Путинов храм

Запис о настајању храма „Благе Марије“ на Фрушкој гори, српске „Цркве оптужнице“, будућег светилишта свих прогнаних... O D I Z B E G L I ^ K O G O ^ A J A DO „ PUTINOVOG HRAMA ”

Ствар је отишла толико далеко да је пре два месеца ЦИА /или нека њена млађа сестра незнаног имена/ организовала потрагау за „Путиновим храмом“ на Фрушкој гори! Уз помоћ овдашњих сарадника, наравно, лако су нашли и мене, иницијатора његове градње, и темеље храма.

Један симпатични „чоколадни“ момак, бивши маринац преквалификован у новинара, дошао је на Банстол, да из прве руке сазна какву то цркву Срби подижу и каква је улога Владимира Путина у томе, то јест колико су „руски прсти“ умешани у све то...

Испричао сам му све потанко, и оно што није питао и што, можда, није хтео да чује: како је злочиначка алијанса, на челу са његовом државом, убила једну лепу земљу на Балкану, а све злочине приписала мом народу. Како смо, обeзглављени, обескућени, опљачкани и осрамоћени, немоћни да истерамо правду, а решени да преживимо, одлучили да направимо своју малу црквицу да нас окупи, да нас чува, да прича нашу причу вековима...и да се у њој молимо за бољу будућност наше деце...

А све је почело једноставно, управо од деце.

За двадесетак година настајања Банстола, насеља на размеђи три општине (Сремских Карловаца, Инђије и Ирига,) где се настанило неколико хиљада протерних Срба из свих крајева, рађају се деца. Избегличке деце пуно, а нигде игралишта, љуљашке, тобогана... Једног дана окупи се нас десетак и одлучисмо да покренемо акцију прикупљања прилога да купимо један заједнички плац и деци уредимо игралиште. Да би то ишло лакше, рекосмо: „Хајде да покренемо акцију да се на том плацу подигне и једна мала богомоља. Да нам то буде први симбол насеља, и да је посветимо свим страдалим и несталим Крајишницима, па ће људи лакше дати“.И посласмо свог изасланика код владике сремског Василија да тражи благослов за подизање цркве.

Кад је то чуо владика дође код нас. „Децо, ми ћемо купити тај плац и уступити га вами на коришћење“, рекао је владика окупљеном народу. И тако то крене.

Владика купи плац, али и за подизање цркве треба пара.

Деси се да је те године, Србија после две деценије прећуткиквања злочиначког прогона и погрома народа Крајине одлучила да на државном нивоу обележи 20. годишњицу „Олује“. Пошто је на челу одбора за обележавање тог неславног датума био председник државе Томислав Николић, рекосмо: „Ај да од њега

12

затражимо помоћ.“ Посласмо писмо Председнику са молбом да буде ктитор те мале црквебрвнаре, а у новинама освану наслов „Николућу, подигни ЦРКВУОПТУЖНИЦУ“.

Идеја је била да то буде антипод „Цркви покајници“, коју је у Тополи подигао Милош Обреновић, на месту где је, по његовом налогу, убијен вожд Карађорђе. Тамо Милош убио кума, а онамо ОНО убијало наш народ... Мала црква, која неће пуно коштати, али са великом МИСИЈОМ.

Архитекта Илија Протић, коме се допао наслов из новина, без динара нам изради идејни пројекат, по угледу на руске цркве брвнаре.

После натезања са његовим кабинетом дође некако председник Николић на Банстол тог 4. августа, кад се обележавала 20. годишљица од злочиначке „Олује“ и на темељима будуће цркве одржа упечатљив говор.

Између осталог, рече да ће та мала црква по значају бити једнака храму Светог Саве на Врачару!

И даде прилог за цркву – чек на 250.000 динара. С оним што смо још добили од добрих људи некако би се скрпило за темељчић, али је и за ту малу цркву требало знатно више.

Шта даље? Ко је већи и моћнији од председника државе, а хоће помоћи? Коме је још у свету стало до православних богомоља?

Паде ми на памет како да у причу уплетемо Путина. Написах једно писмо и уз благослов чортановачког попа Предрага Хајдуковића, са меморандумом црквене општине, посласмо га руској амбасади у Београд. У писму смо молили да нам нека руска компанија поклони један шлепер балвана од четинара руских тајги од које ћемо ми подићи своју црквицу. Ако помоћ стигне и ко год од Руса буде донатор те грађе, нагласили смо, за насе ће то бити „Путинова црква.“

Тако је прича о „Путиновом храму“ на Светој српској гори отишла у свет.

Од брвнаре се, у међувремено одустало. Израђен је пројекат по угледу на руску цркву Светог Николаја у Софији, којој је звона даривао лично руски цар Николај други.

И кренуло је: црква се увелико зида, донација за звона је стигла од породице Драгичевић из Аустралије, Милена Чанковић из Швајцарске је на Банстолу подигла споменик страдалим Крајишницима... Стиже помоћ од Срба из Србије, али и из Америке, Канаде, Аустралије... -Није ово руска црква и не подиже је Путин. Ово је НАША црква. Зидају је Срби, а Путиново име је требало да нам помогне да се за њу чује..., - покушавао сам да објасним америчком новинару у цивилу. -Па, јел делује?, био је сумњичав мистер „Обамка“. -Да не делује не би ти био овдеодговорио сам му.

Повео сам господина до Крушедола и показао му где Срби чувају мошти светице Мајке Ангелине, албанске принцезе, говорио му о нашим егзодусима, о томе да је од турског зулума у великој сеоби Срба под Чарнојевићем 1690. године у ове крајеве дошло 185.000 Срба, а да је цивилизована Европа на крају 20. века дозволола протеривање 250.000 Срба за неколико дана...

Њега је интересовало хоћемо ли признати Косово, хоћемо ли ући у Нато, какав је наш однос према Русији и Трампу, да ли је Вучић нови Тито...?

Од обећаног текста у „Вашингтон посту“, „Њујорк тајмсу“ или неком другом звучном гласнику, о банстолској цркви и заједници, за сада нема ништа. И не треба.

Данас је 4. август, дан Благе Марије, 22. годишњица од злочиначког погрома. Владика сремски Василије на Банстолу служи парастос страдалима.

Окупљају се Срби, жале за страдалима али и славе славу новог храма. Сваке године биће их све више. Где има Крајишника

биће и Крајине.

Бранко Симоновић