Kratko i glasno

PRESING, 2014

STEVAN CARIĆ KRATKO I GLASNO Izdavač Društvo za afirmaciju kulture - Presing, Mladenovac Kontakt presing.org konkursiregiona.net kr.presing@gmail.com Urednik Predrag Milojević Štampa Instant System, Beograd str. 178 / 16 cm. / Tiraž: 100.

Godina izdanja 2014.

ISBN 978-86-6341-056-5

Stevan Carić Kratko i glasno

PRESING, 2014

Copyright © 2014 Stevan Carić

Ključ G-tačka ne postoji, to vam odgovorno tvrdim.

Naglašavam odgovorno. Meni zaista nije u prirodi da iznosim neodgovorne tvrdnje. Mnogi ljudi su skloni da daju neproverne izjave i uopšte ih zbog toga ne grize savest. Neki čak ni nemaju tu neku savest. Ali, ja sam drugačiji, totalno drugačiji od drugih. Moj mentalni sklop, moralna načela i nesalomivi principi prosto mi ne dozvoljavaju da zucnem na određenu temu, a da pri tom ne posedujem adekvatne dokaze za svoj stav. Tri puta merim, jednom sečem – takav sam čovek. Kako god, probao sam nedavno da lociram tu famoznu G-tačku. Zavukao sam ruku duboko u vaginu moje devojke i... ništa. Pronašao sam ključ od kola, ali od svetog grala seksualnog užitka ni traga ni glasa. Mislite da je malo verovatno da se tako nešto dogodi. Zapravo, i za mene je to predstavljalo ogromno iznenađenje, svojevrstan šok, posebno ako se uzme u obzir činjenica da ni ja ni ona ne posedujemo automobil. Štaviše, ja se vozim isključivo gradskim prevozom. Markicu nemam, švercujem se kao i 5

Kratko i glasno svi. Moja devojka, s druge strane, za transport koristi bicikl, rolere i pogo štap. Ove informacije mogu vam se na prvi pogled učiniti krajnje irelevantnim, pa ipak, one su od krucijalnog značaja za dalji tok priče.

Naime, ja nisam glup. Možda sam naivan, pošten i prostodušan, ali nikako nisam glup. Koliko odmah, shvatio sam šta je posredi – bestidnica me je prevarila sa nekim ko ima auto! Možda nisam pedantni detektiv Herkul Poaro ili pronicljiva gospođica Marpl, ali uveren sam da je to jedino logično objašnjenje date misterije. Ne časeći časa, pozvao sam svog najboljeg prijatelja, kuma i prvog komšiju, i podelio sa njim moje sumnje. Pošto pouzdano znam da juče popodne ključa nije bilo, a da se jutros pojavio tamo gde mu mesto nije, više je nego očigledno da se ona povatala sa nekim šmokljanom dok sam bio na poslovnoj večeri. Kazao mi je da to jednostavno nije moguće („Ce n'est pas possible, mon ami“), jer je ona prethodno veče provela u njegovom stanu. Tada mi je postalo jasno da sam bespotrebno brinuo. Zahvalio sam se od srca prijatelju što mi je raspršio sumnje i time me sprečio da nepravedno optužim moju nežnu jarebicu.

Međutim, samo nekoliko dana kasnije, prilikom redovnog pretresa njenog kaputa, pronašao sam tajanstvenu vizitkartu. Asistent brend menadžera, izvesni Ivan Karamtuđedevojkević. U redu, priznajem da sam prezime izmislio, ali zar je to uopšte bitno? Besno sam stezao corpus delicti u mojoj desnoj 6

S tevan Car ić šaci! Istog momenta sam otrčao do kuma u nadi da će znati da me posavetuje šta da preduzmem. Još na ulaznim vratima sam mu gurnuo u ruke kompromitujući plastificirani karton. „Evo... u kaputu njenom... karta... vizit“, govorio sam nepovezano, dok mi se znoj u potocima slivao niz lice. „Kurva!“, prodrao se moj dobri komšija, a zatim rafalno ispalio gomilu vrlo sočnih psovki. Bio sam iskreno zatečen njegovim rekcijom. Uvek je bio miran i odmeren, i ne sećam se kada je poslednji put prevalio kakvu vulgarnu reč preko usana. Možda „jebi se“ i „puši kurac“, ali ništa preterano lascivno. Stoga sam ga sa znatnim interesovanjem smesta upitao zašto je tako burno odreagovao. „Turetov sindrom“, izjavio je ozbiljnim glasom i sve mi potanko objasnio. Izrazio sam zabrinutost da nisam i ja negde pokupio tu nezgodnu boleštinu budući da često psujem poput nadrkanog kočijaša. Grohotom se nasmejao i rekao kako je ubeđen da je sa mnom sve u najboljem redu. „A sa njom?“, upitao sam plačno, pomalo pederski. „Ona... Ona ti je nabila rogove, ljudino...“, prozborio je tiho, moj verni prijatelj, nakon kraće pauze. „D'accord. Je suis un imbécile“, prošaputao sam. „Najbolje je da se suočiš sa njom, da popričate kao dvoje razboritih ljudi, što vi nesporno i jeste“, kazao je staloženo i usput me podsetio da, kada su ovakve stvari u pitanju, krivica u potpunosti leži na ženama, dok su muškarci samo nedužne žrtve njihove opake manipulacije. Odsečno sam klimao glavom dok sam svaku njegovu reč upi7

Kratko i glasno jao kao neupotrebljeni školski sunđer. „Srećan je čovek koji ima pravog prijatelja“, pomislio sam u naletu pesničke inspiracije. Doduše, nisam bio stoprocentno siguran u originalnost pomenute misli.

Nije isključeno da sam je pokupio iz neke reklame za keš kredit... ili deterdžent. Nevažno.

Vratio sam se u stan i zatekao devojku u dnevnom boravku. U međuvremenu je uzvišena boginja, perfidna kraljica tame, završila sa kupanjem u kamiljem mleku i sada je bezbrižno leškarila na udobnoj sofi, ispred televizora. Pre nego što sam otišao u kuhinju, osmotrio sam je sa neskrivenom mržnjom i gađenjem. U stvari, da kojim slučajem nije imala dekolte, ne bih je udostojio ni tog letimičnog pogleda. Par minuta kasnije doneo sam joj kafu i rekao da hitno moramo da razgovaramo. „Stavio si dve kašičice šećera?“, pitala je umornim glasom. „Da, baš kako ti voliš“, spremno sam potvrdio. „Vidiš da gledam seriju“, izjavila je pošto je srknula vreli napitak. Ispratili smo zajedno epizodu do kraja, a potom pogledali zabavnu emisiju kolažnog karaktera i najnovije vesti iz zemlje i sveta. „Dakle?“, procedila je ravnodušno.

Duboko sam udahnuo i konačno joj saopštio da sam sabrao dva i dva, tri i četiri, ni pet ni šest, i da sam došao do neoborivog zaključka da me je prevarila.

Mahao sam ljutito vizit kartom ispred njenog prćastog nosa. Izdahnuo sam. Ona je na to samo slegla ramenima. „Kako si mogla to da mi uradiš?“, pitao sam je. Ona je prevrnula očima, prekrstila ruke, za8

S tevan Car ić bacila kosu pozadi, oblizala gornju usnu, zagrizla donju usnu, podigla obrve i oborila pogled, čime je gotovo istovremeno iskazala dosadu, odbojnost, zainteresovanost, požudu, sumnju, čuđenje i nesigurnost. Barem sam ja to tako protumačio, uz ogradu da se ne razumem najbolje u govor tela, ako izuzmemo šamar i udarac kolenom u mošnice, što su po mom skromnom mišljenju neverbalni signali koji imaju nedvosmislenu poruku. „Šta to on ima, a nemam ja?“, povikao sam u očajanju. „Moraš biti određeniji. Reci mi na koga tačno misliš“, odgovorila je. „Š-šta... kakako... bi-bilo ih je vi-više?“, zamuckivao sam, dok mi je srce zloslutno udaralo i pretilo da iskoči iz grudi. „Uostalom, šta si očekivao? Skupa smo skoro dve godine, a ti mi još uvek nisi pronašao G-tačku!“, rekla je prezrivo i izletela iz stana poput odapete strele.

Skrhan i ponižen pao sam na kolena i zavapio: „Zašto baš ja?“

9

Ogledalo Izašao sam prošle subote u grad sa najboljim prijateljem, kolegom sa posla i njegovom mlađom sestrom (ili starijom, uvek zaboravim), koja nas je tom prilikom odvela u njenu omiljenu kafanu. Po stupanju u pomenuti objekat sumnjivog izgleda, primetili smo da se u njemu nalaze samo dva muškarca. Žena nije bilo, ako zanemarimo atraktivnu medicinsku sestru u toplesu na kalendaru za pretprošlu godinu, okačenom neposredno pored ulaznih vrata. Prvi muškarac (srednjih godina, prosed, neobrijan) sedeo je pogrbljen za šankom, dok je drugi, čiju je dob bilo teže proceniti, spavao ispod jednog od stolova. Spavao ili ležao mrtav, bio sam nakratko u dilemi. Sa olakšanjem sam konstatovao da ipak spava nakon što je par trenutaka kasnije, na silno oduševljenje nas budnih, pustio goluba, što je inače čest eufemizam za flatulenciju, skarednu reč koju uglavnom koriste lekari opšte prakse i načitani ljudi bez socijalnih veština. Pošto smo prestali da se smejemo, smestili smo se za sto koji je bio najudaljeniji od usnulog le11

Kratko i glasno potana, ne bismo li izbegli eventualne buduće nasrtaje na naša prefinjena čula mirisa.

Odmah sam mahnuo tipu za šankom vođen razumnom pretpostavkom da je u pitanju potlačeni radnik ili neugledni vlasnik lokala. On je moj pokušaj uspostavljanja komunikacije propratio gestom koji bi razdražio svaku iole pristojnu i vaspitanu osobu.

Meni je, naravno, bilo sasvim svejedno. Brinulo me je jedino to što ćemo po svemu sudeći ostati uskraćeni za preko potreban alkohol. „Nema baš ljudi večeras“, napokon sam se odvažio da primetim očigledno. „Da, mislim da su baš ovde, pre par dana, upucali nekog lika. Gazdu ili konobara... ili mušteriju... Nisam siguran“, rekao mi je kolega nehajno. „Lupaš koješta!“, brecnula se na njega sestra „Nije bilo nikakvog prangijanja, već su tog lika proboli kopljem. Pisalo je u novinama“, natrljala mu je na nos njegovu neinformisanost. „Da li je preživeo?“, upitao sam, dok mi je jeza prolazila niz vrat. Nisam dobio odgovor, jer je upravo tada u kafanu kročila nepoznata plavokosa lepotica i osvojila nepodeljenu pažnju svih prisutnih.

Halapljivo smo je gutali očima kao raspomamljena masa nedavno oslobođenih seksualnih prestupnika. „Jebote, kakve sise!“, poluglasno je prokomentarisala kolegina sestra (ili možda devojka, uvek ih mešam). „Zašto uvek moram da crvenim zbog tebe?“, prekorio ju je njen brat (ili dečko). Tip za šankom (za koga sam sada verovao da je policajac na tajnom zadatku ili možda kriminalac prerušen u policajca na tajnom 12

S tevan Car ić zadatku) umalo je pao sa nestabilne barske stolice kada je spazio novu gošću. Ona je, pak, ne obraćajući pažnju na radoznale voajere, sela za najmanji od raspoloživih stolova i izvukla iz svoj crne torbe pozamašnu knjigu. „Ovo je devojka za mene!“, izjavio sam samouvereno. „Jadničak. Poremetio je pameću“, rekao je moj drski kolega. Njegova devojka (ili beše drugarica iz obdaništa) se zakikotala, dok je moj najbolji prijatelj tek klimnuo glavom. Prošlo je više od godinu dana otkako je poslednji put progovorio. Pre nego što je potpuno zanemeo umeo je da priča satima bez prestanka. Umirao sam od dosade slušajući njegova besomučna naklapanja o ljudskim pravima, anti-globalizmu, ozonskom omotaču, kiselim kišama, južnoameričkim prašumama i drugim njemu vrlo bliskim temama. Malo je reći da sam odahnuo kada se odlučio na ovaj zavet ćutanja. „Ako joj priđeš, oduvaće te kao precvali maslačak“, besramno me je provocirao kolega. „To ćemo još videti!“, povikao sam uvređeno. Skočio sam sa stolice kao oparen i odlučnim korakom se uputio prema najnovijoj ženi mog života. „Oprosti mi što te uznemiravam. Interesuje me koju knjigu čitaš“, obratio sam joj se krajnje nonšalantno nakon što sam stao nasuprot nje. „Zašto te to interesuje? Da nisi možda šokiran što vidiš privlačnu devojku s knjigom u ruci!

Ubeđen si da su sve lepe žene bez izuzetka glupače!

Ili smatraš da su žene intelektualno inferiorne i da se dobro snalaze isključivo u ulogama poslušnih bedi13

Kratko i glasno nerki i poniznih robinja svemoćnih muškaraca. Ti si okoreli mizoginista, podli fašista, grozna šovinistička svinja!“, sasula mi je sve moje grehe direktno u okamenjenu facu. „Ne... to nije istina... mislim... i moja majka je žena... ja volim svoju majku.“ Bila je to skoro izvesno najgora replika u dugoj i burnoj istoriji ljudskog roda. „Evo, pogledaj, kretenu!“, mrzovoljno je podigla knjigu, okrenula prednju koricu ka meni i ravnodušno me upitala da li sam je čitao. „Drugi pol“, izgovorio sam naslov, “Nisam bio u prilici, ali sam nedavno na prvom programu nabasao na zanimljivu emisiju o carskim pingvinima“, rekao sam pokunjeno. Ona je na to prasnula u smeh i priznala da ništa ne može da je napali kao prostački humor. Zatim mi se obratila na latinskom ili starogrčkom. Budući da ne znam latinski (a do te večeri nisam ni čuo za starogrčki), odgovorio sam joj na tečnom španskom u trećem licu jednine. Konačno, predložila mi je da se kroz pet minuta nađemo u ženskom toaletu kako bismo imali sirovi, divljački seks bez zaštite i lubrikanata.

Vratio sam se za svoj sto i raspoloživo vreme utrošio na zasluženo likovanje. Licemerni gadovi su me slušali otvorenih usta dok sam im od reči do reči prenosio pređašnji razogovor. Izostavio sam jedino njene uvrede, koje su ionako bile od minornog značaja za samu priču. Na njihovim tupavim licima ocrtavala se bolesna zavist. Moj najbolji prijatelj je agresivno škrgutao zubima. Ukoliko ikada progovori 14

S tevan Car ić potvrdiće da smo tog dana postali zakleti neprijatelji. „Lažeš!“, bilo je sve što je ljubomorni kolega smogao snage da kaže. Nacerio sam se pakosno i otišao do toaleta, gde me je uveliko čekala pohotna ljubiteljka književnosti. Snažno sam je obuhvatio rukama i pribio je uz prljavi, išarani zid. U nekontrolisanom naletu strasti i požude razbili smo ogledalo i polomili aparat za sušenje ruku, što nam je u zbiru donelo nekih osamnaest godina nesreće (svakome po devet).

Smeškao sam se zadovoljno dok sam lagano zakopčavao farmerice. Priznajem da mi se raspoloženje donekle pokvarilo kada mi je saopštila da ima sifilis. „Mogla si to ranije da mi spomeneš“, prošaputao sam. „Da, mogla sam“, odgovorila je hladno. „Sada barem imamo nešto zajedničko“, našalio sam se i mangupski joj namignuo. Ona me je bledo pogledala i zakopčala bluzu. „Videću te ponovo, zar ne?“, pitao sam. „Sumnjam.“ Potom je bez glasa obukla kaput, uzela torbu u ruke i izašla iz toaleta. Ipak, dok je nezainteresovano prolazila pored mene uspeo sam da neprimetno, poput prevejanog mađioničara, ubacim moju vizitkartu u levi džep njenog sivog kaputa. „U ponedeljak ću ponovo morati da posetim Instutut za kožne i venerične bolesti“, pomislio sam nakon što sam pokupio i poslednje vidljivo parčence stakla sa poda.

Uvukao sam košulju u farmerice, ispravio ramena i zabrinut napustio mesto zločina.

15

Oglas Ponovo sam zakasnio na posao. Odličan način da se započne nova radna nedelja. Međutim, nije moja krivica. Usrani budilnik nije zvonio. A šta sam i mogao da očekujem kad sam ga dobio na poklon uz kupljeni deterdžent. „Srećan je čovek koji ima pravog prijatelja.“ Ako ikada upoznam nekoga iz te smrdljive kompanije, namlatiću ga kao vola u kupusu. Glava me razvaljuje. Prekomerna upotreba alkohola zna da škodi. U stvari, dovoljno bi bilo da jeftinu brlju zamenim nekim kvalitetnim, gospodskim pićem i više se ne bih budio mamuran. Plan je savršen, fali mi samo lova da ga sprovedem u delo, a do tada sam osuđen na vikend-izlaske u ofucane gradske birtije od kojih su čak i njihovi pohlepni, nezajažljivi vlasnici odavno digli ruke. Ne sećam se skoro ničega što se desilo prošle noći, ali mi se zato subota dobro urezala u pamćenje. Krao sam bogu dane za šankom kad je u kafanu ušla najbolja ženska koju sam video u poslednjih par meseci. Lice anđela, telo porno dive.

Kada tako nešto odvojiš, batice, možeš da kažeš da si 17

Kratko i glasno uspeo u životu. Zajebi ti diplome, funkcije, plakete i slična sranja. Ovo se računa. Da mi je samo znati kako je uspeo da je smuva onaj smotani balavac. Glumi tu nekog perspektivnog japijevca, a iz aviona se vidi da nema kuče za šta da ga ujede. Garant još živi s roditeljima i žica ih za cigarete. „Kevo, daj neki dinar“, kaže neodgovorna lenčuga. „Jesam li ti ja, sine, rodila ruke i noge?“, retorički ga pita nervno rastrojena majka. Dakle, on je dobio žensku, a ja migrenu, pa mi vi posle pričajte o pravdi. Kakva crna pravda!

Dotična se u današnje vreme pojavljuje jedino u holivudskim filmovima i za to uzima basnoslovan honorar. Evo, baš sad mi je stigao prvi poslovni i-mejl ovog čemerenog jutra: „Poštovani, molim Vas da mi u najkraćem mogućem roku dostavite podatke za prvo tromesečje. Srdačan pozdrav, nebitan lik na dnu hijerarhijske lestvice.“ Još je umetnuo i ogavnu crvenu zastavicu da naglasi hitnost poruke. Neće moći, ove noći, malo sutra, ovog jutra. Ajde, dilit. Uvek mogu posle da se vadim da je završila u džanku. „Kažete da ste mi poslali mejl. Ne, nema vašeg cenjenog imena u mom pretrpanom inboksu. Samo da proverim nešto.

Ah, tek mi sada je jasno šta se dogodilo. Program je vašu poruku označio kao nepoželjnu i prosledio je direktno u džank.“ Unapred se veselim tom zabavnom razgovoru. Mogao bih da proverim i privatnu poštu kad već nisam u gužvi. Da vidimo ko me se setio. Opa, drugarica iz srednje me je pronašla na fejsu i šalje poziv za prijateljstvo. Pogledaću fotku u 18

S tevan Car ić punoj veličini... U, jebote, što je propala. Da joj daš metlu verovatno bi poletela. E, školska, školska, tebe vreme nije mazilo. Šta mazilo, svirepo te gazilo. Okej, šta ima još? Sin nedavno tragično preminulog tanzanijskog ministra unutrašnjih poslova traži da otvorim poseban račun u banci na koji bi mogao da prebaci deset miliona američkih dolara, a meni bi pripao jedan milion kao nagrada za velikodušnu pomoć. Ma kakva je ovo podvala, pa ja bez dvadeset posto neću da se zamlaćujem. Pf, upravo mi je u kancelariju ušao diktator, pardon direktor. Otkad tuca svoju mlađanu sekretaricu, kočoperi se ko nadobudni petlić. „Zakasnio si skoro pola sata.“ „Neviđeni je haos u gradu, šefe. Kao da svi idu na posao u ovo doba. He, he.“ „Ne glupiraj se. Doneo sam ti cifre za prošlu sedmicu. Prebaci ih u Eksel.“ „Iz ovih stopa se bacam na posao.“ Okreće se i odlazi bez pozdrava.

Odvratni, debeli gmaz. Da ubacim gomilu brojeva u Eksel, pa to može da uradi i prosečno istrenirani šimpanza. Jesam li ja zato studirao dvanaest godina?

Još se sećam čuvenog kevinog saveta: „Uči sine, uči, da nađeš dobar posao i primaš dobru platu.“ A šta ćemo sad, majko moja mila? Ne zna se šta mi je jadnije: posao ili plata. Mrtva trka. Sad sam se iznervirao.

Stres će me dokusuriti jednog dana. Trenutno ne mogu ništa da radim, potpuno sam nefunkcionalan. A i greh je da čovek rinta na prazan stomak. Pa i mazgu nahrane pre nego što je upregnu. Idem nabrzaka do pekare po burek. Istina, doktor mi je preporučio da 19

Kratko i glasno izbegavam masno, ali i ja sam njemu predložio da odigra dvojku na Arsenal, pa me nije poslušao. Quid pro quo, što bi rekli stari rimljani. Prokleti Arsenal.

Ponovo mi je oborio tiket. Oho, lift je već tu. I prazan je što je najvažnije. Red je bio da i mene sreća posluži. Lagan dodir dugmeta i začas sam u prizemlju.

Nula... nula... nula... pa da li je moguće da dugme ne radi? Jedan... jedan... dva... pet... Ne vredi, ne miče se vražja naprava. Ipak ću morati da se spustim stepenicama. U kakvim uslovima ja radim. Krv, znoj i suze sam prolio za ovu šugavu firmu, a kako mi se to vraća. Da barem imam beneficirani radni staž. Ali, ne.

Ma da bar imam klima uređaj ili stoni fudbal u kancelariji. „Dobro jutro, kolega“ Odakle se ovaj manijak stvorio. „Dobro jutro.“ „Znate li da je lift u kvaru?“ „Da, maločas sam to otkrio.“ „Idete napolje, kolega?“ „Ne, nego su me pozvali iz ljudskih resursa.“ Zini da ti kažem, smrade. Pa gde baš da naletim na njega, najvećeg poltrona u univerzumu. Dok trepnem ima da me odruka kod gmaza. Već mu je prešlo u naviku da mi podmeće noge i zabija nož u leđa. „Lukić odnosi kancelarijski materijal kući.“ „Lukić razgovara sa rodbinom u Drezdenu preko službenog telefona.“ „Lukić je otišao sa posla dva sata ranije.“ Lukić ovo, Lukić ono. Kada će mi se, mamlaz, skinuti sa grbače?

Napokon sam izašao iz omražene zgrade. Sada me samo pešački prelaz deli od zasluženog obroka.

Crveno na semaforu. Uvek crveno.

20

S tevan Car ić „Ubiću te kao zeca, kao ljupkog belog zeku, roknuću te ja na keca, kao baka moga deku.

Ubiću te kao mače, tužnu napuštenu mačku, nemoj samo da mi plačeš, kad na tebe stavim tačku.“ Zeleno. „Ubiću te kao konja, kao razigrano ždrebe, nemoj kukat’ kao šonja, kad te kuršum sjebe.“ Stvarno je zarazna pesmica. Nije je džabe „Čik FM“ proglasio za hit godine. Ah, ništa ne miriše kao sveže pecivo. Pošla mi je voda na usta. Mada je verovatno tome doprinela i ova slatka klinka što radi na kasi.

Jeste da ima koji kilogram viška, ali meni te sitne telesne nesavšenosti nikada nisu smetale. „Meni ćeš, dušo, petsto grama bureka sa mesom i jogurt u čaši.“ Bolje da ljulja nego da žulja, kako to naš narod običava da kaže. „Koliko je to ukupno?“ „Dvesta.“ Siguran sam da je živa vatra u krevetu. „Čini mi se da nemam sitno.“ Za tebe jedino nešto krupno. He, he, kvaran sam za medalju. „Izvolite kusur.“ „Hvala, srce. Vidimo se.“ Još samo da pazarim novine i vraćam se gore. „Zdravo, da li je izašao novi broj »Neosnovanih insinuacija«?“ „Nije, stiže tek sutra.“ „Dobro, onda ću uzeti samo ove.“ Uf, opasno sam tanak s kintom a tek je sredina meseca. Onog dana kada sam podigao kredit za stan stavio sam sebi omču oko vrata. Zeleno.

Dođavola, bivša riba mi ide u susret. Bolje da joj se 21

Kratko i glasno javim. „Ćao.“ Ništa. Apsolutno ništa. Ne mogu da verujem, prošla je kraj mene kao pored turskog groblja. Čitavu večnost smo bili zajedno, trebalo je da se venčamo, a sada se pravi da me ne poznaje. Dvolična ćurka! Nije mi ni najmanje žao što sam je prevario sa koleginicom sa fakulteta. Tada sam je molio za oproštaj, klečao na kolenima, kupio joj buket ruža, džinovsku bombonjeru i štene danske doge, ali nije htela ni da me pogleda. Kakva sam nepromišljena budala bio. Da smo se pomir... „Oh, izvinite.“ „Lukiću, gledaj kuda ideš! Šta uopšte tražiš napolju u radno vreme?“ „Skoknuo sam na časak do pekare, šefe. Creva mi zavijaju, a nisu ič muzikalna. He, he.“ „Lukiću, ti baš svoj posao uzimaš zdravo za gotovo. Znaš li da nam uskoro predstoji daunsajzing? Takvi jebivetri će prvi leteti na ulicu.“ „Eh... vidimo se, šefe.“ Hulja, ološ, zlotvor. Otvoreno mi preti otkazom. Daunsajzing!

Misli da može da me zaplaši, ali tu se grdno prevario.

Pouzdano znam da mu se sprema šut-karta. Gadno se zamerio glavešinama i pitanje je dana kada će ga pozvati na oproštajni razgovor. Ničija nije gorela do zore, somino. Uf, crko sam. Pakleno je teško popeti se stepenicama do četvrtog sprata. Nisam više u cvetu mladosti, naponu snage i tome slično, teško podnosim i lagane fizičke aktivnosti. Jedva sam se dokopao kancelarije. U ova četiri zida sam barem koliko-toliko zaštićen od neprijatnih iznenađenja. Spreman sam da prionem na... klopu. Mm... realno nema boljeg bureka u krugu od sto metara. O čemu li danas pišu novine?

22

S tevan Car ić Ekonomska kriza, političke afere, seksualni skandali, Kurta i Murta... Bolje prvo da pogledam da li mi je izašao oglas. Mladić, ozbiljan gospodin, inostrani penzioner... aha, evo ga: „Momak, 36 godina, atletski građen, fakultetski obrazovan, stalno zaposlen, stambeno obezbeđen, nepopravljivi romantik, traži privlačnu, opuštetnu devojku, do 25 godina, za povremena druženja.“ Lepo, lepo. Čekaj malo... „opušte-t-nu“... uf, zabrljao sam pri kucanju poruke. Nema veze, ioanako su sve devojke opu-štetne. Ha, ha...

Sada mi jedino preostaje da pojačam zvuk melodije na mobilnom telefonu i iščekujem pozive usamljenih, raspomamljenih cura. Marljive studentkinje, anksiozne zbog ispitnih rokova; neiskusne službenice, frustrirane mršavim nadnicama; anoreksične manekenke, pritisnute izopačenim zahtevima modne industrije; mlade udate žene, zapostavljene od strane svojih impotentnih muževa... Neću imati predaha kada nagrnu. Polako, stići ćete sve na red. He, he... „Kolega, samo da vam javim da imamo sastanak sa šefom u pola jedan.“ Jebote, ovaj je ko čupavac iz kutije. Izleti uvek kad mu se najmanje nadaš. „Ovaj... šta si re-kao?“ „Odeljenski sastanak u šefovom ofisu u pola jedan.“ „U redu. Hvala ti.“ U pola jedan?! Taman pre pauze za ručak. Siguran sam da ću izgubiti apetit slušajući silne prekore i grdnje umišljenog despota. U stvari biće dovoljno samo da još jednom vidim njegovu kretensku facu pa da mi se prevrne stomak. Evo, više mi se ni burek ne jede. Doduše, 23

Kratko i glasno verovatno sam se i precenio. Pola tepsije je ipak mnogo. Previše bi bilo čak i za onog mučenika koji radi na gradilištu po deset sati dnevno. Budući da je sastanak tako blizu besmisleno je da započinjem bilo kakav posao. Zavaliću se u naslon stolice i neću misliti ni o čemu. Sklopiću oči tek da ih malo odmorim od surove stvarnosti. Samo malo da ih odmorim... samo malo...

24

Telefon „Ljubavi, stigao sam“, rekao sam po ulasku u stan.

Kako nisam dobio nikakav odgovor odmah sam se uputio ka spavaćoj sobi, pomišljajući na najgore. Tamo sam zatekao bračnu saputnicu, brižnu majku mog trećeg i četvrtog deteta, kako sa blaženim osmehom na licu čita njen omiljeni časopis. Naslovnu stranu su krasile slike popularne pevačice u bikiniju i potpuno nagog uglednog psihijatra uz prigodan tekst ispod: „Da li je i ona završila na njegovom kauču?“ Nakašljao sam se i spustio torbu na pod. „O, tu si.

Kako je bilo na poslu?“, kazala je pošto me je napokon primetila. „Kako bi bilo? Rukovodim gomilom lelemuda i morona koji me svakog dana dovode u predinfarktno stanje.“ „Sjajno.“ „Šta je tu sjajno? Da li si me uopšte čula šta sam rekao?“ „Odlično.“ „Pa ja izgleda pričam zidovima!“, podigao sam glas. „Jao, izvini, medo, ali ovaj članak o istoriji našeg naroda je fenomenalan. Da li si znao da ne postoji nijedan dokaz da Sveti Sava nije bio putnik kroz vreme?“ „Kakva je to idiotarija! Te novine su zaista dno dna!

Da li si primetila da im se svi naslovi završavaju zna25

Kratko i glasno kom pitanja, jer bi u suprotnom bili zatrpani tužbama.“ „Nemoj tako. Možda ne drže previše do istine, ali su zato neverovatno zabavni.“ Odmahnuo sam rukom na tu opasku i odložio sako i kravatu u ormar. „Vaš generalni direktor je gostovao danas u vestima“, obavestila me je razdragana supruga. „O čemu je pričala matora izlapotina? Znaš, svaka mu je zlata vredna“, kazao sam i prasnuo u smeh. „Rekao je da ste zabeležili izvanredne rezultate u prethodnom periodu i postali apsolutni lideri u regionu.“ „Ha, ha, koje bezočne laži. Poslujemo sa ogromnim gubitkom, a u regionu smo lideri isključivo po iznosu dugova.

Moraćemo da otpustimo barem polovinu zaposlenih ne bismo li izbegli katanac.“ „A tebe to kao da raduje. Šta ćemo da radimo ako stvarno doživite krah?“ „Ne brini se, već sam dogovorio prelazak kod naših konkurenata. Ipak, bilo bi fino kada bi me, pre nego što se sve ozvaniči, proglasili za tehnološki višak, pa da uz otkazno pismo dobijem i prigodnu otpremninu.

He, he.“ „Negde sam čula da pacovi prvi napuštaju brod koji tone“, kazala je suzdržano. „Pacovi su veoma inteligentne životinje, draga.“ „Mravi...“ „Mravi nisu preterano bistra stvorenja“, ispravio sam je. „Ne, nisam mislila na to. Pogledaj!“, rekla je i pokazala prstom na nepreglednu kolonu žutih mrava koja je marširala preko prozorskog stakla. „Ne mogu da verujem. Proklete napasti! Pobacali smo svu hranu i po treći put izvršili dezinsekciju celog stana, ali oni su se ponovo pojavili“, prokomentarisao sam sa me26

S tevan Car ić šavinom besa i nemoći. „Trebalo bi da sazoveš kućni savet i da...“, nije uspela da dovrši misao, jer se nenadano oglasilo zvono na ulaznim vratima. „Možda je to Njegovo kraljevsko veličanstvo Mrav XIII došao da proveri da li su se njegovi podanici udobno smestili“, primetio sam zajedljivo. „Pre će biti da je to tvoja ćerka. Javila mi je jutros da će navratiti.“ „A to mi saopštavaš deset sekundi nakon što je stigla.“ „Ne zanovetaj, nego idi da otvoriš vrata.“ Munjevito sam zakopčao košulju i postupio prema zapovesti. „Marija, dušo“, pozdravio sam kćer i zagrlio je. „Zdravo, tata.“ „Izvoli, uđi, ne treba da se izuvaš, daj mi jaknu, obuj papuče kad si se već izula, pridrži jaknu da ti pronađem papuče...“ „U redu je, tata. Ne trebaju mi papuče.“ „Ah, dobro, sedi onda, možeš na trosed ili fotelju, ili da ti donesem stolicu, nije problem, fotelju smo nedavno kupili, bila je na akciji, mada je nismo zato kupili, mislim vodimo računa o novcu, ali...“ Ovu nesuvislu tiradu je prekinula moja ljupka žena koja nam se pridružila u dnevnom boravku: „Ćao, lutko. Kako si?“ „Super“, replicirala je glasom koji je bio u neskladu sa porukom koju je prenosio. „Gde su blizanci?“, upitala je malo živahnije. „Kod babe i dede. Morali smo da ih sklonimo iz stana zbog najezde mrava“, rekoh. „Kakvih mrava?“ „Dosadnih“, dao sam najprecizniji mogući odgovor. „Ima ih na stotine i neuništivi su“, požalila se moja bolja polovina. „Pa šta radite sa tolikim mravima?“ „Igramo šugice i ćorave bake, riziko, monopol i mice.

27

Kratko i glasno Vikendom ih vodimo na izlet u prirodu.“ „Ne slušaj matorog cinika. Da li si gladna ili žedna? Nažalost, imamo jedino dve kesice slanih krekera, mineralnu gaziranu vodu i pola flaše kanadskog viskija.“ „Viskijem podmićujemo mrave da nam ne kradu krekere.

Ha, ha.“ „Čaša obične vode će biti sasvim dovoljna.“ Supruga je otišla do kuhinje, a ja sam se smestio u fotelju. „Da li si se čula s bratom?“, pitao sam. „Zato sam u stvari i došla“, glasno je uzdahnula, pa nastavila „Jutros su ga uhapsili. Pronašli su mu kilogram marihuane u rancu.“ „Mašala!“ „Zašto galamiš? Šta se desilo?“, upitala je supruga izlazeći iz kuhinje. „Mali đilkoš je završio iza rešetaka zbog gandže.“ „Strašno.

Moraš da mu pomogneš.“ „To se podrazumeva. Koliko sutra ću mu odneti boks cigareta i tvoj primerak »Gordosti i predrasude«.“ „Izgleda mi da te ovaj događaj uopšte nije pogodio“, rekla je ćerka rezignirano. „Nije istina. Još kako sam pogođen. Sada ću morati da potražim novog dilera. Ha, ha.“ Da kojim slučajem pogled može da ubije, to bi mi zasigurno bio poslednji štos koji sam izustio u životu.

Momentalno sam se uozbiljio i pokušao da se iskobeljam iz delikatne situacije u koju me je moj britki humor po ko zna koji put uvalio: „Verujte mi da nema razloga za brigu.“ Izvadio sam mobilni telefon iz džepa pantalona i pobegao u spavaću sobu. Ubrzo sam se vratio u dnevni boravak i ponosno objavio: „Sve je sređeno. Provešće noć u pritvoru, ali će ujutru 28

S tevan Car ić biti slobodan kao ptica na grani.“ Hteo sam da dodam „i magarac na travi“, ali sam se u zadnjem času ugrizao za jezik. I ćerka i supruga su se široko osmehnule, što je bio nesumnjiv znak da su ratne sekire zakopane ili bar odložene u stranu. „Sada možemo da otvorimo neke druge teme“, rekla je supruga i diskretno povukla resicu svog desnog uva. „Ah, da... znaš, Marija, nas dvoje već neko vreme želimo da porazgovaramo s tobom“, kazao sam. „O čemu?“, pitala je zbunjeno. „Kako to da sročim... vidi, srećo, ti ćeš sledećeg meseca napunuti dvadeset i... nešto godina.“ „I šest. Dvadeset i šest.“, rekla je pomalo ogorčeno. „Hm... da... ono što želim da kažem... zapravo... ovaj...“ „Čudno nam je to da još uvek nisi imala dečka“, preduhitrila me je supruga. „A zašto vam je to čudno?“ „Kako zašto? Pa ja, recimo, u tvojim godinama skoro da nisam sastavljala noge. Uletalo je bogme i kuso i repato.“ „Ali ti si jedva tri godine starija od mene. Tata, šta ona bulazni?“ „Eh, tada smo još bili u takozvanoj svingerskoj fazi.

Naime, radi se o tome da jedan par želi da...“ „Znam vrlo dobro ko su svingeri. Nema potrebe da mi objašnjavaš“, kazala je hladno. „Bili smo zarobljeni u vihoru strasti“, pravdao sam se. „Ne želim više o tome da slušam!“ „Šteta. Imam nekoliko izvrsnih anegdota iz tog perioda“, kazao sam za sebe, pa se obratio ćerki: „Koliko se sećam ti si bila u prilici da upoznaš Pavloviće. On je akademski slikar, a ona profesorka srpskog jezika i književnosti. Božanstven par. Siro29

Kratko i glasno mašni kao crkveni miševi, ali...“ „Rekla sam ti da ne želim da slušam...“ „Ne, ne, nije o tome reč. Pavlovići imaju sina koji je tvojih godina. Izuzetno pametan i osećajan mladić.“ „Završio je fakultet, radi u banci, obožava da čita ruske klasike...“, nadovezala se supruga. „A nema devojku“, poentirao sam. „Pa ste vas dvoje rešili da nas spojite.“ Potvrdno sam klimnuo glavom, a supruga je produžila da nabraja kvalitete našeg favorita: „On je kulturan i fin, svira akustičnu gitaru, i, što je najvažnije, nije preterano izbirljiv.“ „Šta bi to trebalo da znači?“, uvređeno je upitala ćerka. „Ako pogledamo realno, ti nisi tip devojke za kojom se momci okreću na ulici, zar ne?“ „Šta?!“ „Nemoj nam zameriti. Mi samo želimo da budeš srećna“, odreagovao sam manirom iskusnog mirotvorca. „A po tebi jedino muškarac može da me usreći?“ „Da, ali naravno ne bilo koji. Mora da bude vredan, požrtvovan...“ „Dosta! Ja sam lezbejka! Lezbej-ka! Spavam sa ženama!“, vikala je ćerka crvena u licu. „Polako, Maro, smiri se. Ja sam ti otac i volim te nezavisno od tvog seksualnog opredeljenja. Zaista mi nije bitno s kime odlaziš u krevet.“ „Samo dok nisu Cigani“, upozorila je supruga. „Pa da. Cigani... ili Hrvati“, dodao sam. „Odvratni ste! Vi niste ljudi, vi ste karikature!“, zapenila je. „Nemoj tako...“ „Odlazim!“, skočila je na noge i zgrabila jaknu. Dok je obuvala patike, stajao sam skamenjen i nem. Prenuo sam se tek pošto je snažno zalupila vratima i tužno prošaputao: „Marija, kćeri moja.“ 30

Eksperiment Slobodno vreme je postalo predmet naučnih istraživanja tek u drugoj polovini XX veka. Koliko je poznato, starogrčki filozofi se nisu bavili ispitivanjem slobodnog vremena i njegove strukture, već su se prevashodno posvetili razmišljanjima o prapočetku, zakonima prirode i kosmosa, dualizmu tela i duše, ideje i materije, te smišljanju interesantnih paradoksa (poput onog o Ahilu i kornjači). Ostalo je jedino zabeleženo da je izvesni Aristotel, skeptik iz Sinope (rođen dva veka nakon njegovog čuvenijeg imenjaka) rekao: „Slobodno vreme, šta je to?“ Vekovi su prolazili, a filozofi su uporno izbegavali da se pozabave pojmom slobodnog vremena. Tek negde početkom devetnaestog veka danas anonimni francuski filozof Žan-Pjer Šalon iz Kalea naišao je na zapise pomenutog Aristotela iz Sinope na prašnjavom tavanu trošne kuće svog tragično preminulog dede (zvanična verzija je da se radilo o nesrećnom slučaju, ali se među meštanima proširila glasina da je stradao od ruke nemačkog oficira sa čijom se ženom, 31

Kratko i glasno iz ko zna kakvih pobuda, povremeno sastajao u nepreglednim poljima kukuruza). Mladi i odvažni Šalon je izazvao pravu pometnju, pa zašto ne reći i histeriju, kada je na jednom od uobičajeno dosadnih i beskrajno dugih sastanaka Nezavisne asocijacije francuskih mislilaca (NAFM) iznenada izjavio: „Temps libre, qu’est-ce que c’est?“ Ipak, ubrzo je otkriveno da je njegova dosetka čist plagijat dva milenijuma stare ideje, te je on na hitno sazvanom sastanku proteran iz asocijacije i zabranjeno mu je praktikovanje filozofije na period od dvadeset godina. Tako je Šalon potonuo u zaborav, a slobodno vreme postalo tabu-tema filozofskih diskusija. Srećom, sociolozi (čija je naučna disciplina bila tek u povoju i koji su stoga imali dosta slobodnog vremena) su spremno iskoristili novonastalu situaciju i odbačeno siroče (slobodno vreme, a ne Šalona) primili pod svoje skute. „Slobodno vreme je vreme koje nije provedeno u radu“, glasila je prva, ne baš impresivna, definicija koju je utvrdila za tu namenu specijalno formirana komisija Svetskog udruženja sociologa (SUS). Odmah su se pobunili brojni članovi udruženja zastupajući skroz razložan stav da se vreme utrošeno na zadovoljavanje osnovnih fizioloških potreba i obavljanje uvek iritantnih kućnih poslova nikako ne sme posmatrati kao sastavni deo čovekovog slobodnog vremena. Nakon što su primedbe jednoglasno uvažene na godišnjoj skupštini SUS-a objavljena je nova definicija: „Slobodno vreme 32

S tevan Car ić je vreme koje nije provedeno u radu, zadovoljavanju osnovnih fizioloških potreba i obavljanju vazda iritantnih kućnih poslova.“ Ova definicija je bila opšteprihvaćena sve do oktobra 1919. kada je ugledni italijanski novinar Frančesko Vitali objavio članak u visokotiražnom rimskom nedeljniku pod nazivom: „Da li perete zube u slobodno vreme“ (Vitali se kasnije pravdao da je urednik novina sam smislio naslov i da on uopšte nije imao nameru da pokreće debatu koja će naposletku dovesti do nerazrešivog sukoba među sociolozima). Istog trena, sociolozi su se podelili na one koji su smatrali da održavanje dentalne higijene spada u osnovne fiziološke potrebe, pa se samim tim ne može činiti u slobodno vreme, i one koji nisu redovno prali zube. Sasvim očekivano, samo nekoliko meseci nakon objavljivanja spornog članka osnovano je Novo svetsko udruženje sociologa (NSUS). Članovi SUS-a i NSUS-a su u godinama za nama napisali zastrašujuće veliki broj kvalitetnih radnih papira o slobodnom vremenu i obavili tušta i tma odličnih istraživanja. Većina pomenutih istraživanja ukazuje da ljudi svoje slobodno vreme uglavnom troše na dve (fizički zahtevne) aktivnosti: seks i nasilje. Na trećem mestu se nalaze izlasci sa prijateljima na piće, koji se po nepisanom pravilu završavaju upravo razvratnim seksom i nasumičnim nasiljem.

Mene, iskreno, ne zanima nijedna od te tri globalno popularne aktivnosti, pa slobodno vreme provodim gledajući stare epizode „Zvezdanih staza“ 33

Kratko i glasno (isključivo prva dva serijala) i amaterski se baveći naučnim radom. Nažalost, mnogi stručnjaci nemaju razumevanja za moj naučni rad (indiferentni su što se tiče gledanja „Zvezdanih staza“) i govore da sam šarlatan i nezbrinuti duševni bolesnik. Prema njihovim rečima, izuzetno je teško, gotovo nemoguće, istrenirati mrava da samostalno ili uz pomoć drugih mrava iz njegove kolonije obavlja osnovne računske operacije. Shodno tome, ideja o mravu koji nepogrešivo rešava sisteme diferencijalnih jednačina je najblaže rečeno nebulozna i predstavlja divlju fantaziju poremećenog uma. „Osim toga, koja je svrha tog, unapred osuđenog na propast eksperimenta?“, pitaju se u čudu pomenuti “stručnjaci“. Verujem da i obični ljudi, po prirodi netrpeljivi i skloni predrasudama, smatraju da je moj eksperiment glup i beskoristan. Štaviše, već vidim razjarenu rulju kako viče: „Uludo si protraćio poslednjih deset meseci, dokoni klipane.“ Oni drugi, povučeniji i mirniji, stoje sa strane, odmahuju glavom i kolutaju očima, ali to rade istovremeno tako da izazivaju zbunjenost kod onih koji celu tu nadrealnu scenu posmatraju sa prozora, terasa i krovova okolnih solitera. Moram da priznam da me ne iznenađuju brojne negativne reakcije, uličarsko vređanje i neskriveni podsmeh budući da je zavist, kao što znamo, veoma česta pojava u akademskim krugovima, ali i među zatucanim građanstvom. Iako nisam imao nameru da se upuštam u izlišnu polemiku sa nevaspitanim kritičarima i ne34

S tevan Car ić ukim sumnjičavcima (pametniji popušta, zar ne?), ipak imam neodoljivu potrebu da razjasnim neke stvari. Najpre želim da napomenem da sam apsolutno svestan toga da mravi i generalno insekti ne spadaju u grupu najvisprenijih životinja. Da kojim slučajem postoji škola (ili neki drugi tip obrazovne ustanove) za životinje, mali, vredni mrav sigurno ne bi bio među najboljim đacima i nikome ne bi palo na pamet da ga nazove štreberom, bubalicom ili cvikerašem. Uprkos tome, moguće je da bi zbog svoje sitne i krhke građe svejedno bio izložen prermanentnoj psiho-fizičkoj torturi od strane nezgrapnih, primitivnih siledžija tokom pauza između časova. On bi zato napustio školu, odao se alkoholu i lakim drogama, ali bi i pored toga živeo lagodno zahvaljujući izdašnoj socijalnoj pomoći (pod pretpostavkom da je životinjski sistem socijalne zaštite bolje organizovan od njihovog obrazovnog sistema). Dakle, uzimajući u obzir ograničene sposobnosti učenja mrava (u poređenju sa visokointeligentnim životinjskim vrstama poput delfina, svinja, miševa i ljudi), te njihov relativno kratak životni vek (u poređenju sa dugovečnim životinjama poput kornjača sa Galapagosa, arktičkih kitova i crvenih morskih ježeva), evidentno je da bi eventualni uspeh eksperimenta doveo do korenitih promena u našem odnosu prema drugim živim bićima i otvorio nepregledne mogućnosti saradnje i razmene iskustava sa njima. Naši potomci bi nasledili svet u kome mravi i ljudi zajedničkim snagama reša35

Kratko i glasno vaju komplikovane, ali u isti mah uzbudljive matematičke probleme, svet u kome delfini i miševi rade predano na rešavanju nagomilanih ekoloških problema, psi i mačke, rame uz rame, vode računa o zahuktaloj ekonomiji, a pčele i laste promišljaju o smislu života.

To je vizija budućnosti koja me inspiriše, hrabri i motiviše da istrpim sve spoljne pritiske i da ne odustanem čak i kada naiđem na naizgled nepremostive prepreke. To je svet za koji se po meni vredi boriti.

36

Dar Sve je počelo kada sam za sedmi rođendan dobio na poklon maleni gumeni pendrek i plastične policijske lisice. Isprva sam bio veoma razočaran, pa čak i gnevan, budući da nisam mogao da dokučim svrhu ovih neobičnih predmeta. Nespretno sam ih obrtao sa svih strana sve dok mi otac nije prišao i stavio šaku na rame: „Došlo je vreme da saznaš čime se tvoj tata bavi.“ Govorio je tako odmereno i slikovito, da sam već video sebe kako u žuto-crnoj „bubi“, mom tada omiljenom automobilu, jurim širokim ulicama pokušavajući da sustignem do zuba naoružane kradljivce dijamanata i sprečim ih u njihovoj nameri da sa dragocenim plenom pobegnu iz grada. Opčinjen očevom pričom u narednih par sati uhapsio sam redom sve stolice, stolove, radijatore i lampe u stanu, a uveče i baku i deku, koji su nam došli u posetu ne sluteći da sam uzeo zakon u svoje ruke. Otac se tada toliko smejao da su mu u jednom momentu potekle suze. „Ne pada iver daleko od klade“, kazao je i namignuo mojoj majci. Sutra sam neumorno obigravao oko 37

Kratko i glasno zgrade u potrazi za potencijalnim kriminalnim radnjama. Sasvim obuzet novom igrom preskočio sam ručak i vratio se kući tek za večeru. Dok je majka zabrinuto odmahivala glavom, otac je spokojno izjavio: „Bolje i to nego da sedi kao klada ispred televizora od jutra do mraka.“ Do kraja sedmice otvorio sam čak četiri istrage, a klupko do tada vešto skrivanih zločinačkih poduhvata krenulo je nezadrživo da se odmotava. Međutim, uprkos tome što sam rešavao slučajeve poput vrhunskog profesionalca, ubrzo sam se našao na udaru javnosti. Na vanredno održanoj skupštini stanara zgrade moje volontersko bavljenje poslom policijskog inspektora bilo je jedina tačka dnevnog reda. Prisutni su negodovali, ne toliko zbog toga što sam njihovu decu non-stop odvodio na saslušanja, koliko zbog činjenice da sam im priznanja iznuđivao batinama. Udarao sam ih pendrekom naizmenično po cevanicama i prstima sve dok se ne bi prisetili svojih brojnih zlodela. Na čelo pobunjene mase stala je debela gospođa Konjović, čije je pokvareno derište bilo glavni osumnjičeni u mom najvećem slučaju. „To ludilo mora odmah da prestane.

Mora se stati na put torturi i maltretiranju!“, rekla je uznemirujuće dubokim glasom i dodala „Uostalom, i same optužbe koje taj balavac iznosi su besmislene i iz aviona se vidi da ne piju vodu. Kako bi, na primer, moj sin mogao da opljačka teretni voz na stanici u Lapovu, kada je opšte poznato da je taj deo pruge zatvoren već mesecima, jer je propao tender za na38

S tevan Car ić bavku šina.“ Njen mezimac, koga smo tada od milošte zvali Konj, nedavno je postao savetnik potpredsednika Vlade i kad god ga vidim na televiziji žao mi je što ga nisam duže ili bar raznovrsnije tukao. Po okončanju ovog navrat-nanos organizovanog sastanka, otac me je posadio na koleno i rekao mi: „Um caruje, snaga klade valja!“ „Tata, šta je zapravo ta klada?“, pitao sam zbunjeno. „Neko drvo, deblo, panj, šta ti ja znam“, odgovorio je brzo i potom nastavio. „Suština je u sledećem: Tvoj um je znatno moćnije oružje od bilo kog pendreka, a pribegavanje fizičkoj agresiji je odlika plitkoumnih ništarija. Osim toga, premlaćivanje optuženih i svedoka je najstrože zabranjeno, a ponekad i kažnjivo.“ Očeve reči su mi odzvanjale u ušima i bio sam spreman da... „Izvini, ali zašto mi sve to pričaš?“, prekinuo sam ga. „Molim?“ „Otkako smo ušli u kola ne zaklapaš usta! Da volim da slušam beskrajne besede o detinjstvu i pubertetu još uvek bih živeo sa ženom!“ „Oprostite“, rekao je klinac i pokunjeno oborio pogled, što je bila reakcija koja me je navela da se zapitam da li je moj izliv besa bio na mestu. Mislim da je za njega najbolje da što pre očvrsne, jer život i te kako zna da bude okrutan. Doduše ni izbliza koliko moja kapriciozna supruga. Promenila je bravu i ostavila kofere sa mojim stvarima ispred ulaznih vrata stana, a sve zato što sam na pokeru sa kolegama izgubio zanemarljiv deo zajedničke ušteđevine. Preko telefona sam pokušao da je ubedim da ću novac skoro sigurno povratiti 39

Kratko i glasno već u petak kada igram protiv nekih pacera iz vatrogasne brigade, ali ona ne samo da mi nije poverovala, nego me je i propisno nagrdila. Svestan ozbiljnosti novonastale situacije odlučio sam da je pustim da se izduva i otišao na nekoliko dana kod matoraca, koji su mi se bog zna kako obradovali. „Ako ćemo iskreno, nikada nisam volela tu rospiju“, otkrila mi je keva dok je vadila gibanicu iz rerne. „Ovo je samo privremeno. Pomirićemo se, videćete.“ „¡Por supuesto! ¡El amor siempre gana!“, sprdao se ćale. „Sada smo oboje u penziji i konačno možemo da ti se potpuno posvetimo“, kazala je keva i pružila mi flašu piva. Tako su me juče odveli u zoološki vrt da vidim blesavog majmuna sa crvenom zadnjicom i kupili mi sladoled preliven belom čokoladom. Majka se popela na prste i pomilovala me po proređenoj kosi: „Kao onomad kad si vadio krajnike.“ Nakon toga smo neplanirano svratili kod njihovih starih prijatelja, na koje sam ostavio izuzetan utisak majstorskim recitovanjem dve Bodlerove manje poznate pesme. S druge strane, njihov neugledni sin se najpre na jedvite jade setio prve strofe Jesenjinovog „Pisma majci“, potom je počeo da zamuckuje i izmišlja stihove, da bi se na kraju osramoćen povukao u svoju sobu. Tako sam u dvoboju četrdesetogodišnjih derana odneo neočekivano laku pobedu. Matorci su sijali od ponosa, iako su se iz petnih žila trudili da izgledaju ravnodušno kako ne bi uvredili ljubazne domaćine. Kada smo stigli kući, otvorili su flašu šampanjca, pustili staro40

S tevan Car ić gradsku muziku i slavili do zore. „Da li ste ranije imali ovakav slučaj?“, upitao me je iznenada „Ovaj... šta?“ „Ovakav slučaj. Da li ste ga imali ranije?“, ponovio je. „Pokušaj ubistva?“ „Pokušaj ubistva kopljem.“ „Priznajem da nisam, ali sam zato imao pokušaj ubistva sabljom i ubistvo buzdovanom.“ „Čovek je čoveku vuk“, briljantno je primetio. „Apsolutno se slažem“, rekao sam i zatim mu se pokajnički obratio: „Izvini što sam se malopre izdrao na tebe. Noćas nisam oka sklopio, a ova čekanja u zasedi su mi oduvek bila najmrskiji deo posla.“ „U redu je. Nema potrebe da mi se izvinjavate. U stvari, često mi se dešava da se malo zanesem, pa je neophodno da me neko zaustavi.“ „Ako je već takva situacija, znaj da možeš da računaš na mene“, rekao sam smejući se. U tom trenutku je počela da pada kiša i... „Zaista dirljivo, Mandiću, ali kakve to veze ima sa osumnjičenim?“, konačno sam izgubio strpljenje. „Osumnjičenim?“ „Da te podsetim - ti i Antić ste mu sasuli četiri metka u stomak.“ „Ali pri tom nismo pogodili nijedan vitalni organ.“ „Pukom slučajnošću, Mandiću. Međutim, ono što me dodatno buni, a ujedno i brine, jeste tvoja tvrdnja da ste mu ciljali u noge.“ „U noge, nego šta. Nažalost, on se naprasno, iz meni nepojmljivih razloga, bacio na kolena.“ „Možda je želeo da se preda“, ponudio sam logično objašnjenje. „Ako je želeo, zašto nam to nije rekao? Mi smo njega jasno upozorili da ne pravi nagle pokrete, jer ćemo u tom slučaju pucati.“ „Shvataš li da će nas no41

Kratko i glasno vinari razapeti na krst? Prekoračenje ovlašćenja, prekomerna upotreba sile...“ „To su podmukle laži!“, procedio je kroz zube. „Laži koje prodaju novine.“ „Smutljivci, lešinari...“ „Tako je, kako je, i mi tu ne možemo ništa da učinimo.“ „Hohštapleri, krvopije...“, produžio je sa nabrajanjem. „Da, da... Možeš sada da ideš... i reci mlađahnom Antiću da dođe kod mene.“ „Hoću... Prijatno, šefe“, rekao je napuštajući kancelariju. „Prijatno, Mandiću“, odgovorio sam zamišljeno.

42

Dijagnoza Retko izlazim iz stana, ali to je samo zato što verujem da me u spoljnom svetu na svakom koraku očekuju razočaranje, poniženje, patnja i smrt (ne nužno tim redosledom). Naravno, za moje nekonvencionalno ponašanje postoji medicinsko objašnjenje, iako bi me laici, verovatno bez imalo oklevanja, promptno proglasili za komičnog čudaka ili sumornog osobenjaka, koga treba brutalno šamarati i zaključavati preko noći u uzani plakar ne bi li se najzad dozvao pameti. Međutim, pronicljivi lekari, koji su svoje živote posvetili kroćenju i eliminaciji fizičkog i duševnog bola, ne pribegavaju pojednostavljivanju stvari, ne podnose površnost, umeju da čitaju između redova, znaju u kom grmu leži zec i hirurški precizno odvajaju žito od kukolja dok tragaju za iglom u plastu sena. Nisam ni progovorio, ma jedva da sam zakoračio u ordinaciju, a već sam bio suočen sa zapanjujućom lavinom komplikovanih termina grčkog i latinskog porekla. Moj iracionalni strah od otvorenog prostora prepoznat je kao agorafobija, nagle prome43

Kratko i glasno ne raspoloženja školski su primer bipolarnog afektivnog poremećaja, uznemirenost, drhtanje tela i nekontrolisano znojenje u prisustvu nepoznatih osoba predstavlja klasičan slučaj teške socijalne fobije, dok se izrazito negativne predstave o svetu i sporadične sumanute misli mogu lako objasniti akutnom paranojom. „Dijagnoza je prvi korak ka izlečenju“, saopšio mi je psihijatar zaposlen u domu zdravlja, pre nego što mi je prepisao pola tuceta lekova i dao mi uput za psihologa. „Da li vam odgovara treća sreda u novembru u sedam i petnaest ujutru?“, ljubazno me je upitala simpatična, punačka službenica nakon što sam joj uručio uput. „Koje godine?“, pitao sam servilno. Ona se nasmešila (primetio sam da ima mali razmak između gornjih jedinica i okrnjenu dvojku), zavodljivo zabacila dugu, plavu kosu i namignula mi (njene krupne zelene oči su me potpuno očarale), ali nije odgovorila na moje pitanje. U naredna tri meseca sam se revnosno pridržavao terapije (uzimao neophodne magične pilule pre i posle svakog obroka) i nestrpljivo, kao na iglama, iščekivao zakazani razgovor.

Psiholog, mršavi čovečuljak sa jarećom bradicom i gigantskim naočarima na vrhu nosa, primio me je srdačno, rekao da se slobodno raskomotim i sednem, a zatim se ponizno izvinio što će morati nakratko da izađe napolje ne bi li preparkirao auto. „Radi se o Golfu 2, ’90. godište, metalik sivi, limarija u perfektnom stanju, prešao svega 150.000 km, prodao bih 44

S tevan Car ić ga relativno jeftino“, poverio mi se nenametljivo. Da se ne bih dosađivao dok ga čekam, dao mi je da popunim jednostavan upitnik (ukupno 282 pitanja, samo trećina je otvorenog tipa) i žurno napustio ordinaciju. Zaokruživao sam odgovore kao u transu, do najsitnijih detalja opisivao svoje životne stavove, prehrambene navike i nesvakidašnja seksualna iskustva. Nakon što se vratio priznao sam mu potišteno da nisam uspeo da odgovorim na sva pitanja, a on me je potapšao po leđima i rekao mi pet utešnih reči: „Nema veze, niko nikada nije.“ „Šta mislite o mojim odgovorima?“, upitao sam nesigurno. „U stvari njihova sadržina je sasvim irelevantna, dovoljno je prebrojati pitanja na koje ste odgovorili. Generalno, za svaku osobu koja nije odustala pre treće strane upitnika možemo sa sigurnošću reći da je ozbiljno poremećena.“ Oblio me je hladan znoj a na tren mi se učinilo da sam zaboravio kako se diše. „Šalim se.

Pogledaću upitnik kasnije“, umirio me je vickasti čikica. „Kažite mi neke osnovne stvari o sebi“, rekao je ne skidajući pogled sa mog zdravstvenog kartona.

Izdeklamovao sam tražene podatke u jednom dahu. „Polako, niste na optuženičkoj klupi.“ Odjednom se iz čekaonice začuo prodoran ženski glas: „Nemci dolaze, Nemci dolaze!“ „Neka gospođa je dobila napad panike?“, obratio sam se psihologu, tražeći potvrdu mog ekspeditivno donesenog zaključka. „Ma ne“, nasmejao se i dodao „To je doktorka Vešović sa oftamološkog odeljenja. Voli povremeno da zadirkuje 45

Kratko i glasno naše starije pacijente. Pravo je spadalo, uvek me oraspoloži.“ Rasejano sam pogledao kroz prozor i primetio okretnu, šarenu pticu kako proleće, ali kada se kroz par sekundi opet našla u mom vidnom polju shvatio sam da je to zapravo bila obična plastična kesa. Pomislio sam kako bi mi bilo mudro da odmah po završetku razgovora svratim do doktorke Vešović. „Da li ste zaposleni?“, obratio mi se harizmatični islednik nakon kraće pauze. „Jesam.“ „Odlasci na posao vam ne predstavljaju problem?“ „Radim od kuće“, zvučao sam kao da se pravdam. „Aha... a čime se tačno bavite?“ „Pišem reklamne slogane“, kazao sam tiho. „Pretpostavljam da sam već čuo neki vaš kreativni slogan?“ „Moguće da jeste. Poslednje što sam radio bila je kampanja za jedan popularni deterdžent.“ „Da nije ona koja govori o značaju pravih prijatelja?“ „Da, pogodili ste“, odgovorio sam sa žarom voditelja televizijskog kviza, a tupavi osmeh mi je ukrasio lice. Istog momenta sam se postideo sopstvene reakcije i pokušao da je kompenzujem mrštenjem i odbrambenim prekrštanjem ruku.

Zaista mi nije drago što sam deo zahuktale marketinške mašinerije (iako tek nebitan šraf) koja uporno pokušava da ljude transformiše u nemisleće robote koji će sve svoje slobodno vreme provoditi opsesivno trošeći mukotrpno zarađen novac na raznorazne gluposti u kolosalnim tržnim centrima. Procvat potrošačke ekonomije ubrzaće duhoviti, lako pamtljivi slogani, skupoceni reklamni spotovi prepuni 46

S tevan Car ić zavodljivih devojaka i nabildovanih momaka, filmske i muzičke zvezde i druge javne ličnosti od poverenja koje sa sveprisutnih bilborda upiru prstom u nedužne prolaznike. Rafinirani marketinški stručnjaci znaju kako da svaki proizvod učine primamljivim i neophodnim. Njihov čarobni dodir (na kom bi i frigijski kralj Mida pozavideo) lako pretvara zašećerenu, obojenu vodu u osvežavajući bezalkoholni napitak obogaćen vitaminima, škodljive, prezačinjene grickalice u idealan, okrepljujući obrok, a kredit sa zelenaškom kamatom u prečicu do slobode i dostojanstva. „Volite li svoj posao?“, bilo je naredno psihologovo pitanje. „Ne baš“, odgovorio sam šturo, ne želeći da navodim argumente. „U redu. Pričajte mi sada o vašem ocu.“ „Zar ne bi prvo trebalo da pričam o majci?“, pitao sam šeretski. „Koješta! Ostavite se tih frojdovskih besmislica. Otac je glava porodice, dominantna roditeljska figura!“, naprasno je povisio ton. Slepo sam se povinovao njegovom prethodnom zahtevu budući da mi je nedostajalo i znanja i hrabrosti da bih se upustio u prepirku. Ubrzo se ispostavilo da su on i moj otac služili vojsku u istom gradu, te da su obojica u mladosti nosili brkove i letovali isključivo na hrvatskom primorju. „Da li vaš otac poseduje kola?“, prekinuo me je u sred rečenice. „Ne znam. Nisam se čuo sa njim otkako ga je moja majka izbacila iz stana.“ „A kada je to bilo?“ „Pre sedamnaest godina.“ Moj sagovornik je oborio pogled i 47

Kratko i glasno bučno pročistio grlo pre nego što je ponovo progovorio: „Hm, da... Zašto mi ne biste rekli nešto o vašoj majci.“ Zadovoljno je klimao glavom i energično zapisivao svoje utiske u crvenu sveščicu dok sam govorio naširoko i prilično nepovezano. „A u sedmom razredu osnovne...“ „Moraćemo da završimo za danas. Gospodin Ivkov će izubiti strpljenje.“ „On je sledeći pacijent?“ „Ne. On je hirurg i moj dobar prijatelj. Dogovorili smo da se nađemo na kafi u osam, a pogledajte koliko je sati“, poturio mi je svoj ručni časovnik ispred nosa. Ustao sam lagano sa stolice i skinuo jaknu sa čiviluka. „Ovaj... a šta mislite o mom slučaju?“ „Rano je za bilo kakve prognoze. Vaš slučaj je poput matematike: zamoran, ali kompleksan... Šalim se. Verujem da ćemo uspeti da se izborimo sa tim vašim problemčićima.“ Zahvalio sam mu se na izdvojenom vremenu i otišao do šaltera. Tamo mi je slatka, zelenooka službenica zakazala naredni razgovor već za početak februara iduće godine. Pijem lekove i čekam.

48

Ljubav Zaljubljen sam u Mašu, iskreno i ludo.

Dok me je tetka prošle srede vozila na čas karatea, požalio sam joj se da sam alergičan na jednu devojčicu iz odeljenja. „Kako to?“, pitala je sa čuđenjem. „Kad god se nađem u njenoj blizini krenem da se preznojavam, srce mi kuca brže i imam utisak da mi se creva vezuju u mornarski čvor.“ „To nije alergija, to je ljubav! Ti si se zaljubio, dragi moj“, rekla je razneženo. „Zaljubio?! Fuj!“, namrštio sam se kao kad ugledam spanać na tanjiru. „Ne, ne. Zaljubljenost je najdivniji osećaj na svetu“, cvrkutala je. „Stvarno?“, rekao sam sumnjičavo i upitao da li je i ona zaljubljena. „Naravno. Zaljubljena sam u tvog teču“, potvrdila je bez oklevanja. „A u bivšeg teču?“ „Bivši teča je neopevana budala. Novi teča zna da kuva i ima stalan posao“, kazala je smrtno ozbiljnim glasom. Bio sam zbunjen njenim odgovorom, jer Maša uopšte nema posao, ni stalan, ni povremen, a nisam siguran ni da ume da kuva. Moguće je da ume, čim sam se zaljubio u nju, zaključio sam nakon kraćeg razmišljanja. Tetka je zatim predložila da svojoj simpatiji napišem ano49

Kratko i glasno nimno pisamce i ostavim ga na njenoj klupi tokom velikog odmora. „A o čemu da pišem?“ „Piši o onome što ti se sviđa kod nje.“ „Pa... sviđa mi se... njena pernica. Duplo je veća od moje i ima džep sa strane.“ „Ma ne, nisi me razumeo. Mislila sam da joj daš neki kompliment. Recimo da joj napišeš kako ima čaroban osmeh... ili ljupke pegice na licu... ili možda kako lepo crta.“ Istina je da Maša lepo crta, ali stvarno ne znam kakve su pegice spopale tetku. Mora da je pomešala Mašu sa Jovanom ili onom uobraženom Ksenijom.

Nakon treninga sam se ponovo našao na zadnjem sedištu tetkinog automobila. „Znam, znam šta mi se najviše dopada kod nje!“, saopštio sam uzbuđeno. „Šta?“ „Njene krupne plave oči!“ „Super!“, rekla je radosno. „Mašine oči mi se toliko dopadaju da prosto poželim da ih ukradem i sakrijem u svojoj minijaturnoj pernici, a kako su to zaista prekrasne oči neki bogati ljudi bi mi verovatno ponudili mnogo novca za njih, ali ja ih svejedno ne bih prodao.“ Tetka je izvila vrat i mrko me pogledala: „Zorane, pa to je užasno!

Ni slučajno da nisi napisao tako nešto. Jadna devojčica bi se skroz izbezumila.“ Ćutao sam posramljeno sve dok mi se tetka nije opet obratila: „Napiši kako su njene oči dva veličanstvena okeana koja te ostavljaju bez daha i čine da ti srce zaigra, a duša zatreperi.

Budi pesnik, sine moj!“ „Pesnik? Zar pesnici nisu odavno izumrli?“ „Odmah nakon dinosaurusa“, odgovorila je tetka sa smeškom.

50

S tevan Car ić Po dolasku kući seo sam za sto i prionuo na posao.

Koristio sam flomastere različitih boja kako bih svoja osećanja što vernije pretočio u reči. Sutradan sam, nakon drugog časa, sačekao da svi izađu iz učionice i gurnuo pisamce ispod Mašine čitanke. Kada sam se vratio sa odmora Maša je sedela na svom mestu i razgovarala sa Oljom i Sanjom. Moja nadahnuta ispovest još uvek je ležala ispod šarenog raskupusanog udžbenika. Neka je prokleta žgoljava Olja i njena neprekidna ogovaranja. Sećam se da mi je bivši teča jednom prilikom objasnio da žene moraju da tračare, jer je to jedini način da se odmore od zvocanja. Doduše, tetka je na to rekla da žene pričaju bez prestanka isključivo zbog toga što postoji šansa da će muškarci u nekom trenutku početi da slušaju. Bilo kako bilo, Maša je sa zanimanjem pratila drugaričino naklapanje o nekoj Višnji iz II-3 i nije ni pomišljala da uzme čitanku u ruke. Tek kada je ušla učiteljica okrenula se prema tabli. „Danas ćemo raditi čuvenu Lafontenovu basnu »Lav i miš«. Otvorite čitanku na strani 7“, kazala je učiteljica, a ja sam umalo zaplakao od sreće. Međutim, Maša je tako žustro zgrabila udžbenik da je pisamce poletelo sa klupe i završilo, mimo svih očekivanja, ispred učiteljičinih nogu. Ona se polako sagla i pokupila parče hartije sa poda. Uglovi usana su joj se neznatno podigli, a obrazi blago porumeneli, dok je čitala moje nevešto skrojene stihove. „Pa mi imamo mladog Puškina u odeljenju“, ponosno je izja51

Kratko i glasno vila, „Čujte ovo, deco: Tvoje bajne oči, plave kao more, snivam svake noći, snivam sve do zore.“ „Kakva seka-Persa!“, dobacio je Miloš i izazvao erupciju oduševljenja u učionici. „Kretenu! Pakosni kretenu!“, grmeo sam u sebi, spreman da istog časa skočim na njega i naučim ga pristojnom ponašanju. Ipak, nisam preduzeo ništa, jer sam znao da bi me takav ispad razotkrio kao autora pesme, što bi neizbežno dovelo do toga da cela škola ispira sa mnom usta. Pored toga, ulazak u fizički obračun sa glupavim Milošem bio bi van svake pameti budući da je on i krupniji i za glavu viši od mene, što i nije tako neobično ako se uzme u obzir da je već dva puta ponavljao razred. „Mir, deco. Mir“, pokušala je učiteljica da obuzda podivljale đačiće, ali nije imala uspeha. Deca su i dalje galamila i gađala se gumicama za brisanje i grafitnim olovkama. „Smirite se! Ako se ne smirite dovešću vam direktora!“, otvoreno je pripretila, shvativši da je vrag odneo šalu. „Direktor je sekaPersa!“, prodrao se ponovo Miloš i tako kreirao još veći metež. Jovana se popela na stolicu i počela da vrišti, Olja je na sav glas proklinjala nekog nosatog Uroša iz II-2, Filip se uzverao do vrha zavese, Lana i Ksenija su se čupale za kosu, Bogdan i Branko mlatili lenjirima, a Miloš je polomio prozor i zapalio Bukvar.

Pogledao sam u učiteljicu, čije je lice u međuvremenu poprimilo gotovo čudovišan izgled. „Dosta! Dosta!

Dosta!“, vikala je i mahnito cepala moje jadno pisamce. „To je to. Ne mogu više“, priznala je skrušeno, 52

S tevan Car ić bacajući komadiće hartije uvis, a onda klonulih ramena napustila učionicu.

Osvrnuo sam se oko sebe i tek tada primetio da me Maša pomno posmatra njenim savršenim očima.

Osmehnula mi se i pokazala prstom na zgužvani beli papirić koji se šepurio na korici moje radne sveske.

Uzeo sam papirić i pažljivo ga odmotao. Na njemu je pisalo malim štampanim slovima: „Zorane, i ti se meni sviđaš!“

53

Stan Taman što sam izašla iz kola zazvonio mi je mobilni. Pomislila sam da me zove kupac, ali bila je to moja sestra. „On me vara! Sigurna sam u to!“, odmah je zakukala. Uzdahnula sam bespomoćno i kazala: „Polako. Ispričaj mi šta se tačno desilo?“ „Desilo se to da je našao drugu – mlađu, lepšu, mršaviju, sa bronzanim tenom i zadnjicom bez celulita...“ „Ljiga odvratna... Videla si ih zajedno?“ „Nisam.“ „Neko ti je rekao?“ „Nije.“ „Pa kako si onda otkrila?“ „Ponašao se čudno prethodnih dana. Vraćao se s posla oko sedam, zatvarao se u kupatilo da bi razgovarao telefonom, a jutros sam ga jasno čula kako pevuši dok se tušira.“ „Aha... tako dakle“, procedila sam, prekorevajući sebe zbog toga što sam opet nasela na njene fiksideje. „Ti ne shvataš. Nikada ga pre nisam čula da peva.“ „Pod tušem?“ „Ne, uopšte! Šta mi savetuješ da preduzmem?“ „Mogla bi da ga prijaviš na takmičenje talenata ili da ga učlaniš u crkveni hor.“ „Moj brak puca po šavovima, a ti se šegačiš!“, izustila je uvređeno. „Izvini, Kajo, nisam mogla da odolim... Evo, 55

Kratko i glasno nailazi mi klijent, moram da prekinem“, bestidno sam slagala. „U redu. Nazvaću te posle.“ „Važi. Ćaos.“ Odložila sam mobilni u tašnu, zauzela poziciju ispred ulaza zgrade i zapalila cigaretu. „Duvanski dim ubija!“, graknuo mi je odjednom neko na uvo, zbog čega sam blago poskočila i ispustila cigaretu. Žurno sam se okrenula želeći da saznam ko je taj bednik koji mi je svojim životinjskim krikom skoro probio bubne opne. Ugledala sam neobrijanog, sredovečnog tipa u dugačkom, maslinasto zelenom kaputu. „Astma, slepilo, impotencija, rak pluća...“, nabrajao je, dok sam ga posmatrala šokirano. Nije mi ličio na izgladnelog beskućnika, niti posrnulog alkoholičara, ali sam takođe bila ubeđena da nije ni savesni lekar koji je sebi postavio plemeniti cilj da svakoga dana obavesti što više nepromišljenih ljudi o štetnim posledicama pušenja. U stručne kvalifikacije ovog neznanog junaka dodatno sam posumnjala nakon njegovog sledećeg proglasa: „Internet ubija!

Astma, slepilo, impotencija...“ Istog trenutka mi se pred očima pojavio džinovski naslov u sutrašnjim novinama: „Iskasapljena devojka u centru grada“. Ili, još gore: „Iskasapljena žena u centru grada“. Ispod užasavajućeg naslova stajaće moja crno-bela fotografija, a kakve sam sreće biće to ona iz lične karte, na kojoj izgledam kao da me je poplava izbacila. „Ubica je od ranije bio poznat policiji i institutu za mentalno zdravlje“, pisaće u tekstu. „Sve bi se završilo drugačije samo da me je poslušala i upisala kurs realnog 56

S tevan Car ić aikida prošlog leta“, izjaviće moja ucveljena sestra.

Dok sam se bavila odjecima svoje neizbežne, tragične smrti propustila sam da primetim da je moj nesuđeni dželat prešao na drugu stranu ulice, gde je uveliko presretao prolaznike i žustro ih upozoravao na silne opasnosti koje vrebaju od mikrotalasnih pećnica. „Oprostite, da li ste vi gospođica Ivana iz agencije za nekretnine »Kruf«?“, obratio mi se elegantno obučeni vremešni muškarac koji je zastao nedaleko od mene. „Gospodin Tasić?“, upitala sam. „Da, ja sam.

Strašno mi je žao što ste morali da me čekate. Situacija u saobraćaju je katastrofalna, ali to me ni u kom slučaju ne opravdava.“ „Oh, ne. Nema potrebe da mi se izvinjavate“, rekla sam smeškajući se. Ušli smo u zgradu i popeli se liftom do najvišeg sprata. „Broj 60“, kazala sam po izlasku iz lifta, a onda umalo vrisnula ugledavši sprejom iscrtanu glavu kostura na vratima dotičnog stana. „Zaista nesvakidašnja ilustracija“, prokomentarisao je mirno gospodin Tasić. „Oh, ta nestašna dečurlija. Šta im sve neće pasti na pamet“, teatralno sam odmahnula rukom, a onda brže-bolje pokušala da promenim temu. „Jesam li vam već rekla koja je naša čuvena glumica živela u ovoj zgradi?“ „Da, jeste... Da li će nam se možda pridružiti vlasnik?“, upitao je, dok sam otključavala treću bravu na vratima. „Nažalost, neće. Nalazi se u bek... inostranstvu“, ispravila sam se u zadnjem momentu.

57

Kratko i glasno Uvela sam gospodina Tasića u dnevni boravak, a njegov pogled se zadržao na slici koja je bila okačena na zidu iznad električnog kamina. „Sviđa vam se?“, pitala sam. „O, da. To je »Bašta u Sent Adresu«, delo slavnog Kloda Monea. Reprodukcija je, bez pogovora, maestralno urađena.“ „Ne znam da li znate, ali nedavno je, samo pedesetak metara odavde, otvorena velika umetnička galerija. U njoj se, pored regularnih izložbi, organizuju projekcije dokumentarnih filmova i lutkarske predstave.“ „To zvuči veoma zanimljivo.

Jedini problem je što ja živim na suprotnom kraju grada.“ „Da, ali ako biste se preselili ovde...“, spremno sam ponudila rešenje. „Oh, ne. Stan ne gledam za sebe, već za unuku. Sledeće godine se upisuje na fakultet.“ „Pa, dobro. Ipak, pretpostavljam da ste joj vi preneli ljubav prema umetnosti.“ „Eh, kamo sreće.

Ne, bojim se da ona nema naviku da posećuje kulturna zbivanja. Znate, ne bih da zvučim kao džangrizavi starac, ali čini mi se da današnju omladinu interesuju isključivo klubovi, barovi i splavovi.“ Klimnula sam potvrdno glavom, a on je nastavio svoje izlaganje. „Osim toga, govor im je apsolutno nakaradan. Nemilice koriste poštapalice, žargone, psovke,... S druge strane, reči poput »hvala«, »izvolite« i »molim« gotovo nikad ne upotrebljavaju.“ „U vezi sa vašom poslednjom primedbom, mislim da je to boljka svih generacija“, primetila sam. „U pravu ste“, složio se. „Hajde da vam sada pokažem ostatak ovog prelepog stana“, rekla sam nakon nekoliko sekundi.

58

S tevan Car ić Dok smo obilazili prostorije, veličala sam kvalitet parketa, pločica i stolarije. „Sve je italijansko, osim plakara koji je američki“, našalila sam se, ali on nije reagovao. „U zgradi žive mahom ozbiljni, učeni ljudi“, produžila sam. „Na primer, gospodin u stanu pored je akademski muzičar - trombonista, član simfonijskog orkestra“, istakla sam, propustivši da pomenem da svoje koncertne deonice često uvežbava na balkonu spavaće sobe u kasnim večernjim satima. „Predsednik Skupštine stanara je ugledna profesorka srpskog jezika i književnosti“, dodala sam. U tom trenutku na licu gospodina Tasića nisam mogla da prepoznam nijednu emociju. Delovao mi je kao tabula rasa.

Tek kada smo napustili zgradu saopštio je da mu se stan izuzetno dopao i da je voljan da iznese ponudu. „Samo napred“, ohrabrila sam ga, a zatim ostala zatečena njegovim odgovorom. „Ali to je za trideset hiljada evra manje od tražene cene“, promumlala sam. „Ne brinite, uveren sam da će vlasnik vrlo rado prihvatiti moju ponudu“, kazao je i osmehnuo se po prvi put. Nakon toga se pozdravio sa mnom, okrenuo i pošao u smeru novootvorene galerije.

Sela sam u kola i pokušala da stupim u kontakt sa vlasnikom stana, ali je on bio nedostupan. „Eh, nadam se da će pristati na nižu cenu“, pomislila sam. „Provizija od prodaje bi mi obezbedila spokojan život u narednih pet-šest meseci. Ne bih morala da radim i mogla bih da se u potpunosti posvetim pletenju, čitanju knjiga i pisanju poezije.“ 59

Kratko i glasno Nažalost, zasvirala je melodija mog mobilnog telefona i vratila me u realnost. Javila sam se nakon kraćeg dvoumljenja, a moja draga sestra je ponovo bila u svom elementu. „Nećeš verovati šta je učinio!“, uzviknula je. „Depilirao je leđa, nadogradio kosu?“, nagađala sam. „Ne, ne budi šašava. Učinio je nešto fantastično.“ „Šta to?“ „Uplatio je dvonedeljni odmor za mene i njega na Tajlandu. Ah, kako je samo divan!“ „Divan? Ne tako davno si tvrdila da je našao atraktivnu, preplanulu ljubavnicu“, podsetila sam je. „Jao, nemoj da mi staješ na žulj. Stavila sam ga na stub srama, a on me je zapravo »varao« sa turističkom agencijom. Baš sam ispala guska“, priznala je pokunjeno. Odolela sam iskušenju da joj održim detaljno predavanje o paranoji i histeriji, i umesto toga je upitala: „Kada krećete na put?“ „U subotu.“ „Ovu subotu?!“, ciknula sam. „Da, da. Zato želim da te zamolim da Zoran bude kod tebe dok smo mi van zemlje.“ „Uh, ne znam da li je to... izvodljivo... zbog posla... i Vinka... on ne ume sa decom“, prebacila sam krivicu na svog nedužnog momka. „Šteta. Zoran se toliko obradovao kada sam mu rekla da ćeš ga ti čuvati.

Međutim, ako je tebi teško...“, zaćutala je, puštajući da me sopstvena savest dokusuri. „Naravno da mi nije teško. Obožavam da provodim vreme sa njim“, kapitulirala sam bez ispaljenog metka. „Hvala ti, sestrice! Svrati danas-sutra do nas da se dogovorimo oko svega“, izjavila je trijumfalno i prekinula vezu.

60

Sudbina I Stariji gospodin sedi na klupi u parku i čita dnevne novine. Iz daljine podseća na profesora. Nosi klasično sivo odelo, crvenu leptir mašnu i naočare sa debelim staklima. Iznenada podigne glavu i vidi kako mu se približavaju dva mladića – mršavi i debeli. Mršavko se neprirodno njiše dok hoda, kao da ga vetar nosi levodesno. Debeljko ide pored njega i svilenom maramicom briše graške znoje sa čela.

MRŠAVKO (Profesoru): Dobar dan, uvaženi gospodine. Da li znate šta je uradila Zvezda?

PROFESOR (blago se osmehuje): Pobedila je sa dva-nula.

MRŠAVKO: To se traži. (pobednički diže pesnice uvis) Možemo li da sednemo?

PROFESOR: Svakako. (pomera se na kraj klupe, ostavljajući više prostora za mladiće) Mladići sedaju na klupu. Mršavko je bliži profesoru.

61

Kratko i glasno PROFESOR (kroz zube, obojici): Kasnite više od pola sata!

MRŠAVKO: Sori, Čiča. Zaglavili smo se u saobraćaju. Iskopali su kralja Milana, pa je nastao haos u gradu. (debeljko anemično klima glavom dok Mršavko govori) PROFESOR (zbunjeno): Kako to misliš iskopali ga?

Odakle su ga iskopali?

MRŠAVKO: Ma ne, pogrešno si me razumeo. Ne govorim ti o tom liku, već o njegovoj ulici. Nju su iskopali.

PROFESOR (prevrće očima): Raskopali. Ras-kopa-li!

MRŠAVKO: Pa taj fazon. (prekršta ruke) Danas si baš tanak sa živcima.

PROFESOR (ljutito): A vas dvojica ste konstantno tanki sa pameću.

Profesor dodaje Mršavku plavu kovertu koju je sve vreme skrivao u kulturnom dodatku novina. Mršavko prosleđuje kovertu Debeljku, koji je pažljivo otvara i vadi iz nje veliku fotografiju na kojoj se nalazi dvospratna kuća. Mršavko i Debeljko zure u fotografiju.

MRŠAVKO (Profesoru): Neki gastos, je li?

DEBELJKO (poluozbiljno): Nije gastos. Vidiš da nema lavove na kapiji.

MRŠAVKO (razgaljeno): Ha, ha. Ta ti je dobra, care!

62

S tevan Car ić PROFESOR (prekorno): Kao da sam doveo unučiće u park.

MRŠAVKO: Ma, Žile se samo malo našalio. Nemoj da si tako ozbiljan.

PROFESOR: Ozbiljan sam, jer posao tako zahteva.

Komediju i ludiranje ostavite za kasnije, kad mene ne bude bilo u blizini.

MRŠAVKO: Važi, šefe. (salutira) Reci nam ko živi u ovoj kućerdi.

PROFESOR: Sve potrebne informacije imate na poleđini fotografije.

DEBELJKO (okreće fotografiju i čita prve dve reči sitno ispisanog teksta): Životić Vladimir.

PROFESOR: Tako je. Sitan poljoprivrednik, alkoholičar i ženskaroš. Živi sam.

MRŠAVKO: Sitan poljoprivrednik, ha? A odakle njemu kinta?

PROFESOR: Nedavno je, u duhu srpske tradicije, prodao dedinu zemlju. Dobio je dvadeset hiljada evra na ruke.

MRŠAVKO (čudeći se): Dva-deset somića za zemlju?

PROFESOR: Dvadeset somića za MNOGO zemlje.

DEBELJKO (s nepoverenjem): A svu tu lovu čuva kod kuće?

PROFESOR: Tako je. (klima glavom) Kada malo popije razveze mu se jezik i priča po selu i što treba i što ne treba. (namiguje) 63

Kratko i glasno MRŠAVKO (nakon kraće pauze): Ovaj... ti naravno znaš da mi radimo samo prazne gajbe...

PROFESOR: Da , svestan sam toga. Ne brini, kuća će biti pusta u subotu uveče.

MRŠAVKO: Zašto si tako siguran?

PROFESOR: Gospodin Životić je dobio nagradno putovanje – vikend na Zlatiboru za dve osobe uz obezbeđen prevoz.

MRŠAVKO (ljubomorno): Srećnik.

PROFESOR: Ne baš. (smeška se) Ja sam mu uplatio hotelski smeštaj i kupio autobusku kartu. Zatim sam kartu poslao poštom zajedno sa kratkim opisom dobijene nagrade.

MRŠAVKO: Ha, ha. Pravi si lisac, Čiča. Nisi ti još za staro gvožđe.

PROFESOR: Hvala. (ponosno) Naravno, moraću zbog svega toga da podignem tarifu.

MRŠAVKO: Aha... Kol’ko tražiš?

PROFESOR: Četrdeset posto.

MRŠAVKO: Četr-deset?! (iznenađeno) Kol’ko to dođe, Žile?

DEBELJKO (kao iz topa): Osam soma okruglo.

MRŠAVKO (negoduje): Osam soma za informaciju i vikend na Zlatiboru?!

PROFESOR (smireno): Ne, ne. Osam soma košta to što sam vam odradio najveći deo posla. Vama sad preostaje samo da se ušetate u praznu kuću i pronađete novac. Teže bi bilo oteti bebi zvečku.

64

S tevan Car ić MRŠAVKO (cinično): Pa što onda ti ne orobiš paora?

PROFESOR: Ja sam svoju karijeru završio. (uzdahne pomalo nostalgično) Sada mi jedino preostaje da uživam u mirnim penzionerskim danima.

MRŠAVKO: A nije ti ni loša ta penzija. Rešavaš ukrštene reči, hraniš golubove i brojiš evriće.

PROFESOR: Ha, ha. (smeje se od srca) Tako je. Eto, jednom i ti da me razveseliš.

Mladići istovremeno ustaju sa klupe. Rukuju se sa profesorom.

MRŠAVKO: Čujemo se, Čiča.

DEBELJKO: I vidimo.

PROFESOR: Vidimo se, momci.

Mladići odlaze. Profesor se vraća čitanju novina.

II Subota veče. Mršavko i Debeljko se voze prema odredištu. Debeljko je za volanom, dok je Mršavko na suvozačevom mestu. Slušaju muziku na radiju. Mršavko peva, toliko se uživeo da poskakuje na sedištu. Debeljko ćuti i smeška se. Odjednom primećuje da je rezervoar skoro prazan.

65

Kratko i glasno DEBELJKO: Šta je sad ovo? Zar nisi jutros natočio gorivo?

MRŠAVKO: Jutros? Ovaj... ne.

DEBELJKO (žustro): Ma daj, bre. Imaš pamćenje ko zlatna ribica.

MRŠAVKO (tiho): A jebi ga, kume, dešava se.

DEBELJKO: Dešava se. (imitira njegov glas) Dobro znaš da je najvažnije da ne ostavljamo nikakve tragove, a sad moramo da stanemo na benzinsku pumpu, gde sve vrvi od kamera.

MRŠAVKO (kratko ćuti pre nego što ponovo progovori): A stvarno sam tupadžija! (kaže povišenim tonom) Izvini, Žile. (postiđeno obara glavu) Debeljkovo lice je smrknuto. Krajičkom oka posmatra snuždenog Mršavka. Ubrzo shvata da ne može da se ljuti na njega.

DEBELJKO (normalnim glasom): Dobro, šta je, tu je. Nećemo da odustajemo zbog jedne sitnice.

Mršavku je jasno da mu je Debeljko oprostio, pa se zadovoljno smeška. Nedugo zatim nailaze na benzinsku pumpu i zaustavljaju se. Debeljko izlazi iz kola i puni rezervoar do vrha.

DEBELJKO: Idem da platim. Ne mrdaj odatle. (odlazi) 66

S tevan Car ić Mršavko klima glavom. Dok se Debeljko udaljava crveni automobil staje pored njihovog.

RADNIK NA PUMPI (Debeljku): Keš ili kartica?

DEBELJKO: Keš. (vadi novčanik iz zadnjeg džepa farmerica i plaća) Nakon što izađe napolje Debeljko primećuje Mršavka kako stoji ispred crvenog automobila i priča kao navijen. Na par koraka od njega je zgodna, smeđokosa devojka, vlasnica crvenog automobila.

MRŠAVKO (pošto je primetio Debeljka): Ovo je Biljana. (kaže živahno) DEBELJKO (devojci): Drago mi je. (klimne glavom) Mi, nažalost, moramo smesta da krenemo.

MRŠAVKO (razočarano): Da, tako je... nažlost.

Mršavko stoji nepomično, hteo bi da pita devojku za njen broj telefona.

DEBELJKO (odsečnim glasom): Idemo!

MRŠAVKO (umiljato): Ćao, Biljo. (mahne) Ulaze u kola. Debeljko okreće ključ i daje gas. Dok odlaze Mršavko posmatra devojku kako toči gorivo.

DEBELJKO (vrti glavom): Zaista si nemoguć.

67

Kratko i glasno Mršavko gleda zamišljeno kroz prozor i ne progovara.

III Automobil u kome su Mršavko i Debeljko se zaustavlja na seoskom putu. Mršavko posmatra fotografiju, a zatim gleda kroz prozor.

DEBELJKO: I šta kažeš?

MRŠAVKO: To je to. Kapija je identična.

DEBELJKO: A kuća?

MRŠAVKO: Kuću jedva da vidim. (škilji očima) Prilično je mračno.

DEBELJKO: Jeste, ali mrak je naš saveznik. Štiti nas od radoznalih pogleda.

Mršavko i Debeljko izlaze iz automobila. Debeljko otvara gepek i vadi malu torbu, zatim obojica preskaču kapiju. Debeljko to čini uz dosta napora.

MRŠAVKO: Baš bi bila fora da preskočimo identičnu kapiju i završimo u pogrešnoj kući.

DEBELJKO: Da, i to fora u trajanju od dve do čet’ri godine.

Polako i oprezno dolaze do vrata kuće. Mršavko vadi potreban alat iz torbe i pristupa obijanju brave.

68

S tevan Car ić DEBELJKO: Nadam se da nema neku džukelu.

MRŠAVKO: Uf, seoske džukeletine su najgore.

Rastrgnute dok kažeš „Mjau“... Mjau. (imitira mačku) DEBELJKO: Uozbilji se, majku mu. Nismo na izletu.

MRŠAVKO: Znaš, sve me više podsećaš na Čiču. (odmahuje glavom, potom ustaje) Evo, gospodine, vrata su otvorena. Možete ući. (naklanja mu se) Debeljko glasno uzdiše i stupa u kuću. Mršavko ulazi za njim i zatvara vrata.

DEBELJKO: Izvadi baterijske. Nećemo paliti svetlo.

Mršavko vadi dve baterijske lampe iz torbe i dodaje jednu Debeljku. Zatim spušta torbu pored ulaznih vrata i obojica kreću u obilazak kuće. Tek što su napravili nekoliko koraka začuje se pucanj, a onda još tri pucnja u razmaku od pet sekundi. Za to kratko vreme čuju se neartikulisani glasovi i zvuci obaranja stvari. Nakon toga zavlada apsolutna tišina u kući, da bi se ubrzo začuli koraci. Neko pritiska prekidač i prostorija je osvetljena. Uz prekidač stoji ćelavi sredovečni čovek sa pištoljem u desnoj šaci. Mršavko leži nepomično na podu. Okrenut je na stomak i vidi mu se rana od metka na potiljku. Na podu, u uglu prostorije, leđima oslonjenim na zid, sedi Debeljko. Drhti celim telom, a na levoj butini mu se vidi veliki krvavi krug. Ćelavac zakorači napred i nanišani u Debeljka.

69

Kratko i glasno DEBELJKO (histerično): Stani, nemoj, ne, ne, molim te... ĆELAVAC: A zašto ne? (ravnodušno) Hteli ste da mi opljačkate kuću. Zar nije tako, mešino?! (viče) DEBELJKO (pribranije): Priznajem, sve priznajem... ali ako me ubiješ završićeš u zatvoru. ĆELAVAC: Zatvoru? Ja samo štitim ono što je moje.

DEBELJKO: Znam, ali zakon nije na tvojoj strani. ĆELAVAC: Pozvaću se na samodbranu.

DEBELJKO: A ko će ti poverovati? Pucao si mom prijatelju u potiljak. (gleda u Mršavka i jedva zadržava suze) Nemamo čak ni oružje kod sebe. Čime smo te napali? Baterijskom lampom? ĆELAVAC: Ako je tako kao što ti kažeš, nije mi u interesu da preživiš ovo veče. Svedočićeš protiv mene i eto mene na dugogodišnjoj robiji. (još uvek ne spušta pištolj) DEBELJKO: Ne mora da znači... ĆELAVAC: Da nećeš možda da svedočiš u moju korist. (smeje se sarkastično) DEBELJKO: Možda ne budem morao da svedočim... uf... (stenje od bola) ĆELAVAC: A kako to?

DEBELJKO: Pa ako se ubistvo nije dogodilo, ja neću imati o čemu da svedočim. ĆELAVAC (zbunjeno): Kako to misliš – nije se dogodilo?

70

S tevan Car ić DEBELJKO: (veoma ozbiljnim glasom): Sve dok nema tela, nema ni ubistva. (Ćelavac ga posmatra sa velikim interesovanjem) Znam mesto koje je idealno za ostavljanje stvari koje ne želiš da drugi pronađu – duboka močvara u vukojebini... ĆELAVAC (sumnjičavo): To znači da ćeš mi pomoći da se otarasim tela tvog prijatelja?!

DEBELJKO: Da... hoću. (potvrđuje s nelagodom) ĆELAVAC: Lepo od tebe (ironičnim glasom), ali kako da znam da me nećeš zajebati? Da nećeš odvesti muriju tamo prvom prilikom?

DEBELJKO: Kada bih tako nešto učinio uhapsili bi me odmah zbog provalništva, a onda bi me verovatno optužili i za saučesništvo u ubistvu. Veruj mi, nemam nameru da se vraćam u zatvor. ĆELAVAC: U redu, ali mi je ipak potrebno neko osiguranje.

DEBELJKO: Imaš pištolj. ĆELAVAC: Ne ta vrsta osiguranja. (smeška se) Daj mi tvoj novčanik.

DEBELJKO: Molim? ĆELAVAC (drekne): Tvoj novčanik!

Debeljko zavlači ruku u zadnji džep i vadi novčanik.

Baca ga ispred Ćelavca. Ćelavac podigne novčanik sa poda i otvori ga. Polako izvlači ličnu kartu.

71

Kratko i glasno ĆELAVAC (gleda u kartu): Živan Blagojević. Rođen pre... (računa u sebi) dvadeset i tri godine. Nedavno ti je bio rođendan. Primi moje najiskrenije čestitke. Ćelavac ponovo pretražuje novčanik i nalazi vizitkartu. ĆELAVAC: Oho, lopov sa vizitkartom. Kradeš sa stilom, je li? (smeje se) Baštovan?! Pa je l’ ovo neka šala?

DEBELJKO: Nije. Radim kao baštovan skoro dve godine. (bolno uzdahne i stisne zube) ĆELAVAC: Ljubitelj cveća, ha?

DEBELJKO: Ne baš. ĆELAVAC: Pa zašto se onda time baviš?

DEBELJKO: Znaš, kako, lepe bašte se uglavnom nalaze ispred lepo sređenih kuća. ĆELAVAC (začuđeno): Pljačkaš ih?!

DEBELJKO: Ne, to bi bilo previše opasno. Ja samo uperim prstom s vremena na vreme. ĆELAVAC: Tipuješ ih! Ne mogu, jebeno, da verujem. Ne znam da li da te odalamim ili da ti aplaudiram.

Obojica ćute desetak sekundi. ĆELAVAC: Reci mi gde se nalazi to mesto na kome možemo da ostavimo ovog jadnička.

72

S tevan Car ić DEBELJKO: Relativno je blizu. Oko dvadeset minuta vožnje. ĆELAVAC: Okej, vreme je da se bacimo na posao.

Debeljko polako ustaje. Nakon što se uspravi jaukne prigušeno i uhvati se za ranjenu nogu.

IV Debeljko vozi automobil, a Ćelavac sedi do njega. Ćelavac drži pištolj u desnoj ruci. Debeljko se okreće dvaput prema njemu, ali ne progovara. Okreće se i treći put.

DEBELJKO: Mogao bi da spustiš pištolj sad kad smo se sporazumeli. Nije mi baš ugodno da vozim dok sam na nišanu. ĆELAVAC: Žao mi je, ali tvoja ugodnost mi trenutno nije pri vrhu liste prioriteta.

DEBELJKO: Sklopili smo dogovor. ĆELAVAC: Jesmo i ja upravo činim sve kako bi taj dogovor bio ispoštovan. (smeška se) DEBELJKO (iziritirano): Prilično si opušten za nekoga ko je upravo ubio čoveka. ĆELAVAC (tiho): Nažalost, on nije prvi koga sam ubio.

Debeljko je uplašen. Preznojava se i ruke mu blago drhte.

73

Kratko i glasno ĆELAVAC (nakon kraće pauze): Odmah nakon srednje su me mobilisali i poslali u Bosnu.

DEBELJKO: Bio si na ratištu? ĆELAVAC: Da. DEBELJKO: Kako je bilo? ĆELAVAC: Krvavo. (mršti se i odlaže pištolj pored sebe) DEBELJKO: Goksi je izgubio i kevu i ćaleta u ratu. ĆELAVAC: Ko? DEBELJKO: Goran. (pokazuje glavom u pravcu gepeka) ĆELAVAC: Aha. (klima glavom) A koja je tvoja priča?

DEBELJKO: Moja priča... moja priča je nešto manje dramatična. Mene i sestru je majka ostavila ispred doma za nezbrinutu decu u kartonskoj kutiji. ĆELAVAC: Imaš sestru?

DEBELJKO: Da, i to bliznakinju... Ne ličimo na svu sreću. Ona je lepa i tanka. Ćelavac se nasmeje na Debeljkovu opasku.

DEBELJKO (nežno): Olga... Tako mi se zove sestra. (pogleda u Ćelavca, koji saosećajno klimne glavom) Iznenada se začuje prijatna melodija. Ćelavac vadi iz unutrašnjeg džepa jakne mobilni telefon i utišava ga, a potom ga isključuje i vraća natrag u jaknu.

74

S tevan Car ić DEBELJKO (nakon pauze): Kako to da si večeras bio kod kuće? Mislili smo da si otputovao na Zlatibor. ĆELAVAC: A to te kopka? (smeška se) Cura mi se jutros razbolela... stomačni virus najverovatnije. Bez nje mi se nije išlo.

DEBELJKO: Cura? Znači, još se nisi skrasio. ĆELAVAC: Eh, skrašavao sam se ja već dva puta i to mi je sasvim dovoljno za ovaj život. Znaš kako se kaže: Na greškama se uči.

DEBELJKO (prijateljski): Ti uopšte nisi seljak. ĆELAVAC (zatečeno): Kako to misliš nisam seljak?

DEBELJKO: Mislim... kako su nam te opisali zamislio sam neku zadriglu, priprostu seljačinu. ĆELAVAC: Pa ja sam ti školovana seljačina. Završio sam Poljoprivredni fakultet u Beogradu... Čak sam bio među boljim studentima u generaciji.

DEBELJKO: Zezaš me! (ućuti na tren) Onda sam ja jedina zadrigla seljačina u kolima. Ćelavac se glasno smeje.

DEBELJKO: Ovde napuštamo put. (naglo okreće volan) Još samo par stotina metara.

Debeljko vozi polako između drveća. Kola se konačno zaustavljaju.

DEBELJKO: Tu smo. ĆELAVAC: A gde je močvara?

DEBELJKO: Odmah iza žbunja.

75

Kratko i glasno Izlaze istovremeno iz kola sa baterijskim lampama u rukama. Ćelavac, pre nego što izađe, uvlači pištolj u pantalone. Otvaraju gepek i iz njega vade telo umotano u čaršav. Nose ga zajedno. Debeljko ide ispred Ćelavca. Prolaze kroz žbunje i pred njima se ukazuje močvara. Polako prilaze močvari i nakon kraćeg oklevanja bacaju telo u nju. Debeljko počinje da plače dok gleda kako telo tone u mulj.

DEBELJKO (grca u suzama): Jebem ti život... Sve ti jebem.

Debeljko se okreće i njegova baterijska lampa osvetljava Ćelavca. Ovaj drži pištolj uperen u njega. ĆELAVAC: Žao mi je. Stvarno mi je žao. (puca) Debeljko, pogođen u grudi, gubi ravnotežu i pada u močvaru.

V Ćelavac sedi za stolom u kafani. Konobarica mu donosi kriglu piva.

KONOBARICA: Izvolite. ĆELAVAC: Hvala. (ljubazno se nasmeši)

76

S tevan Car ić Dugo zuri u pivsku penu. Konačno, otpija gutljaj piva. Vrata kafane se otvaraju i unutra ulazi Profesor.

Odmerenim korakom prilazi stolu za kojim sedi ćelavac.

PROFESOR: Zdravo. ĆELAVAC: Zdravo.

Profesor skida mokar kaput i prebacuje ga preko stolice, na koju je trenutak pre odložio svoju aktentašnu.

PROFESOR: Kakav pljusak! Ulice su potpuno poplavljene. (seda naspram Ćelavca) Ti si ovde već neko vreme? ĆELAVAC: Da, malo sam poranio.

PROFESOR: Mokar sam do gole kože. U mojim godinama i obična prehlada može biti pogubna. Ćelavac klima glavom. Stolu prilazi konobarica.

KONOBARICA: Dobar dan. Želite li nešto da popijete?

PROFESOR: Možete li da mi donesete čašu vode?

Moram da popijem lek.

KONOBARICA: Naravno, gospodine. (odlazi) PROFESOR (objašnjava Ćelavcu): Lek za srce.

Uzimam ga već mesecima. Gde je? (pretražuje džepove kaputa) Gde... (još uvek pretražuje) Aha, evo ga. (napokon vadi bočicu i stavlja je na sto) 77

Kratko i glasno Konobarica donosi čašu vode i stavlja je ispred Profesora.

KONOBARICA: Izvolite, gospodine.

PROFESOR: Hvala, kćeri.

Dok se konobarica udaljava, Profesor otvara bočicu i iz nje istrese na dlan dve pilule. Stavlja ih u usta i pije vodu. Ćelavac sve to posmatra bez reči.

PROFESOR: U borbi protiv starosti dobijemo po neku bitku, ali na kraju ipak izgubimo rat. ĆELAVAC: Slažem se.

PROFESOR: Sve je prošlo po planu? ĆELAVAC: Hm... jeste.

PROFESOR (ispitivački): Nije bilo problema? ĆELAVAC: Ne... Udruženje lopova Srbije je izgubilo dva važna člana.

PROFESOR: Odlično. (podiže aktentašnu i daje je Ćelavcu) Proveri da li je sve u redu. ĆELAVAC (spušta aktentašnu pored svoje stolice): Neka, verujem da je sve kako treba.

PROFESOR: Čovek se drži za reč, a vo za rogove. (namiguje) Ćelavac se blago nasmeši, a onda otpije malo piva.

Pogled mu luta po kafani pre nego što ponovo progovori.

78

S tevan Car ić ĆELAVAC: Reci mi, samo, šta su zabrljali ti klinci?

PROFESOR: Mršavi nije ništa. On je, što se kaže, kolateralna šteta. ĆELAVAC: A debeli?

PROFESOR: Debeli... (nagne se prema Ćelavcu) Debeli je tipovao kuću koju ni slučajno nije smeo. ĆELAVAC (obara pogled, posmatra do pola ispunjenu kriglu): Ovaj... moram da idem... Imam neke obaveze.

PROFESOR: Oh... da, naravno. Ćelavac polako ustaje i vadi novčanik iz džepa.

PROFESOR: Ne, ne, nikako. (odmahuje rukom) Piće je na moj račun. Insistiram. ĆELAVAC: Hvala. (vraća novčanik u džep, oblači jaknu i uzima aktentašnu) Pa... čujemo se.

PROFESOR: Do sledeće neprilike. Ćelavac napušta kafanu. Kiša je u međuvremenu stala. Ćelavac sporo prelazi ulicu, držeći čvrsto u ruci aktentašnu.

79

Biro „Tužno je doba u kome je lakše zaraditi sifilis nego za život!“, napisao je anonimni mislilac na zidu javnog toaleta u centru grada. Što se mene tiče, ovo je već treća godina u nizu da sam na birou rada i čini mi se da bih pre pronašao Atlantidu i Avalon nego li stalni izvor prihoda.

Jutros sam, po ko zna koji put, morao da odem do nadležne organizacije za zapošljavanje i odagnam opravdanu sumnju da sam u međuvremenu stupio u radni odnos, a da uprkos tome i dalje uživam enormne beneficije po osnovu statusa besposlenog lica.

Ušao sam oprezno u filijalu službe za zapošljavanje i prošao pored portira bešumno, na vrhovima prstiju, jer nisam želeo da mu poremetim san. Popeo sam se hitro na treći sprat i ušetao u ogromnu prostoriju u kojoj se nalazilo tuce stolova za kojim su sedele vredne radnice biroa. Odmah sam se uputio ka automatu ne bih li uzeo neophodni papirić sa rednim brojem. Ipak, moj skromni naum osujetio je kratko podšišani sredovečni muškarac, iskočivši bez najave 81

Kratko i glasno ispred mene. „Ne radi, ne radi. Koliko puta je potrebno da ponovim?“, rekao je mršteći se. „Ali ja sam tek stigao“, branio sam se. „A kakve to veze ima? I dok niste bili tu automat nije radio. Štaviše, pokvaren je još od prošle srede.“ „U redu, ali zar niste mogli da nalepite neko obaveštenje na njega: »Van upotrebe« ili tako nešto.“ „Ne, ne bi bilo nikakve koristi od toga, jer ljudi ionako više ne veruju ni u šta što pročitaju“, kazao je pre nego što mi je dodao parče hartije sa ručno ispisanim brojem. Zahvalio sam mu se i zauzeo poziciju u ćošku. Oko trideset ljudi, raznih životnih doba, strpljivo je čekalo da dođe na red. U mojoj neposrednoj blizini sedeli su starija, elegantno obučena gospođa i suvonjavi, proćelavi gospodin, čiji je povremeni glasni kašalj remetio skoro grobnu tišinu u prostoriji. Tik do njih je stajala slatka smeđokosa devojka i odsutno zurila u aparat za vodu.

Iznenada, kroz širom otvorena vrata, utrčao je sićušni dečak i istog časa osvojio nepodeljenu pažnju letargične gomile. „On je na vreme krenuo da traži posao“, procedio sam. Šarmantna devojka se stidljivo zakikotala na moju opasku, dok su naši “ustoličeni“ susedi samo prezrivo zavrteli glavom. Za dečakom je u prostoriju uletela visoka mlada žena u crvenim sandalama, očajnički se trudeći da ga sustigne. Ipak, cakani nemirko nije bio spreman da se zaustavi, pa se poput vetra stuštio između stolova zbunjenih činovnica. Na nesreću, prilikom rutinskog manevrisanja napravio je previd i nehotice zakačio određeni 82

S tevan Car ić predmet, koji je potom proizveo zaglušujući tresak pri neizbežnom susretu sa tlom. Nisam video šta je oboreno, ali sam na osnovu galame koja je nastala mogao da naslutim da se radi o objektu nemale vrednosti, pa bila ona materijalnog ili sentimentalnog karaktera. Naime, jedna izrazito debela službenica je usled dotičnog incidenta napustila stanje hibernacije u kome je do tada obitavala i vrisnula iz sve snage. Usledila je vatrena rasprava između dotične službenice i žene u sandalama, za koju se uskoro ispostavilo da je maćeha problematičnog klinca.

Kako su tom prilikom obilato korišćene nepristojne reči, odlučio sam se da grubo prekršim nepisano pravilo potpune pripovedačke iskrenosti, te da pomenutu konverzaciju predstavim u civilizovanijem obliku u odnosu na izvornu razmenu mišljenja. „Veoma sam neprijatno iznenađena kakav si darmar napravio, mali čoveče“, obratila se punačka službenica nestašnom vragolanu. „Ozbiljno razmatram mogućnost primene telesne kazne koja će biti proporcionalna veličini nelagodnosti koju si nenamerno izazvao“, rekla je maćeha uplašenom detetu. „Izvinite, ali moram da primetim, uvažena gospođo, da možda niste na najbolji način objasnili vašem ljupkom pastorku moguće konsekvence neodgovarajuće fizičke aktivnosti u zatvorenom prostoru“, opet se oglasila službenica. „Mila moja, smatram da je vaš dobronamerni komentar uspešnosti izvršavanja mojih roditeljskih dužnosti u celosti neosnovan i stoga 83

Kratko i glasno vas najljubaznije molim da tu temu zaobiđete u širokom luku“, uzvratila je maćeha. Nažalost, nastavak diskusije je praktično neizvodljivo prevesti na sofisticirani književni jezik, pa mi jedino preostaje da prezentujem epilog ove atipične dogodovštine.

Približno pet minuta nakon ulaska u neželjenu debatu maćeha je zgrabila dečaka za ruku i potpuno crvena u licu napustila prostoriju. Za sobom je ostavila uplakanu službenicu, koju su zabrinute koleginice smesta opkolile i pokušale da uteše. Naravno, rad sa klijentima je morao biti obustavljen do daljneg, premda je nekoliko odvažnijih posetilaca burno negodovalo zbog tako neumesne odluke. Bila je to idealna prilika da nakon dužeg vremena obiđem svog savetnika, koji mi je dodeljen onog zlosrećnog dana kada sam se prijavio na biro rada. Spustio sam se na drugi sprat i pokucao na vrata kancelarije 237. „Slobodno“, doviknuo mi je piskutavi glas. Kročio sam unutra i ugledao bubuljičavog mladića. „Dobar dan... Gospodin Varga nije tu?“, pitao sam. „Nije.

Gospodin Varga nas je napustio.“ „Penzionisao se?“ „Oh, ne... preminuo je. Letos je doživeo srčani udar.

Baš tu gde vi trenutno stojite.“ Stresao sam se, a on je produžio: „Ležao je dva meseca u bolnici, ali na kraju nije uspeo da se oporavi. Organi su mu otkazivali jedan za drugim – bubrezi, pluća,...“ „Pa to je užasno!“, zavapio sam, iskreno potresen žalosnom sudbinom čoveka koga sam jedva poznavao. „Da, život ume da bude okrutan... Ali recite mi sada šta mogu da 84

S tevan Car ić učinim za vas.“ Brže-bolje sam se pribrao i izložio svoju situaciju u kratkim crtama. „Vi ste, dakle, diplomirani ekonomista“, kazao je, ne skidajući pogled sa kompjuterskog ekrana. „Da, tako je.“ „Ovako – trenutno u ponudi imamo radno mesto komercijaliste na terenu“, rekao je ponosno nakon male pauze. „Za taj posao nije neophodan fakultet“, primetio sam. „Nije, ali je svakako prednost prilikom konkurisanja“, odgovorio je uz izveštačeni osmeh. „Da li imate kojim slučajem još neki posao na raspolaganju?“, upitao sam bez preteranih očekivanja. „Eh... znate kako je. Ekonomska kriza i sve to. Da ste eventualno keramičar, već bi se našlo nešto.“ „Ali nisam.“ „Tačno. Međutim, sada vam je kasno da se kajete.

Završili ste fakultet i to vam je što vam je“, objasnio mi je beskorisni birokrata.

Zaista sam morao da uložim krajnji napor kako bih savladao negativne emocije koje su me preplavile nakon njegovog poslednjeg iskaza. Umesto da se momentalno okrenem i izađem iz kancelarije, napravio sam kobnu grešku i postavio dodatno pitanje svom, ne previše promućurnom sagovorniku: „Interesuje me da li bih mogao da konkurišem za subvenciju za samozapošljavanje?“ „A čime biste tačno želeli da se bavite?“ „Hteo bih da otvorim prodavnicu antikvarnih knjiga.“ „Veoma lepa zamisao. Nažalost, naš program ne podržava trgovinu na malo polovnom robom. Kao što, uostalom, ne odobravamo subvencije za trgovinu voćem i povrćem, mesom i ribom, 85

Kratko i glasno ljuskarima i mekušcima, hlebom i testeninom, cvećem i sadnicama, porculanom i satovima, zidnim i podnim oblogama, sanitarnom opremom, kancelarijskim nameštajem, hemijskim, farmaceutskim, parfimerijskim i kozmetičkim proizvodima, građevinskim materijalom, čvrstim, tečnim i gasovitim gorivima...“, nabrajao je bez predaha. „Oprostite“, prekinuo sam njegov nadahnuti monolog, „Da li se varam ili vi u stvari ne subvencionišete nijednu trgovačku delatnost?“ „Ne varate se, ispravno ste zaključili!“ „A koje se još delatnosti nalaze na crnoj listi?“ „Poljoprivreda, šumarstvo, ribarstvo, kladionice, menjačnice i taksi prevoz.“ „Da li je to sve?“, pitao sam sarkastično. „Hm... da niste možda razmišljali da se bavite rudarstvom?“ „Ne baš.“ „To je dobra vest budući da programom nisu obuhvaćeni ni eksploatacija antracita, lignita, kamenog i mrkog uglja.“ Nisam više mogao da izdržim, prišao sam mu, ščepao ga za revere odela i zaurlao kao ranjeni lav: „Prokletniče, ti si za sve kriv! Razorio si privredu ove zemlje, upropastio si silne fabrike, oterao hiljade ljudi na ulicu,...“ On se otimao i dozivao pomoć. „Huljo vašljiva, ubio si nedužnog gospodina Vargu! Verovao si da ćeš proći nekažnjeno, ali ja sam te prozreo!“, drao sam se. Tada su u kancelariju ujurila dva kabasta tipa i rvačkim zahvatom me oborila na pod. Tip u kariranoj košulji je munjevito podigao teški rokovnik sa stola i silovito me odalamio po sred čela. Osvestio sam se tek u kolima hitne pomoći.

86

Odanost „Brini se o Kvikiju“, rekao mi je stric umornim glasom, nakon čega je prevrnuo očima i izdahnuo. „Umro je“, prozborila je neiskusna medicinska sestra, koja je stajala s druge strane bolničkog kreveta. „Pa da, bio je teško bolestan“, pokušao sam da opravdam stričev nepromišljen postupak. „Znam, prethodnih dana je bio u agoniji. Od njegovih jauka mi se ledila krv u žilama.“ „Izvinite.“ „Zašto se izvinjavate?“ „Zato što vas je uznemirio. Istini za volju, nikada nije umeo sa ženama.“ „Ah, ne. Pa nije on to namerno radio.“ „Vi zapravo mislite da je on bio opsednut, da su demoni ušli u njega?“ Medicinska sestra je istog časa prebledela i počela da zapliće jezikom: „D-de-dem-moni“ „Da li zdravstveno osiguranje uopšte pokriva obrede egzorcizma?“, upitao sam, trudeći se da zadržim ozbiljan izraz lica.

Kasnije tog dana, u kolima, podelio sam ovu anegdotu sa Irenom, a ona se namrštila i izjavila ljutito: „Koji si ti talentovani kreten!“ „Jesam draga, i pripadam samo tebi. Zar to nije divno?“, kazao sam, čeka87

Kratko i glasno jući da se pojavi zeleno svetlo na semaforu. Ona je duboko uzdahnula i uključila radio. Na programu je bila nekakva emisija posvećena savremenoj književnosti. Voditeljka, koju je priroda obdarila grozomornim kreštavim glasom, dizala je u nebesa svog cenjenog gosta, nazivala ga genijem i čudotvorcem, a njegov poslednji roman, „Sumnja smrti“ ili tako nešto, knjigom za sva vremena. „Dok pišem, ja pletem mrežu, polako i obazrivo, poput pauka, nadajući se da ću u nju uhvatiti što više čitalaca“, objašnjava stvaralac, a ja smesta dobijam želju da upadnem u njihov studio i išibam tog naduvenka mokrim peškirom. „Ko je Kviki?“, upitala je neočekivano Irena. „Njegov pas... valjda.“ „Valjda? Zar ga nisi pažljivo slušao?“ „Naravno da jesam, ali je on pričao veoma tiho i skroz nepovezano. Ljudi na umoru se retko drže jedne, određene teme.“ „Kada si ga poslednji put video?“ „Uf... pazi, čini mi se da je to bilo na mom osmom ili devetom rođendanu. Poklonio mi je kožnu fudbalsku loptu, toga se dobro sećam.“ „Šta se nakon toga desilo?“ „On i moj otac su se žestoko posvađali oko nasledstva, pa je stric odjednom postao persona non grata u našem domu.“ „A, evo, sada, dvadeset i kusur godina kasnije, sve što je posedovao je ostavio tebi.

Kakva ironija!“ „Da, tako je na kraju ispalo. Živeo je sam, decu nije imao, a žena se odavno razvela od njega. Mada moram da priznam da me je propisno iznenadila njegova odluka.“ Irena je klimnula gla88

S tevan Car ić vom, a ja sam promenio stanicu na radiju budući da više nisam mogao da podnesem besomučno naklapanje onog kvazi-umetnika. Zahvaljujući mojoj pravovremenoj reakciji bili smo u prilici da čujemo premijerno emitovanje najnovije pesme lokalne pank-rok grupe. Simpatični refren nam se odmah urezao u memoriju: »Ljubav ima pet slova, jedno više nego lova, ali lova ipak vlada, na području ovog grada.« Neumorno smo ga pevušili sve dok nismo stigli na naše odredište. „Tu smo, Daglasa Adamsa 42“, rekao sam zadovoljno. Izašli smo iz kola i ušli u oronulu trospratnu zgradu. „Moramo najpre da svratimo do stričeve komšinice. Kod nje se nalaze ključevi njegovog stana... i taj Kviki.“ Popeli smo se na prvi sprat i pozvonili na vrata gospođe Čaušić. Otvorila nam je starija proseda žena u rezedo kućnoj haljini. „Dobar dan, gospođo. Ja sam Raša, bratanac gospodina Varge, a ovo je moja ljupka devojka Irena“, izjavio sam, glupavo se osmehujući. „Oh, drago mi je.

Uđite, deco. Kako je dobri gospodin Varga?“ „Pa...“ „Želite li nešto da popijete? Znaš, mladiću, ti zaista ličiš na njega. Obojica imate iste kestenjaste oči.“ „Nažalost, njegove oči su se jutros zauvek sklopile.“ „Oh, ne!“, vrisnula je i zateturala se. Uspeo sam neka89

Kratko i glasno ko da je uhvatim ispod ruke i tako sprečim da se celom dužinom prostre po podu. Potom sam je odveo do dnevnog boravka i pomogao joj da sedne na fotelju. „Natoči čašu vode gospođi Čaušić“, kazao sam Ireni. „Nemoj mila...“, promumlala je ošamućena komšinica, „bolje mi dodaj čuturicu koja se nalazi u vitrini pored tebe.“ Irena joj je ispunila želju, a ona je hitro nakrenula čuturicu. „Dođavola“, pomislio sam istog časa, „šta ako je unutra neka otrovna tečnost?

Antifriz, kerozin, hebenon?“ Unezveren i skrušen, blenuo sam u gospođu Čaušić. Laknulo mi je tek kada je ponovo progovorila: „Nema boljeg leka od domaće prepečenice. Barem je tako tvrdio moj muž.“ „Vaš muž?“, kazala je Irena. „Da, bog da mu dušu prosti.

Preminuo je pretprošle zime.“ „Žao nam je.“ „Znate, kada smo se moj muž i ja doselili u ovu zgradu pre pet godina, gospodin Varga je bio prvi stanar koji je došao da nas upozna. Poklonio nam je bocu crvenog vina u znak dobrodošlice. Sedeli smo to veče u ovoj sobi, pričali, smejali se, pili vino i slušali ploče“, pokazala je prstom na najnižu policu vitrine, na kojoj se šepurio mali gramofon, pa nastavila „Moj muž nije tu, ni gospodin Varga više nije tu, ali imam pregršt lepih uspomena na njih... Kad god budem poželela da ih opet proživim dovoljno će biti da pustim neku od ploča i zažmurim.“ Irena i ja smo ćutali, uzaludno pokušavajući da pronađemo odgovarajuće reči. Prozborio sam tek minut kasnije, setivši se razloga posete. „Ovaj...

90

S tevan Car ić gospođo Čaušić, stric me je danas, trošeći zadnje atome snage, zamolio da preuzmem brigu o Kvikiju.“ „Eh, tvoj stric ga je neizmerno voleo, a i meni je, priznajem, prirastao za srce“, izjavila je. „A gde je on?“ „U gostinskoj sobi. Tamo sam ga smestila... Odvešću vas.“ „Neka, ostanite ovde i odmarajte se. Mi ćemo otići po njega“, rekla je Irena. „Hvala, kćeri. Idite hodnikom... druga vrata levo.“ Ušli smo u sobu i tamo zatekli krupnog, žutog psa kako drema u pletenoj korpi. Na tren je blago podigao glavu, pa se vratio u prvobitni položaj. „Ah, pa on je zlatni retriver.“ „To je dobra ili loša stvar?“ „Čula sam da oni nisu baš mnogo pametni. Navodno, ne možeš da ih naučiš nijednom triku.“ „To je laž. Ovaj se, recimo, odlično pravi mrtav.“ „Baš si surov.“ „Čim ga izvedemo napolje, okružiće nas jato izgladnelih lešinara... ili penzionera.

Ha, ha.“ „Ponekad se zapitam zašto sam i dalje s tobom.“ „To nije ništa. Ja se neprekidno pitam zašto si i dalje sa mnom.“ Ona me je popreko pogledala, a ja sam instinktivno slegnuo ramenima.

S druge strane, Kviki je ostao gluv i slep za dešavanja u sobi i opsesivno je piljio u gumenu kost, koja je ležala na tepihu. „Jadničak. Sigurno pati za gazdom.“ „To, ili ga gospođa Čaušić nije nahranila danima“, ponudio sam alternativno tumačenje njegove zanemoćalosti, a onda krenuo da ga dozivam. „Kviki, Kviki...“ „Kuc-kuc, hajmo, ustaj na noge lagane.“ „Vidi, eno je cica maca... hoće da ti ukrade kost.“ Usta su mi se osušila od priče, a on nije čak ni trepnuo. „Nemoj 91

Kratko i glasno da ga gnjaviš, nego obuhvati korpu i ponesi ga“, rekla je Irena, a ja sam gunđajući prihvatio njen predlog. „Uf, težak je kao slon. Ipak je jeo redovno... redovno i obilno“, kukao sam, tegleći indisponirano kuče. U dnevnom boravku sam saopštio komšinici da moramo da pođemo i ona je ustala iz fotelje kako bi nas ispratila. Irena je otvorila vrata, a Kviki je skočio iz korpe i jurnuo uz stepenice. „Bitango! Probisvetu!

Pseći folirantu“, penio sam, dok se Irena gotovo presamitila od smeha. „Verovatno mu puno nedostaje njegov dom“, zaključila je komšinica. „Da, mora da je to u pitanju“, saglasio sam se, iako sam ga proklinjao u sebi.

Taman što smo krenuli gore, shvatio sam da sam zaboravio da uzmem ključeve, pa smo se vratili natrag do komšinice. Ona isprva nije mogla da se seti gde ih je ostavila, tako da smo morali da sačekamo nekoliko minuta u hodniku zgrade dok ih nije pronašla na frižideru. Kada smo napokon stigli na treći sprat ugledali smo Kvikija sklupčanog, na otiraču ispred ulaznih vrata stričevog stana. Delovao je spokojno. „On... on ne diše! Mrtav je!“, viknula je Irena i zaplakala. Prišao sam joj, zagrlio je i šapnuo joj na uvo: „Sve je u redu... Sada su svi ponovo zajedno.

Kviki, moj stric, gospodin Čaušić... Sve je u redu...“

92

Bekstvo Ponoć je. Iz amsterdamske luke upravo isplovljava brod „Dama s kamelijama“. Na njegovoj prostranoj palubi stoji naš stari znanac, Marko Kralj, u svom čuvenom crnom mantilu. Dok posmatra blistave zvezde na nebu, puši kubansku cigaru i... i to je to.

Kraj, nema više.

Ja, Marko Kralj, napustio sam roman ili, bolje rečeno, pobegao iz istog. Ugasio sam cigaru, skinuo ružni mantil i skočio sa palube pravo u uzburkano more. Zatim sam otplivao nazad do obale, gde sam ukrao motor, na kojem sam se onda odvezao do Brisela, odakle sam privatnim avionom odleteo na lokaciju koju ovom prilikom ne želim da otkrijem. Ne, ne radi se o paranoji, već o nužnoj predostrožnosti.

Uostalom, siguran sam da ćete i sami to uvideti nakon što vas detaljno upoznam sa događajima koji su prethodili mom spektakularnom begu, do sada nezabeleženom u istoriji književnosti i filma. Dakle, u nastavku ću pokušati da objasnim zašto sam se odlučio da, nakon pet romana i dve novele, prekinem 93

Kratko i glasno saradnju sa piscem Bojanom J. Stefanovićem na ovako drastičan način.

Bojan me je, naime, stvorio pre skoro decenije kada me je pri kraju svoje novele „Sneg u Damasku“ uveo kao sporednog lika. Sedim u restoranu, nedaleko od glavnog junaka, i naručujem tartar biftek u sosu od pečuraka. „Šta biste hteli da popijete?“, pita me konobar. „Merlo!“, odgovaram bez razmišljanja.

Pojavljujem se tek u jednom pasusu, ali zahvaljujući urođenoj harizmi i eleganciji naprečac osvajam malobrojnu čitalačku publiku. To prepoznaje i autor, pa mi u svojoj narednoj noveli, „Smrtonosna po(s)ledica“, sasvim opravdano posvećuje celo poglavlje, u kome, između ostalog, obelodanjuje da sam vojni pilot, prevremeno penzionisan zbog, kako kaže, “dugačkog jezika“, i da trenutno radim kao privatni detektiv. Nažalost, ova novela, iako originalna i inteligentna, biva dočekana na nož od strane čitalaca i kritike, što veoma rastužuje Bojana, pa se on čak nosi mišlju da prekine s pisanjem i vrati se na svoje staro radno mesto u hidrometeorološkom zavodu.

Da tako ne bude, pobrinuće se njegov agent, po obrazovanju mašinbravar, koji će mu dati dobronameran savet: „Ostavi se tih metafizičkih koještarija. Trebalo bi umesto toga da objaviš neki detektivski roman. To se danas prodaje ko alva.“ Bojana je ova bahata sugestija najpre žestoko razbesnela budući da je prema pomenutom književnom žanru osećao jedino prezir i gađenje. Međutim, 94

S tevan Car ić kada se pribrao došao je na, kako mu se tada činilo, genijalnu ideju. Uistinu će objaviti detektivski roman, sačekaće tri-četiri meseca da se rasproda tiraž, nakon čega će sazvati konferenciju za štampu, na kojoj će otvoreno ismejati kupce sopstvene knjige. „Nakaradna bagra, nemisleća marva, površni šupljoglavci, eto šta su oni“, kazaće zabezeknutim novinarima. Za protagonistu ovog oglednog romana, logično, bira mene i dodeljuje mi za pomoćnika trapavog istoričara umetnosti, Iliju Šavića. „Slučaj žutog kišobrana“ stiže u knjižare sredinom marta i u roku od dve sedmice postaje apsolutni bestseler. Kritičari veličaju odlično osmišljen zaplet i kompleksnost likova, a jedan od njih ide toliko daleko da naziva autora savremenim Arturom Konanom Dojlom. Za to vreme Bojanov gramzivi agent zadovoljno trlja ruke i nagovara ga da napiše nastavak romana. „Oduvek sam verovao u tebe. Takav talenat se samo jednom rađa“, govori mu snishodljivo. Čestitke i pohvale, koje stižu sa svih strana, Bojanu pomućuju razum i dovode ga u stanje euforije, te on olako odustaje od svog prvobitnog plana i prepušta se uživanju u iznenada stečenoj popularnosti. „Za dobrog pisca ne postoji loša tema“, izjavljuje samouvereno prilikom promocije svog drugog romana, koji nosi naslov „Zubato sunce“. Na poleđini knjige piše: „Da li će lucidni detektiv Marko Kralj i njegov pouzdani asistent, gospodin Šavić, uspeti da razreše misteriju nestanka narodnog poslanika? Saznajte u novom remek-delu našeg pro95

Kratko i glasno slavljenog književnika, skromnog genija, Bojana J. Stefanovića.“ Roman, uprkos pompeznoj najavi, nailazi na mlak prijem, čak i kod Bojanovih najtvrdokornijih obožavalaca. Zameraju mu na beživotnim dijalozima, neprijatno opširnom razglabanju o enterijeru skupštinskog restorana i predvidljivom kraju. On je, prirodno, razočaran negativnim reakcijama, pa stoga odmah pristupa pisanju svog trećeg romana, koji bi trebalo da mu popravi narušenu reputaciju. Suprotno njegovim očekivanjma, „Olujno nebo“ doživljava fijasko i hrpa neprodatih primeraka ostaje da skuplja prašinu u magacinu izdavačke kuće. Kritičari opisuju knjigu kao ekstremno dosadnu i plitku, te ridaju nad sudbinom uludo posečenog drveća. Kada je pomislio da gore ne može biti, Bojanu je od agenta stigla SMS poruka sledeće sadržine: „Postigli smo mnogo u prethodnih nekoliko godina, ali je sada došao trenutak da se rastanemo. Želim ti sve najbolje u daljoj karijeri! Poz.“ Odbačen od svih, Bojan zapada u tešku depresiju, a uskoro oboljeva i od hronične besparice, zbog čega je prinuđen da prihvati posao u osrednjem ženskom časopisu. Pod pseudonimom Bojana S. Jeftanović piše kratke erotske priče, nedeljni horoskop i komentar aktuelnih dešavanja u rijaliti šou programima. U slobodno vreme predano radi na novom romanu, pri tom grozničavo preispituje svaku ispisanu rečenicu i pokušava da objektivno proceni njen kvalitet i svrhu.

96

S tevan Car ić Konačno, nakon trideset dva meseca opsesivnog pregalaštva, Bojan o svom trošku objavljuje „Krvavu kišu“. Centralna ličnost romana je ponovo moja malenkost, ali je radnja ovog puta neshvatljivo mračna i jeziva. Već u prvom poglavlju dva maskirana muškarca kidnapuju mog petogodišnjeg sina, Darka, iz obdaništa. Šavić ulazi u trag otmičarima, ali baš kada se sprema da mi to saopšti biva ustreljen iz snajpera. Dok se lekari bore za njegov život, primam telefonski poziv sa skrivenog broja. Anonimni, izobličeni glas mi govori da se smesta uputim u napuštenu fabriku spajalica, jer je tamo zatočen moj sin. Po dolasku na odredište, napadaju me tri naoružana snagatora, savlađuju me uz mnogo napora i vezuju lancima za betonski stub, nakon čega zahtevaju od mene da im ispričam sve što znam o tajnoj operaciji „Nimfa“. Dovode Darka, koji je uplakan i drhti od straha, i prete mi da će ga hladnokrvno ubiti ako pomisle da ih lažem. Bez oklevanja odajem strogo čuvane tajne, u nadi da će ništarije poštedeti moje dete. Pošto sam im rekao sve što ih interesuje, najstariji snagator se obraća dvojici saučesnika: „Odvežite ga... Pustite ga da poslednji put zagrli svog sinčića.“ Naravno, to će biti greška koja će im doći glave. Oslobođen, brzopotezno vadim mali pištolj iz đona svoje desne cipele i ubijam bednike. Prilikom obračuna ranjen sam u nogu, ali je Darko, na svu sreću, ostao neozleđen. Vraćamo se kući, a moja supruga nas obasipa poljupcima, dok joj niz blede 97

Kratko i glasno obraze teku potoci suza. Tog popodneva, dok sedim u bašti, saznajem da je moj pomoćnik, i ujedno najbliži prijatelj, umro od zadobijenih povreda. Istog momenta se iznad mene otvara oblak i prema zemlji pohrle krupne kapi kiše, crvene poput krvi. To je završetak koji nikoga nije ostavio ravnodušnim. Čitaoci i kritičari su jednoglasni: „Pomalo zaboravljeni Bojan Stefanović vratio se na literarnu scenu na velika vrata!“ Bojan je ubeđen da je napokon pronašao formulu uspeha i da će svojim petim romanom oboriti s nogu čak i one koji mu uporno osporavaju talenat. I zaista, „Munja smrti“ ga je učinila najcenjenijim piscem u zemlji i donela mu pregršt prestižnih nagrada. Javnost je možda bila oduševljena knjigom, ali ja sam bio više nego ogorčen. U „Munji“ mi je, najpre, izgorela kuća, zatim je mog psa pregazio kamion, da bi u poslednjem pasusu moja supruga bila brutalno ubijena dok je podizala platu sa bankomata. Prema Bojanu, iza svih tih gnusnih zločina stoji isti čovek, vođa internacionalne kriminalne organizacije koja iz senke upravlja svetom. Kako da ne! Ne verujem u teorije zavere i smatram autora isključivo odgovornim za ovo besmisleno krvoproliće. Osim toga, čini mi se da on izuzetno uživa u tome da me muči i kažnjava. S druge strane, bezdušnom zlikovcu ne fali ni dlaka s glave. Ako uopšte ima kosu. To ne znam, jer se naravno nikada nisam susreo s njim oči u oči. Video sam ga svega jednom, i to iz helikoptera, u sumrak, 98

S tevan Car ić kroz gustu maglu. Nosio je kapuljaču i naočare sa tamnim staklima. Moguće da to i nije bio on, već se pisac, po navici, sprdao sa mnom.

Pitam se, takođe, zašto sam u svakom romanu morao da satima sedim na suncu i da popušim gomilu cigareta. Da li je autor nameravao da mi u nekom narednom ostvarenju podari rak kože i pluća? Pretpostavljam da je mislio da će na taj način dodatno šokirati čitaoce i povećati prodaju svojih sumornih romana. To je sjajno isplanirao, ali je, ipak, prevideo jedan važan detalj – mene, Marka Kralja. Više nisam mogao da trpim njegovo šikaniranje, pa sam, uz svesrdnu pomoć prijatelja i poznanika, organizovao sopstveno bekstvo.

Sačekao sam da započne novi roman, a onda stupio u akciju. Ishod vam je poznat: nalazim se van domašaja svog jedinog pravog neprijatelja. Međutim, nemojte misliti da je moj slučaj usamljen. Postoji još mnogo književnih likova, hrabrih muškaraca, žena i dece, koji su permanentno izloženi torturi i prepušteni na milost i nemilost pojedinim svirepim, sadistički nastrojenim skribomanima. Zato pozivam sve vas koji čitate ove redove da podignete glas protiv nasilja u knjigama, te da zajedničkim snagama jednom za svagda stanemo na put obesnim literarnim agresorima.

99

Priča „Jebite se, gospodine Petroviću!“, povikala je i pljunula u njegovom pravcu. „Ma nosite se, gospođice Kotrcev!“, odgovorio je na uvredu tako glasno da je uplašio samog sebe.

Savršeno! Početak je nabijen tenzijom i čitateljka, htela to ili ne, biva naprečac uvučena u priču. Ona, možda, najpre trlja oči, iskreno šokirana primitivizmom i vulgarnošću glavnih likova. Tako nešto stvarno nije očekivala od svog omiljenog pisca. Prve dve rečenice kao da su delo nekog polupismenog divljaka. Najradije bi istog časa prezrivo bacila knjigu kroz prozor, ali biva savladana od strane one perverzne radoznalosti koja neprestano sabotira odluke moralnih i lepo vaspitanih ljudi. Baš kada je spremna da priči i autoru pruži drugu priliku, čitateljka čuje prigušeni zvuk telefonskog zvona, ili spoznaje da je mori strašna žeđ, ili shvata da je zaboravila da nahrani psa. U svakom slučaju, prinuđena je da do daljnjeg prekine sa čitanjem. Obuva se, potom oblači kabanicu, iako danima nije padala kiša, i odlazi u 101

Kratko i glasno obližnji park gde daje pileći batak i zdelu kuvanog brokolija umiljatom mešancu labradora i čivave. Po povratku u stan zaliva cveće i temeljno briše prašinu sa polica, potom leže na trosed i uzima knjigu sa stočića. Da li da čita ispočetka? Zašto da ne, ionako nije daleko odmakla. Dakle, ta žena psuje tamo nekog Petrovića, a on joj na to uzvraća istom merom. Petrović je svakako veoma često prezime, koje krasi na hiljade interfona i poštanskih sandučića širom zemlje. Skrušeno priznajem da sam ovom prilikom zaista išao linijom manjeg otpora i zapisao prezimena koja su mi prva pala na pamet. Uostalom kako drugačije objasniti prilično bizarno prezime ženskog karaktera. Pa ja ne samo da ne poznajem, već nikada nisam ni čuo za neku gospođicu ili gospođu Kotrcev, pa ni za gospodina koga bih tako oslovio ako bih ga srećnim sticajem okolnosti sreo na pijaci ili u pozorištu.

Nisam siguran ni kojeg bi porekla moglo da bude ovo izmaštano prezime: bugarskog, makedonskog, jermenskog? Ako priča treba da govori o nacionalnoj netrpeljivosti ili nečemu sličnom, onda je dati odabir prezimena potpuno na mestu.

Međutim, ovde se ne radi o tome. Evidentno je da konflikt između dotične gospođice i dotičnog gospodina odiše istinskom mržnjom, ali on nipošto ne počiva na razlikama u njihovoj narodnosti, verskoj pripadnosti ili seksualnoj orijentaciji. Prema tome, poželjno je napraviti određene korekcije u tekstu.

Neka se ženski lik preziva Kocić i neka se obraća 102

S tevan Car ić gospodinu Pavloviću. „Pavloviću!?“, burno reaguje čitateljka. „Zar se on već nije pojavio u nekoj od prethodnih priča?“, pita se dok uzrujano lista stranice. „Pa da. Evo ga u »Telefonu« i tu deluje kao jedan prosvećen i senzibilan mladić.“ Nastaje prava zbrka u glavi čitateljke, koja pokušava da dokuči šta bi mogao biti razlog njegove naprasne transformacije u ovog drskog grubijana poganog jezika. Još jedna u nizu zabuna prouzrokovana mojom nemarnošću, koja polako, ali sigurno, poprima skandalozne razmere. Brišem nekoliko slova problematičnog prezimena i na taj način kreiram novo: Pavić. Dakle, dijalog sada vode gospodin Pavić i gospođica Kocić. A zašto se uopšte tako zvanično oslovljavaju? Psuju se kao najgori neprijatelji, ali upkos tome uporno persiraju jedno drugom. Zaista se apsurdno ponašaju. Liče na one komične uštogljene likove iz čuvenih ruskih drama: „Gospodine Ražalostov, zaboga!“.

Ali ovo nije ozbiljna drama već prizemna ljubavna priča. Šta mi je činiti? Gotovo bez oklevanja eliminišem gospodina, gospođicu, dosadna prezimena i izveštačeno persiranje. „Jebi se!“, povikala je... „Ma nosi se!“, odgovorio je... Ne valja. Ko je povikao? Ko je odgovorio? Nije ovo detektivski roman, pa da sve bude prekriveno velom misterije. „Aha, sve vreme ste bili na pogrešnom tragu. Ubistvo je zapravo izvršila kućna pomoćnica tako što je sipala mišomor u sok od borovnice, a sve zbog toga što joj je žrtva preotela...“ 103

Kratko i glasno Umorna čitateljka ne želi da nagađa identitet likova. Juče je satima kružila gradom i posetila bezbroj benzinskih pumpi ne bi li nekako pronašla ovu zbirku kratkih priča. Jasno je da moram barem da imenujem likove ako nameravam da zadržim njenu naklonost. Daću im imena koja nisu ni previše obična, ni odveć ekscentrična. Na primer, Jelena i Nikola ne dolaze u obzir. Simonida i Haralampije, takođe.

Saša i Danica? Može. „Jebi se, Saša!“ „Ma nosi se, Danice!“ Imena su u redu, ali mi se razgovor čini suvoparnim i ogoljenim. Kao da komuniciraju zombiji, a ne dva tipična predstavnika ljudske rase.

Danica mi, recimo, ne izgleda kao devojka koja bi se zadovoljila sa svega tri reči. Verovatno ima zavidnu imaginaciju i adekvatan vokabular, pa bi svoju ljutnju mogla da iskaže sa mnogo više reči, a zašto ne i sa nekoliko rečenica: „Znaš šta, Saša. Jebi se, pa rasti. Ne želim više očima da te vidim!“ Tako je već bolje. Danica je prava pričalica, ali ni Saša nije mutav.

Mislim da je nemoguće da na ovako intezivan napad odreaguje isto kao i pre. „Ma nosi se, Danice! Možeš da me poljubiš u rošavo dupe!“ Dileme nema, Saša je nekulturna budaletina. A Danica? Zar ona nije pljunula u Sašinom pravcu? Pljunula?! Zašto se odlučila na tako radikalan potez? Možda su je ponele emocije, ali taj varvarski čin joj svakako ne služi na čast. Čitateljka bi htela da se poistoveti sa junakinjom priče, ali Danica joj je krajnje antipatična. Kao po komandi pravim neophodnu izmenu koja će Danicu učiniti 104

S tevan Car ić manje odbojnom. „...da te vidim!“, povikala je i bacila prsten u njegovom pravcu. Verujem da sam ispravno postupio kada sam prostačko pljuvanje zamenio impulsivnim bacanjem prstena. To je, pre svega, simboličan čin, čiji je prevashodni cilj nanošenje povreda emotivne, a ne fizičke prirode. Pitam se da li joj je Saša poklonio taj prsten? Najverovatnije da jeste. Sumnjam da bi ga Danica gađala prstenom koji je nasledila od bake ili dobila od bogate tetke iz Argentine. Pretpostavljam da su njih dvoje ili verenici ili bračni par. To je zdravorazumska logika, ništa više.

Idemo dalje. „...rošavo dupe!“, odgovorio je na uvredu tako glasno da je uplašio samog sebe. Zašto bi se Saša plašio sopstvenog glasa? Da li je on neki mlakonja, slabić, šonja? Kako je onda uspeo da zavede devojku poput Danice, nezavisnu i samouverenu, i još stisnuo petlju da je zaprosi. Ako je zaista takav metiljavko, odakle mu snaga da joj tako agresivno odgovori. Pre bi se moglo očekivati da krene ponizno da se izvinjava ili da je na kolenima moli za oproštaj.

Na primer: „Izvini, Danice. Znam da sam napravio neoprostivu grešku“, prozborio je tiho. Ili verzija obojena teškom patetikom: „Izvini, izvini, ljubavi.

Proklinjaću sebe do kraja života!“, rekao je gušeći se u suzama. Ovo već deluje primerenije njegovom karakteru i oratorskim sposobnostima. Dakle, Danica kaže.: „bla... bla... Ne želim više očima da te vidim!“ A ušima, nosom, laktom? Jeste da se ovaj izraz ustalio u 105

Kratko i glasno narodu, ali mi ipak deluje nekako pleonastično. „Kad je bal, nek je maskenbal“, kažem sebi i poslednji put prepravljam početak priče. Čitateljka leškari na trosedu i halapljivo guta prve redove teksta: „Znaš šta, Saša. Jebi se, pa rasti. Sklanjaj mi se s očiju i beži kod one tvoje kurve!“, povikala je i bacila prsten u njegovom pravcu. „Izvini, izvini, ljubavi.

Proklinjaću sebe do kraja života!“, rekao je gušeći se u suzama.

106

Alkohol Nenad je s mukom otvorio oči. Ležao je na tvrdom dušeku u njemu nepoznatoj sobi. Roletne na prozorima bile su spuštene, tako da nije mogao da odredi koje je doba dana. Prethodne noći se sećao kao kroz maglu. Bio je u kafani „Pod šljivom“, pio sumnjivu rakiju, upoznao slatku, zelenooku devojku... Zvala se Tamara... ili Teodora? Zevnuo je, lenjo se protegao i ustao iz kreveta s namerom da otvori prozor i pusti dašak svežeg vazduha u zagušljivu prostoriju. Samo što je podigao roletne lice su mu obasjali nestašni sunčevi zraci, što je bio razvoj situacije koji nikako nije prijao njegovim očima. Na osnovu položaja sunca, a uzimajući u obzir da je bila sredina aprila, zaključio je, bez ikakve rezerve, da ima barem devet časova. Ulica ispred zgrade bila je dvosmerna, ali po svemu sudeći ne previše prometna. Dotrajali beli trabant čekao je da se na semaforu upali zeleno svetlo dok je preko „zebre“ prelazila punačka dama u godinama. Zapravo, pokušavala je da pređe budući 107

Kratko i glasno da je mali, kuždravi pas, koga je držala na povocu, uporno odbijao da siđe sa trotoara. Kučence se ukopalo na ivičnjaku i nikakvi apeli njegove gazdarice nisu bili od koristi. Napokon, damu je izdalo strpljenje, te se besno stuštila na svojeglavu životinju i zgrabila je u ruke, što je osoba za volanom automobila (čiji će nam pol, rasa i druge fizičke karakteristike ostati večna misterija) pozdravila ritmičnim pritiskanjem sirene. Dama nije reagovala na tu bednu provokaciju, već se graciozno poput lakonoge gazele uputila na drugu stranu ulice.

Nenad se polako okrenuo, želeći da bolje osmotri sobu u kojoj se probudio. Bila je skučena, ali se uprkos tome u njoj našlo mesta za krevet, radni sto, uzani orman i elegantnu vitrinu za knjige. Površinu radnog stola prekrivali su u potpunosti papiri raznih boja i formata, dok su markeri, grafitne i hemijske olovke bili razasuti na sve strane. „Kao da gledam sopstveni sto“, pomislio je, „zacelo je i ona poklonik kreativnog haosa.“ Počešao se po stomaku, pa prišao vitrini za knjige. Na njenoj najnižoj polici šepurili su se plišani ružičasti meda i raskošni drveni kovčežić.

Preostale tri police popunjavale su knjige, a preovlađivala su dela savremene domaće književnosti. Nenad je nasumično izabrao jednu od knjiga i stropoštao se na krevet. „Slučaj žutog kišobrana“ pisalo je ogromnim tamnocrvenim slovima ispod imena autora. Na prvoj stranici stajala je posveta: „Tamarici, za 20. rođiš od Verice“.

108

S tevan Car ić „Dakle, ovo je Tamarina soba“, konstatovao je, a onda se usredsredio na knjigu. Sasvim iznenada, iznebuha što bi se reklo, vitrina je počela da mu se približava. Tren kasnije bila je tik do kreveta, spremna da sruči na njega sve što se na njoj nalazilo. Već je video kako mu Basara i Albahari padaju na kolena, petparački romani onesposobljavaju ruke, dok mu krvoločni medvedić, taj ružičasti monstrum, skače ravno za vrat. Stresao se od užasa. Ali, bio je to tek ružan san. Prenuo se, shvatajući da je zaspao dok je prelistavao knjigu. Kako mu se košmar ne bi ponovio, smesta je napustio postelju. Sva njegova odeća bila je uredno prebačena preko naslona stolice. Munjevito se obukao i prišao vratima. Taman što se uhvatio za kvaku, začuo je nejasne glasove koji su dopirali iz susedne prostorije. Sagnuo se da pogleda kroz ključaonicu i nije mu se nimalo dopalo kada su mu kroz vidno polje prošle zelene muške pantalone.

Brže-bolje se priljubljio leđima uz vrata i trudio se da diše što je moguće tiše. Um mu je preplavila gomila pitanja na koja nije umeo da odgovori. Gde je, dovraga, Tamara? Da li je muškarac koga je upravo video njen prgavi otac, koji jedva čeka da mu dopadne šaka najsvežiji plen njegove čedne ćerkice? Ili je to, možda, njen dugogodišnji dečko koji je jutros pobegao iz zatvora, gde je robijao zbog okrutnog zločina iz strasti?

Nenad je pustio mašti na volju, pa se broj hipoteza svake sekunde uvećavao geometrijskom progresi109

Kratko i glasno jom. Lavina ideja pretila je da njegov krhki mozak dovede do kolapsa. Srećom, oglasilo se zvono na ulaznim vratima i vratilo ga u stvarnost. Čuo je okretanje ključa u bravi, zatim šuštanje plastičnih kesa i konačno prigušeno ćaskanje. Prislonio je uvo na vrata kako ne bi ostao uskraćen za sadržaj razgovora.

Međutim, tek što je to učinio neko je snažno pokucao.

Nenad je naglo poskočio, ali je zadržao jezik za zubima. „Da li si se probudio?“, interesovala se devojka s druge strane vrata. „Jesam, jesam“, uzvratio je bunovno. Iako je smogao snage da progovori, i dalje nije bio spreman da se odrekne bezbednosti sobe.

Netremice je gledao u mesinganu kvaku i pitao se koliko dugo može da odlaže neizbežni izlazak, naročito jer je postojala opasnost da vrata otvori neko drugi (na primer, onaj psihopata u zelenim pantalonama), te da se on nepripremljen nađe u centru pažnje. Zabrinut zbog takve mogućnosti, rešio je da bude krojač svoje sudbine. Namestio je širok osmeh na lice i odškrinuo vrata. Ugledao je Tamaru kako postavlja tanjire na sto za ručavanje, za kojim su sedeli kratko podšišani momak i devojka čija je duga riđa kosa bila vezana u rep. Sve troje su mu bili okrenuti leđima. „Zdravo“, obratio se prisutnima, mučeći se da zadrži svoj savršeni osmeh. „Ovo je Nenad“, predstavila ga je Tamara paru za stolom, pa dodala „A ovo su moja cimerka Verica i njen verenik Dušan.“ Nakon ritualnog rukovanja i razmene uobičajenih ispraznih floskula Nenad je privukao stolicu i seo. „Baš se 110

S tevan Car ić spremamo da doručkujemo“, objasnila mu je Tamara pre nego što je otišla do kuhinje. „Čime se baviš?“, upitala ga je Verica bez ustručavanja. „Bavim se traženjem posla. Evo, već tri i po godine trunem na birou!“ „Katastrofa! Apsolutno te razumem i saosećam se s tobom. Istini za volju, nisam još uvek pokušavala da se zaposlim, ali sam svesna beznađa koje nas okružuje. Vrlo sam svesna! Ja, eto, privodim kraju studije nemačkog, ostala su mi još tri ispita i kada ih dam, a nadam se da će to biti već u junskom roku, ako ne tada onda u narednom, izvadiću pasoš i kupiti avionsku kartu u jednom pravcu za Minhen, gde mi živi brat od tetke koji se oženio sa dvadesetak godina starijom Jevrejkom, čiji je bivši muž, notorni alkoholičar i švalerčina, bio zamenik generalnog direktora Mercedesa.“ „Aha... Mercedes“, bilo je sve što je prozborio zbunjeni Nenad.

Od Verice je potom saznao da je njen ćutljivi verenik završio teologiju sa odličnim prosekom, ali da trenutno radi kao izbacivač u popularnom noćnom klubu »Prohujalo s Košavom«, čiji je vlasnik “ona lopuža i probisvet“ Ognjen Konjović, koji je toliki gad da ga jedino rođena majka može voleti. Veričino izlaganje prekinula je Tamara, koja je ušla u trpezariju držeći u rukama tepsiju sa gibanicom. Izgladnela družina propratila je njen povratak spontanim aplauzom, a već nakon prvog zalogaja obasuli su je komplimentima. Tamara im se zahvalila na lepim rečima i nazdravila miru u svetu podižući tetrapak punoma111

Kratko i glasno snog jogurta. Tokom obroka su iznova došle do izražaja komunikativnost i otvorenost mlade Verice, koja je odlučila da razgali ostale kazivanjem uzbudljivih anegdota iz svog života.

Naizgled bezazleno ćeretanje dotične uskoro se pretvorilo u užasnu psihičku torturu. Dok je Nenad blago klimao glavom ne bi li ostavio utisak vrsnog slušaoca, duhom je obitavao na peščanoj plaži pustog ostrva, gde je upijao zvuke talasa i beskrajno plavetnilo okeana. Pretpostavljao je da je Tamara odavno oguglala na preopširne besede svoje drugarice, dok je jadnom Dušanu samo Bog mogao da pomogne.

Kada su završili sa doručkom Verica je uveliko drobila o svojim uspomenama iz osnovne škole. Priča o izgubljenom herbarijumu bila je ta kap koja je prelila čašu i prinudila Nenada da preduzme očajničke mere. Gromko se nakašljao i upitao Dušana koliko je sati. Potom je odigrao na kartu “neodložnih obaveza“ i izvinio se okupljenima što ne može duže da ostane.

Oprostio se od Verice i Dušana, nakon čega ga je Tamara ispratila do ulaznih vrata. Navukao je patike na stopala i zakoračio u hodnik ispred stana. „Eh, sinoć sam malko više popio“, priznao je. „Eh, jesi“, spremno se složila s njim. „Ne sećam se svega...

Da li... Da li sam bio dobar?“, podigao je obrve, glumeći Don Žuana trećeg milenijuma. „Bio si savršen.

Bio si miran kao bubica.“ „Molim?!“ „Nije bilo ničega između nas. Odvela sam te do svoje sobe i otišla do kupatila da se osvežim, a kad sam se vratila hrkao si 112

S tevan Car ić sve u šesnaest.“ „Da li je moguće da sam zaspao?“, promumlao je. „Moram da priznam da sam doživela nekoliko puta da momak zaspi odmah nakon seksa.

Ti si, pak, prvi koji je utonuo u san pre nego što se bilo šta dogodilo“ „Da, to sam ja. Ispisujem nove stranice seksualne istorije.“ „Dobro, ne primaj to previše k srcu. Moglo je da bude i gore. Mogao si, recimo, da zadremaš za vreme seksa.“ „Da, to je ono što mi se inače dešava“, procedio je, a Tamara se skoro zagrcnula od smeha. Dok je ona brisala suze s lica, Nenad je osećao kako mu se dlanovi znoje, prsti trnu i srce mahnito udara. „Ipak, moram da priznam da sam veoma uživala u tvom društvu pre nego što si se uhorizontalio. Možda bismo mogli ponovo da se vidimo?“, predložila je. „O, svakako. Mislim, sada sam u nekoj gužvi... ali nazvaću te kada to prođe... ta gužva... Čućemo se u svakom slučaju!“ Kada je Tamara izustila „Ćao, ljubavniče“ Nenad je već bio na spratu ispod. Iz nekog neobjašnjivog razloga žurio je da što pre izađe iz zgrade.

113

Hrčak Ana je bledo zurila u cedulju na podu trpezarije.

Jutros, dok je bila na sajmu zapošljavanja, gazdarica joj je upala u stan i ukrala kućnog ljubimca, hiperaktivnog sirijskog hrčka, a na mestu gde se do nedavno nalazio njegov kavez ostavila kratku poruku uznemirujuće sadržine: „Svog gnusnog pacova ćeš dobiti natrag tek kada mi platiš kiriju za tekući mesec.“ Ana je bila zgrožena, mada ne i sasvim iznenađena, podmuklim postupkom matore veštice. Smesta je pozvala policiju, ali ju je bahati sagovornik prekinuo u pola rečenice. „Nažalost, gospođice, nećemo moći da se posvetimo vašem problemu. Stvar je u tome da su prošlog utorka svi naši zaposleni u »Jedinici za rasvetljavanje naizgled beznačajnih zločina« potopljeni u tečni azot, to jest zamrznuti, i biće oživljeni tek prvog aprila 2084. kako bi rešili slučaj nestale iguane predsednika Evropsko-Azijske Alijanse“, saopštio je zajedljivim tonom i zalupio joj slušalicu. „Mamlaze nadobudni!“, siknula je Ana. Za nju je sve 115

Kratko i glasno pošlo po zlu kada je pre godinu dana dobila otkaz na fakultetu. Od tada je bezuspešno tragala za poslom u struci, a izdržavala se prodajući ekskluzivnu stranu kozmetiku prijateljima, rodbini i susedima. Zarađivala je tek toliko da se prehrani i namiri račune, ali joj je i taj izvor prihoda presušio pre nekoliko sedmica.

Sada je stajala pokraj prozora i nervozno grickala nokte. Razmišljala je o tome šta sledeće da uradi. Da li da proguta ponos i obrati se roditeljima za pomoć?

Ne, to joj se nije činilo kao dobra ideja. Majka bi je, nesumnjivo, najpre izgrdila zato što ih nikada ne posećuje, potom bi joj objasnila da pare ne rastu na drveću, niti padaju s neba, i na kraju bi je podsetila da je ona sama, bez njihove saglasnosti, odlučila da napusti topli porodični dom i otpočne takozvani samostalni život. Otac, pragmatičar po prirodi, dao bi joj verovatno savet od koga bi se naježila. Nešto poput: „Zar ti ne bi bilo jednostavnije da nabaviš drugog hrčka? Uz malo sreće i truda mogla bi da pronađeš nekog koji je isti kao taj oteti.“ Ana se odjednom trgnula, budući da je čula neodređeni žamor u hodniku zgrade. Oprezno je odškrinula vrata i primetila novčanicu od hiljadu dinara na otiraču.

Sagnula se i uzela je u ruke. Izgledala je sasvim obično, izuzev što je na njenoj poleđini, u gornjem desnom uglu, bilo napisano „Pocepaj me!“ tankim crvenim flomasterom. Ani je ovaj nesvakidašnji zahtev momentalno izmamio osmeh na lice. Bila je ubeđena da se radi o skrivenoj kameri. Iskoračila je u 116

S tevan Car ić hodnik, ali tamo nije bilo nikoga. “Gde li su se samo sklonili? Naučiću ja te šaljivdžije pameti“, rekla je sebi u bradu i od hiljadarke za tili čas napravila unikatne konfete. Bio je to ishitren i, ispostavilo se, pogrešan potez. Suprotno njenim očekivanjima, nijedan od članova televizijske ekipe nije iskočio iz svog tajnog skrovišta i pohitao joj u susret. Stoga je ona brzo pokupila komadiće novčanice s tla i utrčala natrag u stan. Sela je na ivicu kreveta i istresla na ćebe brdašce bezvrednih papirića, koje je istog trena krenulo da se širi i raste. Posmatrala je razjapljenih usta kako se papirići, jedan za drugim, transformišu u novčanice od hiljadu dinara. „Ovo je nemoguće“, kazala je, šokirana prizorom. Uštinila se za butinu ne bi li proverila da li sanja, a onda pristupila temeljnom ispitivanju novčanica. Sve su bile savršeno normalne, jedino je poslednju krasila od ranije poznata naredba. Ana ju je, bez oklevanja, odmah razbucala na froncle. Nepun minut kasnije pred sobom je imala novih dvadesetak novčanica, i ponovo je jedna od njih bila obeležena. „Svi moji materijalni problemi su rešeni. Odvratno sam bogata!“, zaurlala je od radosti. „Izbaviću Kjerkegora iz kandži gramzive beštije, a posle toga – nebo mi je granica“, izjavila je otresito. Strpala je hiljadarke u džep, spustila se u prizemlje zgrade i snažno pokucala na vrata gazdaričinog stana. „Donela sam vam proklete pare!“, dreknula je ljutito. „Otključano je!“, doviknula je gazdarica. Ana se namrštila, ušla unutra i ugledala 117

Kratko i glasno gazdaricu kako, zavaljena u fotelju, prati zbivanja na televizijskom ekranu. Imala je viklere u kosi, a lice joj je bilo prekriveno debelim slojem šminke. „Zdravo, draga“, rekla je. „Ne zovite me draga!“, odbrusila je Ana. „Izvini, dušo, ali morala sam nešto da preduzmem. Kasnila si sa kirijom.“ „Dva dana!“ „Dva dana ili dva sata, svejedno je. Jedino je bitno to da nisi ispunila svoju obavezu na vreme. Čovek se drži za reč, a vo...“ „Nemam ni snage, ni volje da se raspravljam s vama“, izustila je Ana umornim glasom i izvukla novac iz džepa. Gazdarica je zadovoljno klimnula glavom i odložila ga u metalnu kutiju pored televizora. Nakon toga je ispunila obećanje i oslobodila najmanjeg taoca na svetu. Ana je uzela kavez u ruke i raznežila se videvši svog mezimca kako dremka pored minijaturnog srebrnog točka. „Kako si mi srećice?“, pitala ga je, a on ju je pogledao svojim pametnim okicama. „Izgleda da se najzad iscrpeo.

Neprekidno je jurcao tamo-amo, pentrao se i okretao točak“, objasnila je gazdarica. „Da, takav je on“, rekla je hladno Ana, okrenula se i otišla.

Po povratku kući podgrejala je čorbast pasulj od juče i ručala, a zatim umarširala u spavaću sobu i izvalila se na krevet. Zažmurela je i utonula u bezbrižni, lepršavi svet mašte. Napokon su gotove njene podstanarske muke! Koliko sutra će kupiti ogromni penthaus na dva nivoa u strogom centru grada. U njemu će se naći prostora za biblioteku, bioskopsku salu, teretanu i saunu. Na krovnoj terasi će napraviti 118

S tevan Car ić predivan japanski vrt. Tamo će sedeti na drvenoj klupici, slušati žuborenje veštačkog potoka i čitati knjige iz filozofije. Pazariće i automobil, i više neće kročiti nogom u javni prevoz. Dosta joj je bilo gaženja, guranja, štipanja i dahtanja za vrat. Uživaće krstareći ulicama u najnovijem mercedesu ili audiju.

Naravno, prvo će morati da nauči da vozi. U stvari, neće biti potrebe za tim, jer će sebi moći da priušti šofera. Biće to naočit mladić razbarušene crne kose i blistavo belih zuba. „Da li imaš devojku?“, upitaće ga, glumeći nevinašce, sa zadnjeg sedišta. „Imam, ali dovoljan mi je jedan tvoj mig pa da već danas raskinem s njom“, odgovoriće joj on, podjednako opčinjen njenim izuzetnim umom i besprekornim fizičkim izgledom. Taman kada se spremala da mu da signal koji je priželjkivao, neko je stisnuo zvonce na vratima i ona se naglo probudila. Opsovala je u sebi, uspravila se, pa požurila da otvori. Ispred stana je zatekla gazdaricu u društvu žgoljavog, brkatog policajca. „Dakle, ipak ste se nakanili da dođete“, kazala je prezrivo brkajliji. „Molim?“, zbunio se. „Kidnapovanje i ucena su teška krivična dela i ne smeju proći nekažnjeno.“ „Ne shvatam o čemu pričate, devojko.

Ovde sam zbog falsifikovanog novca – novca kojim ste platili stanarinu gospođi Hadžić.“ „Gospođici!“, ispravila ga je gazdardica. „Da, gospođici“, slegnuo je ramenima, pa nastavio: „Molim vas zato da pođete sa mnom do stanice. Postoje neke stvari koje bih hteo da mi razjasnite.“ „Ne, ne, ne, to nije istina“, usproti119

Kratko i glasno vila se Ana. „Šta je istina, tek nam predstoji da utvrdimo“, rekao je rezervisano. „Nadam se da ćeš dobiti udobnu ćeliju“, dobacila je pakosno gazdarica. Gotovo u bunilu, Ana je obula cipele, ogrnula jaknu i izašla iz stana. Brkajlija je hodao ispred nje, a ona ga je sledila ćuteći. „Možda je sve ovo jedna velika skrivena kamera“, pomislila je dok je sedala u policijska kola.

120

Kauč Sofija Žarković je ponovo pozvonila na vrata. Budući da joj niko nije otvorio, spustila je cegere sa namirnicama na pod i izvukla svežanj ključeva iz tašne. Po ulasku u stan zatekla je muža u dnevnom boravku kako leži na kauču. „Fino, bogami“, rekla je nervozno, „natovarena kao mazga, ruke su mi se otegle do poda, a gospodin planduje, mrzi ga da ustane i otvori vrata.“ „Ne mogu...“, prošaputao je. „Ne možeš?! Pa ne samo da si lenj, nego si i bezobrazan. Lepo mi je tata govorio, ali ja sam bila gluva za...“ „Stani“, prekinuo je, „Slušaj me pažljivo. Nepokretan sam.“ „Molim? Ponovo se šegačiš sa mnom, zar ne?“ „Ne, ni slučajno. Uopšte ne mogu da se mrdnem.“ „Kako... kako je to moguće?“ „Ne znam. Mislim da se ne radi o šlogu, jer nemam nikakvih teškoća prilikom govora. U stvari, osećam i ruke i noge, jedino što imam utisak da su teške par hiljada tona.“ Sofija je sačekala muža da završi, a onda briznula u plač. „Pa nemoj, Sofi. Sigurno nije strašno kao što izgleda“, hteo je da je umiri. „Da, verovatno je straš121

Kratko i glasno nije nego što izgleda“, ridala je neutešno. „Ma ne, ludice, ovo je samo privremeno. Stres i umor su učinili svoje.“ „Stres i umor?!“, kazala je, trljajući crvene oči, „Čuješ li ti sebe, Lazo? Ovo je ozbiljna stvar.“ Prišla je telefonu i odlučno podigla slušalicu. „Zovem hitnu pomoć“, saopštila je. Lazar Žarković je ćutke posmatrao suprugu dok je preko telefona izlagala njegov slučaj dežurnom lekaru. Voleo je tu energičnu, osećajnu ženicu najviše na svetu. Upoznao ju je pre manje od godinu dana na kursu poslovnog kineskog jezika, na koji ga je, protivno njegovoj volji, upisao direktor sektora prodaje. „Plasiraćemo naš proizvod na najveće svetsko tržište, a ti ćeš biti zadužen za komunikaciju sa potencijalnim kupcima.

Dupliraćemo profit do kraja sledećeg tromesečja“, izjavio je tada taj nepokolebljivi vizionar. Ipak, stvarnost ga je surovo demantovala, a upravni odbor okarakterisao kao impulsivnog megalomana opasnog po kompaniju i degradirao na poziciju portira.

Sasvim neočekivano za njegovog naslednika izabran je Lazar, kojem je tako ostvaren dugogodišnji san o komfornoj kancelariji, ličnoj sekretarici i parking mestu ispred zgrade preduzeća. Sofija je odložila slušalicu i pogledala zabrinuto muža: „Doći će za deset do petnaest minuta.“ Napravila je nekoliko nesigurnih koraka, a zatim čučnula pored kauča i oprezno položila šaku na njegove nepomične prste.

Njen nežni div je delovao bespomoćno poput prevrnute kornjače. Setila se tada kako su joj kolena izdaj122

S tevan Car ić nički klecnula onog dana kada ga je prvi put videla.

Pojavio se nenadano na vratima njene učionice i upitao je: „Da li se ovde održava nastava iz kineskog?“ „Da, ali Vi ste znatno poranili. Čas počinje tek za pola sata“, odgovorila je, pridržavajući se za sto ispred sebe. „Da li je to dovoljno vremena da naučim sve znakove?“, uzvratio je, a ona se sramežljivo zakikotala. Šest meseci kasnije, na proslavi koju je organizovala povodom njegovog unapređenja, priznala mu je uz vragolast osmeh: „Bila sam momentalno očarana tvojim britkim humorom... i širokim ramenima.“ Iste večeri Lazar je kleknuo pred nju i pitao je da li želi da se uda za njega. Bio je to najsrećniji dan u njenom životu, a ovaj današnji je pretio da postane najtužniji.

Zvono na ulaznim vratima se najzad začulo i oteralo zloslutnu tišinu koja se nadvila nad mladim bračnim parom. Sofija je pohrlila prema vratima, otvorila ih i pustila u stan dva muškarca ogrnuta belim mantilima. „Sofija, da li si to ti?“, kazao je stariji od njih dvojice. „Ovaj... jesam“, odgovorila je zbunjeno. „Zar me ne prepoznaješ?“ Sofija je detaljno osmotrila njegovu čekinjastu bradu, grbav nos i sitne mutne oči. „Ne, žao mi je“, rekla je sležući ramenima. „Škola »Radoje Domanović«... išli smo u isto odeljenje... klupa do prozora...“ „Vuče?“ „Tako je!“, uzviknuo je, pa dodao „Ti se uopšte nisi promenila. A koliko je samo godina prošlo?“ „Mnogo...“ „Sedamnaest... sedamnaest i po otkako smo završili osnovnu. Tada su nam se putevi razišli!“ „Odlično pamtiš, ali ako bi 123

Kratko i glasno mogao da...“ „Sofija je bila ubedljivo najslađa devojčica u razredu. Svi dečaci su bili zaljubljeni do ušiju u nju“, otkrio je svom kolegi, na koga ta informacija, sudeći prema izrazu njegovog lica, nije ostavila poseban utisak. Razočaran njegovom ravnodušnošću, okrenuo se polako prema svojoj školskoj drugarici i još jednom joj se obratio: „Ja sam, kao što možeš da primetiš, u međuvremenu postao lekar. Diplomirao sam u Beogradu sa visokim prosekom, usavršavao se u Bolonji i Peruđi, učestvovao u međunarodnoj humanitarnoj misiji u Libiji,...“ „Drago mi je zbog tebe.

Međutim, volela bih...“ „Proglasili su me za počasnog građanina Tripolija. To je zaista veliko priznanje, ali nisam dozvolio da me promeni, ostao sam čvrsto na zemlji. Reci mi, šta ima novo kod tebe?“ „Udala sam se. Nećeš mi verovati, ali čovek koji leži paralizovan na dva metra od tebe, jeste upravo moj suprug Lazar.

Nadam se da ćeš ga pregledati i ustanoviti šta s njim nije u redu.“ „Ah, dobro“, promrmljao je neraspoloženo, primakao se pacijentu i rekao: „Ne moraš da ustaješ zbog mene.“ „Vrlo duhovito“, prokomentarisao je Lazar mršteći se. Lekar mu je nehajno uperio neurološku lampicu u oči i upitao ga: „Čime se baviš, Lazare?“ „Radim kao direktor prodaje u Foloksu“, odgovorio je, zaslepljen snopom svetlosti. „Da, čini mi se da sam čuo za vas. Pravite vlažne maramice ili tako nešto?“ „Deterdžent.“ „Pa dobro, pretpostavljam da je to, u izvesnoj meri, društveno korisna delatnost. Uostalom, ne mogu svi da spasavaju ljudske 124

S tevan Car ić živote.“ „Blagosloven bio!“, kazao je Lazar. Lekar nije obratio pažnju na njegovu zajedljivu opasku, već se uspravio i pribeležio nekoliko reči u notes koji je držao u ruci. „Da li si ustanovio o čemu se radi?“, rekla je Sofija. „Naravno, non e un mistero“, potvrdio je samouvereno i odveo je u stranu. „Vidiš, draga Sofija, tvoj muž je srastao s kaučem.“ „Molim?“ „Znam da zvuči čudno, ali tako je. Njegovi udovi i torzo su se praktično sjedinili sa gornjom stranom vašeg kauča.“ „U pitanju je epidemija“, dobacio je njegov kolega. „Molim te, Vladane, pusti mene da objasnim. Ipak sam ja lekar, a ti medicinski tehničar“, ukorio ga je, pa produžio: „Danas smo već imali dva gotovo identična slučaja. Pacijenti su, takođe, bili oženjeni muškarci u kasnim tridesetim. Očigledno je da se ova nesvakidašnja bolest brzo širi, ali nam za sada nije poznato kako se prenosi.“ „Da li ćete ga odvesti u bolnicu na dodatna ispitivanja?“ „Oh, ne, mi ne možemo to da učinimo.

Moraćeš da angažuješ neku od agencija za selidbe, jer mi se ne bavimo premeštanjem nameštaja.“ „Nameštaja?! Govorimo o mom mužu!“, zagrmela je. „Bilo kako bilo, mi nismo fizički, već medicinski radnici.“ „Ma vi ste medicinski jadnici! Izlazite napolje!“ „Sofija, šta te je spopalo? Gde je nestala ona smerna devojčica?“ „Ah, Vuče, magarče, zaboravila sam da te poslužim kada si ušao u moj topli dom. Sada ću ispraviti taj propust“, rekla je i zavukla ruke u ceger.

Izvadila je mandarinu i jabuku, i lansirala ih prema 125

Kratko i glasno nepoželjnim posetiocima. Lekar i medicinski tehničar su istovremeno odskočili u stranu i tako izbegli leteće voćke, a onda, izbezumljeni, istrčali iz stana. „Ne mogu da verujem...“, prozborio je Lazar. „Izvini. Stvarno ne znam šta me je spopalo.“ „Ma nisam na to mislio. Hteo sam da kažem da ne mogu da verujem da si ih promašila sa tako malog rastojanja. Kada se oporavim moraćemo da poradimo na tvom ciljanju.“ Sofija se nasmešila i nagnula se da ga poljubi. „Čekaj, možda sam zarazan“, usprotivio se. „Neka, reskiraću ovaj put“, rekla je i prislonila svoje usne na njegove.

126

Senka Vladan Đokić je oduvek želeo da postane slavan.

Bio je visok i plav, i kad god bi se ogledao, a to je činio veoma često, čudio se kako nema na hiljade strastvenih obožavateljki. Nažalost, našu simpatičnu planetu nastanjuju brojni muškarci koji su neuporedivo viši i plavlji od njega, pa je tako bio prinuđen da uradi nešto stvarno neverovatno ne bi li ostvario svoje dečačke snove. Na kraju se ispostavilo da nije morao da uradi ništa, jer mu se slava naprosto desila.

Kao što se nekome desi da dobije sedmicu na lotou ili da ispadne iz putničkog aviona.

Vladan je jedne večeri ležao na krevetu u spavaćoj sobi i nemo pratio reprizu telefonskog kviza, kada je začuo sablastan krik. Prestrašen i pometen, odmah je skočio na noge i upalio svetlo. Na zidu isped sebe jasno je video svoju senku kako besno mlatara rukama i viče: „Dosta već jednom! Ovo je postalo nepodnošljivo!“ Bled kao kreč, razjapljenih čeljusti, posmatrao je ovaj, najblaže rečeno, nesvakidašnji prizor. Razgoropađena senka se uskoro primirila, a 127

Kratko i glasno onda mu se obratila staloženim glasom, sa besprekornom dikcijom: „Po ceo dan se izležavaš u mraku i gledaš zaglupljujući televizijski program. Napolje izlaziš samo dvaput nedeljno i to do obližnjeg supermarketa. Klonuo si i duhom i telom, nesrećniče!“ „Sigurno da jesam, i imam prokleto dobre razloge za to!“, odbrusio je, zapanjen bezobrazlukom senke. „Hajde, molim te. Prošla su već tri meseca.“ „I proći će još tri meseca. I tri godine ako treba!“ „Ma daj. Ima toliko drugih devojaka... devojaka koje nisu slabe na brkate instruktore vožnje.“ „Hej, nemoj i ti da mi staješ na muku“, kazao je oporim glasom. „Znaš, najteže je pobeći iz zatvora na koji smo sami sebe osudili.“ „Čije su to reči? Prljavog Harija? Majkla Korleonea?“ „Ne, to je misao starogrčkog filozofa Aristotela iz Sinope.“ „Zaista mudar čovek“, primetio je. „Za razliku od nekih“, procedila je senka. „Slušaj ti, mala. Šta tebe, uopšte, briga šta ja radim?“, pitao je razdraženo. „Još kako me je briga.“ „Prosvetli me, brbljivice.“ „Mi, senke, ne možemo da dođemo do izražaja u zamračenim prostorijama. Nama je potrebna svetlost, po mogućstvu prirodna.“ „Jao, udaviću se u suzama“, rekao je uz izveštačen osmeh.

Senku je ova gruba, sarkastična reakcija poprilično pogodila, pa je odlučila da ga podseti da je ona uvek bila uz njega u teškim trenucima. „Bila sam tu i kada ti je uginulo morsko prase, i kada si bolovao od velikih boginja...“, nabrajala je neumorno, „A kada si u prvom razredu gimnazije pao na popravnom iz 128

S tevan Car ić matematike, ko ti je jedini držao stranu?“ „Pa ti si senka. To je tvoj posao“, izjavio je ravnodušno, iako nije bio siguran da li su konkretne situacije obuhvaćene opisom njenog radnog mesta. „Tako dakle. A da nije, takođe, bio moj posao da ti čuvam leđa dok si prošlog leta krao peškire i mobilne telefone sa egipatskih plaža?“, upitala je nezahvalnika. „Nemam pojma, ali znam da se tada nisi bunila, nego si ćutala kao zalivena.“ „U pravu si. Da mogu, pocrvenela bih od sramote.“ „Eh, šta sam doživeo, da mi jedna senka drži lekcije iz morala“, progunđao je. „Jedna senka?!“, prosiktala je, pa upitala uvređeno: „Dokle ćeš me omalovažavati?“ „Ne znam o čemu pričaš“, napravio se naivan, „Uostalom ovaj razgovor je odavno izgubio svaki smisao“, kazao je hladno. „Smisao je nestao onog časa kada su nečija nadmenost i netolerancija uplovile u razgovor.“ „Dočim su tvoja učenost i krasnorečivost prethodno uzdigli dijalog na pijedestal suvislosti“, spremno je odgovorio na napad. „Ophođenje ti je za svaku osudu. Morao bi da pokažeš barem malo poštovanja prema meni.“ „Ništa ja ne moram.“ „Ne mogu da verujem. Tolike godine sam te odano pratila u stopu i svoje postojanje podredila tebi. Ceo život sam provela u tvojoj senci“, rekla je samosažaljivo i koliko odmah shvatila da je ova izlizana frazetina upravo odraz predrasuda koje ljudi, ta narcisoidna bića koja pate od manije veličine, gaje prema senkama. Duboko je uzdahnula, a potom na 129

Kratko i glasno brzinu strpala senke najneophodnijih stvari u senku velikog plavog kofera i otišla bez pozdrava.

Vladan je stajao, mrtvački ukočen, na sredini sobe i pokušavao da objasni sebi šta se upravo dogodilo.

Kada te šutne dugogodišnja devojka to je, bez dileme, deprimirajuće, ali kada te se odrekne rođena senka to je već ponižavajuće. Zaključao je vrata, navukao roletne i isključio telefon. „Izolacija je jedino rešenje“, zaključio je te večeri. Međutim, samo dva dana kasnije ostao je bez hrane. „Naručiću namirnice preko interneta. Odlazak u prodavnicu bio bi previše rizičan“, poverio se plafonu u koji je piljio odsutno poslednjih sat vremena. Nedugo zatim začulo se kucanje na ulaznim vratima. „Brzi su, nema šta“, pomislio je, dok je nervozno prebirao po novčaniku.

Otvorio je vrata i ugledao pogrbljenu, usahlu babu kako obema rukama pridržava ogromnu knjigu. „Pomaže Bog, mladi gospodine. Da li biste, možda, želeli da kupite specijalno ilustrovano izdanje Svetog pisma?“, rekla je hrapavim glasom punim neshvatljivog zanosa. „Žao mi je, nisam zainteresovan. Ne verujem ni u jednog od ponuđenih bogova“, odgovorio je smireno. „Ali vi onda živite u grehu, mladiću. Moja je takoreći dužnost da vas vratim na pravi put dok još nije kasno.“ „Draga gospođo, sloboda veroispovesti je...“, nameravao je da joj podrobno obrazloži svoj nepokolebljivi stav, ali ga je u tome omeo njen nagli vrisak: „Aaa! Pa ti nemaš senku! Beži od mene, sotono!“ Dok je oprezno koračala unatrag, preneraženo 130

S tevan Car ić se krstila i deklamovala molitvu za molitvom. „Gotovo je“, prošaputao je utučeno, „Babuskera će obznaniti moj hendikep čitavom gradu.“ Ipak, nije hteo da se preda tako lako. Noć je proveo praveći barikade.

Prozore je blokirao širokim drvenim daskama, dok je na ulazna vrata, za svaki slučaj, postavio do vrha natrpani ormar.

Ujutru se u dvorištu njegove kuće okupio bataljon reportera, kamermana, lokalnih probisveta, dokonih domaćica i znatiželjne dečurlije. Nesnosna galama, koja je dopirala spolja, Vladanu je postepeno krunila živce, ali se barem osećao bezbedno u svojoj improvizovanoj tamnici. Kako se samo prevario! U nastojanju da se dokopa ekskluzivne izjave, ambiciozna novinarka grotesknog nedeljnika se vešto uspentrala uz strmi krov, a onda neustrašivo spustila niz dimnjak, pravo u njegovu dnevnu sobu. „Gospodine Đokiću“, obratila mu se još sa tepiha, ne želeći da traći dragoceno vreme, „da li je istina da ste ostali bez senke?“ Vladan je pogledao zgranuto preplanulu, oskudno odevenu devojku i povikao iz sveg grla: „Ko ti je dao za pravo da mi provaljuješ u kuću i narušavaš privatnost?!“ „Vlado, Vladice, ne radim ja ovo zbog sebe, nego zbog javnosti. Ona je ta koja žudi za senzacijama. Meni je, nažalost, pripao taj nezahvalani zadatak da joj obezbedim potrebnu količinu skandala... Zato mi sada sve potanko ispričaj, a posle možemo da odemo na piće“, namignula mu je zavodljivo.

131

Kratko i glasno Sutradan je na naslovnici „Neosnovanih insinuacija“ osvanula njegova fotografija. „Potresna ispovest čoveka bez senke“, pisalo je masnim crnim slovima.

Kratak intervju je zagolicao maštu brojnih čitalaca, koji su zatrpali redakciju lista pismima, papirnatim i elektronskim, u kojima su zahtevali da ovaj slučaj od nacionalnog značaja bude adekvatno ispraćen. U narednom broju nedeljnika “čoveku bez senke“ su posvećene čak četiri strane, na kojima su iscrpno opisani njegovo detinjstvo, školovanje, ljubavni jadi i životni stavovi. Čitaoci su bili apsolutno oduševljeni, pa je glavni i odgovorni urednik predložio Vladanu da počne da piše redovnu kolumnu za novine, što je on oberučke prihvatio. Usledila su svakodnevna gostovanja na televiziji, u emisijama, kako zabavnog, tako i informativnog karaktera. Poslovne ponude su mu stizale sa svih strana. Snimio je reklamu za deterdžent, kafu, paštetu, pivo, i, naposletku, za jednu stranu banku, u kojoj izgovara besmrtnu rečenicu: „Mogu Vas napustiti žena, prijatelji, senka... ali Vaša banka to nikada neće učiniti.“ Nije prošlo ni šest meseci od sudbonosnog incidenta, a Vladan je prodao svoj dotrajali kućerak na periferiji grada i kupio raskošnu vilu sa bazenom, pored koga neretko sedi i posmatra zamamno telo svoje plavokose devojke, pitajući se gde je i šta radi njegova senka. Njemu se, garantovano, ne bi dopalo kada bi saznao da senka od njihovog ružnog razlaza nije ni pomislila na njega. Nakon tromesečnog obila132

S tevan Car ić ska turističkih atrakcija južne Amerike i Dalekog istoka ona se nastanila na malom tropskom ostrvu u Tihom okeanu. Tu se izležava po ceo dan na suncu i pije bezalkoholne koktele, dok je neuhranjeni belac upalih obraza hladi palminim listom. Katkad se zapita postoji li Bog, i ako postoji - ima li i on svoju senku?

133

Znak Malo pre podneva, na uglu Kafkine i Orvelove ulice, zapalio se tramvaj. Na svu sreću bio je prazan, budući da su ga svi putnici napustili par minuta ranije, kada je, iz čista mira, iskočio iz šina. „Ovo je znak sa neba, proviđenje... Danas ću upoznati čoveka svog života“, pomislila je Sanja Rašić, dvadesetogodišnja studentkinja geografije, dok je sa bezbednog rastojanja, u društvu ostalih putnika, posmatrala kako se dotrajalo vozilo polako pretvara u spektakularnu buktinju. Ova simpatična brineta, blage naravi i zlatnog srca, slepo je verovala u ljubav, sudbinu i karmu. Osvrnula se oko sebe u nadi da će ugledati svoju srodnu dušu, svog Reta Batlera ili Rika Blejna, ali je ponuda muškaraca bila poprilično siromašna: tandem brbljivih penzionera, pet-šest zapuštenih sredovečnih tipova i kržljavi, rošavi školarac u crveno-plavom fudbalskom dresu. „Više sreće u narednom izvlačenju“, promumlala je skrušeno i izdvojila se iz gomile.

135

Kratko i glasno Međutim, tek što je prešla desetak metara uočila je na fasadi obližnje zgrade pravougaonu mesinganu tablu na kojoj je pisalo: „ZEMLJA SOVA – ulaz iz dvorišta“. Njene obrve su se podigle, a vilica joj je zadrhtala, jer to nikako nije mogla biti slučajnost. Naime, ona je u horoskopu američkih urođenika bila upravo sova. Skrenula je u uski prolaz između zgrada i odlepršala do zavučenog dvorišta. Tamo je morala da zaobiđe zarđali šporet na drva, pređe preko štrokavog, pocepanog dušeka i preskoči krhotine pivskih flaša ne bi li pristupila oronuloj baraci. Sklonila je nestašni čuperak sa čela, protrljala talisman koji je držala u džepu jakne, pa zakoračila u skučenu, slabo osvetljenu prostoriju, čija ju je unutrašnjost podsetila na lokalnu homeopatsku apoteku. Na širokim policama bile su poređane raznobojne staklene bočice, a za pultom je stajao debeljuškasti dekica. „Dobrodošli u moj skromni dućan, mlada damo!“, saopštio je razdragano. „Bolje vas našla“, uzvratila je, „Izvinite, ali malo sam zbunjena. Očekivala sam da se ovde nalazi nekakav muzej posvećen sovama... ili predstavništvo organizacije koja se bori za njihovo očuvanje.“ „Žao mi je što sam vas doveo u zabludu. Pretpostavljam da ste videli tablu ispred.“ „U pravu ste.“ „Nažalost, ljudi koji su je pravili gadno su zabrljali. Ne znam da li su bili pijani ili drogirani, ali uspeli su da progutaju slovo »N« u nazivu firme!“, rekao je smrknute face. „Da li ste se žalili?“ „Jesam, ali oni ne prihvataju reklamacije. Tvrde da Zakon o zaštiti potrošača ozbiljno dis136

S tevan Car ić kriminiše proizvođače, te da oni rade pošteno, mukotrpno i predano ne bi li namirili narastajuće zahteve dekadentne civilizacije. U svakom slučaju, posle tog neprijatnog iskustva odlučio sam da više ne kupujem preko interneta.“ „Na kraju ste ipak okačili tablu“, primetila je. „Pa morao sam. Posao mi ide loše, tako da su mi nove mušterije neophodne, pa makar one bile zalutali ljubitelji životinja“, priznao je pokajnički. „A čime se vi zapravo bavite?“ „Prodajom snova.“ „Molim?! Prvi put čujem za tako nešto.“ „Ovo je jedina radnja te vrste u regionu“, izjavio je s ponosom. „Ali kako to funkcioniše?“, pitala je u čudu. „Jednostavno. Svaka od ovih bočica iza mene sadrži tečnost koju je pre spavanja potrebno ukapati u oba oka, nakon čega postajete blaženi stanovnik »zemlje snova«“ „To zvuči veoma... zanimljivo. Kakve snove imate?“ „Ljubavne, porodične, finansijske, avanturističke... Za svakog po nešto.“ „Koji se najbolje prodaju?“ „Vlažni, to jest erotski snovi“, pokazao je prstom na niz bočica roze boje. Sanja je zaustila nešto da kaže ali je odustala, jer je u prodavnicu tada umarširao visoki, mišićavi muškarac. „Da li je to on? Da li je?“, zapitala se odmah, potpuno očarana njegovom pojavom. „Za ime boga, šta ste mi to uvalili?!“, prozborio je zgodni neznanac dubokim, donekle pretećim glasom. „Oprostite?“, uplašeno ga je pogledao dekica. „Verujem da me se sećate. Pre neki dan sam uzeo kod vas bočicu snova za decu predškolskog uzrasta.“ „Da, 137

Kratko i glasno sećam se.“ „E, pa fino. Sada mi, molim vas, objasnite zašto sam jutros zatekao svog sina kako grca u suzama.“ „To je nemoguće, poštovani gospodine. Mi prodajemo isključivo lepe snove.“ „Toliko lepe da se on zavukao ispod kreveta i odbijao da izađe sve dok mu nisam obećao da ću mu nabaviti novi mobilni.“ „Stvarno ćete to učiniti?“ „Naravno da neću, ali ja zaista ne volim kada sam prinuđen da lažem sopstveno dete.“ „Razume se“, saglasio se dekica. „Zbog toga bi mogao da se razočara u mene“, nastavio je neznanac, „i izraste u nepoverljivog i ciničnog čoveka. Mogao bi, daleko bilo, da postane umetnik, nekakav pesnik ili slikar, pa da ga do sudnjega časa teglim na grbači.“ „Nadam se da neće doći do toga“, rekao je dekica, „Iskreno, do sada mi se niko nije žalio. Dozvolite mi da se iskupim tako što ću vam pokloniti tri bočice po vašem izboru.“ „Neka hvala, zadržite vaše noćne more za sebe, a meni vratite novac koji sam vam dao“, odbrusio je neznanac. Dekica je nevoljno prišao kasi, izvukao iz nje nekoliko novčanica i predao ih razdraženom kupcu, koji se neubedljivo zahvalio i izašao napolje.

Dekica se namrštio, dok je Sanja rasplet situacije propratila žalosnim uzdahom. „Mogu li da vas zamolim da mi nakratko pripazite radnju?“, obratio joj se dekica, „Moram hitno da telefoniram“, dodao je i klisnuo u susednu prostoriju ne sačekavši odgovor.

Sanja se naslonila leđima na pult, prekrstila ruke i počela da negoduje: „Zašto? Šta sam to zgrešila u 138

S tevan Car ić prethodnim životima, pa sada ispaštam? Da li me je neko prokleo da ostanem sama?“ Ko zna koliko bi potrajao njen monolog da u baraku nije banuo bledunjavi mladić u braon džemperu na kojem je bila izvezena sova. Spazivši Sanju, mladić se ukopao u mestu. „Zdravo“, rekla je, ispitujući ga pogledom. „Ćao“, izustio je čitavu večnost kasnije. „Gospodin Ocokoljić nije tu?“, pitao je, češkajući se po glavi. „Jeste, ali trenutno razgovara preko telefona. Možda ja mogu da ti pomognem?“, kazala je prijateljskim tonom. „Pa... nameravao sam da kupim bočicu snova... jednu od onih što su na najvišoj polici.“ „Misliš na vlažne snove?“ „Oh, ne. Ja ne bih nikad... odnosno nikad mi ne bi palo na pamet... Nije da osuđujem ljude koji to kupuju, ali ja nisam među njima... a, eto, ti si pomislila... ha, ha... kakva zbrka!“ Neugodnu tišinu koja je zatim nastala prekinula je Sanja nakon petnaestak sekundi: „Sviđa mi se tvoj džemper.“ „Da? Dobio sam ga od bake za Novu godinu. Ona ga je isplela.“ „Zašto sova? Zato što voliš ptice?“ „Ne, već zbog toga što radim kao noćni čuvar. Baka je oduvek imala specifičan smisao za humor“, osmehnuo se. „Gde si, delijo!“, dreknuo je dekica, koji se naprasno pojavio iza pulta. „Tu-tu sam“, zamucao je mladić. „Dejan je moja omiljena mušterija“, objavio je dekica, „Uzimaš li jednu ili dve bočice danas?“ „Oh, neću ništa... baš sam shvatio da mi je novčanik ostao u drugim pantalonama“, procedio je i okrenuo se da ode. „Svašta s tobom! Platićeš mi drugom prilikom“, 139

Kratko i glasno umirio ga je dekica i dobacio mu ružičastu bočicu. „Ovaj... Hvala vam! Do viđenja i prijatno!“, izgovorio je brzo mladić i nestao iz radnje. „Sjajan je to momak!

Prošle sedmice mi je pomogao pri kačenju one felerične table“, istakao je dekica. „On često navraća kod vas?“, interesovala se Sanja. „Kad god dođe u posetu baki. Ona stanuje u zgradi na uglu.“ Sanjino lice se istog trena ozarilo i obrazi su joj se zarumeneli. Krug se zatvorio, kockice su se složile, znaci su je, ipak, odveli do Njega. Konačno je srela gospodina Pravog...

140

San Neko je lupao na vrata kao lud. Dejan Mirosavljev je odmah prekinuo sa pranjem sudova i pohitao da otvori. „Požar, sigurno je požar!“, pomislio je najpre, a zatim i: „Nisam osiguran, nisam osiguran!“ Samim tim, možete da pretpostavite njegovo iznenađenje kada je ispred svog stana ugledao nepoznatu golu devojku. „Kako izgledam?“, upitala ga je i zavodljivo zabacila dugu plavu kosu. Dejan je stajao skamenjen i blenuo u njene lepe, čvrste grudi. Konačno, ispravio je leđa i odgovorio: „Odlično, fenomenalno!“ „Hvala“, rekla je lepotica, učtivo se naklonila, pa pojurila niz stepenice. „Ne! Čekaj! Vrati se!“, vikao je neutešno dok je trčao za njom. Kada je stigao u prizemlje duša mu je bila u nosu, ali od devojke nije bilo ni traga ni glasa. U liftu je proklinjao zlu kob, hronični nedostatak kondicije i klizave papuče. Izašao je na šestom spratu i našao se u čudu po drugi put za kratko vreme, jer je na mestu gde su se nekada nalazila vrata njegovog stana sada bio neomalterisan zid.

141

Kratko i glasno „Verovatno sam pogrešio sprat“, kazao je sebi u bradu, ali je vrlo brzo ustanovio da su hodnici uži nego ranije, stepenice strmije, a zidovi prekriveni bezbrojnim reklamnim plakatima. „Skaf u čaši – osmeh na licu“, pisalo je iznad slike nasmejane pegave devojčice. Spustio se ponovo u prizemlje, gde su ga sačekali automat za hladne napitke i džinovska skulptura limenke soka. Dok je napuštao soliter delovao je veoma zabrinuto. „Hej, ovo nije moja ulica!“, zavapio je čim je kročio van. Da ga je neko tada čuo bio bi, bez sumnje, ubeđen da je on zalutali gramzivi bogataš, čija je bolesna sujeta pogođena činjenicom da ulica u kojoj se trenutno nalazi još uvek nije u njegovom vlasništvu. Naravno, taj neko, u tom slučaju, ne bi bio ni blizu istine, jer su Dejanov kompletan imetak činili nepouzdani crveni Jugo i četvrtina vikendice na Avali. „Jugo?! Gde mi je jugo?!“, bilo je sledeće što je izustio. Uzalud se osvrtao na sve strane, svi automobili u njegovom vidokrugu bili su identični – glomazni džipovi sa zatamnjenim staklima. Ipak, opazio je u daljini, na brdu, kolosalnu bistu i mnoštvo ljudi, koji su, poput neumornih mrava, mileli oko nje. Krenuo je u tom smeru, nadajući se da će od žitelja ovog nesvakidašnjeg mesta saznati gde se nalazi i, što je još važnije, kako može da se vrati kući. Nakon pola sata zamornog pešačenja dospeo je pred sablasnu bronzanu bistu, čije je postolje krasila tabla sa zagonetnim natpisom: „VOĐA=LJUBAV*VERA“ Pročistio je 142

S tevan Car ić grlo i obratio se sićušnom, ćelavom starcu koji se zaustavio nadomak njega: „Oprostite, gospodine.

Mogu li da vas pitam nešto?“ „Svakako. Izvolite“, odgovorio je predusretljivo. „Zanima me koji je ovo grad?“ „Rekota, prestonica Gundrije“, rekao je, odmeravajući ga podozrivo. „Mnogo vam hvala. Znate li, možda, kako mogu da stignem do Beograda?“ „Put od hiljadu milja počinje jednim korakom.“ „Hm... vidite, voleo bih kada biste mi dali malo konkretniji savet.“ „Pametni ljudi uče na tuđim greškama, a budale na svojim.“ „To mi uopšte ne pomaže.“ „Lako je tuđim kurcem gloginje mlatiti“, procedio je starac i otišao bez pozdrava.

Dejan je zanemeo, sasvim šokiran neotesanošću i dvoličnošću svog sagovornika. Prenuo se tek kada je osetio nečiju ledenu šaku na svom ramenu. „Da li si dobro?“, upitao ga je mladić u elegantnoj crnoj uniformi. „Hm... da. Samo sam imao neprijatan razgovor.“ „Ti nisi odavde, zar ne?“ „Kako si to zaključio?“ „Lako. Nijedan Gundrijac se ne bi uznemirio zbog nečega što je izbrbljao bezvredni sužanj.“ „Sužanj?!“ „Oh, da. Opšte je poznato da sužnji govore isključivo u poslovicama. Ti bednici već decenijama nisu imali originalnu misao“, kazao je i prasnuo u smeh. „Reci mi, molim te, da li postoji direktan let za Beograd iz Rekote.“ „Uh, bojim se da nisam ovlašćen da ti dam takvu informaciju.“ „Onda me odvedi vašem vođi.“ „Kako to misliš »vašem vođi«? Valjda, vašoj vođi. To je imenica ženskog roda: ta vođa, te vođe, toj vođi...“ 143

Kratko i glasno Dejan nije hteo da se upušta u bespotrebnu debatu o gramatici, već je progutao ponos i priznao nepostojeći lapsus. „U redu. Ako to stvarno želiš, odvešću te do Narodne palate. Tamo ćeš moći da upoznaš našu vođu“, kazao je mladić i dao mu znak rukom da pođe za njim. Ušli su u blindirani džip koji je bio parkiran na sredini obližnje raskrsnice. „Zašto su vam svi automobili isti?“, zapitao je Dejan, sa zadnjeg sedišta. „Vorčer džipovi su, pre svega, izuzetno komotni i apsolutno bezbedni, i njihovom kupovinom se dobija vrhunski kvalitet za pristupačnu cenu. Osim toga, kompanija Vorčer je jedan od važnijih manjinskih vlasnika naše države.“ „Da li sam te tačno razumeo?

Pretvorili ste zemlju u akcionarsko društvo?!“ „Tako je. Bili smo u nezavidnoj finansijskoj situaciji, dugovi su nam se gomilali iz dana u dan.“ „Ali kako ste to mogli da učinite? Zar je vaša ljubav prema domovini tako slaba?“ „Pobogu, čoveče! Ljubav je muškog roda – vaš ljubav, vašeg ljubava, vašem...“ „Okej, u pravu si! Samo mi odgovori na pitanje.“ „Nije mi jasno zašto si se odjednom uzjogunio. Nema nikakvih razloga za zabrinutost, jer mi i dalje posedujemo većinski paket akcija“, objasnio je ravnodušno. Dok su prolazili pored skladišta municije Dejan je naslonio glavu na prozor i zaspao snom pravednika.

Probudio ga je razoran zvuk gonga. „Sada će te uvesti unutra“, izvestio ga je mladić. Dejan je zadivljeno posmatrao veličanstvenu građevinu piramidal144

S tevan Car ić nog oblika, koja je bukvalno parala oblake. Na vratima Narodne palate pojavila se zdepasta, sredovečna žena i stidljivo mahnula pridošlicama. Mladić se okrenuo prema Dejanu i rekao mu gotovo zapovednim tonom: „Idi do one žene. Ona je odsad zadužena za tebe.“ Dejan se zahvalio mladiću na svemu što je uradio za njega i izašao iz vozila. Žena je popravila frizuru pre nego što se rukovala s njim, a zatim ga uvela u predvorje palate. „Vođa je u svečanoj Sali na poslednjem spratu, na sastanku sa ministrom za biološko i hemijsko naoružanje i izvršnim direktorom Skaf korporacije“, saopštila je. „Skaf? To je firma koja proizvodi gazirane sokove?“ „Ukusne voćne napitke – slatki greh svakog grla“, ispravila ga je. „Ali zbog čega Vođa priča sa njihovim izvršnim direktorom?“ „Pa oni su glavni finansijeri našeg rata protiv onih divljaka iz Dungrije.“ „Molim? Kako je to moguće?“ „U stvari, to je prilično uobičajena poslovna strategija.

Multinacionalne kompanije materijalno i logistički podupiru osvajačke pohode država kako bi obezbedili monopolski položaj na njihovim tržištima. Tako je, na primer, Skafov glavni konkurent, Meps, poklonio pre nekoliko meseci Dungrijcima deset hipersoničnih krstarećih raketa i pokretnu laboratoriju za uzgajanje smrtonosnih bakterija. Skaf je, prirodno, morao nešto da preduzme, pa je našoj armiji kupio četiri bombardera i dvadeset borbenih tenkova.“ „To je strašno!“, zgrozio se, „Šta je uopšte uzrok tolike netrpeljivosti između vas? Religija? Ideologija?“ „Baš 145

Kratko i glasno si vickast. Pa niko normalan ne bi ratovao zbog takvih gluposti. Radi se o tome da je jedan njihov zvaničnik u neformalnom razgovoru sa članom upravnog odbora Vorčer korporacije uporedio našu vođu sa krompirovom zlaticom.“ „Stvarno? Zar je to tako teška uvreda?“ „Ah, deluješ kao pametan mladić, ali očito se nikada nisi bavio povrtarstvom. Krompirova zlatica je okoreli parazit, štetočina bez premca.“ „Aha...“, rekao je i zamislio se. „Smesti se ovde“, pokazala mu je na klupu i izašla iz prostorije.

Sedeo je i strpljivo čekao u tišini sve dok, dvadesetak minuta kasnije, u palatu nije uleteo mladić u crnoj unifromi u društvu dva naoružana vojnika.

Dejan je radosno pozdravio svog dobrotvora, ali ga je on samo bledo pogledao i naložio mu da ustane sa klupe. „Da li će nam se sada pridružiti Vođa?“, pitao je Dejan. „Neće nam se pridružiti. Vođa nikada ne napušta poslednji sprat palate.“ „To znači da ću morati da se popnem do njega... pardon, nje.“ „Ne, ti ne možeš gore!“, podviknuo je mladić. „Zašto?“ „Zašto?!

Ti baš imaš petlju! Otpočetka mi je bilo sumnjivo tvoje neumorno zapitkivanje o državnim stvarima, a onda si bez oklevanja, drsko i prostački, osuo drvlje i kamenje po našem legitimno izabranom vlastu.

Misliš da sam sisao vesla ili pao sa kruške, da ne umem da prepoznam dungrijskog špijuna!“ „Nisam ja nikakav špijun!“, pobunio se Dejan. „Dabome da si nikakav. I najobičniji sužanj bi te provalio, jadniče.

Hvatajte ga!“, naredio je vojnicima. Dejan je pokušao 146

S tevan Car ić da kaže nešto u svoju odbranu, ali ga je snažan udarac kundakom puške u stomak sprečio u toj nameri.

Vojnici su mu munjevito svezali ruke iza leđa, potom ga izveli u dvorište i ostavili da stoji ispred visokog kamenog zida. „Za Gundriju!“, dreknuo je mladić u crnoj uniformi sa prozora palate. „Za Gundriju!“, složno su ponovili vojnici i nanišanili u mrskog neprijatelja. Istog časa kada je prvi metak pogodio Dejana planeta je eksplodirala u paramparčad.

147

Šalter I Nekoliko centimetara iza žute linije iscrtane na podu stoji devojka nebesko plavih očiju i strpljivo čeka da joj sredovečna crvenokosa službenica da znak da pristupi šalteru. Devojčina šarena letnja halijina je potpuno mokra. U rukama drži kožnu tašnu i cvokoće zubima.

DEVOJKA (za sebe): Sunčano i toplo – možeš misliti! (kiselo se osmehuje) Službenica lupka vrhovima prstiju po ekranu malenog plastičnog aparata koji se nalazi na stolu ispred nje. Nakon dvadesetak sekundi aparat proizvodi neugodan piskutav zvuk. Devojka se strese kada ga čuje.

SLUŽBENICA (viče): Sledeći!

Devojka brzo prilazi šalteru.

SLUŽBENICA: Dakle, opet su promašili prognozu.

149

Kratko i glasno DEVOJKA (servilno): Dobar dan.

SLUŽBENICA (odmahuje rukom): Da, da... Šta mogu da učinim za vas?

DEVOJKA: Vidite...

SLUŽBENICA: Ne vidim. Zaista ne vidim.

DEVOJKA: Hoću da kažem...

SLUŽBENICA: A ko vas sprečava?

DEVOJKA (pomalo ljutito): Vi! SLUŽBENICA: Ne, pa šta vam pada na pamet! Ja sam tu da vam pomognem. Podelite sa mnom vašu muku, pretvorila sam se u slonovo uvo.

DEVOJKA: E, pa ovako... (otvara tašnu i vadi bledo zeleni papir iz nje) Jutros sam u svom poštanskom sandučetu pronašla kaznu za nepropisno parkiranje na moje ime.

SLUŽBENICA: Pa zar ste očekivali da bude na tuđe ime? Ipak se radi o vašem sandučetu. (prevrće očima) DEVOJKA (glasno uzdiše): Ne, nego nisam očekivala da dobijem kaznu za parkiranje, zato što ja uopšte ne posedujem automobil!

SLUŽBENICA: Da li ste apsolutno sigurni? Možda ste ga samo negde zaturili.

DEVOJKA (zbunjeno): Molim?

SLUŽBENICA: Ljudi često pomisle da su zauvek izgubili neku stvar, a onda nabasaju na nju kada se najmanje nadaju.

150

S tevan Car ić DEVOJKA (povišenim tonom): Ne, nisam ga izgubila. Nikada ga nisam ni imala! Zar me niste razumeli prvi put?

SLUŽBENICA (mršteći se): Savršeno sam ja vas razumela, draga gospođice. Neko vam je stao na žulj, a onda ste vi odlučili da sav svoj bes, sve patnje i frustracije, iskalite na meni, bedno plaćenoj državnoj službenici.

DEVOJKA (postiđeno): Izvinite, nisam htela...

SLUŽBENICA: Poštujte barem moje godine. Možda tako ne izgledam (namešta frizuru), ali mogla bih majka da vam budem.

DEVOJKA: Izvinite još jednom.

SLUŽBENICA: U redu je. Ne uzimam vam za zlo, jer sam i ja u svojoj mladosti, u stvari svojoj prvoj mladosti (smeška se), bila nadmena i naprasita. To su, valjda, neke dečije bolesti sa kojima svi moramo da se izborimo na putu ka zrelosti i prosvećenju.

DEVOJKA: Da, u pravu ste... Da li biste mogli, ako vam nije problem, da proverite moju kaznu? (pokazuje papir službenici) Mislim, kao što sam rekla, gajim izvesne sumnje u vezi sa...

SLUŽBENICA (munjevito uzima papir): Naravno, pa to mi je posao.

Službenica očitava brojke sa papira koristeći svoj plastični aparat. Zatim ukucava nešto u aparat, dok je devojka posmatra. Iznenada devojka snažno kine.

151

Kratko i glasno SLUŽBENICA: Čini mi se da ste se prehladili. Trebalo je da ponesete kišobran ili kabanicu.

DEVOJKA (briše nos papirnom maramicom): Nisam znala da će padati...

SLUŽBENICA (zadovoljno): Ah, evo, našla sam vaš izveštaj.

DEVOJKA: Jeste? I šta kaže?

SLUŽBENICA: Kaže da imate neplaćenu kaznu za parkiranje.

DEVOJKA: To je nemoguće.

SLUŽBENICA: Džesi ne laže. Sve je tu crno na belo, fakt do fakta!

DEVOJKA (zbunjeno): Ništa ne shvatam. Ko je Džesi?

SLUŽBENICA: Naš “Jedinstveni Elektronski Sistem Informacija“. Mi mu tepamo Džesi. (smeška se) DEVOJKA: Sve je to krasno, ali ja...

SLUŽBENICA: Molim vas da ne počinjete ponovo!

DEVOJKA (šapuće): Ja nemam auto...

SLUŽBENICA: Oh, zaboga. Slušajte, možda jugo koral ne zadovoljava vaše rigorozne kriterijume, ali to ipak jeste putničko vozilo i nalazi se u vašem vlasništvu.

DEVOJKA: Jugo? Kakav jugo? Prestali su da ga proizvode još dok sam bila u obdaništu. Zapravo se ne sećam kada sam ga poslednji put videla uživo.

SLUŽBENICA: Verovatno onda kada ste ga parkirali na mestu obeleženom za hendikepirane osobe. (pogleda devojku prekorno) 152

S tevan Car ić DEVOJKA: Izvinite, ja ne mogu... ne, ne mogu... (hvata se za glavu) SLUŽBENICA: Dobro, de, ne gubite živce zbog sitnica. Smislićemo već nešto.

DEVOJKA (začuđeno): Hoćemo?

SLUŽBENICA (klima potvrdno glavom): Da, hoćemo... Recimo da sam spremna da poverujem u tu vašu priču, ma koliko mi ona apsurdno zvučala. Kazna je stvarna i ona mora da se plati, ali postoji mogućnost, doduše u domenu naučne fantastike, da je naša služba greškom registrovala dotični jugo na vas.

DEVOJKA (energično): Da, da, to bi objasnilo celu ovu konfuziju. Sa kime mogu da razgovaram o tome?

SLUŽBENICA: Najbolje bi bilo da se obratite upravo zaposlenima u registracionoj službi. Oni su na prvom spratu u kancelarijima od 101 do 125.

DEVOJKA: Oh, hvala vam. Idem tamo iz ovih stopa.

SLUŽBENICA: Srećno vam bilo. (vraća joj papir) DEVOJKA (razdragano): Mnogo vam hvala. Do viđenja. (maše i odlazi) Službenica vadi ogledalce iz fioke stola i zaljubljeno gleda u svoj odraz u njemu.

II Nepunih deset minuta kasnije devojka se vraća. Na licu joj se istovremeno ocrtavaju jed i nemoć. Tek kada stigne do šaltera crvenokose službenice shvata da za 153

Kratko i glasno njim sedi nepoznati muškarac u elegantnom teget odelu.

DEVOJKA (zbunjeno): Dobar dan.

SLUŽBENIK: Dobar dan, gospođice. Kako ste? Nadam se da ovo grozno vreme nije uticalo na vaše raspoloženje.

DEVOJKA: Ne, uticalo je na moje zdravlje. (šmrkće) SLUŽBENIK: Eh, baš ste šeret, gospođice. (kikoće se) Plenite danas i duhovitošću i lepotom, ako smem da primetim.

DEVOJKA: Aha... (nakratko zaćuti) Oprostite, šta se dogodilo sa gospođom koja je bila na ovom šalteru.

SLUŽBENIK: Panta rei, draga gospođice. Od vaše prethodne posete došlo je do izvesnih promena u okviru preduzeća. Naime, šalteri 1, 3 i 6 su izdvojeni u zasebnu organizacionu celinu, a potom privatizovani. Gospođa za čiju se sudbinu interesujete dobila je, nažalost, otkaz, a ja sam privremeno "uskočio" na njeno mesto. Inače, radim neparnim danima u nedelji.

DEVOJKA: Ali, zašto je tako ekspresno otpuštena?

SLUŽBENIK: Ko bi ga znao, gospođice? Ipak, šta god da je bio povod vi ne morate da se brinete, jer me je uvažena gospođa, pre nego što ju je obezbeđenje ispratilo iz zgrade, detaljno upoznala sa vašim neobičnim slučajem.

154

S tevan Car ić DEVOJKA (sumnjičavo): A kako znate da se radi baš o mom slučaju?

SLUŽBENIK (prislanja šaku uz čelo): Zovete se Maša, imate dvadeset i tri godine, studirate molekularnu biologiju, stanujete u ulici Franca Kafke...

DEVOJKA: Da pogađam – Džesi vam je to rekao.

SLUŽBENIK: Veliki je brbljivac, ne ume da drži jezik za zubima. Čak mi je pokazao i vašu fotografiju iz vozačke dozvole... (smeška se) Šta ste uspeli da saznate u registracionoj službi?

DEVOJKA: Ništa. (uzdiše frustrirano) Sve kancelarije su zaključane, a na vratima im je okačeno najdrskije obaveštenje koje sam ikada videla: »Zatvoreno zbog epidemije teniskog lakta. Hvala na poseti – dođite sutra ili nekog drugog dana« SLUŽBENIK: Moram da priznam da me to ni najmanje ne iznenađuje. U poverenju, registraciona služba je cela sačinjena od okorelih diletanata i vrhunskih zabušanata. Kada njihov sektor napokon bude privatizovan (kuca šakom o sto) siguran sam da će svi do jednog biti zamenjeni visokoefikasnim humanoidnim robotima.

DEVOJKA: A šta ja da radim dok se to vaše proročanstvo ne ostvari?

SLUŽBENIK: Da dođete sutra ili nekog drugog dana. (zaceni se od smeha) DEVOJKA (iznervirano): Da li je to vaša zvanična preporuka?

155

Kratko i glasno SLUŽBENIK (ozbiljno): Izvinite, nisam mislio ništa loše. Bila je to neprimerena šala.

DEVOJKA: Slažem se. Potpuno neprimerena!

SLUŽBENIK: Dozvolite mi da se iskupim.

DEVOJKA: Učinite da moja kazna nestane!

SLUŽBENIK: Ne, to nikako ne smem. Bilo bi to kršenje ne samo radne discipline, već i zakonskih propisa. Međutim, želeo bih da vam ponudim kompromisno rešenje.

DEVOJKA: Pažljivo vas slušam.

SLUŽBENIK: Predlažem vam da izvršimo reprogram duga. Prva tri meseca nećete morati ništa da plaćate, a nakon toga će vam rata biti svega dvesta bodova. Kamatna stopa je gotovo zanemarljivih sedam odsto.

DEVOJKA: Vi, dakle, nastavljate sa provokacijama.

Kakav crni reprogram imaginarnog duga!

SLUŽBENIK: Dobro, tu već niste u pravu. Dug svakako postoji i u tom pogledu nema ničega spornog.

Jedina nedoumica je da li su kola vaša.

DEVOJKA (krsteći se): O, Gospode Bože. Kao da sam upala u zonu sumraka! Ne nazire se kraj ovom ludilu.

SLUŽBENIK (uz blaženi osmeh): Vi ste religiozni, Mašo?

DEVOJKA: Isključivo u trenucima kada me izda strpljenje.

SLUŽBENIK: Šteta. Nedavno smo pokrenuli sjajnu akciju: svako ko plati kaznu za nepropisno parkira156

S tevan Car ić nje u roku od pet dana od njenog prispeća na kućnu adresu dobija vredan poklon – simpatičnu malenu repliku raspeća.

DEVOJKA (cinično): Pitam se kako su ljudi živeli bez toga.

SLUŽBENIK: Ako vam se raspeće ne sviđa, možete da birate između jelkice sa mirisom afričke ljubičice i nalepnice »Beba u autu«.

DEVOJKA (uzdiše): Ja u klin, vi u ploču. Gluv i mutav bi se do sada hiljadu puta dogovorili.

SLUŽBENIK: Ja, iskreno, ne znam kako da vam ugodim. Vi ste, bez dileme, najzahtevniji klijent koga sam imao.

DEVOJKA: Da je pravde ja ne bih ni bila vaš "klijent".

SLUŽBENIK: Da je te vaše pravde ni ja se ne bih zlopatio na šalteru. Pre tri meseca su me, protivno mojoj volji, rasporedili ovde.

DEVOJKA (ravnodušno): A gde ste do tada radili?

SLUŽBENIK: U registracionoj službi. Bio sam zamenik direktora i imao sam, suvišno je reći, neuporedivo veću platu.

DEVOJKA: Aha, ne bi vas oni tek tako oterali odande. Sigurno ste nešto opako uprskali!

SLUŽBENIK: Nisam, verujte mi. U pitanju su podmukle zakulisne radnje, podmetanja najgore vrste!

DEVOJKA: Znam ja odlično kako izgleda podmetanje najgore vrste. (maše papirom ispred službenikovog nosa) 157

Kratko i glasno SLUŽBENIK: Izvinite, ali to nije mojih ruku delo.

Već sam vas informisao koliko sam dugo šalterski službenik.

DEVOJKA: A ko je onda, moliću lepo, odgovoran za ovaj košmar koji me je zadesio?

SLUŽBENIK: Verovatno neko od direktorovih rođaka ili ljubavnica. Bog sveti zna koliko ih je uglavio u službu u zadnjih godinu dana.

DEVOJKA: Cenim da ste vi za to vreme iskusno žmureli i ćutali.

SLUŽBENIK: Da jesam, sigurno ne bih ovde završio.

DEVOJKA: Pa ako ste zaista neustrašivi borac protiv nepravde, evo vam idealne prilike da ispravite jednu.

SLUŽBENIK: Želite da izbrišem vašu kaznu iz sistema?

DEVOJKA: Ne. Želim da postupite onako kako vam savest nalaže.

SLUŽBENIK: Eh, Mašo, ne obraćate se vi mojoj savesti, nego mojoj sujeti.

DEVOJKA: Mislite da bih ja... (kine dvaput uzastopce) SLUŽBENIK: Na zdravlje.

DEVOJKA: Hvala. (ponovo kine) Devojka vadi paketić maramica iz tašne i trese nos.

Službenik je zamišljeno posmatra, a onda odjednom udari pesnicom o sto. Devojka ga pogleda šokirano.

158

S tevan Car ić SLUŽBENIK: Mašo, vama su kola ukradena!

DEVOJKA: O čemu vi to...

SLUŽBENIK: Vi ste, u stvari, došli kod nas s namerom da prijavite krađu automobila. Budući da je on nestao još prošle sedmice, kaznu za nepropisno parkiranje dužno je da plati N. N. lice koje ga je protivpravno prisvojilo.

DEVOJKA: Hoćete da kažete...

SLUŽBENIK: ...da ste najzad oslobođeni nerazumnog nameta!

DEVOJKA: Ali šta ću da radim kada policija počne da istražuje nepostojeću krađu?

SLUŽBENIK (prasne u smeh): Veće su šanse da se danas Zemlja zaustavi i Sunce ugasi. Imaju oni preča posla. Vaš slučaj će bezmalo odmah potonuti na dno nečije pretrpane fioke.

DEVOJKA: Ubeđeni ste da će biti tako?

SLUŽBENIK (samouvereno): Da, jesam.

DEVOJKA: Dobro, onda... (nakašlje se) Htela bih da prijavim krađu automobila.

SLUŽBENIK: Naravno, gospođice. (uzima u ruku maleni plastični aparat) Recite mi vaše cenjeno ime. (zadržava ozbiljan izraz lica) DEVOJKA (nasmeši se): Maša. Zovem se Maša Kojić.

159

Bol Najbogatiji čovek na svetu se probudio u cik zore na prostranom, unikatnom ležaju, koji zadovoljava najstrože ergonomske standarde, stavio šaku prošaranu staračkim pegama na usta pre nego što je zevnuo, poljubio debelu usnulu suprugu u naborani vrat i potom se okrenuo na drugu stranu i jačom, levom rukom blago šljepnuo mladu, zgodnu ljubavnicu po njenoj savršeno oblikovanoj zadnjici. Ona se promeškoljila i tiho zakikotala, otkrivši tako da je već izvesno vreme bila budna. „Mili moj, imala sam užasnu noćnu moru“, požalila se maznim glasom, potajno se nadajući da će je on samilosno pomilovati po kosi i udeliti joj prigodan kompliment ili bar toplu reč utehe. Nažalost, najbogatiji čovek na svetu nije bio raspoložen da sluša njene tugaljive ispovesti i srceparajuće jadikovke od ranog jutra, ne zbog toga što je bio bezosećajni skot, emocionalno zaostao u razvoju i operisan od svake empatije, već zato što se oduvek rukovodio čuvenom maksimom – vreme je novac – pa bi trošenje tog dragocenog resursa na slušanje nevažnih, ispraznih priča najnovije ljubav161

Kratko i glasno nice, ma koliko ona zanosna i savitljiva bila, predstavljalo grubo kršenje njegovih osnovnih načela.

Shodno tome, oprezno je sklonio pokrivač od kašmira sa svog mlitavog tela, jednim lakim udarcem nokautirao luckastu brbljivicu, iz čisto pedagoških razloga, i spretno se izmigoljio iz kreveta. Navukao je na znojava stopala dijamantima ukrašene papuče, remek-delo trenutno najpopularnijeg svetskog modnog dizajnera, i odgegao se do kupatila. Zaustavio se ispred ogromnog digitalnog ekrana, koji je istog časa prikazao njegovu sliku iz mladalačkih dana, kada je bio mišićavi atleta, perspektivni student političkih nauka, zaneseni idealista i borac za očuvanje životne sredine. Međutim, decenije su neumitno prolazile i taj naočiti momak pretvorio se u ovog pogrbljenog, gojaznog starca zastrašujućeg lica, koji je krajnjim naporom uspevao da se održi na svojim tankim, deformisanim nogama. Na njegovom povećem platnom spisku nalazilo se na desetine alergologa, dermatologa, endokrinologa, gastroenterologa, gerontologa, hematologa, hirurga, imunologa, nefrologa, oftalmologa, ortopeda, otorinolaringologa, pulmologa, radiologa, reumatologa, stomatologa, urologa, astrologa, bioenergetičara, joga instruktora, kiropraktičara, hipnoterapeuta, homeopata, nutricionista, reiki učitelja i šamana. Zahvaljujući pomenutoj sviti medicinskih radnika i samozvanih iscelitelja tela i duše, nedavno je napunio sto godina. Trideset miliona radosnih građana pohrlilo je na trgove megalopolisa, 162

S tevan Car ić gradova velike, srednje i male veličine, varošica i nekoliko divljih naselja, koja još uvek nisu kategorisana prema demografsko-statističkim kriterijumima, da proslavi jubilarni rođendan svog dragog i nezamenljivog premijera, predsednika gornjeg doma parlamenta i ministra za humanitarnu pomoć i izbegličke kampove. Fešta je trajala nedeljama, iako je započela kao spontano, nenametljivo okupljanje poštovalaca lika i dela Vlasnika nacije, kako su ga sarkastično prozvali podli, antirežimski mediji, koji su prema nekim, doduše nepotvrđenim, informacijama bili finansirani od strane šefova narko mafije, trgovaca decom i biološkim oružjem i, skoro sigurno najopasnijeg ološa među njima, kradljivaca intelektualne svojine. Okoreli kriminalci i moralni kepeci širili su gnusne laži o njemu samo zbog njegove neograničene političke i ekonomske moći, i optuživali ga, bez imalo stida i obzira, da je zloupotrebio položaj i opljačkao državne fondove, što mu je prema njihovim neosnovanim tvrdnjama upravo omogućilo da postane ubedljivo najimućniji na svetu. Ipak, ne bi se trebalo obazirati na ovakva niska podmetanja u kojima, razume se, nema ni zrnca istine i koja su očigledno truli plod nečije bujne i zlonamerne mašte, odnosno puka halucinacija ljudskog taloga modernog društva.

Najpošteniji čovek na svetu je nakon kraćeg premišljanja zakoračio na helfomat v7.1, novu, unapređenu verziju "genijalnog aparata apsolutno 163

Kratko i glasno neophodnog u svakom domu" (sintagma koju su skovali kreatori pomenutog uređaja), a na ekranu ispred njega se pojavila nepregledna lista dvocifrenih i trocifrenih brojeva, koji su predstavljali osnovne kvantitativne pokazatelje njegovog trenutnog zdravlja (indeks telesne mase, krvni pritisak, broj eritrocita, leukocita i trombocita, nivo holesterola, gvožđa, natrijuma, uranijuma...). U dnu ekrana se pojavio tekst ispisan krupnim, crvenim slovima, a sa malog zvučnika helfomata začuo se prijatan, umirujući glas slavne glumice, dobitnice svih značajnih filmskih nagrada i dve prestižne nagrade za izuzetno čovekoljublje: „Dragi korisniče, obaveštavamo Vas da se čak devetnaest osnovnih pokazatelja Vašeg zdravlja nalazi izvan dozvoljenih granica. Ljubazno Vas molimo da se hitno obratite Vašem porodičnom lekaru ili da posetite Vama najbližu privatnu kliniku ili javnu bolnicu. Sve najbolje Vam želi tim HealSol korporacije.“ Nezainteresovani korisnik je polako sišao sa crnog, polukružnog pleksiglasa, prišao tapaciranim vratima u uglu prostorije i stavio smežurani dlan na kvaku. Nepogrešivi kompjuterski sistem ga je odmah prepoznao, otključao vrata sobe za relaksaciju i po automatizmu pustio laganu ambijentalnu muziku. Melodija ga je smesta podsetila na smešne pesmice koje mu je majka nevešto pevala (ispravnije bi bilo reći recitovala) svake večeri pred spavanje.

Otac bi za to vreme uglavnom stajao pored prozora i delovao odsutno, ali bi ga pre izlaska iz sobe uvek 164

S tevan Car ić poljubio u čelo i šapnuo mu na uvo: „Laku noć, šampione.“ Tako je na tren ponovo postao bezbrižni dečačić, koji ne može da zaspi od uzbuđenja, jer će se sutra on i Džeki, njegov živahni patuljasti šnaucer, i njihovih šest neustrašivih vojnika konačno suprostaviti bahatim, ružnim vanzemaljcima i, ako sve prođe po planu, osloboditi planetu od njihovog bezumnog terora (bušili su kornete sladoleda, lomili rekete za badminton i gađali ljude kesama napunjenim sokom od šargarepe). Onog dana kada je izabran za doživotnog premijera proglašen je i za vrhovnog komandanta armije i sada bi mrskom neprijatelju mogao da suprostavi osamsto hiljada profesionalnih vojnika, a kada bi to poželeo jedan njegov nečitki potpis bio bi dovoljan da se regrutuju milioni golobradih mladića i devojaka.

Najmoćniji čovek na svetu se po ulasku u sobu uputio ka zidnom sefu, otvorio ga uz manje probleme (dva puta je izgovorio pogrešnu šifru) i iz njega izvukao prekrasnu kutiju od mahagonija, koja je nekada davno ležala na noćnom stočiću poslednjeg ruskog cara, Nikolaja Drugog Romanova. Nakon što je seo u svoju omiljenu fotelju za masažu, spustio je tešku kutiju u krilo i podigao umorni pogled. Između Vermerovog „Delfta“ i El Grekovog „Toleda“ nalazio se uramljeni crno-beli portret njegove prve devojke.

Bila je uistinu čudesna osoba – zadivljujuće pametna i izvanredno duhovita, detinjasto neposredna i večito nasmejana, umela je da čita sa usana i priča unatrag, 165

Kratko i glasno pisala je poeziju i priče za decu, svirala flautu i kontrabas, i pravila impresivne makete brodova i kuća.

Sreli su se sasvim slučajno, na tribini posvećenoj zagađenju vazduha i alternativnim izvorima energije.

Oboje su tada bili završni razred gimnazije i sanjarili o tome kako će promeniti svet. Ona je prišla njemu, predstavila se i upitala ga kako se zove. „Hahhrkend“, ispalio je besmislen niz slova, jer se njegov jezik nenadano svezao u čvor. „Drago mi je, Hahhrkende“, rekla je i namignula mu. Prilikom rastanka ga je zagrlila, a on je već sutra bio beznadežno zaljubljen i crtao njen anđeoski lik grafitnom olovkom po školskoj klupi. Nakon što su položili prijemni za fakultet, predložio joj je da počnu da žive zajedno, što je ona, naravno, radosno prihvatila. Kako nisu imali mnogo novca iznajmili su skromnu garsonjeru u suterenu vremešne trospratnice. „Možda je skučeno, ali je zato pogled ujutru fantastičan“, kazao je dok je unosio njen kontrabas u stan. „Kako to misliš? Pa odavde možeš da vidiš jedino obuću, nogavice i minijaturne pse“, rekla je začuđeno. „Da, to je istina. Međutim, kada se probudim najpre ću ugledati tebe, a to mi je sasvim dovoljno da preguram dan.“ Ona se široko osmehnula i strasno ga poljubila. Nameravao je da je zaprosi na njen dvadeset prvi rođendan. Obukao je očevo svečano odelo, rezervisao sto u njenom omiljenom restoranu i kupio verenički prsten od belog zlata. Čekao ju je ispred restorana i nervozno se igrao sa kravatom kada mu je zazvonio mobilni tele166

S tevan Car ić fon. „Bio je to nesrećan slučaj“, saopštio mu je policajac, „Primite moje najiskrenije saučešće.“ Nije plakao, samo je ćutao. I ćutao. Dve godine nije izustio ni reč.

Najusamljeniji čovek na svetu je nesigurno podigao poklopac kutije, iz nje pažljivo izvadio sićušni prsten i posmatrao ga dugo vlažnih očiju. Naposletku je odložio prsten i iz kutije uzeo nezgrapni revolver koji je nasledio od dede. Duboko je uzdahnuo, prislonio revolver na slepoočnicu i bez oklevanja povukao oroz.

167

Kraj Svake godine na hiljade ljudi umre s knjigom u ruci. Pomisli samo, čitaoče, da ovo može biti tvoja poslednja priča u životu. Istina, osećao si se malaksalo prethodnih dana, bauljao si po stanu kao pijanac, ali tome nisi pridavao poseban značaj. Bio si ubeđen da se radi o gripu. Uostalom, imao si simptome koji su na to ukazivali – zapušen nos, bol u grlu i blago povišenu temperaturu. Da li je moguće da si se prevario? Maločas si se uspaničio i nazvao mlađu sestru, uzornu studentkinju druge godine medicine, a ona ti je nabrojala hrpu neizlečivih smrtonosnih boleština i tako ti dodatno uterala strah u kosti. Popio si lek za smirenje, skljokao se na krevet i navukao preko sebe čaršav i toplo vuneno ćebe. „Čemu sve ovo? Zašto smo ovde? Koliko anđela može da stane na vrh igle?“, postavljao si pitanja nekom nevidljivom sagovorniku, ali ti on nije odgovorio.

Dok si nezadrživo hrlio u susret sudnjem času razmišljao si o svim snovima koje nećeš biti u prilici da ostvariš. Nikada nećeš posetiti karneval u Riju, 169

Kratko i glasno skočiti padobranom iz aviona, istrčati maraton, spavati sa Mis univerzuma, kandidovati se za predsednika, upoznati ženu svog života, oženiti se i zasnovati porodicu, odvesti ćerku na fudbalsku utakmicu, pokazati unucima svoju kolekciju stripova. S druge strane, zahvaljujući preranoj smrti nećeš biti primoran da živiš kao isposnik narednih trideset godina, odvajajući od usta svakog meseca ne bi li platio lihvarsku ratu stambenog kredita. „Eto vam ga na, gramzive pijavice!“, likovao si, dok te je obuzimao blaženi osećaj zadovoljstva. „Možda je kasno za velika dela, ali to ne znači da ovo malo vremena što mi je preostalo moram da proživim u strahu i apatiji.

Carpe diem!“, kazao si odsečno i ustao iz kreveta.

Naručio si ekstra veliku picu sa plodovima mora i smestio se u udobnu kožnu fotelju. U nedostatku boljih ideja, odlučio si da čekanje prekratiš čitajući ovu zbirku priča. Na kraju krajeva, ostala ti je još samo jedna priča. „Eh, kad već moram da skapam, neka barem ovo bude nešto najbolje što sam ikada pročitao“, izjavio si.

Oprosti, čitaoče, ali mislim da nije pošteno od tebe da stavljaš toliki pritisak na mene, pisca, naročito ako se uzme u obzir da si sam izabrao knjigu. Ušao si tog sudbonosnog dana u lokalni hipermarket zato što je napolju lilo kao iz kabla, a onda ti je, dok si po ko zna koji put prolazio pored odeljka sa časopisima i beletristikom, pažnju privukla simpatična šarena korica. Rasejano si se počešao po glavi i pokupio 170

S tevan Car ić knjigu sa police. Nikada nisi čuo za njenog autora, ali si je svejedno otvorio i pročitao nekoliko redova. „Hm... ovo nije tako loše... štaviše, izvrsno je!“, zaključio si ushićeno. Bacio si pogled kroz izlog hipermarketa i ustanovio da više ne pada kiša. Nakratko si se zamislio, a zatim otišao do prve slobodne kase i ležerno bacio knjigu na pult ispred buckaste kasirke.

Ispravio si leđa, isturio junačka prsa i rekao: „Uzimam ovu zbirku priča šta košta da košta.“ Bez oklevanja si iz novčanika izvadio platnu karticu, uprkos tome što si duboko zagazio u dozvoljeni minus i još uvek nisi platio zadnja dva računa za struju i komunalije. Kasirka se široko osmehnula i kazala: „Svaka čast, mladiću! Vidi se da ste pasionirani čitalac, poznavalac literature, pravi erudita,...“ Hvalila te je na sav glas, a ti si rastao kao kvasac. Poštovani kupci i uslužni radnici su se smesta okupili oko tebe i krenuli da skandiraju tvoje ime. Prelepa plavooka devojka u kratkoj, uskoj suknji ti je prišla i obasula te poljupcima, a šef smene ti je uručio plaketu za doprinos kulturi i natčovečanske napore u... „Kakve budalaste izmišljotine! Kao da čitam o podvizima barona Minhauzena“, upravo si promrmljao. Izvini, čitaoče, izgleda da sam te zamenio sa nekim. Da, mora da je tako. Ti, u stvari, nisi ovu knjigu kupio, već si do nje došao na krajnje neuobičajen način. Bio je poslednji radni dan u nedelji i ti si, po navici, izašao ranije s posla. Sunce je pržilo, nemilosrdno terorisalo slučajne prolaznike, 171

Kratko i glasno muškarce i žene, mlade i stare, bogate i siromašne, vesele i tužne, lepe i ružne, i svi su bili jednaki pod nebeskom kapom. Na putu ka kući svratio si u svoju omiljenu kafanu i naručio veliko točeno pivo.

Olabavio si kravatu i rukavom košulje obrisao znojavo čelo. U lokal je tada umarširao tvoj najbolji prijatelj. Nosio je slamnati šešir i lažne brkove, tako da si ga prepoznao tek kada je prišao tvom stolu. „Dobro je da sam te zatekao ovde. Mislim da sam uspeo da im umaknem“, rekao je, sedajući naspram tebe. „Kome?“, pitao si zbunjeno. „Državnoj bezbednosti, vojsci, policiji,... Prate me u stopu, prisluškuju mi mobilni telefon, čitaju mejlove,...“ „A zašto to rade?“ „Zbog ovoga“, namignuo ti je i tutnuo u ruke tananu knjigu, koju je do tog momenta držao ispod kaputa. „To je... nekakva zbirka priča“, saopštio si ravnodušno nakon što si je na brzinu prelistao. „Ah, kako si samo naivan“, zavrteo je glavom, “to je zapravo lukavo smišljena varka. Na svakoj stranici postoji jedna ključna reč. Ostatak teksta je sasvim nebitan“ „Unutra se nalazi skrivena poruka?“ „O, da“ „A kako se prepoznaju te ključne reči?“ „Uz pomoć specijalne matematičke formule. Prirodnom logaritmu rednog broja stranice se dodaje kvadratni koren količnika broja suglasnika i samoglasnika na datoj stranici, pa se onda čitav izraz pomnoži sa... drugim promenljivama. Neću sada da te maltetiram suvoparnim detaljima. Formula je izuzetno komplikovana.“ „Da, deluje mi da jeste. Međutim, ono što meni 172

S tevan Car ić nije jasno jeste zašto bi neko, pri čistoj svesti i zdravoj pameti, napisao i odštampao zbirku priča, te kreirao složenu matematičku jednačinu ne bi li preneo jednu jedinu poruku“ „A šta ako ta poruka otkriva smisao našeg bitisanja na ovoj planeti?“, kazao je ozbiljnim tonom. Razrogačio si oči i promucao: „D-da li ga zaista otkriva?“ „Nemam pojma. Poruka je, po svemu sudeći, šifrovana. Nakon što sam pronašao sve ključne reči, suočio sam se sa, za mene, apsurdnim nizom imenica, glagola, prideva i veznika.“ Uzdahnuo si razočarano, a tvoj prijatelj je nastavio: „Bio bih ti veoma zahvalan ako bi mi pomogao. Ja sam pod prismotrom, a ti...“, zaćutao je, videvši da vam se približava konobar. „Vaše pivo“, kazao je klempavi, uštogljeni tip i spustio kriglu isped tebe.

Tvoj prijatelj se iznenada digao sa stolice i zviznuo pesnicom konobara po sred nosa. „On je njihov! Uzmi knjigu i beži, a ja ću pokušati da ga zadržim!“, doviknuo ti je sa poda, gde se borio sa neprijateljem. Skočio si, zgrabio misterioznu knjigu i potrčao prema... „Sada je stvarno dosta! Ništa od navedenog se nije desilo!“ Uf, ne mogu da verujem da sam ponovo pogrešio. Čitaoče, tvoj gnev je potpuno opravdan. Ti to ne vidiš, ali ja tonem u zemlju od sramote. Pa i vrapci na grani znaju da si ti ovu knjigu dobio na poklon od drugarice. Oho-ho, vidi kako su ti se obrazi zarumeneli kada sam je spomenuo. Koliko si već dugo zaljubljen u nju? Uzalud odmahuješ prstom i praviš grimase. Nikoga nećeš prevariti tom lošom 173

Kratko i glasno glumom. Čekaj, kakav je to zvuk? Interfon? Zvono na vratima? Ne, stigla ti je SMS poruka od sestre: „Dragi, braco. Nemaš ni ebolu, ni Krojcfeld-Jakobovu bolest, niti bilo šta od onoga što sam ti navela, već običan sezonski grip. Žao mi je, ali nisam htela da propustim šansu da ti se konačno revanširam za sve one glupe, neslane šale koje si mi priređivao dok smo bili deca.

Ljubim te. P.S. Osveta se servira hladna!“ Nije li to fantastično?! Ipak, nećeš otegnuti papke u naredna dva dana. Pozovi odmah drugaricu! Podeli sa njom tu radosnu vest, a onda skupi hrabrost i priznaj joj da je voliš, i možda će vaša priča imati srećan kraj.

174

Sadržaj Ključ ............................................................................... 5 Ogledalo .................................................................... 11 Oglas ........................................................................... 17 Telefon ....................................................................... 25 Eksperiment ............................................................ 31 Dar ............................................................................... 37 Dijagnoza .................................................................. 43 Ljubav......................................................................... 49 Stan ............................................................................. 55 Sudbina...................................................................... 61 Biro.............................................................................. 81 Odanost ..................................................................... 87 Bekstvo ...................................................................... 93 Priča .......................................................................... 101 Alkohol..................................................................... 107 Hrčak ........................................................................ 115 Kauč .......................................................................... 121 Senka ........................................................................ 127 Znak .......................................................................... 135 San ............................................................................. 141 Šalter ........................................................................ 149 Bol.............................................................................. 161 Kraj ............................................................................ 169

_________________________________________ CIP - Каталогизација у публикацији Народна библиотека Србије, Београд 821.163.41-32 ЦАРИЋ, Стеван, 1985Kratko i glasno / Stevan Carić. Mladenovac : Društvo za afirmaciju kulture Presing, 2014 (Beograd : Instant System). 174 str. ; 16 cm Tiraž 100.

ISBN 978-86-6341-056-5 COBISS.SR-ID 209127436 _________________________________________