NEKOLIKE ISTORIJSKE CRTICE O MANASTIRU KRUPA U DALMACIJI Жегар, место поред кога се налази манастир Крупа налази се близу планинског била Велебита, велике и природне границе између Лике и Далмације, на којој гранична служба у поменутим вековима, па и данас ако би се успоставила, не би могла савршено да функционише.
М
анастир Крупа подно Велебита, налази се недалеко од села Жегара, а назив је добио по истоименој речици. Крупа је најстарије православно монашко станиште (управо: обитељ) северне Далмације. Према сачуваној, а записаној традицији у XVIII веку, у Летоиису Симеона Кончаревића, далматинског Епископа, манастир су основали 1317. године избегли калуђери из манастира Крупа који се налази у долини реке Врбас у Босни (данас Епархија бањалучка). Географска регија у којој се налази далматинска Крупа назива се Буковица и представља крашку рељефну целину незнатно удаљену од мора, која у Далмацији представља прелазну зону према дубљем континенталном залеђу Балканског полуострва. Буковица је историјски обухватала на десетине православних села у ширем троуглу између Равних Котара, планине Велебита и града Книна. На то српско и православно становништво су у свим ратовима против Турака власти Млетачке републике могле да рачунају, ослањавши се на њега врло радо. У западним изворима Србе ових простора називају „Морлацима»,
8
„Моровласима» или просто „Власима», али сва њихова култура, језик и обичаји су далеко од оног романског етничког супстрата, иако би представници различитих историјских школа најрадије желели да народ који је дао харамбаше Јанка Митровића, Стојана Јанковића и остале јунаке прикаже некако другачијим и сасвим различитим од Срба. Савремени извештаји млетачке провенијенције, такође, веома рано идентификују становништво велебитског била као припаднике «српске вере», што говори подједнако о
Srpski Krajevi br.12
њиховом, како верском, тако и етничком идентитету, укључујући и организаицју српске народне аутокефалне цркве. Становници манастира Крупе и околине, по једном опису из 1553. године, јесу «народ српске вере и јеретичке», тј. «sonogentedefedeservianaeterеtica“. (Commissiones et relationes venetae, tomus II, collegit et digessit Simeon Ljubić, Zagrabiae 1877, стр. 254) У Драгоманском архивском фонду Млетачке републике који се чува у Задарском архиву постоји доста, такозваних „Писама крајишничких», епистоларних извора који сведоче о ћириличкој
