Душко Ћутило, директор Фонда за пружање помоћи избеглим, прогнаним и расељеним лицима АП Војводине Бранислав Бандић, помоћник покрајинског секретара за привреду и туризам Сергеј Тамаш, помоћник покрајинског секретара за привреду и туризам Небојша Војновић подсекретар Покрајинског секретаријата за регионални развој, међурегионалну сарадњу и локалну самоуправу Душица Рунић, начелница Општине Дрвар Небојша Радивојша, начелник Општине Гламоч Милан Грбић, начелник општине Петровац-Дринић Ранка Срдић Милић, председница „Савеза крајишких удружења“ као представник цивилног сектора – удружења

Конгрес, у будућности очекујемо бољу сарадњу међу свим учесницима, као и њихов напредак у развоју и јачање међусобне повезаности неким заједничким пројектима.

- Сви учесници су били једногласни да је овај Конгрес оправдао очекивања и указао на неопходност повезивања привредника, удружења (цивилног сектора), локалних, регионалних, покрајинских и државних институција, а све то у циљу економског развоја свих српских крајева. - У име Представништва Републике Српске у Србији, директор Млађен Цицовић, је указао на потребу за оваквим окупљањима, дао велику подршку Удружењу „Српски крајеви“, обећао подршку у наредним годинама и позвао све учеснике да дају свој максимални допринос овом Конгресу у будућности. - Од стране начелника општина Дрвар, Гламоч и Петровац-Дринић, које су међу најугроженијим крајевима за опстанак и останак становништва, је упућен отворен позив привредницима да улажу у ове српске крајеве истичући потенцијале, природне ресурсе попут шумског богатства, различитих видова пољопривреде, туризма, те могућности за покретање породичног посла. Закључено је да би за запошљавање у овим крајевима, у почетку, било најбоље наћи начин да се подржи оснивање малих и средњих предузећа и породичног бизниса. На предлог Душице Рунић, начелнице општине Дрвар, закључено је и да би била неопходна улагања у финалну производњу, јер до сада су у укупној привреди ових крајева најмање заступљени управо финални производи.

у свом раду. Намјера нам је, такође, допринијети Новом Саду у развоју конгресног туризма тј. да добије још једну значајну манифестацију која би била препознатљива и посјећена. Уколико успијемо у нашим намјерама, везаним за овај фото: ЈОВАН ЧИЧА

СТАЗАМА ЗАВИЧАЈА - Запошљавањем, културним, спортским и разним другим садржајима омогућило би се младима да остану на својим огњиштима у угроженим подручјима. - На предлог Небојше Војновића, подсекретара у Покрајинској влади, утврђено је да је у локалним заједницама неопходно обезбједити прецизну евиденцију индустријских зона, регулисане имовинско-правне односе, те дефинисати све неопходне услове за инвестиције. Као позитиван примјер, наведено је улагање ,,Јумка“ Врање у општини Дрвар и запошљавање 100 радника, уз подршку Председника Србије. - У наредном периоду неопходно је радити на обезбеђивању услова за увођење у законске оквире помоћи Србије према Републици Српској и српским општинама у Федерацији БиХ. - Потребно је изнаћи законске могућности да Покрајинска влада подржи старт-ап предузећа и остале видове запошљавања у општинама Дрвар, Гламоч, Босанско Грахово и Босански Петровац. - На предлог г. Млађена Цицовића, закључено је да је неопходно направити допис и организовати састанак са Комесаром за избеглице г. Цуцићем, те предложити могућности помоћи избјеглим лицима – повратницима у повратничким срединама у виду запошљавања.

- До наредног Конгреса обезбједити учешће представника локалних заједница и привредника и из многих других српских крајева, како би били свеобухватнији. - Уз констатацију, да је тренутно недовољно добра комуникација са привредницима, закључено је, да се до наредног Конгреса та ситуациација побољша и да се сви учесници обавежу да обезбједимо бројније учешће привредника. - Завршни закључак свих учесника је да је Конгрес био веома успјешан и да је покренуо многа важна питања у економском повезивању српских крајева с могућношћу помоћи најугроженијим подручјима. Пројекат је подржала Покрајинска влада. Славиша Рујевић

СРПСКИ КРАЈЕВИ

фото: ЈОВАН ЧИЧА

СТАЗАМА ЗАВИЧАЈА СРПСКИ КРАЈЕВИ 24

КРАЈИШНИЦИ У ВОЈВОДИНИ

рпски сјевер, како људи што љубе род и племе, воле ословити највећу житницу бивше државе-Војводину, одавно краси национално шаренило регионалне китњастости. Равница је одувијек била миграциона зона, а посебно посљедња два вијека. Неко је одлазио, неко је затицан неко је досељаво и то је стварало хетерогеност простора у националном смислу. Одређене локалне заједнице или појединци, који би долазили нa нове просторе, доносили су своју културу, обичаје, менталитет и завичајна начела. Свако вријеме је имало своје ,,центре моћи” који су мијењали етничку слику

имигрантског подручја, рад властитих интереса. Још од Велике сеобе Срба 1690. под патријархом Арсенијем Чарнојевићем, који је довео тзв. Србе пречане са собом на просторе данашњег Баната, Срема и Бачке, Војводину краси стална ,,нивелација‘‘ људског фактора. Мијењана у територијалном смислу, некад мањих, некад већих граница, и данас не јењавају аспирације одређених комшија, кад је природна датост пољопривредног потенцијала од Бездана до Делиблатске пешчаре у питању. Сами Господ зна колико је демографских офанзива било на простору, некада јужне Aустроугарске, некада КСС, неколико Југославија, и из посљедњег периода сјеверне Србије. Опште је познато да су се и из Војводине у 18. вијеку исељавали Срби у Русију и Украјину. Вазда су се истицали као добри војници и плаћали разне данке граничећи. О томе је писао велики Милош Црњански. Но, апострофираћу, у тексту, само ломни 20в. и етничка гибања у њему.

СТАЗАМА ЗАВИЧАЈА цији Срба из рубних дијелова СФРЈ. Данас по демографскоструктуралним процјенама на простору Баната, Бачке и Срема живи близу 2.000.000 становника. Од тога је више од трећине колониста, њихових потомака, као и задњег таласа који си обрео у току и послије Отаџбинско-одбрамбеног рата, 90-их прошлог вијека. Како смо попуњавали празне пограничне просторе у свим ешалонима доласка, скоро да нема села и насељеног мјеста гдје нема српске прекодринске породице, историјски или задњеталасно, домигољене. Спомиње се, у изворима неких 114 села и градова послије НОБ-а. Долазак посљедњих тзв. ,,избјеглица” 90-их је и логичан и разумљив. Рођачке и земљачке везе су одредиле опредјељења у игри судбине. Данас смо у равници озбиљна и доминантна скупина са прекодринском етикетом. Но, мора се констатовати да бројка

СРПСКИ КРАЈЕВИ

Први свијетски рат је окончањем отворио могућност доласка, под војвођанско небо, одређеном ешалону. Као награду Солунским добровољцима краљ је додијелио земљу и имања истакнутијим и заслужним. Знајући да су Њемци у 18в., у три таласа досељавани у Војводину, с циљем проширења германског фактора на Балкану, а да су 1944. као припадници злочиначког народа, помјерени са имања тзв. фолксдојчерске позиције су заузеле српске породице, из пасивних терена, унапређене за значајан допринос НОБ-у. Од 1945-1948. стигло је на просторе Војводине 250.000 Срба путем тзв. Агреарне реформе и Колонизације. Већином су то били Срби Крајишници. Одређен дио је отишао даље, одређен се ,,примио”, одређен се, због тежег прилагођавања вратио. Знаменити грмечки приповједачки просвјетитељ, Бранко Ћопић, приближен екранизацијом ,,8. Офанзиве”, кроз одређене јунаке, најбоље је приказао сусрет брђана и равнице, несналажење, згоде, незгоде, каљава села прихватање и одустајање одређеног дијела - враћање назад, војних граничара из ,,воза без дневног реда”. Економске миграције (1948-1968) које су захватиле западну Европу, нису мимоишле ни војвођански простор. Сматра се да је тад, пристигао на тло равнице, скоро исти број као и у Колониза-

СТАЗАМА ЗАВИЧАЈА СРПСКИ КРАЈЕВИ 26

није у релацији са складом и повјерењем међу нама. Типично српски. Срећемо се, тражимо спојне тачке у сарадњи и дружењу, има доста и успјешног али је колективна зрелост и одлучност још у повоју. На сву срећу, духовност и елементи очувања завичајних карактеристика су на дијелу. Мноштво фолклорних друштава, завичајних удружења, клубова и пјевачких група које његују наматеријалне врлине поднебља поријекла су активне и доприносе укупном српском насљеђу. Све је добило замајац и умножавање крајем 20в. кад нас је нестало или остало у траговима диљем динарских простора. Логична је била хиперпродукција, као одговор на носталгију, али у исто вријеме и схватање суштине културног идентитета. Јер регионална духовност, ма ђе се затеко појединац, чува га као властито чедо у крилу и враћа наду у васкрс српских вјековних огњишта. Протоком времена се изби-

стрила поплављена ријека скрибоманије, покушаја, имитација, залета (под)стваралачке моћи и немоћи динарских брђана у Панонији. Сад се већ знају адресе друштава и појединаца који су истинити прегаоци и достојни етници. Политика, ђавоља работа, нас уситњава и арчи на различите таборе на штету поријекла. Утапамо се, обесмишљавамо припадање, не марећи за завјештања предака. Што нимало није добро. Бојим се да ћемо остати само у рукописима као једна племенито-поносно скупина-Динарци, која се (и)стопила, асимилара и изгубила форму, суштину и јачину гена. Ако је то сплет несрећних околности, императив накарадне стваности или нешто треће, може се констатовати, појмити и слично, али је са другу страну тужно и жалосно, што свјесни поменутог ништа озбиљно и не предузимамо. Ако се и појави јединка пред колективним и системским нехајем, бива неозбиљно схваћена, брзо изопштена и проглашена за непожељну у близини. Док год држава, преко адекватних механизама, не институционалише оквир за бригу о Крајишницима, њиховом идентитету, култури, говору, благу идр., полако ћемо копнити и прелазити у заборав. На крају, нека свима који су однекле дошли, а поготово онима који су проћерани буде уз јутарњу и вечерњу молитву, подједнако-уз амин, и ријеч: завичај! На здравље и спасење. Нови Сад, по Ваведењу 2019. Ранка Срдић Милић

Часопис „Српски Крајеви“ је подржала Градска управа за културу Града Новог Сада

Часопис „Српски Крајеви“ је подржаo Покрајински секретаријат за културу, јавно информисање и односе с верским заједницама

Ставови изнети у подржаном медијском пројекту нужно не изражавају ставове органа који је доделио средства.

ИНТЕРВЈУ: ДУШКО ЋУТИЛО

ФОНД ПОВЕЋАО И УНАПРЕДИО АКТИВНОСТИ

Можете ли нам направити неку ретроспективу шта је урађено у последње четири године? Фонд за пружање помоћи избеглим, прогнаним и расељеним лицима АП Војводине је у периоду од 20162019 реализовао бројне програме и пројекте којима смо желели да обезбедимо стамбено збрињавање али и економско оснаживање наших корисника. Поносан сам јер смо заиста имали велику подршку Покрајинске владе а то се види најбоље кроз финансијску подршку нашим програмима. Наиме, буџетом за 2016.годину је за рад Фонда издвојено око 50 милиона динара а нпр. 2018.годину смо завршили са преко 96 милиона динара што говори о константном повећању средстава за наш рад. Посебно сам поносан на чињеницу да смо кориговали програме стамбеног збрињавања, тако да је од 2018.године помоћ за куповину кућа као и помоћ у набавци грађевинског материјала бесповратна. У периоду од 2016-2019.године смо купили 67 кућа, укупне вредности 62,5 милиона динара, затим 190 породица је добило помоћ у виду грађевинског материјала и за те намене је издвојено 52,8 милиона динара. За програме економског оснаживања је издвојен 51 милион динара и путем овог програма помоћ је добило 299 корисника. Морам да истакнем да су ми посебно драги подстицајни програми који смо реализовали а тичу се награђивања најуспешнијих ученика средњих школа и студената. Путем ових подстицајних програма новчану помоћ је добило 367 ученика и студената а за ове намене смо издвојили преко 20 милиона динара.

Које програме сте наставили или унапредили, а који су нови уведени? Као што сам већ напоменуо, изменили смо програме стамбеног збрињавања, тако да од 2018. године наши корисници добијају бесповратну помоћ. Као новина уведен је програм за награђивање најуспешнијих студетата и за те намене смо за ове две године издвојили 6 милиона динара. Да бисмо подстакли и женско предузетништво, увели смо и програм за економско оснаживање жена из породица избеглих, прогнаних и расељених лица. За две године, колико постоји овај програм помоћ је добило 46 жена укупне вредности 8 милиона динара. Све остале програме које је Фонд и раније реализовао смо задржали али смо их у појединим сегметима кориговали и унапредили. Обзиром да смо обавештени о отпису дуговања за стамбено збрињавање, можете ли нам појаснити о чему се ради и колика

СРПСКИ КРАЈЕВИ

Фонд за пружање помоћи избеглим, прогнаним и расељеним лицима основан је 2006. године ради пружања помоћи и обезбеђења трајног збрињавања особа која имају у складу са законом статус избеглих, прогнаних и расељених лица са боравиштем, односно пребивалиштем на територији Аутономне Покрајине Војводине. Душко Ћутило је, као директор, на челу Фонда од 2017. године. За то вријеме, Фонд је увео много новина, задржао и унапредио постојеће програме, па се разговор с њим намеће као потрба, задовољство и потврда.

СРПСКИ КРАЈЕВИ 28

програмима Фонда, ова одлука додатно потврђује озбиљну преданост свих институција у АП Војводини а у вези са стамбеним збрињавањем избеглих, прогнаних и расељених лица. Дакле, овом одлуком ће 425 породица бити ослобођено враћања преосталих дуговара према Фонду у износу од преко 97 милиона динара. Осим тога, важно је напоменути да ћемо према свим корисницима који су до дана доношења ове одлуке у потпуности измирили своје обавезе бити праведни и одговорни тако што ћемо у току 2020 и 2021 године путем посебних јавних позива овим породицама доделити грантове грађевинског материјала како би додатно побољшали услове становања. Покренули сте и сарадњу са завичајним и избјегличким удружењима? На територији АП Војводине данас живи велики број људи који су пореклом из прекодринских краjeва и то је последица миграција у 20 веку али и услед ратних дешавања на простору бивше СФРЈ велики број тих људи нашао је своју сигурност у Републици Србији. Према попису избеглица 1996 године у Србији је пријављено преко 600 хиљада избеглих и прогнаних лица а ако на то додамо и преко 200 хиљада интерно расељених лица са Косова и Метохије онда морамо констатовати да се заиста ради о великом броју људи којима је од тог периода до данас потребна подршка. Српки народ са простора Славоније, Барање, Кордуна, Баније, Лике, Далмације, Босанске Крајине, Романије, Херцеговине али и са Косова и Метохије, окупљањем у завичајним и избегличким удружењима негујe културу сећања на свој завичај али и на све посебности и вредности краја из којег потичу. Веома је важно подржавати програме ових удружења и поносан сам на чињеницу да смо можда институционално гледано, направили управо највећи помак у свом раду управо на овом пољу. Само у току 2019. године смо подржали преко 70 пројеката ових удружења а у периоду од 2016-2019.године за ова удружења као и за подршку повратничким срединама смо издвојили преко 36 милиона динара. Поносан сам јер смо обишли завичајне скупове готово свих удружења од Суботице до Панчева и са њима успоставили пријатељску и

фото: ЈОВАН ЧИЧА

су средства у питању? Фонд је у претходним годинама, у периоду од 2007-2017.године додељивао бесповратно 50% средстава за куповину сеоских кућа и набавку грађевинског материјала за завршетак започете градње, а преосталих 50% су наши корисници имали обавезу да врате у периоду од 10 година. Ми смо у више наврата, како писменим тако и усменим путем обавештавали кориснике о стању њихових дугова али због чињенице да се заиста ради о људима који су скромних примања, велики број истих имају и озбиљне здравствене проблеме тако да нису били у могућности да на време измире своје обавезе. То нас је подстакло да иницирамо доношење одлуке којом ће се отписати дугови избеглим, прогнаним и расељеним лицима који су у том периоду били корисници програма стамбеног збрињавања. Ову одлуку је на предлог Покрајинске Владе усвојила Скупштина Аутономне Покрајине Војводине на свом заседању које је било 20.децембра 2019.године. За давање подршке нашој иницијативи као и за доношење ове одлуке била је потребна политичка воља и приликом одлучивања о томе Покрајинска влада и Скупштина АП Војводине су показали висок степен разумевања за проблеме са којима се суочавају избегла, прогнана и расељена лица, показали су и социјалну одговорност према нашим корисницима и заиста поред велике финансијске подршке

Фонд је поред ове, један од организатора и манифестације „Дани Српске у Србији“ и то у делу програма који се одржава у Новом Саду и ту смо партнери Представништву Републике Српске у Србији које је главни носилац овог догађаја. Већ три године се у оквиру те манифестације одржава велики концерт фолклора „Стазама завичаја“ на тргу Слободе у Новом Саду. Из којих српских крајева потичу ваши преци? Моја породица је пореклом из прекодринских крајева, отац је пореклом из краја око Доњег Вакуфа а мајка са Мањаче из околине Бања Луке. Иако сам рођен у Србији, готово цело детињство сам провео на Мањачи и то је у великој мери и утицало да искрено подржавам завичајну причу, без обзира што је у овом тренутку то и мој посао. Када је пре десетак године формирано Завичајно удружење Срба Доњовакуфљана а у томе сам учествовао и преко тога упознао велики број пријатеља, видео сам колики значај и снагу за очување идентитета и обичаја имају оваква удружења.

Славиша Рујевић

СРПСКИ КРАЈЕВИ

фото: ЈОВАН ЧИЧА партнерску сарадњу. Управо да бисмо подстакли и међусобно повезивање и упознавање свих удружења у фебруару месецу 2019.године смо направили велики годишњи сусрет Фонда са представницима удружења и институција, како локалних тако и Покрајинских. На том скупу је било преко 70 завичајних удружења са територије АП Војводине и драго ми је да је тај скуп иницирао повезивање и сарадњу бројних удружења која пре тога нису сарађивала. Сајам завичаја је манифестација која је скренула пажњу ове популације. Како је било на Првом сајму завичаја и шта планирате за следећи? Сајам завичаја је велики пројекат који је Фонд реализовао у сарадњи са Покрајинским секретаријатом за регионални развој, међурегионалну сарадњу и локалну самоуправу. Главни циљ и разлог одржавања ове манифестације је повезивање свих кључних чиналаца у Србији и региону у области привреде, туризма и културе. Први сајам се одржао у Конгресном центру Новосадског сајма и поносан сам на све појединце, институције и удружења која су се представила на овом догађају а било је преко 100 излагача који су распоређени на 25 штандова као и преко 300 учесника културно-уметничког програма. Драго ми је да су у културно-уметничком програму, поред учесника из Србије наступала деца и извођачи из Сребренице, Шипова, Бања Луке, Дрвара, Босанског Грахова, Гламоча, Босанског Петровца, Вуковара, Вргин моста итд... Управо због чињенице да је први сајам заиста оправдао наша очекивања, већ смо кренули у припреме за следећу годину а могу да искористим ову прилику и да најавим да ће се следеће године ова сајамска манифестација одржати 22. фебруара 2020. године у Мастер центру Новосадског сајма. Све посетиоце и излагаче очекује већа и посећенија манифестација.

ресторану ,,Ексит-вест’’, на изласку из Новог Сада према Ветернику, дан по јесењим св. Врачима, преко 300 Гламочана и пријатеља сабрало се око идеје завичајности и традиционалних обреда подно Цинцара, Старетине, Шатора... Трајало је приказивање обичаја, осавремењено друштвеним трендовима, до раних јутарњих сати. Помало богобојажљиво, испочетка неубједљиво, кренула је припрема за вече. Чланови УО, заузети својим животним изазовима, оптерећени и расути за живорним потребама морали су, на пар дана, замјенити свакодневицу трудом за потврђивање завичајне љубави. Одлука је пала на промјену досадашњег концепта програма с експериментисањем другим жанровима музике и мелодије. Вече је почела предговором са видео бима, гдје су знак препознавања-кораци Њемог кола, са великог платна кравили душу и емоције, снимак из срећних 80-их, кад је Господ називао ,,добро јутро’’ завичају. Да би бивши кудаши уживо призвали колијевку и корацима посвједочили завјете најмилијег простора. Ух, како је изгледало! Чак и онај ко нема додирну тачку са ,,јопет’’ пожелио је у души да дода руку претходнику и затабана ногама. Огроман аплауз је само био прелаз до порука и документовања осјећања према постојбини, најзнаменитијег Гламочанина, оперског пјеваача, Мирослaва Чангаловића. У пар минута продорним, отменим гласом је недвојбено представио варош, природна богатства и људске потенцијале подно Рајана. И данас помисао на поменуто,

фото: ЈОВАН ЧИЧА

СТАЗАМА ЗАВИЧАЈА СРПСКИ КРАЈЕВИ 30

1 2 . ГЛ А М ОЧ КО ВЕЧЕ

буди стријеж у костима. Сјајно, непоновљиво, надахњујуће и обавезујуће. Велики су велики, не због себе, већ због идeнтификације покољења. Водитељка, дивна Бранка Писарић, крштено чељаде, чије ријечи и реченице опште с небом. Није ту било празнорјечја већ поука и науке, њене дефиниције и визије су пој славуја са Сувопоља. Одавно завичајна вече није имала структуралније усмјеравање тачака, без самоистицања и приче ради приче. Присутни да су само њу слушали имали су шта понијети ,,у сутра’’. Обраћања од новог предсједника Перице Милутина, Милана Мицића, помоћника покрајинског секретара за културу, информнисање

председник Удружења Перица Милутин

фото: ЈОВАН ЧИЧА

никла и разбокорила се, незамјенљива мелодија душе- крајишка пјесма ,,на бас’’. И изовјеравали, да сви слушни жанрови и мелодије могу узимати вријеме и битисати, али само искон покреће срце и душу. Остатак вечери је припадао ,,Цури из Гламоча града’’, у изведби, жанровски натурализованом поднебљу фрушкогорја, Мишку Јовичићу, наизмјенично са земљакомм који по Бечу проноси глас поријекла, Милом Паштаром. Догодила су се нова познанства, обновљена пријатељства, учвршћене намјере, оплемењене жеље и установљен план нових подухвата, кад је најмилија груда-Гламоч у питању. Овај пут смо иступили подмлађенији у посјећености, са више женског пола за столовима, ,,привољени`` су и нови ликови поријеклом или родом са Гламочког поља равног а и ојачана је жеља за даље подвиге. Па нека је са срећом, земљаци моји. У слози, љубави и миру самопрегорјевали и доприносили добром гласу претковине. Нови Сад, по св. Матеју 2019. Ранка Срдић Милић

СРПСКИ КРАЈЕВИ

и односе с вјерским заједницама, начелника општине Гламоч, Небојше Радивојше, те актуелних предсједника ЗУ ,,Гламочко коло’’ из Бањалуке, Рајка Срдића, и Београда, Ранкa Ивића, само су разрадила, употпунила, и учврстила, смјернице, љубав, намјере и обавезе према заједничкој прошлости. Скуп је поздравила, представивши се први пут Гламочанима, и, Мирјана, кћерка од Мирослава Чангаловића. Изузетно прихваћена, што је и било за очекивати, од стране земљака. Ми срећни што је међу нама а она што је, напокон, међу својима. Тај ресурс и легат обавезује да у будућности заједно чувамо име од заклетве, поносимо се и вазносимо га у облаке, на радост породице и суграђана. Народни гуслар, Владо Руњо, је још једном, омажем епу и традицији, осигурао колијевку од изазова преотимања. Док је, моја осредњост, инстант стиховима исповједила сталну присутност на потезу од Скокова Малог Радојице до Шаторског језера, и од куле Момчилове до исте Стрца Вујадина. Дивне етно дјевојке, врхунске пјевачке вокације Невена и Марија Париповић, су својим древним изведбама призвале вјекове међу нас. Усхитиле нас, устоличиле, ојуначиле и оплемениле. Било је задовољство слушати поменуте лабудице. Што је народ знао наградити аплаузима и уздасима чежње. Изворним гласовима и басовима без подлоге, двојац Дућа и Миле- ,,Звуци Виторога``, још једном су подсјетили, ђе

„ИВО АНДРИЋ“ МИХАИЛОВИЋУ И ЈАХИНИ

СРПСКИ КРАЈЕВИ

рагослав Михаиловић и Гузељ Јахина овогодишњи су добитници књижевне „Велике награде Иво Андрић” Андрићевог института у Андрићграду. Награду за животно, књижевно стваралаштво, које представља укупни допринос књижевности и култури добио је Михаиловић, а Јахина за најбољу књигу “Дјеца Волге” објављену током године, саопштено је на конференцији за новинаре на којој су говорили чланови жирија прослављени српски режисер Емир Кустурица, академик Јован Делић, књижевник Мухарем Баздуљ и књижевни критичар Желидраг Никчевић. Саопштавајући имена награђених, Кустурица је рекао да је oва награда најбољи израз идеје да се књижевност представи као интернационална категорија, а такође и име Иве Андрића који је у сваком погледу био човјек интернационалног значаја. “Наша жеља се реализује пети пут, награде су добијали велики писци из Кине, по нашем мишљењу они који су те године писали најбоље књиге, као и наши писци. Срећан сам што се ове године погодило да један велики писац добије награду за животно дјело Драгослав Михаиловић”, рекао је Кустурица. С друге стране, додао је он, настављена је традиција Института да се награђују и

странци, па је у овом случају награду за најбољу књигу добила Гузељ Јахина за роман “Дјеца Волге”. Кустурица је рекао да је изузетно срећан што се ова награда додјељује практично на дан српског просветитеља, Савиндан, 27. јануара, те најавио да ће то бити светковина као и увијек. Кустурица је подсјетио да је бивша Југославија заправо била идеја - говори српски да те сви разумију, али да је то насљеђе у свим другим бившим југословенским републикама остало некако скучено управо на тај мали простор. “Често се питам, када ми причамо о Косову и Метохији о чему ми причамо? Заправо ми причамо у себи, јер ако не будемо довољно интернационални, онда ћемо бити као наше комшије, онда нећемо причати о себи него о другима, као што они непрестано причају о нама, као што они своје нације и своје тек заокружене територије заправо афирмишу у искључиво антисрпском дискурсу”, рекао је Кустурица. Он је додао да је зато ова награда, пета по реду, значајна, јер иде изван граница, сеже и до Татара и Кинеза у тај огромни свијет. “Награде које смо додијелили најбоље говоре о нашим намјерама и жељи да се читава ствар интернационализује, а не да

Делић је додао да Јахина у свом роману прича о Јакобу Баху, учитељу њемачког језика и даровитом писцу бајки, обухватајући двадесетак година изузетно бурне и драматичне руске и совјетске историје од 1918. до 30-их година прошлог вијека, те описујући живот њемачке аутономне заједнице на Волги. “Све је наше на другој обали - написао је Иво Андрић. А јунак Јаков Бах на друго обали проналази љубав, жену, усвојену кћерку и усвојеног сина. Али, друга обала увијек привали и обећава наду”, рекао је Делић. Баздуљ је рекао да су се чланови жирија лако договорили ко ће бити награђен, те додао да је Гузељ Јахина најмлађа награђена овом наградом, те да очекује да ће одлука да она буде награђена бити пророчанска, јер Јахина тек треба да напише своја најбоља дјела. Никчевић је рекао да је Михаиловић обиљежио једну епоху, а да је Јахина велика сензација на књижевној сцени. Андрићев институт у Андрићграду је 2015. године установио “Велику награду Иво Андрић” која се већ традиционално уручује 27. јануара на Савиндан. Андрићев институт у Андрићграду, на чијем челу је прослављени свјетски редитељ Емир Кустурица, основан је 28. јуна 2013. године. ИЗВОР СРНА

Пројекат „Дијаспора инфо“ је подржаo Покрајински секретаријат за културу, јавно информисање и односе с верским заједницама

Ставови изнети у подржаном медијском пројекту нужно не изражавају ставове органа који је доделио средства.

СРПСКИ КРАЈЕВИ

тутумраке из комшилука проглашавамо нобеловцима. А, при томе нам се отвара један огроман свијет, што је позитивна страна глобализације, а то је да је свијет велики. Како се некад говорило - свијет је велики, а Србија мала. Можемо да говоримо и обрнуто, али не морамо”, додао је Кустурица. Образлажући додјелу награда, Делић је рекао да је Михаиловић добио награду за цјелокупни прозни и драмски опус, истичући да се већ са првим књигама “Фреде, лаку ноћ” и “Кад су цветале тикве” уврстио међу водеће српске писце. Постао је, навео је Делић, класик српске књижевности и родоначелник цијеле прозне оријентације назване “проза новог стила”. Он је додао да је Михаиловић у својим књигама усмјерио на живу ријеч, на глас јунака, по правилу несрећника и аутсајдера, који говори сленгом, дијалектом, а најбоље приповијетке и романи су испричани у првом лицу. Делић је рекао да су Михаиловићеви романи и приповијетке добијали други живот на сцени, као монодрама и драма, као и на филму и телевизији. Он је рекао да је Гузељ Јахина руска списатељица и редитељка татарског поријекла, а њена награђена књига “Дјева Волге” у оригиналу гласи “Дјецо моја”, како се обраћала руска царица Катарина Велика прецима поволошких Нијемаца, који су се на њен позив доселили у Русију.

СТАЗАМА ЗАВИЧАЈА СРПСКИ КРАЈЕВИ 34

СКУПШТИНА ЗУ „КРУШЕВО БРДО”

ви људи, сабрани око идеје завичајности су прави примјер како се воли, у срцу носи и показује љубав према огњишту, коријенима и предачком насљеђу. Требало је бити дио амбијента у навечерје св. Мратиндана, са њима, у свечаној сали „Ђурић” у Шајкашу, и колаж разгаљења би рекао много више од иког текста. Такво једнодушје, слога и локал осјећај својствени су само чистим душама пред Богом, ненарушеним духовним даровима и нађеном смислу у изазову разградње. Послије поменутог скупа искрсла су ми пред очи многа питања, међу којима доминира-зашто сви нисмо овакви у српству и шта нас је то удаљило једне од других, нарушило и сломило у нама самопоштовање и уважавање ближњег? Зашто тежимо упорно за нечим што није наше, што не носимо из дјетињства, што нам није у завјештању предака и да ли је све што је и модерно у исто вријеме и богоугодно? Наравно да није. И ко

нам је крив кад добровољно пјевамо туђу пјесму а своју називамо сељачком, затуцаном, примитивном... окрећемо главу у страну и на милозвучје зачепамо рукама уши. Е то, покоравање без присиле, богоугоднике и честите душе вријеђа и обезвољава. Компактност и збратимљеност дају посебну енергију и граде мостове будућности у свијести оних што знају ко су и куда ће „кад сване.” Крушево брдо је, по усменом свједочењу чланова истоименог удружења, локалитет под катастром Котор Вароши, село које је предратно бројало између 2500 и 3000 становника. Оставши на граници, у Републици Српској - административно. Некадашњи житељи, данас, већински расељени и расути по бијелом свијету. Дао Бог, има их успјешних од обичних радника до чиновника и предузетника. Оставили су завичај, остварили се или остварују по свијету, али оно што су

СТАЗАМА ЗАВИЧАЈА

и организације који су материјално и услужно подржали скуп, ни мање ни више него преко 40 наглашених. У временима кад је на издисају солидарност и кад се у све сумња, ово је примјер вјерности у ставу и доброј намјери. Примјер како се може, и са сталном „присилом” наметања туђег, остати свој до краја, непорочан и пркосан као моћно храшће на пропланку. Док је шаргија загријавала до тачке усијања, реномирана група ,,Бистри извор” врло је учтиво уводила прославу Скупштине у народне весеље и провод без права на резервисаност. На крају, препоручујем свима који се баве организацијом завичајних вечери да дођу догодине на дружење код Крушебрдаца да виде шта је неискривљена традиција и на који начин се гаји, чува и предствља присутним иста. Сматрам да може бити дјелотворно и исцјељујуће. На здравље вам, на радост и на корист служење достојанству драги Врбањци, Угодновићани, Влашићани, Которварошани. Нови Сад, по Јовану Златоустом 2019. Ранка Срдић Милић

СРПСКИ КРАЈЕВИ

понијели у души скупље је од иког блага. А то је искрена емоција, суза у оку на помен завичаја и народни обичаји који су притка и оријентир Крушебрдцима. Искрено фасцинирана, напојена, одушевљена и подстакнута што нас има који вјерујемо у Бога и претке. То води моралности и издиже вертикалу изнад наших омеђених живота. Све је одисало традиционалном отменошћу од бине, сцене, амбијента... до трпезе. А тек како дочекују госте, то је посебан доживљај. Кад се нешто чини из срца и душе и Бог отвара капије. На једном мјесту они који се препознају по шаргији, по кораку кола уз звук исте прожет виолином, по ношњи са завичајних сабора из срећнијих времена, по влашићком сиру и куваној овчетини... Сала препуна а колорит опија душу и утврђује баштинике у постојаности и васкрсу. Да све поменуто, није само оставило траг на потписницу овог записа, свједочи и присуство начелника општине Котор Вароши, предсједника општина Титела, Жабља, мјесних заједница из окружења, братских удружења и битних прегалаца из културно-јавног живота. А тек појединци

ПОРТРЕТ

Милић од Мачве (Белотић, 30. октобар 1934 — Београд, 8. децембар 2000)

СРПСКИ КРАЈЕВИ

ридесетог октобра 1934. године рођен је један од најпознатијих српских сликара Милић Станковић, познатији као Милић од Мачве. Био је сликар светског гласа. Сликао је природу, портрете, аутопортрете, историјске композиције... Средњошколско образовање је завршио у Шабачкој гимназији. Уписао је студије архитектуре у Београду, а потом Академији ликовних уметности (данас, Факултет ликовних уметности) где је дипломирао 1959. године. Након тога је био на студијском боравку у Паризу. Прву самосталну изложбу отворио је 1. септембра 1959. у Београду. Прву самосталну изложбу у иностранству имао је 1964. године у Женеви. Члан је Удружења ликовних уметника Србије (УЛУС) од 1960. године. Током 1964. и 1965. године живео је и радио у Паризу, потом у Београду, Бриселу, Белотићу, на Златибору и на Пиросу (Грчка). Био је један од 13 чланова друштва „Медиала“. На његовим сликама доминирају лебдећи балвани по којима је нарочито познат, затим ужарене лопте и санте леда. Његови узори у сликарству били су Бош, Бројгел, Иван Генералић и Салвадор Дали, а за његово сликарство би се могло рећи да је својствена мешавина фигуративног надреализма и наивне уметности. Осим сликања бавио се и архитектуром (пројектовао је и саградио три атељеа), вајарством и писањем поезије. Прва међународна монографија његових слика и цртежа је била публикована у Риму 1982. године у којој је 51 колор репродукција његових слика, преко 20 црно-белих илустрација, око 40 цртежа пером, и 10 фотографија. Аутор ове монографије, чији је

наслов био Militch de Matchva, је био сам Милић којој је додано пет прегледа-есеја ликовних критичара о његовом раду. У своме родном месту, селу Белотићу, Милић од Мачве подигао је Радован-кулу (по оцу Радовану) и основао Мачванску сликарску и песничку школу. Поводом комеморације 600. годишњице Косовке битке, 28. јуна 1989, Милић од Мачве је приредио изложбу слика у дворишту манастира Грачанице. Милић се на овој изложби представио са 40 слика у уљу и двадесетак цртежа инспирисаних косовском епопејом и легендом. Отварању изложбе, постављене у шатору у манастирском дворишту, претходио је церемонијал који који је уметник извео са својом “женском четом” (женом и

Политичка активност и ставови

Милић је једну своју изложбу слика 1962, која је тада била забрањена, посветио сликару Сави Шумановићу, „од усташког звериња умореног” како он тада рече, зато што је био Србин и што је своје слике потписивао ћирилицом, коју су усташке власти забраниле 1941. године. Небојша Попов пише да је Милић прославио посету Горбачова Југославији сликом на којој је Горбачов приказан као арханђел Михаило са шајкачом на глави и српским опанцима на ногама. Граубар (Stephen Richards Graubard) пише да је Милић сликарекстремист који тврди да је папински продор на исток заснован на креацији вештачке хрватске нације, а плод екстремног прозелитизма је Независна Држава Хрватска. Хрватска ауторица Мирјана Прошић-Дворнић признаје да је Милић био светски познат академски сликар високог и неупитног уметничког нивоа, али га у исто време оптужује да је био “етно-генетички и етимолошки експерт” који је покушао да докаже, на основи псеудонаучних митова, да су Срби пранација света, пупак Европе. Деведесетих година 20. века иступао је у јавности као заступник Српске аутохтонистичке школе, која сматра да су Срби, Словени и Индоевропљани аутохтони на Балканском полуострву од

праисторије. Веровао је у Теслино тајно оружје и помињао га у виду претње „ако само једна бомба падне на Београд...”. Био је противник Српске академије наука и уметности и предлагао да се неким академицима одузму докторске титуле. Извор Википедија Уље на платну „Ратни савет Вожда уочи Мишарске битке”, које се чува у Народном музеју у Шапцу.

Слева: Змај од Ноћаја, војвода Милош Обреновић, поп Лука Лазаревић, Алекса Ненадовић, Барјактар Јокић, прота Матија Ненадовић, Цинцар-Марковић, вожд Црни Ђорђе и китошки (мачвански) војвода прота Никола СмиљанићСтанковић.

СРПСКИ КРАЈЕВИ

његове четири кћери) и сарадницима. Поред изложбе слика, на овој комеморацији, кнежеву трпезу је осмислио Милић. Имао је специфичан стил одевања: црни плашт сличан мантији, црну беретку и штап налик на владичански. Граду Крушевцу оставио је око 130 слика, углавном уља на платну, уз неколико акварела и графика. Његова ћерка је позната мултимедијална уметница Симонида Станковић. Преминуо је 8. децембра 2000. године и сахрањен у Алеји заслужних грађана на Новом гробљу у Београду.

ДИЈАСПОРА ИНФО СРПСКИ КРАЈЕВИ 38

ОМАЖ МИЛУНКИ УЗДРМАО ПУБЛИКУ

данима када се обележава 101. годишњица од завршетка Првог светског рата, у Хамбургу у великој сали храма Светог архангела Михаила, Весна Станковић, глумица Југословенског драмског позоришта и оснивач позоришне трупе Балкан нови покрет извела је монодраму „Милунка“. Хамбуршка публика упознала је Весну пролетос када јој се представила играјући у представи „Добри човек“, која је настала према записима Бранислава Нушића, али овај пут она је говорила сопствени текст којим је дочарала лик Милунке Савић, наше највеће хероине из ратова с почетка двадесетог века. Ова монодрама представља личну исповест жене која је седам година провела у рату и била девет пута рањена. Она говори о животу, смрти, рату, Србији и њеној историји, из угла жене која је за своје јунаштво добила многа одликовања (орден за храброст, Карађорђеву звезду са мачевима, медаљу Милош Обилић, једина

жена у свету одликована Француским Ратним крстом са палмама, два ордена Легије части). Мада је био радни дан, публика је испунила салу и са великом пажњом пратила глумицу, сваки њен покрет, мимику и глас. Исповест хероине у публици је будила бројне емоције од поштовања преко смеха до суза бола, које нико није крио. Глумица је и после представе остварила изванредан контакт са публиком. Сви су јој се са лакоћом обраћали и изражавали своју задивљеност избором и изведбом представе. – Мени је било предивно! Шта је жена сама урадила на сцени и како, свака јој част – коментарисала је Јована Плакаловић, чланица председништва СКУД-а Младост из Хамбурга. А многи су остали без речи као професорка Татјана Филиповић, која је рекла само: – Фасцинантна прича! У публици су били и представници Генералног конзулата РС у Хамбургу, конзул Лидија Ивановић са супругом

Борисом и Снежана Аничић запослена у конзулату. Час историје – Ово је емоционална прича и потресна је, а нарочито зато што је истинита. Описује трагедију српског народа која траје до дана данашњег. Ова представа је велики час историје и било би корисно да је Министарство просвете РС као такву препознаизнео је Горан Миловановић мишљење своје породице, која је у пуном саставу присуствовала представи (супруга Аница, ћерка Јана и син Милош). Организатори овог гостовања је Црквеноопштинска управа заједно са сва три хамбуршка пароха, протјереј Синиша Вујасиновић, протонамесник Алекса Милићевић и јереј Милун Марић као и њихове супруге, а уз благослов владике Диселдорфског и целе Немачке Григорија.

М. Станковић Извор: vesti-online.com

реме- Лето Господње 1175. Место – двор великог жупана Стефана Немање. На свет је стигао дечак плавих очију, да „промени“ живот својих родитеља у поодмаклим годинама, а народу у ком је рођен да остави немерљиво завештање.... Растко/Сава – принц,светого-рски монах, јеромонах, архимандрит Студенице, први архиепископ Српске архиепископије. Иза нас је 11 месеци обележавања 800 година самосталности или аутокефалности Српске православне цркве–духовна самосталност и црквена аутокефалија, призната међународно и међуцрквено духовна зрелост за самосталне одлуке.. Јубилеј је прослављен вишеструко - и на највишем црквено –државном нивоу и на нивоу епархија. Наравно, такав јубилеј и треба тако

прославити.Но, да се вратимо на Немањин двор... Време Растковог рођења обележила је борба његовог оца са богумилима, али истовремено и борбa за власт и очување државе. Стефан Немања се сматра утемељивачем српске државе и родоначелником династије Немањић. Дипломата, државник,монах Симеон... Био је веома побожан. Саградио је и обновио више цркви и манастира, за време његове владавине Православље постаје државна вера. 1193. је последњи пут ратовао. Тада настаје Мирослављево јеванђеље,најстарији ћирилични документ, писан за Немањиног брата Мирослава. Лета Господњег 1197 – сусреће се са сином Растком/ монахом Савом Савом на Атосу.... Растко је био је најмлађи. Док су старија браћа тежила

СРПСКИ КРАЈЕВИ

8 ВЕКОВА ЊЕГОВИМ СТОПАМА ...

СРПСКИ КРАЈЕВИ 40

ка власти и свакодневно се обучавала у разним вештинама, Растко је дане проводио у размишљању, тиховању и читању књига.Монаси са Свете горе били су чести гости његовог оца, а Растко је волео да буде у њиховом друштву и слуша светогорске приче. Тако је и пожелео да напусти раскош двора и повуче се у скромност и тишину Атоса... Манастир Стари Русик је био руски манастир где се Сава први пут обрео на Светој Гори. Следило је његово упознавање са светогорским богослужењем и црквеном књижевношћу. Затим прелази у грчки Ватопед да би боље упознао светогорску богослужбену праксу и грчки језик.У причама везаним за монашки живот, Сава је био уредан, побожан, вредан, дисциплинован, бистар, довитљив... Било је време када је Сава ходио по Србији и просвећивао народ вишеструко. Такође, подизао школе, болнице...више места у Србији носи Савино име. Од 1840. се слави као школска слава. Рилски манастир, Бугарска - најпознатији и највећи бугарски манастир, под заштитом UNESCO. Ту је и св Сава имао испосницу. Давне л.Г. 2004 сам Божјом благодаћу имала

прилику да посетим ову светињу и да ходам исто куда је, много пре мене, ходила наша луча Православља – св. Сава. Осећај неописив, ванвременско место, благодат свеприсутна... Као Савини потомци, али и Хришћани, позвани смо да сведочимо реч Божју и да наставимо кроз све векове ,у свако време и на сваком месту, да ходамо Његовим стопама. На првом месту нам је показао личним примером. Нека вас молитве св.Саве укрепљују сваког момента вашег живота.

Ана Милојковић

БОШКО ПЕРИЋ ПЕША

ЈУНАК ПОСАВИНЕ И МАЈЕВИЦЕ

КО ЈЕ БИО ПЕША?

Бошко Перић Пеша рођен је 1971. године у селу Ражљево, под обронцима Мајевице, негде на средини пута између Брчког и Бијељине, преноси Ало. Своје школовање је започео у родном селу Ражљево. Био је примеран и вредан

ђак. Основну школу је завршио 1986. године познат као, већ тада, сналажљив момак, даље школовање је наставио у Словенији код рођака, у Љубљани. Обележавање 25. годишњице смрти Бошка Перића Пеше и откривање нове бисте; Фото: nula49.com Живео је код једне од својих сестара, у том граду је уписао електротехничку школу, смер телекомуникације. Средњу школу је завршио 1989. године по завршетку школовања одлази на служење војног рока у тадашњи Титоград. Из војске се враћа кући у Ражљево са чином десетара. Убрзо затим опет одлази у Словенију, у Копар, где налази запослење у својој струци. По ибијању ратних сукоба у Хрватској, одлучује да се врати у родно место, што и чини задњим возом “ЉубљанаВинковци”. Чим се вратио у свој завичај, ставио се на располагање резервном саставу тадашње ЈНА. Прво ватрено

СРПСКИ КРАЈЕВИ

ест пута рањаван, одбранио коридор, за Републику Српску дао живот у 23. години. Нова биста на гробу комаданта Бошка Перића Пеше откривена је на 25. годишњицу његове погибије у селу Ражљево код Брчког. Обележавању годишњице су присутвовали чланови Пешине породице, припадници његове јединице и бројни званичници. Они су се данас присетили младог хероја за којег се сматра да је, својом храброшћу и вештином, спасио не само град Брчко, него и коридор ка западном делу Републике Српске и стотине хиљаде Срба који су тамо живели.

СРПСКИ КРАЈЕВИ 42

крштење му је било у пролеће 1992. године у ослобађању Шамца. У оквиру резервног састава, тада још ЈНА, пред сам почетак рата у Брчком формирана је елитна јединица црвених беретки по узору на јединице капетана Драгана у Крајини. У тој јединици се налазио и Бошко Перић. Већ у првим акцијама истакао се као храбар борац, што доказује начин на који је први пут рањен; приликом заузимања приградског насеља Кланац, Бошко ношен својом младалачком жестином усправио се и с митраљезом у рукама кренуо према муслиманским положајима: “Бјеж’ те, Турци, стиже Пеша!”, загрмео је. Испред њега је била чистина. Док је тако усправно ишао пуцајући, сасекао га је рафал. Добио је три метка, један у ногу, два у руке, али се још држао на ногама. То је било прво рањавање од укупно шест. Друго рањавање у августу 1992. је поново издржао на ногама, и ако га је бровинг погодио у прса, жеља да одбрани свој народ, за дивно чудо, га је одржала у животу. По изласку из болнице оснива интервентни вод који тада броји 19 војника, остварује значајне подвиге у пробијању “Коридора Живота” који је био једина веза са западним делом Републике Српске. У марту 1993. године одлуком 1. Посавске бригаде ујединили су се сви интервентни водови у једну елитну диверзантску јединицу! Нико се није много двоумио о командовању таквом јединицом, Бошко Перић Пеша био је

чини се, својим рођењем, предодређен за такву одлуку. Чак је пао предлог и да јединица носи његово име, као симбол једног поимања рата, части и поштења који су красили младића који ће до краја свог кратког живота на телу имати више рана него што је проживео година. Коначно у истом месецу, удружењем више интервентних водова, формирана је специјална јединица ‘’Пеша’’ Бошко Перић, надимак Пеша је добио по стрицу који је био четник у другом светском рату. Под командом Бошка Перића Пеше, специјална јединица је била храбра и дисциплинована, и као таква је била узор осталим српским јединицама. Специјална јединица “Пеша” успешно је бранила свету српску земљу на свим фронтовима широм РС. Дана 14. новембра 1994. године Бошко Перић Пеша, шест пута рањаван, креће у своју последњу акцију на сопствени захтев, у покушају да спасе око 70 опкољених српских војника, на брду Лисаца на Мајевици. У блиској борби, прса у прса, муслимански војник баца пресудну бомбу, која пада у непосредној Пешиној близини, чији га гелери погађају по целом телу. Још при свесном стању, лежећи на земљи, питао је двојицу својих војника “Је л’ ми лице пуно оштећено?” Бошко Перић Пеша био је мртав непун минут од рањавања. Гелер је кроз врат директно отишао у мозак. Тело му се још борило са смрћу док на крају и срце није поклекнуло. У тренутку погибије имао је само 23 године, али је својим јунаштвом у тако кратком животу, успео да задужи српски народ и Републику Српску. Извор: novosti.rs

Стапару је одржано 44. Такмичење младих задругара орача Србије. Основна школа “Бранко Радичевић” као организатор показала је лепо лице доброг домаћина. На тесту знања најбољи је био Иван Првуловић са освојених максималних 60 бодова из ОШ “Ђура Јакшић” из Кривеља. Најбољи пласман између 28 младих такмичара орача из целе Србије су остварили ђаци Стапара Сава Елесин - који је првак Србије у орању и Михајло Стајшић - који је првак Србије у вожњи трактора на полигону. Тим Стапара су чинили још и Митар Куцурски и Никола Стајшић који су заједно допринели да четверац из Стапара у општем пласману буде други а испред се нашла само екипа из Кривеља код Бора, трећепласирана је била екипа ОШ “Алекса Шантић” из Вајске. Директорица школе домаћина мр Јелена Милић је посебно истакла и похвалила рад и ангажовање свих запослених као тима који је још једном показао да иза сваког успеха ђака стоји уигран тим наставника и осталих запослених и остварује успехе на свим пољима. Ментор

и главни модератор рада је била наставница Јелка Филиповић. Она је у школи ангажована у раду ученичке задруге „Липа” , која ради већ низ година. Тренер екипе је био мр Влада Ђурковић. Весело је било на трибинама, дошли су родитељи и издалека да бодре своје такмичара а наше су бодрили сви и деда и баба и тата и мама и брат и кум и тетка и друг и ујак и стриц и другари из разреда. Дуго није била овако добра атмосфера на овој Првој бразди, и ко је присуствовао сада боље разуме мајку Миону из приповетке Милована Глишића и онај њен осмех кад дане душом посматрајући наследника како оре прву бразду. Мр Влада Ђурковић

СТАЗАМА ЗАВИЧАЈА СРПСКИ КРАЈЕВИ

ПРВА БРАЗДА СРБИЈЕ У СТАПАРУ

СТАЗАМА ЗАВИЧАЈА СРПСКИ КРАЈЕВИ 44

СЛАВА МАНАСТИРА СВЕТОГ ПРВОМУЧЕНИКА И АРХИЂАКОНА СТЕФАНА У СОМБОРУ

вета литургија поводом летњег Светог Стефана тј славе манастирског храма Преноса моштију Светог првомученика и архиђакона Стефана у Сомбору 15. августа 2019. била је централни догађај овогодишње прославе. Литургијом је началствовао презвитер Младен Глушац, парох у Апатину. Овогодишњи кумови су били Горан и Тања Маринић, који су приложили нови кивот за епитрахиљ Светог Василија Острошког, који се чува у сомборском манастиру. За идућу годину кумство је прихватила Вида Сотин. Окупљени народ, као и сваке године, својим бројем посведочио је колико је везан за овај сомборски манастир. Мр Влада Ђурковић

Он је напоменуо да је почетак свечаног представљања наступа Републике Српске обећавао успјех, имајући у виду заинтересованост публике за тему која је одабрана за наступ - 500 година Горажданске штампарије, као и за прву промоцију на којој је представљена књига „Староставне горажданске књиге“ Биљане Самарџић. Свих седам дана овогодишњег београдског сајма књига посјетиоци су могли да виде изложбу графика првог Сабора графичара „Теодор Љубавић“ – Сопотница 2019. посвећених обиљежавању 500 година Горажданске штампарије, коју је приредио Новица Kрунић у сарадњи са Општином Ново Горажде

ИЗ СРПСКЕ

недјељу, 27. октобра, завршен је једанаести репрезентативни наступ Републике Српске на Међународном београдском сајму књига. Била је то једанаеста прилика да се сајамска публика упозна с новим издањима издавача из Бањалуке, Источног Сарајева, Приједора, Требиња, Добоја и других градова и општина Републике Српске. Шеф Представништва Републике Српске у Србији, Млађен Цицовић, оцијенио је успјешним наступ Републике Српске на овогодишњем Сајму књига. „Имали смо 54 промоције, представили 43 издавача, 114 издања, тако да смо на најбољи начин ове године репрезентовали Републику Српску на овој изузетно значајној културној манифестацији“, рекао је Цицовић новинарима на Београдском сајму. „Општи закључак је да смо успјели да реализујемо програм, да смо успјели да на најбољи начин представимо Републику Српску и дамо довољно простора свим нашим издавачима и писцима, научницима, умјетницима да се представе публици на Међународном београдском сајму књига“, рекао је Цицовић.

СРПСКИ КРАЈЕВИ

Успјешан наступ Републике Српске на 64. Међународном београдском сајму књига

ИЗ СРПСКЕ СРПСКИ КРАЈЕВИ 46

и Митрополијом Дабробосанском. На репрезентативном штанду Републике Српске посљедњег сајамског дана промовисана је само једна књига „Птице” и друге драме ауторке Сање Савић. Књига је објављена у издању Народне библиотеке Пале, а представили су је Вуле Журић, Нада Гајовић, директор Народне библиотеке Пале, и ауторка. Гајовићева је истакла да су издавачку дјелатност у библиотеци покренули 2013. године и да је ово седма књига у њиховом издању, те да им је драго што по први пут учествују на међународном сајму књига. Журић је рекао да је лијепа иницијатива библиотека да се баве издавачком дјелатношћу и да улажу у промоцију младог аутора. Говорећи о аутору, Журић је истакао да је Сања Савић један од најинтереса-

нтнијих и најсвестранијих домаћих драматичара. „Било да пише драму, роман, књигу за дјецу, или да режира играни или анимирани филм, у средишту интересовања ове младе и изузетно вриједне и надарене ауторке стоје људи, или још прецизније чoвјек, и то не, како се често у оваквим приликама каже, човјек од крви и меса, већ прије свега човјек који само што се не распукне од својих свакојаких осјећања”, рекао је Журић. Савићева је рекла да је од почетка бављења драмским писањем на факултету осјећала потребу, не само да се ти текстови изведу, већ и да се овјековјече књигом. „Жељела сам да то буде преглед кроз различите фазе интересовања од почетка мог дрaмског писања до данас“, казала је Савићева.

ИЗЛОЖБА СТАНКА РОДИЋА

„ГОДИНА ПРОЂЕ“

која је посвећена његовом путу православља. Родић је човјек који је истински хришћанин, изузетан умјетник и то двоје када се споји, добије се предиван акварел”, рекао је Шиник. Станко Родић, по струци инжењер машинства, потиче из Дрвара, а на ликовној сцени присутан је 30 година. До сада је имао 21 самосталну изложбу и учествовао у више од 50 колективних у Србији и иностранству. Живи и ради у Новом Саду. Иначе, Родић је и редован учесник ликовне колоније „Путевима Предака“ коју организује наше удружење – СРПСКИ КРАЈЕВИ.

СРПСКИ КРАЈЕВИ

а Палама је отворена самостална изложба слика Станка Родића из Новог Сада под називом “Година прође”, која говори о његовом ходочашћу у Свету земљу, на Свету гору, те у Русију и Грчку. Аутор је рекао да су изложене 22 слике које представљају пресјек његових овогодишњих путовања у Русију, до острва Кос и Патос у Грчкој, у манастир Хиландар и у Свету земљу. “Тај циклус путовања рађен је у акварел техници и приказао сам путовања кроз четку и боју”, навео је Родић. Организатор изложбе Горан Шиник каже да је у питању седма самостална изложба умјетника која се организује у кафе галерији “Писаро”. „Дошао је добар умјетник и пријатељ, помало и ходочасник, представио се изложбом акварела

СТРАДАЊЕ СРПСКОГ СВЕШТЕНСТВА У МАКЕДОНИЈИ У ПРВОМ СВЕТСКОМ РАТУ „Што е пусто Скопје, мајко, пусто останало? Ниту човек има, мајко, ниту пиле да помине“.

СРПСКИ КРАЈЕВИ

току повлачења српске војске, на самом почетку Албанске голготе, а по размештању бугарских окупационих снага у делове Краљевине Србије, отпочели су прогони српског православног свештенства. На удару се међу првима нашао скопски (у изворима се наводи некад и као скопљански) митрополит Вићентије Крџић. Митрополит Вићентије је мученички страдао са својим ђаконом Цветком Нешићем. Њих је у Призрену зауставила бугарска војска, одакле су после неколико дана одведени у Урошевац. Уочи 6. децембра 1915 године изведени су после 8 часова увече из куће проте Анте Никшића, у којој су боравили. Бугари су их убили, искасапивши сабљама и бајонетима, а њихова тела су полили гасом и запалили. Неки савременици тврде да се то десило на путу за Качаник, други да је њихово убиство било на гњиланском путу, а трећа верзија је да су уморени у феризовићком (урошевачком) турском гробљу. Српски дипломата Михаило Г. Ристић (1864–1925) записао је у својим мемоарима: „Ови зверови знали су добро да митрополит Вићентије није никад и ником зла учинио, и ипак су овако страшном смрћу уморили овог доброг човека. Зашто? Да ли би требало одговорити на овакво питање“.

У Скопском округу је, након тога, отпочела систематска ликвидација српског свештенства. Бугарски војници су убили: Архимандрита Германа, умировљеног старешину манастира Св. Архангела. Он је био ухапшен са осталим скопским свештеницима, па само он ослобођен и пуштен да дође у свој у манастир пред Божић 1916. године. После неког времена протерали су га у родно место на аустроугарској територији окупираног Косова. Вративши се отуда изгубио му се сваки траг. Игуман Мелентије, старешина манастира Св. Архангела, био је затваран и пуштан неколико пута, да би га пред Божић исте године прогнали на север преко Куманова и убили, највероватније у Сурдулици. У то време је убијен и игуман Хрисант, старешина манастира Св. Илије и монах Сава Којић, ученик Призренске богословије. У тренутку смрти јуначки се држао Серафим Марковић, јеромонах, старешина манастира Св. Архангела у селу Чичево, у велешком срезу скопског округа. Њега су у новембру 1915. године бугарске комите мрцвариле и боле бајонетима, чупали му браду, копали очи, па на крају полумртвог поставили на вешала, на којима је у мукама издахнуо

заједно са супругом. На удару Бугара се нашао и Поречки крај, који је сачувао и још у XIX веку додатно профилисао српску националну свест. У тој „Малој Шумадији“, како су Порече прозвали Бугараши, убијени су Риста Андрејевић, свештеник, старешина манастира Св. Тројице, који је зверски мучен и бачен у бунар. Поред њега су у исто време страдали, убијени хладним оружјем, Таса Коневић, парох у Крапи и Јован Цветковић-Поповић, парох у Црешњеву. Убијени су пред Божић 1915. године, а на захтев и под надзором новог бугарског среског начелника Стојана Балашева. Године 1916, на сам Божић у Поречу је извршен масакр над цивилним становништвом села Манастирец у коме је животе изгубило 103 мештана. Један бугарски војник је одбио да буде егзекутор и поделио је судбину невиних људи. На спомен-костурници у селу стоји мермерна плоча која је неколико пута разбијана и скрнављена, чак и у новије време, а на њој пише: „Почивајте спокојно 103 Поречани на кои животот ви го одзеде бугарската гнасна рака“! У некадашњем Кумановском округу, на територији која је данас у саставу Републике Србије бугарски

СРПСКИ КРАЈЕВИ

изговоривши речи у самртном ропцу: „Живео српски народ“! Прота Јован Тасић, члан скопског духовног суда је у новембру 1915. године ноћу изведен из своје куће и убијен код Железничког моста у Скопљу, а његово тело је било бачено у Вардар. Бугари су убили и проту Атанасија Петровића, члана призренског духовног суда. Свештеници из непосредне околине Скопља: Неша АцићПоповић, парох чучерски, Петар Спасић, парох бањански, Трајко Ковачевић, парох мирковачки, Цветко Поповић, свештеник и учитељ у Мирковцу, Панко Спасић (познат по старом презимену Пажевић), парох глуховски, Анђелко Нешић, парох побушки, Петар Димитријевић, парох нерешки и водњански, Риста Јовчевић, парох булачански су убијени у Сурдулици. Они су похапшени од 28. новембра до 6. децембра 1915. године у Скопљу, на захтев бугарског егзархијског епископа Неофита. Поведени су на интернацију у Бугарску и успут побијени. Зна се, да су до Куманова, у ком месту су виђени 10. децембра 1915, били живи под стражом, али су спроведени даље. Српска жртва у скопској митрополији је и Игњат ЂорђевићПоповић, парох у Богомили код Велеса. Пошто су му браду почупали и понижавали на разне начине, бугарски војници су га убили у његовом дворишту 30. октобра 1915. године. У Тетовском округу су страдали: Деспот Протић, парох беловишки (раотиначки) Риста Димитријевић, парох бревенички који је убијен испред сопствене куће, Тома Арсић, парох милетински, посечен од стране злочинаца 27. октобра 1915. године

ИСТОРИЈА СРПСКИ КРАЈЕВИ 50

окупатор је убио игумана Владимира Поповића, старешину манастира Св. Прохора Пчињског, као и јеромонахе Арсенија Николића и Јована Поповића, сабраћу истог манастира који су убијени више села Лукарца, на Рујну, недалеко од манастира, затим поливени гасом и спаљени. Њихове полусагореле лешеве српски мештани су сахранили на месту погибије. Жртве бугарске окупације су Младен Здравковић, парох левосојски, прота Милан Мл. Поповић, парох Краљеве Куће, Трајко Дејковић, парох бујановачки и Тома Стоиловић, парох осларски. Тодор Паламаревић, парох кумановски имао је наређење бугарске војске да се јавља три пута дневно њиховој команди. Затим су га са породицом протерали у место рођења, у Кучевиште код Скопља. У Скопљу су га коначно ухапсили на десетак дана пред Божић, а после је спроведен према Сурдулици где је био убијен. У Брегалничком округу је страдао Јевтимије Чавдаревић, архијерејски намесник среза овчепољског који је убијен на путу за интернацију. У Битољском округу бугарски војници су убили Трајка Мирчевића, пароха у Долгавцима код Прилепа. Он је био заклан 1915. године заједно са целом породицом и са још неколико мештана на њиви Николе Јовановића у месту званом Самоков. Исте судбине је био свештеник Димитрије Вељковић, свештеник из Стровја (срез прилепски), јер је и он и читава му породица била избодена бугарским бајонетима. Свештеник Костадин Јанковић, парох из Кривогoштана (срез крушевски), убијен је са синовима и кћерима, снахом и петогодишњинм унуком Јованом. Тај злочин су извршили бугарске комите у позну јесен 1915. године. У кичевском округу су настрадали свештеници Андра Ђорђевић, парох кичевски и Таса Петковић, парох из Подвиса. Њима се придружује свештеник Јован Петровић, парох из Будимираца у срезу мориховском, јер су сва тројица одведени 2. фебруара 1916. године тобоже ради интернирања, али се у места своје службе више никада нису вратили. У Охридском округу су убијени од стране бугарских окупатора Риста Атанасковић, парох збошки (свештеник из Збонда код Струге) који је убијен око Св. Николе 1915. године у селу Свињишту, Христа Поп-Хараламповић (тј. Ристе Поповић), стари свештеник из Доње Белице, који је убијен на путу за Стругу 30. новембра 1915 и Таско ПопКримовић (Поповић), парох из Доње Белице, који је убијен у Ресну крајем исте године.

Убијени касније, у току бугарске окупације из Охридског округа јесу Јордан Атанасковић, парох ртањски (срез струшки) и из Округа битољског Трајче Поп-Јовановић, парох пчанишки (срез прилепски). Списку српских мученика, свештеника из Македоније придружују се и имена оних коју су скончали због лоших услова у бугарској интернацији, а то су: Деспот Серафиновић, парох беловишки (срез доњополошки) који је умро у логору Крџали, 12. јула 1916. године и иконом Димитрије Бога, некадашњи патријаршиски намесник у Велесу, који је умро у Ески Џумаји 5. октобра 1917. године. Бугарски војници су на територији Вардарске Македоније за време Првог светског рата уморили грозном смрћу 34 српска свештеника мирског и монашког реда и једног митрополита. Добро је познато, нажалост, да су инспиратори тих убистава биле нове окупационе духовне власти из расколничке Бугарске егзархије. У мартирологијуму Српске Православне Цркве ови мученици имају заслужено место, препознати и календарски као Сурдулички новомученици, а који се литургијски празнују од 2017. године. др Радован Пилиповић

ДИЈАСПОРА ИНФО

МЕЛБУРН – НОВИ САД На иницијативу Културног клуба „Нови Сад“ из Мелбурна и његовог председника професора Констанитина Павловића, у Новом Саду је основнао удружење „Сребрна коса“ и покренута иницијатива за братимљење Мелбурна и Новог Сада.

СРБИ У МЕЛБУРНУ Иако је Аустралија на хиљада километара од завичаја, Срби који овим просторима, своје

десетине удаљена живе на културно

наслеђе са радошћу деле са другим заједницама и културним клубовима у Аустралији. Тако је, између осталог, библиотеци ‘’Baillieu’’ универзитета у Мелбурну предата вредна колекција књига на српском језику. У питању је колекција књига које су прикупљене у Србији уз помоћ Министарства просвете Републике Србије, Министарства културе Републике Србије, Министарства иностраних послова Републике Србије, Народне библиотеке Србије, библиотеке Матице српске у Новом Саду и библиотеке Српске академије наука и уметности. Ова вредна колекција се сада налази у ексклузивном делу библиотеке ‘’Baillieu’’, где се књигама може приступити електронским путем за потребе научног и образовног рада. На тај начин је први пут у историји свих универзитета у Аустралији овом колекцијом отворена могућност да се постдипломске, магистарске и докторске студије раде на српском језику. У Мелбурну се на том пољу посебно истиче рад Културног клуба ‘’Нови Сад’’ који већ дуги низ година постојано промовише богату традицију српске историје, културе, књижевности и уметности, а посебно Војводине, српске покрајине са мултиетничком и мултикултурном историјском позадином, чији је центар Нови Сад. То је уједно и трајна мисија Културног клуба ‘’Нови Сад’’ од самог његовог оснивања, који својим квалитетом, радом и залагањем доприноси очувању и јачању веза матичне државе Србије и Срба који живе у Аустралији.

СРПСКИ КРАЈЕВИ

рофесор Константин Павловић је кроз радно искуство дуго 50 година у Аустралији уочио да постоји велика потреба да се остарелој и болесној популацији из дијаспоре помогне у решавању њихових проблема у домовини. Удружење „Сребрна коса“ окупља високообразовне интелектуалце и високостручне кадрове, лекаре, адвокате, професоре, новинаре и друге, који су у својим каријерама доказали врхунски професионални рад, а сада ту есенцију знања желе да употребе како би помогли сународницима, нудећи српској дијаспори потребну и високотражену помоћ у решавању имовинскоправних послова, здравственом сервису и лечењу, школовању деце и просветним потребама, културноуметничкој сарадњи, спортском ангажману и размени, као и свим другим потребама, а нарочито остарелом становништву наше дијаспоре.

Фотографија Мелбурн https://unsplash.com/Denise Jans

СРПСКИ КРАЈЕВИ

БРАТИМЉЕЊЕ

КОНТАКТ www.srebrnakosa.org.rs

Током свих ових година, Културни клуб ‘’Нови Сад’’ и српска заједница у Мелбурну имају одличну сарадњу са властима и институцијама државе Викторије и града Мелбурна. У сарадњи са министром Луком Донеланом (Luke Donnellan), дошло се на идеју о братимљењу градова Новог Сада и Мелбурна. Иначе, господин Лука Донелан је министар за заштиту деце и министар за заштиту и негу старијих лица и особа са инвалидитетом (the Minister for Child Protection and the Minister for Disability, Ageing and Carers). На основу иницијативе о братимљењу сарадник културног клуба „Нови Сад“ из Мелбурна, Саша Јовановић - уредник у РТВ Војводина и Роберт Чобан - председник компаније ‘’Colour Press Group’’ из Новог Сада, остварили су контакт са локалном самоуправом Новог Сада која је позитивно реаговала на иницијативу. Братимљењем градова Новог Сада и Мелбурна отварају се велике могућности унапређења узајамних веза и сарадње, како Срба у Аустралији и матице Србије, тако и саме Аустралије и града Мелбурна са Србијом и градом Новим Садом.

Саша Јовановић

Пројекат „Дијаспора инфо“ је подржало Министарство културе и информисања Републике Србије Ставови изнети у подржаном медијском пројекту нужно не изражавају ставове органа који је доделио средства.

а послијенико-љданску трпезу духа и лијепе ријечи, у Батајници, у просторијама МЗ у центру, Љета господњег 2019, сабрао нас је, у високом стилу, сабрат Стево Котараш, да још једном потврдимо вјечност Српске Крајине. Али данас је наведена геоодредница имала на пијадесталу и српски дио окупиране Босне. Било је част, задовољство и усхићење наћи се међу самопрегорницима бираним ,,у главу`` за ову светковину. Испрофилисан, у свом дјеловању и мисији, Динарски четнички покрет је, по ко зна који пут, приредио нам угођај за чула и окријеп за уморну душу. Таман је злурада мисао истањила језик, понадавши се да су ,,врели`` скупови с почетка миленијума, далека прошлост, кад оно неуморни предсједник покрета, Стево Котараш, изненађује новим догађајем, оплемењеним културно-умјетничким садржајем вишег нивоа. Тако да је свеченост више личила на академију а тек помало на трибину. Духовна дружина по имену ,,Српски православни појци`` је сваког извођача

најавила с једном етно изведбом. Те смо уживали у бесједама говорника гарнираних коцертом богопојаца. Ништа без изворне народне ноте и националног ДНК, по имену српски гуслар и његова бројаница од јавора сува-гусле. Вук Мандушић и Јован Котарац узнијесеше се над Сурчином једнако к`о јатове птице ваздушне путнице. Гламочки тандем народних гуслара, Радован Талијан и Владо Руњо призваше нам вјекове пред очи. Добре жеље домаћину и посјетиоцима, у разиграној здравици, је изнио, Драгиша Симић Живојинмишићки. Директор архива СПЦ, неуморни теоисторичар, Радован Пилиповић, је смјестио Српску Крајину у историјски контекст, ређајући изворе и научна имена која су имала шта рећи за земљу Од Задра Тодора, земљу Старца Вујадина, Стојана Јанковића и осталих српскијех војвода од кремена и заклетве. Бијаше кратак, поучан и поручан. Потписница ових редова је, по обичају зајецала па загрмила из душе о свом народу и светици са чедима у

СРПСКИ КРАЈЕВИ

Д АН СРПСКЕ К РА Ј И Н Е

СТАЗАМА ЗАВИЧАЈА

БАТАЈНИЦА 22.12.2019.

СТАЗАМА ЗАВИЧАЈА СРПСКИ КРАЈЕВИ 54

туђини - поносној и распетој Крајини. Напаћени брат из Босанског Грахова, Гаврило Миле Принцип, је шкргутом вука са Шатора завапио над судбином окупираних, Гра`ва, Гламоча, Дрвара и Петровца, те затирањем српских трагова и домаћинских прагова. Мучени, прекаљени и пројављени Антоније Ђурић је благодарио водитељки, Милици Котарaш, извод из свог аутентичног и необоривог записа о ђеду Моми. Записа који га је много коштао али у исто вријеме и обесмртио, све у 91-ом љету овоземаљског трептаја. Па је поклично, као у најјачем добу, са пар секвенци причестио знатижељне у сали. Дивна и виспрена Слободанка Росић, лавица која се прва дрзнула да већину српског динарског духовног насљеђа заштити званично (гле ироније!) у земљи Србији (потресалица, лички ојкан, свирање на дипле, чување Христовог гроба, израда народних ношњи, припрема бакалара на врлички начин...) и то мукотрпним путем, одбраном елабората пред комисијом Министарства за културу 2012. изнијела

је своја искуства и одбрављивање затомњених врата за такву врсту привилегије. Тик уз њу, саборкиња и мултимедијална Српкиња без страха и мане, Симонида Станковић, од Милића од Мачве кћерка, појачала је утисак, образложење и понудила Врачар за стожер и епицентар љубави и братског заједништва. На крају штедио дијелећи минутажу (а 2,5 сата прошла су к`о дланом о длан), дукат у круну од поука и порука, ставио је, завјетни Стево Котараш, ријечима: ,,Крајино, док гођ ти уздижемо славу од љубави и прегнућа, наш си залог и васкрсење.“ Преостаје нам поздравни резиме, преузет од једнаконапаћених али сложнијих и опамећенијих у тлачењу, браће Јевреја: ,,Догодине у Книну, Крки, Драговићу, Рмњу, Веселињу, Обљају и другим српским окупираним мирјанским и црквеним светилиштима“. Тако нам Бог помогао, а ми бдјели стремећи.

Ранка Срдић Милић

Одржана премијера филма „Српски добровољци Великог рата“ у Новом Саду Укратко о теми филма: Добровољци српске војске у Великом рату (1914 - 1918) били су махом Срби преко Дрине, Саве и Дунава аустроугарски држављани који су се борили за Србију своју отаџбину коју пре тога никада нису видели. То су били људи унапред осуђени на смрт јер су за Аустроугарску били „велеиздајници“. Они су били последњи браниоци Београда 1915. године, ослободиоци Кајмакчалана 1916. године: од 1916. године били су последња и једина попуна српске војске. Они су били ратници за Српство а творци и чувари Југославије. По завршетку Великог рата били су основна колонизациона маса нове југословенске државе на северу и чувари њених граница. У нехуманој и тегобној колонизацији формирали су своје колоније у Банату, Бачкој, Барањи , Срему и Славонији. Споменици њима су траг захвалног потомства својим родоначелницима у војвођанској равници…

СРПСКИ КРАЈЕВИ

окументарни филм „Српски добровољци Великог рата“ са поднасловом „Споменици Српским добровољцима Великог рата“ премијерно је приказан у Историјском Архиву Града Новог Сада 3. октобра 2019. Године. Овај филм реализовало је Удружење ратних добровољаца 1912-1918 њихових потомака и поштовалаца “Обилић 19121918” – Нови Сад уз финансијску подршку Градске управе за културу града Новог Сада. Поздравну реч су дали: Петар Ђурђев, директор Историјског архив Града Новог Сада, Братислав Николић, публициста и Батрић Ћаловић, потпредседник Удружења „Обилић 1912-1918“ - Нови Сад. Водитељ програма је био Дарко Милојковић, председник Удружења „Обилић 1912-1918“, а у уметничком делу програма наступила је Женска певачка група „Источник“ из Новог Сада. Као изасланик епископа бачког др Иринеја био је присутан о. Горан Димић, парох Саборног храма у Новом Саду. Организатори приказивања филма су били Удружење ратних добровољаца 1912-1918 њихових потомака и поштовалаца „Обилић 1912-1918“ Нови Сад и Историјски архив Града Новог Сада.

СРПСКИ КРАЈЕВИ

ИЗ СРПСКЕ

САЧУВАЈМО СРПСКИ ЈЕЗИК

Броду је одржана манифестација „Вихорово стиховање” на којој су пјесници из ове општине, Дервенте, Добоја и Прњавора поручили да је потребно очувати српски језик и писмо. Старјешина Храма Покрова Пресвете Богородице Жељко Теофиловић изразио је задовољство што је Црквена општина Брод била дио синоћњег програма и организације овог скупа у просторијама Светосавског дома. „Ово је враћање културе у оквире цркве и манастира како је то некада и било, јер су то чувари традиције и писмености српског народа. Још веће задовољство је што одржавамо књижевно вече у Светосавском дому, који је освештан на празник Покрова Пресвете Богородице, када је слава храма”, рекао је Теофиловић. Предсједник Српског књижевног клуба /СКК/ „Вихор” Дервента Ненад Симић истакао је да се манифестација одржава у години када Српска православна црква слави јубилеј 800 година аутокефалности. „Дружење је одржано у предивном објекту Светосавског дома који треба да буде понос ове локалне заједнице и још много шире. Шаљемо и поруку да је потребно

очувати српски језик и писмо”, рекао је Симић. Пјесник из Дервенте Милорад Ђурђевић подсјетио је да је прво „Вихорово стиховање” одржано прошле године у Дервенти. „Ово је и један вид враћања гостопримства пјесницима из других средина. У очувању српског идентитета, културе и пјесништва Црквена општина Брод широкогрудно нам је понудила свој простор, с циљем промовисања нас као српских ставаралаца и чувара српског идентитета”, рекао је Ђурђевић, који је и предсједник Управног одбора СКК „Вихор”. У програму су учествовали пјесници Мирослав Живковић, Јово Димић, Савко Пећић, Ненад Симић, Славко Покрајац, Милорад Ђурђевић, Жељка Игњатић, Гордана Илић, Рада Јањушић, Биљана Добриловић, Недељко Ковачевић и Горан Вуковић. Наступио је и најмлађи састав Културно-умјетничког друштва „Душко Трифуновић” из Брода. Прије одржавања манифестације у Храму Покрова Пресвете Богородице служена је молитва којој су присуствовали пјесници. Организатори манифестације су Црквена општина Брод и СКК „Вихор” из Дервенте. Извор: СРНА

Дан Музеја Војводине

узеј Војводине носилац је традиција чији почеци су везани за Матицу српску. У „Летопису Матице српске”, далеке 1825. године, родила се идеја о потреби оснивања музејске збирке. Идеја је преточена у стварност 26. октобра 1847. године, када је донета одлука о оснивању Српске народне збирке или Музеума „где ће се чувати све старине и знаменитости”. Жеља оснивача била је да Музеум постане „огледало живота нашега народа у крајевима у којима он живи”. Прва музејска збирка настала је из

богате заоставштине Саве Текелије, а после вишедеценијског преданог рада, ова збирка је прерасла у Музеј Матице српске, који је отворен 9. јула 1933. године. На самој прослави, о активностима Музеја Војводине у протеклој години говорио је директор Музеја Војводине, др Драго Његован. Набрајајући све изложбе слика, фотографија и др. које су одржане ове године, споменуо је и изложбу слика „Путевима предака 2“ коју је организовало Удружење „Српски крајеви“. „У Музеју Војводине за протеклих годину дана одржано је 23 јавна предавања на значајне историјске и активне теме,“ – нагласио је др Његован и истакао да је поред тога одржано и неколико концерата. Хор гимназије „Јован Јовановић Змај“ из Новог Сада био нам је више пута на располагању као и данас на чему им се захвањујем. Едукативни програми Музеја Војводине односили су се на све узрасте и све категорије наших

СРПСКИ КРАЈЕВИ

У петак, 25. октобра 2019. године, обележен је Дан Музеја Војводине, 172 годинe прегалачког рада на прикупљању, обради, заштити, едукацији и презентацији културног наслеђа.

СРПСКИ КРАЈЕВИ 58

посетилаца. То су музејске играонице, радионице за младе, музејске радионице за особе са неком врстом инвалидитета, музејске креативне радионице за пензионере. Таквих програма било је за протекле године и више од 120, више него у било ком другом музеју у земљи. Имали смо неколико пројекција значајних документарних филмова везаних за историју, спорт и етнологију. У оквиру ширих градских догађања Музеј Војводине је био или главни учесник или сарадник разних манифестација као што су Зимзарије са програмом српске славе и обичаја, маскарада у Новом Саду итд. У оквиру Фондације 2021 поводом проглашења Новог Сада за културну предстоницу Европе 2021. године, Музеј Војводине се активно укључио у планирање и извођење активности и повезао са градом Темишваром и другим градовима и њиховим музејима. Морам да поменем и пет међународних научних конференција које су се одржале у Музеју Војводине. Треба поменути игру „Румис пејд“ која се од маја 2019. одиграва у Музеју Војводине са циљем да играчи пронађу музејске предмете са сталне поставке како би решили постављену загонетку.“ – додао је, између осталог, др Његован. „Наравно ту је и дигитализација културног наслеђа. Музеј Војводине је ангажовао два стручњака који раде на дигитализацији наше музејске грађе и музејске документације на чему су ангажовани кустоси и документаристи. Ово је комплексан, али добро организован музеј. Овакивим приликама показујемо наша достигнућа, а имамо чиме да се похвалимо. Међутим, ми имамо и разне проблеме, а први међу

њима је за основну делатност - чување архиве, а то се односи на депоновања,“ наставио је др Његован и додао да су покренули иницијативу за решавање овог проблема јер поткровља и подруми нису најподеснији простор за ову намену. Овом приликом уручене су Захвалнице појединцима и организацијама за успешну сарадњу у протеклој години. Свечаност је настављена отварањем изложбе: Тито и Југославија у карикатурама Информбироа, ауторке Кристине Менеши, више кустоскиње – историчарке Одељења за савремену историју Музеја Војводине. Изложбу је отворио књижевник, публициста и преводилац Иван Ивањи, а у уметничком делу програма наступио је хор Гимназије Јован Јовановић Змај под диригентском палицом проф. Јована Травице.

Приредио: С. Рујевић

Др Драго Његован – биографија Др Драго Његован, директор Музеја Војводине, рођен 1955. године, постигао је највише музеолошко и научно звање – музејски и научни саветник – и у претходних 40 година огледао се у јавном простору као сарадник и уредник студентских новина и часописа, учесник, организатор и уредник зборника радова са многобројних научних скупова, члан и руководилац друштава, удружења и асоцијација које се баве заштитом српске културне баштине, запосленик, руководилац одељења и директор водећих установа заштите покретног културног наслеђа у Србији, те председник Музејског друштва Србије и Малог историјског друштва Нови Сад.

Његован је за рад на овој едицији, 2014. године добио Октобарску награду Новог Сада. Др Његован је редовни члан и стални члан – сарадник Матице српске у Новом Саду. На основу претходног рада, др Његован је од стране САНУ именован за члана Комисије за сарадњу са Мађарском академијом наука на истраживању проблематике српскомађарских односа и питања жртава током Другог светског рата (2010–2014), а 2013. изабран је за члана Академијског одбора за проучавање становништва САНУ. Учествовао је на скуповима САНУ који су се бавили темама геноцида у 20. веку (1992), Косова и Метохије (2005) и Милутина Миланковића (2008), који су резултирали и одговарајућим зборницима радова у издању САНУ. Године 2019. председник Републике одликовао је др Његована Златном медаљом за заслуге за изузетни допринос у очувању културног наслеђа и постигнуте резултате у музеолошкој делатности. Др Његован је објавио 48 монографија и око 500 стручних и научних радова, а радови су му превођени на енглески, француски, руски, украјински, бугарски, мађарски, словачки и румунски језик. По своме досадашњем раду, др Његован је упоран, ефикасан и доследан културни и научни посленик. Иначе, др Драго Његован је породичан човек. Са супругом проф. др Биљаном Ратковић Његован има двоје деце: Милоша (1981) и Милицу (1993).

СРПСКИ КРАЈЕВИ

Поред тога, др Његован је члан, сарадник и уредник у више одељења, издања и пројеката у Матици српској, Српској академији наука и уметности, Вуковој задужбини, Музеју Војводине, Музеју града Новог Сада, Малом историјском друштву Нови Сад, Карловачкој уметничкој радионици у Сремским Карловцима, Музејском друштву Србије, као и у међународним пројектима. Био је руководилац Одељења новије историје 2001–2004, помоћник, заменик (2002–2004) и в. д. директора Музеја Војводине (2016–2017), а од децембра 2017. је директор Музеја Војводине. Био је и директор Музеја града Новог Сада (2005–2008). Поред изложби са пратећим каталозима, у Музеју Војводине објавио је и више монографских публикација, а за књигу Присаједињење Војводине Србији 1918 добио је Новембарску повељу Новог Сада 2004. Године. Као активни члан Музејског друштва Србије био је биран у Извршни одбор МДС (2005–2009) и за председника МДС (2014–2017). Током протекле три године унапредио је рад Музејског друштва Србије, организовао рад стручних секција и стручних конференција, као и издавање часописа Музеји, чији је главни и одговорни уредник. Уз покојног академика Славка Гавриловића, покретач је Малог историјског друштва Нови Сад (2008), чији је председник од 2009. године. Ово Друштво до данас је објавило преко 50 монографских публикација из области историје и културе српског народа. Овде посебно истичемо едицију Злочини окупатора и њихових помагача у Војводини 1941–1945, која се реализује у суиздаваштву са ИК Прометеј из Новог Сада. У овој едицији др Његован је објавио 14 томова прворазредне архивске грађе, а припремио је за штампу грађу која се односи на уништавање српског културног наслеђа у Срему за време страховладе НДХ. На основу тога је од 2016. именован од стране Покрајинске владе Војводине за члана Одбора за обележавање „рације“ у јужној Бачкој јануара 1942. За допринос науци и култури сећања на жртве Другог светског рата, др

ДИЈАСПОРА ИНФО

У БЕЧУ ПРОСЛАВЉЕНО 800 ГОДИНА АУТОКЕФАЛНОСТИ СПЦ Епархија аустријскошвајцарска, у сарадњи са СПКД ”Просвјета”, организовала је тродневне свечаности у Бечу у част великог јубилеја 800 година аутокефалности Српске православне Цркве.

СРПСКИ КРАЈЕВИ

рослава 800 година аутокефалности Српске православне цркве, отпочела је у петак 6. децембра 2019. године свечаним вечерњим богослужењем у Саборном Храму Светог Саве. Свечаности у Бечу су присуствовали Његово Преосвештенство Епископ врањски Го-сподин Пахомије, Његово Преосвештенство Епископ пакрачкославонски Господин Јован, Амбасадор Републике Србије у Аустрији Небојша Родић, др Марко Николић в.д. помоћника директора

Управе за сарадњу с црквама и верским заједницама при Министарству пра-вде Републике Србије, Николина Милатовић Поповић, в.д. помоћника директора Управе за сарадњу са дијаспором и Србима у региону Министарства спољних по-слова Србије, и други бројни гости представници културних и просветних институција из Србије, Републике Српске и Аустрије. Домаћин Епископ аустријско-швајцарски Андреј дочекао је вернике и и госте,

и захвалио им се што су се одазвали позиву и својим присуством увеличали овај свечани догађај. После вечерњег богослужења свечаност је настављена у просторијама епархијског дома, отварањем изложбе слика и објеката академског сликара Станка Родића која носи назив „Хиландару у походе“. На четвртом спрату епархијског дома је уследила промоција књиге ”Трилогија о Немањићима”, аутора Владимира Кецмановића и Дејана Стојиљковића.

СВЕЧАНА АКАДЕМИЈА У НОВОМ ХРАМУ РОЂЕЊА ПРЕСВЕТЕ БОГОРОДИЦЕ У БЕЧУ Свечаности, поводом прослављања 800 година аутокефалности Српске православне Цркве, настављене су у суботу 7. децембра 2019. године, у храму Рођења

Пресвете Богородице у Бечу. После вечерњег богослужења одржана је свечана академија која је, пре свега, била посвећена Светом Сави и догађају

ДИЈАСПОРА ИНФО из Београда. Молитве на језеру, светог владике Николаја Велимировића, рецитовао је Предраг Врцељ, члан Просвјете, а ђаци Просвјетине школе српског језика и чланови Просвјетиног клуба младих уметника су изазвали велике симпатије код публике. Програм је водио Милан Кострешевић, члан Епархијског одбора из Швајцарске. После свечане академије, у црквеној сали, отворена је изложба посвећена животу и раду једном од највећих српских научника, Милутину Миланковићу. Чланови Удружења “Милутин Миланковић“ из Београда приредили су ову изложбу у дигиталном издању, а она садржи архивски материјал и садржаје у вези Миланковићевог школовања у Даљу, Осијеку и Бечу, као

и грађевинске активности у Бечу. Са Светом архијерејском Литургијом у Храму Рођења Пресвете Богородице, у недељу 9. децембра завршене су свечаности у Бечу, поводом осам векова самосталности Српске православне цркве. Некадашња црква „Нојлерхенфелд“, сада Храм Рођења Пресвете Богородице, званично је предата Српској православној парохији у Бечу 27. маја 2014. године на основу одлуке Бечке надбискупије.

СРПСКИ КРАЈЕВИ

добијања аутокефалности, те важности и резултатима који су проистекли из тог догађаја. Присутнима су се обратили Срђан Мијалковић, председник СПКД ”Просвјета”, др Марко Николић из Управе за сарадњу са црквама и верским заједницама Републике Србије. Центра-лни део академије била је архијерејска беседа Епископа Андреја који је говорио о значају овог великог догађаја којим се обележава формирање духовног и националног идентитета Срба. У сценскомузичком делу свечане академије учествовали су мешовити епархијски хор ”Корнелије Станковић” из Беча, под диригентском палицом Иве Мрвош-Анокић, “Мали Просвјетин хор”, под диригентском палицом Вере Симић, и група ”Трио покрет”

ДИЈАСПОРА ИНФО

НЕБЕСКИ ЗВУЦИ ОДЗВАЊАЛИ ЛАЗАРИЦОМ Величанственим музицирањем три хора, који су у сиднејској Лазарици производили праве небеске звуке, прослављена је слава хора те цркве, њиховог заштитника – Светог Јована Златоустог. Слављеницима су се придружили пријатељски руски и шкотски хор, који су публику на крају почастили заједничком песмом са хором српске цркве у Александрији. Био је то уистину несвакидашњи доживљај који ће остати у памћењу по изванредно изведеним интерпретацијама.

СРПСКИ КРАЈЕВИ

рослава је започела у храму, освећењем славског знамења од стране Његовог преосвештенства владике Силуана и честитањем славарима за које је рекао да дуго времена својим певањем обогаћују не само своју парохију, већ и целу митрополију на окупљањима која прослављају истину Божију. – Црква Христова поред беседе проповеда истину и

преко својих фресака и преко певања, како је говорио Свети Јован Златоусти. Хор са својим певањем врши и једну мисију у животу цркве и својим певањем надозиђује Свету Цркву. Јован Златоусти још каже и да је човек некада мало лењ да чита и да слуша оно што је записано, али некако преко песме и лепоте певања бива подстакнут да мало размисли о ономе што се преноси преко тих арија, односно о тексту

који се изговара приликом певања, тако да можемо рећи да хор није само украс, већ апсолутно саставни део службе – истакао је владика Силуан. И сам епископ аустралијско-новозеландски био је део хора Лазарице. – Некада сам и ја певао у овом хору, па и данас кад год имам прилику певушим оне арије које сам учио да певам заједно са нашим хором. Нека је срећна слава, нека сте благословени и да вас Свети Јован Златоусти увек воли, чува и прати на вашем путу – поручио је владика. Честитке хору упутио је и старешина Лазарице отац Миодраг Перић, који се овом приликом у разговору за „Вести“ захвалио специјалним гостима. – Почаствовани смо присуством нашег владике

ДИЈАСПОРА ИНФО мисији наше парохије. Хор Лазарице постоји више од двадесет година и броји тридесетак чланова, а волели бисмо да нам се у наредном периоду придруже и млађи – пожелео је отац Миодраг Перић. Шкоти одушевљени Дугогодишњи члан хора Лазарице је и Милица Козлина, председница Кола српских сестара. – У овом хору сам двадесет година, а имамо чланова који су ту и дуже. Трудимо се да певајући чувамо нашу веру и традицију. Вечерас смо имали част да су нам гости били и Шкоти који су се одушевили нашом црквом. О томе сведоче и њихове речи да никада пре нису певали на лепшем месту. Створили смо тако још једно пријатељство, што је свакако добро и за нашу заједницу. И браћа Руси су нас почастили својим певањем, а господин Титхy Симицх пева и код њих и код нас и братски се испомажемо где год је могуће – истакла је Милица Козлина.

Заслуга Драгане Милановић Велике заслуге за беспрекорне изведбе хора Лазарице припадају Драгани Милановић, која улаже велико знање и труд у управљању хором. О томе је говорила и Милица Козлина. – Кад се говори о Драганином доприносу, треба имати на уму да смо већина нас у хору аматери и да имамо дуге пробе. Гајење љубави према хору и певању је дивно и многе недаће које имамо у животима лакше се подносе кад се испева са својим људима. Певања на богослужењима и венчањима као и на гостовањима на која нас позивају, заиста нас оплемењују. Користим ову прилику да позовем све наше људе који имају талента и љубави за музику да се придруже хоровима у свим парохијама и да заједно с њима употпуне свете литургије – поручила је Милица.

Д. Тимарац Извор: vesti-online.com

СРПСКИ КРАЈЕВИ

Силуана и његовим благословом, на чему смо му захвални као и на мноштву парохијана наше и других парохија који су се окупили. Захвални смо на доласку руског хора из Цркве Светог Георгија из Карлтона, као и хору који се зове Шалис Сингерс. Они су, уствари, музичко друштво чији чланови потичу из многих састава где негују између осталог и келтску музику и драго ми је што смо вечерас имали прилику да их чујемо – истакао је отац Перић. Он је нагласио и значај хора Лазарице за српску заједницу Сиднеја. – Сматрамо да је наш хор као интегрални део наше парохије заслужио овакво поштовање и одзив наших гостију, због своје велике љубави и великог труда као и значаја за нашу парохију и ширу заједницу, јер његује нашу духовну и традиционалну српску изворну музику. Они дају велики допринос очувању културе нашег народа и

ДИЈАСПОРА ИНФО

ПОСЕЛО ЗА 1200 ДУША Српско фолклорно друштво Хомоље из Госауа у источној Швајцарској је још једном показало како се организује добра забава. На њиховом традиционалном Зимском поселу било је присутно више од 1.200 гостију, па су морали да отворе и трећи део хале, јер није било више места за седење.

СРПСКИ КРАЈЕВИ

оред претежно влашке популације, која живи и ради у Госауу и околини, на овој забави је био и знатан број земљака пореклом из Новог Пазара и околине, али и других крајева Србије. Разлог томе је гостовање фолклораша КУД-а Голија из Новог Пазара. На овој забави наступила су и друштва „Вук С. Караџић“ из Роршаха, „Свети Сава“ из Белинцоне, Рас из Луцерна и „Свети Сава“ из Алтштетена. Из аустријског Инзбрука стигао је КУД Острог.

Између маштовитих кореографија које су изводили фолклораши наступали су и виолинисти Катарина Ђурић и Данијел Трубић, певале су сестре Богдановић и извођач етно-музике Божица – Боба Недељковић, која је и веома добро водила програм. На крају програма следило је подела захвалница и пригодних поклона гостујућим удружењима и спонзорима, а потом је настало народно весеље до после поноћи. Међу бројним посетиоцима биле су и целе породице са три генерације, а репортер „Вести“ је тако наишао и на Слободанку Васиљкић, која је пореклом из Кобишнице крај Неготина. Слободанка је на посело дошла са унуком Јованом и снајком Горданом, а све три истичу да су веома задовољне програмом и атмосфером. Задовољство се видело и на лицу Војчета Милића, председника СФД „Хомоље”. – Лепо је што је сала дупке пуна, што су комшије из Роршаха и Алтштетена дошле

да нам увеличају ову нашу традиционалну забаву, што су дошли људи са подручја Новог Пазара и других крајева Србије, који живе и раде у Швајцарској, што су дошли чак из Белинцоне и Луцерна па и преко границе из Инзбрука. У моје име и име нашег удружења пуно им захваљујем. Много сам срећан што могу са свима њима да се дружим вечерас – каже Војче. Жељко Шућевић, председник КУД-а „Вук С. Караџић“ из Роршаха каже да су се радо одазвали позиву пријатеља и комшија из Госауа. – Представили смо се искључиво влашким играма да домаћинима мало и угодимо – каже у шали Жељко Шућевић, председник КУД-а Вук С. Караџић из Роршаха и додаје: – Лепо смо угошћени, увек радо дођемо и надам се

председник КУД-а „Голија” из Новог Пазара.

Неописиво Овако искрено дру-гарство, зрело и здраво пријатељство може да буде само у фолклору. Не могу да вам опишем како је вечерас лепо било, то се мора доживети. Хвала нашим домаћинима Хомољу на лепом и искреном гостопримству и позивамо их код нас у Нови Пазар да им узвратимо истом мером – каже Горан Асовић,

Да помажемо једни друге – Постала је традиција да долазимо у госте друштву Хомоље и ову прилику користим да поздравим домаћине. Желимо да се дружимо, помажемо једни друге, а не да се раздвајамо. Желимо да наша деца буду весела и срећна и од нас старијих уче нашу српску традицију и обичаје – надахнут је атмосфером

У клубу 10 година Миле Тиосављевић, члан управе Хомоља, имао је разлога и за славље. – Десет година од када сам у Хомољу, један мали јубилеј и драго ми је што су са мном у клубу и моји синови Ђорђе и Петар. Веома са поносан на њих и дичим се што обојица играју у фолклорном ансамблу – каже поносни Миле, који је родом из Новог Пазара.

Жика Марковић Извор: vesti-online.com

СРПСКИ КРАЈЕВИ

да ћемо се и убудуће дружити и више посећивати.

Чекамо вас у Белинцони Презадовољан сам вечерас и го-стопримством и на-ступом мојих фо-лклораша и дру-жењем са колегама из других удружења. Наш клуб је после кратке паузе стасао у озбиљно фолклорно удружење и гостујемо свуда по Швајцарској код наших пријатеља. За вечерас смо се лепо спремили и надам се да су домаћини задовољни нашим учешћем, а њима хвала на свему што су нам пружили радо их очекујемо 1. фебруара следеће године када ћемо ми имати нашу забаву – каже Жељко Милићевић, председник КУД-а „Свети Сава“ из Белинцоне.

ДИЈАСПОРА ИНФО

Славиша Ђукић, потпредседник КУД-а „Рас” из Луцерна.

СРПСКИ КРАЈЕВИ

ФОТО ВЕСТ: 1. КРАЈИШКО ВЕЧЕ - БАЧКО ДОБРО ПОЉЕ

3. ЛИКОВНА КОЛОНИЈА „ПУТЕВИМА ПРЕДАКА”

ФОТО ВЕСТ: 9. ВЕЧЕ ДОЊОВАКУФЉАНА

www.srpskikrajevi.rs

СРПСКИ КРАЈЕВИ Бр. 18

БРОЈ 18