Srpski krajevi br 9 by SRPSKI KRAJEVI

БРОЈ 9, ЗИМА 2015. / 2016. ЦЕНА 99 динара

DANI SRPSKE Radovan Pilipovi}

MANASTIR SV. OCA NIKOLAJA Ranka Srdi} Mili}

KOSIBA[O, NAVUCI JOJ @ICU... Bo{ko Stojisavqevi}

GARAVICE 1941. - 2015. Diana Savi}

DVOR NA UNI Na romanijskom „Malom Zejtinliku“

JEZNI ZVUCI TI[INE

ИНФОцентар ИНФО ЦЕНТАР СРПСКИ КРАЈЕВИ Удружzење „Српски крајеви“ вас обавјештава да је у Новом Саду, Булевар Краља Петра бр. 2, отворен ИНФО ЦЕНТАР СРПСКИ КРАЈЕВИ и сваки радни дан смо ту за вас од 15:00, а суботом од 18:00 часова. ИНФО ЦЕНТАР СРПСКИ КРАЈЕВИ има договорену сарадњу са више завичајних и других удружења која се баве српском културом и традицијом и поред одржавања састанака пружа удружењима и њиховим члановима следеће садржаје: -Учлањење нових чланова за свако удружење појединачно -Информисање о Савезу завичајних удружења, Клубу привредника и о сваком удружењу појединачно -Подјела позивница или продаја карата за манифестације које организује Савез удружења, удружења појединачно или појединци -Састанци управних одбора сваког удружења појединачно -Промоције књига и слични догађаји за тридесетак људи -Мање прославе такође за тридесетак људи -Подјела рекламног материјала -Конференције за штампу -Коришћење компјутера и интернета - бесплатно -Продаја књига, часопиоса и осталих издања удружења и њихових чланова -Организовано гледање спортских ТВ преноса и других манифестација -Дружења чланова свих удружења и -Друге активности сходно потребама удружења -Инфо центар ће прослеђивати другим медијима све информације о активностима сваког удружења, Савеза удружења и Клуба привредника Ове просторије функционишу на принципу затвореног типа, што значи да могу да га користе само чланови удружења са којима потпишемо меморандум о сарадњи и евентуално заинтересовани за чланство у неком од удружења ради пружања информација. У просторијама Инфо центра Српски крајеви се налази и редакција часописа и нови интернет радио – РАДИО СРПСКИ КРАЈЕВИ којег можете слушати на srpskikrajevi.rs. ЧЛАНОВИ И ПРИЈАТЕЉИ УДРУЖЕЊА Д О Б Р О Д О Ш Л И ! Удружење „Српски крајеви“

САДРЖАЈ Дани Српске

4-6

Инфо ЦЕНТАР удружења

Језни звуци тишине 8-10 Срби у сјеверној Далмацији 11 Косибашо, навуци јој жицу... 12-14 Инфо ЦЕНТАР удружења 15 Манастир Озрен 16-17

18-19

Инфо ЦЕНТАР удружења

20-21

Инфо ЦЕНТАР удружења

Најбољи баскет се игра на ђачком Српска на сајму књига Из Српске Крајишки ликовни салон

22-23 24-25 26-27 28-29

„Бићу део тебе“ нови роман Миленка Аврамовића 30-31 70. година колонизације у Банатском Деспотовцу Гаравице 1941.-2015. Дошли и остали Двор на уни

31 32 33 34

ИМПРЕСУМ ГЛАВНИ И ОДГОВОРНИ УРЕДНИК Славиша Рујевић УРЕДНИК Ранка Срдић Милић РЕДАКЦИЈА Младен Булут, Радован Пилиповић, Др Милан Мицић, Др Драго Његован, Марко Ковачевић, Срђан Секулић, Сузана Дикић, Саша Јовановић, Клаудија Недељков, Драгомир Граховац, Велемир Елез, Владимир Цвијин Спремо, Весна Вуковић, Дарко Зечевић ИЗДАВАЧ Удружење грађана Српски Крајеви Председник: Славиша Рујевић Секретар: Дејана Крњаја ДИЗАЈН Славиша Рујевић, Никола Скенџић ПРЕЛОМ Никола Скенџић ШТАМПА Штампарија РАЂЕНОВИЋ, Нови Сад Штампарија ГРАФОПРОДУКТ, Нови Сад Контакт: е-mail: srpskikrajevi@gmail.com Тел. 021-300 3715 Моб. 065-4000-501 Адреса: Удружење Српски Крајеви Часопис „Српски Крајеви“ Змај Огњена Вука 2 Нови Сад, 21000 Facebook : ЧАСОПИС СРПСКИ КРАЈЕВИ

srpskikrajevi.rs

Часопис „Српски Крајеви“ је подржала Градска управа за културу Града Новог Сада

CIP - Каталогизација у публикацији Библиотека Матице српске, Нови Сад 908(=163.41) СРПСКИ крајеви / главни и одговорни уредник Славиша Рујевић. - 2007, 1- . Нови Сад : Удружење „Српски крајеви“, 2007-. - Илустр. ; 30 cm Тромесечно. ISSN 1820-5623 COBISS.SR-ID 225480967

DANI SRPSKE Влада Републике Српске је, путем свог Представништва у Београду, трећи пут организовала Дане Републике Српске у Србији од 19. до 23. октобра 2015. године. Обраћање градоначелника Новог Сада Милоша Вучевића у СНП-у

ошто је прошле године организација Дана Српске у Новом Саду билa врло успјешнa, ове године Свечано отварање манифестације је повјерено Новом Саду. У реализацији манифестације, као и прошле године, узела су учешће завичајна и друга удружења из Војводине: „Петровчани”, „Мањача”, „Српски крајеви”, „Друштво српских домаћина”, „Подгрмеч” - Житиште, „Крајина”-Врбас, „Врбљанци”-Темерин, „Ливњани и Граховљани”-Б. Јарак, „Гламочко коло”, „Јањани”, „Доњовакуфљани”, „Дрварчани”, „Купрешани”, „Коријени”-Сомбор, „Димитор”, „Секција бораца Козарачке битке”, „Ратковчани”Честерег, „Херцеговаци”, „Крајишки вишебој”-Б. Велико Село, „Змијање”-Каћ, „Влашић”, „Трново” - Чуруг, „Зрно словесности”, „Коњиц”, „Крајишници” - Панчево, „Богодо” - Бачка Топола.

„Завичајци” у Новом Саду су се посебно истакли окупљањем својих чланова и пријатеља на свим догађајима који су били дио ове велике и значајне манифестације. Овогодишњи Дани Српске су почели отварањем штанда ТОРС на којем су презентовани туристички потенцијали Републике Српске. Штанд је свечано отворио министар трговине и туризма у Влади РС Предраг Глухаковић. Поред туристичких понуда, у свом четвородневном раду, на

„Ћери Крајине” су разгалиле срца новосађана Удружење „Подгрмеч” Житиште на штанду РС штанду су била представљена и завичајна удружења, а посебно су

Srpski Krajevi br.9

Председник Републике Српске Милорад Додик

се пјесмом, игром и домаћинским специјалитетима истакли и побрали симпатије и аплаузе грађана, Удружење „Крајина” из Врбаса, „Подгрмеч” Житиште и „Друштво српских домаћина”. Удружење „Српски крајеви” је представило свој часопис и координирало активностима удружења на штанду.

Његова Светост Патријарх Српски господин Иринеј

Промоција монографије „Историја Републике Српске”, аутора Чедомира Антића и Ненада Кецмановића, одржана је у Матици Српској, а поздравну ријеч је дао прeдсједник Матице српске,

Његово Преосвештенство Владика Бачки господин Иринеј Буловић

D Драган Станић. Уводно излагање о књизи и њеном значају је изнио Алекса Буха, док су својим обраћањем аутори књиге изазвали велику пажњу присутних, за које је

Препун хол СНП-а са завичајпом трпезом

Србији несумњиво томе доприносе у великој мјери, а настала је и идеја да се у будућности одрже и Дани Србије у Српској. Свечаности је присуствовао велики број гостију из СПЦ, на челу са патријархом Иринејом, те угледника из привредног, културног, образовног и других области живота и рада. Присутно је било преко 1000 гостију, рођених или поријеклом из РС углавном захваљујући завичајним удружењима, као и знатан број њихових пријатеља, познаника, комшија, како из Новог Сада са околином тако и из многих општина Војводине: Врбаса,

Завичајци су дочекали госте по традиционалном српском обичају уприличен је коктел за све присутне у правој домаћинској, завичајној атмосфери. Уз понеко пиће и традиционална јела из родног краја попут пуре, цицваре, колачића, љевуше и разних пита организован је и културно-умјетнички програм који је пробудио емоције и ређао у мислима слике родног

Расположени су били и владика, патријарх и предсједник Наш часопис на штанду РС Свечана сала била претијесна, па су ову промоцију многи пратили стојећи у холу. Свечано отварање манифестације У СНП На почетку су изведене химне Републике Српске и Републике Србије, док је поздравнa ријеч домаћина припала градоначелнику Милошу Вучевићу. Његова светост Патријарх СПЦ г-дин Иринеј је бесједио и благословио манифестацију, а Његово преосвештенство, владика бачки г-дин Иринеј Буловић je надахнутом и цјеломудреном бесједом одушевио публику. Манифестацију је отворио, и присутнима се обратио, предсједник Републике Српске Милорад Додик. Који је, између осталог, истакао значај повезивања Српске и Србије, како у културном и традиционалном, тако и у привредном, економском и сваком другом облику. Дани Српске у

Кикинде, Бачке Паланке, Сомбора, Оџака, Зрењанина, Вршца и других градова и села Војводине. У умјетничком дјелу програма одржан је концерт „Бањалучке рок симфоније“ са извођачима из Бањалуке. Након завршетка Свечане академије у холу СНП-а, у организацији завичајних удружења,

краја. Учешће су узеле групе: КУД ,,Банија’’- Београд, КУД „Младен Стојановић“- Бачки Јарак, „Ликоси“- Нови Сад, „Звуци Подгрмеча“- Младеново, „Врбљанке’’ – Гаково, „Ћери Крајине“ - Врбас и „Дурмитор“Кула, које су својим наступима показале културно наслеђе

Srpski Krajevi br.9

На крају су сви учесници и завичајци запјевали заједно: Нема раја без роднога краја

Свечано отварање кошаркашког игралишта у Буковцу

з присуство великог броја мјештана Буковца, грађана Новог Сада и представника и чланова завичајних удружења у Буковцу је свечано отворен

Захвални буковчани у основној школи

кошаркашки терен, дар Представништва Републике Српске у Србији. Кошаркашко игралиште је свечано оворио предсједник РС Милорад Додик, а присутнима су се поред њега обратили г р а д о н ач е л н и к Новог Сада Ми-

лош Вучевић (Град Нови Сад је учествовао у асфалтирању подлоге терена) и у име домаћина директорица О.Ш. „22. Август“ из Буковца Јелисавета Жарковић. Специјални гости су били Неле Карајлић и Слободан Ћустић, док су својим присуством увеличали скуп и директор Установе РС у Србији Млађен Цицовић са својим сарадницима који су и најзаслужнији што је баш школа у Буковцу добила нов терен.

запјевали незваничну химну завичаја „Нема раја без роднога краја”. Треба напоменути да је још у Новом Саду одржана промоција књиге „Граматика српског језика – ијекавски изговор” у Матици српској и „Џез (поезија) кабаре” у Позоришту младих. А цјелокупна

манифестација „Дани Српске у Србији” је, поред Новог Сада, одржана и у Београду, Суботици, Аранђеловцу, Вршцу и Пландишту у покровитељству РС. Бити дио оваквих догађаја је привилегија, част и задовољство. Живјела Српска! Живјела Србија!

Предсједник Додик у Буковцу са градоначелником Вучевићем, директором представништва РС Млађеном Цицовићем, Вањом Вученовићем и одушевљеним грађанима крајишког идентитета. Док су за јела из завичаја заслужне жене чланице удружења из Банатског Великог Села, Накова и Челарева. Ентеријер хола СНП оплемењен је умјетничким радовима – сликама са завичајним мотивима. То је била прилика да се сретну школски другови, земљаци, комшије, пријатељи, кумови, пословни партнери и др. Присутни представници из Републике Српске имали су прилику да се увјере у гостопримство домаћина и осјећања која гаје према Републици Српској, забриности за њену судбину и спремности да гарантују њену будућност. На крају су, сви заједно, преплављени топлином, љуба-вљу, осјећајем заједништва и позитивним вибрацијама у заносу

Srpski Krajevi br.9

Предтавници завичајних удружења са г. Вучевићем и г. Цицовићем су спремно дочекали предсједника, патријарха и остале госте

инфо

u d r u ` e w a

КОРИЈЕНИ СОМБОР 7 . с у с р е ти „ Матиц а Дијас пор а“ и Никољ д анс к а чајанк а

авичајно удружење Срба „Коријени” из Сомбора је и ове године било домаћин сусрета „Матица Дијаспора”, које су организовали по седми пут током викенда од 16. до 18. октобра. Тема овогодишњих сусрета је била „Ћирилица, наша реалност”. Програм је подржан од Управе за дијаспору и Србе у окружењу при Министарству спољних послова Републике Србије. Свесрдну подршку у раду сусрети су добили од Српске православне црквене општине у Сомбору, Српске читаонице „Лаза Костић” и других институција и удржења која раде у Сомбору, као и градa Сомбора. У раду овогодишњег скупа Матица - Дијаспора су учествовале делегације из Вуковара, Франкфурта, Баљалуке, Власенице, Бачке Паланке, Добоја, Књажевца, Шамца, Вршца, Дервенте, Бијељине, Теслића, Београда, Горњег Милановца,... Мећу њима су били и познати српски писци чија су дела превођена на немачки, енглески, чешки, руски, словеначки, шпански,... као што су Зорка Чордашевић, Аћим Тодоровић, Љиљана Браловић, проф. др Цвијетин Ристановић, и многи други.

У свечаној сали Српске читаонице одржано је предавање о последицама НАТО бомбардовања и агресије. Подаци које је изнео Зоран Вранешевић у својој књизи „У паклу милосрдног анђела” су преузети из преко 2000 извора и књига западних агенција, медија и јавних портала. Током вечере гостима се представила мушка певачка група „Чауши”.

ЦЕНТАР

Мара Бекић Војновић и часопис „Српска вила” из Бјељине чији је најупечатљивији излагач био проф. др. Цвијетин Ристановић. Књижевни сусрет и дружење окупило је око 60 учесника у сали Дома ученика средњих школа у Сомбору, а током вечери више песника је говорило своје стихове. Опет је Сомбор био добар домаћин и показао свој потенцијал да сабира и оплемењује наше друштво и наш народ. Ово историјско искуство нашег града добија ново рухо у сусретима „Матица Дијаспора” које организују Коријени и враћа нас на наше претке који су у овом граду угостили многе писце, сликаре, српска хорска и певачка друштва и чувеног Лазу Костића, Петра Коњовића, Јосифа Маринковића, Дучића, Исидору Секулић и многе друге.

На округлом столу са темом „Ћирилица наша реалност” учествовало је десетак излагача а многи присутни су се укључили у рад. Посебну вредност чини разноврсност приступа излагача у актуализовању чињенице да је једино службено писмо у Србији - ћирилица, потиснута на маргине културе, живота и реалности нашег друштва. Уводно предавање уприличио је Влада Ђурковић, кратким приказом историјског развоја и употребе ћирилице. Током послеподнева представљене су новоиздате књиге: роман „Мајка” Миленка Аврамовића „(Х) историја осушене збиље” Николе Кобца, збирка хаику поезије „Звона у даљини” Зорке Чордашевић, збирка афоризама „У погрешном смјеру” Небојше Боровине, више издања Друштва за српски језик и књижевност у Хрватској које је представила професорица

очи празника светог Николаја у петак 18. децембра 2015. године Завичајно удружење Срба „Коријени” је на Тргу Светог Ђорђа организовало Никољдаску чајанку. Делећи бесплатно чај и флајер о слави (како се слави слава, шта нам је потребно и колико је то важно), ово удружење је потврдило став да је породица основ напретка сваке заједнице па и нашег града Сомбора. Уз пријатну музику, чај и осмех, током овог божићног поста подељено је око 500 флајера о слави најстаријем породичном празнику код нашег народа. Наши корени греју наш дивни град Сомбор и овим путем дају подршку породици. „Коријени” су дали подстрек да уз набавку намирница, понесемо и лепе мисли, речи и то преточимо у дела у кругу наших породица.

Srpski Krajevi br.9

На романијском „Малом Зејтинлику“

JEZNI ZVUCI TI[INE И

данас, када прелиставам ратна сјећања, често се „зауставим“ на тужним страницама исписаним у јануарским и фебруарским данима 1996. године, када су сарајевски Срби са Грбавице, Враца, Вогошће, Илијаша, Илиџе, Хаџића, Рајловца, центра Сарајева и других мјеста, остављали своја родна огњишта и одлазили у неизвјесност. Потписи на Дејтонски мировни споразум њихов завичај „поклонили“ су Федерацији БиХ и осудили их на болну сеобу. Конвоји туге, шибани вјетровима и сусњежицом, кретали су се преко Требевића, Пала и Романије. Поред оног што се из куће морало у завежљаје ставити за нови почетак и нигдини, очеви и мајке носили су своје мртве синове. Из породичних гробаља их ексхумирали, да непријатељима не би приуштили задовољство черечења хумки и рушења њихових спомен-обиљежја. Умирање

својих најдражих за слободу су преживјели, а ово друго што би се могло дести ако их оставе на немилост крвницима, сигурно не би. Плакали су тих дана и небо и земља. Остављали су сарајевски тамни вилајет да се радује туђој несрећи, кренули тамо гдје ће њихови најмилији наћи вјечни мир. Већина тих стаза, поливених очевим и мајчиним сузама, водила је преко пркосне планине Романије, преко апостолске горе, вјечне заштитнице слободе, правде и православља. У сјећањима и данас, након пуне двије деценије, чујем мајчин лелек, очев уздах, често у кошмарним сновима додирујем њихове сузе, тјешим их иако знам да утјехе и лијека за њихове отворене ране нема. Слушам како на таласима соколачке Радио станице „Романија“, у прохладним ноћима, позивају становнике малог града да дочекају невољнике, да им се нађу при руци, смјесте их у своје топле домове, узму крамп и лопату и пођу у Пољак поље, простор гдје се постављају темељи „Малог Зејтинлика“, да помогну

Srpski Krajevi br.9

механизацији која је отварала тврду романијску земљу за другу сахрану хероја са Грбавице, Враца, Илијаша... И, заиста, Соколац није скривао бол у тим тешким данима, показао је невиђену хуманост и доброту, брисао сузе неутјешним, храбрио их да истрају, преживе нову голготу, да живе за своје најмилије, за одласке на гробље, молитве за душе јунака, за њихове потомке. И данас чујем баритон свештеника Милорада чија је молитва небесима предавала најбоље српске синове. Данима и ноћима стизали су конвоји туге до „Малог Зејтинлика“. По други пут, уз уморни и промукли мајчин лелек и потоке суза, у вјечност су одлазили они што животе уградише у темеље Републике Српске. Бројне су свјетске ТВ куће и агенције биле запањене сеобом сарајевских Срба. Промрзле колоне су се нашле у ударним вијестима. Нажалост, тадашња Србија је нијемо посматрала егзодус и патњу својих сународника. Ријетки су били медији у сестринској земљи који су пренијели потресне призоре на путевима у избјеглиштво.

Захваљујући Влади РС, Удружењу Срба Сарајевско-романијске области у Торонту, прилозима вјерника Српског културног клуба „Свети Сава“, који живе у Хоктон Парку, предграђу Сиднеја, Црквеној општини Соколац, општини Соколац, Борачкој организацији општине Соколац, Борачкој организацији Сарајевско-романијске регије и Скупштини Града Источно Сарајево, у срцу Романије, никао је „Мали Зејтинлик“, најтужнији дио српске земље на Балкану. На његовим капијама, у хладу храма „Проподобне мајке Параскеве“, дежура грандиозни крст који симболизује живот вјечни. На сивом крстоликом мермеру утиснуте су ријечи „Чекамо васкрсење мртвих“. Овај детаљ „Малог Зејтинлика“ пројектовао је Бранислав Шаровић. Када ступите на овај простор, гдје су најгласнији звуци језне тишине, обузима вас посебан осјећај, оно што ни чувени Андрић, у вријеме зенита свог стваралаштва, не би могао описати. Задрхти перо у руци, срцу тијесно у грудима, очи се прикују за колону крстова исклесаних од прилепског бијелог камена по узору на оне у солунском Зејтинлику. Девет стотина педесет осам крстова казује трагику српског рода у потоњем рату. Ни најразорнији вјетрови романијски ту не могу угасити свјетлост свијеће воштанице и отјерати мирис тамјана, јер Свевишњи то држи у својим рукама. Када уђете у свету тишину, притисути погледом са фотографија јунака, осјећате кривицу што сте међу живима, што им се у жртви нисте придружили. На челу бесмртне колоне, одмах уз темеље гробљанске капије, сахрањени су Ђуричићи – браћа Милан и Миломир, отац њихов Борко. Мајка Јела, све до смрти, свакодневно је обилазила њихово вјечно почивалиште. У „Малом Зејтинлику“ 33 породице сахраниле су по два члана. Шест породица сахранило је по три погинула, међу којима Цвијановићи и Радоње по три сина, Нико и Милка Кошарац два сина – Спасимира и Миломира,

Патријарх у посјети „Малом Зејтинлику“ који погинуше у једном дану. Душанка Фржовић из сарајевских Неџарића је дошла у Соколац да буде близу „Малог Зејтинлика“ и својих најдражих – синова Горана и Зорана и супруга. Алекса и Љубинка Барјактаревић тугују у соколачком насељу Мајдани за синовима Гораном и Душком. Међу бесмртницима су и два брата Ћећез. Породица Дамјановић је у бестијалном оргијању џихадиста на Чемерну изгубила два брата, двије кћери и сина. И они су вјечни мир нашли у каменитој романијској земљи. Међу свијетлим гробовима су и вјечна почивалишта три петнаестогодишњака - Слободана Голубовића, Миодрага Пукете и Саше Перића. Најстарија жртва имала је 74 године. Са браћом, у крилу гласиначке равнице и шумовите Романије, почива и руски добровољац –Јуриј Павел Пилипћик. Имао је само 20 година када је погинуо на Нишићкој висоравни. Само неколико километара сјевероисточно од „Малог Зејтинлика“, поред пута Соколац – Кнежина, у насељу Копјевићи, налази се гробље гдје су сахрањена 53 борца погинула на оловском ратишту. Ту их је најближа родбина из њихових села око Олова пренијела након Дејтона. Крстови као и у „Малом Зејтинлику“, од прилепског бијелог стијења. Исте и судбине новомученика, који сањају сан праведника уз хуке таласа ријеке Биоштице. И на бројним другим мјестима диљем Романије су хумке ратника, оних који живот дадоше за слободу и будућност српског рода. О великој жртви свједоче

На Војничком спомен - гробљу Клањам се, и падам ничице Испред вашег стаменог строја, Ви бијеле камене птице; Вјечна туго и снаго моја! Ко бисери златне ризнице, Над мојом Романијом језде Водиље кроз невидјелице, Душе ваше – сјајне звијезде. Браћо по матери и оцу, По крви и Небеској муци, По Роду и његовом коцу С којег још стижу јауци, У темељу Пјесничког Кама, Узидане ваше су кости. Ех, бесмртници – благо вама! До Лазара ваши су мости. Бијели Крсташи, разапети На олтару златне слободе, Међ оцила, на крст Свети Куд бесмртнике пути воде, Клањам се и падам ничице Испред вашег блиставог строја! Бијеле скамењене птице; Вјечна туго и снаго моја! Миланко Боровчанин – Ромсок, предсједник Књижевног клуба „Романија“ Соколац

Srpski Krajevi br.9

манастир „Светог великомученика Георгија“ на Равној Романији, на чијим унутрашњим зидовима, умјесто фресака, стоје имена 4.000 погинулих припадника Војске РС са подручја Сарајевскороманијске регије, централно спомен-обиљежје у центру Сокоца са 1.170 имена погинулих српских војника са истог простора, те спомен-обиљежја у Ћаваринама, Соколовићима, Барама и у старом гробљу „Градац“ у Сокоцу. На подручју општине Соколац живи нешто више од 13.000 становника,

а у утроби овог дијела романијске земље у минулим годинама сахрањено је близу 1.500 српских војника. Гласно опомиње тишина „Малог Зејтинлика“ све који заборавише на голготу, оне који се данас грле са убицама, лопове и ратне профитере, који су на костима погинулих зидали властито богатство. Тих нема на Задушнице да дођу у тај свети простор. Не смију да сврате. Свјесни су да би им се руке окамениле када би покушали да се прекрсте над

свјетлошћу која исијава из хумки новомученика. Долази најближа родбина, пријатељи и саборци у вријеме обиљежавања дана Прве и Друге романијске бригаде, на дан крсне славе Војске Републике СрпскеВидовдан... Борачка организација општине Соколац, општина Соколац и Град Источно Сарајево брину од одржавању овог спомен-комплекса. У томе, гледајући на значај овог парчета свете српске земље, симболично учествује Влада РС. У мајци Србији још увијек не знају колику су цијену слободе платили Срби с друге стране ријеке Дрине. Политичари, лажни пацифисти, жбири, доушници, чланови армије невладиних организација и новинари ничице падају пред нишанима у Поточарима код Сребренице, извињавају се џелатима, а не свраћају у „Мали Зејтинлик“ гдје почива младост Сарајевско-романијске регије. Страхују да се не увриједе убице и свјетски моћници. У предизборно вријеме, у трци за гласачима и гласовима у Српској, „Мали Зејтинлик“ се, нажалост, максимално експлоатише, а заборавља у првом дану када властодршци зајашу удобне фотеље. Велемир Елез

Часопис СРПСКИ КРАЈЕВИ је подржало

PREDSTAVNI[TVO REPUBLIKE SRPSKE U SRBIJI

Београд, Бул. Деспота Стефана 4/IV

Пројекат „Инфо ЦЕНТАР удружења“ је подржала Градска управа за културу Града Новог Сада

Srpski Krajevi br.9

SRBI U SJEVERNOJ DALMACIJI У амфитеатру СПЕНС-а 25.11. уз присуство око 150 љубитеља књиге одржана је промоција монографије другог издања: ,,СРБИ У СЈЕВЕРНОЈ ДАЛМАЦИЈИ’’, аутора др Косте Новаковића.

здавач књиге је Српско културно друштво Зора Книн – Београд, а рецензенти су професор и књижевник Светозар Борак, проф. др Обрад Зелић, проф. др Мирко Грчић, генерал Мирко Бјелановић, и протонамјесник др Бранислав Кончаревић.

Књига се састоји из неколико поглавља, па су у првом поглављу обрађене географско-топографске и демографске карактеристике Сјеверне Далмације, а у другом прошлост Сјеверне Далмације. Школство и православље су нашли своје мјесто као посебна поглавља гдје су систематично, квантитативно и квалитативно приказани обим и значај ових духовних вриједности у Сјеверној Далмацији. У петом поглављу Познате личности српске националности из Сјеверне Далмације, наведена су имена са фотографијама и биографијама за познате Србе из Сјеверне Далмације: народне

вође, сердаре, харамбаше; народне хероје; академике; четничке војводе; генерале; епископе; свештенике; књижевнике; универзитетске професоре; умјетнике; привреднике – ктиторе; љекаре; спортисте; политичаре, новинаре, адвокате, итд. Укупно је наведено 434 личности. Поред ове монографије, аутор др Коста Новаковић је аутор и монографије Бјелина – Далмација (2008), књиге – студије Српска Крајина, успони, падови и уздизања (2009) и књиге Кнински гарнизон (2015). На почетку промоције Његово П р е о с в е ш те нс т в о владика Иринеј је својом бесједом обожио скуп. О монографији и о аутору говорили су промотери: професор Новосадског Универзитета др Јован Плавша, колега аутора Мирко Латиновић,

магистар филолошких наука и кандидат богословља Предраг Миодраг и привредник Јован Дуброја, док је програм успјешно и надахнуто водила Дејана Крњаја. Промоцију монографије увеличали су, и оплеменили својим стиховима, завичајни пјесник Милан Мрдаљ из Ервеника и српска пјесникиња Ранка Срдић Милић. На крају, да заокружи дјело и промоцију, говорио је аутор др Коста Новаковић и захвалио свим присутним што су ово дивно вече посветили српском народу и простору Сјеверне Далмације. Са жељом да овакви сусрети допринесу чвршћој сраслости оних простора са људима који их изњедрише, као и да допринесу српском незабораву и вјечној неотуђивости наше Сјеверне Далмације. Чувајмо у срцима љубав за род и племе, јер само тако можемо благоизволити од Господа лакшу и љепшу будућност. Мирко Латиновић

Фотографије: Дарко Зечевић

Srpski Krajevi br.9

KOSIBA[O, NAVUCI JOJ @ICU... МИЛОРАД СЛАДОЈЕВИЋ ЂЕЛИ

убав према неокаљаном извору, витешке оријентације, заснована на привређивању у пасивним крајевима некад, а сад све више појавни облик драгоцијеног његовања традиције, одвела нас је до најтрофејнијег косца данашњице Милорада Сладојевића-Ђелија. Са жељом да нам Ђели појасни у чему је тајна његовог трајања? Милораде, рођени сте у Мркоњић Граду, чувеном по варцаркама косама. Да ли сте по предиспозицијама средине бирали занат, љубав, хоби или је побројано бирало Вас? Чини ми се двосмјерно, и ја занат и занат мене. Од малих ногу занимао сам се за мобе, испољавање колективног духа и упоређивање себе са осталима, то је ваљда Србима у крви. Зато смо запажени и у индивидуалним и у колективним спортовима као нација. То ми је и генетски даровано, отац покојни је водио по 100 косаца, као косибаша, у своје вријеме у Мршавици, ливади што спада под наш котар. Као дјечак воду сам носио косцима и замишљао како ће млађи једног дана пратити мене. Мјесто рођења и одрастања - село Шеховци, подно Мањаче, било ми је предуслов да се одредим на ,,служење коси’’. А и прије рата 1984-5. године гледао сам Лазу Лакету на Купресу, како уздиже Мркоњић својим умјећем

маха и размаха, што је оснаживало жељу у мени да се окушам у тој дисциплини. Једноставно, као свако такмичење и косидба уђе у крв и посвећеник не може без тога. Које године почињете званично са такмичењима и колико пута сте заузели на постољу мјесто број 1? Предратне 90. кад је почело организовање Косидбе на Балкани, био сам помоћник, да бих 1991. први пут учествовао и побиједио, док је чувени Лазар Лакета био други. Иначе, поменути Лакета је поставио темеље такмичењу на Балкани, а стандарде и норме нама насљедницима. Укупно сам негдје око 40 пута био побједник, а много пута вицешампион или трећепласирани. Какве је све генетске одлике и надомјештаје потребно посједовати да бих се могло бити добар косац? Потребно је истински вољети косу и косидбу, добро познавати алат и средство за рад, бар пред сезону кошења живјети спортски и тренирати тј.косити башче и ливаде до жељеног нивоа кондиције и спремности за такмичења. Дужина руку, такођер, игра улогу због предуслова за мав, капацитет плућа је исто битан за брзину која је главни фактор при бодовању за рангирање, као и јачи сплет трбушних мишића који износи откос, уз то све, ударац косом, као фудбалера ногом, ствара предност и разлику.

Srpski Krajevi br.9

Ви сте комплетирали љубав према коси ковањем варцарки, дакле ковачијом. Да ли је тајна ваших успјеха између осталог и у томе, јер природно је - по народном вјровању ,,да је Бог најприје створио себи браду’’, те и ви за себе по мјери кованицу? Родни Мркоњић Град је био чувен, још у старој Југославији, по косама кованицама. Више је било знаменитих ковача који су калили челик и претварали у косу. По струци сам бравар, дакле везан за занатство. Божјим допустом граната ми је током рата порушила кућу и становао сам ђе је ковач Борис Дувњак, те полакао почео учити занат и примјењивати научено. Убрзо сам купио чекић на струју, и осталу пратећу опрему и већ је на косама за продају писало скраћено, по надимку, ,,Ђели’’. Годишње из моје ковачије изађе око сто комада коса, и то је један од прихода помоћу којег егзистирам у животу. Осим тога правим све за косу брусове, косишта, гривне идр. И оштрим све алатке, превезујем варом и служим људима од алата. Челик увозим из Италије и тајнама вјештине водим до финалног производа-косе. Уочава вам се скромност из сваке ријечи, али бар набројите гдје сте све побјеђивали од чувених манифестација везаних за косидбу и које побједе би издвојили као најдраже? Криво ми је што нисам водио папиролошку евиденцију о свим учешћима и резултатима, али

I са добром жељом незаборава покушаћу призвати драга сјећања. Балкану сам освајао 9 пута, на култној ,,Косидби на Рајцу’’ сам био први 6 пута, дали су ми и награду ,,Витеза’’ за показане резултате. На такмичењу ,,Прва коса Црне горе’’, у Пљевљима, био сам шампион 3-4 пута. На Романији 2014. окитио сам се титулом најбољег косца. У Буковцу, на Фрушкој гори, гдје је косидба у највећем замаху, 5 пута сам био број 1. На косидби у Дрвару сам једном побједио. На Краљевцу, у Грацима, 3-4 пута сам освајао

године у годину, негдје у оснутку а негдје одмах са јачим замахом. Атрактивно је то за публику, и уз кориде, које су заштитни знак Кочићевог приповједања и људско надметање с косом добија на значају. Годишње има око 10 манифестација које су престижног нивоа, јер то је специфична категорија везана за љетну сезону, фактички два мјесеца, тј.јун и јул и с тим је година завршена. Нажалост, дешава се па се поједине манифестације преклопе, те је немогуће исти дан бити на

Сладојевић на Косидби у Буковцу титулу најбољег. На Јањском сабору сам био 3 пута први косац. На Вучијој планини код Теслића побједио сам 2011. (манифестација позната по борби овнова). Све побједе су ми исто драге, али последње су ми најдраже, јер потврђују да трајем као косац. И искрено речено, тешко ћу моћи одустати од такмичења, без обзира што вријеме цури, ливада ми тече венама. Једном побједник за стално такмичар постаје, док Бог снагу даје. Колико има годишње, условно речено, турнира? Да ли домаћиниорганизатори финансијски подржавају доласке косаца, какве су награде-чиме такмичење добија смисао? Да ли матичне општине издвајају за лична презентовања истих путем косидбе? Косидба је добила у задње вријеме на популаризацији и појављују се нове манифестације тог типа, из

оба мјеста, тиме губимо и ми и публика и организатор, али ко први обзнани и позове његов сам те смотре. Само на Рајцу и у Пљевљима дају за покриће путних трошкова економски дио, што је и логично јер иза наведених стоје Туристички савези матичних

држава, Градске управе за културу и јачи привредници, све остало је личним ангажманом, сједнемо нас пар колега у мој или њихов ауто и осванемо на такмичарској парцели. Општине чији смо становници још увијек немају слуха да их представљамо и промовишемо путем косе, а нема ни неких мецена, донатора који би форсирали наше мајсторство и улагали у наступе. Што се тиче награда, владају разлике од косидбе до косидбе, у суштини по оној народној ,,код богатог на глас, код сиромашног на част’’. Гдје год стоје иза организације појединци или удружења показало се да је јачи фонд за три првопласирана. Гдје има уплива држава, регија, општина... све се завршава на симболизму, пехари, медаље, иконе и сл. Изузетак је Косидба на Купресу - Стрељаница, гдје је комерцијализација издигла фонд награда на недостижан ниво, ту је котизација, значи право на учешће 50 КМ, а улазница посјетилаца 5 КМ. Награда за прво мјесто је 3000 КМ, друго 1500 КМ, треће 800 КМ. Интересантно је поменути да сам одмах, још ,,вреле’’ 1997. отишао на Купрес, да се такмичим, јер знам да нема разлога да се суздржавам, али ми нису из (по)ратних разлога дали да се такмичим, као Србину, да би ми ’99. дозволили и другима који нису Хрвати. Послије сам учествовао без проблема и био сам други и трећерангирани више пута, што је ми је засад највећи домет на Купресу.

Ђели окићен златном медаљом са колегама косцима, сребрним Мирком Кецманом и бронзаним Вуком Вучинићем

Srpski Krajevi br.9

Има ли млађих који ће наставити прослављати варцарку косу, било из Мркоњића или других крајишких средина, и походити стазе славе осталих косидби? Нажалост, слабо има младих уопште на такмичењима, поготово да бих могао неког издвојити. Бојим се кад једног дана не буде мог сабрата Радомира Лекића, званог Срце, моје осредњости и још пар актуелних такмичара, да ће слабо ко имати представљати

Милорад Сладојевић у аутентичном амбијенту домаћина на ,,Меморијалу Лазар Лакета’’ на Балкани. Срећом има пар дјечкина у Петровцу, које надзиру мајстори косе Кецман и Тркуља, па се надајмо неком континуитету крајишких косаца. А осталој младежи су изгледа драже занимације компјутер, изласци и сл. Но надајмо се да ће неки витез из божјег рукава напрасно стати на парцелу и засјенити прошлост и наше рекорде. Кад смо већ код рекорда, из досадашњег праћења косидби знамо да држите многе, рекло

би се недостижне рекорде, кад је у питању ширина, брзина, чистина и поткашање откоса. Па објелоданите нам те подвиге да се читаоци наслађују и препричавају? На такмичеењу у Словенији, код Морске Соботе неко мјесто Горица, на тзв. Европској коцки (7x7м) покосио сам парцелу рекордно за 1 мин. и 3 секунде. На Рајцу 100 м2, покосио сам за 2 мин. и 12 секунди и још ме нико није стигао, исто на Рајцу, 9 метара ширину парцеле, косио сам из два пута, први откос сам гонио 5,5 м и то тако цијелих 25 метара. У Пљевљима сам парцелу 180 м2 (20x9м) искосио за рекордних 5 мин и 2 секунде. Било је тога вјероватно још али се свега сад и не сјећам. Евидентно је да су различити концепти одређених ко-сидби, као и да су различити критеријуми, што зависи од жирија који би требао бити стручан и професиона лан. Претпостављамо да, ако у његовању традиције нема чојства, да га нема онда нигдје. Да ли се запажа међу косцима доза суревњивости и завидности? Што се тиче модела најчистији је гдје се бодује индивидуално надметање у косидби, а екипно добија кумулативом. Међутим има ту различитих иновација, нпр. код нас, на Балкани, је косидба испољена кроз вишебој и састоји се од 5 дисциплина а то су: бацање камена с рамена, скок у даљ, обарање са греде и трчање око језера, с тим да косидба носи највећи број бодова. Највиспренији кроз све дисциплине добија титулу ,,Делије’’.

Srpski Krajevi br.9

На другим мјестима је другачије, зависно од креативности организатора. Жири умије да ради свој посао, али умије и да подбаци, и то не мали број пута. Пристрасност одведе на другу страну реалности, али нема љутње међу такмичарима. Ту влада олимпијски дух, међу нама. Сви се знамо кроз године друговања и кошења, знамо и шта ко може пружити ако има среће па не закачи лошу парцелу нпр. избраздану кртинама, депресију терена исл. а трава је иста свима. Завидност је искључена, јер нико од тога фактички не живи, нити ту има неких новаца. Мало аплауза, препознатљивости на скуповима, зрно славе и хвале. За крај, сваки надимак је дошао однекуд у неком трентку, откуд неуобичајно ,,друго име’’ Ђели, на вашем рамену? Био сам у својој биографији и одређен број година возач у мркоњићком ,,Ударнику’’, те сам добио туру за Ђелековац, град у Хрватској, што ми је било компликовано за запамтити, те сам скратио назив града и колегама рекао да идем за неки Ђели, што ми је било симпатичније за изговарање, а онда су ми другари трајно додијелили надимак Ђели, као знак скраћеног препознавања. Тако збори, први косац данашњице, коса му се позлатила, а и јесте више пута на такмичењима. Тих, скроман и честит по понашању, а горопадан кад узме косу у руке, поиграва тло под њим а трава од звука косе пада сама, прије додира. Са жељом да још дуго служи коси, мобама и љубитељима егзибиција. Јер Милорад, кад види да је недостижан за противнике, поиграва се с косом као Марко са шарином пољем Будимскијем. У Мркоњић Граду, по св. Огњеној Марији 2015. Ранка Срдић Милић

инфо

u d r u ` e w a Завичајно удружење за неговање традиције и културе крајишких Срба

„POGRME^“ @ITI[TE

авичајно удружење за неговање традиције и културе крајишких Срба „Подгрмеч” Житиште имало је низ врло успешних активности ове јесени.

Предсједник је подијелио и захвалнице заслужнима Удружење је учествовало, 18. октобра, на манифестацији „Вече Сањана” у Бања Луци у организацији ЗУС „Грмеч”. Путовање на ову, нама најдражу манифестацију, оогућили су нам: Канцеларија Владе Републике Српске у Београду и општина Сечањ, на чему смо им неизмерно захвални. На штанду ТОРС- а, 21. октобра смо се дружили са грађанима Новог Сада уз крајишку песму, грмечку самицу, шљиву ракију и традиционална јела из родног нам краја. Туристичке организације Републике Српске, на манифестацији „Дани Српске у Србији”. У периоду од 25. до 28. новембра, чланови ЗУ „Подгрмеч” Житиште посетили су основне школе на Грмечу, у Санском и Крупском крају ( Будимлић Јапра, Марини, Доњи и Мали Дубовик, Осредак, Бушевић, Хашани) и подели деци херојског Грмеча 120 пакета са хигијенским средствима, гардеробом, играчкама и школским прибором вредности око 2500 евра. Ову нашу акцију под називом „Нечије мало неком значи пуно” подржао је Покрајински фонд за избегла и расељена лица, на челу са директором Радомиром Кукобатом, на чему му се

захваљујемо у нади да ће мо и даље успешно сарађивати. Договорено је да нова акција помоћи завичају крене после Светосавских празника као и братимљење са ЗУ Сањана „Грмеч” из Бања Луке, у циљу заједничког деловања како на просторима Грмеча тако и у Војводини (попис људи рођених у овом крају и њихово анимирање ради гласања на предстојећим локалним изборима у БиХ који су овог тренутка, за опстанак Српског народа на просторима Федерације БиХ историјски. Поводом осмогодишњице оснивања СКД „Свети Сава”, 29. новембра били смо гости Тења у Републици Хрватској. У препуној сали дома културе у Тењи дочекани смо овацијама, а поред нас и домаћина учествовали су и КУД „Ђока Патковић“ из оближње Боботе и КИП Удружење „Просвјета” из Обудовца (Република Српска). Поред културног дела програма остварен је низ контаката са великодостојницима СПЦ и генералним конзулом Републике Србије у Вуковару господином Живорадом Симићем као и са представницима културног и политичког живота Срба у Осијечко-барањској жупанији на челу са замеником жупана Јованом Јелићем. Свакако, круна ове успешне године у раду ЗУ „Подгрмеч” Житиште је организација девете по реду традиционалне манифестације „Православни извори”, која је била

ЦЕНТАР

посвећена стогодишњици рођења књижевника „Бранка Ћопића” ,на којој су учешће узели КУД „Сана” Оштра Лука (Република Српска), КУД „Цветко Грбић” Штрпце (Косово и Метохија), изворна група „Кордун” Инђија, изворна група „Традиција Грмеч” Стара Пазова, изворна група „Јарачки јарани” Бачки Јарак, изворна група „Крајишници са Тамиша” Сечањ, удружење крајишника „Крајина” Врбас и домаћин ЗУ „Подгрмеч” Житиште. Манифестацију је отворио народни посланик и потпредседник Одбора за дијаспору и Србе у региону Миодраг Линта и помоћница председника општине Житиште Јелена Травар Миљевић. Посебно драги гости на манифестацији су нам били чланови ЗУС „Грмеч” из Бања Луке с којима је господин Линта обавио низ конструктивних разговора уз договор да им у скорије време буде домаћин у Београду у скупштини Републике Србије са једном једином тачком дневног реда како побољшати живот Српског становништва у Федерацији БиХ. По оценама свих присутних ово је једна од најквалитетнијих манифестација овакве врсте у Републици Србији. ЗУ „Подгрмеч” Житиште следеће године прославиће 10 година од оснивања, 10 година манифестације „Православни извори“ и 70 година од колонизације Српског народа Грмеча у овај равни и питоми Банат, те су овом приликом најавили низ активности у свом раду и позвали присутне да помогну рад Удружења и буду драги гости на нашим зборовањима и хуманитарним акцијама. Председник ЗУ „Подгрмеч” Житиште Душко Кочалка

Srpski Krajevi br.9

MANASTIR SV. OCA NIKOLAJA - OZREN „na sred Bosne slavne“

анастир се налази у долини ријеке Спрече и смјештен је на заклоњеном мјесту под пдланином Озрен, по којој је и добио име, до њега се стиже 7 километара дугим путем од Петрова. Према народном предању манастир је задужбина краља Драгутина, који је владао овим крајевима. Док је Вук Караџић записао народну пјесму, у којој најмлађи син Немањин – Свети Сава не помиње само Хиландар, Дечане, Студеницу и Ђурђеве Ступове већ каже: „И Папраћу близу Борогова и Возућу крај воде Криваје, Озрен цркву насред Босне славне...“ Историја Први писани спомен имамо у самом храму, на натпису изнад

улазних врата из 1587. године стоји да је поп Јаков патосао цркву. Претпоставља се да је градња почела неколико година раније на темељима неке раније православне богомоље. Поменути поп Јаков се замонашио и можда је своју парохијску цркву претворио у манастир. За вријеме игумана Јакова та црква је живописана 1605 – 1606. године. Живопис је дјело познатог сликара попа Страхиње, а свједочанство о раду је оставио потписавши се на неколико мјеста у храму. Током конзервације овог животописа у 2012. години рестаураторски тим, на чијем челу је била професорица М. Окиљ, пронашао је остаке животописа испод фресака попа Страхиње, што је материјални доказ још старије историје манастира. О велични манастира Озрен и његовом значају говори и то што се током XVI вијека појављује неколико рукописних књига написаних у манастиру или за

Srpski Krajevi br.9

манастир као што су: Панегирик из 1589. године рад познатог калиграфа Тимотеја, затим Минеј за новембар из 1590. године рад истога аутора, Метафраст из 1592. гдје се Тимотеј потписује као ђакон. Ова преписивачка пракса је примјењивана и у XVII вијеку јер то потврђују и двије књиге из 1677. и 1679. године, које су доспјеле у сремски манастир Раковац. Крај XVII вијека доноси највећа страдања српског народа ових крајева Босне од Турака, што свакако не заобилази ни његове православне светиње. Предање каже да су Турци посјекли двадесет озренских монаха, али да нису порушили цркву. Манастир након тога животари и о њему се брину околни свештеници, међутим ни народ не заборавља своју светињу. Тек 1770. године забиљежена је писмено поправка крова, претпоставља се да је тада дограђена и манастирска кућа (која је обновљена 1856. године).

Srpski manastiri

Деценију након тога калуђери Јоаникије и Јосиф из требињског манастира Тврдош обнављају манастирски живот на Озрену, дограђујући и поправљајући манастир. По избијању Првог српског устанка, вјероватно због блиских веза са устаницима, манастир је опустошен и опет је остао без братства. Околни свештеници се брину о манастиру и тако након добијене дозволе од турских власти 1842. године мјесни прота са локалним свештенством и народом ја започео обнову манастира. Манастирском храму је дозидан звоник 1879. године, а доласком у манастир монаха Петра С. Иванчевића 1884. године, у манастиру се обнавља и монашки живот. Крајем XIX вјека у манастиру је прорадила и манастирска школа. Новосадски сликар Никола Димшић је 1895. године израдио нови иконостас. Овај иконостас се данас налази

у селу Бољанић, код Добоја. На мјесту старог манастирског иконостаса подигнут је нови 1912. године. Током Првог свјетског рата манастир није претрпио никаква страдања, а након рата 1920. године је од Петрова до манастира просјечен пут. Други свјетски рат није заобишао ни манастир ни манастирско братство. Дана 14. јула 1941. године усташе хапсе игумана Гаврила и јеромонаха Серафима Љубојевића. Прво су их спровели у затвор, затим у логор у Цапрагу (Сисак), а касније су их протјерали за Србију. Манастир је тешко оштећен током рата, сама црква је бомбардована неколико пута, манастирска ризница похарана, библиотека и архива манастира уништени. Након Другог свјетског рата у манастир се вратио јеромонах Серафим који за двије године успијева да обнови манастир и успостави у њему редован монашки живот. Манастир је 1980. трудом надлежног епископа украшен и каменим иконостасом који је израдио Живан Милошевић, а иконе је урадио 1981. године иконописац Павле Калања. Чувени сабор на Озрену Сваке године се у манастиру Озрен који је посвећен Св. оцу Николају Мирликијском, а налази у Епархији зворничко-тузланској, празник Успења Пресвете Богородице прославља необично свечано и са учешћем великог броја православних вјерника, као и поклоника ове светиње. Како је очигледно, манастир Озрен је

добио име по истоименој планини и како је записао српски црквени историчар прота Душан Кашић „ова монашка обитељ је центар верског живота православних Срба у сливу средњег тока реке Спрече и подручја планине Озрен“. Светобогородични сабор, или како би се још рекло „народни збор“ на Озрену права је потврда ријечи поменутог историчара да су „манастири у историји српског народа били саставни дио народног бића и потреба живота народне душе“.

Историја овог манастира је богата, распричана, пуна невјероватних обрта, страдања, обнова и васкрсавања светиње. Озрен са повећим низом историјских манастира представља духовну жилу куцавицу Епархије зворничко-тузланске, али и шире области сјеверне и сјевероисточне Босне, односно Републике Српске. На југу од Озрена се налазе Возућа и Возућица, који чине културолошку и монашку цјелину са манастирима на даљем истоку, а то су Папраћа, Ломница и Тавна. Вијековима су ове монашке обитељи биле упућене једне на друге. Не смијемо заборавити ни старија средишта црквеног живота о којима постоје разбацана писана свједочанства као што су: Детлак код Дервенте, затим обновљени Липље и Ступље, југоисточно од Бања Луке и Осовица код Србца. Радован Пилиповић

Srpski Krajevi br.9

ИНФО u

центар

d r u ` e w a ВЕЧЕ МЕДЉАНАЦА

организацији Завичајног удружења „Димитор”, 14.11.2015. године у мотелу „Милказа” у Новом Саду одржано је четрнаесто по реду Вече Медљанаца. Уз послужење, пјесму и игру Медљанци су се подсјетили прича из родног краја а вече су отвориле „музике” у извођењу Јована Цвијића. Поред гостију из Медне, било је око 200 Медљанаца из Новог Сада и Војводине, док је КУД „Ђура Јакшић” из Српске Црње дало посебан печат традиционалним српским играма.

ПРОМОЦИЈА МОНОГРАФИЈЕ ВРБЉАНА

„VRBQANI NA VRELIMA SANE“

ана 19. септембра 2015. године у просторијама Основне школе У Доњим Врбљанима одржана је промоција Монографије Врбљана под називом „Врбљани на врелима Сане”. Монографија је издата под покровитељством „Удружења Врбљанаца” из Темеринa. Њен аутор је Васо Шкавић, а главни и одговорни уредник је проф. др Слободан Јанковић. Свечаној промоцији су присуствовали представници Општина Рибник и Темерин, уважени гости из области културе, просвете, цркве, медија, чланови Удружења и други. Многа насеља, већа и старија, па и градови богатијом историјом и традицијом, још немају своје монографије, а Врбљани су је, ето, прије свега, захваљујући својим ентузијазистима, добили. из РЕЦЕНЗИЈЕ Ранка Павловића

Поздравни говор председника Управног одбора Удружења Врабљанаца г. Зорана Свитића „У животу сваког човјека родно мјесто је нешто најсветије. Мијењати се може име и презиме, мјесто становања, вјера, националност, у посљедње вријеме и пол, друштвени углед, богатство, држављанство, али мјесто рођења никако не може. Е,

то свето нешто, то непромјењиво, то су наши Врбљани. Они су нас задужили и ово је била прилика да им се одужимо. Уписавши и описавши родни крај учинили смо га бесмртним и свакоме доступним. Нека Врбљани знају да имају своју честиту дјецу, лијепо васпитану и љубављу задојену, онакву о каквој су нас наши преци учили од нашег доласка на овај свијет”.

Нигдје за нас нема љепшег неба, нигдје сунце топлије не грије, ријеке радосније не жуборе и посребрена мјесечина не обасјава љепше и мекше као у Врбљанима. из ПРЕДГОВОРА проф. др Слободана Јанковића

Srpski Krajevi br.9

инфо

u d r u ` e w a

DRU[TVO SRPSKIH DOMA]INA U NOVOM SADU Д

СД је организовано као удружење грађана, а основано је 2002 године у Београду. Седиште Друштва је на Тргу Николе Пашића број 4. Председник Друштва је господин и брат Нићифор Аничић. Садашњи председник Градског одбора ДСД Новог Сада је господин Милош Цвјетићанин,

а потпредседник је господин Петар Ардан, секретар је Милорад Томић. Колективни чланови ДСД у Новом Саду су: „ЛИКОСИ” д.о.о. и СКУД „ВИЛА”, које броји преко четиристотине чланова. Тенденција прикључења нових

чланова и фирми се наставља. Формирани су Програмско стручни савети за: Информисање и културу, Привреду, Спорт и омладину, који делују у оквиру Градског одбора. Најважније активности Градског одбора ДСД Нови Сад у протеклих 6 месеци су да смо у јуну месецу учествовали у организацији, у Сремским Карловцима, у обележавању годишњице одбране „Српске Војводине” од снага Аустроугарске монархије из 1848 године. Са спортском екипом учествовали смо на 6. Личкој олимпијаду у Бањи Јунаковић, у

ЦЕНТАР

месецу јуну, и освојили медаљу. Обележили смо славу ДСД Св. Кнеза Лазара, 28. јуна, ове године. Спортска екипа ГрО је учествовала на манифестацији Косидба на Рајцу, у месецу јулу, где је освојила 1. место у екипном такмичењу. Присуствовали смо јавном историјском часу, у организацији ДСД, „Обележавање 101 годишњице од Церске Битке” у августу месецу на Текеришу. У организацији Друштва српских домаћина учествовали смо на отварању манифестације „Путевима српске војске”, у Београду у месецу октобру, где је био ангажован ансамбл „ЛИКОСИ“. Заједно са завичајним и другим удружењима учествовали смо и ове године у обележавању „Дани Српске у Србији”, у месецу октобру где је наступала КИГ „ЛИКОСИ”. Присуствовали обележавању, Дану уласка Српске Војске у Нови Сад у месецу новембру. Наших 7 представника учествовало је на свечаној Скупштини ДСД 14.11.2015. у Београду. Милош Цвјетичанин

Kopije uplatnica za godi{wu pretplatu na ~asopis „Srpski krajevi” slati na adresu Zmaj Ogwena Vuka 2, 21000 Novi Sad ili na e-mail: srpskikrajevi@gmail.com

Srpski Krajevi br.9

ИНФО u

центар

d r u ` e w a

OSMO GLAMO^KO VE^E U NOVOM SADU глуво коло”, и отворили вече на најбољи могући начин. Присутни нису штедили дланове и већина је из стојећег положаја испратила лепршавост младости и љепоте

Предсједник удружења др Милош Радумило

а измаку прве половине мјесеца октобра 2015., завичајно удружење „Гламочко коло” је у хотелу „Нови Сад” уприличило дружење земљака, уз приказивање обичаја, представљање нових штампаних издања и подшаторску пјесму и игру. Вече је имала полудонаторски карактер, јер су учесници (претежно Гламочани) преусмјерили своје хонораре за обнову четврте, најстарије цркве у Гламочком пољу - Вагањске, у част Св. апостола Петра и Павла, као и могућност личног прилагања донација повјеренику Црквеног одбора, под слоганом „Мој камен за цркву”. Приредбу и мисију је испратило преко 320 поштовалаца поријекла и традиције. У културно-умјетнички дио су ушетали играчи КУД-а „Свети Сава’’ из Каћа, са свјетски признатом кореографијом „Гламочко

Замјеник градоначелника Новог Сада Борко Илић Потом је дивна, емотивна и рјечита водитељка Дејана Крњаја (крајишка снајка) позвала свештеника Миодрага Андрића да скупу да духовни обрис. Док је новоизабрани предсједник

удружења, др Милош Радумило, умјесним реченицама поздравио ближње по мјесту рођења и укратко изнио планове колективитета за наредне године. Замјеник градоначелника Новог Сада, Борко Илић, који је гламочки унук по мајчиној линији, у свом обраћању, обојио је званичност са генском припадношћу. Завичајне поздраве из базеродног Гламоча, скупу је пренио замјеник начелника Боро Лукајић, а подршку истрајавања на заједничкој идеји, упутио је с бине и Ранко Козомара, предсједник удружења ,,Гламочана” из Бањалуке. Народни гуслари отац и син, Љубомир и Ђорђе Павловић, су пјевањем новије историје-уз милозвучни инструмент вратили нас времену епа и непокора. Док је потписница ових редова, својим казивањем стихова, подсјетила на 20. година проћеравања Срба с огњишта, уз сав бол и тугу као сјенке ,,пресјечених” живота. Пуковник Ратко Шкрбић је мини-промоцијом свога дјела „Сребреничка подвала’’ заинтересовао земљаке темом и научним чињеницама разоткрио монтиране лажи о фамозној Сребреници. Представљена је и капитална фотомонографија Гламоча, дво-

Srpski Krajevi br.9 Заиграло се и чувено Гламочко коло

Гламочани су били и разиграни и распјевани

Водитељка програма Дејана Крњаја језична-на српском и енглеском, од 260 страна, коаутора мр Синише Шолака и Рајка Паштара. Пошто су Гламочани познати по кромпиру и пјевачима, у забавном дјелу усљедило је смјењивање на бини што Прелџија - „Крндије и Жаре” с Дивномиром, „Језером’’, „Гламочком традицијом...” и највећим потенцијалом пјесме ,,на бас”, млађаним Милошем Ђукићем. Без обзира на све, отимље се утисак, кад Крндија поведе пјесму „Јаој моја два невена плава...” да

Фотографије: Дарко Зечевић се укаже предратни завичај, пред очима, са свим љепотама живота. Завршница је припала играчима уз усну хармонику (музике) чувених свирача Ранка Ерцега и Жаре. Вече је подржало пар привредника Гламочког поријекла са сарадницима, што је доприњело одличној атмосфери и растерећености организације. Посјетиоци вечери, а било их је из свих мјеста са српског сјевера

која су насељена Гламочанима, дијеле мишљење да је ово досад најбоље издање завичајне вечери, програмски, организационо, и гастрономски. Овим су Гламочани разобличили народно сујевјерје о удесном тринастом петку и показали јединство и озбиљност, конкретним дјелима према иворишту. По св. Алимпију, Љета Господњег 2015. Ранка Срдић Милић

E - KU’’]A U KA]U З

авичајно удружење „Змијање” из Каћа је желело да за своју десетогодишњицу постојања изгради у Каћу етно кућу брвнару аутентичну оној са Змијања. Намена би јој била етно галерија културе, уметности, промоције културних ствараоца из разних области и свих грађана Каћа и околине. Уз помоћ чланова „Змијања” као и других донатора пре свега Града Новог Сада, Представништва Републике Српске у Београду, Бања Луке и Шипова ми смо ову кућу саградили. Очекујемо да ће помоћи развоју мултикултуре свих наших житеља. Да ћемо сачувати дио етничкокултурног стваралаштва завича-

јног Змијања, али и стваралаштва свих житеља Каћа, без обзира ко је ко и одакле је дошао. Биће места за ликовно стваралаштво, музику, фолклор, промоције књижевности и поезије,беседништва итд. Обавеза нам је да промовишемо радионице старих заната. Првенствено Змијањског веза, ткања и остало. У време градње ове куће велики број грађана је препознао нашу идеју и дао нам своју подршку кроз рад, финансијску помоћ, а и дружењем. Удружење грађана „Змијање” је након десет година постојања коначно добило свој кров над главом. То нам много значи у будућем раду. Објекат је инте-

ресантан грађанима који нису видјели овакав облик градње. Биће места за садржаје и забаву деце и родитеља. Сигурно и безбедно место у природи. Планирамо урадити бунар са ђермом као и скромну ветрењачу. Културе се не сукобљавају већ се прожимају. То знају они који раде и стварају, а не знају они који седе у фотељама и кафићима а ништа нису створили сем празне критике. Ова кућа као и грађани има своју будућност. ТОМИСЛАВ НИКОЛИЋ

Srpski Krajevi br.9

Новосадска четворка влада светом:

NAJBOQI BASKET SE IGRA NA \A^KOM

воје прве спортске кораке још као дечаци су правили на традиционалним кошаркашким теренима, али испоставило се да дух узбудљивог уличног баскета није могао тек тако да их остави на миру. У својим двадесетим су се у потпуности окренули ка стреет баскету и оформили тим данас познат по имену Нови Сад 3х3, а којем су лане придодали назив свог покровитеља - Ал Вахда. Недуго потом се то показало као мудра одлука, па данас ова четворка овај нови спорт, који чека да га прихвате у окриље олимпијске породице, сматра својим јединим правим послом. Они су Душан Домовић Булут, Дејан Мајсторовић, Марко Савић и Марко Ждеро, а управо овим редом су поређани на самом врху ФИБА листе најбољих играча стреет баскета на свету. Како истиче Савић, за њих се у Србији први пут чуло када су 2012. године, као репрезентација Србије (коју и данданас заступају) освојили злато на првом Светском првенству у Атини, и од тада све више људи почиње да цени спорт којим се баве. Ипак, признају да би волели када би, у складу са њиховим силним успесима, добијали и већу подршку од овдашљих спонзора и медија.

Сада се спремате за ФИБА 3x3 All Stars турнир који ће 11. децембра бити одржан у Дохи у Катару. Шта очекујете од овог такмичења? Марко Ждеро: У питању је последњи турнир ове сезоне, на који гледамо као на круну свега онога што смо радили током целе сезоне. Ипак, баш као и на сваки турнир, у Доху идемо максимално мотивисани и, као приликом сваког наступа било у дресу репрезентације или клупском, размишљамо само о једном, а то је освајење првог места. Дејан Мајсторовић: Што се тиче старих такмичења, код мене је ситуација мало другачија јер сам у овом тиму годину и по дана и поред тога се бавим и кошарком 5x5. Ипак, убедљиво ми је најдража победа у полуфиналу World Tour такмичења у Абу Дабију против екипе Трбовља. Сада сте званично All Stars екипа и реците нам колико се ви сада заправо осећате као звезде? Колико се ситуација променила на самом терену, посматрају ли вас супарници мало другачије? Марко Ждеро: Ово је трећа година заредом како играмо на All Stars турниру у Дохи, који је завршница клупских надметања и на којем учествује, уз домаћина, пет

најбољих екипа – континенталних победника. Прве године смо ишли као најбоље пласирана екипа из Европе, а последње две године као освајачи World Tour турнира. То никако није утицало на нас да се променимо у било ком смислу. Осећамо исту неизвесност и респект према свим екипама, и добро је што је тако. Дејан Мајсторовић: Код супарничких тимова ствари су се ипак доста промениле. Сваки противник сада игра са 200 одсто против нас, и ако већ не могу да нас победе, покушавају да нас испровоцирају тако што нас неспортски ударају. Између Трбовља и нас влада велики ривалитет, пре свега зато што сваку утакмицу решава једна лопта. Увек је неизвесно, што значи да на таквим утакмицама често буде грубљих фаулова. Колико обично тренирате пред турнире, а како то изгледа у „мирном“ делу године? Пати ли ваш приватни живот у време када се озбиљно спремате за утакмице? Марко Ждеро: Тренирамо два пута дневно. Прво комбинујемо тренинге са лоптом и кондиционе тренинге са Феђом Камасијем, и то углавном у преподневним сатима. После подне се окупљамо да играмо баскет по правилима каквим се играју турнири. С обзиром на то да је календар турни-

Srpski Krajevi br.9

ра дугачак, нема пуно простора за помоћи од стране државе, односно Министарства за спорт, ми после „миран период“. Што се приватног сваке освојене медаље на званичним живота тиче, за сада све постижеФИБА такмичењима имамо право мо и добијамо пуно разумевања и да аплицирамо подршке од за спортске стране наших Новосадски баскеташи стипендије, али породица. одбранили трофеј у Дохи кипа Нови Сад Ал Вахда у саставу не могу рећи На какав Душан Домовић Булут, Дејан да то сматрамо одјек сте наи- Мајсторовић, Марко Савић и Марко неком врстом шли у спор- Ждеро одбранила је трофеј на All Stars помоћи, јер је тском свету турниру ФИБА у Дохи победивши то нешто што код нас? Да у финалу канадски Саскатун 21:14. смо ми својим ли вам Ми- На старту је српска екипа у првом мечу трудом и освајамедаље нис т ар с тв о групе А победила Саскатун тесним њем спорта икако резултатом 16:14, Токио је поражен са заслужили. Допомаже? Зна- 21:14, док је у полуфиналу наш тим био сад смо, уз све успехе, мо да подрш- бољи од Дохе 18:14, а на крају опет Саска- наше на ку добијате тун, али много уверљивије-21:14. закуцали од приват- Пре турнира, на гала вечери Душан многа врата, али них спон- Домовић Булут из екипе Нови Сад осим Red Bulla зора што је Ал Вахда званично је проглашен за нико није био врло често најбољег играча баскета на свету, а тим конкретан што у, услов- је, после освајања светског првенства се тиче сарано речено, у Атини 2012. и бронзане медаље на дње. Све друго „ м а р г и н а - првим Европским олимпијским играма је остало само тапшању лизованим“ у Бакуу 2015. као репрезентација на спортовима Србије, учинио нешто што нико до по рамену и обепопут вашег. сада нијеодбранио је по други пут празним Реците нам титулу клупских победника Светске ћањима. да ли сте за- серије ФИБА и најбољег тима All Stara. Каква је уодовољни том Уједно, Булут је проглашен за пште ситуација опцијом или најкориснијег играча турнира у бисте волели Дохи, где је био и најбољи стре- на домаћој сцеда се ту неш- лац са 27 поена на четири утакмице. ни у стреет баскету? Прилазе то промени? ли овом спорту неки нови тимови, Марко Савић: Што се тиче финанима ли их више него кад сте ви посијских средстава која су нам потребчели? на како бисмо могли да се такмичимо

на турнирима широм света, и поред свих наших успеха, до сада нисмо наишли на позитивне реакције потенцијалних спонзора у Србији. Red Bull је до сада једини препознао наш квалитет и пружио нам сарадњу која траје већ две године. Што се тиче

Душан Домовић Булут: Сад има више младих пошто смо ми ушли у тај неки „мејнстрим“. Мислим да смо урадили нешто позитивно, па макар се ту радило о само двоје нових састава на терену. Радује ме то што сам пре неки дан у сред новембра ви-

део децу која по ноћи играју баскет у дворишту. Ту се сигурно нешто „кува“- да ли нови шампиони, ново ривалство или само ново најбоље другарство, видећемо у блиској будућности. Ситуацију у Новом Саду ћемо, као и сваке године, покушати још више да унапредимо. Турнир „Zero 21“ је најбољи у регији, а приредићемо га и догодине. Имамо амбицију да одемо корак даље и да овим турниром покажемо свима да ми овде „те ствари“ радимо мало боље од других. Кад си се већ дотакао теме нашег града, требало би поменути да сте скоро сви Новосађани. Зато нас занима где сада вежбате, а где сте највише волели да вежбате на самом почетку? Постоје ли неки терени по граду који код вас буде неке успомене на сам почетак? Душан Домовић Булут: Тренутно смо сви по неким својим кошаркашким клубовима због недостатка услова за редовни тренажни и играчки процес преко зиме. Додуше, понекад се окупимо у сали „Дуга“ на Телепу, па „опичимо“ баскет. Иначе, лети се због специфичних правила завлачимо по свакаквим теренима, и то зато да не бисмо сметали другим људима и наметали своје услове. У суштини, немамо своју „кућу“, али са сигурношћу тврдим да се обичан баскет игра најбоље на „Ђачком“ где смо сви „пекли“ наше вештине. Поред терена на Лиману у блоковима где сам се први пут сусрео са баскетом, за тај терен ме везује највише успоменa.

Разговарала: Б. Маленица

Srpski Krajevi br.9

I z

S r p s k e

SRPSKA NA SAJMU KWIGA М

инистар просвјете и културе у Влади Републике Српске Дане Малешевић свечано је отворио овогодишњи наступ Републике Српске на јубиларном, 60. Међународном београдском сајму књига. Говорећи о значају језика и писма за сваки народ, Малешевић је поручио: - Колико ми будемо чували језик и писмо, толико ће и они чувати нас! Уз оцјену да је „Београдски сајам књига један од најзначајнијих културних догађаја у овом дијелу свијета”, Милошевић је истакао а да је овогодишњи, осим што је јубиларни, посебно значајан и због тога што му је почасни гост братска Русија, и што је у знаку јубилеја великана међу којима су Бранко Ћопић и Данило Киш. Он је подсјетио да Република Српска на овом сајму у континуитету представља своје писце и издаваче и оцијенио да организовани наступ на овако великој културној манифестацији доприноси угледу Републике Српске у свијету.

Ове године, кад се налазимо пред великим искушењима и изазовима, посебно ми је задовољство што је велика пажња посвећена српском

језику и писму, а и штанд Републике Српске носи слоган „Пиши као што говориш: ћирилицом” – рекао је Малешевић. У поздравној бесједи на почетку свечаног отварања наступа Републике Српске на овогодишњем сајму књига у Београду директор Представиштва Републике Српске у Србији Млађен Цицовић је рекао да је прије два дана завршена манифестација „Дани Српске у Србији”, у оквиру које су током пет дана у шест градова Србије, кроз 18 програма, представљени: привреда, наука и култура, умјетност и спорт Републике Српске. Под слоганом „Пиши као што говориш: ћирилицом” желимо да, уз књиге и разговоре о књигама на штанду и у салама за промоције, упутимо позив писцима и читаоцима, књижевницима и критичарима, академицима, научницима, професорима и студентима, наставницима и ученицима... да свој говор усагласе са својим писмом – рекао је Цицовић и подсјетио да је Представништво у сарадњи са Матицом српском, најстаријом српском књижевном, културном и научном институцијом, учествовало у објављивању „Правописа српског језика – ијекавски говор”, а ове године и „Нормативне граматике српског језика за ијекавско говорно подручје”, те да је већ договорено и да се слиједеће године објави ијекавски Рјечник српског језика. Послије свечаног почетка обједињеног наступа Републике Српске на јубиларном сајму књига у Београду, који и ове године организује Представништво Републике Српске у Србији уз подршку Министарства просвјете и културе, а у сарадњи са Народном и универзитетском библиотеком

Srpski Krajevi br.9

Републике Српске, Академијом наука и умјетности Републике Српске, Универзитетима из Бањалуке и Источног Сарајева и Удружењем издавача Републике Српске, приређен је коктел на штанду Српске (хала 2, ниво

А), а већ у 14 сати била је и прва промоција. Цицовић је истакао да је „Слободна Српска” прва промовисана на штанду Српске „због тренутка у којем се она налази“ и да су „то препознали и људи који су стварали Републику Српску, а данас су дошли на промоцију српски генерали, политичари и академици“. Књига „Слободна Српска” врви од порука да је суштина очувања српског народа на овим просторима, прије свега, да се очувају његове елементарне вриједности - језик, писмо, култура и црква, истичући да без тога неће бити ни слободне Српске – рекао је Цицовић. Првој промоцији на штанду Републике Српске присуствовали су: министар просвјете и културе Републике Српске Дане Малешевић, посланик у Скупштини Србије Миодраг

I z Линта, чланови Сената Републике Српске, чланови Академије наука и умјетности Републике Српске, представници завичајних удружења из БиХ у Србији, генерали Мићо Грубор, Винко Пандуревић, Петар Шкрбић, Божо Новак и пуковник Миленко Аврамовић. Књигу Милорада Додика „Слободна Српска» објавиле су „Независне новине” из Бање Луке. У оштрој конкуренцији за традиционално признање најтраженије књиге на штанду Републике Српске ове године су биле заиста многе, јер су скоро све изложене бивале и у рукама радозналих посјетилаца сајма и биле прелиставане, па и читане. Ипак, у најужем избору за Повељу успјеха нашли су се само: - Сабрана дјела Петра Кочића у једној књизи у издању Завичајног друштва „Змијање” из Бање Луке и Задужбине „Петар Кочић” , Бања Лука – Београд; - роман „Бунцање” Миодрага Лазаревића у издању Завода за

уџбенике Републике Српске, првонаграђен на конкурсу „Златна сова”; Нормативна граматика српског језика, ијекавско издање објављена у Матици српској у сарадњи са Представништвом Републике Српске у Србији; - Змијањски вез у издању Народног музеја Републике Српске; - пројекат „Изучавањем историје до помирења” – Народна и универзитетска библиотека Републике Српске у партнерству са Агенцијом за сарадњу, едукацију и развој (ACED) и - два издавачка пројекта “Бесједе“ из Бање Луке: Изабрана дјела Ранка Прерадовића и књига Томе Марића „Крв на црвеном“. Повељу успјеха 2015. године добила је Матица српска за књигу Нормативна граматика српског језика – ијекавско издање. Уручујући Повељу успјеха председнику Матице српске проф. др Драгану Станићу,

S r p s k e директор Представништва Републике Српске у Србији Млађен Цицовић је подсјетио да је Матица прошле године објавила, у сарадњи са Представништвом, “Правопис српског језика“, а ове године,

такође у присној сарадњи са нашим Представништвом: „Нормативну граматику српског језика – ијекавско издање”, и посебно нагласио значај ових издања за очување језичке цјелине, чување и његовање оба дијалекта.

ОРГАНИЗОВАНО ПЕТО ВАКУФСКО ВЕЧЕ У НОВОМ САДУ

организацији Завичајног удружења „Срба Доњовакуфљана” организовано је пето Вакуфско вече у Новом Саду, 07. новембра у ресторану „Аласка барка” на Рибарском острву. Ово је била добра прилика да се окупе сви Вакуфљани који су дошли из Градишке, Бијељине, Бања Луке, Жабља, Футога, Ветерника, Обровца и свих градова и села у којима данас живе. Присутнима су се обратили, Председник Удружења Душко Ћутило, Свештеник Стојан Билић, Потпредседник одбора за дијаспору и Србе у региону Миодраг Линта, Председник

Општине Жабаљ Чедомир Божић и Члан Градског већа Града Новог Сада Владимир Стојковић.

Основни циљеви због којих је ово завичајно удружење основано је неговање културе, традиције и обичаја роднога краја. Главне активности које је ово удружење сваке године

успешно организовало је посета Доњем Вакуфу за Храмовну Славу, Успеније Пресвете Богородице као и Вакуфско вече које се сваке године одржава у Новом Саду прве суботе у новембру. У наредном периоду Удружење ће поред ове две активности акценат ставити и на почетак обнове Цркве у Доњем Вакуфу којој је санација више него потребна.

Srpski Krajevi br.9

I z

S r p s k e

„МАГАРЕЋЕ ГОДИНЕ” НАЈБОЉА ПРЕДСTАВА

а најбољу представу на Седмом фестивалу дјечијег драмског стваралаштва Републике Српске, који је одржан у Мркоњић Граду, вечерас је проглашена представа „Магареће године” Дјечијег драмског ансамбла мркоњићког Градског позоришта. Награда за најбољу режију припала је Бранкици Радоњић из Прњавора. Награду за колективну игру добило је Зворничко драмско позориште, док је награду за афирмацију дјеце кроз драмску игру добила Tања Tомић из Језера. Побједничка представа је настала по тексту Бранка Ћопића, а у режији Дубравке Николић, вође мркоњићког Градског позоришта и организатора фестивала. „Поносна сам на награду, поготово што је на Фестивалу била и премијера те представе која

је представљена типично ћопићевски. Посебно сам поносна што је у представи 17 глумаца”, рекла је Николићева.

За најбоље глумице проглашене су Дарија Јовић из Мркоњићког позоришта и Николина Стокановић из Прњавора, док су најбољи глумци Милан Богдановић из Бањалуке и Алдин Ђукла из Језера.

„У представи сам играо краља и драго ми је што сам добио награду. Ово је за нас велики успјех”, рекао је Ђукла. Николићева је истакла да су представе биле изузетно квалитетне и рекла да јој је драго што Фестивал траје због дјеце која су са великим узбуђењем долазила на представе. „Размишљали смо да ли да одржимо Фестивал ове године због финансијских потешкоћа. То је републички фестивал и на наговор локалне заједнице, која нас је једина подржала, успјели смо у томе и то веома успјешно”, рекла је Николићева. У оквиру Фестивала одигране су и представе „К'о некад у осам” Градског позоришта „Јазавац” из Бањалуке, „Чаробна свирала вилењака Милана” Плесног клуба „Латино денс” и Позоришта младих „Дис” из Бањалуке, „Смешна бајка” чланова Драмске секције „Плива” из Језера, „Пепељуга у земљи чуда” Драмске сцене „Просвјете” из Прњавора и „Где је мој нос” Зворничког драмског позоришта.

ОТВОРЕНА ИЗЛОЖБА О БРАНКУ ЋОПИЋУ

Академији наука и умјетности Републике Српске је, поводом обиљежавања 100 година рођења Бранка Ћопића, отворена изложба фото-документације, архивске грађе и најстаријих издања књига овог писца, коју је приредио академик Миливоје Унковић. Унковић је рекао да је ова изложба омаж Ћопићу и да је заступљен скоро сваки дио његовог живота, те да се на основу ове поставке може дефинисати све што о писцу треба да зна и основац и академик. „На неки начин сам графички покушао да задовољим естетски ниво, али и да провучем малу критичку нит и дјелић његовог духа пренесем у наше вријеме”, каже Унковић. Академик Љубомир Зуковић истакао је да је Ћопићева животна и стваралачка стаза била дуга и да је на њој било и „жучи и меда”.

„Унковић је пратио његову стазу. Ово ће бити један од непосреднијих сусрета са животом Бранка Ћопића”, рекао је Зуковић. Чланови АНУРС-а сутра ће посјетити Ћопићево родно мјесто Хашане и одати признање великану српске и југословенске књижевнос ти, а том приликом ће се са представницима општине Крупа на Уни упознати са пројектом „Башта сљезове боје”. У оквиру обиљежавања 100 година Ћопићевог рођења, у Академији наука и умјетности Републике Ср-

Srpski Krajevi br.9

пске биће припремљен и зборник радова посвећених књижевном стваралаштву овог писца.

I z

ИЗГРАЂЕН МЛИН ДЈЕДА TРИШЕ П

рви објекат у склопу споменподручја „Башта сљезове боје” у Хашанима, родном мјесту књижевника Бранка Ћопића, млин дједа Tрише, изграђен је и за петнаест дана биће у функцији, речено је на састанку Управног одбора Завичајног друштва „Бранко Ћопић” Хашани. Предсједник Мјесне заједници Хашани Бранко Ољача рекао је да је млин изграђен на изворном мјесту. „Млин није био у функцији око 30 година, уништио га је и зуб времена и ратна дешавање”, рекао је Ољача, појашњавајући да је планирано да код млина буде уређено излетиште са пригодним садржајима за посјетиоце. Предсједник Завичајног друштва „Бранко Ћопић” Хашани Душанка

Дакић рекла је да је за реализацију идеја и пројеката тог друштва потребна подршка.

ПЕТРОВЧАНИ

извјештај за 2014./2015., а затим је усвојен и извјештај о раду Надзорног одбора и усвојен програм рада за 2016. За новог председника удружења једногласно је изабран господин Мирко Мајсторовић. Ове године се Сабор Петровчана поклопио са Славом Удружења, Светим Луком, па су и емоције на самом Сабору биле посебне. Поред традиционално добрих домаћина, Петровчана, у пуној сали Мастер центра Новосадског сајма могли су да уживају и њихови многобројни гости и пријатељи. Традиционална јела, народне ношње и богат културноумјетнички програм су незаобилазни дио Сабора Петровчана сваке године, па је тако било и ове, шесте по

Челареву је 16.10.2015. одржана 6.редовна Скупштина удружења „Петровчани” Нови Сад на којој су изабрани органи удружења. Поред избора нових органа на Скупштини је усвојен извјештај о раду као и финансијски

„Свједок сам да бројни гости долазе у Хашане, посебно викендом и у дане празника и зато сматрамо да би врата споменшколе у Хашанима требало да

S r p s k e стално буду отворена, да будемо добри домаћини, а за то немамо услова”. Дакићева је навела да је Завичајно друштво „Бранко Ћопић” Министарству управе и локалне самоуправе Републике Српске доставило захтјев да добије статус од јавног интереса. „Tако бисмо имали подршку да реализујемо своје идеје и имамо боље услове за рад”, додала је Дакићева. Начелник општине Крупа на Уни Гојко Кличковић подсјетио је да су недавно освештани темељи родне куће Бранка Ћопића у Хашанима. „Кућа ће бити изграђена од темеља, а у њу ће бити уграђено камење које је остало у рушевинама објекта”, рекао је Кличковић, напомињући да ће објекат бити реплика родне куће Бранка Ћопића. За изградњу млина дједа Tрише Завичајном друштву „Бранко Ћопић” средства од 25.000 КМ су обезбијеђена из кабинета предсједника Републике Српске. Изградњу родне куће Бранка Ћопића, како је раније најављено, финансираће Влада Азербејџана са око 80.000 КМ.

Фотографије: Дарко Зечевић реду. Уз игру и пјесму, пријатељско ћаскање и весеље, наставили су дружење до дубоко у ноћ уз обећање да ће се потрудити да одрже свој Сабор и Крсну славу дуго година. Млади Петровчани су све присутнији и активнији, па смо сигурни да ће Удружење Петровчана дуго трајати и напредовати.

Srpski Krajevi br.9

K RA J I [ K I LIKOVNI SALON

Говор Душана Вукојевића - Марса на отварању Крајишког Ликовног салона Посвећеног 400 - годишњици постојања Богословије „ Три Јерарха “, манастира КРКЕ на изложби у библиотеци Вук Караџић у Крагујевцу

а вас подсетим, изложба је посвећена манастиру Крка и његовој богослаовији „Света Три Јерарха“. А све је почело давне 1350. год. када је манастир Крка посвећен Св. Архангелу Михајлу као задужбина књегиње Јелене Шубић, сестре цара Душана Стефана Силног. Манастир Крка ушушкан и стиснут у проширењу кањона, и заштићен са једне стране стрмим и сурим стенама, а са друге стране опасан зелено-смарагдном водом лепотице Крке. Према предању, манастир је подигнут на месту где је апостол Павле држао проповед, р а н и м , хришћанима, у близини римског л о г о р а Б у р н у м , катакомбе испод самог манастира оснажују ту тврдњу и наводе на закључак да су оснивачи знали за његову стратегијску важност, па су на том месту и сазидали ову православну светињу. Много касније у четрнаестом веку, како стоји у запису изнад улаза манастир је коначно саграђен. По благослову Патријарха Пајсија Јањевца и Митрополита Добробосанског Теодора, при манастиру Крка 1615. године основано је богословско училиште (уједно и прва српска школа на овим западним пространствима које насељава српски народ). Данас на Балкану, мало је институција, културних добара као и држава, или било чега вредног што створи људски род, а да је у континуитету старо четристо година, и да дан данас траје и служи на част свом народу. Ми Срби из Сјеверене Далмације

стиснути између стрмих обронака Велебита и голих врлети Динаре добили смо у аманет ту част да баштинимо и чувамо четри стотине година богословије „Три Јерарха“ која је рођена и мајчински чувана од народа, његових духовних отаца и подвижника манстира Крке. И у најтежим временима када људска глава „није вредила ни пишљива боба“, када је Крајина мирисала на крв, палеж и смрт, народ је увек био уз своју Цркву, манастир Крку и своје свештенство. Та и таква љубав могла је да сачува овај манастир, богословију, у вери уједињени. Ово више није опште место, ово је највећа морална, уједно и духовна вертикала Срба на просторима Северне Далмације и васцеле Крајине. Бог као Створитељ света и космоса, први је, и највећи Уметник. Сликари, и не чине ништа друго него покушавају својом техником и својим сликарским умећем да открију и покажу ту лепоту коју је Бог запретао и скрио у творби, а посебно у Круни Божијег Стварања – у човеку. Манастир Крка и његова Богословија, по ко зна који пут у своје крило прима уметнике још од давне 1948. године. а то је тзв. Задарска група Б. Михајловића, П. Омчикуса, К. Бокшан и другова, али прича иде даље све до стварања Умјетничког братства манастира Крка и његове ликовне и вајарске колоније која је са својим радовима присутна и на овој изложби и чини њезино крунско дело. Умјетничко братство манастира Крка је звезда водиља, која наставља идеју наших претходника, сада већ покојних уметника који своја дела оставише у аманет и чување манастирској ризници, Солдатовића, Милића од Мачве, Д.Калајића, Гвозденовића, Поповића, Сибиновића и другова. Колонија је са Крајишким салоном постала мера ствари умјетника и

Srpski Krajevi br.9

као институција Крајишких Срба, али и укупног српског ликовног простора. Својим уметничким изразом, сликама и скулптурама насталим у овој колинији приказана је непобедивост лепоте и добра. Познато је да су добро и лепота синономи, а манастир Крка као духовни и културни центар православних Срба у Далмацији је управо сведок те истине, у којој се сада потупно јасно сагледава вредност постојања и духовни значај Богословије, као и четири стотине година њеног постојања која вечерас и овде у срцу Шумадије, овом изложбом обележавамо и славимо у Крагујевцу, 1.12.2015. Аутор поменутог текста читаоце жели мало поближе упознати са настанком богословије, њезином значају као и судбини дела умјетничке збирке која су преживела голготу „Олуја“. Прича о колонији иде овако: Поводом 20. година од почетка рада Умјетничког братства манастира Крка и уз благослов владике Далматиског Фотија, штампан је каталог (2012) свих радова који су настали у оквиру ликовне Колоније која је одржавана у манастиру Крка под именом „Умјетничко братсво манастира Крка“. Судбина ове вредне и непроцењиве збирке пратила је судбину избеглог српског народа. Осуђена на бескућништво и лутање, изложба је захваљујући пријатељима пронашла пут до многих галерија у Србији и Републици Српској, дајући свој скромни допринос обједињавајући српски ликовни и духовни простор. Врсни историчар уметности, музејски саветник, кустос народног музеја у пензији, Никола Кусовац, аутор је каталога који је сам по себи документ и дело трајног историјског значаја, јер обједињује све умјетнике који су ношени братском љубаљвљу створили и оставили умјетничка дела трајне вредности као непроцјењив дар манастирској ризници. Ова прича је почела сада већ давне 1990. године, у предвечерје велике несреће које ће задесити западне српске просторе и

његов народ. Иницијативом тек створеног Српског културног друштва „ Зора“ из Книна, рођена је ликовна Колонија која је почела да ради под окриљем манастира Крка и његове богословије „Три Јерарха“. Колонија је постала ликовни центар и средишње место ликовних догађања и поред рата и ратних дејстава у непосредној близини манастира. Са радом је престала са егзодусом Срба крајишника у акцији „ Олуја“ у августу 1995. године. Колонија је била замишљена као стваралачки сусрет истакнутих српских умјетника (сликара и вајара), који ће током љета боравити у манастиру Крка и околним местима, реализована дела би остала манастиру и његовој ризници. Највећи дио тако насталих радова инспирисан је природним лепотама, историјским наслеђем Сјеверне Далмације као и духовношћу самога манастира. По завршетку рада прве колониије 1990. године, настала дјела су изложена у Павиљону „Цвета Зузорић“, у Београду. Представљена изложба радова је оцјењена са стране критике са врло високом оцјеном, што је потврдило да је Колонија постигла своју сврху и циљ, пошто је изнедрила дјела трајне умјетничке вредности. Наредних година у рад Колоније осим сликара укључили су се и вајари, а на колонији присутни конзерватори су дали свој драгоцени прилог у конзервацији манастирске ризнице. Претпостављајући какву судбину би доживело благо манастира у случају Хрватске агресије, све драгоцјености (иконе, вредни сакрални предмети , књиге и сл.) биле су већ склоњене на сигурном. Већина радова насталих на Колонији такођер је измештена из манастира због одржавања изложби у Бјељини, Бања Луци, Приједору и Санском Мосту, и тако је срећом, спречена од сигурног уништења током „Олује“. Збирка је тако осуђена на лутање и бескућништво пратећи судбину свога народа. Захваљујући помоћи пријатеља, као птица Феникс диже се из пепела , проналази мјесто у многим галеријама Србије и

Републике Српске ширећи и успостављљајући везе које спајају српски духовни и културни простор. Свака изложба српских сликара који су своја дела оставили и поклонили манастиру Крка остаје као сведочанство тешког времена и страдања свог народа у борби за опстанак на сопственој земљи. Сва ова дела урађена у манастиру Крка, на извору наше духовности скоро да моле и захтевају, да се тешка и крвава слободараска прошлост сачува од заборава, молећи Господа да нам помогне и сачува нашу наду у повратак и боља времена. Из ових, и оваквих разлога треба дубоко ценити и подсетити се првих педесетак уметника који нам оставише и похранише у ризницу дела изузетног значаја, и која са собом носе и специфични печат јер су настала у смутном и крвавом ратном времену. Ова збирка покрива генерацијски распон од најмлађих аутора, чији се стваралачки пут тек уобличавао, и чија се талентованост итекако потврђује. У овој збирци је заступљена и генерација сликара који су на врхунцу стваралачке снаге и чије је умјеће дубоко и трајно етаблирано у српској, ликовној сцени, овде треба споменути и оне најстарије ликовне прегаоце без чијих дела не можемо представити српску уметност 20. века. Неки од умјетника нису више међу живима, али у овој збирци су њихова дјела. Збирка је такођер својеврсни пресјек кроз савремену ликовну умјетност западних простора , на којима живе Срби али и на све елементе галеријске вредоносне целине које ова збирка сама по себи представља. У периоду од 1995. године, па до повратка збирке у манастир Крку 2006. године, радови умјетничког братства манастира Крке обишли су многе градове по српским земљама помажући Крајишницима да сачувају веру и оснаже наду у повратак. За све ово време бесмртни дух Немањића из манастира Крке, Кистања, Буковице и васцеле Крајине лебдео је на свим овим местима које је изложба подсетила враћајући Божије дарове, вјеру, наду и љубав без којих нема опстанка ни будућности.

Враћање радова (умјетничких дела) у манастир Крку, био је резултат договора Министарства културе Србије и Хрватске, да се културно благо изнесерно из Крајне током рата, врати у Хрватску. Да би се то у потпуности остварило било је потребно створити адекватне услове за смештај, и осигурати збирку. Посебна вредност ове збирке су скулптуре историјских личности – свештеника Петра Јагодића – Куриџе, политичара и писца Саве Бјелановића, в о ј в о д е

Црнопоточког Голуба Бабића, владике и народног трибуна Стефана Кнежевића. Посебно треба обратити пажњу на велике добротворе и хуманисте српског народа у најтежим данима Црнопотчке буне на Тромеђи Паулине мис Ирби, шкотлађанке, и да не заборавимо владику, правника, политичара и писца Никодима Милаша. Коначно се ова значајна умјетничка збирка у договору са владиком Фотијем, далматинским, вратила 11. новембра 2006. године, тамо где је и настала , у манастир Крку. Ово није била само воља владике Фотија већ и Срба, оних који су се вратили на своја огњишта. Од 2007. године обновљен је рад Умјетничког братства манастира Крка. Сваке године тамо одлазе не само умјетници Србије и Републике Српске него и они који су се вратили у Хрватску. Улажу се напори да ова значајна колонија за српски народ пригрли у своје крило и умјетнике из православних земаља који воле и поштују српски народ. У Београду : 15.12. 2015. год. Душан Вукојевић – Марс

Srpski Krajevi br.9

K w i ` e v n o s t

NOVI ROMAN MILENKA AVRAMOVI]A „BI]U DEO TEBE“

амо где су многи застали, скинувши са себе ратничке униформе, закопали или сложили у ормаре бојно оружје, пуковник Миленко Аврамовић је са новом муницијом – својим романима, искорачио високо подигнутог чела и широког срца да негује бригу и исконско поштовање и понос српског народа. Нови роман „Бићу део тебе”, већ познатог књижевника и писца новог, послератног времена, изашао је први пут пред жељну публику на овогодишњем, 60oм по реду Међународном сајму књига у Београду. На штанду Министарства спољних послова, у организацији Канцеларије за дијаспору и Србе у региону промоција је одржана 30.11.2015. год у 12 часова. Караван је након Београдског сајма кренуо даље преко Културног Цетра Раковица, Добановаца, Српске Читаонице у Сомбору, Народне Библиотеке у Апатину до Српског Културног Центра у Суботици. О роману су осим аутора говорили Владика Сремски Василије, народни посланик Миодраг Линта, Дарко Младић, академик

Павле Ковачевић, генерал Мићо Грубор, књижевник Недељко Бабић, песници Ранка Срдић Милић и Гојко Шашић, првакиња Београдског глумишта Јелена Жигон, потпредседник Удружења „Ћирилица” Миодраг Којић, директор Представништва Републике Српске Млађен Цицовић, директор Српског Културног центра Милан Мародић, председник Удружења „Коријени” из Сомбора Душан Секулић, и

Srpski Krajevi br.9

потпредседник Савеза резервних војних старешина Жељко Обрадовић. Аутор је у „Мајци”, свом најпродаванијем роману до сада оставио отворених доста питања, незавршених мотива и несвршених ликова. Све то је било вредно садржаја новог романа. Роман „БИЋУ ДЕО ТЕБЕ“ је оргиналан наставак приче из романа „МАЈКА”. Као што је у „Одложеном венчању” срећну љубавну причу београдских тинејџера супротставио несрећној сарајевских, којима рат није дозволио да одсањају своје снове, тако је у роману „БИЋУ ДЕО ТЕБЕ” дирљиву љубавну причу двоје младих супротставио болу и туги мајки које су изгубиле синове у рату, трагичном положају ратника који су добили рат а изгубили слободу, тешком поратном времену пуном опасности и неизвесности. Захваљујући вештини аутора читаоци се враћају у прохујале догађаје на простору БиХ и Републике Српске: преживљавају бол, осећају страх, заљубљују се, одрастају... Идентификују се

са ликовима и плене њиховом добротом. То је сликовит приказ догађаја који су складан спој историјског, љубавног, породичног амбијента и искуства. Усудила бих се да кажем да је то пун погодак писаног дела

за ХХI век. И овај роман аутор посвећује младима. Кроз љубавну причу позива их да воле и поштују своје али и да не мрзе, одбацују и дискриминишу другачије и туђе. Тражи од читалаца да праштају али да не заборављају. Подстиче нас да поштујемо мајку Миљу и све мајке које су у рату имале губитке. Учи нас да ценимо и поштујемо живот. Хвала му због тога. О интересовању публике на промоцијама говоре пуне сале, разноликост узраста је такође примећена, али се ипак поставља питање зашто држава не подржава овакве пројекте, изузетак је председник Републике Српске Милорад Додик лично, који је био покровитељ „Другог издања романа Мајка”, да ли се и даље јавно ћути о српском страдању, трагедији и жртвама српског народа, о величанственој борби прекодринских Срба из које се изнедрила Република Српска. Дипл.новинар Весна Вуковић, Уредник издања романа „БИЋУ ДЕО ТЕБЕ“

70. GODINA KOLONIZACIJE U BANATSKOM DESPOTOVCU

еријом прикладних манифестација обиљежен је (12.09.2015.г.) јубилеј 70. година од насељавања Срба из Босанске крајине у Банатски Деспотовац. Подсјећања ради, Бан. Деспотовац је једно од 80 мјеста у које је спровођењем Закона о агреарној реформи и колонизацији стигло 3 500 Срба, од укупно 250 000, колико је доспјело на Српски сјевер, путујући 10 дана, тзв. ,,Возом без возног реда’’. Мјесто се раније звало Ернстхаузен и у њему су живјеле Подунавске Швабе. Данас у селу живи испод 1000 становника, а по доласку ,,награђених’’ породица било их је 3 пута више. Претежно су досељеници из Купреса, Гламоча, Ливна, Мркоњић Града и Шипова. Привреде, осим Земљорадничке задруге, уз пар продавница, скоро да и нема, те је видан одлазак младих и одумирање унапређеног банатског села. Један од познатијих мјештана, управо из ,,јубиларне’’ приче, је 94. годишњи деда Васо Станивук, који уз пар живих сасудбиника свједочи о пристизању у непознато и суочавању са новим моментима. Иначе, деда Васо је познати народни ортопед, намјешта ишчашења костију, спортистима и људима које задеси незгода. Видно је напоменути да се у селу подиже црква што ће свакако утицати на духовно оснаживање и окреп средине која полако усахњује, а у вријеме насељавања стизало је пор одица које су биле десеточлане. За централну манифестацију

Организациони одбор је показао добру вољу и креативност. Руку сарадње пружило му је завичајно удружење ,,Гламочко коло’’ из Новог Сада на челу са предсједником др Милошем Радумилом и секретаром Илијом Сребром. Од демонстрирања симболичног воза, који је пробудио сјећања на приче и Ћопићеве јунаке, преко Изложбе у част досељеника, у 12 часова је уз полагање вјенаца, обраћање званичника, фолклорну пјесму и игру, званично отпочело обиљежавање светковине. Услиједио је свечани ручак, разгледање изложбе, размјењивање мишљења и у 17ч Културнозабавни програм. Највише овација и аплауза добили су млади играчи КУД-а ,,Будућност’’ из Гламоча, који су за ову прилику специјално допутовали код своје сабраће. Уз домаће умјетнике, пјесмом су будили снену равницу и чланови ,,Гламочке традиције’’ из Каћа. Наравно, није изостало ни конотирано казивање стихова српске пјесникиње Ранке Срдић Милић: ... ,,Поручује дух предачких гена, без обзира шта се сине стекло, путуј свјетом, упознавај људепоноси се крајишким порјеклом!’’ На крају, нека је срећно његовање успомена равничарским горштацима. Они, уистину имају два завичаја, оба се носе у срцу а онај први у гену вијек вјекова. Сузана Дикић

Srpski Krajevi br.9

GARAVICE 1941. - 2015. ,,Убијање је било сваког дана на сваком мјесту.Људи су живи спаљивани у црквама, кућама, шталама, бацани су у јаме и бездане, а већина жртава, је довлачена у затворе, у Бихаћку кулу гдје су пребијани а затим пoлуживи одвожени на стратишта којих је на подручију Бихаћа било четрдесетак“

селу Гаравицама 3 км. удаљеним од центра Бихаћа према Плитвичким језерима су се до маја 1941. г. налазили природни канали ријечице Клокот које су за неколико мјесеци крвници напунили лешевима Срба, Јевреја и Рома. Тачан број настрадалих никад није утврђен. Према британским (независним) изворима на Гаравицама је за само три мјесеца убијено 14500 цивила, што ово стратиште ставља на друго мјесто по броју жртава у БиХ у Другом свјетском рату. Истраживачи тврде да постоје бројни подаци да овдје постоје масовне гробнице у које су људи закопавани живи, у усправном положају, затим посипани кречом и земљом. Убијање је било сваког дана на сваком мјесту. Људи су живи спаљивани у црквама, кућама, шталама, бацани су у јаме и бездане, а већина жртава је довлачена у затворе, у Бихаћку кулу гдје су пребијани а затим пoлуживи одвожени на стратишта којих је на подручију Бихаћа било четрдесетак. Највећи број је окончао на Гаравицама гдје се догодио покољ и велики покољ. Велики покољ се догодио од 28. јула до 4. аугуста када је убијено око 10000 цивила. По великом покољу се у тим временима мјерило вријеме јер се говорило „то је било по великом покољу на толико и толико дана...”

Сам град Бихаћ, у то вријеме, није могао да има толико становника колико је на Гаравицама побијено људи. На Гаравицама је постављен скроман споменик 27. јула 1949. године на коме је писало „Народ Среза и града Бихаћа подиже овај споменик као трајну успомену на 12000 невиних, звјерски убијених Срба од усташких зликоваца у времену јуна 1941. г. до септембра 1941. г. Нека је слава и трајна успомена палим жртвама”. У периоду од 1960. - 1980. године, Бихаћка општина доноси одлуку и Гаравице уређује као Спомен парк жртвама фашистичког терора. Просторно, архитектонско и умјетничко ријешење је израдио Богдан Богдановић из Београда. Овај споменик је откривен 1981. године, састојао се од великог броја скулптура израђених од камена „бихацита”. На улазу у Спомен подручје 1986. године поставља се камена громада обликована од Владе Херељенића из Загреба на ком не пише „Срба” већ, „жртава”. Споменик који је подигнут 1949. г. је уклоњен у близини злогласне Бихаћке куле. У посљедњем рату је оштећен. Прије двије године поново је демонтиран и одвезен на спомен подручје гдје у таквом стању пропада у шибљу и трави. На овом тужном мјесту локалне власти су до 1991. године, поводом Дана уста-

Srpski Krajevi br.9

нка народа БиХ, приређивале вечери револуционарне поезије а и сличне манифестације. Локалне радио станице су позивале слушаоце: „Дођите на Гаравице да уживате у револуцинарној поезији а пјева и Здравко Чолић и Дрвосјече...” На Гаравицама су страдали само цивили прије било каквих оружаних сукоба. Од 2010. године удружење „Уна” заједно са сличним удружењима сваке године прве суботе након 02. августа (кад је окончан велики покољ 1941. године) одржава традиционални Помен Србима, Јеврејима, Ромима Бихаћа и Бихаћког краја страдалим у Другом свјетском рату. Предсједник удружења „Уна” Бошко Стојисављевић

SEDAMDESET GODINA OD KOLONIZACIJE U BUKIN - MLADENOVO

DO[LI I OSATALI

Пише:

Владимир Цвијин Спремо

ве године се навршава седам деценија од највећег померања српског становништва у новијој историји, које је извршено у периоду од 1945. до 1948. Године, када је, углавном, са динарског подручја у Бачку, Банат, Барању и Срем пресељено 37.616 српских породица са 225.696 чланова. Пресељење и насељавање (колонизација) извршено је на основу Закона о аграрној реформи и колонизацији, који је донела Народна скупштина Југославије 23. августа 1945. Године. У склопу овог великог државног подухвата насељено је и бачко, дотад већином немачко село Букин код Бачке Паланке, које је касније преименовано у Младеново. Насељеници у Букин потицали су из Босне и Херцеговине, већином из срезова Купрес, Гламоч и Босанска Крупа.

Букин (Младеново) је ослобођен 20. Октобра 1944. Године када су се мађарске и немачке окупационе снагеповукле пред налетом руских и наших јединица. По наредби команде немачких окупационих снага са њима се повукао и велики

број њихових сународника, цивила – фолксдојчера (домаћих Немаца). Отприлике у исто време, на слободној територији око планине Грмеча био је склоњен и збринут велики број избеглица из ратом опустошених крајева Босанске Крајине. Од млађе избегличке популације су, одмах по приспећу, формиране омладинске радне бригаде које су обављале пољопривредне послове, ишле у сечу шуме и радиле све друге послове који су за циљ имали обезбеђење исхране и смештај избеглица, војних болница и партизанских јединица. Једна таква омладинска бригада, по казивању Мирка Спреме, састављена од момака и девојака са подручја Купреса, Гламоча и Босанске Крупе, којом је командовао Жарко Крнетић упућена је средином лета 1945. године у село Букин. Задатак ове бригаде био је да куће које су напустили Немци, а у којима су, у међувремену, боравиле наше и руске јединице као и грађани сремског села Ловаса уреде и оспособе за прихват колониста из крајева Босне, одакле су и они потицали. Купрешани су у Букин почели пристизати у новембру 1945. године. Њиховим одласком из родног краја остала су, од народа, готово испражњена српска села: Горње и Доње Вуковско, Горње и Доње Равно, Горњи и Доњи Малован, Благај, Мрачај, Занаглина, Рилић, Бућевача, Брда... Пут од Купреса до Букина трајао је 12 дана. Од Купреса до Бугојна ишло се камионима, запрегама, на коњима и пешке. Од Бугојна се, пругом уског колосека, путовало у малим „ћириним“ вагонима до Лашве где се преседало у велике теретне вагоне воза нормалног колосека. У Босанском Броду колонисти су излазили из воза и преко Саве су пребацивани скелама. У Славонском Броду су поново укрцавани у воз и

упућивани у Нови Сад, одакле су после једног дана одмора развожени возовима до железничких станица у Гајдобри, Бачкој Паланци, Товаришеву и Обровцу. Са ових станица су камионима, запрежним колима и пешке одлазили за Букин. Гламочани су путовали око 6 дана. У Млиништима су седали у воз уског колосека и тако путовали до Мркоњића, где су преседали у воз нормалног колосека и преко

Бањалуке, Славонског Брода, Винковаца и Богојева стизали до Товаришева, одакле су коњским запрегама и пешке одлазили до, 7 километара удаљеног, Букина. Колонисти из Босанске Крупе користили су два правца – од Босанске Крупе, Унском пругом, до Славонског Брода, Винковаца и Богојева до Обровца одакле су коњским запрегама и пешке одлазили у Букин – и од Босанске Крупе, Унском пругом до Славонског Брода, преко Шида, Руме, Новог Сада и Гајдобре до Бачке Паланке. Од Бачке Паланке до Букина превожени су камионима и запрежним колима. По подацима Јована Рудића, локалног хроничара из Младенова, у Младеново се из среза Купрес доселило 213 породица, из среза Босанска Крупа 168 породица, из Гламоча 106 породица, из Санског Моста 15 породица, из Бугојна 11 породица и из осталих срезова 13 породица. Укупно су досељене 532 породице са 3628 чланова. У Младенову данас живи око 300 становника, колониста и њихових потомака.

Srpski Krajevi br.9

R e p o r t a ` a

ДВОР НА УНИ Д

вор, општина и истоимени градић на самом југу Баније добро су познати широм регије, али и свијету, докле год су допрли Банијци током стотину година расељавања, једни у потрази за бољим животом, а други бијегом од ратног вихора у посљедњем рату. Прође скоро и двадесета годишњица од кад је тај питоми крај похаран ратом, депопулизован и привредно потпуно девастиран. Живот се у забачена банијска села разбацана по обронцима изнад ријеке Уне враћа споро, а песимисти би рекли да је повратак и развој завршена прича. Стога смо посјетили Двор и његове становнике и забиљежили њихова размишљања о тренутној ситуацији. У Двору дјелује и Српско културно друштво „Просвјета“, која је почела низати драмске успјехе са својом представом „Банија у Европи“ у режији Слободана Репака. Спортски живот је такођер присутан, иако ограничен недостатком средставаКарате Клуб Двор, те ногометни клубови НК „Рујевац“ из Рујевца и НК „Подови“ из Двора омогућују млађим генерацијама да развијају своје спортске способности. Да се цијела прича о Дворској општини не би свела на сам Двор на Уни побринуо се Жељко Утвић, авантурист и визионар који је у потпуној самоћи забаченог мјесташца Беке устројио центар авантуристичког туризма „Еко Центар Беке“. Ту су и Милан Боројевић и Станко Јанковић који

су поново вратили конопљу на банијска пуста поља, а уз њих су малобројни вриједни произвођачи и пољопривредници којима је као и њима једини циљ – опстанак живота на родној груди. Овим ентузијастима највећи је дар срећа и успјех младих Дворчана који нижу успјехе иако долазе из сиромашне средине, промоција Двора кроз туризам, пољопривреду и домаће производе. Но мало је лијепих вијести на овим просторима, па ако изузмемо прекрасну нетакнуту природу и ријеку Уну мало се тога позитивнога има рећи о животу у Двору. Општина Двор површином је не само највећа локална јединица у Сисачко – Мославачкој жупанији, већ и најбременитија проблемима. Док су некад биле пуне куће, од засеока, села и самог Двора сада је људи све мање, старије становништво умире, а млади људи свакодневно одлазе из Двора трбухом за крухом, како нам говори један од наших саговорника: „никад не бих помишљао на одлазак, да ми жена може добити посао и да видим у Двору перспективу за своје дијете, у мом разреду у основној школи нас је било 30 што Срба, што Хрвата. Од нас 30, до данас су сви напустили Двор“. Ван свих активности дјеца у Двору углавном проводе дане тумарајући, док се оним старијима живот своди на одлазак у сусједни Нови Град гдје имају више садржаја и избора, како нам говори једна мајка: „Двору је потребан Центар за младе, у којем би се окупљали,

Srpski Krajevi br.9

дружили, едуковали, стварали“; док нам друга говори како су јој дјеца били донедавно чланови СКД „Просвјета“, али дошло је до промјене предсједника и за дјецу фолклора више нема већ само за омладину и старије, што јако погађа родитеље дјеце која су ишла на фолклор . Питају се ко ће сачувати обичаје, ако не наша дјеца. „Просвјета“ је народна и припада свима, не знамо коме је у циљу уништавати народно добро? Осим тога, у Двору адекватно није уређен нити један парк у којем би се могле мајке са малом дјецом прошетати и у којем би се та иста дјечица могла поиграти. Није ријешен ни проблем стамбеног збрињавања. И поред четири, обновљене празне зграде млади људи који би наставили живјети и стварати у Двору не могу добити стан на коришћење у власништву државе, а многи повратници нису добили ријешења о власништву станова па они представљају „мртви капитал“. Општина Двор је еколошки крај који дословно вришти „ево ме ту сам, искористите ме“, немогуће да то нико није примјетио? Двор је такође и „слијепо цријево“ због слабе саобраћајне повезаности, аутобуске линије ријетко возе, а и сама станица је девастирана и представља ругло цијеле општине. Становници Двора с којима смо разговарали желе остати анонимни, јер како кажу, „бојимо се суда околине, а овдје нам је свима исто – и Србима и Хрватима“, воле свој крај и кажу да се од пољопривреде може пристојно живјети да им додатно не избијају новац из џепа. Тврде како би се њихови проблеми могли врло лако ријешити, па и проблем са “плавим дизелом”, јер када се хоће све се може ријешити. Сматрају да њихов крај није пасиван иако је подручје од посебне државне скрби те да имају многе могућности, али да су пасивни и неодговорни они који су на власти јер не раде довољно на остваривању потенцијала који њихов крај засигурно има. За себе кажу да су отписани, а ми се питамо: хоће ли бити повратка отписаних? Дијана Савић

НОВИ ИНТЕРНЕТ РАДИО

Radio РАДИО СВИХ СРБА !

домаћа, завичајна музика

СЛУШАЈ УЖИВО на

srpskikrajevi.rs кликни на заставу да би слушао радио Уредник програма: Дејана Крњаја контакт телефон: 065 - 58-77-111