Великан Борова

VELIKAN BOROVA

Уплејаду многобројних заборављених српских великана који су имали изузетно запажену улогу у јавном животу између два светска рата, свакако улази Тома Максимовић. Дефинитивно, за њега се може рећи да је дао душу Батиној фабрици обуће у Борову. Поред тога што је имао запажену улогу као први човек фабрике, Максимовић је био способан и на пољу политике, а истакнуту улогу имао је у вихору Другог светског рата, када је на препоруку ђенерала Милана Недића преузео челно место Комесаријата за избеглице.

Ипак, како то бива, по неком неписаном правилу, такви људи бивају бачени на маргину. И његов живот након доласка комунистичких власти више није имао цену, а по томе, рад и труд на хуманитарном плану, за нове властодршце био је небитан.

Тома Максимовић рођен је 19. марта 1895. године у Брчком, у једној трговачкој породици. Након атентата на аустроугарског престолонаследника Франца Фердинанда, на Видовдан

1914. године у Сарајеву, међу осумњиченим присталицама тајне организације „Млада Босна“ био је и Тома Максимовић. Након рата постаје службеник у фабрици шпиритуса у свом родном граду, а директор те фабрике био је Томин старији брат Стеван. Управо, захваљујући свом брату, који је на једном путовању у Чехословачку, упознао службеника из фабрике гуме и обуће „Бата“, у Брчком је отворена трговина ове фабрике на чијем се челу нашао Тома Максимовић. Увидевши његове способности, Урош Грбић, повереник Батине фабрике за Краљевину СХС, убрзо га је поставио за свог сарадника.

Године 1925. послан је на школовање у Чехословачку, у школу индустријалца Томаша Бате, на његов лични позив. Захваљујући својим изузетним организационим способностима, убрзо је током школовања, задобио поверење челних људи фабрике који га 1932. године постављају за руководиоца изградње фабрике обуће у Борову, а потом и за директора исте.

Максимовићева жеља била је да отвори фабрику у Брчком, али

су власници земљишта крај Саве на којем је планирана изградња фабрике, преценили своје њиве. Тада на сцену ступа властелинство Српске православне цркве Даљско добро и нуди бесплатно своје земљиште које се налазило између Борова и Вуковара, на дунавској кривини. Понуда је прихваћена, а у марту 1931. године почела је градња фабрике која је три године касније и отворена.

У то време, Југословенски комбинат „Бата“, настао у атару Борова, на земљи Даљског добра Српске Православне Цркве, постаје главни покретач привредног развоја овога краја. Тих година Борово поново добија статус општине, створено је и радничко насеље (данашње Борово насеље) које је било у склопу Борова. Какав је углед имао Тома Максимовић потврђује и податак да је његова листа на општинским изборима, 17. новембра 1936. године, освојила свих 18 мандата, а он постао председник општине Борово.

За председника Српског привредног друштва „Привредник“, највеће српске хуманитарне

20

организације, постављен је након смрти његовог оснивача, Владимира Матијевића. Нажалост, вихор Другог светског рата прекинуо је развој не само Борова и фабрике, него и целог овог краја, а живот Томе Максимовића одвео у другом смеру. Са избијањем Другог светског рата, готово сви високо квалификовани радници и руководећи кадар, због националних и политичких разлога, нису наставили рад у фабрици „Бата“, а међу њима се нашао и Тома Максимовић, који је ухапшен и пребачен у усташки затвор у Загребу. Тамо је остао три месеца, а након пуштања одлази у Београд. Из Београда, уз одобрење немачких војних власти одлази у Злин, где му је предложено да за време рата буде директор „Батине“ фабрике обуће у Швајцарској.

У моменту када је могао уживати у свом послу и мирно радити у неутралној Швајцарској, Максимовић одлучује да се врати у Србију захваћену вртлогом рата. Ценећи његов патриотизам и организационе способности, ђенерал Милан Недић поставља га на чело комесаријата за избеглице у влади Србије, средином октобра 1941. године. Један од услова које је поставио да прихвати ову функцију, јесте тај, да се политика не меша у рад комесаријата, што је Недић и испоштовао. Потпуно посвећен задатку који је добио, Максимовић развија успешну активност у прихватању и збрињавању преко пола милиона српских избеглица из Хрватске, Босне и Херцеговине, Македоније и Косова и Метохије. Посебну пажњу посветио је избегличкој српској деци за коју је обезбедио да за време рата изучи разне занате.

Нова власт ухапсила га је само четири дана након ослобођења Београда, 24. октобра 1944. године. Војни суд осудио га је на казну од четири године, означен је као „народни непријатељ“. Казну је издржавао у Пожаревачком затвору, а годину дана касније је помилован и пуштен на слободу. Међутим, поново је ухапшен у фебруару 1946. године због тзв. „присне сарадње са немачким окупационим снагама“ и осуђен на пет година затвора, а ту казну издржавао је у Сремској Митровици.

Након изласка из митровачког казамата прихвата понуду владе БиХ да преузме бригу о трговини на велико у овој републици. Ипак, и из Босне бива протеран, након две и по године, због оптужбе да је он главни кривац што је дошло до пораста цена. У Београду се запошљава у спољно – трговинском предузећу „Балканија“ где је радио као хонорарац. И одатле је убрзо отпуштен јер по нечијим критеријума није могуће да као, наводни државни непријатељ, ради у спољњој трговини. Из Београда одлази у Словенију где је ангажован на оснивању фабрике обуће „Планика“. Захваљујући добрим пословним везама и изузетном искуству, успео је да обезбеди успешан рад ове фабрике.

Умро је у Београду, 18. фебруара 1958. у 63. години живота. Био је ожењен Властом са којом је имао синове Томислава и Стевана.

Залагањем Милована Вујовића, пензионисаног професора из Новог Сада основан је Фонд за помоћ Србима „Тома Максимовић“ 1993. године у Новом Саду, који је наставио стопама човека чије име носи и помогао хиљадама

протераних Срба са својих огњишта. Тома Максимовић је рехабилитован одлуком Окружног суда у Новом Саду 2008. године. Траг о његовој хуманости постоји и у књизи „Ефемерис“ Дејана Медаковића, где писац описује изразите патриотске, али и организаторске способности Томе Максимовића.

Колико нам је познато само једна улица, у београдском насељу Врачар, носи његово име и више ни у једном граду у Србији. Када је Хрватска у питању, овде је његово име изостављено чак и на званичној интернет презентацији фабрике Борово доо, која је, такорећи, наследник Батине фабрике којој је Тома Максимовић дао целог себе.

У једном извештају српској влади Милана Недића, Максимовић је укратко описао свој циљ и значај његове мисије у време рата. Нажалост, његова улога у рату није вреднована на прави начин зато што није припадао идеологији нове власти. Да је био у њиховим редовима вероватно би постао народни херој, а овако је означен као народни непријатељ. Ипак, време је учинило своје. Кажу да и данас на његову бисту на Новом гробљу у Београду неко оставља свеже цвеће. То је минимум наше захвалности према његовом лику и делу. Срђан Секулић