Манастир Крупа

NEKOLIKE ISTORIJSKE CRTICE O MANASTIRU KRUPA U DALMACIJI

Жегар, место поред кога се налази манастир Крупа налази се близу планинског била Велебита, велике и природне границе између Лике и Далмације, на којој гранична служба у поменутим вековима, па и данас ако би се успоставила, не би могла савршено да функционише.

Манастир Крупа подно Велебита, налази се недалеко од села Жегара, а назив је добио по истоименој речици. Крупа је најстарије православно монашко станиште (управо: обитељ) северне Далмације. Према сачуваној, а записаној традицији у XVIII веку, у Летоиису Симеона Кончаревића, далматинског Епископа, манастир су основали 1317. године избегли калуђери из манастира Крупа који се налази у долини реке Врбас у Босни (данас Епархија бањалучка). Географска регија у којој се налази далматинска Крупа назива се Буковица и представља крашку рељефну целину незнатно удаљену од мора, која у Далмацији представља прелазну зону према дубљем континенталном залеђу Балканског полуострва. Буковица је историјски обухватала на десетине православних села у ширем троуглу између Равних Котара, планине Велебита и града Книна.

На то српско и православно становништво су у свим ратовима против Турака власти Млетачке републике могле да рачунају, ослањавши се на њега врло радо. У западним изворима Србе ових простора називају „Морлацима», „Моровласима» или просто „Власима», али сва њихова култура, језик и обичаји су далеко од оног романског етничког супстрата, иако би представници различитих историјских школа најрадије желели да народ који је дао харамбаше Јанка Митровића, Стојана Јанковића и остале јунаке прикаже некако другачијим и сасвим различитим од Срба. Савремени извештаји млетачке провенијенције, такође, веома рано идентификују становништво велебитског била као припаднике «српске вере», што говори подједнако о

8

њиховом, како верском, тако и етничком идентитету, укључујући и организаицју српске народне аутокефалне цркве. Становници манастира Крупе и околине, по једном опису из 1553. године, јесу «народ српске вере и јеретичке», тј. «sonogentedefedeservianaeterеtica“. (Commissiones et relationes venetae, tomus II, collegit et digessit Simeon Ljubić, Zagrabiae 1877, стр. 254)

У Драгоманском архивском фонду Млетачке републике који се чува у Задарском архиву постоји доста, такозваних „Писама крајишничких», епистоларних извора који сведоче о ћириличкој

преписци османских великаша са границе са поданицима и подложницима провидура у млетачкој Далмацији. Кроз читав XVII и XVIII век, чак и у периодима званичног мира, далматинска међа, „конфин» или тромеђа Аустрије, Млетачке републике и Османског царства Triplex confinuim била је позорница пограничних инцидената. Радило се најчешће о крађи стоке, отмицама људи, пустошењима поља која су, ако се не намири штета, могли бити повод за озбиљније сукобе, па и ратове између великих сила.

Жегар, место поред кога се налази манастир Крупа налази се близу планинског била Велебита, велике и природне границе између Лике и Далмације, на којој гранична служба у поменутим вековима, па и данас ако би се успоставила, не би могла савршено да функционише. Хајдуци и ускоци су веома лако по вододеринама, пресушеним потоцима и превојима могли да се пребацују са једне на другу страну. Тако у једном писму крајишком које је упућено у Задар од стране турских власти око 1680. године читамо да „лупежи Жегарани” кваре мир између „честитога цара стамболског и свијетлог принчипа”, одлазе у Велебит и краду стоку турским поданицима, а праве се невични законима, стојећи на царевој земљи, а радећи заправо у корист принципа и млетачког дужда. Овакво „смућивање Крајине» сведочи о тврдом карактеру Жегарана који су умели да опстану у цивилизацијским сударима Истока и Запада и да упркос суровим физичким, али и суптилнијим културним притисцима остану верни и одани источном хришћанству.

У манастиру Крупа се налази добро очувана ризница у којој су смештени, класификовани и изложени уметнички предмети из богослужбеног живота протеклих векова. Поред старих богослужбених књига, икона, крстова, свештених сасуда, у ризници је изложено и неколико битних докумената: султанових фермана из XVII века, али и докумената који сведоче о животу манастирау познијим столећима која су уследила.

Стару библиотеку у манастиру Крупа инвентарисао је 1958. године, по наводима Љубомира Дурковића-Јакшића, Милан Радека („Српске библиотеке у северној Далмацији”, Гласник СПЦ, бр. 4 (1977), стр. 87-88). Приликом рада са књижним фондом у Крупи тај инвентар нисмо нашли. У односу на описе из осамдесетих година и раније из прошлога века, евидентно је да је рат који је беснео у бившој Југославији утицао лоше и на ону културну баштину која се у Крупи налазила, упркос напорима да се ризница и библиотека сачувају.

Наравно, библиотека обитељи крупске уобличила се и фондовски употпунила у време чувеног архимандрита Герасима Зелића (1752-1828), који је био епископски намесник у Боки Которској, велики борац за српске црквено-народне интересе, путник и књигољубац. Познат је по својој аутобиографији, тротомном Житију, које је доживело низ издања.

Старији записи на књигама из манастира Крупа: 1.На Полууставу (оштећен, без странице са библиографским подацима): „Сију књижицу глагољемују Полуустав подарова Господин Господин Преосвјашчењејши Данил Јакшич епископ карлштадтски, Банији до воде Глине и Лике, Крбави до Звониграда и прочих Господину Господину Преосвјашчењејшему Сименону Кончаревићу архијереју далматинскому, године 1755“. 2.На Акатисту Св. великомученици Варвари (Москва, 1755):

9

„Прислата от Свјатопредтечеви обитељи гомирскија јеромонахом Теофилом Алексичем на службу свјатоуспенској обитељи крупској 1755, декембра 26“.

Својеручни записи Герасима Зелића: 1.На Великом часослову (Венеција, 1784): „Сија књига мње архимандрита Герасима Зелића от манастира Крупи, покупих ју у Цариграду за пара 60, 1785, јуна 25-ог“. „Сија књига греческаја из числа књиг мње Герасима Зелића

архимандрита манастира Крупе, 1794. года у Задру подписах ју исти бреноју рукоју». 2.На грчком Молитвослову(Венеција, 1777): „Сиј Орологион то јест Часослов и Требник на јазицје јелиногреческом мње архимандрита грешнаго Герасима Зелича пострижника Свјатоуспенскаго монастирја Крупи и уроженца далматинскаго в предјели села Жегара и подписах својеју бреноју рукоју в Градје Константиновје, то јест во Цариградје на 25. јануара 1785. љета и купих ју“.

10

3.На Библији (у више томова на црквенословенском језику, крај XVIII века): „Сија из числа књиг Герасима Зелича архимандрита свјатоуспенскаго манастира Крупи подписах своје рукоју в царствујушчем градје Москвје, 1784, јун 15 дан“. 4.На књизи Чин освећена храма који чини архијереј (Москва, 1770): „Чин освјашченија храма свјатоуспенскаго манастира Крупи принесена из Москви со цељу кругом церковних правилних и поучитељних књиг многогрешним тоја обитељи архимандритом Герасимом Зеличем 1790-ог љета, месеца јунија, 16. ден“. 5.На књизи О Тајанственом путудуше (крај XVIII века): „Књига Герасима Зелича архимандрита манастира Крупе потписата в Санкти Петра Бурге 1784. маја, 10 дња, а подарена јему от господина купца Михаила Михаиловича Јаковљева Сабакина в знак искренија јего љубви и благовјества. Подписах ју собственоју бреноју рукоју предреченаго года“.

Радован Пилиповић