Srpski krajevi br 11 by SRPSKI KRAJEVI

БРОЈ 11, ЦЕНА 99 динара

Savez kraji{kih udru`ewa

PRVA GODINA RADA Dan se}awa

JADOVNO, JUL 2017 . . . Zavi~ajni zbor - Kosidba

ZAVI^AJU ZA NEZABORAV Oluja je pogrom! Da se ne zaboravi!

SUZE, TUGA, SLOGA, NADA . . . Intervju: dr Sa{a Ja{in

BORBA IZME\U VEKOVA I VE^NOSTI

MANASTIR KRU[EDOL

SAVEZ KRAJI[KIH UDRU@EWA Адреса: Змај Огњена Вука 2, Нови Сад Телефони: 021 300 37 15; 064 332 46 27; 065 4000 501 E-mail: savezkrajisnika@gmail.com САВЕЗ КРАЈИШКИХ УДРУЖЕЊА

www.srpskikrajevi.rs

УДРУЖЕЊЕ ЧАСОПИС

РАДИО

ПОКЛОНИ

Телефон: 021/2102 110 Телефакс: 021/6624 450 E-mail : office@lukanovisad.rs Facebook: Лука Нови Сад

Часопис СРПСКИ КРАЈЕВИ је подржало

PREDSTAVNI[TVO REPUBLIKE SRPSKE U SRBIJI

Београд, Бул. Деспота Стефана 4/IV

САДРЖАЈ Прва година рада

4-5

Крушедолска звона Јадовно Јул 2017... Завичају за незаборав

6-7 8-9 10-12

Дијаспора ИНФО

Чувајмо завичај од заборава

13-15 15

Помоћ кроз конкурсе

16-17

Сузе, туга, слога, нада

18-20

Из Српске Крајишки спајдермен из Баната

Из Српске 22-23

Моба Озон 2017 Дијаспора ИНФО Инфо ЦЕНТАР удружења „1. Вече Дрварчана“ „Тесла глобал форум“ „Госпојински дани“ „Сијела о Стојану Јанковићу“ „Помен за Ливањске Србе жртве усташког погрома“

АКУД Милица Стојадиновић Српкиња

Часопис „Српски Крајеви“ је подржала Градска управа за културу Града Новог Сада

24-26

27-28 29-33

Часопис „Српски Крајеви“ је подржаo Покрајински секретаријат за културу, јавно информисање и односе с верским заједницама

ИМПРЕСУМ ГЛАВНИ И ОДГОВОРНИ УРЕДНИК Славиша Рујевић УРЕДНИК Ранка Срдић Милић РЕДАКЦИЈА Младен Булут, Радован Пилиповић, Др Милан Мицић, Др Драго Његован, Марко Ковачевић, Срђан Секулић, Сузана Дикић, Саша Јовановић, Клаудија Недељков, Драгомир Граховац, Велемир Елез, Владимир Цвијин Спремо, Весна Вуковић, Дарко Зечевић ИЗДАВАЧ Удружење грађана Српски Крајеви Председник: Славиша Рујевић Секретар: Дејана Крњаја ДИЗАЈН Славиша Рујевић, Никола Скенџић ПРЕЛОМ Никола Скенџић ШТАМПА Штампарија „ONDREJ PRINT-HD“ Штампарија ГРАФОПРОДУКТ, Нови Сад

КОНТАКТ: е-mail: srpskikrajevi@gmail.com Тел. 021-300 3715 Моб. 065-4000-501 Адреса: Удружење Српски Крајеви Часопис „Српски Крајеви“ Змај Огњена Вука 2 Нови Сад, 21000 Facebook : ЧАСОПИС СРПСКИ КРАЈЕВИ srpskikrajevi.rs CIP - Каталогизација у публикацији Библиотека Матице српске, Нови Сад 908(=163.41) СРПСКИ крајеви / главни и одговорни уредник Славиша Рујевић. - 2007, 1- . Нови Сад : Удружење „Српски крајеви“, 2007-. - Илустр. ; 30 cm Тромесечно. ISSN 1820-5623 COBISS.SR-ID 225480967

u d r u ИНФО центар

` e w a

САВЕЗ КРАЈИШКИХ УДРУЖЕЊА

PRVA GODINA RADA Кад се удруже воља и знање предупређени бројчаношћу, успјех не може изостати. ...добронамјерници добро дошли у наше редове, ако препознате наше пожртвовање, часну намјеру и могућност подизања крајишког бића на достојно мјесто.

рганизација Савез крајишких удружења постоји нешто више од 14 мјесеци, а ако се по јутру дан познаје, коначно је успјешно укрупњена идеја на корист региона. Година попуњена успјешним активностима чак на мјесечном нивоу. Кад се удруже воља и знање предупређени бројчаношћу, успјех не може изостати. Људи раде свој посао како најбоље умију и не осврћу се на бивше, сродне или приближне покушајнике. Егзистенција засад почива на вољи и ријешености да је посљедњи моменат да се нешто уради кад су у питању Крајишници. Сви бисмо из Савеза били срећни да нас, равни нама, схвате, разумију и подрже. Надамо се да је већина одраслих људи преболовала ,,водене козице‘‘ ,ако нисам први

нећу никако. Запамтимо, да задњи врата затвара. Самим тим, добронамјерници добро дошли у наше редове, ако препознате наше пожртвовање, часну намјеру и могућност подизања крајишког бића на достојно мјесто. Још једном подвлачимо, никад нећемо у политику, ма ко владао. Изнад се те пошасти а са институцијама и ваљаним појединцима вазда ћемо, ако Бог да сарађивати. Велика је душа крајишка, ко пространство планина кад би се испеглало. Љубављу, трудом и благодарношћу неба скренули смо самим оснивањем (31.5.2016) пажњу на себе, па нам је, по повратку са годишњих одмора Установа представништва Републике Српске повјерила улогу

партнера у организацији Дана Српске у Србији. Без имало помпе и рекламе задатак, више него успјешно обављен. Групу ,,Траг‘‘ из Лакташа је пратило 400 душа у СНП, уз незапамћене овације. Пепуна Матица Српска на промоцији Ијекавског ријечника, најбоље свједочи нашу агилност и рјешеност. Још довољно непостојане затекао нас је ,,врућ кромпир у рукама‘‘Референдум о Дану Српске, који смо одрадили на највишем нивоу, положивши тежак испит с највишом оцјеном. У тотално обавјештајном мраку, на простору од 25 м2 извели смо 2500 људи. Бриљирајући у координацији, одговорности и колегијалности.

Једини у Србији достојно обиљежили Крсну славу и Дан Републике Српске

Srpski Krajevi br.11

инфо

u d r u ` e w a Ни званична Бањалука није остала равнодушна, услиједиле су честитке. На ред је дошла раскошна изложба ,,Срби Ливањског поља-страдање кроз вијекова‘‘. Први се пут зачуо ,,Стари Вујадин‘‘ у центру Новог Сада (КЦНС) из грла гуслара, пред 150 душа. Више него одлично. Са нама је организаторску улогу дијелило ,,удружење Огњена Марија Ливањска‘‘. Одмах убрзо, у прелијепом здању Удружења ,,Свети Сава‘‘ приредили смо постхумну промоцију дјела Миленка Аврамовића, пуковника Војске Републике Српске. Сала је била претијесна на заинтересоване. Да би кроз мјесец дана на истом мјесту Савез уприличио промоцију Момчила Диклића са интригантном темом ,, Алојзије Степинац Светац-зашто?“ У међупростору приређујемо издање нашег гласила ,,Српских крајева‘‘, часописа који прати дешавања Срба ма ђе их божја рука одвела. На нашу иницијативу били смо гости Одбора за дијаспору и Србе у региону у Скупштини Србије. Што је одјекнуло пропулзивно и афирмативно кроз медије. Одмах по Новој години, 9.1.2017. године у Свечаном салону, пред 200 званица обиљежили смо достојно Дан и Крсну славу Републике Српске. Честитке смо добили од званичника с највишег нивоа.

ЦЕНТАР

Савез Крајишника је био иницијатор састанка начелника Српских општина у федерацији БиХ са представницима покрајинске владе. Договорена је и помоћ владе АП Војводине српском народу који се бори за опстанак на својим вјековним огњиштима. Састанку су поред представника Савеза присустовали покрајински секретари Огњен Бјелић и Владимир Галић и начелници општина Дрвар, Гламоч и Б. Грахово Горан Броћета, Радован Марковић и Душко Радун Недуго затим, у хладним данима фебруара уприличили смо промоцију филма ,,Тузлански трг-капија‘‘, филм разобличава ратну подвалу муслимана у којој се терети и суди наш генерал Новак Ђукић. Представљање је прошло запажено и надамо се да ће допринијети Новаку у коначној побједи истине. Кроз сав ток постојања позивани смо - делегација, и уважени на битне датуме, конгресе, бизнис форуме, банкете, завичајне вечери и друге престижне догађаје.

Ношени жељом слоге, завичајног јединства и комплетности у узајамности, основали смо и Клуб привредника, на здравој основи и међу релацијама, па ко воли нек изволи. У мјесецу јуну, подијелили смо терет догађаја са нашом чланицом ЗУ ,,Мањача‘‘ и издигли ,,Завичајни збор - косидбу‘‘ на максималну љествицу. Успоставили смо изванредне контакте са сродним организацијама у дијаспори , од којих очекујемо комплементарност и подршку. Боже здравља и јуначке среће, овдје у набрајању шта учинисмо досад стављамо зарез и идемо даље. Даће Бог, тек ће се за нас чути. Издржавамо своје активности личним прилозима појединаца ентузијаста и саосјећањима оних којима бог дарова више. Напомињемо да су нам канцеларије у Змај Огњена Вука 2 и да сте добродошли!

Са једне од многобројних акција Савеза Крајишника - изложба „Срби ливањског поља трајање кроз векове”

Srpski Krajevi br.11

11. Крајишки црквено – народни Свесрпски сабор

„KRU[EDOLSKA ZVONA 2017” У суботу, 27. маја 2017. године код манастира Крушедол на Фрушкој гори у организацији Удружења Срба из Хрватске, Завичајног клуба Славонија из Инђије и Епархије сремске одржана је традиционална манифестација 11. Крајишки црквено – народни Свесрпски сабор „Крушедолска звона 2017“.

а завршили сремски Бранковићи, ктитори манастира Крушедол. Већ сада је остварена наша ранија замисао да ово саборовање прерасте у Свесрпски сабор како би показали заједништво и сачували сећање на завичај и нашу богату историју. Финанцијски, технички и организационо и ове године сабор је подржало Представништво Републике Српске у Београду.

манастирској цркви Благовештења Пресвете Богородице, литургију и парастос за све Србе који су погинули и нестали током XX века служио је владика сремски Василије заједно са владиком америчко-канадским Лонгином и свештенством сремске епархије. После трпезе љубави у манастирској благаваоници, на позорници испред манастира одржан је пригодан културно уметнички програм.

У програму су наступиле изворне мушке и женске певачке групе и више КУД-а која чувају и његују обичаје, фолклор и традицију завичаја. У програму су учествовали глумци: Танасије Узуновић, Љубивоје Тадић, Маја Колунџија Зорое и Мићо Јелић Грновић. Овогодишње окупљање имало је посебан значај с обзиром на то да се ове године обележава седам векова од оснивања манастира Крупа у Далмацији (1317) чију је изградњу започео краљ Милутин

Srpski Krajevi br.11

На овогодишњи Сабор осим избеглих и прогнаних Срба из Хрватске и БиХ и њихових пријатеља из Србије, дошли су многи наши сународници из земаља у региону као и из дијаспоре.

Издвојићемо делове „Крушедолске беседе“ песника и академика Матије Бећковића:

смо победили и изгинули у другој изгубили и остали живи. Не би им било мане и не би уступиле ни једној икони, да се нађу једна за

„Високи саборе! Окупили смо се и ове године где смо се окупљали и раније, у манастиру Крушедолу, престоници наше свете избегличке географије. Ево нас опет, на дан светог мученика Максима, неимара Крушедола, у срцу Сремске епархије, уточишту изгнаника током вековне бежаније, која је то остала и после најновијих пострадања, када у њој столује владика сремски Василије.“ „Почетак и крај двадесетог века обележиле су две избегличке колоне. Почео голготом преко Албаније а завршио се голготом преко Југославије. Једна колона се протегла од Србије до Солуна, а друга од Книна до Београда. Од Крке до Крушедола. Једна по зими, а друга по врућини. Једна по својој земљи, а друга по туђини. После једне, Југославија је створена, а после друге разорена. Држава која је Србе изагнала из својих домова - слави тај дан као национални празник. Време је а и била би божја правда да се после свега, она албанска и ова југословенска колона, нађу једна поред друге, на истој слици, а већ постоје и стари и нови снимци. У једној

другом, као несвенљив венац у своду и највишој куполи Храма Светог Саве.“ – наставио је Бећковић.

„Вапијемо да се окренемо будућности, али се будућности не можемо домоћи с толиким товарима бестидних лажи о сопственој прошлости. Све најгоре што смо ових година слушали о себи, свет је претходно чуо од нас. Зар народу који хиљаду година пише ћирилицом треба објашњавати зашто би ваљало да сачува своје писмо на којем су му исписане све књиге, тапије и крштенице, личне карте, читуље и гробнице. Зар чињеница да је сваки окупатор прво забрањивао ћирилицу не би био довољан разлог да је чувамо као светињу?“ – запитао се наш академик. Завршавајући своју беседу, Бећковић закључује: „И кад вас видим на овај свети дан на овом светом месту видим и све оне побројене и непребројене, које смо именовали и које само Бог зна, како су овде с нама и блистају на вашим лицима. И на лицима оне деце рођене у “Бљеску“ и „Олуји“ која су сада момци и девојке и има их као цвећа. И ја бих са ваших лица могао прочитати више него што Вам умем казати из своје главе. Клањајући се вашем путу и вашем страдању, завршавам ово слово с новим надама у ново рађање и нови васкрс српскога народа! Востани Сербије! Христос Васкрсе!“ Милојко Будимир

Srpski Krajevi br.11

}

Дан сећања на Јадовно 1941-2017

JADOVNO, JUL 2017... JER U SE]AWU @IVE Велебит осму деценију чувати тела преко 40.000 људи којима је мученички прекинут овоземаљски живот. Јаме су постале њихов дом, а Шаранова јама је једна од тих.

рпска Атина. Град на левој обали Дунава. Док већина људи ужива у вечерњој свежини једног петка, аутобус на окретници стрпљиво чека своје путнике. Путнике који су се одлучили на дуг, поклонички пут. Жеља да се поклоне сенима настрадалих је била довољно јака да предстојећу ноћ проведу заједно. У току путовања ређала се ниска пригодних рецитација и текстова о местима која су их чекала. Организатори молитвеног скупа „ Дан сећања на Јадовно 1941-2017“ су удружење грађана Јадовно 1941.

из Бања Луке и Београда и Епархија горњо-карловачка. Јадовно је део комплекса логора Госпић-ЈадовноПаг. Лика. Прва помисао – камен, пустош, сивило. Ипак, Лика је земља посебних људи. Људи које је таква природа обликовала. Снажне, јаке, чврсте и одважне. Као Никола Тесла. Истовремено и пуне љубави за своје ближње. Нажалост, делић југозапада Лике крије нешто страшно. Језиво. И само име му каже – Јадовно. Велебит. Планина о којој је Мирко Королија написао: “ Импозантан, стамен, видљив са најдаљих страна копна за собом и мора пред собом, он, сав тамно-модар, у својим врховима осветљеним снегом и сунцем, чува још увек трагове нечег девичанског”,ни не слутећи да ће

Srpski Krajevi br.11

Велебит осму деценију чувати тела преко 40.000 људи којима је мученички прекинут овоземаљски живот. Јаме су постале њихов дом, а Шаранова јама је једна од тих. Први јул - друга земља. Након питоме равнице – оштар камен и набујале шуме у зеленилу. Шаранова јама. То је прво место на коју су поклоници стигли. Ту су парастос служили свештеници Епархије горњо-карловачке. Молитвеном сећању и одавању почасти присуствовали су и г. Милорад Додик, председник РС и г. Младен Иванић, члан Председништва БиХ. Након парастоса, пешке, кроз велебитске врлети, око 6 км воде до јаме под Гргиним бријегом, једној од 32 регистроване јаме. Пењући се велебитским врлетима, присећања како су они прошли... да се не понови..и не заборави... Уз јаму је постављен дрвени крст и одслужен мали помен. Од 32 јаме спелеолошки су истражене само 3. Село Смиљан је следеће одредиште. Оно је изнедрило светско име српског - личког порекла, из породице свештеника – Николу Теслу. И са очеве и са мајчине стране Тесла је у својој фамилији имао 56 православних свештеника. Дете чији су проналасци променили свет и који се по причи у детињству плашио једино гусана. У Смиљану се налазе родна кућа Николе Тесле и храм посвећен Светим апостолима

Петру и Павлу у којој је крштен. Пут је даље водио до реке Лике, где се налази село Медак. Ту постоји храм посвећен Усековању главе св. Јована Крститеља. Некада једно од највећих села. Свештеник и мештани су припремили окрепљење. Када споменемо село Медак, не можемо да се не сетимо „Медачког џепа“ и септембра 1993. године. Овде је посета Лици завршена...следи повратак... тишина. Свако сам са својим мислима и утисцима. Ово молитвено сабрање је по

}

осми пут, било са благословом Његовог Преосвештенства Епископа горњокарловачког г. Герасима. За удобно путовање путника из Новог Сада побринуло се Удружење ратних добровољаца 1912-1918 њихових потомака и поштовалаца – «Обилић» - Нови Сад. Ана Милојковић

Црква у Смиљану

Шаранова јама

Srpski Krajevi br.11

ИНФО u

центар

d r u ` e w a

Завичајни збор у Буковцу

ZAVI^AJU ZA NEZABORAV Овај свијетли дан, субота 17. Јуни 2017. Ништа није мањкало осим родних кућних прагова, завичаја и физичког простора Крајине љуте, светице с опијумом на облацима маште.

рећи викенд мјесеца јуна одјенуо је Фрушку гору прозирном хаљином од крајишких ношњи, изворне пјесме, витешког надметања и напојницом од незаборава. Овјенчала се прошлост пред очима носталгичара који завичај носе у души и одмарају и раде у мислима на прве стазе дјетињстава, момачке и дјевојачке погледе у мобама, на зборовима. Прелима и саборима. Велико је срце крајишко. Може комотно одговорити војвођанској равници. Нашла душа динарска одахнуће у пропорцији неспутаних размјера. И кад све буде и прође остају трагови, као свједоци неуморности, подвига и завјета предака. Рекао бих седмогуби неимар визије: ,,баштини, баштини, пркоси неимаштини‘‘. Ту није у питању чување од заборава већ инфилтрирање у просторима затекнућа али са својим духовним благом, на радост васкрслих предака. И прије манифестације и послије исте, лебди питање, шта би свијет (српство) да није љутих Крајишника? Све су то генерално сојковићи. Кад падају, на трепавицама ротирају, на челу одмарају а на кољену књигу пишу, уздижу се оркански и метеорски. Колико само на једном мјесту позитивних вибрација, рационалне енергије и људске доброте. Па и Богу изнад Фрушке горе бијаше мило и не хтједе пустити кишу, јер

тај народ и треба и зна да се весели. Зна да слави, да поштује, да пати, да тугује али и да тријумфује и васкрсује. Подневица је већ најавила обрисе спектакла и добре посјете. Кад се нешто ради својски, од срца и без калкулације, наравно да је успјех загарантован. Удружење ,,Мањача‘‘ је седамнаест година бакљу носило само, да би се појачао пламен и жар уоквирио буктињу, приступио је Савез крајишких удружења. Заједница која с кратким историјатом и показаним резултатима надилази гро организација и груписаних појавних облика удруживања. Све је било за незаборав и спортско-витешки дио, забавни, косидба и посебно културни дио. Фала свевишњем кад нас удостоји да будемо свједоци овакве светковине. Отима се утисак, да у мору излизаности, кад се све што прошлости значи, гаси, опструише и разграђује,

Srpski Krajevi br.11

овај збор се разгранава. Не дају се Перини Крајишници, постојани ко брда Мањаче, Динаре, Шатора.... Ријешени, с максимом да ни глава нема цијену ако је погнута. Било је сјете, излива емоција, егзултације, оживјелих стаза из дјетињства и заклињања на постојбину. Па то и јест циљ. Рече велики Рајко Петров Ного ,,није све изгубљено, кад изгубљено све је‘‘. Почели смо се, канда у памет дозивати и схватати да је ближњи ко је пио воду са истог извора, одрастао под парчетом заједничког неба, оплемењивао се мирисима истих шума и ливада и појачавао видике уз контуре истих брда и планина. Битку увијек добија онај који примјером жртве надвисује пораз, тако нас уче свето Косово, мученичка крајина и из угарка и пепела васкрсла Република Српска. Овај свијетли дан, субота 17. Јуни 2017. Ништа није мањкало осим родних кућних прагова, завичаја и физичког простора Крајине љуте,

инфо

u d r u ` e w a

Ранка Срдић Милић светице с опијумом на облацима маште. Призивамо те земљо славних прађедова, великана из вазда за род и сој тешких и мученичких времена и дана. Врве још тамо воде дјетињства и хук зове буди празна праскозорја док се уздах, крик и поклич , по шареном свијету синова Динаре чути мора. Овдје је главно, уистину главно. Нема мажореткиња, божијака, вашарског шаренила и скидања обавезе са леђа манифестације. Организатори пребацују себе у могућностима, са жељом да докажу да се и са мало дарова може

Министар Александар Вулин учинити божанска гозба и угођај. Дан је пребогат садржајем. Али опет избирљиво и на мјеру, ни доброту неваља раскалашити, умије отети улар и загосподарити. Понеки забрујаше шта ће нам те старе играрије с пољане, крмање, варизање, клисање... Мало су демоде и као нису се практиковале на цјеловитом западном етничком простору - потез Бањалучка крајина. Није тачно. Друга је ствар што су те играрије и чобановања поједине генерације мимоишле или су појединци слабо привређивали у рођеној кући, неко их од ближњих штитио па тако нису ни чували

ЦЕНТАР

стоку и друговали са претечама голфа, хокеја на трави сл. Скок у даљ, бацање камена с рамена, надвлачење штапом и конопцем стандардне су дисциплине сваког скупа у Крајини од памтивјека. Вазда се знало који делија односи побједу на збору. Тад се није возним парком и маркираним сатом освајало дјевојачко срце, већ витешким способностима. Сагом и техником од бога датим. Велико интересовање изазове витештво на овом збору сваке године, јер смо ми народ такмичарског духа и волимо се опробавати. А и ваља у кафани нагласити како неко баци камен за укоп више од осталих. То нову туру пића доноси пред екипу. О културном дијелу, рекли су понајбоље учесници, све бољи од бољег и на крају најпозванији да тренутно свједочи слободу Мањаче, јер његова се прича јаче чује, више је вјетрови савремености носе- Александар Вулин, минисар у влади Србије. Ту је, уз раме Вулину, био и Ђорђе Милићевић, замјеник премијеру владе српског сјевера, затим млади и питоми Борислав Максимовић испред Установе Републике Српске и наравно обраћање рукохвату поддинарског смиља и босиља прва се обратила Ранка Срдић Милић, предсједница организационог одбора збора, без поговора.

Косци спремни за такмичење

Srpski Krajevi br.11

ИНФО u

центар

d r u ` e w a

Од стране свих говорника било је тако узвишених дефиниција, порука и завјештања да су се и околни четинари стресали од дотакнутости. Војвођански рапсод Мишо Близанац, је химном ,,Боже правде...‘‘, увео дан у свечане ноте. Без гусала испадају странице из српских књига, и зашто моћно гуде и поручују потомству шта је несоје брига?! Народни гуслар Петар Мишовић је јекну о подвизима млађаног Иве Сенковића. Оста Рибник без аге, вибрације и струне срцу драге. Наравно КУДови ,,Петар 1 Карађорђевић‘‘ из матичног Мркоњић Града и домаћи славног имена-КУД ,,Милица Стојадиновић-Српкиња‘‘ из Буковца показаше да Немањино завјештање о пјесми и игри има

смисла. Млади момци ,,Крајишки соколови‘‘, који у пјесми још увијек оплакују ђеду осталог у колони српског удеса, младошћу, шармом и погођеном тематиком уписаше се у преломницу учвршћења духа. Диплар Милан Вашалић, мултимедијални умјетник, показао је да умјеће нема цијену и да за талентовним душама воде и узбрдо крену. Пјесник, професор Милош Иветић, својим стиховима романсирао је биографију дана. А КУД ,,Младен Стојановић“ из Бача, пјесмом из бијелих грла момци зауставише вјетар, умири се природа слуша чарна гора људског разговора. Услиједила је Косидба, 16 парцела а косаца ни мање ни више него 23. И то нешто говори да је овај скуп

у успону, чим такмичари хрле, иако се знало да је пријављивање са посљедњим 16. завршено. Било је фасцинантно, колоритно и самопрегорно гледати плећате делије како побједу носе у заводљивом плесу с кованицом. Први је био Мирко Кецман из Босанског Петровца, други Вук Вучинић из Чачка и трећи Славиша Пуповић из Пљеваља. Док је ручак на откосима ређао претке око импровизоване софре, двије вриједне домаћице старопазовачке Сањанке, аранжирале су, позивале и постављале све што им златне руке приготовише за ову пригоду (колачићи, проја, пите, палента, кисело млијеко цицвара, куруза и плус печење... уз фотографисаање

и хорско пјевање из радосна срца. А тек под шатором, уз додјелу награда, за ,,земљаке и рођаке‘‘, распјевана Ћана. Изазвала је буру емоција и позитивних критика, посебно код својих Сањана, који запосјеше добрим дијелом бусију под шатором. Није мањкало ни јагњетине, ни хладне пиве. Али се уистину душа највише пјанила радошћу догађаја. За подизање организационе љествице честитам домаћинима, са жељом да истарју у намјери. Сузана Дикић

Шатор је био претијесан да прими многобројне посјетиоце

Srpski Krajevi br.11

Dijaspora

ИНФО

ДР САША ЈАШИН, ПРОТОНАМЕСНИК И КУСТОС МУЗЕЈА ЕПАРХИЈЕ ТЕМИШВАРСКЕ

BORBA IZME\U VEKOVA I VE^NOSTI Лична карта: Година рођења: 25.05.1980. године Место рођења: Темишвар Детињство проведено у Иванди Факултет: Теолошки факултет у Темишвару, где је стекао и магистратуру Одбрањена докторска дисертација на тему „Српске племићке породице у Банату у 15. и 16. веку“ на Западном универзитету у Темишвару, Факултет за историју

Налазимо се у Музеју Епархије темишварске, улазимо у својеврсни времеплов духовног и културног постојања Срба у Банату. Ви као кустос музеја, да ли можете да нас поведете на то путовање? Идејни творац овог музеја, најпре то да кажем, јесу владика Лукијан и отац-викар Маринко, а у идејном решавању постављања портрета, икона и других експоната пуно су нам помогли управа Галерије Матице српске и управа Завода за заштиту споменика културе Новог Сада. Овде се сада налазимо у првој просторији музеја где почиње наша прича којом желимо представити нашу епархију. То је учињено онако како се може представити у неколико слика. Ту је пре свега манастир Св. Ђорђа и две репрезентативне иконе из манастира, које су рађене у украјинском стилу, као и један бакрорез Захарија Орфелина, где је представљена сцена страдања светог великомученика Георгија. Доле, у медаљону, присутан је манастир Шенђурац. Представљен је наравно и

манастир Бездин. Ту је неизоставно и бакрорезна плоча са иконом Пресвете Богородице, односно иконостас из манастира који су радили Јаков Орфелин и Аксентије Марковић. Приложени су уз то и оригинални уговори између манастирског братства и Јакова Орфелина и Аксентија Марковића о изради иконостаса. Портрет владике Георгија Поповића се исто тако овде налази. Он је, иначе, о самом доласку у Темишвар 1745. године изградио ову садашњу епископску резиденцију и Саборну цркву. У плавом салону где се сада налазимо, који иначе користимо за званичне пријеме делегација, изложени су портрети епископа темишварских. Ти епископи, међутим, нису били једино овде у Темишвару, били су и на другим епископским катедрама. Међу њима, напоменуо бих прво портрет владике Максима Мануиловића. Он је био најпре епископ вршачки, а затим је дошао као епископ темишварски. Потом владика Стефан Авакумовић, његов брат Павле Авакумовић био је епископ арадски, а обојица потичу из чувене племићке породице Авакумовић из Сент Андреје. Ту је и владика Пантелејмон Живковић, који је најпре био далматински

епископ за време чувеног прогонства далматинских Срба, па је био епископ будимски, да би на крају столовао као епископ темишварски од 1839. до 1850. године. Шта је важно рећи за владику Пантелејмона? Овде у Темишвару је био за време Револуције из 1848. године, када је био једини црквени великодостојник који је заједно са генералом Рукавином и осталом посадом остао више од 100 дана у Темишвару бранећи га од војске мађарских револуционара. Касније је за ту приврженост Бечком двору био награђен златном круном и именован за тајног саветника цара. Сада се налазимо у библиотеци. Коме је припадало ово право богатство вредних и раритетних књига? Овде су, пре свега, два портрета личности који се чврсто везују за библиотеку Епархије темишварске. То су владика Петар Петровић и архимандрит манастира Светог Ђорђа Павле Кенгелац. За владику Петровића се зна да је био присталица француске просветитељске мисли и присталица идеја Француске револуције. У његово време

Srpski Krajevi br.11

Dijaspora

ИНФО

појавио се Павле Кенгелац који се школовао у Халеу и Петровграду, одбранивши два доктората. Иначе, он је написао прву историју природе међу Србима. Свакако бих још истакао и посебни и јединствени портрет Његоша са белом камилавком који се налази овде у библиотеци. Сада се налазимо у Сали тронова. Зашто носи такав назив? Пошто су овде портрети митрополита карловачких и патријарха српских, а неки од њих су овде у Темишвару обављали дужности епархијског архијереја или администратора, отуда такав назив. На пример, потоњи српски патријарх Георгије Бранковић обављао је извесно

архијерејске митре и пар богослужбених предмета, као на пример позлаћени ручни крст и два путира. Имамо овде и један епитрахиљ из Чакова из 1788. године, који је вероватно и Доситеј Обрадовић виђао. Ту је такође и архимандритска палица од слонове кости из манастира Бездин која датира из 1754. године. Овде је и једна плаштаница рађена сребрним и златним везом из 1784. године, и што је још вредно напоменути, ту је и јединствени и посебни бакрорез на свили. Видимо овде и драгоцене иконе из Чакова. Музеј нам говори да је Чаково било духовни центар српског националног бића у Банату?

време и дужност епископа темишварског. Затим, ту су и патријарх Герман Анђелић, који је извесно време администрирао темишварском епархијом, као и најзначајнији житељ манастира Бездин архимандрит Самуило Маширевић, који је постао касније патријарх српски.

Већина ових икона је из друге половине осамнаестог века. Види се на овим раскошним иконама шта је Чаково некада било и која је била материјална и финансијска моћ Чакова. Заправо, Чаково је било у Епархији темишварској седиште презвитерата, односно било је водеће место.

У следећим просторијама види се драгоцена ризница богослужбених предмета и експоната од велике културнодуховне вредности. Како би сте нам све то описали? Овде је представљена богослужбена архијерејска одежда, пар инсигнија архијерејских,

Колико векова, заправо, српски живот траје у Банату? Још је деспот Стефан Лазаревић, син кнеза Лазара, који је имао поседе овде и био члан витешког реда „Змаја“, основаног од стране Жигмунда Луксембуршког, почео већ тада неке породице да насељава у ове пределе. Међутим,

Srpski Krajevi br.11

има поузданих сведочанстава да је било сеоских кнезова Срба још и пре деспота Стефана на овим просторима. Касније, тај српски елеменат је много више порастао. Знамо рецимо да су кнез Павле Бранковић, Змај Огњени Вук и Марко Јакшић у борби против Турака, у једној експедицији овде у околини Темишвара доселили чак 50.000 српских породица. Ви сте одбранили докторску дисертацију „Српске племићке породице у Банату из 15. и 16. века“, коју наши читаоци иначе могу да пронађу у штампаном издању. С тим у вези, објасните нам порекло племства у овим крајевима, које су то породице биле и какав је био њихов утицај? Ако говоримо о српском племству у Банату, то су пре свега потомци старих српских средњовековних племићких породица. После Косовске битке 1389. године и турског надирања према Балканском полуострву, племићке породице углавном остају као турски вазали у Србији, пошто су морали сачувати поседе и државу. Међутим, после коначног слома Турске и смрти Бајазита у бици код Ангоре 1402. године, полако се српски племићи почињу окретати мађарском краљу. Тада је мађарски краљ Жигмунд Луксембуршки у српској властели видео одличне ратнике и одбрамбени зид између Турака и Мађарске. Најпре је деспота Стефана позвао да уђе у његову службу, потом и Дмитра Мрњавчевића, заповедника града Вилагоша, да би на крају тај позив следила већина српских велможа. Када говоримо о великим породицама које су својим присуством кроз поседе и војним активностима биле важне за Банат, то су свакако Лазаревићи, Бранковићи, Јакшићи, Белмужевићи, Цреповићи, Петровићи и Овчаревићи. Ви сте по чину протонамесник, Ваша парохија је у Дежану, која

Dijaspora нажалост трпи болно стање нестанка српских породица. Имате само једну породицу која долази на службу. Како Ви доживљавате и објашњавате свеопшту биолошку редукцију српског народа? То је веома болно стање, како наших бројчано малих верника, тако и биолошке катастрофе читавог народа. Али треба све чинити, како је рекао владика Николај, да би се Срби умножили, обожили и сложили.

ИНФО u

Владимир Велмар Јанковић је у својој књизи „Погледи са Калемегдана“ истицао да савременог Србина обележава „мрвљење вредности, убијање ауторитета, непоштовање свога, неосвртање на јуче, ненадање сутра“. Колико заправо Ви, као личност духовног позива мислите да нас ово све одликује? Ми смо без Бога ништа. Ако у Богу не видимо неку вредност, онда губимо све вредности. Ако кроз лице Божије не видимо да смо дужни за оно што смо до сада

центар

d r u ` e w a

Завичајно удружење Ливњана и Граховљана

^UVAJMO ZAVI^AJ OD ZABORAVA

Завичајно посијело 2017. КУД „Младен Стојановић” Бачки Јарак

ланови Удружења Ливњана и Граховљана из Бачког Јарка су ових дана у завичају или се спремају на пут који је увијек прожет успоменама и јаким емоцијама. Наиме, сваке године око Илиндана, већина их је у родном крају, јер се на народним зборовима окупљају Ливњани и Граховљани из цијелог свијета. Долазе да обиђу родну груду, родбину, пријатеље ... Долазе са жељом да се не угаси огњиште, да дају подршку својима да истрају и опстану на овим просторима. А то данас није нимало лако.

Ово удружење је, својим активним учешћем у оквиру Савеза Крајишника, дало допринос многим активностима везаним за опстанак Срба на овом подручју и очувању српске и крајишке културе и традиције. Такође гаји и културу сјећања, па су у протеклом периоду организовали неколико промоција књига и филмова на тему страдања Срба Ливањског поља. Ипак, централно окупљање чланова и пријатеља Удружења

ИНФО

доживели и за сваки трен који смо проживели, онда се и не осврћемо уназад. Ако у Богу не видимо ауторитет, значи ми можемо све пред нама да рушимо. Данас неки од нас изграђују себе највише у духовном смислу, приближавајући свој живот Богу, заправо давајући духовну димензију животу. Неки схватају да живот треба градити искључиво на материјалној основи. Ако нема заправо благослова Божијег, узалудан је сваки труд. Никола Лакић

је сваке године у Бачком Јарку на Завичајном посијелу, а ове године су то организовали по девети пут. Скупу су присуствовали гости: начелиник Јужнобачког огруга Милан Новаковић, предсједник општине Темерин Жига Ђуро, начелник општине Босанско Грахово Душко Радун, предсједница Управног одбора Савеза крајишких удружења Ранка Срдић Милић и други представници локалне самоуправе и културних организација. Драги гости били су и представници Завичајних удружења комшијских општина Дрвара, Петровца, Гламоча, удружења Врбљанаца и Огњене Марије Ливањске. Као и сваке године изведен је пригодан програм у ком су учествовали сјајни пјевачки кавартет „Звуци с камена“ и КУД „Младен Стојановић“, а чуле су се и гусле и пјесме „на суво“ као и рецитације земљака Илије Ињца и Чедомира Вујановића. Да би скуп био потпун свој допринос су дали и свештеници из Бачког Јарка, Илија Проле и Драган Петровић. На посијелу се, уз бесједу, присјећање и сјетне разговоре о прошлим временима, играло и пјевало. Доминирао је крајишки мелос, који је разгалио срца присутних уз поруку да се видимо и у завичају и да ЧУВАМО ЗАВИЧАЈ ОД ЗАБОРАВА!

Srpski Krajevi br.11

Фонд за помоћ избеглим и расељеним лицима АП Војводине

POMO] KROZ KONKURSE

...према подацима пописа избеглих лица у Републици Србији из 1996. године, на територији Аутономне Покрајине Војводине је било 229.811 избеглих лица.

Душко Ћутило, нови директор Фонда

окрајински Фонд за пружање помоћи избеглим, прогнаним и расељеним лицима је основан ради пружања помоћи и обезбеђивања трајног збрињавања лица која имају у складу са законом статус избеглих, прогнаних и расељених лица са боравиштем, односно пребивалиштем на територији Аутономне Покрајине Војводине.

Разлози за оснивање Фонда су постојећи број избеглих, прогнаних и расељених лица на територији Аутономне Покрајине Војводине, сложеност и специфичност проблема ове популације, дужина трајања њиховог избеглиштва и постојање потребе за предузимањем организованих мера на пружању помоћи усмерених на трајно збрињавање избеглих, прогнаних и

Председник владе АП Бојводине Игор Мировић и директор фонда Душко Ћутило у обиласку пластеника добијених на конкурсу Фонда

Srpski Krajevi br.11

расељених лица, са боравиштем на територији Аутономне Покрајине Војводине. Поред избеглих лица према подацима регистрације избеглих лица из 2004. године, на територији Аутономне Покрајине Војводине борави и значајан број лица која су избегла услед ратних сукоба на подручју бивше СФРЈ и до спровођења наведене регистрације стекла држављанство Републике Србије. Наиме, према подацима пописа избеглих лица у Републици Србији из 1996. године, на територији Аутономне Покрајине Војводине је било 229.811 избеглих лица. Стицањем држављанства Републике Србије, социјалноекономски статус ових лица није битно измењен и оптерећен је сличним егзистенцијалним проблемима као и избеглих лица, пре свега нерешеним стамбеним питањем. „Од свог оснивања Фонд је кроз више пројеката помагао

Председник Владе АП Бојводине Игор Мировић у посети избегличкој породици у Куцури породицама избелих и расељених лица. У току ове године расписана су четири конкурса и то за куповину грађевинског материјала за адаптацију кућа, затим грађевински материјал за започету градњу, куповина сеоских кућа са окућницом и економско оснаживање породица кроз доходовне активности. Велико је интересовање наших корисника за све програме, али вероватно најатрактивнији је програм за

економско оснаживање, где се помаже избегличким породицама да покрену своја мала предузећа и производњу или већ постојећа унапреде. Велику подршку имамо од стране Владе Војводине која је у ребалансу буџета који је усвојен у јуну ове године предвидела додатних 10 милиона динара за програме Фонда. Свакако ћемо у наредном периоду кроз реализацију нових и унапређење постојећих програма наставити да

помажемо интеграцију избегличке популације у АП Војводини. До сада је кроз реализацију програма куповине сеоских кућа са окућницом око 500 породица добило кључеве својих домова а око 700 породица је до сада добило помоћ у виду грађевинског материјала, како за адаптацију и санацију кућа тако и за започету градњу.“ – истакао је Душко Ћутило, директор Фонда

OBELE@EN SVETSKI DAN IZBEGLICA

оводом 20.јуна, Светског дана избеглица, Председник Покрајинске владе Игор Мировић и Директор Фонда за помоћ избеглим, прогнаним и расељеним лицима Душко Ћутило обишли су избегличке породице у Куцури. Тим поводом је Председник Покрајинске Владе Игор Мировић изјавио да је циљ да се у наредних пет до седам година све избегличке породице у Војводини у потпуности интегришу и да се избрише разлика између оних који имају формални статус избеглих и расељених лица са простора бивше Југославија и оних који у Војводини живе деценијама и стотинама година уназад. Он је додао да ће помоћ бити значајнија и када је реч о куповини сеоских кућа и финансирању програма за економско оснаживање породица. Приликом ове посете уручена је помоћ за четири избегличке породице које су на конкурсу Фонда за пружање помоћи избеглим, прогнаним и расељеним лицима добили помоћ у виду пластеника, пумпи за наводњавање, мотокултиватора као и опреме за пчеларство. У оквиру овог конкурса је преко 80 породица добило помоћ за економско оснаживање.

Srpski Krajevi br.11

}

ОЛУЈА ЈЕ ПОГРОМ! ДА СЕ НЕ ЗАБОРАВИ!

SUZE, TUGA, SLOGA, NADA...

У Ветернику, поред Новог Сада је 04. августа обиљежен Дан сјећања на страдале и протјеране Србе у хрватској акцији „Олуја“ 1995. године. Иако сузних очију и напаћене душе, 30.000 Крајишника и пријатеља је показало нову снагу и наду за свесрпско јединство. Након химни Српске и Србије уследио је минут ћутања за све жртве. Водитељ и глумци су својим несумњивим талентом преносили бројке и слике овог страдања, а онда су, с тугом у срцима и сузом у очима, заојкали крајишници из КУД-а Крајина:

ако је повод овог окупљања био стравичан злочин почињен над српским народом крајем 20. вијека, иако је ветернички стадион био натопљен сузама, иако је све било прожето сјетом и тугом, ипак се у узаврелом ваздуху осјетио дух заједништва, зрак свјетлости, трачак наде ... Док је трајао парастос, треперио је пламен хиљада упаљених свијећа у рукама старих и младих, у рукама радника и представника власти, у рукама вјерника и свештенства, у рукама дрхтавим од бола и туге, али и у чврсто стегнутим рукама које показују снагу српског рода. Издржао је овај народ многе голготе и страдања, покоље и погроме, али је увијек налазио снагу да се дигне из пепела. Ако смо ћутали 70 година из разних политичких прилика и неприлика, ако нисмо имали довољно храбрости и мудрости, надам се да ћемо, као народ, пронаћи нову снагу, пронаћи пут слоге и јединства. Једино тај пут нам обезбјеђује опстанак, једино тај пут буди наду, једино тај пут прави добар темељ за неку бољу кућу нашој дјеци и унуцима.

Парастос је служио Његова светост Патријарх Иринеј који је позвао народ да опрости, али да никад не заборави. „Морамо да им опростимо и да се молимо да им Бог да оно што им је најпотребније, а то је покајање“ – рекао је српски Патријарх.

Srpski Krajevi br.11

„Гледаш вуче, помрчина пада На Преодац ђе су бијела стада Џаба гледаш, пушка те ранила Нема више стада код појила Џаба гледаш, џаба вијеш гором Нема више никог под Шатором Све је живо неђе у даљини Једини си ост’о на планини“ Нико не оста равнодушан на ове стихове. Проструја нека језа. Многи препознаше опустошене

крајеве из којих их протјераше. Сјетише се родне куће, сјетише се успомена. Уздахнуше, заплакаше ... Затим се обратила, тада осмогодишња дјевојчица из колоне, Бранка Максимовић: „Била сам довољно велика да препознам бол и тугу у мајчиним очима, али мала да бих схватила ко нас и зашто тјера.“ Сјећајући се дана кад су протјерани, Бранка је говорила гласом који је на моменте подсјећао на јецаје, а онда је, пуним плућима, поносно закључила: „Ваша светости, предсједниче и драги пријатељи, кад вас погледам, ја имам разлога за осмијех јер видим снагу нашег заједништва, јер видим да нисам сама.“ Предсједник Републике Српске Милорад Додик, рјечит као и увијек, јасно и гласно је рекао: „Пријетило је да нас побију све до задњег уз помоћ међународне заједнице која је годинама осмишљавала и реализовала пројекте широм Југославије, који су могли да се окарактеришу као антисрпски.“ Споменувши сарадњу и заједништво Републике Српске и Србије, Додик је наставио у свом стилу: „Вјерујем да ћемо ускоро бити једно. Вјерујем још у овом вијеку. У територијалном и државном смислу, да не буде неспоразума.“ Онда су нас поново растужили и покренули лавину осјећања. Овог пута је то била женска пјевачка група КУД-а Крајина коју

првим гласом предводи велики заљубљеник у културу и традицију свог краја Драгана Стојичић: „Ој Крајино родна грудо моја Тешка ми је свака рана твоја Рана твоја не зараста дуго Ој Крајино преголема туго Ој Крајино нећемо те дати Српском земљом увијек ћеш се звати Заклињу нас гробља прађедова Ој, крсна слава и четири слова“ Ријечи ове пјесме казују више од било каквог говора или бесједе. А кад је чујете у извођењу ових Крајишкиња, онда вам понестаје даха, кожа се јежи, сузе навиру, а емоције толико пумпају срце да му сопствене груди постају претијесне.

}

Присутнима се потом обратио и Предсједник Србије Александар Вучић: „Измерити трагедију српског народа западно од Дрине, а посебно Срба Крајишника у последњих 75 година, готово је немогуће. Злочин, тежак и грозан, који се догодио тачно пре 22 године мерен је различитим мерама. Неки су лили сузе радоснице и певали победничке песме, копирајући их још из периода нацистичких успеха с почетка Другог светског рата, док су се други, а то смо ми, Срби, нашли у чуду политичких пораза, личног и политичког себичлука, у ком нисмо смели ни да говоримо о патњи нашег народа, његовом страшном страдању, јер би нам неко споља то замериио.“ Обећао је Вучић да Србија никада неће дозволити да се Србима на било којој територији понови оно што се десило током „Олује“ и на крају подвукао: „Данас, поносан сам што смо овде заједно, сви из Српске, сви из Србије који о нечему одлучујемо и што не дамо да се бол Крајине и Крајишника заборави. Дигли смо главу, нећемо сукобе, хоћемо будућност, али не дамо никоме, понављам никоме, да нас понижава.“ Остаје нам заиста да не заборавимо и да не дозволимо да се понови. Али не само „Олуја“. Морамо памтити сва наша страдања. Морамо памтити

Srpski Krajevi br.11

I z

S r p s k e

и страдање Срба у Босанској Крајини исте те 1995. године, који су доживјели идентичну судбину у 13 западнокрајишких општина, само у мало дужем временском интервалу. Обзиром да ни за ове злочине нико није осуђен, остаје нам задатак да се поред сјећања боримо и за правду. Поред свега што нам се догађало, могло се ипак у Ветернику, ове вреле августовске ноћи, видјети и

нешто што охрабрује. Иако ће и од ове ноћи поједини видјети јефтине политичке поене (и у власти и у опозицији), чини се да нас ова мука гура корак ближе јединству. Мораћете признати да није чест призор да раме уз раме стоје највиши представници обе српске државе, највиши представници СПЦ, представници многих завичајних и српских удружења и обичан народ који је дошао

да запали свијећу и ода пошту страдалима. Охрабрује што смо почели јавно да говоримо о сопственим страдањима, охрабрује нада у српску слогу, али највише охрабрује што „једна дјевојчица из колоне“ сада има разлога за осмјех. Надамо се да их има пуно и да ће их сваким даном бити све више. Славиша Рујевић

Гаравице

76 ГОДИНА ОД УСТАШКОГ ЗЛОЧИНА

ваничници Републике Српске, бројне делегације и представници организација и удружења која баштине антифашизам обишли су 06. августа хумке, запалили свијеће и положили цвијеће у Споменподручју Гаравице код Бихаћа, гдје су усташе у љето 1941. године убиле више од 12.000 људи тог краја, углавном Срба. Вијенце су положили предсједник Републике Српске Милорад Додик, посланици Бранислав Бореновић и Владо Глигорић у име Народне скупштине, делегација Владе Српске предвођена министром рада и борачко-инвалидске заштите Миленком Савановићем и министром унутрашњих послова Драганом Лукачем, изасланик српског члана Предсједништва БиХ Марија Милић, представници Скупштине Војводине. Вијенце су у Гаравицама положили и представници Борачке организације Републике Српске, Одбора за обиљежавање страдања “Гаравице 1941” и Завичајног удружења “Уна”, града Бањалука, Јеврејске општине Бањалука и породица страдалих. Предсједник Одбора “Гаравице 1941” Небојша Куштриновић рекао је да је у Гаравицама и Бихаћу у Другом свјетском рату убијено

између 15.000 и 17.000 Срба, те да се не смије дозволити да то мјесто остане девастирано и заборављено. “Надам се да ће присуство предсједника Републике Српске Милорада Додика и његов ауторитет, као и подршка осталих институција помоћи да ово мјесто постане светиња српског народа и да се уреди”, истакао је Куштриновић. Представник Јеврејске општине Бањалука Ђорђе Микеш рекао је да је данас одата почаст “подземном граду”, те да из овог злочина треба научити како се бранити од тога да нас зло опет не дочека. “Јевреји су из Другог свјетског рата извукли поуке и желим да сви тако раде, и да се овакве ствари никада не дешавају”, навео је Микеш. Предсједник Удружења “Уна” Бошко Стојисављевић рекао да су Гаравице мјесто патње и јада о коме бихаћка општина треба више да брине и да то не постане рекреативна зона, како се најављује. “Архитекте из Приједора помажу нам да се ово уреди”, додао је Стојисављевић. У Гаравицама код Бихаћа данас је одржан историјски час и служен је парастос жртвама на српском,

Srpski Krajevi br.11

јеврејском и ромском језику. Помен жртвама усташког терора организовало је Завичајно удружење “Уна”. У Гаравицама код Бихаћа усташе су 1941. године, односно почетком Другог свјетског рата, побиле више од 12.000 Срба, Јевреја и Рома бихаћког краја, а међу убијенима био је велики број дјеце. Убијени становници Бихаћа и околине углавном су били Срби и у мањем броју Јевреји, а памти се да је на Гаравицама у љето 1941. године убијено више цивила него што је Бихаћ имао становника. Ово стратиште је запостављено након Другог свјетског рата, јер су чињенице о злочину и покољу над недужним цивилима у Бихаћу, који је спровела Независна Држава Хрватска, држане далеко од очију јавности бивше Југославије. Извор СРНА

инфо

u d r u ` e w a

ЦЕНТАР

Удружење „Крајишници” Банатско Велико Село 8. КРАЈИШКИ ВИШЕБОЈ

KRAJI[KI SPAJDERMEN IZ BANATA

анифестација „Крајишки вишебој“ је последње суботе јула ове године одржана осми пут и постаје традиционалан, али и најзначајнији догађај у Банатском Великом Селу. Наиме у ово банатско село су досељени Срби из Босанске Крајине послије Другог свјетског рата, а њихови потомци се труде да очувају обичаје и традицију које су донијели из родног краја. То су спортске дисциплине у „бацању камена с рамена“, „скок у вис из мјеста“, „скок у даљ из мјеста“, „пењање уз стожину“, „обарање руке“, „трчање по брвну“, затим дисциплине „куке“ и „кличак“, и најатрактивнија „надвлачење конопца“. Да би све

било у духу традиције на овом предивном догађају, наступио је народни диплар и „Чувар народне традиције“ Милан Вашалић са сином Видом у ношњама предака из Б. Крајине. Удружење је послије седам година овај пут предводио новоизабрани предсједник Јован Ступар који је годинама такмичар у екипи „Крајишници“ из Банатског Великог Села. Овогодишње надметање остаће упамћено по одличном скоку у вис из мјеста Радована Видачића, који је са својих 120 кг тежине из првог покушаја прескочио висину од 1,55 метара и тиме освојио прво мјесто у овој дисциплини. Можда још упечатљивији утисак је оставио

Никола Ковачевић попевши се уз стожину високу 6,5 метара за 3,75 секунди, па је с правом добио надимак „Крајишки спајдермен из Баната“. Кад су се сумирали сви резултати по дисциплинама, у екипној конкуренцији побједа је припала екипи „Џими комерц“ из Пригревице. Друго мјесто заузела је екипа „Лички соколови“, док је домаћинима, екипи „Крајишници“ припало треће мјесто. Учествовале су још и екипе из Пландишта и Ужица. Манифестацију је подржала локална самоуправа Кикинде, мјесна заједница Банатско Велико Село и неколико мањих спонзора. Славиша Рујевић Добитници награда у екипној конкуренцији

Srpski Krajevi br.11 Вид и Милан Вашалић

I z

S r p s k e

“ДОБРОТВОР” ВЕЋ 26 ГОДИНА ПРУЖА ПОМОЋ ПРЕОСТАЛИМ САРАЈЕВСКИМ СРБИМА

рпско добротворно друштво “Добротвор” из Сарајева већ 26 година на разне начине пружа помоћ малобројним преосталим Србима на подручју Кантона Сарајево, изјавио је предсједник управног одбора овог друштва Алекса Чебић. Чебић је рекао да је “Добротвор” друштво које је основано прије више од 100 година, те да је у континуитету обављало своју дјелатност до 1945. године, када су укинута сва хуманитарна, као и културноумјетничка друштва са националним предзнаком. “Друштво је одлуком оснивачке скупштине обновљено 1991. године, па је од тада `Добротвор` активан и дјелује на подручју Кантона Сарајева”, нагласио је Чебић. Чебић je додао да “Добротвор” тренутно броји између 900 и 950 чланова, углавном треће животне доби, од којих већи број користи неке од видова хуманитарне помоћи које ово друштво пружа. “Већина њих од `Добротвора` повремено прима помоћ у виду огријева за зиму, пакета које припремамо за божићне и васкршње празнике, а неки свакодневно користе услуге наше Народне

кухиње”, истакао је Чебић. Према његовим ријечима, Народна кухиња, која се налази у порти храма Преображења господњег у сарајевском насељу Пофалићи, покренута је у јуну прошле године и у њој се сваки дан спрема око педесетак оброка. “Од тих педесетак оброка које припремамо, 30 корисника долази у наше просторије по храну, док се за остале храна одвози до њихових домова, јер су то непокретна лица или из неких других разлога нису у могућности да дођу по храну. За таква лица организујемо доставу хране, сваки или сваки други дан”, појаснио је Чебић, иницијатор покретања јавне кухиње при “Добротвору”. Чебић је изразио задовољство чињеницом да су корисници веома задовољни квалитетом хране која се припрема, истичући да је кухиња отворена за све грађане који из финансијских или неких других разлога не могу себи да приуште адекватну исхрану. Он истиче да ове кухиње не би било без благослова и подршке свештенства храма Преображења Господњег, који су и уступили помоћне просторије овог храма за оснивање кухиње, а

да су велику подршку добили и од кантоналне Владе и Министарства рада и социјалне политике Кантона Сарајево, који су их почетком ове године ставили и на буџет. “Уз помоћ средстава која добијамо из буџета, ми успјевамо да набавимо храну, измиримо режије, али и исплатимо плате за раднике која су запослени у нашем удружењу. Ми редовно аплицирамо и на све јавне позиве и конкурсе за суфинансирање хуманитарноог рада, тако да и на тај начин обезбиједимо додатна средства и успијевамо да затворимо финансијску конструкцију”, рекао је Чебић. Чебић је рекао су у “Добротвору” тренутно запослена четири лица, од којих су два са инвалидитетом, али да имају потребу и за једним социјалним радником који би обилазио и разговарао са људима којима је, осим материјалне, потребна и нека друго врста помоћи.

Дуга Њива – Модрича

ТРЕЋА СМОТРА ФОЛКЛОРА

а Дугој Њиви код Модриче 29. јула је одржана Трећа смотра фолклора, коју у оквиру Илинданског сабора организују манастир на Дугој Њиви и Културно-умјетничко друштво “Младост” из модричког мјеста Крчевљани. Предсједник Културноумјетничког друштва /КУД/ «Младост” Слађана Ристић рекла је да је ово трећа година да се игром и пјесмом обиљежава крсна слава манастира - Илиндан. Ристићева је навела да су, осим КУД-а «Младост”, као домаћина манифестације, учествовала и друштва “Зоран Томушиловић”

из Дугог Поља и “Требава” из Копривне. Старјешина манастира отац Нектарије рекао је да у сусрет Крсној слави 2. августу манастир отвори врата за све људе добре воље, а трећу годину су гости и чланови културно-умјетничких друштава. “Народ се вјековима, а тако је и на Требави и њеном центрланом дијелу Дугој Њиви, окупљао око манастира и цркава”, напоменуо је отац Нектарије. Он је указао на важност да се сачувају народни обичаји, те напоменуо да су игра и пјесма дио културе којом се

Srpski Krajevi br.11

потврђује индентитет народа и простора на коме живи српски народ. Према његовим ријечима, старјешинство манастира ће и убудуће бити организатор и помагати ову манифестацију. На Дугој Њиви се деценијама уочи Илиндана одржава наородни збор коме присуствује више сотина Срба из Модриче и сусједних општина.

I z

S r p s k e Андрићград

ДРУГИ САЈАМ КЊИГА

аграда за издавачки подухват године за Републику Српску припала је Народној и универзитетској библиотеци Републике Српске и “Службеном гласнику Републике Српске”, а додијељена је 12. Јула на церемонији затварања Другог сајма књига у Андрићграду. Награда за издавачки подухват године за Србију додијељена је Издавачкој кући “Катена мунди”, а специјална награда издавачу Књижевној задрузи Српског националног савјета Црне Горе из Подгорице. Директор Народне и универзитетске библиотеке Републике Српске Љиља Петровић Зечић рекла је да је критичко

издање књиге «С планине и испод планине и друга проза” обухваћено са 40 текстова Петра Кочића. “Вјерујемо да је ова књига велики допринос култури и науци у српском језику и књижевности и да ће отворити неке нове путеве за Кочића, јер свакодневно показује особине Кочићевих јунака”, истакла је Зечићева. Она је најавила да ће у септембру бити објављена нова критичка издања, а припрема се и илустровано издање на руском језику. Главни уредник Издавачке дјелатности Књижевне задруге Српског националног вијећа Црне Горе Будимир Дубак рекао је да велику част представља чињеница да су добијене награде београдског, новосадског и Сајма у Андрићграду. “Награда Сајма у Андрићграду је посебна. Сви смо ми Срби из Црне Горе везани за ове просторе, за овај

народ, који је пропатио кроз историју. Ми смо један народ и институција која посматра српски народ као недјељив. Ово је доказ да ми као Издавач који ради на пољу културе, издваштва, умјетности радимо нешто што је од српског значаја”, истакао је Дубак. Директор Издавачке куће “Катена мунди” Бранимир Нешић рекао је да награда причињава велику част, што је препознао значај и вриједност те књиге. “У 12 поглавља се појављује српски национални идентитет. Схватили смо да је темељ нашег идентитета слободарско демократска традиција и зато је значајније што се ова награда додјељује у Андрићграду”, нагласио је Нешић.

“ХЕРЦЕГОВАЧКА КУЋА” ОТВОРИЛА КУПЦИМА ВРАТА

Требињу је 20. јула отворена “Херцеговачка кућа”, у којој ће пољопривредници моћи да излажу и продају традиционалне херцеговачке производе и прерађевине, а планирано је да буде отворена и у Бањалуци и Београду. Објекат површине шездесетак метара квадратних смјештен је у Дучићевој улици у центру града, а у њему ће моћи да се тргује од 7.00 до 22.00 часа, као и у вријеме када требињска пијаца не ради. Градоначелник Требиња Лука Петровић истакао је да је у објекат

уложено 45.000 КМ и да је у њему изложено више од 260 производа, аутентичних за херцеговачко поднебље. “Циљ нам је да промовишемо наше домаће произвођаче из Херцеговине и ниједан артикл овдје неће моћи да буде изложен, уколико не прође одређене анализе”, рекао је Петровић. Он је истакао да овај објекат неће угрозити ничије приходе и да ће само бити додатни туристички садржај за људе који посјете Требиње и који желе да купе домаће производе херцеговачких домаћина. Директор Аграрног фонда града Tребиња Веселин Дутина рекао је да ће се у “Херцеговачкој кући” продавати сви традиционални

производи по којима је Херцеговина препознатљива - сир, мед, вино, као и прерађевине од љековитог биља. “Сви они који имају нешто да понуде могу да дођу у `Херцеговачку кућу`, гдје ће имати сигурно мјесто за своје артикле”, рекао је Дутина. Његово преосвештенство владика захумско-херцеговачки и приморски Григорије благословио је трпезу, истичући да се радује што се у Требињу сваки дан дешава нешто ново и лијепо. “Херцеговачком кућом” управљаће Аграрни фонд, који је за ову идеју добио пуну подршку Градске управе.

Srpski Krajevi br.11

Извор СРНА

I z

S r p s k e

ГВОЗНО - КАЛИНОВИК, МЛАДИЋЕВА КОШЕВИНА

MOBA OZON 2017. Посљедњих 5 година се у родном мјесту српског ђенерала, Ратка Младића, под Трескавицом, на потезу Гвозно-општина Калиновик, одржава привредно-пијатетна манифестација Кошевина у част ђенерала ,,Моба озон‘‘.

осљедњих 5 година се у родном мјесту српског ђенерала, Ратка Младића, под Трескавицом, на потезу Гвозно-општина Калиновик, одржава привреднопијатетна манифестација Кошевина у част ђенерала ,,Моба озон‘‘. Начелница општине, једно свијетло име и самоспознајно у времену хај-нехаја, госпођа Милева Комленовић, у сарадњи са Борачком организацијом Републике Српске и поштоваоцима лика и дјела ђенерала из литерарних, медијских и општеживотних вода датог дана (ове године 22.6.2017) узвисују бит с традиционалним омажом ратном комаданту Српске

војске, који Калиновик за вијек вијекова обесмрти. Он Калиновик а матична општина њега. Ђе се мајчино млијеко посиса за те честице човјеку куца слободно срце, ма у каквом кавезу било. Све и једна ријеч, осим милине, пуноће и задовољства, била би вишак кад је у питању ти дан. Битно је напоменути да идеја није настала из ниоткуда, већ је добропромишљени и вишебрижни Први официр, још у ратним годинама, кад су му бригадни синови били на пушкомету вјере, а домови у љетним пероиодима са женском чељади невичном косидбеном привређивању, Ратко би скупио борце и добровољце у мобу (стара добра српска ријеч за испомоћ и саосјећање у задаћи) и у сезонским данима растерећења фронта са саборцима кротио зелено

Srpski Krajevi br.11

поље, па најугроженије снабдјевао да им стока (егзистенција) изнесе терет сњегова. Е да би се наставило, на неки начин, ђе се стало, да би се учврстило поштовање и подршка према узорном ратнику, поштоваоци на косидби у садржајном дану, шаљу поруке ђенералу да издржи и седмоглавој али откине главу, али исто тако покошеном травом симболично помажу најугроженија домаћинства. Дан тријумфа, јаких емоција, сјете, куражи и пркоса, доброчинства и љубави. Благо вама, ђенерале, кад имате уз себе овакве борце. Све делија до делије. То што носе гелере у тијелу и ране на души мало је спрам оним што им је циљ циљева, да их њихов омиљени командант предводи као косибаша, већ наредног љета на

свом матичном Гвозну. Физичко вријеме савезник. Планински вјетрић ћарлија а умилно сунце крави душе походника. Сам колорит од мајица, којима се изражава дубок наклон према заслугама ратног путовође. Поруке по витешким плећима, јуначким прсима, достојним челима... И наравно ратна идентификација, та и та бригада. Језу изазивају симболизми у нужди времена које јемчи, нада се у правду и упире прстом у радосно сутра. Начелница општине је истанчаном реториком, каквом треба да обилује прва дама малог планинског, близу Богу, мјеста живљења-Калиновика одржала час захвалности, стања и потребе свим присутним у прологу културног дијела. Дало се примјетити да ју је сами Бог устоличио да општину у миру храни и брани. Ратково писмо, упућено саборцима и свим присутним, из хашке апсане ускомешало је осјећања, било је суза, патетике, васкрсења и на крају 10-минутни аплаузи. Шта значи бити човјек стијена, то је онај који замјене нема. Он иза 16 брава храбри, тјеши, мотивише, снажи вјеру, и мобилише... Све поздравља, и у чин мобе пехаром части наздравља српској елити коју осјећај према народу и држави за руку доведе са разних страна под Загон. Писмо

I z

S r p s k e

је читао ђенерал Петар Шкрбић, командантов блиски сарадник у ратном добу, и рече Перо војнички: ,,ово да вам прочитам не схватам као молбу, већ као наредбу‘‘. Упечатљив је био и говор предсједника Борачке организације Републике Српске, господина Миломира Савчића. Наглашаво је сву дубину и понорност наших подјела, које Србе прате од Косова до дан-дани. Све је пропраћено хорским аплаузима, уз знаке одобравања од стране сабораца. Младићев биограф, жена без пардона кад је српска истина у питању, Љиљана Булатовић, је у свом излагању образложила зашто су све недаће до кољена кад је ђенерал у питању и због чега смо митски народ чије су легенде предводници,

хајдуци, јатаци, праведници и жртвеници. Кроз призму историје и памтивјека предочила је моћ вјере и љубави у служби спаса. Најавивши потписницу ових редова, за крај свог излагања, по романијском епском систему ,,што пропусти Дели-Радовоје дочекује дијете Грујица‘‘. Посебно истичући српкиње жене и мајке с незамјенљивим улогама како у рату, тако и у миру. Наравно, да је Ранка Срдић Милић, помјерајући громаде стијена загрмила по козна који пут прослављајући род и сој чији је изданак. Није мањкало ни погодака у мету, ни с друге стране аплауза. Дивне дјевојчице, у народним ношњама, косовским сплетом, прилагођеним имену Ратко, разгалиле су присутне и младост издигле на ниво насушности. У том је Калиновичка изворна група уз гангу најавила кошење. Кад је кренуо звиждук коса, у први мах помислих да опет меци фијучу, боже опрости. Само се чуло шуштање оштрог гвожђа кроз траву, падања влати ко снопља и навијачки покоји поклич за фаворите. Издвајало се пар вјештих људи, који косише а освајали су одређене косидбене манифестације. Љепота је било на онаквом пољу, урамљеном хридинама каменим, више личи на добру машту сликара но на стварност, видјети необавезне

Srpski Krajevi br.11

I z

S r p s k e

гарнитуре људи како један другог прате до саме пете. Знатижељна публика и новинари, којих није мањкало, мотрили су сваки замах у пољу и темпо догађаја. Жири су чинила три ауторитета из три регије ближње, и ваљано обавили, не баш лак посао. Спортско-витешки дио је изазво још већу пажњу. Што је и за очекивати. Горштаци су

то, развијеног борбрног духа и жеље за доказивањем. Ређали су се хици бацања камена с рамена, смјењивали скакачи у даљ, кушали момци пуни снаге надвлачења штапом и конопцем. Све у спортском духу и обзирној дужности. Битно је истаћи, да је побједник свако ко је дошао на Гвозно и ко се такмичио. Побједила је љубав

Удружење „Коријени” Сомбор

Ранка Срдић Милић

инфо

u d r u ` e w a

9. ILINDANSKI SABOR

оводом празника своје Крсне славе Светог Илије у уторак 1. августа, Завичајно удружење Срба "Коријени" је и ове године организовало сусрет својих чланова у Српској читаоници "Лаза Костић". Уочи сусрета у сомборској цркви Светог Георгија чланови и гости су принели колач и кољиво на освећење, а испред „Коријена“ то је учинио кум овогодишње Славе Слободан Суботић, који је кумство за наредну годину предао Бориславу Аврамовићу. Гости на слави су поред чланова различитих удружења из Сомбора били и представници Националног вијећа Срба у Хрватској, из Вуковара. Уз кумовску здравицу честитке и поздраве члановима и гостима су упутили и пријатељи из Републике Српске, Немачке, Швајцарске, Аустрије и сродна

према вољеном комаданту и његој жртви. Није мањкало ни доброг угоститељског угођаја за столом, на сумирању резултата. Херцеговци су то, држе до части и образа и знају да испоштују госте и званице. Узвратити на љубав љубављу. Атракцију и зачин дану чиниле су гатачке делије, довукавши на ауту импровизовани топ и њиме оглашаваху све преломне тачке церемоније. Амбијентално слика као из филмова изгледаше. Све у свему, очи су пуне, душе су сите, срца су весела отишла назад пут сталних боравишта код, сигурна сам, све и једног учесника Мобе 2017. На многаја љета. Од догодине још бројније, организованије и свечаније, са протагонистом на челу!

удружења из разних крајева Србије. Сусрету су претходиле традиционалне "Завичајне спортске игре" организоване у сарадњи са Спортским савезом града Сомбора у суботу 23. јула од 14 часова на купалишту Штранд. Игре су окупиле око 50 учесника који су се надметали у традиционалним дисциплинама.

Srpski Krajevi br.11

ЦЕНТАР

Након завичајних игара за све учеснике био је припремљен војнички пасуљ.На Илиндан 2. августа, чланови Коријена су присуствовали литургији од 9 часова у храму Светог Георгија али и осталим храмовима у Сомбору. Девети Илиндански сабор опет је окупио Сомборце., којима је овај град огњиште.

ИНФО

Dijaspora Српски културни центар Wil

SRBI ISTO^NE [VAJCARSKE

Детаљ са отварања нових Драган Васиљевић са конзулом Републике Србије у и амбасадором Босне и Анђелком Граховцем

рпски културни центар Wil, Швајцарска основан је са жељом да се традиција, култура и обичаји нашег народа, не само сачувају него и представе у најбољем светлу и својој разноликости како домаћинима швајцарцима тако и целом свету. Бројним члановима и секцијама које у свом саставу броји Српски културни центар је допринео да се реч СРБИ данас изговара са великом пажњом у свету а Швајцарска, земља у којој се сусрећу културе свих нација заправо и јесте свет у малом. Идеја водиља којом се водио Драган Васиљевић, млади успешни човек родом из Кожуха код Добоја, оснивач Српског културног центра била је да Српски културни центар постане место свих културних збивања у региону Источне Швајцарске. Фолклорне манифестације, позоришне представе, едукативна предавања, књижевне вечери

просторијагенералним Швајцарској Херцеговине

постале су део стварности на радост многобројних чланова. Библиотека чије опремање још увек траје окарактерисана је као ризница правог богатства а мноштво књига поклонило је и Министарство просвете Републике Србије поздрављајући сваку борбу за очување језика и писма а књиге су најбољи начин да и нове генерације које расту далеко од завичаја упознају дела Иве Андрића, Јована Дучића, Мике Антића... Драган Васиљевић оснивач Српског културног центра истиче да иза њега стоји тим младих, вредних људи спремних да својим ангажовањем помогну даљи рад и развој:

"Сретан сам што се моја давна жеља остварила и што је све ово донело позитивне резултате као и похвале и речи подршке са свих страна. Надам се да ће и нове генерације наставити да негују и чувају све ово што смо ми створили јер свакако човек није јединка и у људској природи је потреба за заједницом изражена, почев од породице као прве и најважније заједнице па до свих облика заједнице које нуди савремено друштво. Данас када сви живимо у стресном и брзом времену велико је одрицање своје време поклањати очувању традиције и обичаја али мој мото су речи великог војсководје Живојина Мишића : "Ко сме тај може, ко не зна за страх тај иде напред" и заиста показало се да само упорност доноси праве резултате". Драган Васиљевић је успешан на свим пољима,млад,факултетски образован ради као руководећи кадар познате фирме "Stadler", а својим највећим богатством сматра своју породицу - супругу и три сина. Драгана Зимоњић Један од многобројних наступа припремног ансамбла фолклорне секције СКЦ Wil "Острог"

Srpski Krajevi br.11

Dijaspora

ИНФО

Интервју: Александар Радовановић, амбасадор Србије у Словенији

VRA]A SE U SRBIJU

Амбасадор Александар Радовановић

убљана, 13 јули – После петогодишње, веома активне сарадње са члановима српских друштава из свих крајева Словеније, Александар Радовановић, амбасадор Србије у Словенији враћа се ових дана на нову дужност у Србију. Ускоро почасни конзулат у Копру. У Словенији је велики број Срба, који су на високој друштвеној лествици а нажалост не повезују се са српским друштвима? Александар Радовановић: „Мојим доласком на место амбасадора почели смо повезивање Срба из Словеније са политичким и културним личностима словеначког естаблишмента. Прво смо почели са пријемима поводом националног државног празника Сретење. Организовали смо у Љубљани изложбу Даворина Јенка, Словенца који је живео у Србији и написао актуелну

српску химну. Од тада сам са мојим сарадницима неколико пута годишње организовао пријеме, где су Словенци могли да добију велики број информација о српској култури, политици, привреди и могућностима за улагање у српску привреду. Моји сарадници и ја били смо стално присутни, углавном, на свим манифестацијама српских културних друштава.“ Какав је однос Србије и Словеније? Словенија и Србија немају нерешених питања. Сарадња две владе је на високом нивоу. Три године одржавамо заједничке сусрете чланова две владе. Ове године заједнички четврти сусрет чланова две владе биће најесен на Бледу. Са Словенцима је потребно решити статус Срба као националне мањине. На томе ради новоосновани Национални Савет Срба у Словенији у сарадњи са осталим српским друштвима. У мом периоду је економска сарадња наших држава напредовала. Срби

су купили фабрике »Фруктал« и »Кермес«. Ове године су изградили највећи надстандардни хотел »Интерконтинентал« у самом центру Љубљане. Београд је два пута на дан повезан авионском линијом из Љубљане. Наши спортисти играју у словеначким клубовима а тренери тренирају више словеначких клубова. За бољу сарадњу са Словенијом отворићемо и почасни конзулат у Копру, да би помогли великом броју наших Срба који живе у том делу Словеније. Да ли ћете се враћати у Словенију? На крају ја одлазим из Словеније а сигурно ћу се враћати у Словенију. Ја сам 25. година запослен у Министарству за спољне пословеРепублике Србије као професионални политичар и наставићу рад у тој струци.

Миро Церар, председник Владе Републике Словеније у разговору са Александром Радовановићем, амбасадором Србије у Словенији.

Srpski Krajevi br.11

Текст и фото: Раде Бакрачевић

инфо

u d r u ` e w a

Начелник општине Дрвар Горан Броћета

Предсједник Удружења Милован Зељковић

Удружење Дрварчана из Новог Сада

ЦЕНТАР

Крајишка група „Капи завичаја”

1. VE^E DRVAR^ANA

КУД „Јандрија Томић Ћић” из Крајишника Удружење је уручило и пригодне поклоне

Експлозив бенд Весеље је потрајало до касно у ноћ

Начелник са предсједницима три удружења Дрварчана

Srpski Krajevi br.11

ИНФО u

центар

d r u ` e w a

TESLA GLOBAL FORUM Као и сваке године око Теслиног рођендана, овај фестивал науке, културе и образовања одржан је и ове године по пети пут од 07.07.-10.07. на Фрушкој Гори и у Новом Саду.

ао и сваке године око Теслиног рођендана, овај фестивал науке, културе и образовања одржан је и ове године по пети пут од 07.07.-10.07. на Фрушкој Гори и у Новом Саду.

глобал форума“ младим научницима, умјетницима, еминентним професорима, експертима из земље и света, који ће у оквиру предавања, округлих столова и креативних радионица преносити и размењивати знања и искуства, поздравну ријеч упутио је

Мирослав Мајкл Ђорђевић и др Небојша Кузмановић

Пети “Тесла глобал форум“– фестивал науке, културе и образовања отворио је др Небојша Кузмановић, замјеник покрајинског секретара за културу, јавно информисање и односе са верским заједницама, који је прије свега рекао да је ово један од “оних догађаја у којима се види вредност пројекта много шире и више него на папиру“ и посебно нагласио: - Данас је ово један величанствен догађај, јер је велико име великог човека повезало младе људе са Косова и Метохије, Републике Српске, наше људе из Америке... Повезао нас је Тесла и ово је у његову част и на наше задовољство. На отварању петог “Тесла

директор Представништва Републике Српске у Србији Млађен Цицовић, који је рекао да је ова манифестација уврштена у програм рада Представништва и да је тако било и свих година до сада. Представништво Републике Српске у Србији подржава овај фестивал још од саме иницијативе да се једна таква манифестација за младе организује и да буде посвећена славном српском научнику Николи Тесли. Цицовић је рекао да чињеница да је на овогодишњем “Тесла глобал форуму“ присутно око сто педесет домаћих и страних студената казује да је фестивал

Srpski Krajevi br.11

првенствено намијењен младим људима што даје гаранцију да је “све ово постављено на дуге стазе“ и потом посебно нагласио: - Ова манифестација, посвећена популаризацији науке, културе и образовања, постала је традиционална и, што је најважније, окупља и окупљаће младе људи око знања и умјетности, а Представништво Републике Српске у томе препознаје праве вриједности за друштво и напредак и увијек ће се трудити да томе да свој допринос. Осим програма у Конгресном центру ЦЕПТОР на Андревљу учесници “Тесла глобал форума“ су у недељу, 9. јула присуствовали архијерејској литургији и бесједи у манастиру Шишатовац. У Матици српској у Новом Саду 10. јула, у 14 сати свечано су уручена признања „Бела голубица“ која сваке године на рођендан Николе Тесле додјељује организација „Тесла глобал форум“. Оснивач и директор “Тесла глобал форума“ Горан Марић рекао је да је сврха овог форума да у славу и част Николе Тесле међу младим људима промовише науку, образовање и културу.

Добитници награда у Матици српској

инфо

u d r u ` e w a Свечаност уручења признања пратио је пригодан културноумјетнички програм у којем је, поред осталих, учествовао и Хор богослова из Призрена, који су пјевали пјесме са Косова и Метохије. Престижно признање “Бела голубица“ јуче су у Матици српској добили: директор Представништва Републике Српске у Србији Млађен Цицовић, Хор призренских бо-

гослова, интерпретаторка Дивна Љубојевић, амерички композитор Мано Дивина и глумац Никола Ракочевић, и сви су се по пријему признања обратили публици и организатору “Тесла глобал форума“ пригодним ријечима с доста емоција, а посебно је била дирљива надахнута бесједа Драгослава Бокана, који је признање “Бела голубица“ добио дан прије, 9. јула, у манастиру

ЦЕНТАР

Шишатовац. Бокан је беседио о младом Тесли који се од колере лечио у манастиру Шишатовац. Признање Форума „Бела голубица” такође је добио и Мирослав Мајкл Ђорђевић, лидер српске дијаспоре у Сједињеним Америчким Државама и оснивач „Конгреса српског уједињења“, коме је признање уручено првог дана манифестације, 7. јула.

Удружење Врбљанаца Темерин

GOSPOJINSKI DANI ВРБЉАНИ - РИБНИК

Врбљанима се сваке године на Велику Госпојину окупи велики број Врбљанаца и пријатеља како би обиљежили овај велики празник који је уједно и слава цркве и Дан села, а слави се скоро два вијека. Тако ће бити и ове године. Тим поводом представници Удружења Врбљанаца из Темерина су у Рибнику одржали састанак са представницима Општине Рибник -председником скупштине и начелником општине . Обзиром да је Мала Госпојина слава општине и цркве у Горњем Рибнику родила се идеја да се између ова два велика празника одржи низ манифестација у Врбљанима и Рибнику, а радни назив је „Госпојински дани“. Драган Којић, предсједник Управног одбора Удружења Врбљанаца, каже да ове године планирају овај догађај обогатити садржајима. „26. август ћемо посветити школи у Врбљанима, јер ове године се навршава 50 годинаод пуне осмолетке,а школа у Врбљанима је почела са радом давне 1913 године. Другог дана

Састанак у Рибнику

Скупштина удружења Врбљанаца

Вече Врбљанаца

планиран је турнир у малом фудбалу, док је 28. август литургија и програм у оквиру цркве“. Општина Рибник је подржала идеју Удружења Врбљанаца. „Општина Рибник ће се свакако укључити у организацију ове манифестације. Размишљамо да је назовемо Госпојински дани, и да буде од Велике Госпојине, која је слава цркве у Врбљанима када се одржава и велики народни збор, до Мале Госпојине, која је слава општине и цркве у Горњем Рибнику“, рекао је Бањац. На овом састанку је покренута и иницијатива да се на Малу Госпојину у Рибнику,потпише споразум о братимљењу општине Рибник и општине Темерин, обзиром да су обе општине од надлежних државних институција добиле одобрење и чека се погодан тренутак да се то и озваничи. Иначе, већ по традицији ово удружење је последње суботе маја месеца одржало 13 редовну годишњу скупштину и традиционално Вече Врбљанаца у Темерину.

ЛИКОСИ Д.О.О. ЗА МЕНАЏМЕНТ, ЛОВ, ТРГОВИНУ, НЕКРЕТНИНЕ, ПОСЛОВЕ ЗАШТИТЕ, ОБЕЗБЕЂЕЊЕ, КУЛТУРУ И СПОРТ СВЕТОЗАРА МИЛЕТИЋА 17, NOVI SAD ТЕЛ: +381 21 672 99 15 ФАКС: +381 21 672 99 16 E-MAIL: MILJON@LIKOSI.COM WEB: WWW.CLIKOSI.COM

Srpski Krajevi br.11

u d r u ИНФО центар

` e w a

Завичајно удружење „Далмација” Суботица

SIJELA O STOJANU JANKOVI]U У препуном етно ресторану „Тинел“, у организацији Завичајног удружења „Далмација“, одржано је Сијело о Стојану Јанковићу - „ЛАСНО ЋЕМО, АКО ЈЕСМО ЉУДИ“.

препуном етно ресторану „Тинел“, у организацији Завичајног удружења „Далмација“, одржано је Сијело о Стојану Јанковићу - „ЛАСНО ЋЕМО, АКО ЈЕСМО ЉУДИ“. Предивну атмосферу обогатио је културно – образовни програм који је започет пјевачком дружином Светлане Спајић и грокталицом „Ропство Јанковић Стојана“. „Велики смо колико се сјећамо наших великана, тако да и ово сијело је доказ да се нисмо и нећемо одрећи нашега, не дирајући туђе“ – гласила је најава водитеља. У програму су учествовали: проф. др Стојан Бербер, поријеклом из Билишана поред Обровца, Светозар Борак, професор и књижевник из Бенковца или

прецизније из Гошића, Радован Шојић, гуслар из Врбаса, Петар Манојловић, седамнаестогодишњи гуслар из Београда, поријеклом из Далмације, брачни пар (рецитаторка и диплар) Душанка и Душан Љубичић из Врбаса и фрулаш из Суботице Цвијетин Милаковић. Интересантан, богат и садржајан програм, обогатили су својим видео записима посвећеним јунаку из Далмације Стојану Јанковићу, протојереј ставрофор Војислав Билбија и најстарија изворна пјевачка група „Јандрино јато“(„Јел слободно царе господаре“). Као добри домаћини, чувајући прастари обичај наших предака Завичајно удружење „Далмација“ из Суботице подијелило је свим учесницима у програму пригодне поклоне. Поклони су обезбеђени захваљујући спонзорима: Тања и Игор Узелац, Јован Петовић Гале, Ђорђе Мимић, Никола Вукадиновић, Милорад Ћопић, Винарија Јокић Лишане Тињске

Srpski Krajevi br.11

– Душко Јокић, Александар Мажибрада и Ђуро Цвијановић из Норвешке, Драгомир Лалић, Жарко Рњак из Сиднеја, Велимир Јарић Лимун, Олег Вукас, Мирко Крнета, Синиша Баџока, Цвијетин Милаковић, Горан Гулић, Ђорђе Королија и „Симекс” Суботица. Дружење је настављено уз живу музику и зна се - јагњеће печење и вино из Далмације. „Ко хероју име спомиње, његово ће се име чувати.“ АВЕ, СТОЈАНУ ЈАНКОВИЋУ! Мр Милорад С. Кураица

ТУРНИР У БАЛОТАМА Одржан шести турнир у балотама у Бачкој Тополи Завичајно удружење „Далмација“ из Суботице, одржало је, дана 29. априла 2017. године, свој, шести по реду, турнир у балотама, на теренима Клуба досељених и прогнаних лица у Бачкој Тополи, чији су један дио чланова и чланови нашег Завичајног удружења. На турниру је учествовало 20 такмичарских екипа (5 екипа из Суботице, 3 екипе из Болеча, поред Београда, 2 екипе из Бачке Тополе, 2 екипе из Сивца, из општине Кула, 2 екипа из Бачког Душанова, са подручја Град Суботица, 2 екипе из Новог Сада, 1 екипа из Инђије, 1 екипа из Руменке, са подручја Града Новог Сада, 1 екипа из Ветерника,

инфо

u d r u ` e w a са подручја Града Новог Сада и 1 екипа из Гакова, са подручја Града Сомбора) са по три такмичара, дакле са укупно 60 такмичара и десетак резервних играча тих екипа (који су повремено мијењали чланове својих првих екипа). Поред такмичара, на турниру је било присутно двадесетак гостију и још толико публике, тако да је на турниру било присутно више од ст о људи. На турниру, прво мјесто и златне медаље освојили су чланови екипе „Адице“ из Новог Сада (у саставу: Невен Љеваја, Мићо Пекић, Зоре Зелић и резервни играч Мићо

ЦЕНТАР

Матић), друго мјесто и сребрене медаље освојили су чланови екипе Бачка Топола ИИ (у саставу: Миле Павлица, Душан Обрадовић и Петар Жигић) и треће мјесто и бронзане медаље освојили су чланови екипе „“Венекс“ из Суботице (у саставу: Далибор Ђујић, Дмитар Калинић и Љубиша Мацура). По завршетку турнира, Завичајно удружење је припремило вечеру за све такмичаре и госте турнира, те живу музику, са завичајним „крајишким“ пјесмама. Шпиро Лазиница

Удружење „Огњена Марија Ливањска” - Београд

POMEN ZA LIVAWSKE SRBE @RTVE USTA[KOG POGROMA

цркви Светог Марка на београдском Ташмајдану 06. августа је служен помен за више од 1.600 ливањских Срба, које су у љето 1941. године, а највише у данима око Огњене Марије, убиле усташе по бројним крашким јамама у том крају. Помен је служио свештеник Мирко Јамеџија који је истакао да ови људи не смију бити заборављени, да се њихова имена морају спомињати и да узор у очувању сјећања на невино страдале претке треба да буду Јевреји “који ниједну жртву нису заборавили, све су их пописали и направили светилиште у помен на своје страдале сународнике”. “Нама, потомцима невино пострадалих, не преостаје ништа друго него да никад не заборавимо да су Срби ливањског краја невини пострадали и да је њихов једини гријех био то што су били Срби православне вјере”, рекао је Јамеџија.

Он је нагласио да одговорни за погром српског живља прије 76 година, као и за њихово страдање на просторима бивше Југославије нису пронашли ниједну ријеч кајања за своје злочине. Монструозан погром Срба ливањског краја усташе су извршиле у љето 1941. године. Убијали су све - од тек рођених до старих и немоћних по јамама Динаре, Голије. Старетине, Тушнице, Камешнице, код села Пролог, у челебићкој школи, на ливади Трновац, у шуми Копривници, код Куперешких врата и на Боровој глави, у Засеновићима код Бугојна. Велики број је је жив бачен у јаме да тамо умиру данима. Тих дана заувијек су нестале цијеле српске породице, а у неким селима од тога дана све до данас више нема Срба. “За вријеме Јосипа Броза није дозвољено вађење костију убијених

Срба, чак су хтјели да забетонирају јаме”, рекао је новинарима послије помена Тодор Бошковић, који је учествовао у вађењу посмртних остатака. Тек 1991. године потомци су извадили мошти страдалника и сахранили их у присуству патријарха Павла у спомен-крипту саграђену у порти лијевањске православне цркве. Само годину дана касније, 1992. године, Хрвати су раскопали крипту, извадили кости и разбацали их. Данашњи помен организовало је Удружење “Огњена Марија Ливањска” и он је завршница низа молитвених сјећања на страдале претке, која су организована ове године у Бањалуци, Новом Саду, Ливну и селима ливањског краја.

Srpski Krajevi br.11

AKUD „MILICA STOJADINOVI] SRPKIWA” Данас АКУД „МИЛИЦА СТОЈАДИНОВИЋ-СРПКИЊА“ броји око 150 чланова распоређених у више фолклорних група

АКУД „МИЛИЦА СТОЈАДИНОВИЋ - СРПКИЊА“ из Буковца, основано је јуна 1979. године, као друштво у коjeм је постојала само фолклорна секција. Друштво је од самог почетка освајало бројне награде и истакло се на многим међународним и домаћим фестивалима и смотрама. Напоменућемо неке фестивале и наступе на којима су узели учешће: 1984. године – смотра фолклора у Љубљани; међународне смотре фолклора у Словачкој 1986., 1987. и 1990. године ; међународне смотре фолклора у Немачкој 1986., 1987., 1996. године где је извођачки састав освојио прво место. Учествовали смо на међународној смотри фолклора у Белорусији, Грчкој, Румунији, затим на смотри у Бугарској 2004. и 2008.године. Такође смо наступали на фестивалима у Македонији, Републици Српској, а 2009. године учествовали на фестивалу у Прагу, Р.Чешка, па опет у Бугарској 2011.године. 2012. друштво је наступило на ферстивалу у Бугарској, местима Приморско, Китен и Царево. Имали смо бројнa гостовања у Републици Србији,

као и Републици Српској- Босна и Херцеговина. Данас АКУД „МИЛИЦА СТОЈАДИНОВИЋ-СРПКИЊА“ броји око 150 чланова распо-

На њиховом репертоару се налазе кореографије: Шумадија, Владичин Хан, Лесковац, Банат, Понишавље, Срем, Шопске игре, Влашке игре, Ниш, Чардаш, Бела

ређених у више фолклорних група, почевши од најмлађег дечијег па до ветеранског састава.

Паланка, Босилеградско крајиште, Врањско поље, игре из Бруса, Бачке игре, игре са Старе Планине, игре из околине Призрена, Словачке игре , Буњевачке игре, игре из Пчиње и игре из Македоније. У друштву ради велики број ентузијаста, који су током ових тешких година остали верни Друштву и дали свој несебичан допринос његовом опстанку и постојању.

Пројекат „Дијаспора инфо“ је подржаo Покрајински секретаријат за културу, јавно информисање и односе с верским заједницама

Влада АП Војводине

Пројекат „Инфо центар удружења“ је подржала Градска управа за културу Града Новог Сада