Srpski Krajevi Broj 12

БРОЈ 12, ЦЕНА 99 динара

Smotra folklora i tradicije

STAZAMA ZAVI^AJA Istorijske crtice

MANASTIR KRUPA Upis vlasni{tva u katastar BiH

ORGANIZOVANO POTVRDITI VLASNI[TVO Mrkowi} Grad

DAN SJE]AWA Toma Maksimovi}

VELIKAN BOROVA Likovna kolonija

PUTEVIMA PREDAKA „U ROVU ” - VELIKI RAT

SAVEZ KRAJI[KIH UDRU@EWA Адреса: Змај Огњена Вука 2, Нови Сад Телефони: 021 300 37 15; 064 332 46 27; 065 4000 501 E-mail: savezkrajisnika@gmail.com

САВЕЗ КРАЈИШКИХ УДРУЖЕЊА

www.srpskikrajevi.rs

УДРУЖЕЊЕ ЧАСОПИС

РАДИО

ПРОДАВНИЦА

Пројекат „Дијаспора инфо“ је подржаo Покрајински секретаријат за културу, јавно информисање и односе с верским заједницама

Пројекат „Инфо центар удружења“ је подржала Градска управа за културу Града Новог Сада

Часопис СРПСКИ КРАЈЕВИ је подржало

PREDSTAVNI[TVO REPUBLIKE SRPSKE U SRBIJI

Београд, Бул. Деспота Стефана 4/IV

САДРЖАЈ Јубилеј српске парохије у Чикагу

Путевима Предака Стазама завичаја

Манастир Крупа Удружење „Обилић” 1912-1918 „Путинов” храм

4 5

ИМПРЕСУМ

6-7

ГЛАВНИ И ОДГОВОРНИ УРЕДНИК Славиша Рујевић

8-10

11 12-13

Вуковар - Српско жилиште

14

Диверзија на тузланском тргу...

15

Српска на сајму књига

16

Организовано потврдити власништво

17

Дан сјећања... 18-19

20-21 Гламочани

22 Великан Борова

Доњовакуфљани

23

„Опленац” - Чикаго

24

Крајишки бисери

25-26

Носталгија све јача

27

Наше путовање када смо заробљени

29-29

Петровчани

30

Мајевичани

31

Бранкови дани - Вуковар

33

„Коријени” - Сомбор

34

НАСЛОВНА СТРАНА: слика „У рову” - аутор: Марко Гаћеша

Часопис „Српски Крајеви“ је подржала Градска управа за културу Града Новог Сада

Часопис „Српски Крајеви“ је подржаo Покрајински секретаријат за културу, јавно информисање и односе с верским заједницама

УРЕДНИК Ранка Срдић Милић РЕДАКЦИЈА Младен Булут, Радован Пилиповић, Др Милан Мицић, Др Драго Његован, Марко Ковачевић, Срђан Секулић, Сузана Дикић, Саша Јовановић, Клаудија Недељков, Драгомир Граховац, Велемир Елез, Ана Милојковић, Дејан Кудрић ИЗДАВАЧ Удружење грађана Српски Крајеви Председник: Славиша Рујевић Секретар: Дејана Крњаја ДИЗАЈН Славиша Рујевић, Никола Скенџић ПРЕЛОМ Никола Скенџић ШТАМПА Штампарија „ONDREJ PRINT-HD“ Штампарија ГРАФОПРОДУКТ, Нови Сад

КОНТАКТ: е-mail: srpskikrajevi@gmail.com Тел. 021-300 3715 Моб. 065-4000-501 Адреса: Удружење Српски Крајеви Часопис „Српски Крајеви“ Змај Огњена Вука 2 Нови Сад, 21000 Facebook : СРПСКИ КРАЈЕВИ

www.srpskikrajevi.rs CIP - Каталогизација у публикацији Библиотека Матице српске, Нови Сад 908(=163.41) СРПСКИ крајеви / главни и одговорни уредник Славиша Рујевић. - 2007, 1- . Нови Сад : Удружење „Српски крајеви“, 2007-. - Илустр. ; 30 cm Тромесечно.

ISSN 1820-5623 COBISS.SR-ID 225480967

Dijaspora

ИНФО

JUBILEJ SRPSKE PAROHIJE U ^IKAGU

П

арохија Светог Василија Острошког у насељу Лејк Форест поред Чикага обележила је две деценија постојања. На свечаности која је после Свете литургије одржана у недељу 15. октобра 2017. године старешина храма протојереј Ђуро Крошњар

4

се захвалио Србима из овог дела Америке који су основали ову парохију. Неки од њих су преминули али њихови потомци су угледни чланови црквене заједнице. Храм Светог Василија Острошког најмлађа је српска црква у Чикагу и једна је од 17 цркава и манастира, колико их у Чикагу и ширем подручју има Српска православна црква. У оквиру храма запажене активности спроводе Коло српских сестара и Братстство храма који приремају различите манифестације, а међу њима је

Srpski Krajevi br.12

најпосећенији Фестивал српске хрене, пића и обичаја под називом „Укус Србије“ који се одржава сваке прве недеље септембра. За најмлађе организовани су часови веронауке, српског језика и историје. Српски храм у Лејк Форсту дочекује јубилеј са плановима за адаптацију цркве и проширање црквене сале.

С. Данчуо

инфо

u d r u ` e w a

ЦЕНТАР

Ликовна колонија

„PUTEVIMA PREDAKA” Удружење „Српски крајеви“ је у октобру 2017. године организовало 1. Ликовну колонију „Путевима предака“.

У

прелијепом амбијенту Фрушке Горе, на Поповици у Планинарском дому Планинарског друштва „Жељезничар“, окупили су се млади сликари из Републике Српске и Србије. Прије самог почетка колоније, учесници и домаћини су обишли фрушкогорске манастире Велику Ремету, Крушедол и Гргетек, па су многи аутори били инспирисани управо мотивима из богате историје Српске Православне Цркве. Осликавали су млади аутори иконе, манастире, али и значајне личности и догађаје из српске историје, као и предјеле и пејзаже из разних српских крајева. Јесен је за тренутак застала и поклонила сликарима и домаћинима право љетње вријеме у тих неколико октобарских дана, па су многа дјела настајала под отвореним небом осунчане

Фрушке Горе. Одштампан је и каталог ове ликовне колоније, а истоимена изложба, на којој ће бити изложени радови који су овом приликом настали, ће бити постављена у Културном центру Града Новог Сада почетком 2018. године. Организатори су се потрудили да обезбједе све неопходне услове како би сликари били посвећени

само стварању умјетничких дјела, а велику подршку и помоћ су добили од Покрајинског секретаријата за културу АП Војводине. Следећа Ликовна колонија „Путевима предака“ је планирана да се одржи у Републици Српској.

УЧЕСНИЦИ ЛИКОВНЕ КОЛОНИЈЕ „ПУТЕВИМА ПРЕДАКА“ Александар Черековић из Мачванске Митровице, Ана Маљевић из Београда, Марко Гаћеша из Београда, Давор Грабовац из Бања Луке, Сања Панимчић из Бања Луке, Данијела Михић из Бања Луке, Љубиша Пушац из Приједора, Драгана Стојичић из Новог Сада, Драган Миличић из Новог Сада, Ангела Игњатић из Будисаве, Љупка Ерг из Новог Сада и Вук Мушкиња из Сремске Митровице.

Srpski Krajevi br.12

5

Дани Српске у Србији

STAZAMA ZAVI^AJA Фонд за пружање помоћи избеглим и расељеним лицима у партнерској сарадњи са Представништвом Српске у Србији, уз помоћ Покрајинске владе и Града Новог Сада, и садејство Савеза Крајишника, а уз склопу ,,Дана Српске у Србији‘‘ организовао је смотру идентитета и узајамности.

П

ослије деценије успјешног рада, гдје је Фонд суштински испуњавао своју намјену, појавила се потереба и за ширењем хоризоната. Духовност и нематеријална култура су гаранција опстанка једног народа, да ли се реинтегрисао или остао на прорјеђеним огњиштима, једино по чему ће нас генерације будућности познавати јесте јединство духовног простора. Знајући наведено, 16. септембар 2017, ће остати упамћен као најљепша жива умјетничка слика центра Новог Сада - чији је рам Фонд за пружање помоћи избеглим и расељеним лицима, платно и боје Покрајинска влада АП Војводине, креатор дела и потписник Представништво Српске у Србији, постамент Град Нови Сад, а бордуре и лајсне Савез крајишких удружења. Самом догађају претходио је пријем свих учесника у згради Скупштине Покрајинске владе, уз размјену поклона и обраћање званичника који су поријеклом из Српске а афирмативно су Новосађани. Уз импозантан,

6

свеприсутних, дефиле од зграде Покрајинске владе до Градске куће (кроз Дунавски парк, Дунавску улицу и Змај Јовину). Вече кад је срце људи другог завичаја први пут осјетило да је простор испред Градске куће и његово тло за уздизање и испуњење смисла. Чак су и случајни пролазници застајали да удахну колорит брдског корака, мелодија и васкрслог умијећа. Сабрање је отворио идејни творац подухвата, директор Фонда за пружање помоћи избеглим и расељеним лицима Душко Ћутило, истичући - да је традиционална култура најискренији и најчистији облик повезивања људи. Додавши„овде, вечерас су своји међу својима”.

Srpski Krajevi

Док је Директор Представништва Српске у Србији, Млађен Цицовић, хвалећи идеју и сами карактер манифестације, представио и садржај пројекта ,,Дани Српске у Србији‘‘. Образложивши - да се с наведеном манифестацијом кренуло има 4 године, и да је постала знак препознавања с бојама јесени. Ове године Српска се представља Србији у 20 градова са 32 програма. Кроз науку, културу, привреду и спорт. Све с циљем јачања сарадње између две земље истог народа. Посебно је био надахнут, покрајински секретар за културу, јавно информисање и односе с верским заједницама, Мирослав Штаткић. Дало се закључити да га амбијент дотиче и да му садржај

На штанду Савеза крајишника су се представила удружења члацице и пријатељска удружења, као и општине Дрвар, br.12 Мркоњић Град и Вуковар

испуњава душу и употпуњује вокацију. Дирљивим реченицама: –„Реч завичај буди љубав, радост и сјету; учвршћује и оплемењује колективно памћење и одређује идентитет, - чиме је призвао векове да доплове у близину”. На крају се министар просвјете и културе Републике Српске, Дане Малешевић, обратио препуном Тргу слободе. Захваливши се граду Новом Саду на указаном гостопримству, одушевљено је поздравио младост прекодринских простора у контексту наслова смотре, рекавши да - младост чува завичајне стазе од зарастања, младост је та која на најбољи начин преноси српску традицију и усмено предање - једном ријечју,

Представили су се КУД-ови: ,,Романијска луча‘‘ - Соколац, ,,Мира Лукач‘‘ - Дрвар, СКД

пјесникиња Ранка Срдић Милић, народни диплар Милан Вашалић и гуслар Љубомир Павловић.

целокупно предачко насљеђе покољењима. И оно најбитније за истаћи, ту је вече, дубоко до у ноћ одзвањао ехо корака, звук гусала, ријечи песама и нарација извођача из Српске, БИХ Федерације и града на Вуки, од преко 300 учесника.

,,Просвета‘‘ - Вуковар, ,,Младост‘‘ Пале, ,,Фоча‘‘ - Фоча, ,,Наши крила‘‘ - Теслић, ,,Алат - Свислајон‘‘Требиње, ,,Веселин Маслеша‘‘Бања Лука, ,,Ћирило и Методије‘‘ - Бусије, ,,Велико коло‘‘ - Ветерник, и пјевачка група КУД ,,Младен Стојановић‘‘ - Бачки Јарак,

Смотром је направљен свечани увод у потписивање Протокола о свеобухватној сарадњи српског сјевера и Републике Српке, који су 22.9.2017. потписали премијерка Српске, Жељка Цвијановић и предсједник владе Ап Војводине, Игор Мировић.

РЕПУБЛИКА СРБИЈА АУТОНОМНА ПОКРАЈИНА ВОЈВОДИНА ФОНД ЗА ПРУЖАЊЕ ПОМОЋИ ИЗБЕГЛИМ ПРОГНАНИМ И РАСЕЉЕНИМ ЛИЦИМА

Srpski Krajevi br.12

7

NEKOLIKE ISTORIJSKE CRTICE O MANASTIRU KRUPA U DALMACIJI Жегар, место поред кога се налази манастир Крупа налази се близу планинског била Велебита, велике и природне границе између Лике и Далмације, на којој гранична служба у поменутим вековима, па и данас ако би се успоставила, не би могла савршено да функционише.

М

анастир Крупа подно Велебита, налази се недалеко од села Жегара, а назив је добио по истоименој речици. Крупа је најстарије православно монашко станиште (управо: обитељ) северне Далмације. Према сачуваној, а записаној традицији у XVIII веку, у Летоиису Симеона Кончаревића, далматинског Епископа, манастир су основали 1317. године избегли калуђери из манастира Крупа који се налази у долини реке Врбас у Босни (данас Епархија бањалучка). Географска регија у којој се налази далматинска Крупа назива се Буковица и представља крашку рељефну целину незнатно удаљену од мора, која у Далмацији представља прелазну зону према дубљем континенталном залеђу Балканског полуострва. Буковица је историјски обухватала на десетине православних села у ширем троуглу између Равних Котара, планине Велебита и града Книна. На то српско и православно становништво су у свим ратовима против Турака власти Млетачке републике могле да рачунају, ослањавши се на њега врло радо. У западним изворима Србе ових простора називају „Морлацима»,

8

„Моровласима» или просто „Власима», али сва њихова култура, језик и обичаји су далеко од оног романског етничког супстрата, иако би представници различитих историјских школа најрадије желели да народ који је дао харамбаше Јанка Митровића, Стојана Јанковића и остале јунаке прикаже некако другачијим и сасвим различитим од Срба. Савремени извештаји млетачке провенијенције, такође, веома рано идентификују становништво велебитског била као припаднике «српске вере», што говори подједнако о

Srpski Krajevi br.12

њиховом, како верском, тако и етничком идентитету, укључујући и организаицју српске народне аутокефалне цркве. Становници манастира Крупе и околине, по једном опису из 1553. године, јесу «народ српске вере и јеретичке», тј. «sonogentedefedeservianaeterеtica“.

(Commissiones et relationes venetae, tomus II, collegit et digessit Simeon Ljubić, Zagrabiae 1877, стр. 254) У Драгоманском архивском фонду Млетачке републике који се чува у Задарском архиву постоји доста, такозваних „Писама крајишничких», епистоларних извора који сведоче о ћириличкој

Srpski Manastiri преписци османских великаша са границе са поданицима и подложницима провидура у млетачкој Далмацији. Кроз читав XVII и XVIII век, чак и у периодима званичног мира, далматинска међа, „конфин» или тромеђа Аустрије, Млетачке републике и Османског царства Triplex confinuim била је позорница пограничних инцидената. Радило се најчешће о крађи стоке, отмицама људи, пустошењима поља која су, ако се не намири штета, могли бити повод за озбиљније сукобе, па и ратове између великих сила. Жегар, место поред кога се налази манастир Крупа налази се близу планинског била Велебита, велике и природне границе између Лике и Далмације, на којој гранична служба у поменутим вековима, па и данас ако би се успоставила, не би могла савршено да функционише. Хајдуци и ускоци су веома лако по вододеринама, пресушеним потоцима и превојима могли да се пребацују са једне на другу страну. Тако у једном писму крајишком које је упућено у Задар од стране турских власти око 1680. године читамо да „лупежи Жегарани” кваре мир између „честитога цара стамболског и свијетлог принчипа”, одлазе у Велебит и краду стоку турским поданицима, а праве се невични законима, стојећи на царевој земљи, а радећи заправо у корист принципа и млетачког дужда. Овакво „смућивање Крајине» сведочи о тврдом карактеру Жегарана који су умели

да опстану у цивилизацијским сударима Истока и Запада и да упркос суровим физичким, али и суптилнијим културним притисцима остану верни и одани источном хришћанству. У манастиру Крупа се налази добро очувана ризница у којој су смештени, класификовани и изложени уметнички предмети из богослужбеног живота протеклих векова. Поред старих богослужбених књига, икона, крстова, свештених сасуда, у ризници је изложено и неколико битних докумената: султанових фермана из XVII века, али и докумената који сведоче о животу манастирау познијим столећима која су уследила. Стару библиотеку у манастиру Крупа инвентарисао је 1958. године, по наводима Љубомира Дурковића-Јакшића, Милан Радека („Српске библиотеке у северној Далмацији”, Гласник СПЦ, бр. 4 (1977), стр. 87-88). Приликом рада са књижним фондом у Крупи тај инвентар нисмо нашли. У односу на описе из осамдесетих година и раније из прошлога века, евидентно је да је рат који је беснео у бившој Југославији утицао лоше и на ону културну баштину која се у Крупи налазила, упркос напорима да се ризница и библиотека сачувају. Наравно, библиотека обитељи крупске уобличила се и фондовски употпунила у време чувеног архимандрита Герасима Зелића (1752-1828), који је био епископски намесник у Боки Которској, велики

борац за српске црквено-народне интересе, путник и књигољубац. Познат је по својој аутобиографији, тротомном Житију, које је доживело низ издања. Старији записи на књигама из манастира Крупа: 1.На Полууставу (оштећен, без странице са библиографским подацима): „Сију књижицу глагољемују Полуустав подарова Господин Господин Преосвјашчењејши Данил Јакшич епископ карлштадтски, Банији до воде Глине и Лике, Крбави до Звониграда и прочих Господину Господину Преосвјашчењејшему Сименону Кончаревићу архијереју далматинскому, године 1755“.

2.На Акатисту Св. великомученици Варвари (Москва, 1755):

Srpski Krajevi br.12

9

Srpski Manastiri

„Прислата от Свјатопредтечеви обитељи гомирскија јеромонахом Теофилом Алексичем на службу свјатоуспенској обитељи крупској 1755, декембра 26“. Својеручни записи Герасима Зелића: 1.На Великом часослову (Венеција, 1784): „Сија књига мње архимандрита Герасима Зелића от манастира Крупи, покупих ју у Цариграду за пара 60, 1785, јуна 25-ог“. „Сија књига греческаја из числа књиг мње Герасима Зелића

архимандрита манастира Крупе, 1794. года у Задру подписах ју исти бреноју рукоју».

2.На грчком Молитвослову(Венеција, 1777): „Сиј Орологион то јест Часослов и Требник на јазицје јелиногреческом мње архимандрита грешнаго Герасима Зелича пострижника Свјатоуспенскаго монастирја Крупи и уроженца далматинскаго в предјели села Жегара и подписах својеју бреноју рукоју в Градје Константиновје, то јест во Цариградје на 25. јануара 1785. љета и купих ју“.

3.На Библији (у више томова на црквенословенском језику, крај XVIII века): „Сија из числа књиг Герасима Зелича архимандрита свјатоуспенскаго манастира Крупи подписах своје рукоју в царствујушчем градје Москвје, 1784, јун 15 дан“.

4.На књизи Чин освећена храма који чини архијереј (Москва, 1770): „Чин освјашченија храма свјатоуспенскаго манастира Крупи принесена из Москви со цељу кругом церковних правилних и поучитељних књиг многогрешним тоја обитељи архимандритом Герасимом Зеличем 1790-ог љета, месеца јунија, 16. ден“.

5.На књизи О Тајанственом путудуше (крај XVIII века): „Књига Герасима Зелича архимандрита манастира Крупе потписата в Санкти Петра Бурге 1784. маја, 10 дња, а подарена јему от господина купца Михаила Михаиловича Јаковљева Сабакина в знак искренија јего љубви и благовјества. Подписах ју собственоју бреноју рукоју предреченаго года“. Радован Пилиповић

10

Srpski Krajevi br.12

инфо

u d r u ` e w a

ЦЕНТАР

Прослављена слава

UDRU@EWE RATNIH DOBROVOQACA 19121918, WIHOVIH POTOMAKA I PO[TOVAOCA „OBILI] 1912-1918”- NOVI SAD К

ада је он стигао на земљу, хришћанска васељена је била у прогону (4.в). Димитрије, јединац, постављен је за царског намесника са циљем да прогони хришћане. Он напротив јавно исповеда веру у Христа и страда за Њега. Чудима његовим нема краја, као и многих исцељењима болесних над чудотворним и мироточивим моштима. Као што св. Димитрију привид овоземаљске војничке славе није помутио духовни вид и љубав према Богу, тако је и љубав према Отаџбини била испред свега добровољцима у годинама које су иза нас. Многи су положили животе да бисмо ми данас могли да кажемо - ово је наша земља. Србија. Први помен добровољаца нас враћа у 1903. годину, а чланска књижица бр.1 уручена је краљу Петру I Карађорђевићу. До данас Савез је више пута мењао име, а данас је то Удружење ратних

добровољаца 1912-1918, њихових потомака и поштовалаца. СлаваВидовдан. Удружење ратних добровољаца 1912-1918, њихових потомака и поштовалаца „Обилић 19121918“ - Нови Сад је подружница централног Удружења из Београда. Прославља Митровдан, као знак сећања на улазак српске војске у Нови Сад 1918 године. Српска војска је на Митровдан 1918. године била надомак Новог Сада, а 9. новембра 1918. године јединица

Седмог пешадијског пука Војске Краљевине Србије, предвођена мајором Војиславом Бугарским, умарширала је у Нови Сад. Уочи празника св. Димитрија, 7. новембра л.Г. 2017 окупили смо се да се помолимо и достојно обележимо Славу. Професор историје из Новог Сада, г-дин Петар Ђурђев, одржао је предавање на тему „99 година од уласка српске војске у Нови Сад – 1918 године“ и сликом и речју нас вратио у тај период. Након тога, колач и славско жито је освештао презвитер Жељко Латиновић, настојатељ Светоуспенског храма у Новом Саду. Молитвени чин је пратило одговарање свих присутних, што је допринело посебној молитвеној и свечаној атмосфери. Након освећења, о. Жељко се обратио пригодном беседом и честитао председнику и члановима Славу и пожелео свако добро и успех у наредним активностима. У наставку је уследио пријатан разговор уз домаће послужење које су припремиле чланице Удружења.

Ана Милојковић

Srpski Krajevi br.12

11

Запис о настајању храма „Благе Марије“ на Фрушкој гори, српске „Цркве оптужнице“, будућег светилишта свих прогнаних...

OD IZBEGLI^KOG O^AJA DO „PUTINOVOG HRAMA”

С

твар је отишла толико далеко да је пре два месеца ЦИА /или нека њена млађа сестра незнаног имена/ организовала потрагау за „Путиновим храмом“ на Фрушкој гори! Уз помоћ овдашњих сарадника, наравно, лако су нашли и мене, иницијатора његове градње, и темеље храма. Један симпатични „чоколадни“ момак, бивши маринац преквалификован у новинара, дошао је на Банстол, да из прве руке сазна какву то цркву Срби подижу и каква је улога Владимира Путина у томе, то јест колико су „руски прсти“ умешани у све то... Испричао сам му све потанко, и оно што није питао и што, можда, није хтео да чује: како је злочиначка алијанса, на челу са његовом државом, убила једну лепу земљу на Балкану, а све злочине приписала мом народу. Како смо, обeзглављени, обескућени, опљачкани и осрамоћени, немоћни да истерамо правду, а решени да преживимо, одлучили да направимо своју малу црквицу да нас окупи, да нас чува, да прича

12

нашу причу вековима...и да се у њој молимо за бољу будућност наше деце... А све је почело једноставно, управо од деце. За двадесетак година настајања Банстола, насеља на размеђи три општине (Сремских Карловаца, Инђије и Ирига,) где се настанило неколико хиљада протерних Срба из свих крајева, рађају се деца. Избегличке деце пуно, а нигде игралишта, љуљашке, тобогана... Једног дана окупи се нас десетак и одлучисмо да покренемо акцију прикупљања прилога да купимо један заједнички плац и деци уредимо игралиште. Да би то ишло лакше, рекосмо: „Хајде да покренемо акцију да се на том плацу подигне и једна мала богомоља. Да нам то буде први симбол насеља, и да је посветимо свим страдалим и несталим Крајишницима, па ће људи лакше дати“.И посласмо свог изасланика код владике сремског Василија да тражи благослов за подизање цркве. Кад је то чуо владика дође код нас. „Децо, ми ћемо купити тај плац и уступити га вами на коришћење“, рекао је владика окупљеном народу. И тако то крене.

Srpski Krajevi br.12

Владика купи плац, али и за подизање цркве треба пара. Деси се да је те године, Србија после две деценије прећуткиквања злочиначког прогона и погрома народа Крајине одлучила да на државном нивоу обележи 20. годишњицу „Олује“. Пошто је на челу одбора за обележавање тог неславног датума био председник државе Томислав Николић, рекосмо: „Ај да од њега

затражимо помоћ.“ Посласмо писмо Председнику са молбом да буде ктитор те мале црквебрвнаре, а у новинама освану наслов „Николућу, подигни ЦРКВУОПТУЖНИЦУ“. Идеја је била да то буде антипод „Цркви покајници“, коју је у Тополи подигао Милош Обреновић, на месту где је, по његовом налогу, убијен вожд Карађорђе. Тамо Милош убио кума, а онамо ОНО убијало наш народ... Мала црква, која неће пуно коштати, али са великом МИСИЈОМ. Архитекта Илија Протић, коме се допао наслов из новина, без динара нам изради идејни пројекат, по угледу на руске цркве брвнаре. После натезања са његовим кабинетом дође некако председник Николић на Банстол тог 4. августа, кад се обележавала 20. годишљица од злочиначке „Олује“ и на темељима будуће цркве одржа упечатљив говор. Између осталог, рече да ће та мала црква по значају бити једнака храму Светог Саве на Врачару! И даде прилог за цркву – чек на 250.000 динара. С оним што смо још добили од добрих људи некако би се скрпило за темељчић, али је и за ту малу цркву требало знатно више. Шта даље? Ко је већи и моћнији од председника државе, а хоће помоћи? Коме је још у свету стало

до православних богомоља? Паде ми на памет како да у причу уплетемо Путина. Написах једно писмо и уз благослов чортановачког попа Предрага Хајдуковића, са меморандумом црквене општине, посласмо га руској амбасади у Београд. У писму смо молили да нам нека руска компанија поклони један шлепер балвана од четинара руских тајги од које ћемо ми подићи своју црквицу. Ако помоћ стигне и ко год од Руса буде донатор те грађе, нагласили смо, за насе ће то бити „Путинова црква.“ Тако је прича о „Путиновом храму“ на Светој српској гори отишла у свет. Од брвнаре се, у међувремено одустало. Израђен је пројекат по угледу на руску цркву Светог Николаја у Софији, којој је звона даривао лично руски цар Николај други. И кренуло је: црква се увелико зида, донација за звона је стигла од породице Драгичевић из Аустралије, Милена Чанковић из Швајцарске је на Банстолу подигла споменик страдалим Крајишницима... Стиже помоћ од Срба из Србије, али и из Америке, Канаде, Аустралије...

-Није ово руска црква и не подиже је Путин. Ово је НАША црква. Зидају је Срби, а Путиново име је требало да нам помогне да се за њу

чује..., - покушавао сам да објасним америчком новинару у цивилу.

-Па, јел делује?, био је сумњичав мистер „Обамка“.

-Да не делује не би ти био овдеодговорио сам му. Повео сам господина до Крушедола и показао му где Срби чувају мошти светице Мајке Ангелине, албанске принцезе, говорио му о нашим егзодусима, о томе да је од турског зулума у великој сеоби Срба под Чарнојевићем 1690. године у ове крајеве дошло 185.000 Срба, а да је цивилизована Европа на крају 20. века дозволола протеривање 250.000 Срба за неколико дана... Њега је интересовало хоћемо ли признати Косово, хоћемо ли ући у Нато, какав је наш однос према Русији и Трампу, да ли је Вучић нови Тито...? Од обећаног текста у „Вашингтон посту“, „Њујорк тајмсу“ или неком другом звучном гласнику, о банстолској цркви и заједници, за сада нема ништа. И не треба. Данас је 4. август, дан Благе Марије, 22. годишњица од злочиначког погрома. Владика сремски Василије на Банстолу служи парастос страдалима. Окупљају се Срби, жале за страдалима али и славе славу новог храма. Сваке године биће их све више. Где има Крајишника биће и Крајине. Бранко Симоновић

Srpski Krajevi br.12

13

ИНФО u

центар

d r u ` e w a

Промоција часописа „Српски крајеви”

VUKOVAR SRPSKO @ILI[TE Боже, при доласку, какаве су све мисли прожимале патриотске груди?! Тамо гдје се вријеме мјери другачијим мјерним јединицама од часа, закорачисмо у одисеју љубави и надања.

П

озвани од стране директора културног центра и осталих српских институција, божјом вољом обрели смо се за католички Дан мртвих, њихове Све свете 2017. Године, у ломном и трагично савршеном граду Вуковару. Боже, при доласку, какаве су све мисли прожимале патриотске груди?! Тамо гдје се вријеме мјери другачијим мјерним јединицама од часа, закорачисмо у одисеју љубави и надања. Од међаша разграничења, пут према демолираном граду, око кога борба никад неће, канда, утихнути, бивао је искрпљен ко царева долама послије боја за очување трона. Сам прилаз, саобраћајнице према заморчету више су него савремене и без замјерке. Топло средиште очувања српске бакље (читај Српски културни центар) издефинисано је кроз трибине, излозбе, представљања, часопис ,,Извор‘‘, окриљено Вјећем српских општина, даје импулс Светосавцима, да ,,није све пропало, кад пропало све је‘‘. Изузетно прихваћени, пред препуном салом представљени су часопис ,,Српски крајеви‘‘, и ,,Савез крајишких удружења‘‘. Уводничар

14

је био, директор установе Срђан Секулић, момак на мјесту, смјеран и истрајан да са помоћницима оснажи пламен у сложеној средини. У пригодном амбијенту први се обратио главни уредник ,,Српских крајева‘‘ Славиша Рујевић. Објашњавајући идеју, концепцију, замисао и пласман новине. Потом је детаљније образложила потребу, визије и поговор издања уредница Ранка Срдић Милић. На крају, уз постављање питања, констатације и интерактивност вече је добила једнодушни карактер. На брзину су се гости стопили с домаћом публиком. Било је приватних питања, кад су слушаоци чули поријекло промотера. Свидјела им се идеја о организовању Срба, кроз културна достигнућа, без политике, завјера

Srpski Krajevi br.12

и сплетки. Исказали су дивљење за рад и часописа и ,,Савеза Крајишника‘‘. По завршетку, иако је вече била познојесења, прошетали смо улицама турбулентних токова историје. Док смо на другом полувремену у ресторану ,,Морнар‘‘- ћириличним натписом, побоље упознали стање Срба у два града- Вуковар и Бели Манастир и 6 општина- Трпиња, Маркушица, Ердут, Борово, Негославци, Шодоловци и Јагодњак. Стиче се утисак да наша мањина полако а посигурно стаје на ноге, брани достојно и унапређује своја права. Гости су отишли с убјеђењем да су посјетом посадили још један чемпрес у рукавцу Вуке, за будућа покољења. Ранка Срдић Милић

инфо

u d r u ` e w a

ЦЕНТАР

САВЕЗ КРАЈИШКИХ УДРУЖЕЊА

PREDSTAVQENA KWIGA

„DIVERZIJA NA TUZLANSKOM TRGU »KAPIJA«” У организцији Савеза крајишких удружења у Новом Саду је представљена књига "Диверзија на тузланском тргу `Капија`", аутора генерал-потпуковника у пензији Илије Бранковића, која свједочи о томе да некадашњи генерал Војске Републике Српске Новак Ђукић није одговоран за наводни ратни злочин на Тузланској капији 1995. године.

У

препуном амфитеатру СПЕНС-а, аутор је, на почетку, рекао да су све експертизе домаћих и иностраних експерата доказале да никаква топовска, нити било која друга артиљеријска граната није испаљена са положаја ВРС, нити је то уопште било могуће. Бранковић је додао да су људи на Тргу капија страдали од подметнуте експлозивне направе или више њих синхроно везаних, те да дотле није могла да допре никаква граната јер је то математички било неизводљиво, а све то је у књизи показано и потврђено фотографијама. Ова тврдња је доказана експертизом, а о томе постоји и документарни филм. “Сад то признају и њихови људи, а они су то и раније знали. Јављају се и неки други људи, који су ту

били. Они свједоче да су на Трг капија довозили мртве људе са разних ратишта, а сахрањивани су као жртве масакра. Због тога се данас буне њихови пријатељи и комшије. Значи све се зна, само што смо ми покривени лажима, чији је циљ не само сваљивање кривице на Ђукића, него и цели српски народ. Томе се на све начине морамо одупрети”, каже Бранковић и истиче важност писања да би будуће генерације знале праву истину о протеклом рату. На промоцији су, поред аутора, о књизи говорили и чланови тима Ђукићеве одбране, генерал-мајор у пензији Видосав Ковачевић, генерал потпуковник Петар Шкрбић, стручњак за борбу против тероризма Џевад Галијашевић, адвокат Милорад Константиновић и Ранка Срдић Милић. Галијашевић је изразио подршку генералу Ђукићу, кога је правосуђе

БиХ без икаквих доказа осудило својвремено на 20 година затвора и истакао да је масакр на тузланском Тргу капија био терористички акт, политички и геополитички мотивисан, који је видио у више случајева у БиХ, а као примјер навео злочин у сарајевској Улици Васе Мискина, затим «Маркале један» и «Маркале два». “Све се сводило на то да се злочин подметне Србима и да се за то онда оптужи сав српски народ”, рекао је Галијашевић и додао да је опште познато који народ је склон жртвовању својих припадника и оваквом виду тероризма. Према његовим ријечима, ова књига није само одбрана генерала Ђукића, него и оптужница против правих злочинаца, одговорних за масакр на тузланском тргу, који ће кад тад одговарати јер овакав злочин не застаријева. Ријечи захвалности генерала Ђукића окупљенима и тиму одбране на крају промоције прочитала је Ранка Срдић Милић, предсједница Савеза крајишких удружења - Савеза Крајишника. Поред Савеза Крајишника, промоција књиге “Диверзија на тузланском тргу `Капија`”, организована је у сарадњи са Републичким центром за истраживање рата, ратних злочина и тражења несталих лица, Фондацијом “Правда за генерала Новака Ђукића” и Медија центром “Одбрана”.

Srpski Krajevi br.12

15

I z

S r p s k e

SRP S KA N A S A J M U KWIGA

Република Српска је и ове године имала запажен наступ на 62. Међународном београдском сајму књига.

Р

епрезентативни наступ Републике Српске на овом сајму отворио је, на посебно приређеној свечаности, министар Просвјете и културе Дане Малешевић, а прва промоција била је представљање првог тома Енциклопедије Републике Српске, за коју је четири дана потом Академија наука и умјетности Републике Српске добила награду Најбољи издавач из дијаспоре и региона. Био је ово девети организовани наступ Републике Српске на међународном београдском сајму, девета прилика да се публика упозна с новим издањима издавача из Бањалуке, Сарајева, Приједора, Требиња, Бијељине... На штанду Републике Српске и у сајамским салама ове године је на 43 промоције представљено је 70 књига, шест часописа и три зборника. Овогодишњи наступ Републике Српске на најпознатијем сајму књига у овом дијелу свијета

16

био је у знаку 250. годишњице Филипа Вишњића, једног од најзначајнијих Вукових пјевача и пјесника, рођеног на Мајевици, у селу Горња Трнова. Уз Вишњића, на штанду је, као и у претходне двије године, доминирала графичка игра ћириличних слова чиме је и по трећи пут одаслана порука о никад пречој потреби за свесрпским јединством и саборношћу у увјерењу да само тако можемо да његујемо и сачувамо српско писмо, српску традицију и културноисторијску посебност, свој српски

Srpski Krajevi br.12

идентитет, лични и народни. На штанду Републике Српске био је, у сајамски четвртак у 18 сати, седми Књижевни сусрет пјесника из Србије, Српске, Црне Горе и расејања, а наступила су и два пјесника из Србима пријатељских земаља: Јерменије и Русије. Своје стихове у славу слободе и православља говорило је 58 пјесника. Свих седам дана овогодишњег београдског сајма књига посјетиоци су могли да виде изложбу „На пергаменту душе“ – поезија и фреске Светислава Мандића, коју је у организацији Народне и универзитетске библиотеке приредила Вања Шмуља. Светислав Мандић је био фрескописац и пјесник. Као сликар конзерватор Завода за заштиту и научно проучавање споменика културе, за Галерију фресака је радио копије фресака из Сопоћана, Студенице, Градца, Ариља, Рамаће, Дечана и Милешеве. Оставио је за собом обимом невелико, али по умјетничким и духовним вриједностима своје поезије ипак значајно дјело.

I z

S r p s k e

УДРУЖЕЊЕ КРАЈИШНИКА, БИЈЕЉИНА

ORGANIZOV A N O P O T V RD I T I VLA S N I [ T V O ...да се јаве у Катастре општина у којима посједују имовину да се не би нихова имовина отуђила у корист државе БИХ...

У

дружење Крајишника из Бијељине је 17.11.2017. године одржало Састанак са преко 20так Удружења грађана из Регије (БиХ, Хрватска, Србија), заједно са представницима Влада Републике Српске и Србије, на тему заштите српске имовине у БиХ. На састанку су представници Геодетске Управе Републике Српске дали потребне информације о новој успостави Катастра у БиХ. Наиме, земљишње књиге су урађене још у доба АустроУгарске а велики дио имовине није преписан у земљишним књигама са оца на сина због високих такси. Такође, стотине хиљада Срба је колонизовано или протјерано са подручја Федерације БиХ а остали су власници некретнина. Зато је упућен апел свим српским Удружењима да обавјесте што више наших грађана да се јаве у Катастре општина у којима посједују имовину да се не би нихова имовина отуђила у корист државе БИХ. Општински судови преко својих Земљишнокњижних канцеларија објављују огласе у којима позивају власнике који имају некретнине у одређеним катастарским општинама да пријаве своја права на некретнине (земљиште, објекте) у року од 60 дана сматрајући да су сви упознати и да ће се јавити. У случају да се власници некретнина не јаве у року од 60 дана од објаве огласа постоји опасност да надлежни суд укњижи као власника државу или појединце

који своје право на некретнину доказују путем одржаја-државине (стварно држање некретнина у посједу 10 односно 20 година) или путем лажних уговора o купопродаји. Због тога је важно да стварни власници, у року од 60 дана од објаве огласа, пријаве своја права на некретнима у Земљишнокњижној канцеларији надлежног суда подношењем захтјева и доказа о власништву (овјерена копија уговора о купородаји, рјешења о наслеђивању и сл.) На састанку је узет примјер Огласа у општини Бихаћ за катастарску јединицу Рипач-Лoхово, Притока, Краље, Муслић село, Папари, Бакшаиш и Голубић, гдје се јавно позивају сви власници некретнина да, до 9. јануара 2018. године, пријаве своје непокретности. Наглашава се да је пописом из 1991. године, на територији Западне БиХ, већинска српска имовина, преко 8000 квадратних километара, на којем је живјело преко 120 000 српског становништва.

Дакле, постоји велика опасност да читаво ово подручје, као и друга подручја у Федерацији БиХ, због необавјештености и неодазивања власника Срба, може промјенити власништво, преношењем власничких права са Срба на општинe, кантонe или Федерацију БиХ или појединце бошњачке и хрватске националности. С обзиром, на насталу ситуацију, формиран је Одбор за заштиту српске имовине у БиХ, који има за задатак да у сарадњи са надлежним институцијама помогне нашим Србима око легализације њихове имовине у БиХ. Конкретне мјере ће Одбор да донесе до краја године. На крају је још једном упућен апел свим Удружењима да обавјештавају грађане да се морају јавити у Катастре ради легализације своје имовине. Смиљка Кнежевић

Srpski Krajevi br.12

17

I z

S r p s k e

Мркоњић Град

DAN SJE]AWA NA @RTVE 13 ZAPADNOKRAJI[KIH OP[TINA 10. октобра 2017. године обиљежене 22. године од стравичног злочина, за који нико још није одговарао.

У

јесен 1995. године, агресијом удружених јединица Хрватских оружаних снага, ХВО и тзв. Армије БиХ са територије Западне крајине (Рипач, Петровац, Дрвар, Грахово, Гламоч, Кључ, Сански Мост, Мркоњић Град, Шипово, Србобран, Јајце, Купрес и Крупа на Уни) протјерано је 120.000, а убијено 1664 војника и цивила. Достојно, на двије локације одржава се Помен, у капели Светог Марка на гробљу-мјесту стратишта и на Тргу српске војске, поред централног споменика Борцима одбрамбено - отаџбинског рата. Потом су изложбом ,,страдања у Мркоњићу‘‘ у Дому културе и филмом ,,Окупација у 117 слика‘‘, призори и дужна сјећања употпуњени. Ове године, схватајући важност и размјеру нациналне трагедије, помену је присуствовао и највећи државни врх Републике Српске. У вјечности туге и бола смјењивале су се делегације, полажући вјенце мучеништва и незаборава. Док су породице жртава чиниле непрегледну поворку саосјећаја и по козна који пут корачале неутјешене. Од предсједника државе Милорада Додика, преко Пресједништва Скупштине РС, министра за рад и борачко-инвалидску

18

заштиту Миленка Савановића, Борачке организације Српске, представника 13 западнокрајишких општина, представника Борачких организација 13 западнокрајишких општина, начелнице Мркоњић Града Дивне Аничић, Борачке организације Мркоњић Града, Удружења логораша, несталих и заробљених до Удружења Савеза Крајишника из Новог Сада. Код централног споменика услиједило је обраћање званичника. Тих дана атмосфера је разгњевила породице жртава и представнике званичних институција изрицањем ослобађајуће пресуде Насеру Орићу сребреничком крвнику.

Srpski Krajevi br.12

Сви говори су ишли у очајничком смјеру двојних стандарда, у којима свијет прави искривљену слику и од џелата праведнике. А српска страна, без јаке подршке, остаје осујећена, понижена, ненамирена. Предсједник Додик је, рекао ,,Да је у јесен 1995. била класична агресија‘‘. Обрушивши се на тужилаштво БИХ, противнике Републике Српске и њихове сателите у редовима свог народа. Најавивши тражење правде и уважавање жртава из реда српског народа. Изразио је и дивљење за повратике и похвалио одважан наставак живота. Дирљив говор, уносећи лична осјећања, је подарила начелница

I z

Мркоњић Града, Дивна Аничић. Која је отворила и изложбу у Културном центру, чији је отац један од жртава дивљања зла хорди по Мркоњићу за вријеме окупације. Најавивши тужбу против починиоца. Министар за рад, и борачкоинвалидску заштиту Миленко Савановић, је у домену свог ресора бритко истакао благ однос оних што се питају према жртвама војног и цивилног становништва западнокрајишких општина и изразио наду да ће се гледиште залагањем БОРС-а измјенити у будућности. Позивајући на

јединство политичких партија и организација у Српској. Најпотресније обраћање, а то је за очекивати, је изнио предсједник Предсједништва Борачке организације Републике Српске Душко Милетић. Оштро критикујући немар судских органа БиХ и пристрасност, селективну правду и удовољавање миљеницима глобалиста. Јако завапивши да ни чињенице ни необориви докази не вриједе. Али се са тражењем правде за српске мученике неће стати, то је борачка дужност најсветија. Почевши и завршивши излагање лајтмотивом

Добој

IZLO@BA KALIGRAFIJE „SLIKA I RE^, TRADICIJA I INTERPRETACIJA” У Умјетничкој галерији добојског Центра за културу и образовање 14. децембра је свечано отворена изложба калиграфије „Слика и реч, традиција и интерпретација”, Душана Мишића из Шапца. Говорећи о љепоти калиграфије, Мишић је рекао да је на њега велики утисак оставила прва

страна Мирослављевог јеванђеља када је први пут видио. “Данашње генерације путују по свету и диве се другим културама, а не знају за своју. Ја се трудим да их упознам и приближим нашој култури да би схватили шта ми то у ствари поседујемо”, додао је Мишић. Он је навео да му је за израду калиграфије мањег формата по-

S r p s k e

истине ,,политика рат почиње и завршава‘‘. Напоменути треба, и стално спомињати, да је из масовне гробнице ексхумирано 181 тјело српских жртава, а на подручју Мркоњић Града још у више мањих гробница пронађено 176 лица. Стиче се утисак у реалној јавности, да је овај масовни злочин запостављен и недовољно наглашен. Што је дужност свих нас у будућности, а посебно потомака западнокрајишке регије. Ранка Срдић Милић

требно од петнаест до мјесец дана рада, те да од материјала користи пергамент, мастило, перо и позлату. Мишић је појаснио да су на пергаменту калиграфски исписане молитве, на начин и у маниру како су у средњем вијеку дијацикалиграфи преписивали старе књиге. Мишићу је ово друга самостална изложба из области калиграфије. Душан Мишић је након завршене Школе примијењених умјетности у Шапцу дипломирао фрескопис на Академији Српске православне цркве за умјетност и конзервацију.

Srpski Krajevi br.12

19

S

j

e

}

a

w

a

Тома Максимовић

VELIKAN BOROVA

У

плејаду многобројних заборављених српских великана који су имали изузетно запажену улогу у јавном животу између два светска рата, свакако улази Тома Максимовић. Дефинитивно, за њега се може рећи да је дао душу Батиној фабрици обуће у Борову. Поред тога што је имао запажену улогу као први човек фабрике, Максимовић је био способан и на пољу политике, а истакнуту улогу имао је у вихору Другог светског рата, када је на препоруку ђенерала Милана Недића преузео челно место Комесаријата за избеглице. Ипак, како то бива, по неком неписаном правилу, такви људи бивају бачени на маргину. И његов живот након доласка комунистичких власти више није имао цену, а по томе, рад и труд на хуманитарном плану, за нове властодршце био је небитан. Тома Максимовић рођен је 19. марта 1895. године у Брчком, у једној трговачкој породици. Након атентата на аустроугарског престолонаследника Франца Фердинанда, на Видовдан

20

1914. године у Сарајеву, међу осумњиченим присталицама тајне организације „Млада Босна“ био је и Тома Максимовић. Након рата постаје службеник у фабрици шпиритуса у свом родном граду, а директор те фабрике био је Томин старији брат Стеван. Управо, захваљујући свом брату, који је на једном путовању у Чехословачку, упознао службеника из фабрике гуме и обуће „Бата“, у Брчком је отворена трговина ове фабрике на чијем се челу нашао Тома Максимовић. Увидевши његове способности, Урош Грбић, повереник Батине фабрике за Краљевину СХС, убрзо га је поставио за свог сарадника. Године 1925. послан је на школовање у Чехословачку, у школу индустријалца Томаша Бате, на његов лични позив. Захваљујући својим изузетним организационим способностима, убрзо је током школовања, задобио поверење челних људи фабрике који га 1932. године постављају за руководиоца изградње фабрике обуће у Борову, а потом и за директора исте. Максимовићева жеља била је да отвори фабрику у Брчком, али

Srpski Krajevi br.12

су власници земљишта крај Саве на којем је планирана изградња фабрике, преценили своје њиве. Тада на сцену ступа властелинство Српске православне цркве Даљско добро и нуди бесплатно своје земљиште које се налазило између Борова и Вуковара, на дунавској кривини. Понуда је прихваћена, а у марту 1931. године почела је градња фабрике која је три године касније и отворена. У то време, Југословенски комбинат „Бата“, настао у атару Борова, на земљи Даљског добра Српске Православне Цркве, постаје главни покретач привредног развоја овога краја. Тих година Борово поново добија статус општине, створено је и радничко насеље (данашње Борово насеље) које је било у склопу Борова. Какав је углед имао Тома Максимовић потврђује и податак да је његова листа на општинским изборима, 17. новембра 1936. године, освојила свих 18 мандата, а он постао председник општине Борово. За председника Српског привредног друштва „Привредник“, највеће српске хуманитарне

S организације, постављен је након смрти његовог оснивача, Владимира Матијевића. Нажалост, вихор Другог светског рата прекинуо је развој не само Борова и фабрике, него и целог овог краја, а живот Томе Максимовића одвео у другом смеру. Са избијањем Другог светског рата, готово сви високо квалификовани радници и руководећи кадар, због националних и политичких разлога, нису наставили рад у фабрици „Бата“, а међу њима се нашао и Тома Максимовић, који је ухапшен и пребачен у усташки затвор у Загребу. Тамо је остао три месеца, а након пуштања одлази у Београд. Из Београда, уз одобрење немачких војних власти одлази у Злин, где му је предложено да за време рата буде директор „Батине“ фабрике обуће у Швајцарској. У моменту када је могао уживати у свом послу и мирно радити у неутралној Швајцарској, Максимовић одлучује да се врати у Србију захваћену вртлогом рата. Ценећи његов патриотизам и организационе способности, ђенерал Милан Недић поставља га на чело комесаријата за избеглице у влади Србије, средином октобра 1941. године. Један од услова које је поставио да прихвати ову функцију, јесте тај, да се политика не меша у рад комесаријата, што је Недић и испоштовао. Потпуно посвећен задатку који је добио, Максимовић развија успешну активност у прихватању и збрињавању преко пола милиона српских избеглица из Хрватске, Босне и Херцеговине, Македоније и Косова и Метохије. Посебну пажњу посветио је избегличкој српској деци за коју је обезбедио да за време рата изучи разне занате. Нова власт ухапсила га је само четири дана након ослобођења Београда, 24. октобра 1944. године. Војни суд осудио га је на казну од четири године, означен је као „народни непријатељ“. Казну је издржавао у Пожаревачком затвору, а годину дана касније је

помилован и пуштен на слободу. Међутим, поново је ухапшен у фебруару 1946. године због тзв. „присне сарадње са немачким окупационим снагама“ и осуђен на пет година затвора, а ту казну издржавао је у Сремској Митровици. Након изласка из митровачког казамата прихвата понуду владе БиХ да преузме бригу о трговини на велико у овој републици. Ипак, и из Босне бива протеран, након две и по године, због оптужбе да је он главни кривац што је дошло до пораста цена. У Београду се запошљава у спољно – трговинском предузећу „Балканија“ где је радио као хонорарац. И одатле је убрзо отпуштен јер по нечијим критеријума није могуће да као, наводни државни непријатељ, ради у спољњој трговини. Из Београда одлази у Словенију где је ангажован на оснивању фабрике обуће „Планика“. Захваљујући добрим пословним везама и изузетном искуству, успео је да обезбеди успешан рад ове фабрике. Умро је у Београду, 18. фебруара 1958. у 63. години живота. Био је ожењен Властом са којом је имао синове Томислава и Стевана. Залагањем Милована Вујовића, пензионисаног професора из Новог Сада основан је Фонд за помоћ Србима „Тома Максимовић“ 1993. године у Новом Саду, који је наставио стопама човека чије име носи и помогао хиљадама

j

e

}

a

w

протераних Срба са својих огњишта. Тома Максимовић је рехабилитован одлуком Окружног суда у Новом Саду 2008. године. Траг о његовој хуманости постоји и у књизи „Ефемерис“ Дејана Медаковића, где писац описује изразите патриотске, али и организаторске способности Томе Максимовића. Колико нам је познато само једна улица, у београдском насељу Врачар, носи његово име и више ни у једном граду у Србији. Када је Хрватска у питању, овде је његово име изостављено чак и на званичној интернет презентацији фабрике Борово доо, која је, такорећи, наследник Батине фабрике којој је Тома Максимовић дао целог себе. У једном извештају српској влади Милана Недића, Максимовић је укратко описао свој циљ и значај његове мисије у време рата. Нажалост, његова улога у рату није вреднована на прави начин зато што није припадао идеологији нове власти. Да је био у њиховим редовима вероватно би постао народни херој, а овако је означен као народни непријатељ. Ипак, време је учинило своје. Кажу да и данас на његову бисту на Новом гробљу у Београду неко оставља свеже цвеће. То је минимум наше захвалности према његовом лику и делу. Срђан Секулић

Srpski Krajevi br.12

21

a

u d r u ИНФО центар

` e w a

Удружење „Гламочко коло“

VE^E GLAMO^ANA У хотелу Нови Сад 10. новембра 2017. у организацији Удружења „Гламочко коло“ одржано је још једно дружење Гламочана и пријатеља.

Т

радиционално, како и доликује правим домаћинима, уз погачу, со и ракију, госте су дочекали чланови Удружења – предсједник Милош Радумило, проф. Др Ковиљко Ловре, Ранка Срдић Милић, Миле Ерцег ...

Поред Гламочана који живе у Новом Саду и околини, пристигли су и представници Општине Гламоч, представници Удружења Гламочана из Бања Луке, затим представници покрајинске и градске власти, братска удружења из Савеза Крајишника и други гости и пријатењи Гламочана. Као и ранијих година, побринули су се домаћини да ово вече буде проткано обичајима и традицијом овог краја. Незаобилазно је било

22

„Гламочко глуво коло“ које су извели чланови КУД-а „Свети Сава“ из Каћа у аутентичним народним ношњама, чиме је и почео културно – умјетнички програм. Звуци гусала Владе Руње, глас српске пјесникиње Ранке Срдић Милић и крајишка пјесма групе „Језеро“ разгалише срца, окријепише душу и покренуше емоције и сјећања. Заиста је све било у духу завичаја, па су такве биле и поруке које смо чули од говорника испреплетене овим културно - умјетничким програмом. Предсједник Удружења Милош Радумило се захвалио свим присутнима и онима који су помогли у организацији. Нагласивши да „човјек без поријекла је биће без благослова“, позвао је Гламочане и пријатеље да се прикључе Удружењу „Гламочко коло“ како би дјелили „судбину и задовољство припадања“. Присутне су још поздравили др Небојша Кузмановић замјеник покрајинског секретара за културу, Александар Петро-

Srpski Krajevi br.12

вић помоћник Градоначелника Новог Сада, Никола Толимир предсједник удружења из Бања Луке, генерал Нинковић и Борис Лукајић помоћник начелника Гламоча. Својим емотивним обраћањем, али и самом чињеницом да је дошао из Гламоча само за ову прилику, Лукајић је изазвао одушевљење међу присутнима и показао да је оно обострано. За забавни дио програма, својим цјеловечерњим наступом, побринули су се крајишка група „Звуци Виторога“ и пјевачица Весна. Они су употпунили ово заиста предивно вече пуно емоција, успомена, завичајности ...

инфо

u d r u ` e w a

ЦЕНТАР

Завичајно удружење Срба Доњовакуфљана

VAKUFSKO VE^E I OBNOVA HRAMA средини у којој данас готово да и нема Срба, протеклих двадесетак година српска црква није ни имала свог свештеника, него је била у надлежности Парохије бугојанске. Сада у овом храму службује свештеник Миладин Самарџић који је одмах по доласку у Доњи Вакуф почео његово обнављање, па се ускоро очекује успјешан завршетак радова на цркви и око ње.

Ресторан Рибарац у Новом Саду

З

авичајно удружење Срба Доњовакуфљана из Новог Сада се од свог оснивања бави његовањем и чувањем културе, традиције и обичаја српског народа који води поријекло из области око Доњег Вакуфа у Федерацији БиХ. Од активности удружења треба посебно истаћи организован одлазак у завичај за Велику Госпојину (28.август) када се обиљежава и Храмовна Слава у Доњем Вакуфу. На тај дан се скупе земљаци са свих страна а у највећем броју из Градишке, Новог Сада, Жабља, Бања Луке, Бијељине и других градова. Ове године је Удружење и кумовало на овај велики православни празник а и један аутобус са њиховим члановима и пријатељима је, том приликом, отишао у завичај како би обишли своја огњишта и гробове предака. Сваке године, првог викенда у новембру, у Новом Саду се прави велико завичајно-вакуфско вече. Поред богатог културног

и забавног програма, прошле и ове године је ово вече обиљежено и једним племенитим дјелом а то је прикупљање средстава за обнову Храма Успења Пресвете Богородице у Доњем Вакуфу. Завичајно удружење Срба Доњовакуфљана је поносно на све земљаке и пријатеље који су донирали значајна средства за ове намјене а резултати су већ видљиви. Овај храм је саграђен далеке 1888. године. Одолио је зубу времена и преживио буран период протеклог рата, чији је крај дочекао са мањим оштећењима. У Црква Успења Пресвете Богородице у Доњем Вакуфу

Srpski Krajevi br.12

23

Dijaspora

ИНФО

Пола века Фолклорне групе „Опленац“ из Чикага

IGROM I PESMOM „PRO[ETALI” KROZ SRBIJU Ф

олклорна група „Опленац“ која делује при храму Светог Јована Крститеља у чикашком насељу Белвуд у суботу 11. новембра 2017. године обелижила је пола века постојања. Јубилеј је обележен целовечерњим концертом на коме су чланови ове фолклорне групе, од најмлађих до ветерана, играма и песмом „прошетали“ кроз Србију. Тако су посетиоци у препуној сали могли да уживају у играма са Косова, играма из Шумадије, Врања, Лесковца, Влашким и играма из Западне Србије, Никшића, Срема и другим. Требамо да будемо срећни што наша деца чувају све оно што су нам оставили преци. Трудимо се да у овој земљи будемо најбољи амбасадори нашег народа, да туђе поштујемо, а са својим да се поносимо. Неопходно је да нове генерације које узрастају у Америци кроз своју цркву и веру граде нове мостове. Овде, далеко од Завичаја, учимо нашу децу нашем језику и историји са жељом да тако сачувају своје корене. Циљ

оснивања фолклорних група при црквама овде у дијаспори је да наши млади нараштаји уче одакле су, ко су, да чувају своје обичаје, али и да стичу нова пријатељства. Једино на тај начин ћемо се овде одржати, поручио је старешина храма Свети Јован Крститељ из Белвуда Саво Босанац. Честитке за јубилеј владикe Средњезападноамеричког Лонгина пренео је игуман манастира Нова Грачаница Серафим Балтић који је предводио и чин освећења славског колача. Више од 17 година кореограф Фолклорне групе „Опленац“ је

Светлана Алексић. До доласка у Америку она је била члан КУД-а „Абрашевић“из Ваљева. Преносећи деци један од најлепших делова српске традиције испуњавале су ми душу и душе генерација које сам учила. Наступамо, путујемо, склапамо пријатељства и успомене за цео живот, нагласила је она. Фолклорна група Црквеношколске општине „Светог Јована Крситеља“ из Белвуда крај Чикага окупља више од 100 чланова, од најмлађих, предшколског узраста, па до ветерана. Она је место где се млади окупљају и друже, рекао је председник Друштва Саша Иванковић који је изнео кратак преглед педесетогодишње историје ове фолклорне групе набрајајући бројна места где су гостовали. Он је захвалио свима који су помогли рад Друшва, а најзаслужнијима је уручио захвалнице. Међу њима је био и Љубинко Шпегар водитељ програма јубиларног коцнерта и дугогодишњи председник „Опленца“. С. Данчуо

24

Srpski Krajevi br.12

инфо

u d r u ` e w a

ЦЕНТАР

JUBILARNI 15. FESTIVAL KRAJI[KI BISERI Под мотом „15 година квалитета“, у Пландишту је одржан Јубиларни 15. Фестивал „Крајишки бисери“. Такмичиле су се 22 изворне певачке групе из Србије и региона, уз рекордан број младих група певача. Најуспешнија је била Женска певачка група Академског друштва „Нови Београд“ - Високе туристичке школе из Новог Београда.

П

од мотом „15 година квалитета“, у Пландишту је, 8. октобра 2017. године, одржан Јубиларни 15. Фестивал „Крајишки бисери“. Прилику да се натпевавају у изворним крајишким песмама добиле су 22 изворне певачке групе из Србије и региона које су прошле селекцију, уз рекордан број младих група певача. фестивалско вече почело је свечаним дефилеом певачких група кроз центар Пландишта. Дефиле је завршен изласком група на главну сцену, где су програм отворили сви учесници заједно песмом „Нема

раја без роднога краја“, која је химна Фестивала „Крајишки бисери“. У име организатора, поздравну беседу одржао је Никола Везмар, председник Завичајног удружења Крајишника „Никола Тесла“. Програмска концепција фестивала састојала се из два дела: такмичарског и ревијалног. У такмичарском делу свака група представила се са по једном изворном песмом. Овај део програма пратио је стручни жири у трочланом саставу: Марија Вуковић, дипломирани етномузиколог и музички уредник на Радију Београд, Добривоје Павлица, доајен личког и крајишког певања и професор др

Димитрије Големовић, шеф катедре за етномузикологију на Факултету музичке уметности у Београду, који је уједно био и председник жирија. Њихов задатак био је да вреднују и оцене наступе певачких група. Након такмичарског дела програма, жири се повукао да сумира утиске и сабере коначне оцене. За то време, групе су се представиле са по још једном песмом у ревијалном делу. Као специјални гости у ревијалном делу наступила су и два фолклорна ансамбла: Културно умјетничко друштво „Зора“ из Силаша и Културно уметничко друштво „Батајница“ из Батајнице. По оцени жирија, титулу

Srpski Krajevi br.12

25

u d r u ИНФО центар

` e w a Учесници Јубиларног 15. фестивала „Крајишки бисери“ - Пландиште 2017

победника Јубиларног петнаестог фестивала „Крајишки бисери“ понела је Женска певачка група Академског друштва „Нови Београд“ - Високе туристичке школе из Новог Београда. Друго место освојила је Мушка певачка група КУД „Батајница“ из Батајнице, док је треће место припало Банијској женској певачкој групи КУД „Пригревица“ из Пригревице. Три првопласиране групе награђене су престижним наградама: златним, сребрним, односно бронзаним симболом фестивала, великом дипломом за певачку групу, а сваки члан групе добио је по малу диплому и личку капу са извезеним симболом фестивала. За изузетан допринос очувању културе и обичаја Срба Крајишника, сви учесници фестивала награђени су пригодним поклонима и признањима. Никола Везмар

26

Ансамбл „Ликоси“ - Нови Сад Певачка група „Филигран“ - Културни центар Зрењанина Зрењанин Крајишка група „Плитвице“ - Завичајно удружење „Дане и Мане“ - Београд Женска пjевачка група „Банија“ - Завичајно удружење Банијаца, потомака и пријатеља Баније - Београд Пјевачка група „Жегар живи“ - Удружење етно уметника Крајине - Петроварадин Мушка певачка група „Петрова гора“ - Кљајићево Личка женска певачка група КУД „Пригревица“ – Пригревица Пјевачка група „Звуци завичаја“ – Инђија Пјевачка група „Унац“ - Дрвар Женска певачка група Академског друштва „Нови Београд“ - Високе туристичке школе - Нови Београд Пјевачка група „Синови Крајине“ - КУД „Младост“ Будисава Певачка група КУД „Ђока Павловић“ – Београд Женска певачка група КУД „Батајница“ – Батајница Мушка пјевачка група КУД „Крајина“ – Београд Мушка банијска певачка група КУД „Пригревица“ – Пригревица Женска певачка група Академског друштва за неговање музике „Гусле“ - Кикинда Мушка изворна група „Фочаци“ - КУД „Славко Гајин“ – Војка Пјевачка група „Ћиро - Личка Калдрма - Дрвар“ – Батајница Женска пјевачка група КУД „Завичај - Банија“ – Мајур (Шабац) Крајишка група „Дар завичаја“ – Младеново Банијска женкса певачка група КУД „Пригревица“ – Пригревица Мушка певачка група КУД „Батајница“ – Батајница Специјални гости у ревијалном програму: Фолклорни ансамбл Културно умјетничког друштва „Зора“ – Силаш Фолклорни ансамбл Културно уметничког друштва „Батајница“ – Батајница

Srpski Krajevi br.12

I z

S r p s k e

Запис о селу Граци у Републици Српској

NOSTALGIJA SVE JA^A М

ало је у животу оних, који још памте вријеме када су у Горњим и Доњим Грацима петролејке заувијек отишле у пензију. Петролејке су отишле, а стигли (редосљед није битан) струја, вода, асфалт... Тада су се широм отворила врата за вртоглави развој овог села на обронцима Димитора. Чинило се да док дланом о длан, Граци постадоше једно од најразвијенијих села мркоњићке општине. Изникоше нове, велелепне куће као печурке послије кише, а црвени кровови мамили су задивљене погледе сваког путника намјерника. Живот је просто бујао. За Грачане није важила крилатица „село хвали, а у граду живи”. Није било потребе, јер је грачански стандард већ био надмашио градски. Могли су ови вриједни горштаци чиме да се похвале. Посебно су имали разлога током седме и осме деценије прошлог вијека, које се без претјеривања могу назвати „златним добом” развоја овог

села. Граци својом равницом, благим брдашцадима, и питомим долинама, узораним њивама, покошеним ливадама, домаћински одњегованим воћњацима и свим оним што створише тежачке руке неодољиво подсјећају на љепоту Шумадије. Вични пољопривредним пословима и користећи климатске благодети Грачани су предњачили у производњи кромпира, пшенице, јечма, зоби, хељде. Без обзира што су се и тада многи отиснули на привремени рад у иностранство, а други хљеб зарађивали у мркоњићким предузећима углавном су остајали вјерни родним огњиштима и бризи за домаћинством. Било је тешко наћи нешто боље од онога што им је ту на дохват руке, и што су вриједним радом стекли. Тако на већ пожутјелим страницама „Мркоњићких новина” из 1977. године остаде забиљежен податак о производњи кромпира у селу Граци. Подаци су штури, али много говоре. Наиме, остаде записано да је преко педесет домаћинстава из овог мјеста имало принос кромпира по 100 м.с., а преко 50 м.с. њих седамдесетак.

О тим готово идиличним временима остадоше само успомене. Последња ратна дешавања, пословична небрига друштва за развој села промијенише стање из темеља, па и Грачани „окренуше ћурак наопако”. Мјештани почеше све више и више одлазити. Привремени рад у иностранству постаде трајни, а Грачани направише куће далеко од села из којег су поникли и одведоше породице. Само малобројни остадоше вјерни родној кући. У Грацима остаде и љепота, која просто мами да се врати и која би сигурно привукла велики број туриста ако би се на прави начин у свијету приказале љепоте овога краја. Безброј је призора у Грацима од чије љепоте просто застаје дах, као и овај, који је у тренуцима надахнућа фотоапаратом забиљежила просвјетна радница Марија Рожић, родом из овог мјеста. Без обзира на све израженију носталгију за родним огњиштима засад се Грачани ријетко враћају гдје су поникли. Живко Ђуза

Srpski Krajevi br.12

27

Srpski

krajevi

Наше путовање када смо заробљени

...Ишли смо један километар. Руси пјешаци иђу според нами кад се ми сташмо обзирати. Не прекида се колона иђе и већ и козаци стигоше и според нас и пред нас...

„...Тако је било око десет сати. Ми гледамо иза оне ограде. Један овицир постројава Русе. Нешто јим одржа говор; они се разиђоше. Једна партија нами на капију дође. Излази напоље. Ми Босанци како смо били ближе капији ми први изађошмо. Сада нас постројавају и броје. Има и понеки овицир међу нами. Кад неки поручник, бијо је Јевреј, угледа једнок наредника, дође предањга како чојек стоји на десном крилу,он му нешто по швапски стаде мунђати па за шамар пљус и с једне и с друге стране, да му је крив што је заробљен. Ми се сви намрштили и онај козачки овицир маше главом, а то је био наредник Херцеговац зва се Чаваљуга.

Oдма Руси одвојише, овицире оћераше од нас. Кад нас избројише Руси прилазе и командују: “на право шаго марш пошли.“ То је било око једанаајст сати, љетни дан, година шта знаш. У нашем друштву сата неког у некога је било, али они Руси увече узели. Ишли смо један километар. Руси пјешаци иђу според нами кад се ми сташмо обзирати. Не прекида се колона иђе и већ и козаци стигоше и според нас и пред нас. И тако се путује. Ишли смо све до мрака и морасмо на два мјеста одморити по 15 минута и пошто се ништа

28

још не добива већ и ноћ увати. Има једно село десно од нас, није далеко може бити једно два километра. Све то чудо устави се на том пољу, има срећом близу и нека шума. Док се разкомотисмо, неки лете у село, неки ушуму, ни козаци ни пјешаци главе не окрећу. Поче кава да се кува, шта ко има тај нешто једе, ко нема тај одма лјеже уморан и спава .Док су неки легли ону свану. Козаци појаше коње и у село пролетеше и гуне њи десетак, они Пољака. Како смо лежали по ледини неко шињел бацијо подасе, неко се покријо, кад су Руси завикали дижи се. Пођемо тако. Сваки заогрно и иђе, нема ни строја ни реда, иђе како ко море и с ким оће. Кад је било око девет сати велика врућина, виде Руси да је незгодно. Неко шињел мето преко рамена, неко носи огрнут, они нас уставише и да савијемо шињеле што прије. Тако је и било, ми савијемо ко војска права и пођешмо. Кад ја погледа Томела Бикић врти се око свок шињела и не мере да га савије и моли да му помогнем. Ја спушћа мој шињел крај себе док његов сави. Погледа крај себе кад мог шињела нема. Ко јадни , ко жалосни, ко зна кога зграби. Ту иде осам хиљада људи док неки Марко Тркуља, ми га звали Лавоња: “Мучите о том не говорите, биће довече шињела и за бацање“. Тако је било и нисам

Srpski Krajevi br.12

ја дочеко ноћ без шињела. Онога дана исто стигошмо до једнога села, може бити да је било дванајст сати.Јесмо ишли брзо и ту нас Руси уставише да се одморимо. Ми све са себе збацишмо и легошмо по ледини, иако смо гладни главно је да са чојек одмори. Али јопет с десне стране пружило се село, а једна група стаде. Поред нас баш исти они Чеси што су код нас копали ровове. Побацаше ранце и шињеле и отрчаше у село. Може бити да смо ту лежали пола сата док Руси завикаше „уставај“. Пођемо. Козаци скочише на коње, свак се диже и пролази крај нас, Ми се не дижемо, не да Лавоња. Они што су разтоварили код нас како који долијеће из села зграби свој ранац и шињел и потрчи за својима.Најпосле оста један ранац и на њему шињел.Лавоња скочи, узе шињел, баци га подаме и рече :„не мичи се“, нико не гледа.Лети једна момчина из села долети до ранца, гледа око себе и виче: “ђе мој мантил“. Ми кажемо: “ ми не знамо, може бити да су га ваши однијели. Он зграби ранац и отрча за њима. Ми скочисмо и ја шињел преко рамена и ајде одма. Поста шала и смијање. Тако Марко мени набави шињел, не дочека ноћи. Тако иђемо цијели дан. Тако увече добили по парче леба и по шест коцки шећера. Tо је била вечера. Јопет ноћ на отвореном пољу, само

Srpski је несрећа чим заспеш оно сване. Чим је зора „уставај“. Пођосмо скоро задњи. Пошли смо не далеко „сорк врсти“ они Пољаци и Чеси чупају крумпијере, једу врешке, исто грашак ђе буде близу пута, они закрате ко овце и беру и једу вршак, а чакшире носи у руци. Проклети Босанци, не би отишо от пута па макар умро, само се њима смијемо и гледамо како чакшире носе у руци, а једу вришак крумпијер и грашак. Нас Босанаца било је три стотине. Бијо неки Јегер баталијун првок босанског пука, и то су већином Сарајлије.Тако око два сата указаше се неке бараке пред нами. Руси вичу: “скори надалеко сат“. Тако је и било. Били смо тако пола километра од барака

уставише и почеше одбрајати стотина по стотина и онда десет по десет, издвоји из десет по двојицу и једном дају једну велику здјелу како они зову „бокан“, други иђе добити један љебац за десет. То је трајало до осам ноћи,али сваког који иђе по љебац њега забиљежи кредом на леђима. Ко иђе на казањ њега не биљеше само један наредник стоји покрај њега се пролази пуним „боканом“. Једнок примјети ђе носи и испречи пут и насмије се и рече „на кушајте да га његов Вранц Јосиф“. А баш то било крај нас ђе ми једемо а ми удри у смиј.Он види да се ми томе смијемо па се и он већма стаде смијати. Ту се тако радило до неко доба ноћи., ту и освану. Док је

ФОНД ЗА ПРУЖАЊЕ ПОМОЋИ ИЗБЕГЛИМ ПРОГНАНИМ И РАСЕЉЕНИМ ЛИЦИМА

11 GODINA FONDA На свечаности која је одржана у Скупштини Војводине обележено је и 11 година од оснивања Фонда за пружање помоћи избеглим, прогнаним и расељеним лицима. Присутнима су се обратили Потпредседник Покрајинске владе Ђорђе Милићевић, секретар Скупштине Војводине Никола

Бањац и директор Фонда Душко Ћутило. На самој прослави, Потпредседник Покрајинске владе Ђорђе Милићевић и директор Фонда за пружање помоћи избеглим, прогнаним и расељеним лицима Душко Ћутило, уручили су уговоре о додели једнократне финансијске помоћи најбољим средњошколцима из избегличких

krajevi

зора забјелела вичу Руси. Пођемо: “уставај“, сваки скаче и постројава се ко с ким воли. Она наша партија Љеванчана никада се не раставља. Па ајде цијели љетни дан, само смо имали у подне један сат одмора. То је већ четврти дан. Руси говоре не далеко. Још двајест врста, петнаејест, никат краја. Већ данас све се поморило. Има већ и који пане и срећа па су козаци остали, па су Руси који нас гоне сустигли. Пођосмо полако. Ноћ се вата.“ (Из записа српског добровољца Илије Шуњке, Врбица, Ливно колонизираног у Сириг 1927. године) Милан Мицић

и расељеничких породица у Војводини. Новчану помоћ у износу од 40 хиљада динара добило је 100 ученика, преко програма који се реализује од 2008. године. Милићевић је изразио задовољство због тога што је данас награђено двоструко више ученика него ранијих година, што, како је навео, говори о томе да је број оних који су те награде заслужили све већи, али и о спремности Покрајинске владе да подржи све који су то својим радом и залагањем заслужили. Он је, честитајући награђеним средњошколцима на успесима постигнутим у досадашњем образовању, казао да је њихов пут до тих успеха тежи од пута њихових вршњака, који су имали срећу да им родитељи не остану без домова, да не напуштају своја огњишта и да њихова деца не расту под сенком несреће коју су доживели. „Због тога су успеси које ви постижете у свом школовању још већи и вреднији поштовања“, поручио је потпредседник Милићевић средњошколцима, уз жељу да остваре своје снове и да, у пословима којима ће се бавити, буду носиоци развоја у срединама у којима живе.

Srpski Krajevi br.12

29

ИНФО u

центар

d r u ` e w a

UDRU@EWE „PETROV^ANI”

Књига даје детаљан и живописан опис сваког насеља у петровачкој општини, говори о поријеклу петровачких породица, поријеклу њихових презимена... Описује воде, привреду и саобраћај, путеве, брда и планине, као и старине сваког насеља. Удружење помаже манифестације које његују културу и традицију Крајине и петровачког краја, као

У

дружење “Петровчани” основано је у Новом Саду, о Светом Луки, 2009.године који је и слава Удружења. Основали су га заљубљеници у свој завичај, Босански Петровац, а формирано је у циљу његовања традиције петровачког краја и чувања успомена на родни крај и људе родом и поријеклом са тог подручја.

Чланови Удружења и њихови пријатељи се окупљају на Сабору Петровчана који је ове године одржан по осми пут. Саборује се, већ традиционално, у Мастер центру Новосадског сајма, где се зна окупити и по 600 Петровчана, њихових пријатеља и гостију. Поред Сабора, Удружење Петровчани организује и Петровачки уранак, на излетишту Андревље на Фрушкој Гори, задње суботе у мају. Док се на Сабору у културно-умјетничком програму присјећамо значајних датума и личности Петровачког краја, на Петровачком уранку се чувају наше традиционалне игре и вјештине, попут бацања камена с рамена и косидбе. И једно и друго окупљање, наравно, не протекну

30

без завичајних народних јела и пића и крајишке пјесме и игара. Удружење “Петровчани” је прошле године, у част 70 година од насељавања Петровчана у Војводину, објавило репринт издање књиге Петра Рађеновића “Села парохије Крњеуше у Босни (код Петровца)” и “Бјелајско поље и Бравско”. Ова књига, први пут је објављена, 1923.односно 1925. године у организацији Српске краљевске академије и под уредништвом њеног дугогодишњег предсједника, академика Јована Цвијића. У њој је, на досад најбољи начин, и најпотпуније описан петровачки крај у антропогеографском смислу.

Srpski Krajevi br.12

сто су Међународна културна манифестација “Кочићеви дани” у Челареву, “Крајишки вишебој” у Банатском Великом Селу итд. Заједно са осталим крајишким Удружењима широм Војводине у оквиру Савеза Крајишника, помаже у организацији и спровођењу манифестације “Дани Српске у Србији”. Пар година уназад се на Сабору награђују најбољи студенти Новосадског универзитета, петровачког поријекла. Све активности Удружење обавља у духу слогана “НЕ ЗАБОРАВИ КО СИ И ОДАКЛЕ СИ - ЗАЈЕДНО ПОБЕДИМО ЗАБОРАВ”

Dijaspora

ИНФО

Прослављена слава

DALEKO OD RODNOG KRAJA MAJEVI^ANI SLAVU SLAVE

У

седмој години постојања, 11. новембра, по четврити пут су чланови Удружења Мајевичана у Швајцарској прославили Крсну Славу свог удружења Св. Великомученика Димитрија – Митровдан. Како и приличи једном српском удружењу, уз присуство свештеника Драгана Стојановића и уз његово одобрење и благослов да се Крсна Слава прослави у суботу 11. новембра, а не 8. када је по календару, чланови овог завичајног удружења су дочекали бројне госте из цијеле Швајцарске. Поред Срба, било је то и гостију из других народа, па чак и двоје Кинеза, али прави домаћини какви су Мајевичани дочекали су све госте са поштовањем. Домаћин славе, бивши предсједник удружења Саво Митровић је заједно са супругом Борком и сином Славеном уложио много труда да све буде савршено организовано, а све наравно не би било тако лако изводиво без мајевичког хотелијера Стојана Стевановића у чијем хотелу Кристал у Зевену (кантон Швиц) је прослављена Слава. За ову прилику

је он лично кувао за све госте, њих око сто и двадесет и нико није био назадвољан. Домаћин Славе за наредну годину је Миле Стевановић са супругом Маријом. Често се чују примједбе да на Крсној Слави није мјесто музици нарочито не бучном трубо-фолку, па су за ову прилику, музичари премда су наступали, били сасвим пристојно тихи да је био могућ и разговор међу гостима, што је ријеткост на српским забавама у Швајцарској. Мајевичани су Срби са планина Мајевице. Премда на Мајевици живе Хрвати и муслимани, само Срби се називају и осјећају Мајевичанима истичући то као неку своју посебност. Један од гостију проф.др. Радовановић је истакао да је поносан што његови Мајевичани далеко од куће чувају своју традицију и посебност. Дошао је у посјету сину Младену, љекару специјалисти који је управо ових дана отворио приватну праксу у Цириху, па је искористио прилику да сретне своје Мајевичане, као и да направи договор са књижевником Миодрагом Лукићем, око објављивања монографије о маје-

вичком говору, што је била и тема његове докторске дисертације. Постојање Удружења Мајевичана у Швајцарској се најбоље примјети у њиховом родном крају. Општина Лопаре која је прије неколико година изгледала као да је осуђена на нестанак полако се буди из летаргије што је примјетно на сваком кораку. Поред свјеже асфалтираних улица, кућа и зграда са обновљеним фасадама, никла је и нова зграда са тридесет и три стана, власништво већ поменутог Стевановића. На другом крају Лопара је мала фабрика за обраду метала „Ђокић метал“, власништво тренутног предсједника Удружења Мајевичана у Швајцарској, Радислава Ђокића. Привреда у Лопарама малим али сигурним корацима креће наприједа, а ни култура није запостављена, јер књижевник Лукић је прије пет година утемељио позориште у Лопарама, а од ове године постоји и позоришни фестивал српске дијаспоре у Лопарама. Наравно ту је и манифестација „Дани дијаспоре“ која се већ пет година за редом одржава у задњој седмици јула када је највећи број Мајевичана на одмору у родном крају. Као и увијек ова манифестација не би била тако успјешна без учешћа „Просвјете“ из Лопара, а задњи дан манифестације увијек прености уживо РТВ БН. Један од чланова управе овог удружења је управо купио земљу на којој ће већ идуће године изградити базен за купање, што значи да ће дио Мајевичана љетни одмор, умјесто у иностранству проводити у родном мјесту јер њихова дјеца ће имати гдје да се освјеже у врелим љетним данима.

Srpski Krajevi br.12

31

Dijaspora

ИНФО

„Ми не жалимо труд да учинимо све, да овде сачувамо свој идентитет, али и да ојачамо родни крај. Обично кажем да удружење има 3500 чланова у Швајцарској јер отрпилике толико Мајевичана живи овде, што наравно није истина, али је истина да већина тих људи помагањем сопствених сродника на Мајевици помаже и родни крај.“ – каже домаћин Славе Саво Митровић.

I z

„Мајевица ће да живи док има Мајевичана па били они на Мајевици или у Швајцарској јер ови људи, сви ми заједно, чувамо колико свој српски толико и мајевички идентитет и спремни смо да даноноћно радимо да Мајевица добије барем прибилижан изглед и квалитет живота какав је овде у Швајцарској“- каже Радислав Ђокић, предсједник удружења и један од најктивнијих

хуманитараца овог удружења. Поред набројаних свој удио у организвању дали су честити мајевички домаћини са својим породицама, Миленко Гашић, Вајко Јанковић, Владо Антић и многи други. Миодраг Лукић

S r p s k e

HOR „TRIBUNIJA” OBIQE@IO 10 GODINA USPJE[NOG RADA

М

јешовити хор „Трибунија” је 15. децембра у Дучићевој сали Музеја Херцеговине одржао годишњи концерт којим је обиљежио и десет година успјешног и плодоносног рада. Под управом Стојанке Гудељ и уз клавирску пратњу Боба Вучура,

Требињци су уживали у богатом репертоару свјетовних и духовних пјесама. Хор је од октобра 2007. године, када је основан, окупио четрдесетак пјевача, изградио препознатљив визуелни идентитет и богат репертоар. Гудељева је истакла да се, осим деценије постојања хора, обиљежава и 125 година хорског пјевања у Требињу. „Учествовали смо на готово свим свечаностима, приредбама и другим јавним наступима у Требињу, источној Херцеговини и у иностранству. Најлакше је било почети, а најтеже се одржати. Уложили смо велики труд и рад. Дружење и путовања држи чланове на окупу”, рекла је Гудељева и изразила наду да ће

се хору придружити још младих чланова. Као солисти наступили су Марија Нинковић, Валентина Машић, Дражен Чучковић и Милисав Сукоњица. Гости концерта су били професори Музичке школе Требиње Јелена Kовачевић, клавир, и Јелена Рајовић, гитара, као и кантаутор Ранко Слијепчевић. Вучур, који је током свих претходних година на клавиру пратио наступе “Трибуније”, подсјећа да је доста чланова оставило печат у хору. “У сјећању остају дивна путовања и наступи. Сви који имају вољу и мисле да знају да пјевају, нека се прикључе хору”, рекао је Вучур, напомињући да недостају мушки гласови.

ЛИКОСИ Д.О.О. ЗА МЕНАЏМЕНТ, ЛОВ, ТРГОВИНУ, НЕКРЕТНИНЕ, ПОСЛОВЕ ЗАШТИТЕ, ОБЕЗБЕЂЕЊЕ, КУЛТУРУ И СПОРТ СВЕТОЗАРА МИЛЕТИЋА 17, NOVI SAD ТЕЛ: +381 21 672 99 15 ФАКС: +381 21 672 99 16 E-MAIL: MILJON@LIKOSI.COM WEB: WWW.CLIKOSI.COM

32

Srpski Krajevi br.12

Dijaspora Вуковар

BRANKOVI DANI Овогодишња 11 културно-духовна манифестација Бранкови дани у Вуковару, посвећена Бранку Радичевићу, одржана је у родној кући Лавослава Ружичке у Вуковару.

У

четири програмска дана, колико је трајала манифестација, вуковарској публици су се представила деца из дечијег вртића „Вуковар 2“ из Вуковара и Борова Насеља, рецитатори Струковне школе Вуковар, Гимназије Вуковар и Техничке школе „Никола Тесла“ из Борова, као и чланови певачке групе „Корени“ из Борова, етно групе „Ђурђевак“ из Боботе, КУД-а „Јован Јовановић Змај“ из Бијелог Брда, школе фолклора „Раковац“ из Раковца, ВСПД „Јавор“ из Вуковара и Друштво српско-грчког пријатељства „Ирида“ из Сремске Митровице. Осим завршног дана, сви програмски садржаји одржавали су се већ традиционално поред храма Преподобне матере Параскеве на Доброј води у Вуковару, месту које је за свог живота често посећивао српски песник Бранко Радичевић, коме је и посвећена ова манифестација. Бранкове дане у Вуковару је још 2007. године

установио и осмислио покојни старешина храма протојерејставрофор Јован Радивојевић. Од тада па до данас, сваке године, одржава се ова значајна и по много чему посебна манифестација, која из године у годину привлачи све већи број посетилаца. Многи од њих су препознали вредност и важност очувања једне овакве манифестације, па су пружајући финансијску подршку допринели континуитету Бранкових дана.

– Све што смо планирали за овогодишње Бранкове дане успели смо и реализовати. Задовољан сам програмским садржајима и одазивом људи, што је знак да смо на добром путу да наставимо даље. Трудимо се да сваки пут доведемо нове госте, а ове године су нам временске прилике биле наклоњене, па смо организовали и интегрисани радни дан за ученике основних школа из Вуковара и Бијелог Брда. Деца су наша нада за бољу будућност. На нама старијима је задатак да им укажемо на неке хришћанске вредности, да с њима делимо радост, јер је и наша вера радосна. У будућности планирамо издати и књигу о Бранковим данима, чију је грађу почео скупљати покојни отац Радивојевић – рекао је организатор, јереј Вукашин Цветојевић. И ове године је за ученике основних и средњих школа који наставу похађају на српском језику и ћириличном писму, расписан литерарни конкурс „Ружица Радичевић“. На конкурс је пристигло пуно квалитетних радова од којих је девет награђено.

ИНФО

Завршни програмски дан Бранкових дана у Вуковару протекао је у знаку грчке музике. Изузетно запажен на-ступ имали су чланови хора одраслих, секције која делује у оквиру Друштва српско - грчког пријатељства „Ирида“ из Сремске Митровице. Пред вуковарском пу-бликом наступали су први пут.

– Наше удружење је основано пре три године. Радимо и развијамо се врло успешно. Осим што негујемо учење грчког језика имамо и друге секције. То су два хора, дечји и одрасли. Путујемо доста по Србији и заправо радимо нешто јединствено, нешто што не ради нико у Србији. Наступали смо и у иностранству, на Међународном фестивалу хорске музике и мјузикла у Солуну у априлу ове године. Изводимо изворну, духовну и модерну српску и грчку музику, а на свом репертоару имамо и руске композиције – казала је председница Удружења српскогрчког пријатељства „Ирида“ из Сремске Митровице, Александра Гаруновић. По професији вероучитељ, Гаруновићева је дуги низ година живела и студирала у Грчкој, али и радила као координатор у програмима са децом, ратном сирочади, избеглицама из Хрватске и Босне и Херцеговине који су у Грчку послани на школовање. На позив епископа сремског Василија, пре 14 година почела је да предаје веронауку у школама.

– У то време бити жена вероучитељ није била честа појава, али данас је све више девојака које се школују за то занимање. Црква је живи организам, једно поље рада које се не зауставља. Док сам радила са децом избеглицама стицала сам рутину, данас је рад са децом у хору рударски посао. То радим из љубави, а кад нешто радите из љубави, мора бити резултата – истакла је Гаруновић. Тијана Шашић/П-портал.нет

Srpski Krajevi br.12

33

ИНФО u

центар

d r u ` e w a

„Коријени” Сомбор

STAPARSKI RUDNIK SRPSKIH NARODNIH PESAMA У уторак 12.децембра у 19 часова у свечаној сали Српске Читаонице одржана је занимљива промоција. Завичајно удружење

I z

Срба «Коријени» из Сомбора представило је својим суграђанима нови зборник „Српске пјеване пјесме у Босни и Херцеговини” аутора Дејана Томића. Овај познати, пореклом Стапарац, живи

у Новом Саду, а већ годинама објављује српске песме и чува их од заборава. Али чува и сећање на њихове писце, композиторе, али и оно што стално у својим књигама истиче - припадност Српском народу. Тако су пред сомборску публику изнедрене у новом руху изворни текстови сада већ однарођених песама. Данас популарна песма „Мујо кује коња по мјесецу” изворно је настала као „Ђорђо коња по мјесецу кује” у XIX веку или „Ај, прошетала Суљагина Фата” се дуго пре ове верзије певала као „Прошетала накићена Мара”. Све ово је изнео на светло дана аутор а пред сомборском публиком извели су Миодраг Миша Близанац и вокални састав Исон из Новог Сада а у пратњи хармоникаша Јована Повића. О раду Дејана Томића и овој новој збирци говорио је књижевник и песник Ненад Грујичић, директор «Бранковиг кола». Бројну публику у Читаоници је испред „Коријена” поздравио Влада Ђурковић, члан управног одбора Српске Читаонице.

S r p s k e

VE^E GUSALA I EPSKE POEZIJE

У

Братунцу је почетком децембра одржано вече гусала и епске поезије, а наступили су чланови Гусларског друштва „Старина Новак” са Пала и њихови гости. Љубитељима древних гусала изабраним одломцима из бројних епских пјесама синоћ су се представили гуслари Душан Пејић, Велимир Шкобо, Драгослав Горанчић, Раденко Марковић, Жељко и Зоран Голубовић, Влајко Работа, Петар Остојић, Новак Боровчанин, Винко Трампић и Бошко Голубовић, док је епске

34

стихове рецитовала Братунчанка Ивана Матић. Пјесма и аплаузи публике смјењивали су се око два часа у биоскопској сали Дома културе. Овом приликом чланови „Старине Новака” представили су и ЦД који су недавно објавили са поемом „Крвава Жепа” аутора Миланка Чобовића, коју је пјевало 11 гуслара из овог друштва. Посвећена је страдању чете српске војске са Пала на почетку посљедњег рата, која је кренула на обезбјеђење војног објекта на Троврху између Хан Пијеска и

Srpski Krajevi br.12

Жепе и наишла на муслиманску засједу. Ово је друго гостовање паљанских гуслара у Братунцу и, како је речено, договорена је сарадња са овдашњим Домом културе да сваке године у децембру организују сличне концерте за љубитеље гусала и епске поезије у овом подрињском градићу.

Адреса: Змај Огњена Вука 2, Нови Сад Телефони: 021 300 37 15; 064 332 46 27; 065 4000 501 E-mail: savezkrajisnika@gmail.com

Клисански пут 167, Нови Сад, тел. 021-2419-400, 021-2320-399 www.tgkomerc-98.co.rs

тел. 069-776-567

suzana_dikic@hotmail.com

Likovna kolonija

PUTEVIMA PREDAKA

www.srpskikrajevi.rs