Terry Pratchett - Disksvet boja magije

1 TERI PRAČET BOJA MAGIJE

Preveo Dejan Papić Naslov originala Terry Pratchett

Teri Pračet

The Colour of Magic

PROLOG

U

dalekom i dotrajalom skupu dimenzija, u astralnoj ravni koja nikada i ne beše ravna, spiralne zvezdane magline trepere i uvijaju se...

Pogledajte...

Veliki A'Tuin, kornjača, dolazi, plivajući sporo kroz međuzvezdani prostor, sa vodeničnim injem na nezgrapnim udovima, oklopa prošaranog meteorskim kraterima. Očima veličine mora, krmeljavim od sluzi i asteroidne prašine, On ukočeno gleda ka Odredištu.

U mozgu većem od grada, geološkom sporošću, On razmišlja jedino o Težini.

Većina težine, naravno, otpada na Beriliju, Tubula, T'Fona i Džerakina, četiri džinovska slona, na čijim širokim i od zvezda preplanulim ramenima leži disk Sveta, potpuno obrubljen dugačkim vodopadom i natkriljen dečje plavom kupolom Neba.

Astropsihologija za sada još nije uspela da ustanovi o čemu oni razmišljaju.

Velika Kornjača bila je tek hipoteza, sve dok mala i tajanstvena kraljevina Krula, čije se najrubnije planine nadnose nad sam Rubopad, na vrhu najstrmije stene nije konstruisala napravu u vidu krana i čekrka, i spustila preko Ruba nekoliko posmatrača u mesinganoj kabini sa prozorima od kvarca da bi provirili kroz velove izmaglice.

Rani astrozoolozi, koje su nebrojeni timovi robova izvukli iz njihove dugačke ljuljaške, bili su u mogućnosti da donesu mnoštvo informacija o obliku i prirodi A'Tuina, kao i slonova, ali ovo nije razrešilo fundamentalna pitanja o prirodi i svrsi svemira.

Na primer, kog je pola zaista bio A'Tuin? Na ovo suštinsko pitanje, govorili su Astrozoolozi sa uzvišenim autoritetom, neće biti moguće odgovoriti sve dok se ne napravi snažniji i veći kran za letelicu dubokog svemira. U međuvremenu, moguće je samo spekulisati o otkrivenom kosmosu.

Postojala je, na primer, teorija da je A'Tuin došao niotkuda i da će nastaviti svoje jednolično puzanje, ili postojan hod, prema ničemu, večno. Ova teorija je bila popularna među akademicima.

Alternativa, omiljena među onima religioznijeg ubeđenja, bila je da A'Tuin puže od Rodnog Mesta ka Vremenu Parenja, kao i sve druge zvezde na nebu, koje su, očigledno, takođe nosile druge džinovske kornjače. Kada bi stigle, kratko i strasno bi se parile, prvi i jedini put, i iz tog vatrenog sjedinjavanja rađale bi se nove kornjače da nose nove grupe svetova. Ovo se zvalo hipoteza Velikog Prskanja.

Tako se desilo da mladi kosmohelonolog od škole Postojanog hoda, testirajući novi teleskop, kojim se nadao da će izvršiti precizna merenja refleksije desnog oka Velikog A'Tuina, bude ove uzbudljive večeri prvi stranac koji će videti dim što se dizao središno, a poticao od buktinje najstarijeg grada na svetu.

Kasnije tokom noći on postade toliko zaokupljen svojim istraživanjima da je i zaboravio na ovaj događaj. Bilo kako bilo, bio je prvi.

A bilo je i drugih…

1

Terry Pratchet

Boja magije

V

atra je tutnjala kroz podeljeni grad Ank-Morpork. Tamo gde bi liznula Čarobnjačku četvrt plamtela bi plavo i zeleno, i čak bila oivičena čudnim varnicama osme boje, oktarina; tamo gde bi njena jurišna linija našla put prema burićima i prodavnicama nafte duž Trgovačke ulice, napredovala bi u nizovima praskavih fontana i eksplozija; u ulicama proizvođača parfema gorela bi slatkasto; a gde bi dotakla hrpe retkih i osušenih biljaka u spremištima trgovaca drogom činila je da ljudi skreću s uma i pričaju sa Svevišnjim.

Ceo centar Morporka bio je u plamenu, a bogatiji i cenjeniji građani Anka sa suprotne obale hrabro su reagovali na situaciju, besomučno rušeći mostove. Ali, već su čamci sa morporčkih dokova - natovareni žitom, pamukom i drvenom građom, a obloženi katranom veselo plamteli, i kada bi se konopci kojima su bili vezani pretvorili u pepeo, otiskivali su se rekom Ank na struji oseke, paleći obalske rezidencije i vile dok su jedrili, kao plivajući svici, dalje prema moru. U svakom slučaju, žiške su letele na povetarcu i padale daleko preko reke u skrivene bašte i udaljene ambare.

Dim razigranog požara dizao se miljama uvis, u vidu vetrom izvajanog crnog stuba koji se mogao videti duž celog Disksveta.

To je svakako izgledalo impresivno sa prohladnog i mračnog vrha brda, udaljenog desetak kilometara, sa koga su dve prilike posmatrale sa primetnom dozom interesovanja.

Viši od njih jeo je pileći batak naslanjajući se na mač koji bio tek nešto kraći od prosečnog čoveka. Da nije odisao nekom vrstom oprezne inteligencije moglo bi se pretpostaviti da je varvarin iz Srednjezemnih pustara.

Njegov ortak je bio mnogo niži i obavijen od glave do pete u smeđi ogrtač. Kasnije, kada bude dobio priliku da se pokrene, videćemo da se kreće lagano, poput mačke.

Dvojac jedva da je razmenio i jednu reč u poslednjih dvadeset minuta, izuzev kratke i nerazrešene rasprave oko toga da li je određena, posebno jaka, eksplozija bila skladište nafte ili radionica Keribla Opsenara. Oko cele stvari pao je i novac.

Sada je veliki upravo završio sa glodanjem kosti bacio je u travu, sažaljivo se smeškajući.

'Odoše sve one uličice', reče. 'Voleo sam ih.'

'Sve riznice', reče mali čovek. I dodade zamišljeno, 'Pitam se, da li drago kamenje gori?

Kažu da je ono nekako srodno uglju.'

'Svo to zlato, topi se i otiče u slivnike', reče veliki, prečuvši ga. 'I svo vino, ključa u burićima.'

'Bilo je pacova', reče njegov smeđi pajtaš.

'Pacova. Nego šta.'

'A leti je bilo sačuvaj bože.'

'Pa i to. Al' nekako, ne možeš, a da ti ne bude... bar na trenutak...'

Načas odluta, a onda se razvedri. 'Dugovali smo starom Fredoru iz Grimizne Pijavice osam srebrnjaka', dodade. Niži zaklima glavom.

2

Teri Pračet

Ćutali su neko vreme dok je novi niz eksplozija urezivao crvenu liniju duž do tada tamnog dela najvećeg grada na svetu, a onda se veliki promeškolji.

'Vizele?'

'Da?' 'Pitam se ko je započeo?'

Mali mačevalac, poznat po imenu Vizel, ne reče ništa. Posmatrao je put obasjan crvenkastom svetlošću. Malo ih je tuda prošlo, s obzirom na to da je Deosilska Kapija bila jedna od prvih koja se sručila uz kišu usijanih žiški.

Ali, dvoje se sada otuda približavalo. Vizelove oči, koje su najoštrije videle u izmaglici i polumraku, razaznaše dva konjanika i neku vrstu oniže životinje iza njih. Nema sumnje, bogati trgovac se spašava sa onoliko blaga koliko je u panici mogao zgrabiti. Vizel to prenese svom kompanjonu, koji uzdahnu.

'Status drumskih razbojnika nam baš i ne služi na čast', reče visoki, 'ali, što kažu, vremena su teška i večeras nam nema lenčarenja.'

On stegnu svoj mač i, kada se prvi jahač približi, iskorači na put uzdignute ruke i lica pretočenog u osmeh tačno proračunat da ohrabri i istovremeno zaplaši.

'Moje izvinjenje, gospodine...', započe.

Jahač zauzda konja i skinu kapuljaču. Veliki je gledao u lice izmrljano površinskim opekotinama i prošarano pramenovima spaljene brade. Nije čak bilo ni obrva.

'Briši', reče lice. 'Ti si Braud Srednjezemac 1, je l' da?'

Braud postade svestan da je straćio inicijativu.

'Hajde, sklanjaj se', reče jahač. 'Je l' shvataš da nemam vremena za tebe?'

Osvrnu se okolo i dodade: 'To važi i za tvog buvljivog ortaka, u kojoj god senci se krio.'

Vizel iskorači pred konja i upilji se u razbarušenu priliku.

'Pa to je Rinsvind čarobnjak, zar ne?', reče oduševljenim tonom, smeštajući pritom u memoriju reči kojim ga je čarobnjak opisao, radi kasnije osvete. 'Rekao bih da sam prepoznao taj glas'.

Braud otpljunu i vrati mač u korice. Nije bilo vredno petljati se sa čarobnjacima, retko da su ikad imali neko blago vredno pomena.

'Prevelike reči za jednog smrdljivog čarobnjaka', promumla.

'Ma, uopšte ne shvataš', reče čarobnjak umorno. 'Toliko si me prepao da mi se kičma pretvorila u puding, nego radi se o tome da trenutno patim od prekomerne doze straha. Hoću da kažem, kada se budem malo sredio, onda ću imati vremena da te se propisno uplašim.'

Vizel pokaza rukom ka usplamtelom gradu.

Oblik i kosmologija disk sistema u ovom trenutku verovatno zavređuju malo objašnjenja.

Postoje, naravno, dva glavna pravca na Disku: Središno i Rubno. Ali pošto se Disk i okreće oko svoje ose, jednom na svakih osamsto dana (da bi ravnomerno rasporedio težinu na svoje potporne debelokošce, prema Reforgulu iz Krula), postoje takođe dva sporedna pravca, kao što su Nizvrtno i Uzvrtno.

Pošto se Diskovo malo, orbitirajuće sunce zadržava na stalnoj orbiti, dok se glavni Disk okreće lagano pod njim, lako je zaključiti da se godina na Disku sastoji ne od četiri, već od osam godišnjih doba. Leta su ona doba kada sunce izlazi ili zalazi kod najbliže tačke na Rubu, a zime one prilike kada ono izlazi ili zalazi u tački pod uglom od devedeset stepeni prema obimu.

Tako, u zemljama oko Kružnog Mora, godina počinje na Praščićnu noć, nastavlja se preko Primarnog proleća, do svog prvog leta (Veče Malih bogova), koje prati Primarna jesen i, opkoračujući dan Svirepe plime, koji označava polovinu godine, dolazi Sekundarna zima (poznata kao Vrtena zima, pošto se u ovo vreme sunce diže u pravcu okretanja Diska). Zatim dolazi Sekundarno proleće, sa Sekundarnim letom za petama, treća četvrtina godine počinje na Noć Svih ugara - prema legendi jedina noć kada veštice i vorloci ostaju u krevetu. Opalo lišće i studene noći vuku se ka Uzvrtenoj zimi i novoj Noći Praščića, posađenoj kao zamrznuti dragulj u njenom srcu.

Pošto slabašno sunce nikad izbliza ne zagreva Središte, tamošnje zemlje su zarobljene večitim ledom. Rub je, s druge strane, područje sunčanih ostrva i bogougodnih dana.

Postoji, naravno, osam dana u nedelji Diska i osam boja u Diskovom svetlosnom spektru. Osam je broj od izuzetnog okultnog značaja na Disku i nikad ga, ni slučajno, Čarobnjaci ne smeju izgovoriti.

Zašto bi sve gore navedeno moralo da bude baš tako, nije do kraja jasno, ali objašnjava zašto su, na Disku, Bogovi ne toliko obožavani, koliko proklinjani.

1

3

Terry Pratchet

'Prošao si kroz to?', upita. Čarobnjak prevuče crveno izbrazadanu ruku preko očiju. 'Bio sam tamo kada je počelo.

Vidite li ga? Tamo pozadi?' On pokaza niz put kojim se njegov saputnik još uvek približavao, ovladavši načinom jahanja koji se sastojao od padanja iz sedla svakih nekoliko sekundi.

'Pa?', reče Vizel.

'On ga je započeo', reče Rinsvind jednostavno.

Braud i Vizel pogledaše u priliku koja je sada cupkala po putu sa jednom nogom u uzengiji.

'Palikuća, je li?', reče konačno Braud.

'Ne', reče Rinsvind. 'Ne baš. Jednostavno rečeno, ako bi najstrašnija i najgora stvar na svetu bio grom, onda bi on bio taj koji bi stajao na vrhu brda usred oluje, i nosio vlažni bakarni oklop vičući: "Svi bogovi su kopilad". Imate li nešto za jelo?'

'Tamo je piletina', reče Vizel. 'U zamenu za priču.'

'Kako se on zove?', zapita Braud, koji je imao običaj da zaostaje u konverzaciji.

'Dvocvet.'

'Dvocvet?', reče Braud. 'Kako smešno ime.'

'Ti', reče Rinsvind silazeći sa konja, 'ne znaš još ni delić svega. Piletina, reče?'

'Na žaru', reče Vizel. Čarobnjak zaječa.

'To me podseti', dodade Vizel, pucnuvši prstima, 'Desila se jedna stvarno velika eksplozija, ah, pre oko pola sata...'

'Odletelo skladište nafte', reče Rinsvind, trznuvši se pri podsećanju na užarenu kišu.

Vizel se okrenu i iščekujuće nasmeši prema svom kompanjonu, koji progunđa i pruži mu novčić iz svoje vrećice. Iz pravca druma začu se vrisak, koji se naglo prekinu. Rinsvind ne podiže pogled sa svoje piletine.

'Jedna od stvari koje on ne ume da radi jeste da jaše konja', reče. A onda ga iznenadno prisećanje ukruti kao da ga je neko udario vrećom peska, jauknu preplašeno i odjuri u mrak.

Kada se vratio, biće zvano Dvocvet mlitavo mu je visilo preko ramena. Bilo je malo i žgoljavo, krajnje neobično obučeno u pantalone koje su mu dosezale do ispod kolena i košulju sa tako nasilnim i žestokim sukobom boja, da istančane Vizelove oči behu ugrožene čak i u polumraku.

'Nijedna kost nije slomljena, rekao bih po osećaju', reče Rinsvind. Teško je disao. Braud namignu Vizelu i ode da ispita obličje za koje su pretpostavljali da je tovarna životinja.

'Pametnije bi ti bilo da zaboraviš na to', reče čarobnjak, ne odvraćajući pogled od ispitivanja onesvešćenog Dvocveta. 'Veruj mi. Štiti ga sila!'

'Neka čîn?', reče Vizel, čučnuvši.

'Neee. Ali mislim da je neka vrsta magije. Ne uobičajene. Hoću da kažem, to može da pretvori zlato u bakar, dok je ono u stvari i dalje zlato, pravi ljude bogatim, uništavajući im imovinu, omogućava slabašnima da bez straha idu među lopove, prolazi kroz najjača vrata da bi stiglo do najčuvanijih riznica. Čak i sada me drži u pokornosti, tako da hteo - ne hteo, moram da pratim ovog ludaka i štitim ga od nevolja. Jače je od tebe, Braude. A mislim da je lukavije čak i od tebe, Vizele!'

'Pa kako se zove ta moćna magija?'

Rinsvind slegnu ramenima. 'Na našem jeziku se zove odjek-kao-od-podzemnih-duhova.

Ima li vina?'

'Nemoj da misliš da nemam inspiracije za smicalice kada je magija u pitanju', reče Vizel.

'Eto, recimo prošle godine sam, uz pomoć ovog mog prijatelja, razdvojio po moći slavnog Arhimaga od Jimiturija od njegovog čarobnog štapa, njegovog pojasa sa mesečevim draguljima i njegovog života, otprilike tim redosledom. Mene ne plaši ovaj odjek-kao-od-podzemnih-duhova o kome pričaš. Ipak', dodade, 'zainteresovao si me. Možda bi nam mogao ispričati nešto više?'

Braud pogleda prema obličju na drumu. Sada je bilo bliže, i jasnije se razaznavalo u praskozornoj svetlosti. Izgledalo je, bez sumnje, kao da je...

'Kutija sa nogama?', reče.

'Pričaću vam o tome', reče Rinsvind. 'Naravno, ako ima vina.'

4

Teri Pračet

U dolini se čulo tutnjanje i šištanje. Neko ko je bio promišljeniji od ostalih naredio je da se zatvori rečna brana koja se nalazila na mestu gde je Ank isticao iz dvostrukog grada.

Onemogućena u svom prirodnom toku, reka je prelila obale i razlivala se po usplamtelim ulicama. Uskoro je kontinent vatre postao arhipelag ostrva, koja su se sve više smanjivala kako je tamna plima narastala. A iznad grada dima i gasova uzdizao se oblak pare, prekrivajući zvezde. Vizel pomisli kako liči na neku tamnu pečurku. * * * Dvostruki grad ponosnog Anka i kužnog Morporka, u poređenju sa kojim su svi drugi gradovi u vremenu i prostoru tek blede senke, izdržao je mnoge napade u svojoj dugoj i burnoj istoriji, i uvek nanovo izrastao do punog sjaja. Tako ni vatra, ni potonja poplava, koja je uništila sve što je preostalo, a nije bilo zapaljivo, i pride dodala gadnu bujicu u spisak problema preživelih, nije označila njegov kraj. Pre bi se moglo reći da je to bio jedan vatreni znak interpunkcije, ugljenisani zarez, ili daždevnjak od tačke-zareza u nastavljenoj priči.

Nekoliko dana pre ovih događaja, jedan brod je na talasu jutarnje plime došao Ankom, i usidrio se između mnoštva ostalih u lavirintu pristaništa i dokova na morporčkoj obali. Njegov teret se sastojao od ružičastih bisera, mlečnih oraha, kristala, neke zvanične pošte za Patricija od Anka, i jednog čoveka.

Bio je to čovek koji je privukao pažnju Slepog Hjua, jednog od prosjaka iz jutarnje smene na Bisernom Doku. On munu Sakatog Vaa u rebra i pokaza bez reči.

Stranac je sada stajao na keju, posmatrajući nekolicinu napregnutih mornara kako nose mesingom obložen sanduk niz brodske stepenice. Drugi čovek, očigledno kapetan, stajao je pored njega. Kod moreplovca se osećao - svaki nerv u telu Slepog Hjua, koje je vibriralo u prisustvu makar i male količine nečistog zlata na pedeset koraka, vrištao je u mozak - dah čoveka koji očekuje skoro bogaćenje.

I zaista, kada je kovčeg bio postavljen na kaldrmu, stranac zavuče ruku u vrećicu i novčić bljesnu. Nekoliko novčića. Zlato. Slepi Hju, čije se telo treslo kao rašlje u prisustvu vode, zviznu za sebe. Potom ponovo munu Vaa i posla ga da odjuri niz obližnju uličicu ka centru grada.

Kada se kapetan vratio na svoj brod, ostavljajući na keju zbunjenog pridošlicu, Slepi Hju zgrabi svoju posudu za prošnju i uputi se preko ulice sa ulagujućim kezom. Njegova pojava učini da stranac počne hitro da petlja oko vrećice sa novcem.

'Dobar vam dan, gospodine', započe Slepi Hju, i shvati da gleda u lice sa četiri oka.

Okrenu se da beži. '!', reče stranac i ščepa ga za ruku. Hju je bio svestan da su mu se mornari, načičkani na ogradi broda, smejali. Istovremeno njegova specijalizovana čula detektovala su nadjačavajući osećaj novca. Ukoči se. Stranac ga pusti i hitro poče da lista malu crnu knjižicu koju je izvukao iz pojasa. A onda reče 'Zdravo.' 'Šta?', reče Hju. Čovek ga je bledo gledao.

'Zdravo?', ponovi, mnogo glasnije nego što je bilo potrebno i tako pažljivo da je Hju mogao čuti samoglasnike kako zvonko upadaju na svoja mesta.

'Zdravo tebi', odvrati Hju. Stranac se široko osmehnu i ponovo pročeprka po vrećici.

Ovoga puta njegova ruka izađe sa velikim zlatnikom. Bio je, u stvari, nešto veći od Ančke krune od 8000 dolara, a izgled mu je bio nepoznat, ali pričao je u Hjuovoj glavi jezikom koji je on savršeno razumeo. Mom trenutnom vlasniku, govorio je, potrebna je pomoć; zašto mu je ne bi dao, pa da ti i ja kasnije odemo negde i lepo se provedemo?

Tanane promene u prosjakovom držanju učiniše da se stranac opusti. On ponovo konsultova knjižicu. 'Želim da budem upućen u hotel, tavernu, pansion, odmaralište, karavansaraj', reče. 'Šta, u sve njih?', reče Hju iznenađeno. '?', reče stranac.

Hju postade svestan da ih mala grupa prodavačica riba, ronilaca na školjke i profesionalnih danguba posmatra sa interesovanjem.

5

Terry Pratchet

'Vidi', reče, 'znam jednu dobru tavernu, je li to dovoljno?' Strese se na pomisao da zlatni novčić pobegne iz njegovog života. Taj će zadržati, makar Imor konfiskovao sve ostalo. A veliki sanduk koji je činio većinu pridošličinog prtljaga izgleda da je bio pun zlata, odluči Hju. Četvorooki pogleda u svoju knjigu. 'Želeo bih da me uputite u hotel, odmaralište, tavernu, pa...'

'Dobro, dobro. Hajdemo onda', reče Hju užurbano.

On podiže jedan od zamotuljaka i hitro krenu. Posle trenutka oklevanja, stranac se uputi za njim.

Kompozicija misli tutnjala je u Hjuovoj glavi. Da odvede pridošlicu u Slomljeni doboš na tako lak način, bila je čista sreća, u to nema sumnje, i Imor će ga verovatno nagraditi. Ali uprkos svoj pitomosti njegovog novog poznanika, bilo je nečega u njemu što je Hjua uznemiravalo, međutim Hju nikako nije mogao da dokuči šta bi to moglo biti. Nije to bilo zbog dva dodatna oka, ma koliko ona čudno izgledala. Nešto drugo je bilo po sredi. On se osvrnu. Čovečuljak je kaskao sredinom ulice, osvrćući se oko sebe sa izrazom žive zainteresovanosti.

Nešto drugo što je Hju video učini da zamalo počne da priča sa sobom.

Masivni drveni sanduk kojeg je poslednji put video kako stabilno leži na keju, pratio je svoga gospodara u stopu, lagano se njišući. Polako, da mu neki nagli pokret ne bi poremetio oslabljenu kontrolu nad sopstvenim nogama, Hju se malo sagnu da pogleda ispod sanduka.

Tu se nalazilo mnoštvo malih nogu.

Vrlo oprezno, Hju se okrenu i odšeta pažljivo prema Slomljenom dobošu. *

*

*

'Čudno', reče Imor.

'Imao je i taj veliki drveni sanduk', dodade Sakati Va. 'Ili je trgovac, ili je špijun', reče Imor. Od šnicle koju je držao u ruci otkinu komadić i baci ga u vazduh. On i ne dosegnu zenit svoje putanje kada ga neko crno obličje koje se pojavilo iz senovitog ugla sobe, pikirajući nadole, ščepa u vazduhu.

'Trgovac ili špijun', ponovi Imor. 'Više bih voleo da je špijun. Špijuni za sebe plaćaju dvostruko, jer znaju da dobijamo nagradu ako ih prijavimo. Šta ti misliš, Vitele?'

Preko puta Imora drugi najveći lopov Ank-Morporka napola zatvori jedno oko i slegnu ramenima.

'Proverio sam na brodu', reče. 'Radi se o trgovačkom putniku. Ponekad putuje na Smeđa ostrva. Tamošnji stanovnici su divljaci. Oni ne shvataju špijune, a za očekivati je da jedu trgovce na veliko.'

'Meni je ličio na trgovca na veliko', umeša se Va. 'Jedino što nije debeo.'

Kod prozora se začu lepet krila. Imor podignu svoju telesinu sa stolice, pređe preko sobe i vrati se sa velikim gavranom. Pošto mu je odvezao kapsulu sa porukom sa noge, gavran odlete da se pridruži svojoj sabraći koja su vrebala među gredama tavanice. Vitel ga je posmatrao sa ljubavlju. Imorovi gavrani su bili čuveni po odanosti svom gospodaru, do te mere da je jedini Vitelov pokušaj da se proglasi za najvećeg lopova Ank-Morporka koštao gazdinu desnu ruku levog oka. Mada, ne i života. Imor nikada nije prebacivao nekome zbog ambicija.

'B 12', reče Imor, bacivši kapsulicu i odmotavši tanušni svitak koji se nalazio unutra.

'Gorin Mačak', reče Vitel automatski. 'Na postaji u kuli zvonika Hrama Malih Bogova.'

'On kaže da je Hju odveo našeg stranca u Slomljeni doboš. Pa, to je dobro. Debeli je naš prijatelj, zar ne?'

'Neeego', reče Vitel. 'Ukoliko vodi računa o svom poslu.'

'Izgleda da je među njegovim mušterijama bio i tvoj čovek Gorin', reče Imor ljubazno, 'jer ovde piše o nekoj kutiji sa nogama, ako sam dobro pročitao.' Pogleda u Vitela preko vrha papira.

Vitel obori pogled. 'Biće kažnjen', reče mirno. Va pogleda u čoveka zavaljenog u stolici, njegovo u crno odeveno telo počivalo je nonšalantno, kao Srednjezemna puma na grani u 6

Teri Pračet

džungli, pa zaključi da će se Garin iz Hrama Malih Bogova uskoro pridružiti onim malim božanstvima u višestrukoj dimenziji beskonačnosti. A dugovao je Vau tri bakrenjaka.

Imor zgužva poruku i baci je u ugao. 'Mislim da ćemo odskitati do Doboša kasnije, Vitele. Možda bi tamo mogli da probamo to pivo koje toliko omamljuje tvoje saradnike.'

Vitel ne reče ništa. Biti Imorova desna ruka bilo je isto kao da vas neko nežno išiba do smrti namirisanom pertlom. * * * Dvostruki grad Ank-Morpork, najčuveniji od svih gradova koji su se nalazili na obali Kružnog mora, bio je sedište velikog broja bandi, lopovskih esnafa, sindikata i sličnih organizacija. To je bio jedan od razloga njegovog bogatstva. Većina siromašnog sveta na uzvrtnoj strani reke, u lavirintu morporčkih ulica, nadopunjavali su Svoje skromne prihode obavljajući neke manje važne dužnosti za ovu ili onu suparničku bandu. Tako se desilo da je, u trenutku dok su Hju i Dvocvet ulazili u dvorište Slomljenog Doboša, veliki deo njihovih vođa već bio obavešten da je u grad pristigao neko ko, izgleda, ima dosta blaga. Neki izveštaji ažurnijih špijuna uključivali su detalje o knjizi koja je govorila strancu šta da kaže i kutiji koja je sama hodala. Ove činjenice su odmah odbacivane. Ni jedan čarobnjak sposoban za takva čuda nikad nije prišao ni na milju morporčkim dokovima.

S obzirom da je još uvek bilo ono doba dana kada se većina grada tek pridiže iz kreveta, ili se sprema za počinak, u Dobošu je bilo malo ljudi koji su posmatrali Dvocvetov silazak niz stepenice. Kada se Prtljag pojavio iza njega, samouvereno se gegajući niz stepenike, gosti za grubim drvenim stolovima, kao jedan, sumnjičavo pogledaše u svoje čaše.

Debeli je upravo grdio malog trola koji je čistio bar, kada trojka prođe pored njega.

'More, šta je bre ovo?'

'Nemoj sad o tome', zašišta Hju. Dvocvet je već listao knjižicu. 'Šta ovaj radi?', upita Debeli, podbočivši se.

'To mu govori šta da kaže. Znam da zvuči neverovatno', promrmlja Hju. 'Kako može knjiga da kaže čoveku šta da priča?' 'Želeo bih smeštaj, sobu, bungalov, odmaralište, pun pansion, da li su vaše sobe čiste, sobu sa pogledom, koja je vaša cena za noćenje?', reče Dvocvet u dahu.

Debeli pogleda Hjua. Prosjak slegnu ramenima.

'Pun je love.', reče.

'E, pa onda mu reci da je tri bakrenjaka. I ta Stvar mora u štalu.' '?', reče stranac. Debeli uspravi tri ovalna, crvena prsta i čovekovo lice se odjednom ozari izrazom razumevanja. On zavuče ruku u svoju vrećicu i položi tri velika zlatnika na krčmarev dlan.

Debeli je piljio u njih. Oni su vredeli otprilike četiri puta više nego Slomljeni Doboš, uključujući i personal. Pogleda u Hjua. Tu ne beše pomoći. Pogleda u stranca. Proguta knedlu.

'Da', reče neprirodno visokim tonom. 'I tri obroka takođe. Hm. Razumeš, a? Hrana. Ti jesti. Ne?' Pravio je odgovarajuće pokrete.

'Hana?', reče čovečuljak.

'Da', reče Debeli, počevši da se preznojava. 'Hajde, pogledaj u svoju knjižicu.' Čovek otvori knjigu i krenu prstom niz stranu. Debeli, koji je znao po koje slovo, pokušavao je da viri iznad korica. Ono što je video nije imalo nikakvog smisla.

'Hrraaanaa', reče stranac. 'Da. Kotlet, ragu, šnicla, faširana, paprikaš, mleveno, ražnjići, sufle, knedla, puding, šerbe, kašasto, kobasica, da bude bez kobasice, pasulj, čorbast pasulj, poslastice, žele, džem, iznutrice.' Blistao je, gledajući Debelog.

'Sve to?', slabašno će krčmar.

'Ma, to je samo njegov način izražavanja', reče Hju. 'Ne pitaj me zašto. Tako je, i gotovo.'

Sve oči u prostoriji posmatrahu stranca, izuzev para koji je pripadao čarobnjaku Rinsvindu, koji je sedeo u najmračnijem uglu, držeći malu kriglu piva.

On je posmatrao Prtljag.

7

Terry Pratchet

Osmotrimo Rinsvinda.

Pogledajte ga. Žgoljav, kao i većina čarobnjaka, obučen u crvenu odoru po kojoj je nekolicina mističnih simbola bila predstavljena prišivenim, potamnelim cekinima. Neko bi ga mogao zameniti za običnog opsenara pripravnika koji je upravo pobegao od svog majstora iz obesti, dosade, straha ili zaostale sklonosti ka heteroseksualnosti. Pa ipak, oko vrata je imao lanac sa bronzanim oktagonom koji ga je označavao kao diplomca Nevidljivog Univerziteta, visoke škole magije, čiji objekti transcedentnog vremena i prostora nikad nisu bili tačno Ovde i tačno Sada. Diplomci su obično bili predodređeni da budu barem magovi, ali je Rinsvind - posle jednog nesrećnog događaja - ostao sa znanjem samo jedne čîni, i zarađivao je za život od raznih tipova po gradu, koristeći svoj urođeni dar za jezike. Iz principa je izbegavao svaki posao, ali njegova brzina rasuđivanja je njegove poznanike spuštala na nivo pametnog glodara. I prepoznavao je kruškovo drvo mudrosti čim bi ga video. Gledao ga je sada, i nije sasvim mogao da veruje.

Vrhovni mag, zahvaljujući velikim naporima i utrošku vremena, mogao je, možda, da pribavi čarobni štapić napravljen od debla kruške mudrosti. Ona je rasla samo na područjima drevne magije. Verovatno nije bilo više od dva takva štapića u svim gradovima Kružnog mora.

Veliki sanduk napravljen od njega... Rinsvind pokuša da sagleda situaciju i zaključi da čak i kada bi njegova unutrašnjost bila pretrpana zvezdanim opalima i polugama auriholatuma, sadržina ne bi vredela ni deseti deo cene omotača. Vena poče da mu pulsira na čelu.

Ustade i pridruži se trojci.

'Da li bih mogao biti od pomoći?', započe.

'Otplivaj, Rinsvinde', zareža Debeli.

'Samo sam mislio da bi možda bilo korisno obratiti se ovom gospodinu na njegovom maternjem jeziku', reče čarobnjak lagano.

'Snalazi se on dobro i sam', reče krčmar, ali se pomeri nekoliko koraka unazad.

Rinsvind se ljubazno nasmeši strancu i pokuša nekoliko reči himerskog. Ponosio se svojim znanjem jezika, ali stranac izgledaše još više zbunjen.

'Ne vredi', reče Hju znalački. 'Znaš, u pitanju je knjiga. Ona mu govori šta da kaže.

Magija.'

Rinsvind se prebaci na Visoki borogravianski, na vanglemeški, sumtranski, pa čak i Crni Orugu, jezik bez imenica i sa samo jednim pridevom, koji je skaredan. Svi su dočekani sa ljubaznim nerazumevanjem. U očajanju, pokuša primitivni Trob, a lice malog čoveka se ozari oduševljenim osmehom.

'Konačno!', reče. 'Dragi gospodine! Ovo je sjajno!' (Mada na Trobu, poslednja reč je postala 'stvar koja se može dogoditi jednom u korisnom životu kanua, izdubljenog odsečnim udarcima sekire i vatrom od najvišeg dijamantskog drveta koje raste u čuvenim dijamantskim šumama na nižim obroncima planine Avajava, staništu vatrenih bogova, ili se bar tako priča.') 'Šta sve to ispriča?', reče Debeli sumnjičavo. 'Šta je krčmar rekao?', reče čovečuljak.

Rinsvind proguta knedlu. 'Debeli', reče, 'donesi dve krigle svog najboljeg piva.'

'Možeš li ga razumeti?'

'Pa, naravno.'

'Reci mu... reci mu da je baš dobrodošao. Reci mu da doručak košta, uh, jedan zlatnik.'

Za trenutak lice Debelog je odavalo neku veliku unutrašnju borbu, a onda nastupi nalet velikodušnosti. 'Uračunaću tu i tvoj doručak.'

'Stranče', reče Rinsvind jednolično. 'Ako ostaneš ovde, do mraka ćeš biti izboden nožem ili otrovan. Ali, ne prestaj da se osmehuješ, ili ću to biti i ja.'

'Ma, hajde', reče stranac osvrćući se. 'Ovo mesto izgleda predivno. Prava morporčka taverna. Toliko sam se naslušao o njima. Sva ta osobena stara drvenarija. A, i vrlo je pristupačno.'

Rinsvind se brzo okrenu oko sebe, za slučaj da je možda došlo do nekog zračenja magije iz Čarobnjačke četvrti preko puta reke koje je ih je trenutno prebacilo na neko drugo mesto. Ne, i 8

Teri Pračet

dalje je to bila unutrašnjost Doboša, zidova požutelih od dima, sa podom pretvorenim u kompost od stare slame i nepoznatih buba, i sa kiselim pivom ne toliko kupovanim, koliko privremeno iznajmljivanim. Pokuša da pomiri taj prizor sa izrazom 'osoben', to jest najbližim Trob ekvivalentom koji je glasio 'ta prijatna neobičnost kreacije koja se može naći u malim koralnim kućama sunđerojedih pigmeja sa Orohai poluostrva'.

Zavrte mu se u glavi od napora. Posetilac nastavi, 'Moje ime je Dvocvet', i pruži ruku.

Instinktivno, ostala trojica je pogledaše, očekujući da u njoj vide novčić.

'Drago mi je', reče Rinsvind. 'Ja sam Rinsvind. Vidi, ja se nisam šalio. Ovo je opasno mesto.'

'Odlično! Baš ono što sam želeo!'

'A?' 'Šta je ovo u kriglama?'

'Ovo? Pivo. Hvala, Debeli. Da. Pivo. Znaš. Pivo.'

'Aha. Tako tipično piće. Hoće li mali zlatnik biti dovoljan da ga plati? Ne bih želeo nikoga da uvredim.'

Već je dopola virio iz vrećice.

'Jaarrrt', zaječa Rinsvind. 'Mislim, ne, neće nikoga uvrediti.'

'U redu. Ti kažeš da je ovo opasno mesto. Verovatno hoćeš da kažeš da ga često posećuju junaci i avanturisti?'

Rinsvind razmisli o ovome. 'Da?', izusti.

'Izvrsno. Želeo bih da upoznam neke od njih.' Čarobnjaku se ukaza objašnjenje. 'Aha', reče. 'Došao si da unajmiš plaćenike ('ratnike koji se bore za pleme sa najviše hrane od mlečnih oraha')?'

'Ma, ne. Samo hoću da ih upoznam. Tako da mogu o tome da pričam kada se vratim kući.'

Rinsvind je bio mišljenja da bi susret sa većinom klijenata Doboša značio da Dvocvet više nikada neće otići kući, sem ako ne stanuje negde nizvodno, i dopluta do nje.

'Gde je tvoj dom?', zapita. Primeti da je Debeli kliznuo u neku od pomoćnih prostorija.

Hju ih je sumnjičavo posmatrao sa susednog stola.

'Da li si čuo za grad Bes Pelagrik?'

'Pa, nisam baš mnogo vremena proveo u Trobu. Znaš, bio sam samo u prolazu.'

'O, pa nije to u Trobu. Ja govorim Trob zato što ima mnogo mornara poreklom iz Troba u našim lukama. Bes Pelagrik je glavna luka Agatejskog carstva.'

'Bojim se da nikad nisam čuo za njega.'

Dvocvet podiže obrve. 'Nisi? Prilično je veliko. Kad ploviš uzvrtno od Smeđih ostrva za oko nedelju dana si tu. Šta ti je odjednom?'

On optrča oko stola i potapša čarobnjaka po leđima. Rinsvind se zagrcnuo pivom.

Protivtežni kontinent! * * * Tri ulice dalje, starac ispusti novčić u tanjir sa kiselinom i lagano ga provuče kroz tečnost.

Debeli je nestrpljivo čekao, ne osećajući se prijatno u prostoriji bučnoj od grguranja retorti, pretrpanoj policama na kojima su se nazirali senoviti oblici koji su podsećali na lobanje i preparirana čudovišta.

'Dakle?', zahtevao je.

'Ne može se žuriti u ovim stvarima', reče stari alhemičar zlovoljno. 'Analiza zahteva vreme. Ah.' Prodrma tanjir, gde je novčić sada ležao u vrtlogu zelene boje. Napravi neke proračune na komadiću pergamenta.

'Izuzetno interesantno', reče konačno. 'Je li pravo?'

Starac napući usta. 'Zavisi kako definišete termin', reče. 'Ako ste hteli da pitate: da li je novčić isti kao, recimo, onaj od pedeset dolara, onda je odgovor ne.'

'Znao sam', vrisnu krčmar, i zaputi se ka vratima.

9

Terry Pratchet

'Nisam siguran da li sam dovoljno jasan', reče alhemičar. Debeli se besno okrete.

'Kako to mislite?'

'Pa, vidite, više ili manje, naš novac je nekako izgubio na kvalitetu, tokom godina.

Sadržaj zlata u prosečnom novčiću jedva da iznosi četiri dela od dvanaest, što se kompenzuje srebrom, bakrom.'

'Pa šta s tim?'

'Rekoh, ovaj novčić nije nalik našim. On je od čistog zlata.'

Pošto je Debeli otišao trčeći, alhemičar provede neko vreme posmatrajući tavanicu.

Potom izvuče vrlo mali komad tankog pergamenta, razgrnu krš na svom radnom stolu da bi pronašao pero, i napisa vrlo kratku, malu poruku. Zatim ode do kaveza sa belim golubicama, crnim petlovima i drugim laboratorijskim životinjama. Iz jednog kaveza izvuče pacova čije se krzno presijavalo, od pergamenta napravi zamotuljak, prikači ga za njegovu zadnju nogu i pusti da ode.

Pacov onjuši pod za trenutak, a onda nestade kroz rupu na suprotnom zidu.

Otprilike u to vreme, do tada neuspešna proročica, koja je živela na drugom kraju bloka, slučajno je pogledala u svoju kristalnu kuglu, kratko vrisnula, i u roku od sat vremena, rasprodala sav svoj nakit, raznu magijsku opremu, većinu odeće i skoro svu imovinu koju nije mogla bezbedno da ponese na najbržem konju kojeg je mogla da kupi. Činjenica da je kasnije, kada je njena kuća nestala u plamenu, i ona sama poginula u neobičnom odronu zemlje u Morporčkim planinama, dokazuje da i Smrt ima smisao za humor. * * * Takođe u vreme dok je pripitomljeni pacov nestajao u lavirintu prolaza koji su se prostirali ispod grada, jureći po nepogrešivom zovu praiskonskog instinkta, Patricij Ank-Morporka uze pisma koja su mu tog jutra stigla putem albatrosa. Zamišljeno pogleda u ono koje se nalazilo na vrhu i pozva svog vrhovnog špijuna.

A, u Slomljenom Dobošu, Rinsvind je otvorenih usta slušao dok je Dvocvet pričao.

'Tako sam odlučio da sve to i sam vidim', pričao je čovečuljak. 'To me je stajalo osam godina štednje i odricanja. Ali, vredelo je svakog polusoma. Mislim, evo me ovde. U AnkMorporku. Slavljenom u pesmi i priči. U ulicama koje su poznavale korak Herika Belog Sečiva, Hruna Varvarina, i Brauda Srednjezemca, i Vizela... Baš je onako kako sam zamišljao, shvataš?'

Rinsvindovo lice je predstavljalo grimasu zaprepašćenog užasa.

'Više nisam mogao da izdržim u Bes Pelagriku', Dvocvet nastavi bezbrižno, 'sedeti za stolom po ceo dan, i ispisivati kolone cifara, da bi mi jedino preostalo da čekam penziju na kraju... gde je romantika u svemu tome? Dvocvete, pomislih, sad ili nikad. Ne moraš više samo da slušaš priče. Možeš da odeš tamo. Sad je vreme da se prestane sa motanjem po dokovima i slušanjem mornarskih priča. Tako sam sastavio jezički priručnik i kupio kartu za sledeći brod za Smeđa ostrva.'

'Bez telohranitelja?', promrmlja Rinsvind.

'Da. Pa zašto? Šta ja to imam što bi bilo vredno ukrasti?'

Rinsvind se zakašlja. 'Imaš, uh, zlato', reče.

'Ni dve hiljade somova. Jedva dovoljno da čovek preživi mesec ili dva. Mislim, kod kuće.

Pretpostavljam da bi se ovde moglo razvući i malo duže.'

'Da li bi som bio jedan od onih velikih zlatnih dukata?', zapita Rinsvind.

'Da.' Dvocvet je zabrinuto posmatrao čarobnjaka preko vrha svojih neobičnih sočiva. 'Da li će dve hiljade biti dovoljno, šta misliš?'

'Jarrrt', zakrklja Rinsvind. 'Mislim, da, dovoljno!'

'Dobro.'

'Uhm. Da li su u Agatejskom carstvu svi tako bogati kao ti?'

'Ja? Bogat? Bog s tobom, odakle ti ta ideja? Ja sam jedan obični, siromašni službenik.

Misliš li da sam možda preplatio krčmaru?', dodade Dvocvet.

'Uhm. Možda bi on bio zadovoljan i sa manje', priznade Rinsvind.

10

Teri Pračet

'Ah. To mi je nauk za ubuduće. Imam ja još dosta da učim. Pade mi na pamet jedna ideja.

Rinsvinde, da li bi možda prihvatio da budeš zaposlen kao, ne znam, možda bi reč "vodič" odgovarala okolnostima? Mislim da bih mogao da ti platim soma dnevno.'

Rinsvind otvori usta da odgovori, ali oseti da mu se reči guraju u grlu, nevoljne da izađu u svet koji je ubrzano postajao sve luđi. Dvocvet pocrvene.

'Uvredio sam te', reče. 'Bio je to drzak predlog za profesionalca kao što si ti. Sigurno ima mnogo projekata kojima moraš da se vratiš, neki radovi iz oblasti visoke magije, ne sumnjam...'

'Ne', reče Rinsvind slabašno. 'Ne baš u ovom trenutku. Som, kažeš? Jedan dnevno.

Svakog dana?'

'Možda bi u ovim okolnostima mogao da dam jednog i po soma dnevno. I naravno, pokriveni svi dodatni troškovi.' Čarobnjak se veličanstveno oporavi. 'To će biti u redu', reče. 'Sjajno.'

Dvocvet zavuče ruku u vrećicu i izvadi veliki okrugli zlatni predmet, osmotri ga na trenutak i vrati natrag. Rinsvind nije imao dovoljno vremena da ga bolje pogleda.

'Mislim', reče turista, 'da bi mi malo odmora sada dobro došlo. Put je bio naporan. A onda bi možda mogao da dođeš oko podneva, pa da malo obiđemo grad.'

'Svakako!'

'Budi onda tako ljubazan, pa zamoli krčmara da mi pokaže moju sobu.'

Rinsvind učini tako, i posmatraše Debelog, koji je u galopu dojurio iz neke od pomoćnih prostorija, kako odvodi Dvocveta uz drvene stepenice iza šanka. Posle nekoliko sekundi Prtljag se podiže i otcupka preko poda za njima.

Zatim čarobnjak pogleda dole prema šest velikih novčića koje je držao u ruci. Dvocvet je insistirao da mu unapred isplati platu za prva četiri dana.

Hju klimnu glavom i podsticajno se nasmeši.

Rinsvind zareža na njega.

Kao student Rinsvind nikada nije imao dobre ocene iz vidovitosti, ali sada su neiskorišćene vijuge u njegovom mozgu bubnjale, i budućnost je, bez sumnje, u živim bojama bila oslikana u njegovim zenicama. Prostor između leđnih lopatica poče da mu trne. Razumna stvar, znao je, bila bi da kupi konja. On bi morao da bude brz i skup, ali, Rinsvind nije mogao da se seti ni jednog trgovca konjima koji je bio dovoljno bogat mu vrati kusur od skoro čitavih trideset grama zlata.

A onda, naravno, ostalih pet dukata bi pomoglo da započne neki unosan posao na bezbednoj udaljenosti od, recimo, trista kilometara. To bi bio razuman potez.

Ali, šta bi se dogodilo Dvocvetu, sasvim samom u gradu u kojem čak i bubašvabe imaju nepogrešiv instinkt za zlato? Čovek bi stvarno morao da bude nitkov da bi ga ostavio. * * * Patricij Ank-Morporka se nasmeja, ali samo usnama.

'Središna Kapija, kažeš?', promrmlja.

Kapetan straže odsečno salutira. 'Da, gospodaru. Morali smo da ubijemo konja da bi ga zaustavili.' 'Što te, po pravolinijskoj putanji, dovodi ovamo', reče Patricij, gledajući naniže prema Rinsvindu. 'I, šta imaš da nam kažeš u svoju odbranu?' Šuškalo se da je čitavo krilo Patricijeve palate ispunjeno službenicima koji svoje dane provode slažući i ažurirajući sve informacije koje prikuplja gazdina izuzetno organizovana špijunska mreža. Rinsvind u to nije sumnjao. On baci pogled prema balkonu koji se pružao sa jedne strane dvorane za prijeme. Iznenadni trk, lagan skok - iznenadna kiša strela iz samostrela.

Uzdrhta.

Patricijeva vilica je počivala u šaci iskićenoj prstenjem, i čarobnjaka je posmatrao očima koje su bile sitne i tvrde poput perli.

'Da vidimo', reče. 'Kršenje zaveta, krađa konja, rasturanje lažnog novca, da, mislim da ti ne gine Arena, Rinsvinde.

11

Terry Pratchet

To je bilo previše.

'Nisam ukrao konja! Pošteno sam ga kupio!'

'Ali, sa lažnim novcem. Tehnički, krađa, eto.'

'Ali, ovi somovi su od čistog zlata!'

'Somovi?' Patricij prevrnu jednog od njih u svojim debelim prstima. 'Tako li se zovu?

Kako je to zanimljivo. Ali, kao što si napomenuo, nisu baš mnogo slični dolarima...'

'Pa, naravno da nisu!'

'Ah! Onda, znači, priznaješ?'

Rinsvind otvori usta da kaže nešto, razmisli bolje o tome i ponovo ih zatvori.

'Dakle, tako. A povrh svega, tu je, naravno, moralna gnusnost koja proizilazi iz kukavičke izdaje posetioca ove obale. Sramotno, Rinsvinde!'

Patricij blago odmahnu rukom. Stražari iza njega se odmaknuše unazad, a njihov kapetan načini nekoliko koraka udesno. Rinsvind se odjednom oseti usamljeno.

Kaže se, kada čarobnjak treba da umre, Smrt lično dolazi da ga pokupi (umesto da delegira nekog od svojih potčinjenih, kao što su Bolest ili Glad, što je uobičajen slučaj).

Rinsvind se osvrnu oko sebe ne bi li ugledao visoku priliku u crnom (čarobnjaci, čak i promašeni čarobnjaci, imaju, kao dodatak štapićima i čepićima, sitne osmouglove koji im omogućavaju da vide i daleki oktarin, osnovnu boju, naspram koje su ostale boje tek blede senke koje se sudaraju u normalnom četvorodimenzionalnom prostoru. Priča se da je on neka vrsta fluorescentne zeleno-žuto ljubičaste).

Da li je to ona treperava senka u uglu?

'Naravno', reče Patricij, 'mogao bih da budem i milosrdan.'

Senke nestade. Rinsvind pogleda nagore sa izrazom ludačke nade na licu.

'Da?', reče.

Patricij ponovo mahnu rukom. Rinsvind vide čuvare kako napuštaju odaju. Ostavši sam sa gospodarom dvostrukog grada, skoro požele da se čuvari vrate.

'Priđi, Rinsvinde', reče Patricij. Pokaza ka činiji sa raznim pikanterijama, koja je ležala na niskom stočiću od oniksa, pored prestola. 'Da li si za ušećerenu meduzu, možda? Ne?' 'Uhm', reče Rinsvind, 'ne'.

'Sada želim da vrlo pažljivo saslušaš ono što ću ti reći', reče Patricij ljubazno, 'ili ćeš umreti. Na zanimljiv način. I to ne u trenutku. Hajde, prestani da se treseš.

Pošto si ti neka vrsta čarobnjaka, trebalo bi da znaš da živimo na svetu koji ima oblik diska. I da se priča da, prema suprotnoj strani ruba postoji kontinent koji, iako mali, jednako teži kao celokupna zemljišna masa na ovom polukrugu? I da je to, prema drevnoj legendi, zbog toga što je uglavnom načinjen od zlata?'

Rinsvind je klimao glavom. Ko nije čuo za Protivtežni Kontinent? Neki mornari bi čak i poverovali u priče iz detinjstva i plovili u potragu za njim. Naravno, ili su se vraćali praznih ruku, ili se uopšte nisu vraćali. Po mišljenju ozbiljnijih moreplovaca, verovatno bi ih pojele džinovske kornjače. Jer, naravno, Protivtežni Kontinent nije bio ništa više od običnog mita.

'On, naravno, postoji', reče Patricij. 'Mada nije načinjen od zlata, istina je da je zlato tamo vrlo čest metal. Većinu njegove mase predstavljaju ogromne naslage ocitrona duboko u kori.

Sada će oštrom umu, kao što je tvoj, biti jasno da postojanje Protivtežnog Kontinenta predstavlja smrtnu pretnju našim ljudima ovde.', zastade gledajući u Rinsvindova otvorena usta. Uzdahnu.

Reče, 'Da nekim slučajem, možda, ne uspevaš da me pratiš?'

'Jarrg', reče Rinsvind. Proguta knedlu i obliza usta, 'Mislim, ne. Mislim,dobro, zlato...'

'Vidim', reče Patricij ljupko. 'Verovatno smatraš da bi bila izvanredna stvar otići do Protivtežnog Kontinenta i natovariti pun brod zlata?'

Rinsvind je imao osećaj da se postavlja neka vrsta zamke.

'Da?', usudi se.

'I, kad bi svaki čovek na obalama Kružnog mora posedovao planinu zlata? Da li bi to bila dobra stvar? Šta bi se dogodilo? Pažljivo razmisli.'

Rinsvindovo čelo se nabra. Razmislio je. 'Svi bi smo bili bogati?'

12

Teri Pračet

Način na koji je temperatura opala posle njegove opaske ukaza mu da to nije bio tačan odgovor.

'Mogu te obavestiti, Rinsvinde, da postoje neki kontakti između vladara Kružnog mora i Cara Agatejskog carstva, kako se ona inače zove', nastavi Patricij. 'Samo površni. Malo je zajedničkog među nama. Mi nemamo ništa što bi njima bilo potrebno, a oni nemaju ništa što bi mi sebi mogli priuštiti. To je stara carevina, Rinsvinde. Stara i prepredena, i okrutna, i veoma, veoma bogata. Tako da razmenjujemo kurtoazne pozdrave putem albatroske pošte. S vremena na vreme.

Jedno takvo pismo stiglo je jutros. Izgleda da je jedan podanik Cara uvrteo sebi u glavu da poseti naš grad. Izgleda da želi da ga vidi. Samo bi ludak mogao da prođe kroz sve nedaće prelaska Nizvrtnog okeana, tek da bi video nešto. Elem, on se jutros iskrcao. Mogao je da naiđe na velikog junaka, ili najprevejanijeg lopova, ili na nekog umnog i velikog mudraca. On je naišao na tebe. Angažovao te je kao vodiča. Bićeš vodič, Rinsvinde, ovom posmatraču, ovom Dvocvetu. Postaraćeš se da se on vrati kući sa dobrim izveštajem o našoj maloj otadžbini. Šta kažeš na to?'

'Mmm. Hvala vam, gospodaru', reče Rinsvind očajno.

'I još nešto, naravno. Bila bi tragedija ako se nešto desi našem malom posetiocu. Bilo bi tragično ako bi on poginuo, na primer. Tragično za celu našu zemlju, jer Agatejski Car vodi računa o svojima i na jedan njegov mig mi bi mogli biti uništeni. Na jedan mig. A to bi bilo tragično za tebe Rinsvinde, jer u nedeljama koje bi preostale pre nego što bi Imperijina ogromna plaćenička flota pristigla, neki od mojih potčinjenih bi se zabavili tvojom malenkošću, u nadi da bi osvetnički komandiri, po svom dolasku, mogli ostrastiti svoj gnev prizorom tvog, još uvek živog, tela. Postoje određene čîni koje mogu sprečiti život da napusti telo, ma koliko bilo izmrcvareno, i vidim ti po licu da počinješ da shvataš?'

'Jarrrg.'

'Molim?'

'Da, gospodaru. Trudiću se, mislim, učiniću sve da se potrudim, mislim, ovaj, pokušaću da se staram o njemu i da sprečim da mu se nešto desi.' A posle toga ću dobiti posao žongliranja snežnih grudvi u Paklu, dodade gorko, u privatnosti svoje lobanje.

'Tako te volim. Saznao sam da ste ti i Dvocvet u najboljim odnosima. Odličan početak.

Kada se on bezbedno vrati u svoju otadžbinu, videćeš da nisam nezahvalan. Možda čak i povučem optužbe protiv tebe. Hvala ti, Rinsvinde. Možeš da ideš.'

Rinsvind odluči da ne zatraži povraćaj svojih preostalih pet somova. Oprezno se udaljavao.

'Ah, postoji još jedna stvar', reče Patricij kada se čarobnjak već dohvatio za kvaku.

'Da, gospodaru?', odgovori, uzdrhtala srca.

'Siguran sam da nećeš pokušati da izvrdaš svoju obavezu bekstvom iz grada. Znam da se u gradu snalaziš kao riba u vodi. Ali, budi siguran da će vladari ostalih gradova do večeri biti o svemu obavešteni.'

'Uveravam vas da tako nešto nisam ni pomislio.'

'Zaista? Onda bih, da sam na tvom mestu, tužio svoje lice zbog izdaje.' * * * Rinsvind stiže do Slomljenog Doboša u besomučnom trku, upravo na vreme da se sudari sa čovekom koji je izlazio brzo unatraške. Neznančeva žurba imala je delom da zahvali koplju koje mu je bilo u grudima. Bučno zakrklja i pade mrtav pred Rinsvindovim stopalima.

Rinsvind proviri kroz vrata i ustuknu kada teška sekira prolete pored njega kao jarebica.

Verovatno je to bio nasumičan hitac, zaključi posle drugog opreznog provirivanja.

Mračna unutrašnjost Doboša bila je grotlo ljudi koji su se borili, od kojih je dobar broj, treće i nešto duže osmatranje mu potvrdi, bio u komadima. Rinsvind se izmaknu kada divljački bačena stolica prozvižda pored i razbi se na suprotnoj strani ulice. Potom i on uroni unutra.

13

Terry Pratchet

Nosio je crnu odoru koja je bila još crnja od stalnog nošenja i neredovnog pranja. U razjarenoj tmini izgledalo je da niko ne primećuje tamno obličje koje je očajnički puzalo od stola do stola. U jednom trenutku, jedan od boraca, povlačeći se unazad, nagazi na nešto što je izgledalo kao nečiji prsti. Nekolicina nečega što je ličilo na zube ugrize ga za članak. On kreštavo jauknu i spusti gard taman dovoljno da ga mač, kojim je zamahnuo njegov iznenađeni protivnik, probode.

Rinsvind dođe do stepeništa sišući povređenu ruku i trčeći na jedan neobično povijen način. Streličarski okršaj završi se strelom koja se zarila u drvenu ogradu tik iznad njegove glave, i on zacvile.

Prelete stepenike u jednom dahu, očekujući u svakom trenutku neki precizniji pogodak.

U hodniku iznad, ispravi se, i dahćući primeti da je pod ispred njega prekriven telima.

Ogromni crnobradi čovek, sa krvavim mačem u jednoj ruci, pokušavao je da otvori neka vrata.

'Hej!', viknu Rinsvind. Čovek se osvrnu, a onda, skoro nehajno, izvuče kratki nož iz pojasa i baci ga. Rinsvind se izmaknu. Začu se kratak jauk iza njega kada strelac, koji je upravo nišanio, baci svoje oružje i uhvati se za grlo.

Veliki je već posezao za drugim nožem. Rinsvind se očajnički osvrnu oko sebe, a onda se u naletu divlje improvizacije uspravi i stade u čarobnjačku pozu.

Njegova ruka je bila zabačena unatrag. 'Asoniti! Kjoruča! Bezleblor!' Čovek je oklevao, dok su mu oči nervozno letele levo - desno čekajući magiju. Zaključak da je neće biti ukaza mu se u isti mah kada ga Rinsvind, mahnito jureći kroz prolaz, snažno udari u prepone.

Dok je grdosija jaukala držeći se za bolno mesto, čarobnjak otvori vrata, uskoči unutra, zalupi ih za sobom i nasloni se na njih, dahćući.

Ovde je bilo tiho. Tu se nalazio Dvocvet, koji je mirno spavao na niskom krevetu. A tamo, u podnožju kreveta, bio je Prtljag.

Rinsvind napravi nekoliko koraka napred. Pohlepa ga je pokretala tako lako kao da je bio na točkićima. Kovčeg je bio otvoren. Unutra su se nalazile vrećice, a u jednoj je uhvatio odbljesak zlata. Za trenutak, požuda nadjača oprez, i on lagano posegnu unutra... ali čemu? I tako ne bi doživeo da uživa u tome. Nevoljno vrati ruku i iznenadi se kada opazi lagani drhtaj otvorenog poklopca sanduka. Nije li se on to malo pomerio, kao usled nekog naleta vetra?

Rinsvind pogleda svoje prste, a potom poklopac. Izgledao je težak, i bio okovan mesinganom oplatom. Sada je bio potpuno nepomičan.

Otkud vetar?

'Rinsvinde!'

Dvocvet skoči sa kreveta. Čarobnjak odskoči unazad, naboravši lice u osmeh.

'Moj drugar, tačan k'o sat! Samo da ručamo, a potom sam siguran da već imaš krasan program sastavljen za popodne!'

'Eem...'

'Sjajno!'

Rinsvind duboko udahnu. 'Vidi', reče očajnički, 'hajde da jedemo negde drugde. Dole je došlo do male tuče.'

'Kafanska makljaža? Zašto me nisi probudio?'

'Pa, vidiš, ovaj, zašto nisam, šta?'

'Mislim da sam bio dovoljno jasan jutros, Rinsvinde. Želim da vidim pravi morporčki život - tržnicu robova, Hram Malih Bogova, Esnaf Prosjaka... i pravu kafansku makljažu.' Blaga nota sumnjičavosti oboji Dvocvetov glas. 'Vi toga imate ovde, zar ne? Znaš ono, ljudi vise sa kandelabara, mačevanje preko stolova, stvari u koje su Hrun Varvarin i Vizel uvek umešani.

Shvataš, uzbuđenje.'

Rinsvind zanemoćalo sede na krevet.

'Ti želiš da vidiš tuču?'

'Da. Ima li čega lošeg u tome?'

'Za početak, ljudi se povređuju.'

14

Teri Pračet

'Ma, nisam mislio da se umešamo. Samo hoću da vidim jednu, i to je sve. I neke od vaših čuvenih junaka. Imate ih, je l' tako? Nisu to samo prazne lučke priče?' A sada, na čarobnjakovo zaprepašćenje, Dvocvet je skoro molio.

'Ma, da. Njih imamo, svakako', reče Rinsvind žurno. Zamisli ih u glavi i pobeže od te misli.

Svi junaci Kružnog mora ranije ili kasnije bi prošli kroz kapije Ank-Morporka. Većina ih je poticala iz varvarskih plemena u okolini zamrznutog Središta, kome su junaci bili neka vrsta izvoznog posla. Skoro svi oni su imali sirove magijske mačeve, čiji su neprigušeni harmonici stvarali haos na astralnoj ravni u svim delikatnim eksperimentima primenjene magije miljama uokolo, ali Rinsvindu nije smetala ta činjenica. On je bio izgubljen slučaj za magiju, pa mu nije smetalo što je samo pojavljivanje junaka na gradskim vratima bilo dovoljno da izazove praskanje retorti i materijalizovanje demona po celoj Magijskoj četvrti. Ne, ono što on nije voleo kod junaka bilo je to da su oni obično suicidno mračni kad su trezni, i homicidno ludi kad su pijani.

A, i bilo ih je previše. Neke od poznatijih oblasti za junačka dela u okolini grada bile su pravi mravinjaci u vreme sezone. Bilo je govora o pravljenju liste čekanja.

On protrlja nos. Jedini junaci za koje je imao dovoljno vremena bili su Braud i Vizel, koji su trenutno bili van grada, i Hrun Varvarin, koji je praktično bio akademik po središtanskim standardima jer je mogao da razmišlja ne pokrećući usne. Za njega se pričalo da trenutno ratuje negde nizvrtno.

'Vidi', reče konačno. 'Da li si ti ikad sreo varvarina?'

Dvocvet odmahnu glavom.

'Toga sam se i bojao', reče Rinsvind. 'E pa, oni su...'

Na ulici se začu bat trčećih koraka i nova graja odozdo. Potom nastade neka gužva na stepeništu. Vrata sobe se širom otvoriše pre nego što se Rinsvind dovoljno pribra da klisne prema prozoru.

Ali, umesto pohlepom razjarenog ludaka koga je očekivao, on shvati da gleda u okruglo rumeno lice Narednika Straže. Laknu mu. Naravno. Straža je uvek pazila da ne interveniše prerano u tuči u kojoj šanse nisu bile debelo na njenoj strani. Posao je donosio penziju i privlačio je oprezne i promišljene ljude.

Narednik prostreli Rinsvinda pogledom, a potom osmotri Dvocveta sa interesovanjem.

'Onda, je l' ovde sve u redu?', reče.

'O, u redu je', reče Rinsvind. 'Nešto vas je zadržalo, je l' da?'

Narednik ga je ignorisao. 'Onda, ovo je stranac?', zapita.

'Upravo smo pošli', reče Rinsvind hitro, i pređe na Trob. 'Dvocvete, mislim da bi trebalo da ručamo negde drugde. Znam neka mesta.'

Uputi se kroz hodnik sa svim samopouzdanjem koje je mogao da prikupi. Dvocvet krenu za njim, a nekoliko sekundi kasnije začu se zvuk narednikovog ropca, kada Prtljag odsečno zalupi svoj poklopac, ustade, protegnu se i uputi za njima.

Stražari su izvlačili tela iz prostorije. Preživelih nije bilo. Straža je ovo postigla dajući svima dovoljno vremena da pobegnu kroz zadnja vrata, što je bio tanani kompromis između opreza i pravde, od koga su obe strane imale koristi.

'Ko su ovi ljudi?', reče Dvocvet.

Ma, znaš. Samo ljudi', reče Rinsvind. I pre nego što je mogao da se zaustavi, neki deo njegovog mozga koji nije imao šta da radi preuze kontrolu nad ustima i dodade, 'U stvari, Junaci.'

'Stvarno?'

Kada vam jedna noga upadne u Sivi Mijazam H'rula, mnogo je lakše slobodno ući i potonuti, nego produžavati borbu. Rinsvind se opusti.

'Da, onaj tamo je Erik Jakorukac, tamo je Crni Zenel!'

'Da li je Hrun Varvarin ovde?', upita Dvocvet, požudno se osvrćući. Rinsvind udahnu duboko.

'Eto ga iza nas', reče.

15

Terry Pratchet

Veličina ove laži je bila tolika, da su se njeni talasi raširili po nižim astralnim ravnima sve do Magijske Četvrti preko reke, gde dobiše strahovito ubrzanje od ogromnog, ustajalog oblaka sile koji je tu uvek lebdeo i preleteše preko Kružnog Mora. Harmonik stiže sve do samog Hruna koji se trenutno borio protiv para gnolova na kamenitoj litici, gore u Kaderačkim planinama, i naudi mu trenutkom neobjašnjive nelagodnosti.

Dvocvet je, u međuvremenu, odigavši poklopac Prtljaga, užurbano vadio crnu kocku.

'Ovo je fantastično!', reče. 'Kod kuće neće moći da veruju!' 'Šta to ovaj smera?', reče narednik sumnjičavo.

'Srećan je što ste nas spasili', reče Rinsvind. Baci pogled na crnu kutiju, očekujući da, ili eksplodira, ili počne da emituje čudne muzičke tonove.

'Aha', reče narednik. I on je posmatrao kutiju.

Dvocvet im se široko osmehnu. 'Želeo bih da zabeležim ovaj događaj', reče. 'Da li bi ih mogao zamoliti da stanu pored prozora? Samo na trenutak. I, ovaj, Rinsvinde?'

'Da?' Dvocvet stade na prste da bi mu došapnuo.

'Pretpostavljam da ti znaš šta je ovo, zar ne?'

Rinsvind je piljio u kutiju. Imala je okruglo stakleno oko koje je virilo iz sredine jedne stranice, i ručicu na poleđini.

'Ne u potpunosti', reče.

'To je sprava za brzo pravljenje slika', reče Dvocvet. 'Prilično nov izum. Vrlo se ponosim njime, ali, vidi, mislim da ova gospoda neće imati, mislim, možda ne bi imali dovoljno razumevanja? Da li bi ti mogao da im objasniš? Obeštetiću ih za njihovo vreme, razume se.'

'Ovaj ima kutiju sa demonom koji crta slike', kratko će Rinsvind. 'Uradite ono što vam ludak kaže i dobićete zlato.'

Straža se nervozno osmehivala.

'Hteo bih da i ti budeš na slici, Rinsvinde. E, lepo.' Dvocvet izvuče zlatni disk koji je Rinsvind ranije primetio, na trenutak zaškilji prema njegovoj suprotnoj strani, i promrmlja 'Trideset sekundi će otprilike biti dovoljno', pa vedro reče, 'Osmeh molim!'

'Smejte se', procedi Rinsvind. Začu se zujanje iz kutije.

'Tako!' * * * Visoko iznad Diska drugi albatros je klizio, tako visoko u stvari, da su njegove majušne narandžaste oči mogle da vide ceo svet i veliko, blistavo Kružno more. Žuta kapsula je bila privezana za njegovu nogu. Daleko ispod, nevidljiva zbog oblaka, ptica koja je ranije donela poruku Patriciju Ank-Morporka lagano je mahala krilima na svom putu kući. * * * Rinsvind pogleda mali stakleni kvadrat sa zaprepašćenjem. To je bio on, nema sumnje, mala prilika u savršenoj boji, kako stoji ispred grupe stražara čija su lica bila zamrznuta i uplašena, otvorenih usta. Muk neme prestrašenosti širio se od ljudi koji su se preko njegovih ramena naginjali da bi bacili pogled.

Osmehujući se, Dvocvet izvuče pregršt manjih novčića koje je Rinsvind sada prepoznavao kao četvrtsomove. On namignu čarobnjaku.

'Imao sam slične probleme kada sam stao kod Smeđih ostrva', reče. 'Tamo su mislili da ikonograf uzima deo njihove duše. Smešno, je l' da?'

'Jarrg', reče Rinsvind a potom, jer ovo je nekako bilo nedovoljno da održi njegovu stranu konverzacije, dodade, 'Nekako mi ne liči baš previše na mene.'

'Lak je za rukovanje', reče Dvocvet, ignorišući ga. 'pogledaj, sve što treba da uradiš je da pritisneš ovo dugme, ikonograf odrađuje ostalo. E sad, ja ću stati ovde pored Hruna, a ti možeš da nas slikaš.'

16

Teri Pračet

Novčići utišaše primedbe ljudi na način na koji to samo zlato ume, i Rinsvind se zapanji kad shvati, pola minuta kasnije, da u ruci drži mali stakleni portret Dvocveta koji maše ogromnim izreckanim mačem i smeje se kao da su mu se svi snovi ostvarili. * * * Ručali su u maloj gostionici blizu Mesinganog mosta, sa Prtljagom koji je bio šćućuren ispod stola. Hrana i vino, oboje daleko iznad Rinsvindovog uobičajenog nivoa, učiniše da se prilično opusti. Stvari i neće biti tako loše, odluči. Malo domišljatosti i brzog razmišljanja, to je sve što je bilo potrebno. Činilo se da i Dvocvet razmišlja. Gledajući zamišljeno u svoju vinsku čašu reče, 'Kafanske tuče su ovde uobičajena stvar, pretpostavljam?'

'O, prilično.'

'Svakako u tim prilikama stradaju i inventar i oprema?'

'Inve...?, ah, shvatam. Misliš klupe i ostalo. Da, pretpostavljam.'

'To mora da je vrlo uznemirujuće za vlasnike?'

'Nikad o tome nisam razmišljao. To je valjda jedan od rizika posla.'

Dvocvet ga je značajno posmatrao.

'Tu bih mogao da budem od pomoći', reče. 'Rizici su moj posao. Rekao bih, da je ova hrana malo masna, zar ne?'

'Rekao si da želiš da probaš tipičnu morporčku kuhinju', reče Rinsvind. 'Nešto si spomenuo rizike?'

'O, ja znam sve o rizicima. Oni su moj posao.'

'I učinilo mi se da si to rekao. Ali ni prvi put ti nisam poverovao.'

'Ma, ne rizikujem ja. Možda je najuzbudljivija stvar koja mi se ikada desila bilo prosipanje mastila. Ja procenjujem rizike. Iz dana u dan. Da li znaš kolika je verovatnoća da se zapali kuća u oblasti Crvenog trougla u Bes Pelagriku? Jedan prema petsto trideset osam. Ja sam to proračunao', dodade sa primesom ponosa.

'Zbog...' Rinsvind pokuša da se zaustavi da ne podrigne, 'zbog čega? Pardon.' Nasu sebi još vina.

'Zbog...' Dvocvet zastade. 'Ne mogu to da kažem na Trobu', reče. 'Nisam siguran da Trobi imaju izraz za to. Na mom jeziku mi to zovemo', izgovori niz stranih zvukova.

'Osi-guranje', ponovi Rinsvind. 'Čudan izraz. Šta li znači?'

'Pa, pretpostavimo da imaš brod natovaren recimo, zlatnim polugama. On bi mogao da uleti u oluju, ili da ga napadnu pirati. Ti ne želiš da ti se to dogodi, pa uzimaš policu-osi-guranja.

Ja preračunavam izglede da tovar bude izgubljen, uzimajući u obzir vremenske prognoze i izveštaje o piratskim napadima za poslednjih dvadeset godina, a onda malo dodam, i ti mi platiš novac na bazi ove verovatnoće.'

'A ono?', reče Rinsvind, mašući svečano prstom. '... i onda, ako se tovar izgubi, ja ti to nadoknađujem.'

'Nadoknađuješ?'

'Plaćam ti vrednost tvog tovara', reče Dvocvet strpljivo.

'Kapiram. To je kao neka vrsta klađenja, je l' da?'

'Opklada? Na neki način, pretpostavljam.'

'I ti zarađuješ na tom osi-guranju?'

'Investirani kapital se svakako oplođuje.'

Umotan u toplu žućkastu vinsku izmaglicu, Rinsvind pokuša da razmišlja o osi-guranju u terminima Kružnog mora.

'Mis’im da ne razu’em ovo osi-guranje', reče odlučno, dokono posmatrajući kako se svet okreće. 'Magiju, brate. Magiju razu’em.'

Dvocvet se nasmeši. 'Magija je jedna stvar, a odjek-podzemnih-duhova nešto drugo', reče. 'Šta?' 'Šta?'

17

Terry Pratchet

'Taj s’ešan izraz koji si sad rekao', reče Rinsvind nestrpljivo.

'Odjek-podzemnih-duhova?'

'Nik’d čuo.'

Dvocvet pokuša da objasni.

Rinsvind pokuša da shvati. * * * Tokom dugog popodneva oni su obilazili grad uzvrtno od reke. Dvocvet je vodio, dok je čudna kutija-za-slikanje visila obešena na kaišu oko njegovog vrata. Rinsvind ga je pratio, cvileći s vremena na vreme i proveravajući da li mu je glava još uvek na mestu.

Nekolicina drugih ih je takođe, pratila. U gradu gde su javna pogubljenja, dvoboji, tuče, magijski obračuni i čudni događaji regularno ispunjavali dnevnu rutinu, stanovnici su profesiju zainteresovanog posmatrača doveli do perfekcije. Bili su, svi do jednoga, visoko obučeni zevači u čudu. U svakom slučaju, Dvocvet je oduševljeno pravio sliku za slikom ljudi angažovanih u, kako je opisao, tipičnim aktivnostima, i kako je četvrt-som potom prelazio iz ruke u ruku zbog 'njihovog uznemiravanja', rep zbunjenih i srećnih novo-bogataša ga je uskoro pratio za slučaj da ludak eksplodira u vidu zlatne fontane.

U Hramu Sedmorukog Seka, na brzinu okupljeni sabor sveštenika i ritualnih presađivača srca složio se da je Sek prevelika svetinja da bi se našao na magijskoj slici, ali isplata od dva soma učini da se zapanjeno slože da možda On i nije baš tolika svetinja.

Produžena seansa u Kurvinim Jazbinama proizvela je niz živopisnih i poučnih slika, od kojih je Rinsvind neke zadržao kod sebe radi detaljnijeg proučavanja u privatnosti. Dok se izmaglica podizala iz njegovog mozga on poče da razmišlja o načinu na koji je ikonograf radio. Čak i promašenom čarobnjaku bilo je poznato da su neke supstance osetljive na svetlost.

Možda su staklene ploče bili izložene nekom tajnovitom procesu koji bi zamrzavao svetlost dok prolazi kroz njih? U svakom slučaju, nešto nalik tome. Rinsvind je često pomišljao da postoji nešto, negde, što je bilo bolje od magije. Obično bi bio razočaran.

Bilo kako bilo, uskoro je koristio svaku priliku da rukuje kutijom. Dvocvet je bio presrećan da mu to dozvoli, jer mu je to pružalo priliku da se nađe na sopstvenim slikama. Na taj način, Rinsvind, primeti nešto čudno. Posedovanje kutije dodeljivalo je takvu moć njenom rukovaocu da je svako ko bi bio postavljen ispred njenog hipnotičkog staklenog oka, poslušno izvršavao najrazličitija naređenja vezana za položaj i izraz.

Time on beše zaokupljen na Trgu Slomljenih Meseca, kada se dogodila nesreća.

Dvocvet je preko puta pozirao sa zbunjenim prodavcem amajlija, dok ga je gomila novo stečenih obožavatelja zainteresovano posmatrala za slučaj da učini nešto ludački smešno.

Rinsvind kleknu na jedno koleno da bi bolje aranžirao sliku i pritisnu čarobnu ručicu.

Kutija reče, 'Ne valja. Nestalo mi je ružičaste.'

Do tada neprimećena, vratanca se na njegove oči otvoriše. Mala, zelena i grozno izbradavičana čovekolika figurica se promoli, pokaza na paletu prošaranu bojama koju je držala kandžom jedne ruke, i viknu na njega.

'Nema ružičaste! Vidiš?', kreštao je homunkulus. 'Ima li smisla stalno pritiskati ručicu kada više nema ružičaste, a? Ako si hteo ružičastu, onda nije trebalo onoliko slikati sve one mlade dame, zar ne? Od sada pa nadalje je crno-belo, prikane. U redu?'

'U redu je. Da, svakako', reče Rinsvind. U jednom mračnom uglu male kutije učini mu se da je video male nogare i na njima majušni, nenamešteni krevet. Nadao se da se prevario.

'E, pa ako smo se razumeli!', reče biće i zalupi vratanca. Rinsvindu se učini da čuje prigušeni zvuk gunđanja i grebanje stoličice koja se vuče preko poda.

'Dvocvete...', poče i pogleda naviše.

Dvocveta nije bilo. Rinsvind je posmatrao gomilu sa osećajem ledene jeze koja mu se penjala uz kičmu, kada mu neko lagano gurnu donji deo leđa.

'Polako se okreni', reče glas nalik crnoj svili, 'Ili se pozdravi sa bubrezima.'

18

Teri Pračet

Gomila je zainteresovano posmatrala. Ispostavljalo se da će ovo biti prilično zanimljiv dan.

Rinsvind se lagano okrenu, osećajući da prislonjeni mač klizi duž njegovih rebara. S druge strane sečiva prepozna Stena Vitela, lopova, okrutnog mačevaoca, beskrupuloznog pretendenta na titulu najgoreg čoveka na svetu.

'Zdravo', reče slabašno. Par metara dalje, primeti nekolicinu nesimpatičnih ljudi kako podižu poklopac Prtljaga i uzbuđeno pokazuju na vrećice sa zlatom. Vitel se nasmeši. To dade zastrašujući izgled njegovom licu izbrazdanom ožiljcima.

'Znam te', reče. 'Šatro - čarobnjak. Šta je ovo?'

Rinsvind postade svestan da poklopac Prtljaga lagano podrhtava, iako nije bilo vetra. A on je i dalje držao kutiju za slike.

'Ovo? Pravi slike', reče vedro. 'Hej, zadržite taj smešak, važi?' Brzo se odmaknu i uperi kutiju.

Za trenutak Vitel je oklevao. 'Šta?', reče.

'Taaako, sad samo tako ostanite... ', reče Rinsvind.

U prvi mah lopov nije reagovao, a onda zaurla i zamahnu mačem.

Začu se snap, a potom duet užasnih vrisaka. Rinsvind se i ne osvrnu, u strahu od jezivih stvari koje bi mogao videti, i dok ga je Vitel ponovo potražio, on je već bio na drugoj strani trga, uveliko ubrzavajući. * * * Albatros se spuštao širokim, sporim zamasima koji se završiše u nedostojanstvenom oblaku perja, i tupom zvuku kada se teško prizemlji na svojoj platformi u Patricijevoj bašti za ptice. Čuvar ptica, koji je dremao na suncu, ne očekujući međunarodnu poruku tako brzo posle jutrošnjeg dolaska, skoči na noge i pogleda zapanjeno.

Nekoliko trenutaka kasnije, jurio je kroz hodnike palate držeći kapsulu sa porukom i, usled nepažnje koja je bila prouzrokovana iznenađenjem, sisao žestok ujed na šaci. * * * Rinsvind je grabio uličicom, ne obraćajući pažnju na uzvike negodovanja koji su se čuli iz kutije za slike. Preskočio je visoki zid, dok se iscepana odora vijorila oko njega kao perje raščerupane čavke. Prizemljio se u dvorištu prodavnice tepiha, razbacavši robu i kupce, proleteo kroz stražnji izlaz deleći izvinjenja, strugnuo kroz drugu uličicu i zaustavio se, opasno se lelujajući, upravo u trenutku kada je, ne razmišljajući, zamalo uskočio u Ank. Kažu da postoje neke mistične reke čija jedna kap može čoveku oduzeti život. Nakon svog mutnog prolaska kroz dvostruki grad, Ank bi mogao biti jedna od njih.

U daljini, razjareni povici obojiše se oštrim tonom terora. Rinsvind je pogledom očajnički tražio neki brod, ili neki rukohvat na glatkim zidovima koji su bili sa obe njegove strane.

Bio je u klopci.

Nezvana, Čîn se stvori u njegovoj svesti. Netačno bi bilo reći da je, on morao da je nauči, ona je naučila njega. Epizoda je dovela do njegovog izbacivanja sa Nevidljivog Univerziteta, jer se, zbog opklade, usudio da otvori stranice poslednje preostale kopije Tvorčevog sopstvenog priručnika, Oktava (dok je univerzitetski bibliotekar bio angažovan na drugoj strani). Čîn je iskočila iz strane i momentalno se ukopala duboko u njegov um, odakle čak ni udruženi talenti sa Medicinskog fakulteta nisu uspeli da je odstrane. Takođe, nisu uspeli da ustanove ni o kojoj čîni se zapravo radilo, izuzev da je to bila jedna od osam osnovnih čîni koje su komplikovano upredene u samu materiju vremena i prostora.

Od tada, pokazivala je uznemirujuću tendenciju, da pokuša samu sebe da izgovori kada se Rinsvind osećao iscrpljenim ili, naročito, kada se osećao uplašenim.

On stisnu zube, ali prvi slog mu izlete iz ugla usana. Njegova leva ruka se nevoljno podiže i, izuvijana od magijske sile, poče da zrači oktarinskim varnicama.

Prtljag dojuri iza ugla, sa stotinama malih kolena koja su radila kao klipovi.

19

Terry Pratchet

Rinsvind zinu. Čîn zamre, neizrečena. Činilo se da kutiji ni na koji način nije smetao orijentalni ćilim kojim je bila prekrivena, niti lopov koga je vukla i kome je jedna ruka bila priklještena poklopcem. Bio je to, u veoma bukvalnom smislu, mrtav teret. Dalje uz poklopac, nalazili su se ostaci dva prsta, nepoznatog vlasnika.

Prtljag se zaustavi na metar od čarobnjaka i, trenutak kasnije, uvuče svoje nožice. On nije imao oči, ali Rinsvind je bio siguran da ga posmatra. Iščekujući.

'Iš', reče slabašno. Kovčeg se ne pomeri, ali se poklopac uz škripu otvori, oslobađajući mrtvog lopova.

Rinsvind se priseti zlata. Verovatno je kutija morala da ima gospodara. Možda je, u odsustvu Dvocveta, ona usvojila njega?

Plima je nadolazila, i on u žućkastoj popodnevnoj svetlosti vide šut kako plovi nizvodno prema Rečnoj Kapiji, koja se nalazila nekih stotinak metara dalje. Bio je dovoljan jedan trenutak da se mrtvom lopovu omogući da mu se pridruži. Čak i kada bi ga kasnije pronašli, teško da bi to izazvalo neke komentare. A i ajkule iz rukavca bile su naviknute na obilne, redovne obroke.

Rinsvind je posmatrao telo kako se gubi u daljini, razmišljajući o svom sledećem koraku.

Prtljag je verovatno mogao da pliva. Sve što bi trebalo da uradi jeste da sačeka sumrak, a potom da ode sa plimom. Bilo je pregršt divljih mesta nizvodno gde bi mogao izaći na obalu, a onda čak i da je Patricij zaista raširio glas o njemu, promena odeće i brijanje bi se postarali i za to. U svakom slučaju, bilo je drugih zemalja, a on je imao dar za jezike. Neka samo dođe do Himere, ili Gonima, ili Ekalpona i pola tuceta armija neće moći da ga vrate natrag. A potom - bogatstvo, luksuz, bezbednost...

Bio je tu, naravno, prisutan problem Dvocveta. Rinsvind priušti sebi trenutak sažaljenja.

'Moglo je biti i gore', reče umesto oproštaja. 'Mogao sam to biti ja.'

Tek kada je pokušao da se pokrene shvati da je njegova odora zakačena za nešto.

Izvivši vrat shvati da je poklopac Prtljaga čvrsto uhvatio njenu ivicu. * * * 'Ah, Gorfale', reče Patricij ljubazno. 'Uđi. Sedi. Mogu li te ponuditi ušećerenom morskom zvezdom?'

'Na usluzi, gospodaru', reče starac mirno. 'Sem, možda, po pitanju garniranih bodljokožaca.'

Patricij slegnu ramenima i pokaza mu svitak koji je ležao na stolu.

'Pročitaj to', reče.

Gorfal uze pergament i lagano podiže jednu obrvu kad ugleda poznati ideogram Zlatne Carevine. Čitao je u tišini, otprilike minut, a potom okrenu svitak da pogleda pečat na poleđini.

'Ti si čuven po svom poznavanju Carskih poslova', reče Patricij. 'Možeš li mi ovo objasniti?'

'Znanje po pitanju Carevine leži manje li beleženju pojedinih događaja, a više u proučavanju određenih stanja svesti', reče stari diplomata. 'Poruka jeste zanimljiva, ali nije iznenađujuća.'

'Jutros mi je Car naložio', Patricij dozvoli sebi luksuz mrkog pogleda, 'naložio meni, Gorfale, da zaštitim ovu Dvocvetnu osobu. Sada ispada da moram da ga ubijem. Ne čini li ti se to iznenađujućim?'

'Ne. Car je kao dečak. On je idealista. Prijatan. Dobar prema svojim podanicima. Dok je popodnevno pismo, ako se možda ne varam, od Devet Pokretnih Ogledala, Velikog Vezira. On je ostario u službi nekoliko Careva. On ih doživljava kao nužan, ali zamoran detalj u uspešnom vladanju Carevinom. On ne voli kada stvari nisu na svom mestu. Carevina nije izgrađena tako što se dopuštalo stvarima da ne budu na mestu. To je njegov stav.'

'Počinjem da shvatam - ', reče Patricij.

'Baš tako.' Gorfal se nasmeši sebi u bradu. 'Ovaj turista je stvar koja nije na svom mestu.

Posle pristajanja na želje svog gospodara, Devet Pokretnih Ogledala bi, siguran sam, napravio 20

Teri Pračet

sopstveni aranžman, u kome bi se postarao da se jednom putniku ne dozvoli povratak kući i eventualno donošenje bolesti nezadovoljstva. Carevina voli da ljudi ostanu na mestima koja su im određena. Utoliko bolje, onda, ako ovaj, kako se zove, Dvo Cvet, zauvek nestane u varvarskim zemljama. To jest, ovde, gospodaru.'

'A tvoj savet je?', reče Patricij.

Gorfal slegnu ramenima.

'Verovatno da ništa ne treba ni da preduzimate. Stvar će se, nema sumnje, rešiti sama po sebi. Mada', zamišljeno počeša uvo, 'možda Esnaf Ubica...?'

'A, da', reče Patricij. ' Esnaf Ubica. Ko im je trenutno predsednik?'

'Zlorf Flanelfut, gospodaru.'

'Popričaj sa njim, važi?'

'Naravno, gospodaru.'

Patricij klimnu glavom. Bilo je to veliko olakšanje. Slagao se sa Devet Pokretnih Ogledala, život je i onako bio težak. Ljudi bi trebalo da ostaju na mestima koja su im određena. * * * Blistave konstelacije rasipale su svoje zrake dole prema Disksvetu. Jedan po jedan, trgovci su zamandaljivali svoje dućane. Jedan po jedan, skitnice, lopovi, davitelji, kurve, iluzionisti, perverznjaci i provalnici su se budili i doručkovali. Čarobnjaci su otpočinjali sa svojim višedimenzionalnim aktivnostima. U ovoj noći dešavala se konjukcija dve moćne planete, i vazduh iznad Magijske četvrti već je bio u izmaglici prvih čîni.

'Vidi', reče Rinsvind, 'ovako dalje ne ide.' Pomeri se malčice ustranu. Prtljag ga je verno pratio, poklopca polu otvorenog, pretećeg. Rinsvind nakratko razmotri mogućnost očajničkog skoka u sigurnost. Poklopac škljocnu, naslućujući.

U svakom slučaju, reče deprimirano sam sebi, prokletnik bi ga samo ponovo pratio.

Zračio je tim upornim izgledom. Čak i kada bi uspeo da se dočepa konja, imao je osećaj da bi ga ovaj pratio svojim tempom. Beskrajno. Preplivavajući reke i okeane. Sustižući ga lagano svake noći, dok pravi predah radi sna. A onda, jednog dana, u nekom egzotičnom gradu, i posle ko zna koliko godina, začuo bi iza sebe zvuk stotina nožica kako ga sustižu, grabeći niz put...

'Uhvatio si pogrešnog čoveka!', zavapi. 'Nisam ja kriv! Nisam ga ja kidnapovao!'

Kutija se lagano pomeri napred. Sada je samo uzano parče klizavog nasipa delilo Rinsvindove pete od reke. Bljesak vidovitosti reče mu da bi kutija mogla da pliva brže od njega.

Pokušao je da ne dočara sebi kako bi bilo udaviti se u Anku.

'Neće prestati dok se ne predaš, samo da znaš', živahno će mali glasić.

Rinsvind pogleda prema ikonografu koji je i dalje visio oko njegovog vrata. Njegova vratanca su bila otvorena, a homunkulus, naslonjen na njihov okvir pušio je lulu posmatrajući događaje sa zanimanjem.

'Barem ću i tebe odneti sa sobom', reče Rinsvind kroz stegnute zube.

Patuljčić izvadi lulu iz usta. 'Šta si rekao?', upita.

'Rekao sam da ću te odneti sa sobom, prokletinjo!'

'Samo napred.' Patuljčić značajno potapša jednu stranicu kutije. 'Baš da vidimo ko će prvi da potone.'

Prtljag zevnu i pomeri se za delić centimetra.

'Ajde, u redu', reče Rinsvind iznervirano. 'Ali morate mi dati vremena da razmislim.'

Prtljag se polako pomeri unazad. Rinsvind se izmače na bezbedno zemljište i sede naslonivši se na zid. Preko puta reke, svetla Anka su žmirkala.

'Ti si čarobnjak', reče đavolak slikar. 'Smislićeš ti već način da ga pronađeš.'

'Bojim se da nisam baš neki čarobnjak.'

'Jednostavno možeš da iskačeš pred ljude i pretvaraš ih u crve', ohrabrujuće dodade patuljčić, ignorišući njegovu poslednju primedbu.

'Ne. Pretvaranje u životinje je čîn Osmog Nivoa. Ja čak ni obuku nisam dovršio. Znam samo jednu čîn.'

21

Terry Pratchet

'Pa, i to je dovoljno.'

'Sumnjam', reče Rinsvind beznadežno.

'A šta ona može da uradi?'

'Ne mogu ti reći. Ne želim zaista ni da pričam o tome. Ali, iskreno', uzdahnu, 'ni jedna čîn nije mnogo dobra. Potrebno ti je tri meseca da memorišeš čak i najjednostavniju, a onda jednom, kad je iskoristiš - puf! Nema je više. E, u tome je glupost celog tog magijskog petljanja, znaš.

Provedeš dvadeset godina učeći čîn koja materijalizuje gole device u tvojoj spavaćoj sobi, a onda si toliko zatrovan živinim isparenjima i poluslep od čitanja kojekakvih priručnika, da ne možeš ni da se setiš šta dolazi sledeće.'

'Nikad o tome nisam tako razmišljao', reče patuljčić.

'Ma, vidi, sve je to pogrešno. Kada je Dvocvet spomenuo da imaju bolju vrstu magije u Carevini, pomislih, pomislih... ' Patuljčić ga pogleda sa iščekivanjem. Rinsvind opsova u sebi.

'Pa, ako baš moraš da znaš, mislio sam da nije mislio na magiju. Ne takvu.'

'A šta to drugo postoji?'

Rinsvind poče da se oseća skrhano. 'Ne znam', reče. 'Bolji način da se rade stvari, pretpostavljam. Nešto sa trunkom smisla u sebi. Zauzdati, zauzdati snagu groma, ili slično.

Patuljčić mu uputi ljubazan, ali sažaljiv pogled.

'Grmljavina, to su koplja koja bacaju divovi groma dok se tuku', reče brižno. 'Potvrđena meteorološka činjenica. Njih ne možeš zauzdati.'

'Znam', reče Rinsvind očajno. 'To mi je nedostatak u teoriji, naravno.'

Patuljčić klimnu glavom i nestade u dubinama ikonografa. Nekoliko trenutaka kasnije, Rinsvind oseti miris pržene slanine. Čekao je sve dok njegov želudac više ne beše u stanju da odoli iskušenju, a onda pokuca na kutiju. Patuljčić se ponovo pojavi.

'Razmišljao sam o onome što si pričao', reče pre nego što je Rinsvind stigao da otvori usta. 'Čak i kad bi mogao da joj nabaciš uzde, kako bi je naterao da vuče kola?'

'Ma o čemu ti to pričaš?'

'Munja. Ona ide samo gore-dole. A tebi treba da ide uzduž, a ne gore i dole. A i tako bi, verovatno, spržila uzde.'

'Baš me briga za munju! Kako mogu da razmišljam na prazan stomak?'

'Pa onda pojedi nešto. Eto logike.'

'Kako? Svaki put kad se pomerim, prokleta kutija reži šarkama prema meni!'

Prtljag, istog trenutka, široko zinu.

'Vidiš?'

'Ne pokušava on da te ujede', reče patuljčić. 'Unutra je hrana. Nisi mu od koristi ako umreš od gladi.'

Rinsvind zvirnu u tamne dubine Prtljaga. I zaista, u haosu kutija i vreća sa zlatom, nalazilo se i nekoliko flaša i paketa zamotanih u masni papir. Cinično se nasmeši, i poče da tumara napuštenim nasipom dok nije pronašao komad drveta odgovarajuće dužine. Zaglavi ga što je ljubaznije mogao u otvor između poklopca i kutije, i izvuče jedan od pljosnatih paketa.

On je sadržao biskvite koji su bili, ispostavilo se, tvrdi kao dijamantsko drvo.

'Do đavola', promumla, držeći se za zube.

'To su Kapetan Osmopanterovi digestivi za putnike', reče patuljčić sa dovratka kutije.

'Mnoge su živote spasli na otvorenom moru.'

'Ma sigurno. Da li ih koriste za izradu splavova, ili ih samo bace ajkulama, koje posle gledaju kako tonu? Šta je u bocama? Otrov?'

'Voda.'

'Ali, vode ima svuda! Zašto bi on nosio vodu?'

'Poverenje.'

'Poverenje?'

'Da. To je ono čega on nije imao. U ovdašnju vodu. Shvataš?'

22

Teri Pračet

Rinsvind otvori bocu. Tečnost koja se nalazila u njoj je zaista mogla biti voda. Imala je običan, prazan ukus, bez tragova života. 'Ni ukusa, ni mirisa', gunđao je.

Prtljag malo zaškripa, privlačeći mu pažnju. Sa ležernim daškom proračunate pretnje, on lagano zatvori svoj poklopac, smrvivši pritom Rinsvindov improvizovani štap kao suvi list.

'Dobro, dobro', reče. 'Razmišljam!' * * * Imorov štab se nalazio u Nakrivljenoj kuli, na raskrsnici Ulice Inja i Bulevara Mraza. U ponoć, usamljeni stražar, naslonjen u senci, pogleda prema spojenim planetama pitajući se dokono kakvu bi promenu u njegovoj sudbini one mogle predstavljati.

Začu se najtiši od svih zvukova, poput zevanja mušice.

Stražar baci pogled niz pustu ulicu i opazi odsjaj mesečine na nečemu što je ležalo u blatu nekoliko metara dalje. Podiže ga. Mesečina se presijavala na zlatu, a njegov udisaj beše tako glasan da je skoro odjeknuo u noći.

Ponovo se začuo slabašan zvuk, i drugi novčić se otkotrlja u slivnik sa druge strane ulice.

U trenutku dok ga je podizao, sledeći se već kotrljao nešto dalje. Za zlato se pričalo, prisećao se, da nastaje od kristalizovane svetlosti zvezda. Sve do sada, nije verovao da je to tačno, da nešto teško poput zlata može prirodno da pada s neba.

Kada se našao u nivou sa susednom ulicom, palo ih je još. Ali, bili su još uvek u vrećici, i bilo ih je užasno mnogo, i Rinsvind ih je sručio pravo na njegovu glavu.

Kada je stražar došao sebi, ugledao je podivljalo lice čarobnjaka, koji mu je preteći držao mač naspram grla.

Takođe u tami, nešto mu je stiskalo nogu.

Bio je to uznemirujući stisak koji je sugerisao da bi onaj koji ga stiska mogao stisnuti mnogo jače, samo ako bi hteo.

'Gde je? Bogati stranac?', prosikta čarobnjak. 'Brzo!' 'Šta me to drži za nogu?', reče čovek, sa strahom u glasu. Pokuša da se izmigolji. Pritisak se poveća.

'Bolje da ne znaš', reče Rinsvind. 'Obrati pažnju, molim te. Gde je stranac?'

'Nije ovde. Drže ga kod Debelog! Svi ga traže! Ti si Rinsvind, je l' tako? Kutija, kutija koja ujeda ljude onenene... moliiim teee... ' Rinsvinda više nije bilo. Stražar oseti da onaj nevidljivi, ili, kako je već počinjao da se pribojava, ono nevidljivo, počinje da popušta svoj stisak. A onda, kada je pokušao da se pridigne na noge, nešto veliko, i teško, i četvrtasto ulete u njega iz mraka a onda nestade za čarobnjakom.

Nešto sa stotinama malih nožica. * * * Koristeći samo svoj rečnik kao pomoć, Dvocvet se trudio da objasni Debelom misterije osiguranja. Krčmar ga je napregnuto slušao, dok su mu sitne crne oči blistale.

Sa suprotne strane stola Imor je posmatrao, skoro se zabavljajući, dok je povremeno hranio jednog od svojih gavranova komadima iz tanjira. Pored njega, Vitel, je šetao gore - dole.

'Previše brineš', reče Imor, ne dižući pogled sa dvojice koji su bili preko puta njega.

'Osećam to, Strene. Ko bi se usudio da nas napadne ovde? A i promašeni čarobnjak će doći.

Prevelika je on kukavica da ne dođe. I pokušaće da se cenjka. I biće naš. I zlato. I kovčeg.'

Vitelovo jedino oko zaiskri i on udari pesnicom o dlan svoje ruke u crnoj rukavici.

'Ko bi mogao da pretpostavi da ima toliko kruškovog drveta mudrosti na celom Disku?', reče. 'Otkud smo to mogli da znamo?'

'Previše brineš, Strene. Siguran sam da ćeš biti bolji ovoga puta', reče Imor usrdno.

Narednik zgađeno frknu i odšeta u drugu sobu da se izviče na svoje ljude. Imor nastavi da gleda turistu.

Bilo je čudno, ali izgledalo je da čovečuljak ne shvata ozbiljnost svog položaja. Imor je u nekoliko navrata primetio da ovaj gleda oko sebe sa izrazom dubokog zadovoljstva. Takođe je 23

Terry Pratchet

beskrajno dugo pričao sa Debelim, i Imor je video kako list papira ide iz ruke u ruku. Debeli je strancu dao nekoliko novčića. Bilo je to čudno.

Kada se Debeli pridigao i progegao pored Imorove stolice, ruka gospodara lopova je sevnula kao čelična opruga, uhvativši Debelog za kecelju.

'O čemu ste to razgovarali, prijatelju?', upita Imor tiho.

'N-ništa, Imore. Nešto privatno, otprilike.'

'Nema tajni između prijatelja, Debeli.'

'Hm, da. Pa, ni sam nisam siguran, zaista. Neka vrsta klađenja, znaš?', reče krčmar nervozno. 'Osi-guranje se zove. To je kao opklada da Slomljeni Doboš neće izgoreti.'

Imor je pogledom streljao Debelog sve dok se ovaj naposletku nije stresao od straha i neprijatnosti. Onda se gospodar lopova nasmeja.

'Ova crvljiva gomila panjeva?', reče. 'Mora biti da je čovek lud!'

'Da, ali lud sa novcem. Kaže da sada ima, ne mogu da se setim kako se kaže, počinje na P, to je kao ulog, a ljudi za koje radi u Agatejskom carstvu će platiti. Ako Slomljeni Doboš izgori. Nije da se nadam da će se to desiti. Da izgori. Slomljeni Doboš, mislim. Mislim, on mi je kao dom, moj Doboš... ' 'Nisi ti baš tako glup, zar ne?', reče Imor i odgurnu krčmara.

Vrata se silovito otvoriše i tresnuše o zid.

'Ej, to su moja vrata!', viknu Debeli. Onda shvati ko stoji na vrhu stepeništa, i sagnu se iza stola delić vremena pre nego što je kratka crna strela preletela preko sobe, zarivši se u drvo.

Imor je oprezno pomerio ruku i nalio još jednu bocu piva.

'Zar mi se nećeš pridružiti, Zlorfe?', reče ravnim glasom. 'A ti, Strene, skloni taj mač.

Zlorf Flanelfut je naš prijatelj.'

Predsednik Esnafa Ubica vešto zavrte svoj kratki samostrel i ubaci ga u futrolu jednim mekanim pokretom.

'Strene!', reče Imor.

Crno odeveni lopov prosikta, i vrati mač u korice. Ali, zadrža ruku na balčaku, a oči na ubici.

To nije bilo lako. Napredovanje u Esnafu Ubica bilo je na bazi takmičarskog ispita, na kome je praktični deo bio najvažniji, zapravo, i jedini deo. Tako je Zlorfovo široko, iskreno lice bilo prošiveno ožiljcima, koji su bili rezultat mnogih bliskih kontakta. Ono verovatno ionako ne bi bilo bogzna kako lepo - pričalo se da je Zlorf odabrao profesiju čiji su sastavni deo bile tamne kapuljače, odore i noćna šunjanja, najviše zbog postojanja trolske linije straha od dnevne svetlosti u njegovom poreklu. Ljudi koji bi ovo pričali u blizini Zlorfovih ušiju, nosili bi kući svoje uši u šeširu.

On siđe niz stepenice praćen grupom ubica. Kada se našao pravo ispred Imorovog lica, reče: 'Došao sam po turistu.'

'Ima li to neke veze s tobom, Zlorfe?'

'Da. Grindžo, Urmonde, drž'te ga.'

Dvojica ubica istupiše napred. U tom trenutku Stren beše ispred njih, sa mačem koji kao da se materijalizovao na pedalj od njihovih vratova.

'Možda ću ubiti samo jednoga od vas', promumla, 'ali predlažem da se zapitate, koga?'

'Pogledaj gore, Zlorfe', reče Imor.

Niz žutih, opakih očiju posmatrao je odozgo iz tame među gredama.

'Još jedan korak i izaći ćeš odavde sa manje očiju nego što si ušao', reče gospodar lopova.

'Stoga, sedi pa da popijemo po jedno piće, Zlorfe, i da popričamo razumno o ovome. Mislio sam da se poštuje dogovor. Ti ne pljačkaš, ja ne ubijam. Zapravo, ne za novac', dodade posle trenutka razmišljanja.

Zlorf uze ponuđeno pivo.

'Pa?', reče. 'Ja ću ga ubiti. Ti ga onda opljačkaj. Je li to onaj smešni tamo?'

'Da.' 24

Teri Pračet

Zlorf je zurio u Dvocveta, koji mu se smešio. Slegnu ramenima. On je retko gubio vreme pitajući se zašto jedni ljudi hoće da drugi ljudi budu mrtvi. Takav je bio život.

'Ko ti je naručilac, ako smem da pitam?', reče Imor.

'Ti si osi-gurao Doboš?', reče. 'Ti si se kladio sa Debelim da se neće zapaliti?'

'Pa da. Standardna procena. Dve stotine soma. Što pitaš?'

Zlorf podiže ruku. 'Molim te!', pobuni se. 'Profesionalna etika.'

'Naravno. Uzgred...'

'Da?' 'Mislim da imam neke stražare napolju!'

'Imao si.'

'I druge u kapiji preko puta!'

'Bivši.'

'I dva strelca na krovu.'

Tračak nedoumice pređe Zlorfovim licem, kao poslednji zrak sunca preko loše izoranog polja.

Vrata se širom otvoriše, gadno povredivši ubicu koji je stajao pored njih.

'Pa prestanite više s tim!', kriknu Debeli ispod stola.

Zlorf i Imor pogledaše gore prema prilici koja je stajala na ulazu. Bila je niska, debela i bogato obučena. Veoma bogato obučena. Bila je tu i nekolicina visokih, ogromnih oblika koji su se nazirali iza nje. Veoma velikih, pretećih oblika.

'Ko je to?', reče Zlorf.

'Znam ga', reče Imor. 'Zove se Rerpf. Drži tavernu Ječeći tanjir, dole kod Mesinganog mosta. Strene, odstrani ga!'

Rerpf podiže prstenjem iskićenu ruku. Stren Vitel oklevaše nasred stepeništa, kada je nekoliko veoma velikih trolova, sagnuvši se, prošlo kroz vrata i ispravilo se, postavivši se pored debeljka, trepćući na svetlu. Mišići veličine dinje bubrili su na podlakticama nalik vrećama brašna. Svaki trol je držao dvostranu sekiru. Između palca i kažiprsta.

Debeli prasnu iz svog skrovišta, lica oblivenog gnevom.

'Napolje!', vikao je. 'Izbacite te trolove napolje!'

Niko se ne pomeri. Soba iznenada postade tiha. Debeli se brzo osvrnu. Poče da shvata šta je upravo rekao, i kome. Sa usana mu se ote cijuk, srećan što se oslobodio.

Stigao je do vrata podruma upravo kada je jedan od trolova, lenjim zamahom šunkolike ruke, hitnuo sekiru preko sobe. Tresak vrata, i njihovo potonje raspadanje usled udara sekire stopiše se u jedan zvuk.

'Prokletstvo!', uzviknu Zlorf Flanelfut. 'Šta želite?', reče Imor.

'Ovde sam u ime Esnafa Trgovaca na veliko i malo', reče Rerpf jednolično. 'Da zaštitim naše interese, moglo bi se reći. To jest, malog čoveka.'

Imor nabora obrve.

'Izvinite', reče. 'Učinilo mi se da sam čuo da ste rekli da ste iz Esnafa trgovaca?'

'Na veliko i malo', složi se Rerpf. Sada se iza njega, kao dodatak još većem broju trolova, pojavio i izvestan broj ljudi koje je Imor skoro prepoznao. Viđao ih je možda iza tezgi i šankova.

Sivi likovi, uglavnom lako ignorisani, lako zaboravljani. U podsvesti poče da mu se rađa loš predosećaj. Pomisli kako bi to bilo, recimo, biti lisica suočena sa ljutitom ovcom. Ovcom, štaviše, koja je sebi mogla priuštiti da unajmi vukove.

'Koliko dugo ovaj, Esnaf, postoji, ako bih smeo da pitam?', reče.

Od ovog popodneva', reče Rerpf. 'Ja sam potpredsednik za turizam, znate.'

'A o kom to turizmu govorite?'

'Hm, nismo baš sasvim sigurni...', reče Rerpf.

Bradati starac promoli glavu iznad njegovog ramena i zagrakta, 'Govoreći u ime vinara Morporka, Turizam znači Biznis. Shvatate?'

'Pa?', hladno će Imor.

25

Terry Pratchet

'Pa', reče Rerpf, 'mi štitimo svoje interese, kao što već rekoh.'

'Dole lopovi! Dole lopovi!', zagrakta njegov stariji kompanjon. Nekolicina ostalih prihvati skandiranje. Zlorf se isceri. 'I ubice', dodade starac. Zlorf zareža.

'Ima smisla', reče Rerpf. 'Ljudi pljačkani i ubijani na sve strane. Kakav utisak treba posetioci da ponesu o nama? Prevališ toliki put da bi video naš lepi grad i njegove mnoge istorijske i kulturne znamenitosti, kao i brojne čudne običaje, a probudiš se mrtav u nekom budžaku ili možda plutajući niz Ank, i kako onda da preneseš prijateljima kako si se lepo proveo? Budimo iskreni, morate ići u korak sa vremenom.'

Zlorf i Imor se pogledaše.

'Moramo, zar ne?', reče Imor.

'Krenimo onda, brate', složi se Zlorf. U jednom pokretu prinese svoju duvaljku ustima i uputi strelicu prema najbližem trolu. Ovaj se zatetura, bacajući svoju sekiru, koja prozuja iznad glave ubice i zari se u nesrećnog lopova iza njega.

Rerpf se sagnu, omogućivši trolu iza sebe da podigne ogromni gvozdeni luk i ispali strelu veličine koplja u najbližeg ubicu. To je bio početak. * * * Ranije je napomenuto da oni koji su osetljivi na zračenje dalekog oktarina, osme boje, pigmenta Mašte, mogu videti stvari koje drugi ne vide.

Tako se dogodilo da je Rinsvind, žureći kroz metež bakljama osvetljenih morporčkih večernjih bazara, sa Prtljagom koji je kaskao za njim, naleteo na visoku mračnu priliku, i okrenuvši se da joj uputi nekoliko prigodnih psovki, ugledao Smrt.

To mora da je bila Smrt. Niko drugi se ne bi okolo smucao praznih očnih duplji.

Naravno, kosa koju je držala naslonjenu preko jednog ramena, bila je drugi dokaz. Dok je Rinsvind piljio u užasu, zaljubljeni par, kikoćući se nekoj svojoj šali, prošeta pravo kroz utvaru, bez ikakvog nagoveštaja da su je primetili.

Smrt je, koliko se to uopšte moglo reći za lice bez pokretnih delova, izgledala iznenađeno.

RINSVINDE? reče Smrt, tonom dubokim i teškim kao lupanje olovnih vrata, negde duboko dole.

'Uhmm', reče Rinsvind, pokušavajući da izmakne tom bezokom pogledu.

ALI, OTKUD TI OVDE? (Bum, bum, čula su se vrata grobnice, u crvima opsednutoj tvrđavi u starim planinama... ) IZNENADILO ME JE DA SI NALETEO NA MENE, RINSVINDE, JER BAŠ OVE VEČERI IMAM SASTANAK SA TOBOM. 'O ne, nee...'

NARAVNO, ONO ŠTO ME PROKLETO IRITIRA U CELOM SLUČAJU JE DA SAM OČEKIVAO DA TE SRETNEM U PSEFOPOLISU. 'Ali, to je osamsto kilometara dalje!'

NE MORAŠ MI GOVORITI. JASNO MI JE DA SE CEO SISTEM PONOVO ZEZNUO. VIDI, IMA LI MOŽDA ŠANSE DA TI...?

Rinsvind se odmaknu, ruku ispruženih u odbrani. Sa obližnje tezge, trgovac sušenom ribom sa interesovanjem je posmatrao ludaka.

'Ni slučajno!'

MOGAO BIH TI POZAJMITI VRLO BRZOG KONJA. 'Ne!' NIMALO TE NEĆE BOLETI. 'Ne!' Rinsvind se okrenu i potrča. Smrt gledaše za njim i ogorčeno slegnu ramenima.

PROKLET BIO, ONDA, reče Smrt. Okrenu se i ugleda trgovca ribom. Režeći, Smrt ispruži svoj koščati prst i zaustavi čovekovo srce, ne utešivši se mnogo time.

Smrt se priseti šta treba da se dogodi te noći. Ne bi bilo tačno reći da se Smrt nasmešila, pošto su, ionako, njene crte lica prinudno bile zamrznute u krečnom osmehu. Ali, ona zapeva 26

Teri Pračet

pesmicu, veselu kao kužna jama, i zastavši samo da oduzme život iz prolazeće mušice i jednu devetinu života iz mačke šćućurene ispod riblje tezge (sve mačke mogu videti oktarin) Smrt se na peti okrete i uputi prema Slomljenom Dobošu. * * * Kratka ulica u Morporku je u stvari jedna od najdužih ulica u gradu. Filigranska ulica preseca njen nizvrtni kraj u obliku slova T, a Slomljeni Doboš je postavljen tako da ima pogled na celu dužinu ulice.

Na najudaljenijem kraju Kratke ulice, tamno pravougaono obličje se podiže na stotinu nožica i poče da trči. U prvo vreme, to nije bilo ništa više od drvenastog kasa, ali kada je već bilo na polovini ulice, kretalo se brzinom strele...

Tamnija senka je milila duž jednog zida Doboša, nekoliko metara udaljena od dvojice trolova koji su čuvali vrata. Rinsvind se preznojavao. Ako čuju prigušeno zveckanje specijalno pripremljenih vrećica za njegovim pojasom...

Jedan od trolova potapša svog kolegu po ramenu, proizvodeći zvuk nalik udaranju dva kamička jedan o drugi. On pokaza niz ulicu...

Rinsvind se ustremi iz svog skrovišta, okrenu, i hitnu svoj tovar kroz najbliži prozor Doboša. * * * Vitel je primeti kako nailazi. Vrećica je u luku letela preko sobe, polako se okrećući u vazduhu, razbivši se o ivicu stola. Trenutak kasnije, zlatni novčići su se kotrljali po podu, rotirajući, blistajući.

Prostorija iznenada postade tiha, sa izuzetkom slabašnih zvukova zlata i jecaja ranjenika.

Uz psovku, Vitel odgurnu ubicu sa kojim se borio. 'To je zamka!', povika. 'Niko da nije mrdnuo!'

Tri čoveka i tuce trolova stadoše u pola pokreta.

Zatim, po treći put, vrata se uz tresak otvoriše. Dva trola uleteše, zalupiše ih za sobom, nabaciše tešku prečagu preko njih i sjuriše se niz stepenice.

Spolja se začu iznenadni kreščendo trčećih stopala. I, po poslednji put, vrata se otvoriše.

U stvari, eksplodiraše, pri čemu velika drvena prečaga polete preko prostorije zajedno sa dovratkom koji joj je davao pravac.

Vrata i dovratak sleteše na sto koji se raspade u komadiće. U tom trenutku, ukočeni borci primetiše još nešto u gomili drveta. Bila je to kutija, koja se divlje otresala da bi se oslobodila izlomljene drvenarije oko sebe.

Rinsvind se pojavi u porušenom ulazu, hitnuvši još jednu od svojih zlatnih granata. Ona se razbi o zid, prosipajući novčiće. * * * Dole, u podrumu, Debeli pogleda naviše, promrmlja i nastavi sa svojim poslom. Čitava njegova zimska zaliha sveća već je bila prostrta po podu, izmešana sa celokupnom količinom drveta za potpalu. Sada je napadao bure sa naftom.

'Osi-guranje', mrmljao je. Nafta pokulja i zatalasa se oko njegovih stopala. * * * Vitel jurnu preko poda, dok mu je lice kiptelo od besa. Rinsvind pažljivo nanišani i vrećom zlata pogodi lopova posred grudi.

Ali, sada je Imor vikao, upirući prst. Gavran polete sa svoje pritke u potkrovlju i ustremi se prema čarobnjaku, raširenih, blistavih kandži.

Nije uspeo. Negde na polovini puta, Prtljag se vinu iz svoje gomile iverja, zakratko zinu u letu, i resko zatvori poklopac.

Lagano se spustio. Rinsvind primeti kako mu se poklopac ponovo otvara. Ali, tek toliko da bi jezik, velik poput palminog lista, crven poput mahagonija, oblizao nekoliko zalutalih pera.

27

Terry Pratchet

U tom trenutku, ogromni svećnjak pade sa plafona, potopivši prostoriju u tamu. Rinsvind, izbacivši se poput opruge, skoči iz mesta, i uhvati se za gredu, zaljuljavši se u relativnu bezbednost krova snagom koja ga zaprepasti.

'Uzbudljivo, zar ne!', reče glas pored njegovog uveta.

Dole, lopovi, ubice, trolovi i trgovci, skoro u isti mah, shvatiše da se nalaze u prostoriji koja je zbog zlatnika bila nesigurna za hodanje, i u kojoj se nalazilo nešto, osim obličja koja su u polumraku iznenada postala preteća, nešto što je bilo apsolutno užasno. Kao jedan, pohitaše prema vratima, ali su imali dva tuceta različitih sećanja o njihovom tačnom položaju.

Visoko iznad haosa, Rinsvind je zurio u Dvocveta.

'Jesi li ti isekao svetlo?', prosikta.

'Da.' 'Otkuda ti ovde gore?'

'Smatrao sam da je bolje da im se sklonim s puta i da ne smetam.'

Rinsvind razmisli o ovome. Činilo se da nema više šta da se kaže. Dvocvet dodade: 'Prava makljaža! Bolje od ičega što sam mogao da zamislim! Misliš li da bi trebalo da im se zahvalim? Ili si to sve ti priredio?'

Rinsvind ga bledo pogleda. 'Mislim da bi trebalo da odemo odavde', reče prazno. 'Svi su otišli.'

Vukao je Dvocveta preko zatrpanog poda i uz stepenice. Izleteše u sam smiraj noći. Još uvek je bilo nekoliko zvezda, ali mesec je bio zašao i rubno se nazirala izmaglica sive svetlosti.

Najvažnije je bilo da je ulica prazna.

Rinsvind šmrknu.

'Osećaš li miris nafte?', reče.

Tada Vitel izađe iz senke i saplete ga. * * * Na vrhu podrumskog stepeništa Debeli je klečao preturao po kutiji sa šibicama. Ispostavilo se da su sve vlažne.

'Ubiću prokletu mačku', promrmlja, i poče da pipa, tražeći rezervnu kutiju koja se obično nalazila na polici pored vrata. Nije je bilo. Debeli opsova.

Upaljeni fitilj se pojavi u vazduhu, odmah pored njega.

IZVOLI, UZMI OVO. 'Hvala', reče Debeli.

NEMA NA ČEMU. Debeli zamahnu da baci fitilj niz stepenište. Njegova ruka se zaustavi u sred zamaha. On pogleda fitilj naboravši obrve. Potom se okrete oko sebe i isturi fitilj da bi osvetlio scenu. Ovaj nije bacao previše svetla, ali tama dobi oblik...

'O, ne!', zastenja.

ALI, DA, reče Smrt. *

*

*

Rinsvind se kotrljao.

Za trenutak je pomislio da će ga Vitel pljunuti dok je ležao. Ali, bilo je gore od toga. Čekao ga je da ustane.

'Vidim da imaš mač, čarobnjače', reče tiho. 'Predlažem da ustaneš, pa da vidimo koliko dobro ga koristiš.'

Rinsvind se pridiže onoliko sporo koliko se usuđivao, i izvuče iz pojasa kratak mač koji je uzeo od stražara nekoliko časova i sto godina ranije. Bila je to kratka i tupa tvorevina u poređenju sa Vitelovim tananim rapirom.

'Ali, ja ne znam da rukujem mačem', zakuka.

'Odlično.'

'Ti znaš da čarobnjaci ne mogu biti ubijeni oštrim oružjem?', reče Rinsvind očajnički.

28

Teri Pračet

Vitel se hladno nasmeši. 'Tako sam i ja čuo', reče. 'Jedva čekam da to i proverim.' Baci se u napad.

Rinsvind uhvati zamah zahvaljujući čistoj sreći, trgnu ruku u šoku, slučajno odbi sledeći udarac, i primi treći kroz svoju odoru tačno u visini srca.

Nešto zvecnu.

Vitelu pobednički poklič zamre u grlu. On izvuče mač i zabode ga ponovo u čarobnjaka, koji je stajao skamenjen od straha i osećaja krivice. Začu se još zveckanja i zlatni novčići počeše da ispadaju iz postave čarobnjakovog ogrtača.

'Znači krvariš zlato, jer tako?', prosikta Vitel. 'A, da li si sakrio zlato i u toj raščupanoj bradetini, ti bedni...'

Dok je mač uzimao zamah za konačni udarac, zloslutni crveni odsjaj koji je rastao na vratima Slomljenog Doboša zaiskri, priguši se, i u jednoj zaglušujućoj erupciji izbaci vatrenu loptu koja posla zidove na sve strane, a krov ponese nekih tridesetak metara u vazduh, pre nego što će ga probiti u vatrometu crveno usijanih crepova.

Vitel je rastrojeno zurio u ključale plamenove. A Rinsvind skoči. On se podvuče ispod protivnikovog mača i uputi svoje sečivo u luku tako nestručno izvedenom, da ono na kraju pljoštimice udari čoveka i ispade iz čarobnjakove ruke. Iskre i kapljice zapaljene nafte su padale svuda okolo kad Vitel obema rukama ščepa Rinsvindov vrat, obarajući ga dole.

'Ovo je tvoje maslo!', urlao je. 'Tvoje, i te prevarantske kutije!'

Njegov palac pronađe Rinsvindov dušnik. Sad je kraj, pomisli čarobnjak. Gde god otišao, neće biti gore nego ovde...

'Izvinite', reče Dvocvet.

Rinsvind oseti kako stisak popušta. A sada je Vitel polako ustajao, sa izrazom apsolutne mržnje na licu.

Užarena žiška se spusti na čarobnjaka. On je hitro odstrani i skoči na noge.

Dvocvet se nalazio iza Vitela, držeći mu upravo njegov, kao britva oštri mač, naslonjen u predelu bubrega. Rinsvindove oči se skupiše. On potraži nešto u svojoj odori, a potom izvuče ruku skupljenu u pesnicu.

'Ne mrdaj', reče.

'Je l' radim kako treba?', upita Dvocvet nervozno.

'Kaže da će ti raskomadati jetru ako se mrdneš', prevede slobodno Rinsvind.

'Sumnjam', reče Vitel.

'Da se kladimo?'

'Ne.' Dok se Vitel spremao da iznenadi turistu, Rinsvindova ruka sevnu udarivši lopova posred vilice. Vitel ga u neverici posmatraše za trenutak, a onda se tiho stropošta u blato. Čarobnjak otvori stisnutu pesnicu, i zamotani valjak zlatnih novčića kliznu kroz njegove pulsirajuće prste. On pogleda dole prema ošamućenom lopovu.

'Blagi bože', reče.

On pogleda gore i kriknu kada se još jedna žiška spusti na njegov vrat. Plamenovi su se utrkivali duž krovova sa obe strane ulice. Svuda oko njega, ljudi su izbacivali svoju imovinu kroz prozore i izvlačili konje iz zadimljenih štala. Sledeća eksplozija iz belo usijanog vulkana, u koji se Doboš pretvorio, izbaci čitav kamin preko njihovih glava.

'Rubna Kapija je najbliža!', vikao je Rinsvind usred pucketanja greda koje su se urušavale. 'Hajde!'

On dohvati Dvocvetovu neodlučnu ruku i povuče ga niz ulicu.

'Moj Prtljag!'

'Dođavola s tvojim prtljagom! Ostani još koji tren ovde pa ćeš otići tamo gde ti prtljag neće trebati! Hajde!', urlao je Rinsvind.

Trčali su kroz gomilu uplašenih ljudi koji su napuštali područje, dok je čarobnjak velikim zalogajima gutao hladni jutarnji vazduh. Nešto ga je kopkalo.

'Siguran sam da su sve sveće bile ugašene', reče. 'Kako se onda Doboš zapalio?'

29

Terry Pratchet

'Ne znam', jecao je Dvocvet. 'To je strašno. A tako smo se lepo slagali.'

Rinsvind stade u neverici, tako da drugi begunac ulete u njega poput đuleta i odbi se uz psovku.

'Lepo slagali?'

'Da, sjajni momci, pomislih! Prtljag bi mogao biti problem, ali toliko su želeli da im se pridružim u zabavi da nije dolazilo u obzir da ih odbijem. Stvarno srdačni ljudi, pomislih...'

Rinsvind zausti da ga ispravi, a onda shvati da ne zna odakle bi počeo.

'Biće to udarac za starog Debelog', Dvocvet je nastavljao. 'Pa ipak, bio je pametan. Još imam soma kojeg je platio kao prvu premiju.'

Rinsvind nije znao značenje reči premija, ali mozak mu je brzo radio.

Rinsvind se okrenu i pogleda plamenove koji su jurili ka njima, i zapita se koliko AnkMorporka bi se moglo kupiti za dvesta soma. Poprilično, zaključi. Mada, ne sad, ne po načinu kako su se ovi plamenovi kretali.

On osmotri turistu.

'Ti...', poče, i pretraži svoje sećanje tražeći najgoru reč u Trob jeziku; mali srećni Trobijanci nisu znali ni da kunu kako treba.

'Ti', ponovi. Sledeća užurbana prilika ulete u njega, i zamalo ga promašivši sečivom koje je nosila preko ramena. Rinsvindov napaćeni temperament eksplodira.

'Ti mali (kao onaj koji, noseći bakarnu nosnu alku, stoji u barici na vrhu Raruaruaha planine za vreme velike oluje i viče da Alohura, boginja groma, ima crte lica poput bolesnog uloruaha korena)!'

SAMO RADIM SVOJ POSAO! Reče prikaza, grabeći dalje.

Svaka reč pade teško poput mermerne ploče, štaviše, Rinsvind je bio siguran da je on bio jedini koji ih je čuo.

Ponovo zgrabi Dvocveta.

'Gubimo se odavde!', predloži. * * * Jedna interesantna posledica požara u Ank-Morporku tiče se police osi-guranja, koja je napustila grad kroz uništeni krov Slomljenog Doboša, potom odletela visoko u atmosferu Disksveta na toplotnom talasu, i aterirala nekoliko dana kasnije i par hiljada kilometara dalje na žbun uloruahe na Trob ostrvima. Prosti, nasmejani ostrvljani su je potom obožavali kao božanstvo, na opštu zabavu njihovih sofisticiranijih suseda. Začudo, kiše i žetve u sledećih nekoliko godina bile su skoro natprirodno obilne, a to je dovelo do toga da Fakultet Malih Religija pošalje istraživački tim Nevidljivog Univerziteta na ostrva. Njegova presuda je bila da tek treba da se vidi. * * * Vatra se, gonjena vetrom, širila od Doboša brže nego što je čovek mogao da hoda. Već je bila uhvatila drvenu građu Rubne Kapije kada je Rinsvind, lica crvenog i ispečenog od plamenova, stigao do nje. Sad su već on i Dvocvet jahali konje, i do planina neće biti teško doći. Pokvareni trgovac zahtevao je njihovu pedesetostruku vrednost, i beše ostavljen otvorenih usta kada mu je u ruku gurnuta njihova hiljadostruka vrednost.

Projahaše kroz kapiju trenutak pre nego što će se njene velike drvene grede urušiti u iskričavoj eksploziji. Morpork se već pretvorio u vatreni kazan.

Dok su galopirali crveno obasjanim putem, Rinsvind baci pogled ustranu, na svog saputnika, koji je trenutno ulagao velike napore da nauči veštinu jahanja konja. 'Prokletstvo', pomisli. 'Živ je! I ja takođe. Ko bi to mogao pomisliti? Možda je stvarno bilo nečega u tom odjeku-kao-od-podzemnih-duhova?' Bila je to rogobatna fraza. Rinsvind pokuša da jezikom obuhvati teške slogove koji su činili reč u Dvocvetovom jeziku.

'Ekolirika?', pokuša. 'Ekro-gnotika? Eho-gnomija?'

To bi bilo to. Zvučalo je otprilike tako.

30

Teri Pračet

* * * Nekoliko stotina metara niz reku daleko od poslednjih nagorelih predgrađa, čudan, pravougaoni i očigledno vodom propisno ispunjen predmet dodirnu blato na obali reke. Istog trenutka, on izbaci brojne nožice i uhvati se za granu.

Izvlačeći se ka vrhu obale, Prtljag, prošaran čađu, natopljen vodom i veoma, veoma ljut, otrese se i zastade, orijentišući se. A onda pođe u odsečnom kasu, zajedno sa sićušnim i neverovatno ružnim patuljčićem, koji je posađen na njegovom poklopcu sa interesovanjem posmatrao predeo. * * * Braud pogleda Vizela i podiže obrve.

'I, to bi bilo to', reče Rinsvind, 'Prtljag nas je sustigao, ne pitajte me kako. Ima li još vina?'

Vizel podiže praznu vinsku mešinu.

'Mislim da ti je bilo dosta vina za večeras', reče.

Braudovo čelo se nabra.

'Zlato je zlato', reče konačno. 'Kako čovek sa puno zlata može za sebe da kaže daje siromah? Il' si bogat, il' siromašan. Takva je logika.'

Rinsvind štucnu. Uviđao je da je Logika nešto za šta je teško mogao da se uhvati. 'E pa', reče, 'ja nešto mislim da je, ovaj, poenta u, kako se kaže, ocitronu?'

Dvojica avanturista klimnuše glavom. Čudni metal koji se prelivao u duginim bojama bio je skoro podjednako cenjen u zemljama oko Kružnog Mora kao i Kruškovo drvo mudrosti, i skoro isto tako redak. Čovek koji bi posedovao iglu od ocitrona nikada ne bi mogao da se izgubi, pošto je ona uvek pokazivala ka središtu Diska, zahvaljujući preciznoj osetljivosti na Diskovo magijsko polje. Ona bi mu takođe i čudotvorno krpila čarape.

'Mislim, hoću da kažem, vidite, zlato ima neku vrstu magijskog polja. Nešto kao finansijska magija. Ehognomija.' Rinsvind se zakikota.

Vizel ustade i protegnu se. Sunce je već bilo dobrano iskočilo, a grad pod njima je bio ovenčan maglom i pun smrdljivih isparenja. Kao i zlata, zaključi. Čak i građanin Morporka bi, na ivici smrti, napustio svoje blago da bi spasao svoju kožu. Vreme za pokret.

Izgledalo je da čovečuljak koji se zvao Dvocvet spava. Vizel pogleda u njega i odmahnu glavom.

'Grad čeka na nas', reče. 'Hvala ti na prijatnoj priči, čarobnjače. Šta ćeš ti sada da radiš?'

On baci pogled na Prtljag, koji se istog trenutka odmaknu i škljocnu svojim poklopcem prema njemu.

'Eto, sada nema brodova koji napuštaju grad', kikotao se Rinsvind. 'Mislim da ćemo ići obalnim putem do Čirma. Moram da ga pazim, shvatate. Ali, vidite, nisam ja to napravio...'

'Sigurno, sigurno', reče Vizel uzdišući. On se okrenu i uskoči u sedlo konja kojeg je Braud držao. Nekoliko trenutaka kasnije, dva junaka su bili samo tačkice pod oblakom prašine, tačkice koje su hitale prema ugljenisanom gradu.

Rinsvind se upilji u usnulog turistu. U dvojicu usnulih turista. U njegovom pomalo razoružanom stanju, zalutala misao, koja je jezdila kroz dimenzije u potrazi za umom u koji će se ugnezditi, ulete mu u mozak.

'E baš si me u lep sos uvalio', zavapi, i sroza se na zemlju. * * * 'Lud', reče Vizel. Braud, koji je galopirao na metar od njega, klimnu glavom.

'Svi čarobnjaci postanu takvi', reče. 'To je od živinih isparenja. Upropašćuje im mozak.

Kao i pečurke.'

'Mada...', reče smeđe obučeni. Zavuče ruku u svoju tuniku i izvadi zlatni disk na kratkom lančiću. Braud podiže obrve.

31

Terry Pratchet

'Čarobnjak spomenu da je čovečuljak imao neku vrstu zlatnog diska koji mu je govorio tačno vreme', reče Vizel.

'Pobudivši tvoju pohlepnost, prikane? Oduvek si bio lopov prve klase, Vizele.'

'Aha', složi se Vizel skromno. On dodirnu polugicu na obodu diska i ovaj se otvori.

Vrlo mali demon, zatočen unutra, pogleda naviše i namršti se. 'Deset minuta nedostaje do osmog časa', zareža. Vratanca se uz tresak zalupiše, zamalo pričepivši Vizelove prste.

Uz psovku, Vizel hitnu objavljivača vremena daleko u šipražje, gde ovaj verovatno udari o kamen. U svakom slučaju, kućište se iz nekog razloga raspade uz živahan bljesak oktarina i dah sumpora, dok je mališa nestajao u nekoj demonskoj dimenziji koju je zvao domom. 'Što to uradi?', reče Braud, koji nije bio dovoljno blizu da bi čuo reči.

'Uradi, šta?', reče Vizel. 'Ja nisam ništa uradio. Ništa se i nije desilo. Hajdemo, propadaju nam prilike.'

Braud klimnu. Zajedno okrenuše svoje pastuve i odgalopiraše prema drevnom Anku i ispravnim čarolijama.

32

Teri Pračet

PROLOG

D

isksvet pruža prizore mnogo impresivnije od onih koji se mogu naći u univerzumima koje su napravili Tvorci sa manje mašte, a više mehaničkog pristupa.

Mada je Diskovo sunce tek orbitirajući pratioc, sa protuberancama jedva većim od štapova za golf, ovaj mali nedostatak mora pasti u zasenak pred veličanstvenim prizorom Velike Kornjače A'Tuina, na čijem drevnom i meteorima izbrazdanom oklopu večno počiva Disk.

Ponekad, na svom sporom proputovanju obalama Večnosti, On pokrene Svoju glavu veličine kontinenta da bi progutao prolazeću kometu.

Ali, možda najimpresivniji prizor od svih, ako ništa, zbog toga što većina umova suočenih sa galaktičkom grandioznošću A'Tuina, odbija da poveruje u njega, je beskrajni Rubopad, gde se mora Diska neprestano prelivaju preko Ivice u svemir. Ili je to možda Ruboduga, osmobojna duga koja opasuje svet, lebdeći u izmaglici, iznad Pada. Osma boja je oktarin, koja nastaje usled rasipanja jakih sunčevih zraka po snažnom magijskom polju.

Ili, opet, možda je najimpresivniji prizor Središte. Tamo se kula od zelenog leda, petnaest kilometara visoka, uzdiže kroz oblake da bi na svom vrhu udomila kraljevstvo Danmanifestin, prebivalište Diskovih bogova. Sami Diskovi bogovi, uprkos divoti sveta pod njima, retko su zadovoljni. Neugodno je saznanje da ste Bog na svetu koji postoji samo zato što svaka kriva verovatnoće mora imati i svoj drugi kraj, a naročito kada možete da bacite pogled u druge dimenzije, na svetove čiji su Tvorci imali više mehaničkog stava nego mašte. Ne čudi, onda, da bogovi Diska više vremena provode u prepirkama, nego u svespoznaji.

Baš ovog dana je Slepi Io, koji je zahvaljujući konstantnom oprezu bio poglavar bogova, sedeo pridržavajući rukom bradu, i gledao tablu za igranje od crvenog mermera koja je stajala pred njim. Slepi Io je dobio to ime zato što je, tamo gde je trebalo da se nalaze očne duplje, on imao dve površine prekrivene običnom kožom. Njegove oči, kojih je imao u zadivljujuće velikom broju, vodile su polu-nezavisan vlastiti život. Nekoliko njih trenutno je lebdelo nad tablom.

Tablu za igranje predstavljala je pažljivo urezana mapa diska sveta, sa naštampanim kvadratićima. Jedan broj lepo izvajanih figura sada je zauzimao neka polja. Ljudski posmatrač bi, na primer, uočio na dvema od njih sličnosti sa Braudom i Vizelom. Ostale su predstavljale druge junake i šampione kojih je Disk imao u više nego dovoljnim količinama.

U igri su još uvek bili Io, Ofler - bog Krokodil, Zefirus - bog laganih povetaraca, Sudbina i Dama. Sada, kada su slabiji igrači bili uklonjeni iz Igre, osećala se napetost duboke koncentracije oko table. Sreća je bila jedna od prvih žrtava, navodeći svog junaka u kuću punu gnolova (što je bio rezultat Oflerovog povoljnog bacanja), a ubrzo posle toga Noć je unovčila svoje žetone, pravdajući se susretom sa Sudbinom. Nekolicina nižih božanstava je otpala i sada je kibicovala preko ramena igrača.

Pale su opklade da će Dama biti sledeća koja će napustiti tablu. Poslednji od njenih šampiona sada je predstavljao pregršt potaše u ruševinama zadimljenog Ank-Morporka, i teško da joj je preostalo figura koje je mogla promovisati u prvi rang.

Slepi Io uze posudu sa kockicama, koja je u stvari bila lobanja čiji su različiti otvori bili zatvoreni rubinima, i sa nekolicinom očiju kojima je posmatrao Damu, baci tri petice.

Ona se nasmeja. Takva je bila priroda Daminih očiju! One su bile svetlo zelene, bez zenica i sjajile su iznutra.

Soba utonu u tišinu dok je ona zavlačila ruku u svoju kutiju sa figurama i, sa samog dna, izvukla par koji postavi na tablu sa dva odsečna poteza. Ostatak igrača, u isti mah, naže se da ih osmotri.

33

Terry Pratchet

'Odbehli farobnjak i neka vrfta ftuvbenika', reče Ofler, bog Krokodil, ometen, kao i obično, svojim zubima. 'Opa, bato!' Jednom kandžom, odgurnu gomilu koštano belih žetona ka sredini table.

Dama lagano klimnu glavom. Ona je uzela posudu sa kockicama i držala je nepomično kao stena. Pa ipak, svi Bogovi su mogli da čuju da unutra zveckaju tri kockice. A onda ih ona izbaci da se kotrljaju preko stola. Šestica. Trojka. Petica.

Mada, nešto se dešavalo sa peticom. Odgurnuta slučajnom kolizijom nekoliko milijardi molekula, kockica se uspravi u jednoj tački, lagano zavrte i pade na sedmicu.

Slepi Io uze kocku i prebroja strane.

'Hajde', reče brižno. 'Igraj pošteno.'

34

Teri Pračet

Slanje osmice

P

ut od Ank-Morporka do Čirma je visok, beo i krivudav potez od sto pedeset kilometara rupčaga i dopola ukopanog stenja, koji se uvija oko planina i ponire u umirujuće zelene doline tropskog drveća, prelazi lijanama isprepletene litice na škripavim mostovima od konopca i, generalno gledajući, više je živopisan, nego koristan. Živopisan. Bila je to nova reč za Rinsvinda čarobnjaka (dipl. mg. Nevidljivi Univerzitet [pao]). Bila je to jedna od mnogih reči koje je pokupio od kada su napustili zgarište AnkMorporka. Tradicionalan je bila druga. Živopisan je značilo, odlučio je posle pažljivog promatranja okoline koja je inspirisala Dvocveta da upotrebi reč, da je predeo zastrašujuće strmoglav. Tradicionalno, korišćeno da opiše usputno selo kroz koje bi prošli, značilo je kužno i trošno.

Dvocvet je bio turista, prvi ikad viđen na Disksvetu. Turista, zaključio je Rinsvind, značilo je 'idiot'.

Dok su opušteno jahali praćeni mirisom tamjana i zujanjem pčela, Rinsvind je analizirao događaje od poslednjih nekoliko dana. Iako je mali stranac očigledno bio poremećen, on je ipak bio širokogrud i značajno manje smrtonosan od polovine ljudi sa kojima je čarobnjak imao dodira u gradu. Rinsvindu je bio simpatičan. Ne simpatisati ga, bilo bi isto što i šutnuti kučence.

Trenutno je Dvocvet pokazivao veliko interesovanje za teoriju i praksu magije.

'Sve mi se to čini prilično beskorisnim', reče.

'Oduvek sam mislio, znaš, da čarobnjak samo kaže magične reči, i to je to. A ne sve to naporno memorisanje.'

Rinsvind se setno složi. Pokušao je da mu objasni da je magija jednom zaista bila divlja i nesputana, ali su je Stari ukrotili u maglama vremena nateravši je da, između ostalog, poštuje Zakon održanja stvarnosti. Ovo je zahtevalo da napor potreban da bi se postigao cilj bude jednak, bez obzira na način postizanja. To je praktično značilo da je, recimo, stvaranje iluzije čaše vina bilo relativno lako, pošto je zahtevalo samo suptilno mešanje svetlosnih zraka. S druge strane, podizanje prave čaše vina u vazduh na visinu od jednog metra čistom mentalnom energijom, zahtevalo je nekoliko časova sistematskih priprema, ukoliko bi čarobnjak želeo da spreči jednostavan princip poluge da mu izbaci mozak kroz uši.

Nastavi, dodavši da se nešto drevne magije još uvek može naći u svom sirovom stanju, prepoznatljiva, iniciranima, po osmougaonim oblicima koje pravi u kristalnoj strukturi prostorvremena. Bio je tu metal ocitron, na primer, i gas oktogen. Oba su zračila opasne količine sirovih čîni.

'To je sve vrlo depresivno', završi.

'Depresivno?'

Rinsvind se okrenu u sedlu i pogleda Dvocvetov Prtljag, koji je trenutno kaskao na svojim nožicama, povremeno škljocajući poklopcem na leptire.

Uzdahnu.

'Rinsvind misli da bi trebalo da bude u stanju da zauzda munju', reče patuljasti slikar, koji je posmatrao usputne pejsaže sa svog malog dovratka na kutiji koja je visila oko Dvocvetovog 35

Terry Pratchet

vrata. On je čitavo jutro proveo slikajući živopisne poglede i tradicionalne scene za svog gazdu i bilo mu je dopušteno da malo ohladi uz cigaru.

'Kada sam rekao zauzdati nisam mislio zauzdati', odbrusi Rinsvind. 'Mislio sam, ovaj, jednostavno sam mislio, nemam pojma, prosto ne mogu da nađem pravu reč. Eto, mislim da bi svet trebalo da bude nekako bolje organizovan.'

'To je samo fantazija', reče Dvocvet.

'Znam. U tome je problem', Rinsvind ponovo uzdahnu. Sve je bilo u redu sa čistom logikom, i sa tim kako je svemir ustrojen na logici i harmoniji brojeva, ali neosporna činjenica je bila da Disk očigledno putuje prostorom na leđima džinovske kornjače, i da bogovi imaju običaj da dolaze do kuća ateista i da im razbijaju prozore.

Začu se slabašan zvuk, jedva glasniji od zujanja pčela u ružičnjaku pored puta. Imao je neobičan koštani prizvuk, poput kotrljanja lobanja ili čegrtanja kockica. Rinsvind pogleda oko sebe. Nije bilo nikoga u blizini.

Iz nekog razloga to ga zabrinu.

Onda se pojavi lagani povetarac, koji se pojača i nestade u razmaku od nekoliko otkucaja srca. On ostavi svet nepromenjenim, sem u nekoliko zanimljivih pojedinosti.

Sada je tu, na primer, bio pet metara visoki planinski trol, koji je stajao na putu. Bio je neobično ljut. Razlog tome delom je bilo što su trolovi po prirodi takvi, ali je bio pojačan činjenicom da je iznenadna i momentalna teleportacija iz njegove jazbine u Rameročkim planinama udaljenim, pet hiljada kilometara i hiljadu metara bližim Rubu, podigla njegovu unutrašnju temperaturu do opasnog nivoa, u skladu sa zakonima očuvanja energije. Zato on iskezi zube i jurnu ka njima. 'Čudnog li stvorenja', primeti Dvocvet. 'Da li je opasan?'

'Samo za ljude!', viknu Rinsvind. On izvuče svoj mač i, uz skladan izbačaj iz ramena, u potpunosti promaši trola. Sečivo se zari u šipražje pored puta.

Začu se najtiši od svih zvukova, nalik zvečanju starih zuba.

Mač udari u kamen sakriven u šipražju, sakriven, posmatrač bi mogao zaključiti, tako vešto da je samo trenutak ranije izgledalo da ga tu uopšte nije ni bilo. On odskoči kao losos iz vode, i u polurikošetu se zari duboko u trolov sivi vrat.

Stvorenje zagrokta i jednim zamahom kandže napravi ranu na slabinama Dvocvetovog konja koji vrisnu i pobeže u drveće pored puta. Trol se zatetura i krenu da ščepa Rinsvinda.

A onda mu njegov slabašni nervni sistem saopšti poruku da je mrtav. U trenutku je delovao iznenađeno, potom se sruči i razbi u šljunak (pošto su trolovi silikonska forma života, njihova tela se u trenutku smrti momentalno pretvaraju u kamen).

'Aaargh', pomisli Rinsvind dok se njegov konj užasnuto izmicao. Očajnički je visio dok mu se konj propinjao na zadnjim nogama, a onda se životinja uz njištanje okrenula i odgalopirala u šumu.

Zvuk kopita se izgubi, ostavljajući vazduh zujanju pčela i povremenom lepetu leptirovih krila. Začu se još jedan zvuk, neobičan za podnevno doba.

Ličio je na kotrljanje kockice. * * * 'Rinsvinde?'

Dugi redovi drveća bacali su Dvocvetov glas tamo-amo, da bi mu ga na kraju vratili neopaženog. On sede na stenu i pokuša da razmisli.

Kao prvo, bio je izgubljen. To je bilo uznemirujuće, ali ga nije prekomerno zabrinjavalo. Šuma je izgledala prilično zanimljivo i verovatno je u njoj bilo patuljaka ili gnoma, možda oboje.

U stvari, u nekoliko navrata učinilo mu se da je ugledao čudna zelena lica koja ga posmatraju iz granja. Dvocvet je oduvek želeo da sretne patuljka. U stvari, ono što je zaista želeo da sretne bio je zmaj, ali i patuljak bi bio dovoljan. Ili pravi goblin.

Njegovog Prtljaga nije bilo, i to mu je smetalo. A i počinjala je da pada kiša. Promeškolji se na neudobnom, vlažnom kamenu i pokuša da stvari sagleda sa vedrije strane. Na primer, za 36

Teri Pračet

vreme svog ludačkog trka, njegov konj je uleteo u neko žbunje i uznemirio mečku sa mečićima, ali je pobegao pre no što je ona mogla da reaguje. Onda je iznenada pregalopirao preko uspavanih tela povećeg vučjeg čopora i, ponovo, njegova pomahnitala brzina je ostavila razgnevljeno kevtanje daleko za sobom. Uzgred, dan se primicao kraju i možda bi bila dobra ideja, pomisli Dvocvet, ne muvati se na otvorenom. Možda je tu negde... on preko pa svoj mozak pokušavajući da se priseti koju su vrstu smeštaja šume tradicionalno pružale... možda je tu negde bila kuća od medenjaka, ili slično.

Kamen je zaista bio neudoban. Dvocvet pogleda dole i, po prvi put, primeti čudnu rezbariju.

Ličilo je na pauka. Ili je to možda bila lignja? Mahovina i lišajevi su u velikoj meri zamutili detalje. Ali nisu zamutili rune urezane ispod njega. Dvocvet ih je jasno mogao pročitati, a pisalo je: Putniče, gostoljubivi hram Bel-Šamharota leži hiljadu koraka središno. Bilo je to malo čudno, sinu Dvocvetu, jer iako je poruku mogao da pročita, pojedinačna slova su mu bila potpuno nepoznata. Na neki način, poruka je stizala u njegov mozak bez zamorne obaveze prolaženja kroz njegove oči.

On ustade i odveza svog, sada već poslušnog konja. Nije bio siguran u kom pravcu se nalazio Rub, ali činilo se da postoji neka stara staza koja je vodila kroz drveće. Taj Bel-Šamharot je stvarno izgleda bio spreman da da sve od sebe da bi pomogao zalutalim putnicima. U svakom slučaju, bilo je ili to, ili vukovi. Odlučan, Dvocvet klimnu glavom.

Zanimljivo bi bilo primetiti da je, nekoliko časova kasnije, par vukova, koji su pratili Dvocvetov miris, stiglo do proplanka. Njihove zelene oči zaustaviše se na čudnoj osmonogoj rezbariji, koja je zaista mogla biti pauk, ili hobotnica, ili, čak, možda nešto još čudnije, i odlučiše da možda i nisu toliko gladni. * * * Oko pet kilometara dalje, promašeni čarobnjak je visio, držeći se rukama za granu visoko u krošnji bukve.

Bio je to konačni rezultat petominutnog meteža. Kao prvo, razjarena mečka je iskočila iz gustiša i jednim zamahom šape iščupala njegovom konju grkljan. Potom, dok je Rinsvind bežao od kasapljenja, utrčao je na proplanak na kome se vrzmala grupa pobesnelih vukova. Njegovi predavači sa Nevidljivog Univerziteta, koji su očajavali nad njegovom nesposobnošću da ovlada levitacijom, bili bi zapanjeni brzinom kojom je došao do najbližeg drveta i uzverao se na njega, skoro ga i ne dodirnuvši.

Sada je još samo preostao problem zmije.

Bila je velika i zelena, i uvijala se oko grane sa reptilskim strpljenjem. Rinsvind se pitao da li je otrovna, a onda prekori sebe zbog glupog pitanja. Naravno da mora da bude otrovna.

'Zašto se ceriš?', zapita priliku na susednoj grani.

NE MOGU DRUGAČIJE, reče Smrt. A SADA, AKO BI BIO TAKO LJUBAZAN DA SE PUSTIŠ? NE MOGU OVDE DA VISIM CEO DAN. 'Ja mogu', reče Rinsvind prkosno.

Vukovi okupljeni u podnožju drveta zainteresovano su posmatrali kako njihov sledeći obrok priča sam sa sobom.

NEĆE BOLETI, reče Smrt. Kada bi reči imale težinu, Jedna rečenica Smrti mogla bi da usidri brod.

Rinsvindove ruke u agoniji su mu slale vapaje za pomoć. On se namršti na pomalo providnu priliku koja je podsećala na lešinara.

'Neće boleti?', reče. 'Da te rastrgne čopor vukova, neće boleti?'

On primeti drugu granu koja je tridesetak centimetara dalje prelazila preko njegove, inače opasno sužene grane. Kada bi samo mogao da je dohvati...

Zanjiha se napred i ispruži jednu ruku.

Grana, iako već savijena, nije pukla. Ona jednostavno napravi mali, vlažan šum, i savi se.

37

Terry Pratchet

Rinsvind otkri da sada visi na kraju jezička kore i vlakana, koji se produžavao kako se kora sve više ljuštila sa drveta. On pogleda dole, i sa nekom vrstom fatalnog zadovoljstva primeti da će se spustiti pravo na najvećeg vuka.

Sada se polako kretao kako se kora ljuštila u vidu sve duže trake. Zmija ga je zamišljeno posmatrala.

Ali, istegnuta traka kore izdrža. Rinsvind poče sam sebi da čestita, sve dok nije, pogledavši naviše, ugledao nešto što do sada nije bio primetio. Bio je to najveći osinjak koji je on ikada video, i visio je pravo na putanji njegove grane. Čvrsto zatvori oči.

Zašto trol? zapita se. Sve ostalo je moja uobičajena sreća, ali zašto trol? Šta se to, kog vraga, zbiva?

Klik. Moglo je to da bude pucketanje grane, da nije izgledalo da je zvuk unutar Rinsvindove glave. Klik, klik. I pirnu povetarac koji ne uspe ni listić da pokrene.

Osinjak se otkači sa grane kada ga je traka okrznula. On prolete pored čarobnjakove glave, i ovaj ga posmatraše kako pikira ka krugu podignutih njuški.

Krug se odjednom skupi.

Krug se odjednom raširi.

Koncert bolnih krikova odjekivao je šumom, dok se čopor trudio da pobegne od razbesnelog oblaka. Rinsvind se nasmeši u sebi.

Rinsvindov lakat dodirnu nešto. Bilo je to stablo. Traka kore ga je nosila sve do kraja grane. Ali, više nije bilo drugih grana. Glatka kora stabla pored njega nije nudila nikakav oslonac za ruke.

Mada, nudila je ruke. Dve su upravo sada izlazile kroz mahovinastu koru pored njega; vitke ruke, zelene kao mlado lišće. Pratile su ih izvajane mišice, a potom se hamadrijada pojavi, čvrsto uhvati zapanjenog čarobnjaka, i sa biljnom snagom koja tera koren kroz kamen, uvuče ga u drvo. Čvrsta kora razdvoji se poput magle, i zatvori poput školjke.

Smrt je to hladnokrvno posmatrala.

Pogleda u oblak mušica koje su u svojim veselim cikcak lukovima igrale pored njene lobanje. Pucnu prstima. Insekti popadaše dole. Ali, nekako, to nije bilo sasvim isto. * * * Slepi Io gurnu svoju gomilu žetona preko stola, smrknuto pogleda kroz one svoje oči koje su trenutno bile u sobi, i izađe napolje. Nekolicina polu bogova se zakikota. Ofler je gubitak savršeno dobrog trola, barem primio sa pravim, mada pomalo reptilskim, dostojanstvom.

Damin poslednji protivnik pomeri svoju stolicu tako da se sada nalazio tačno naspram nje.

'Gospodaru', reče ona ljubazno.

'Damo', prihvati on. Pogledi im se sretoše.

On je bio uzdržan bog. Pričalo se da je na Disksvet stigao posle jednog užasnog i misterioznog incidenta u nekoj drugoj Realnosti. Naravno, privilegija bogova je bila da kontrolišu svoj spoljni izgled, čak i prema drugim bogovima, Sudbina Disksveta je sada bio ljubazni sredovečni čikica, sede kose, uredno začešljane oko crta lica koje bi kućnu pomoćnicu nagnale da mu sa poverenjem naspe čašu piva, ako bi joj se pojavio na zadnjem ulazu. Bilo je to lice kome bi lepo vaspitani omladinac rado pomogao da pređe preko prelaza. Izuzimajući njegove oči, naravno.

Nijedno božanstvo nije moglo da prikrije izgled i prirodu svojih očiju. Priroda očiju Sudbine Disksveta je bila sledeća: iako su na prvi pogled bile jednostavno tamne, pažljiviji pogled otkrio bi, prekasno!, da su to bezdani otvoreni ka tami, tako dalekoj, tako dubokoj, da bi se posmatrač osetio neumoljivo uvučenim u dva otvora na beskrajnoj noći i njenim užasnim, pokretnim zvezdama...

38

Teri Pračet

Dama se iskašlja, i položi dvadeset i jedan beli žeton na sto. Onda, iz svoje odore, izvuče još jedan žeton, srebrnast i providan, i dvostruko veći od ostalih. Duša pravog Junaka uvek je imala povoljniji kurs i bila je cenjena među bogovima.

Sudbina podiže obrvu.

'I, bez varanja, Damo', reče.

'Ali, ko bi mogao prevariti Sudbinu?', upita ona.

On slegnu ramenima. 'Niko. Mada svi pokušavaju.'

'Ja opet mislim da sam mogla da osetim da mi pružaš malo pomoći u odnosu na ostale igrače?'

'Pa, naravno. Zato da bi kraj igre mogao biti slađi, Damo. A sada...'

On posegnu u svoju kutiju i izvuče figuru, postavljajući je na tablu sa zadovoljstvom koje se prosto moglo osetiti u vazduhu. Božanstva koja su posmatrala uglas uzdahnuše. Čak je i Dama za trenutak bila iznenađena.

Van svake sumnje, figura je bila ružna. Rezbarija je bila nesigurna, kao da su se umetnikove ruke tresle od straha nad oblikom koji se ukazivao pod njegovim neodlučnim prstima. Činilo se da je sva u pipcima. I čeljustima, primeti Dama. I sa jednim velikim okom.

'Mislila sam da su takvi kao On izumrli na počecima vremena', reče ona.

'Biće da će se naš nekrotični prijatelj gnušati da priđe čak i blizu ovoga', nasmeja se Sudbina. Uživao je u sebi.

'Nije trebalo da bude u igri.'

'No', reče Sudbina šeretski. Ubaci kockice u posudu, i uputi joj pogled.

'Izuzev', dodade, 'ako ne želiš da se predaš...?'

Ona odmahnu glavom.

'Igraj', reče.

'Misliš da mi možeš odgovoriti?'

'Igraj.' * * * Rinsvind je znao šta se nalazi unutar drveća: drvo, sok, možda veverice. Nikako palata.

Pa ipak, jastuci pod njim bili su definitivno mekši od drveta, vino u drvenim peharima pored njega bilo je mnogo ukusnije od soka, i nije moglo biti apsolutno nikakvog poređenja između veverice i devojke koja je sedela naspram njega obuhvativši rukama kolena i posmatrajući ga zamišljeno, izuzev ako se ne bi mislilo na određene nagoveštaje maljavosti.

Prostorija je bila visoka, široka i osvetljena mekom žutom svetlošću koja nije dolazila ni iz jednog izvora koji bi Rinsvind mogao da identifikuje. Iza kvrgavih i čvornovatih hodnika mogao je da razazna druge prostorije, i nešto što je izgledalo kao veoma široko, uvijeno stepenište. A opet spolja je izgledalo kao savršeno normalno drvo.

Devojka je bila zelena, zelene kože. Rinsvind je mogao biti potpuno siguran u to, jer je sve što je nosila na sebi bio medaljon oko vrata. Njene oči nisu imale zenice i bile su svetlucavo zelene. Rinsvind zažali što na Univerzitetu nije malo bolje pazio na predavanjima iz antropologije.

Ona ne reče ništa. Izuzev što mu je pokazala na kauč i ponudila ga vinom, ona nije činila ništa drugo, sem što je sedela posmatrajući ga, povremeno trljajući duboku ogrebotinu na svojoj ruci.

Rinsvind se brzo priseti da je drijada toliko vezana za svoje drvo, da bi iz sažaljenja i ona bolovala njegove rane.

'Izvini zbog toga', reče hitro. 'To je bila samo nezgoda. Mislim, bili su tu ti vukovi i...'

'Morao si da se popneš na moje drvo i ja sam te spasila', mekano reče drijada. 'Kakva sreća za tebe. A možda i za tvog prijatelja?'

'Prijatelja?' 'Čovečuljak sa magičnom kutijom', reče drijada.

'A da, on', reče Rinsvind zatečeno. 'Daa. Nadam se da je on dobro.'

39

Terry Pratchet

'Potrebna mu je tvoja pomoć.'

'Kao i obično. Da li se i on dokopao drveta?'

'On se dokopao Hrama Bel-Šamharota.'

Rinsvind se zagrcnu vinom. Uši pokušaše da mu upužu u glavu, užasnute slogovima koje su upravo čule. Dušožder! Pre nego što je uspeo da ih zaustavi, sećanja dogalopiraše. Jednom, dok je bio student praktične magije na Nevidljivom Univerzitetu, iz opklade, uvukao se u malu sobu pored glavne biblioteke, sobu sa zidovima pokrivenim zaštitnim olovnim pentagramima, sobu u kojoj nikome nije bilo dozvoljeno da provede više od četiri minuta i trideset dve sekunde, što je bila brojka do koje se došlo posle dve stotine godina opreznog eksperimentisanja...

Pažljivo je otvorio Knjigu, koja je ležala okovana na ocitronskom pijedestalu u sredini poda prošaranog runama, ne da je neko ne bi ukrao, već da ona ne bi utekla, jer bio je to Oktavo, tako pun magije, da je posedovao neku vrstu sopstvene svesti. Jedna čîn je zaista iskočila iz krtih stranica i ugnjezdila se u tamnim zabranima njegovog mozga. Izuzimajući saznanje da je to bila jedna od Osam Velikih Čîni, niko nije mogao da zna o kojoj se radilo sve dok je on ne izrekne. Čak ni Rinsvind to nije znao. Ali, mogao bi da je oseti ponekad kako se šunja iza njegovog Ega čekajući svoj čas...

Na koricama Oktava nalazio se prikaz Bel-Šamharota. On nije bio zao, jer čak i zlo ima određenu životnost. Bel-Šamharot je bio druga strana novčića na kome su Dobro i Zlo bili zajedno na suprotnoj strani.

'Dušožder. Broj Njegov ležaše između sedam i devet, a on je dvostruko četiri', Rinsvind je citirao, uma sleđenog u užasu. 'O, ne. Gde je Hram?'

'Središno, prema centru šume', reče drijada. 'Veoma je star.'

'Ali, ko bi bio toliko glup da obožava Bel - njega? Dobro, đavoli, to još mogu da razumem, ali on je Dušožder...'

'Bilo je, određenih prednosti, a rasa koja je živela u ovim krajevima imala je čudne nazore.'

'I šta se onda desilo sa njima?'

'Rekoh, živeli su u ovim krajevima.' Drijada ustade i pruži mu ruku. 'Dođi. Ja sam Druela.

Pođi sa mnom i posmatraj sudbinu svog prijatelja. Biće zanimljivo.'

'Nisam siguran da bih!', započe Rinsvind.

Drijada ga preseče svojim zelenim očima.

'Misliš li da imaš izbora?', upita ga. * * * Stepenište široko kao glavni autoput vijugalo je kroz drvo, sa ogromnim prostorijama koje su se odvajale na svakom prevoju. Neobično žuto svetlo bilo je sveprisutno. Mogao se takođe čuti zvuk nalik na - Rinsvind se koncentrisao, pokušavajući da ga prepozna, nalik na udaljenu grmljavinu, ili na daleki vodopad.

'To je drvo', kratko će drijada. 'Šta radi?', upita Rinsvind. 'Živi.'

'To me je baš zanimalo. Mislim, da li smo zaista u drvetu? Da li sam ja smanjen? Spolja je izgledalo dovoljno usko da sam mogao da ga obuhvatim.'

'I jeste.'

'Uhm, ali eto me unutar njega?'

'Baš tako.'

'Uhm', reče Rinsvind.

Druela se nasmeja.

'Mogu ti pročitati misli, promašeni čarobnjače! Nisam li ja drijada? Ne znaš li da je ono što ti omalovažavaš imenom drvo tek četvorodimenzionalna analogija čitavog multidimenzionalnog univerzuma koji, ne, vidim da ne znaš. Trebalo je da shvatim da nisi pravi čarobnjak čim sam videla da nemaš štapić.'

40

Teri Pračet

'Izgubljen u vatri', slaga Rinsvind automatski.

'Ni šešir sa oslikanim magijskim simbolima.'

'Oduvan.'

'Bez pomoćnika.'

'Umro. Vidi, hvala ti na spasavanju, ali ako ne zameraš, mislim da bih morao da pođem.

Samo mi reci gde je izlaz...'

Nešto u njenom izrazu nagna ga da se osvrne oko sebe. Iza njega su se nalazila tri muškarca-drijade. Bili su nagi kao i žena, i nenaoružani. Istini za volju, poslednja činjenica bila je nebitna. Nije ni izgledalo da im treba oružje da bi se borili sa Rinsvindom. Izgledalo je kao da bi mogli laktovima da razgrnu put kroz čvrstu stenu i prebiju boga u regimenti trolova. Tri lepuškasta džina pogledaše ga sa drvenom pretnjom u pogledu. Koža im je bila boje ljuske oraha, a pod njom su kipteli mišići, nalik vrećama dinja.

On se ponovo okrenu i slabašno se nasmeši Drueli. Život je opet počeo da dobija prepoznatljiv oblik.

'Ja nisam spasen, je l' tako?', reče. 'Ja sam zatočen, zar ne?'

'Naravno.'

'I nećeš me pustiti da odem?' Bila je to tvrdnja.

Druela odmahnu glavom. 'Ti si povredio Drvo. Ali, imaš sreće. Tvoj prijatelj će sresti Bel-Šamharota. Ti ćeš samo umreti.'

Otpozadi, dve ruke ga ščepaše za ramena na onaj isti način na koji se koren starog drveta nemilosrdno uvija oko kamena.

'Uz određenu dozu ceremonije, naravno', nastavi drijada. 'Pošto Pošiljalac Osmice završi sa tvojim prijateljem.'

Sve što je Rinsvind uspeo da kaže bilo je, 'Znaš, nikad nisam pomišljao da postoje muškarci drijade. Čak ni u hrastovom drvetu.'

Jedan od džinova mu se nasmeši.

Druela frknu. 'Glupost! Šta misliš, kako nastaju žirovi?'

Došli su do ogromnog praznog prostora nalik dvorani, sa krovom koji se gubio u zlatastoj izmaglici. Beskonačne stepenice prolazile su pravo kroz njega.

Nekoliko stotina drijada bilo je okupljeno na drugom kraju dvorane. One se sa poštovanjem razmaknuše kada se Druela približila, i gledahu kroz Rinsvinda, dok je bio odlučno guran otpozadi.

Većina njih bile su žene. Mada, bilo je i nekoliko džinovskih muškaraca među njima. Oni su stajali kao božanski izvajane statue među malim, inteligentnim ženama. Insekti, razmišljao je Rinsvind. Drvo je nalik košnici.

Ali, zašto su tu uopšte bile drijade? Koliko se on mogao prisetiti, ljudi drveća su izumrli vekovima ranije. Oni su bili nadevoluirani od strane ljudi, kao i većina drugih Naroda Sumraka.

Samo su patuljci i trolovi preživeli dolazak čoveka na Disksvet, patuljci, jer su bili isuviše pametni, a trolski narod, jer je bio barem jednako dobar kao i ljudi u poganosti, pakosti i pohlepi.

Pretpostavljalo se da su drijade izumrle zajedno sa gnomovima i vilama.

Pozadinski huk ovde je bio glasniji. Ponekad bi žuti odblesak poleteo naviše duž providnih zidova dok se ne bi izgubio u gornjoj izmaglici. Ista sila je u vazduhu činila da on vibrira.

'O, nesposobni čarobnjače', reče Druela, 'pogledaj magiju. Ne tvoju prepredenjački ukroćenu magiju, već magiju korena i grane, staru magiju. Divlju magiju. Gledaj.'

Pedesetak žena se zbiše, i uhvativši se za ruke, stadoše da hodaju unatraške dok nisu formirale obod velikog kruga. Ostatak drijada započe sa tihim bajanjem. Potom, na Druelin naklon, krug poče da se okreće uzvrtno.

Kako je ritam počeo da se ubrzava i složene niti bajalica da se uzdižu, Rinsvind uhvati samog sebe kako posmatra sa ushićenjem. On je čuo za Staru Magiju na Univerzitetu, iako je bila zabranjena čarobnjacima. Znao je da, kada se krug bude okretao dovoljno brzo nasuprot stabilnom magijskom polju samog sporo-okrećućeg Disksveta, rezultatirajuće trenje će stvoriti 41

Terry Pratchet

ogromnu razliku u potencijalima koja će se uzemljiti ogromnim pražnjenjem Elementarne magijske sile.

Krug je sada već izgubio na oštrini detalja, a zidovi Drveta su odzvanjali bajanjem.

Rinsvind oseti poznato peckanje u temenu koje je ukazivalo na gomilanje teškog napona sirove začaranosti u blizini, tako da nije bio preterano zapanjen kada se, nekoliko sekundi kasnije, zrak živahne oktarinske svetlosti ustremio sa nevidljive tavanice i fokusirao, pucketajući, u središtu kruga.

Tu je formirao sliku olujom šibanog brega, opasanog drvećem, na čijem se vrhu nalazio hram. Njegov oblik je činio neprijatne stvari očima. Rinsvind je znao da će, ako je to hram BelŠamharota, imati osam stranica. (Osam je takođe broj Bel-Šamharota, što je bio razlog da razuman čarobnjak, ako je ikako mogao, nikad ne izgovori ovaj broj. Ili će biti u osami proždran, kako su pripravnike šaljivo upozoravali. Bel-Šamharota su posebno privlačili magijski diletanti koji su, poput čistača plaže na moru natprirodnog, po prirodi stvari već dopola bili upetljani u njegove mreže. Broj Rinsvindove sobe u internatu bio je 7a. To ga nije iznenadilo.) * * * Kiša se slivala niz crne zidove hrama. Jedini znak života bio je konj privezan napolju, i to nije bio Dvocvetov konj. Zasigurno, bio je prevelik. Bio je to beli pastuv, sa kopitima veličine lonaca, i kožnim uzengijama koje su svetlucale razmetljivom zlatnom ornamentacijom. Trenutno je uživao u zobnici.

Bilo je nečeg poznatog u njemu. Rinsvind pokuša da se seti gde ga je ranije video.

U svakom slučaju, izgledao je sposoban da postigne priličnu brzinu. Brzinu koju bi, kada je jednom dostigne, mogao održavati dugo vremena. Sve što je Rinsvind trebalo da uradi bilo je da se otrese svojih čuvara, probije do izlaza iz Drveta, pronađe hram i ukrade konja ispred bilo čega što je Bel-Šamharot koristio kao nos...

'Pošiljalac Osmice ima dvoje za večeru, izgleda', reče Druela, gledajući čarobnjaka.

'Kome pripada taj pastuv, promašeni čarobnjače?'

'Nemam pojma.'

'Ne? Pa, nema veze. Uskoro ćemo videti.'

Ona mahnu rukom. Fokus slike se pomeri ka unutrašnjosti, i proletevši kroz veliku osmougaonu kapiju, polete kroz hodnik.

Tu je bila prilika koja se šunjala postrance, leđima okrenuta zidu. Rinsvind ugleda odsjaj zlata i bronze.

Nije moglo biti greške oko tog oblika. Video ga je mnogo puta. Širokih ramena, vrata poput drvenog debla, i, pod žbunom crne kose, iznenađujuće male glave koja je izgledala kao paradajz na kovčegu... mogao je da prida ime toj utvarnoj prilici, i to ime bilo je Hrun Varvarin.

Hrun je bio jedan od izdržljivijih junaka Kružnog mora, borac protiv zmajeva, pljačkaš hramova, plaćeni mačevaoc, perjanica svake ulične tabačine. On je čak mogao, za razliku od mnogih junaka poznatih Rinsvindu, da izgovara reči sa više od dva sloga, ako bi mu se dalo dovoljno vremena i malo pomoći.

Začu se zvuk na granici Rinsvindove čujnosti. Zvučalo je kao kotrljanje nekoliko lobanja niz stepenice neke udaljene kule. On pogleda u svoje čuvare, da bi video da li su ga i oni čuli.

Sva njihova ograničena pažnja bila je koncentrisana na Hruna, koji je, istini za volju, bio od iste fele kao i oni. Njihove ruke su lagano počivale na Rinsvindovim ramenima.

Rinsvind čučnu, vinu se unazad poput gimnastičara i baci se u trk. Iza sebe začu Druelu kako viče, i udvostruči brzinu.

Nešto ga uhvati za kapuljaču ogrtača i ona se pocepa. Muškarac drijada, koji je čekao kod stepenica široko raširenih ruku, drvenasto se isceri obliku koji je jurio ka njemu. Ne narušavajući svoj ritam, Rinsvind se ponovo sagnu, tako nisko, da mu je brada bila u istom nivou sa kolenima, dok je pesnica nalik panju prošištala kroz vazduh pored njegovog uveta.

42

Teri Pračet

Ispred, čitav čestar drvo ljudi ga je čekao. On se okrete, izbegnu još jedan udarac zbunjenog stražara, i pohita natrag prema krugu, usput prolazeći drijade koje su ga jurile, ostavljajući ih u rasulu nalik rasturenom kompletu kegli.

Ali, još ih je naviralo spreda, praveći prolaz kroz grupu žena, udarajući pesnicama o rožnate dlanove u koncentrisanom iščekivanju.

'Stoj, promašeni čarobnjače', reče Druela, istupivši napred. Iza nje, opčinjene igračice nastavljale su sa igrom, središte kruga sada se kretalo niz ljubičasto osvetljeni prolaz.

Rinsvind puče.

'Hoćeš li prestati sa tim!', zaurla. 'Hajde da se razjasnimo, važi? Ja sam pravi čarobnjak!'

Besno lupi nogom o pod.

'Zaista?', reče drijada. 'Pa hajde da te onda vidimo kako bacaš neku čîn.'

'Uh...', poče Rinsvind. Činjenica je bila da, otkada se drevna i misteriozna čîn ugnezdila u njegovoj glavi, nije bio u stanju da zapamti čak ni najjednostavniji kantrap za, na primer, ubijanje bubašvaba, ili češanje sopstvenih leđa bez korišćenja ruku. Magovi sa Nevidljivog Univerziteta su ovo pokušali da objasne pretpostavkom da je nevoljno memorisanje čîni vezalo, po svoj prilici, sve njegove ćelije za retenciju čîni. U svojim mračnijim trenucima, Rinsvind je došao do sopstvenog objašnjenja zašto su čak i minorne čîni odbijale da ostanu u njegovoj glavi duže od nekoliko sekundi.

Bile su uplašene, zaključio je.

'Uhm...', ponovi.

'I neka mala će biti dovoljna', reče Druela, posmatrajući ga kako uvija usne u nekom ludilu, ili ljutnji i zbunjenosti. Ona dade signal, i dvojica drijada - muškaraca ga opkoliše.

Njegova Čîn izabra taj trenutak da uskoči u trenutno napušteno sedlo Rinsvindove svesti.

On je oseti kako sedi tamo, prkosno ga gledajući.

'Ja znam čîn', reče zabrinuto.

'Je l'? Molim te, izgovori je', reče Druela.

Rinsvind nije bilo siguran da li se usuđuje, mada se Čîn trudila da preuzme kontrolu nad njegovim jezikom. Borio se sa njom.

'Rekla fi da movef da mi profitaf mifli', reče instinktivno. 'Profitaj ih.'

Ona mu priđe i podrugljivo ga pogleda u oči.

Njen osmeh se sledi. Njene ruke se podigoše u odbrani, ona posrnu unazad. Iz njenog grla izlete zvuk potpune užasnutosti.

Rinsvind se osvrnu. Ostatak drijada se takođe odmicao. Šta li je to uradio? Nešto strašno, očigledno.

Ali, po njegovom iskustvu, bilo je samo pitanje vremena pre nego što se normalna ravnoteža kosmosa povrati i počne da mu radi uobičajeno strašne stvari. On se odmaknu, povi između drijada koje su se još uvek vrtele čineći magijski krug i stade posmatrati da vidi šta će Druela sledeće da učini. 'Ščepajte ga', vrisnu ona. 'Odvedite ga daleko od Drveta i ubijte ga!'

Rinsvind se okrete i jurnu.

Preko fokusa kruga.

I bi zaslepljujući blesak.

I bi iznenadna tama.

I bi ljubičasta senka koja je pomalo podsećala na Rinsvinda. Ona se smanji u tačku i zatreperi.

I ne bi više ničega. * * * Hrun Varvarin se nečujno šunjao duž prolaza koji su bili osvetljeni tako ljubičasto, da su bili skoro crni. Njegove ranije zbunjenosti je nestalo. Bio je ovo očigledno magijski hram, i to je objašnjavalo sve.

43

Terry Pratchet

To je objašnjavalo zašto je, ranije tog popodneva, ugledao kovčeg pored staze, dok je jahao kroz mračnu šumu. Njegov poklopac je bio primamljivo otvoren, prikazujući mnogo zlata.

Ali, kada je skočio sa konja da bi mu se približio, kovčegu izrastoše nožice, i on otkasa u šumu, ponovo se zaustavivši nekoliko stotina metara dalje.

Sada, posle nekoliko sati razdražujuće potere, on ga je izgubio u ovim pakleno osvetljenim tunelima. U celini, neprijatne rezbarije i povremeni razvaljeni skeleti pored kojih je prolazio nisu zastrašivali Hruna. To je bilo delom zato što nije bio izuzetno bistar, dok je u isto vreme bio izuzetno nemaštovit, ali i iz razloga što su čudne rezbarije i zlokobni tuneli bili sastavni deo njegovog radnog dana. Proveo je on veliki deo života u sličnim situacijama, tražeći zlato, ili demone, ili ucveljene device, i oslobađajući ih, tim redosledom, njihovih vlasnika, njihovih života, i bar jednog razloga njihove ucveljenosti.

Osmotrite Hruna kako prelazi mačjim skokom preko sumnjivog raskršća tunela. Čak i u ovom ljubičastom svetlu, njegova koža ima bakarni sjaj. Mnogo je zlata na njemu, u vidu grivni oko članaka i narukvica, ali s druge strane on je bio nag, izuzimajući pregaču od leopardove kože. Nju je uzeo u maglovitim šumama Hauvondalenda, ubivši njenog vlasnika zubima.

U desnoj ruci nosio je magični crni mač Kring, koji je iskovan od munje i poseduje dušu, ali ne trpi korice. Hrun ga je ukrao tek pre tri dana iz neosvojive palate Arhimandrita od B'Itunija, i već je žalio zbog toga. Počinjao je da ga nervira.

'Kažem ti da je otišao onim poslednjim tunelom s desna', siktao je Kring, glasom nalik grebanju oštrice preko kamena.

'Tišina!'

'Samo hoću da kažem da...'

'Umukni!' *

*

*

A Dvocvet...

On se bio izgubio, i to mu je bilo jasno. Ili je građevina bila mnogo veća nego što je izgledala, ili je on sada bio na nekom podzemnom nivou, a da nije zakoračio ni jednim korakom nadole, ili su, kao što je počinjao da podozreva, unutrašnje dimenzije ovog mesta odbijale da se pokore prilično bazičnom pravilu arhitekture time što su bile veće od spoljnih, I čemu sva ova čudna svetla? Bili su to osmougaoni kristali postavljeni na pravilnim razmacima po zidovima i plafonu, i isijavali su prilično neprijatnu svetlost, koja nije toliko osvetljavala, koliko potcrtavala tamu.

Ko god da je načinio ove rezbarije po zidu, razmišljao je Dvocvet dobroćudno, verovatno je previše pio. Godinama.

S druge strane, bila je to svakako fascinantna građevina. Njeni graditelji bili su opsednuti brojem osam. Pod je bio neprekidni mozaik osmougaonih pločica, zidovi i tavanica bili su sastavljeni po takvim uglovima, da su davali osam stranica ako bi se brojali zidovi i tavanica. Na onim mestima gde je oplata bila okrunjena, Dvocvet je primetio da je čak i kamenje bilo osmougaonog oblika.

'Ne sviđa mi se', reče đavolak slikar iz svoje kutije koja je visila oko Dvocvetovog vrata.

'Zašto ne?', zapita Dvocvet.

'Zlokobno je.'

'Ali, ti si demon. Demoni ne mogu zvati stvari zlokobnim. Mislim, šta je zlokobno za demona?'

'Ah, znaš', reče oprezno demon, preletevši nervozno pogledom okolo, i oslanjajući se čas na jednu, čas na drugu šapu. 'Stvari. Predmeti.'

Dvocvet ga mrko pogleda. 'Koje stvari?'

Demon se nervozno nakašlja (demon i ne dišu, međutim, svako inteligentno biće, disalo ili ne, poneki put u životu nervozno se nakašlje. A što se demona ticalo, ovo je bio jedan od tih trenutaka).

44

Teri Pračet

'Oh, stvari', reče nevoljno. 'Zle stvari. Stvari o kojima ovde ne govorimo je ono što uporno pokušavam da vam objasnim, gospodaru.'

Dvocvet odmahnu glavom zabrinuto. 'Voleo bih daje Rinsvind ovde', reče. 'On bi znao šta treba da se uradi.'

'On?', podrugnu se demon. 'Ne vidim kako bi čarobnjak. došao ovde. Oni ne smeju imati nikakve veze sa brojem osam. Demon se udari preko usta šakom.

Dvocvet pogleda nagore, prema tavanici. Šta to bi?', zapita, 'Nisi li čuo nešto.'

'Ja? Čuo? Ne! Baš ništa!', bio je uporan demon. On se ubaci u kutiju i zalupi vrata.

Dvocvet pokuca na njih. Ona se za nijansu otškrinuše.

'Zvučalo je kao da se kamen pokreće', objasni on. Vrata se sa treskom zalupiše. Dvocvet slegnu ramenima.

'Mesto se verovatno raspada na komade', reče za sebe. Ustade.

'Rekoh!', viknu. 'Ima li koga tamo?'

AMO, Amo, amo, odgovarahu mračni tuneli.

'Uja?', pokuša.

JA, Ja, ja.

'Znam da ima nekoga, upravo sam vas čuo kako igrate kockice!'

ICE, Ice, ice.

'Vidite, samo sam hteo...'

Dvocvet se zaustavi. Razlog za ovo bila je svetlosna tačka koja je iskočila u egzistenciju, na oko metar ispred njegovih očiju. Brzo je rasla, i posle nekoliko sekundi bila je to svetlosna silueta čoveka. U ovoj fazi, ona poče da pravi buku, ili tačnije, Dvocvet začu buku koju je pravila sve vreme. Zvučalo je kao opiljak vriska, uhvaćen u jednom dugačkom trenutku vremena. Čovek koji se prelivao u duginim bojama, sada je bio veličine dečje lutke, delujući izmučeno dok se prevrtao lebdeći u vazduhu. Dvocvet se zapita kako mu je pala na um fraza 'opiljak vriska', i zažali zbog toga.

Oblik je počinjao da liči na Rinsvinda. Čarobnjakova usta bila su otvorena, a njegovo lice bilo je jarko osvetljeno svetlošću - čega? Čudnih sunca - uhvati se Dvocvet u razmišljanju. Sunca koje ljudi obično ne mogu da vide. Zadrhta.

Sada je rotirajući čarobnjak dostigao polovinu ljudske veličine. U toj tački, rast postade brži i dogodi se jedan buran trenutak, nalet vazduha i iznenadna eksplozija zvuka. Rinsvind se iskotrlja iz vazduha, vrišteći. On grubo pade na pod, zakrklja, a onda se otkotrlja u stranu, držeći glavu zaklonjenu rukama, tela čvrsto sklupčanog.

Kada se slegla prašina, Dvocvet pažljivo potapša čarobnjaka po ramenu. Ljudska lopta se još čvršće sklupča.

'Ja sam', objasni usrdno Dvocvet. Čarobnjak se za nijansu razmota. 'Šta?', reče.

'Ja.' U jednom pokretu Rinsvind se iskobelja i skoči pred čovečuljka, očajnički ga stežući za ramena. Njegove oči bile su razrogačene i divlje.

'Ne izgovaraj ga!', prosikta. 'Ne izgovaraj ga, i možda ćemo uspeti da izađemo!'

'Izađemo? Kako si ti ušao? Da li si znao...'

'Ne izgovaraj ga!' 'Šta da ne izgovaram?'

'Broj!'

'Broj?', reče Dvocvet. 'Ej, Rinsvinde!'

'Da, broj! Između sedam i devet. Četiri plus četiri!' 'Šta, os...'

Rinsvindove šake pljesnuše preko čovekovih usta. 'Izgovoriš li ga, mi smo propali.

Jednostavno, ne razmišljaj o tome. Veruj mi!'

45

Terry Pratchet

'Ne razumem!', jadao se Dvocvet. Rinsvind se opusti, što je značilo da bi u poređenju sa njim, violinska struna izgledala kao zdela sutlijaša.

'Hajde', reče. 'Da pokušamo da izađemo. I probaću da ti objasnim.' * * * Posle prvog Doba magije, rasprostranjenost magijskih priručnika postala je ozbiljan problem na Disksvetu. Čîn je i dalje čîn, čak i kada je trenutno utamničena u mastilu i pergamentu. Ona ima potencijal. Ovo nije problem dok je vlasnik knjige živ, ali nakon njegove smrti, knjiga čîni postaje izvor nekontrolisane snage koju nije lako neutralisati.

Ukratko, knjige čîni zrače magiju. Preduzimale su se različite akcije da bi se prevazišao ovaj problem. Zemlje blizu Ruba jednostavno su knjige mrtvih magova zatrpavale olovom i bacale ih preko Ivice. Manje zadovoljavajuće alternative su bile na raspolaganju blizu Središta.

Jedna je bila umetanje opasnih knjiga u kanistere negativno polarizovanog ocitrona, i potapanje u nedokučive dubine mora (zakopavanje u dubokim špiljama na kopnu davno je odbačeno pošto su se neke oblasti žalile na hodajuće drveće i petoglave mačke), ali nije prošlo dugo i magija je procurela i, konačno, ribari su počeli da se žale na jata nevidljivih riba ili na produhovljene školjke.

Privremeno rešenje bila je izgradnja velikih prostorija u raznim centrima magijskog izučavanja, napravljenih od denaturisanog ocitrona koji je nepropusan za većinu formi magije.

Ovde su oni kritičniji priručnici mogli da budu odloženi dok njihov potencijal ne oslabi.

Tako je došlo do toga da se na Nevidljivom Univerzitetu nađe Oktavo, najveći od svih priručnika, prethodno u vlasništvu Tvorca Svemira. To je bila knjiga koju je Rinsvind svojevremeno otvorio iz opklade. Trebalo je samo jednu sekundu da gleda u stranicu pre nego što postavi razne upozoravajuće čîni, ali to vreme je bilo dovoljno za jednu čîn da iskoči iz knjige i nasadi se u njegovu memoriju kao žaba na kamen. *

*

*

'A onda?', reče Dvocvet.

'Oh, izvukli su me napolje. Škartirali, naravno.'

'I niko ne zna šta čîn radi?'

Rinsvind odmahnu glavom.

'Iščezla je sa stranice', reče. 'Niko neće znati dok je ne izgovorim. Ili, dok ne umrem, naravno. Onda će se ona na neki način izreći sama. Koliko ja znam, ona zaustavlja Svemir, ili završava Vreme, ili tako nešto.'

Dvocvet ga potapša po ramenu.

'Nema smisla lupati glavu', reče veselo. 'Hajde da još jednom potražimo izlaz.'

Rinsvind odmahnu glavom. Sav strah sada je bio istrošen. Verovatno je probio zid straha, i bio u apsolutnom miru uma koji se nalazi sa druge strane. Uglavnom, prestao je sa brbljanjem.

'Mi smo propali', ustvrdi. 'Hodamo naokolo čitave noći. Kažem ti, ovo mesto je nalik paukovoj mreži. Nije važno kojim putem ideš, uvek ćeš završiti u centru.'

'Lepo od tebe što si došao po mene, u svakom slučaju', reče Dvocvet. 'Kako ti je zapravo pošlo za rukom? To je veoma impresivno.'

'Oh, pa', poče čarobnjak nespretno. 'Jednostavno sam pomislio Ne mogu da ostavim mog Dvocveta tamo i...'

'A ono što sad treba da uradimo, jeste da nađemo tog Bel-Šamharota i objasnimo mu kako stoje stvari i on će nas možda pustiti', reče Dvocvet.

Rinsvind prstom pročačka uvo. 'Što su ti ovi odjeci', reče. 'Učinilo mi se da si upotrebi o reči kao što su pronađemo i objasnimo.'

'Tačno tako.'

Rinsvind ga je gledao obasjanog pakleno - purpurnim odsjajem.

'Pronađemo Bel-Šamharota?', reče.

46

Teri Pračet

'Da. Ne moramo da se petljamo.'

'Pronađemo Razdirača Duše, i da se ne upetljamo? Da mu se samo blago naklonimo, pretpostavljam, i upitamo ga gde se izlazi? Objasnimo stvari Pošiljaocu Osmihhmme', Rinsvind u pravi čas odgrize deo reči i završi, 'Ti nisi normalan! Hej! Vraćaj se!'

On jurnu hodnikom za Dvocvetom, i posle nekoliko trenutaka ukopa se, zaječavši.

Ljubičasto svetlo ovde je bilo intenzivno, dajući svemu nove i neprijatne tonove. Ovo nije bio prolaz, nego velika prostorija čiji je broj zidova iznosio onoliko koliko Rinsvind nije smeo ni da pomisli, i sa os... i sa 7a prolaza koji su vodili iz nje.

Malo dalje, Rinsvind ugleda nizak oltar sa istim brojem stranica kao što je četiri puta dva.

Mada, nije zauzimao centralni deo prostorije. U centru je bila velika kamena ploča sa dvostruko više strana od kvadrata. Izgledala je masivno. U neobičnom svetlu, činilo se da je malčice izmeštena, sa jednom ivicom koja je bila izdignuta u odnosu na okolne ploče.

Dvocvet je stajao na njoj.

'Ej, Rinsvinde! Vidi šta je ovde!'

Prtljag dođe trupkajući iz jednog od prolaza koji su se račvali iz prostorije.

'To je sjajno', reče Rinsvind. 'Divno. Možda nas izvede odavde. Sad.' Dvocvet je već pretraživao kovčeg tražeći nešto.

'Da', reče. 'Samo da napravim nekoliko snimaka. Čekaj da stavim opremu...'

'Rekoh sad!'

Rinsvind se zaustavi. Hrun Varvarin je stajao u prolazu tačno naspram njega, sa velikim crnim mačem u šaci veličine šunke.

'Ti?', reče Hrun nesigurno.

'Ahhaaa. Da', reče Rinsvind. 'Hrun, je l' tako? Otkad se nismo videli. Otkud ti ovde?'

Hrun pokaza na Prtljag.

'To', reče. Ovolika konverzacija je izgleda iscrpla Hruna. Onda dodade tonom koji je bio kombinacija tvrdnje, zahteva, pretnje i ultimatuma: 'Moje.'

'To pripada ovom ovde Dvocvetu', reče Rinsvind. 'Evo ti saveta. Ne pipaj ga.'

Sinu mu da je rekao potpuno pogrešnu stvar, ali Hrun je već odgurnuo Dvocveta i uputio se ka Prtljagu... ...koji izbaci nožice, odmaknu se unatrag i preteći podiže poklopac. U nejasnoj svetlosti Rinsvindu se učinilo da vidi redove ogromnih zuba, belih poput izbeljene bukovine.

'Hrune', reče brzo, 'ima nešto što bi trebalo da ti kažem.'

Hrun okrenu zbunjeno lice ka njemu. 'Šta?', reče.

'Nešto o brojevima. Vidi, ako sabereš sedam i jedan, ili tri i pet, ili oduzmeš dva od deset, dobijaš broj. Dok si ovde, nemoj ga izgovarati, i možda svi imamo šansu da izađemo živi. Ili, barem, samo mrtvi.'

'Ko je on?', upita Dvocvet. U rukama je držao kavez, izvučen iz najvećih dubina Prtljaga.

Izgledalo je da je prepun namrgođenih ružičastih guštera.

'Ja sam Hrun', reče Hrun ponosno. A onda pogleda u Rinsvinda. 'Šta?', reče.

'Samo nemoj da ga izgovoriš, važi?', reče Rinsvind.

On pogleda mač u Hrunovoj ruci. Bio je crn, one vrste crne koja je manje boja, a više groblje boja, i na njemu je bio bogato ornamentisan runski zapis duž sečiva. Još primetniji je bio bledi oktarinski sjaj koji ga je okruživao. Mora biti da je i mač primetio njega, jer iznenada progovori glasom poput grebanja kandže po staklu.

OSAM, Sam, am, govorahu odjeci. Začu se najslabašniji od svih šumova mrvljenja duboko pod zemljom.

A odjeci, mada su postajali mekši, odbiše da zamru. Odbijali su se od zida do zida, zaplićući se i preplićući, a ljubičasta svetlost je treperila zajedno sa zvukom.

'Uradio si to!', vikao je Rinsvind. 'Rekao sam ti da ne smeš izgovoriti "osam"!'

47

Terry Pratchet

On se ukoči, prestravljen. Ali, reč je već bila napolju i pridružila se svojim koleginicama u opštem žamoru.

Rinsvind se okrenu da beži, ali izgledalo je da je vazduh odjednom postao gušći od kaše.

Naboj magije, najveći koji je ikada video, narastao je, kada se bolnim usporenim pokretima pomerio, njegovi udovi su ostavljali tragove zlatastih varnica koje su pratile njihov oblik u vazduhu.

Iza njega, začu se tutnjava, dok se velika osmougaona ploča podizala u vazduhu, viseći u jednom trenutku na jednoj ivici da bi se potom razbila o pod.

Nešto tanko i crno išuljalo se iz rupe i obmotalo oko njegovog članka. On vrisnu, tresnuvši o kamene ploče koje su vibrirale. Pipak poče da ga vuče preko poda.

Onda se Dvocvet nađe ispred njega, pružajući mu ruke. On ga očajnički zgrabi, i padoše poleđuške, gledajući jedan drugog pravo u lice. Čak i tako, Rinsvind je i dalje klizio. 'Šta te to drži?', prostenja.

'N-ništa!', reče Dvocvet. 'Šta se zbiva?'

'Nešto me uvlači u ovu rupu, zar ne vidiš?'

'O, Rinsvinde, žao mi je...'

'Tebi je žao...'

Začu se zvuk poput sviranja na testeri i pritisak na Rinsvindovim nogama naglo prestade.

Okrenuvši se, vide da Hrun čuči pored jame, dok se oblik njegovog mača više nije mogao razaznati usled hitrog mlaćenja po pipcima koji su se pružali ka njemu.

Dvocvet pomože čarobnjaku da se uspravi na noge i oni čučnuše iza oltarskog kamena, posmatrajući pobesnelu priliku koja se borila sa nadirućim kracima.

'Ne vredi', reče Rinsvind. 'Pošiljalac može da materijalizuje pipke. Šta to radiš?'

Dvocvet je grozničavo kačio kavez ukroćenih guštera na kutiju za slike, koju je postavio na tronožac.

'E, ovo moram da slikam', mrmljao je. 'Čudesno je. Čuješ li me, đavolak?'

Slikar đavolak otvori svoja vratanca, baci pogled na prizor koji se pružao oko jame i nestade u kutiji. Rinsvind poskoči kada mu nešto dodirnu nogu i nagazi petom nailazeći pipak.

'Hajde', reče. 'Vreme je za kidanje.' On zgrabi Dvocvetovu ruku, ali turista se odupre.

'Da pobegnemo ostavivši Hruna sa ovim čudom?', reče.

Rinsvind ga belo pogleda. 'Zašto ne?', reče. 'To mu je posao.'

'Ali, ubiće ga!'

'Moglo bi da bude i gore', reče Rinsvind.

'Kako?'

'Mogli bi to da budemo mi', ukaza mu Rinsvind logično. 'Hajde!'

Dvocvet pokaza prstom, 'Hej!', reče. 'Uhvatilo je Prtljag!'

Pre nego što je Rinsvind mogao da ga odvrati, Dvocvet optrča oko ivice jame do kutije, koja je bila vučena po podu, dok je njen poklopac uzaludno škljocao na pipak koji ju je držao. Čovečuljak poče besno da gazi po pipku.

Drugi se izvuče iz meteža oko Hruna i uhvati ga oko struka. Sam Hrun je već bio nerazgovetan oblik usred stežućih namotaja. Dok je Rinsvind prestravljeno posmatrao, junakov mač bi otrgnut i hitnut ka zidu.

'Tvoja čîn!', vikao je Dvocvet.

Rinsvind se ne pomeri. Gledao je u Stvar koja je narastala iz jame. Imala je ogromno oko i ono je piljilo pravo u njega. Zacvile kada ga pipak stegnu, obmotavši mu se oko struka.

Reči čîni same se, nepozvane, popeše kroz njegovo grlo. Kao u snu, on otvori usta, oblikujući ih oko prvog varvarskog sloga.

Sledeći pipak pruži se ka njemu poput biča i obmota mu se oko vrata, daveći ga.

Teturajući se i krkljajući, Rinsvind je bio vučen preko poda.

Mlatarajuća ruka uhvati Dvocvetovu kutiju za slike, dok je proletala na svom tronošcu.

Zgrabio ga je instinktivno, onako kako bi njegovi preci možda zgrabili kamen kada bi se našli suočeni sa izgladnelim tigrom. Kada bi samo imao dovoljno mesta da ga zavitla u Oko...

48

Teri Pračet

...Oko je ispunjavalo čitav svemir pred njim. Rinsvind oseti volju kako ističe iz njega, kao voda iz sita.

Ispred njega, omamljeni gušteri su se gurali u svom kavezu na kutiji za slike. Protivno razumu, kao što čovek pred pogubljenjem primećuje svaku ogrebotinu i mrlju na dželatovom panju, Rinsvind opazi da oni imaju prevelike repove koji su bili plavkasto-beli i shvati da upozoravajuće pulsiraju.

Dok ga je Oko privlačilo, od straha obamrli Rinsvind u očaju podiže kutiju, i u istom trenutku, začu slikovnog đavolka kako govori, 'Otprilike su spremni sada, ne mogu ih više zadržavati. 'Aj'mo, svi osmeh.'

I beše... ...blesak svetlosti, tako bele i tako blistave... ...da uopšte ne izgledaše kao svetlost.

Bel-Šamharot vrisnu, glasom koji započe dalekim ultrazvukom, a završi negde u Rinsvindovoj utrobi. Pipci se u trenutku ukrutiše poput prutova, razbacujući svoje raznovrsne terete po prostoriji, a onda se skupiše zaštitnički ispred povređenog Oka. Čitava masa utonu u jamu, a trenutak kasnije nekoliko tuceta pipaka ščepaše veliku kamenu ploču, i s treskom je vratiše na mesto, ostavljajući izvestan broj pričepljenih udova.

Hrun pade, kotrljajući se, odbi se od zida i pridiže. On pronađe svoj mač i poče metodično da lupka o začaranu ruku. Rinsvind je ležao na podu, upinjući se da ne poludi. Šupalj, drvenast zvuk nagna ga da okrene glavu.

Prtljag se prizemljio na svoj ovalni poklopac. Trenutno se ljutito ljuljao i koprcao nožicama u vazduhu.

Rinsvind se brižno osvrnu, tražeći Dvocveta. Čovečuljak se nalazio u zgužvanoj gomili pored zida, ali barem je stenjao.

Rinsvind se vukao po podu, i slomljen bolom šaptao, 'Šta ovo, dođavola, bi?'

'Zašto su bili tako blještavi?', mumlao je Dvocvet. 'Bogovi, moja glava...'

'Suviše blještavi?', upita Rinsvind. Pogleda preko poda ka kavezu na kutiji za slike.

Gušteri koji su se nalazili unutar njega, sada primetno tanji, posmatrali su ga zainteresovano.

'Salamanderi', požali se Dvocvet. 'Slika će biti preeksponirana, znam...'

'To su salamanderi?', upita Rinsvind sumnjičavo.

'Naravno. Standardni dodatak.'

Rinsvind otetura do kutije i podiže je. Viđao je salamandere i pre, naravno, ali to behu mali primerci. Oni su, takođe, plutali u tegli formalina, u Muzeju bioloških retkosti, u podrumima Nevidljivog Univerziteta, pošto su živi salamanderi oko Kružnog mora bili istrebljeni.

Pokuša da prizove u sećanje ono malo što je o njima znao. Bila su to magijska stvorenja.

Takođe, nisu imali usta, pošto su se potpuno oslanjali na hranljivi kvalitet oktarinskih đalasa na Disksvetovom suncu, koji su apsorbovali preko kože. Naravno, oni su apsorbovali i ostatak sunčeve energije, i skladištili je u vrećicama, dok se na uobičajen način ne bi izlučila. Pustinja nastanjena Disksvetovim salamanderima noću bi ličila na pravi svetionik.

Rinsvind ih spusti na zemlju i smrknuto klimnu glavom. Od sve oktarinske svetlosti ovog magičnog mesta stvorenja su se prežderala, a potom je priroda uzela stvari u svoje ruke.

Slikovna kutija se polagano iskradala na svom tronošcu. Rinsvind pokuša da je šutne i promaši. Počinjao je da prezire kruškovo drvo mudrosti.

Nešto sitno žacnu mu obraz. Nervozno ga obrisa rukom.

Iznenadni zvuk drobljenja učini da se osvrne oko sebe, a glas, nalik zvuku kuhinjskog noža koji prolazi kroz svilu, reče, 'Ovo je veoma nedostojanstveno.'

'Umukni', reče Hrun. On je koristio Kringa da bi odigao ivicu oltara. Pogleda u Rinsvinda i osmehnu se. Rinsvind se nadao da je njegova iskežena grimasa predstavljala osmeh.

'Moćna magija', komentarisao je varvarin, oslanjajući se snažno rukom veličine šunke na sečivo koje se bunilo. 'Sad delimo blago, a?'

49

Terry Pratchet

Rinsvind zagunđa kada mu nešto malo i tvrdo zakači uvo. Usledi nalet vetra, skoro neosetan.

'Otkud znaš da ovde ima blaga?', reče.

Hrun odiže kamen i uspe da podmetne prste. 'Jabuke divljakuše nalaziš ispod njihovog drveta', reče. 'Blago nalaziš pod oltarima. Logično.'

Zaškrguta zubima. Kamen se zaljulja i tresnu na pod.

Ovoga puta nešto udari snažno o Rinsvindovu glavu. On posegnu rukom kroz vazduh i pogleda predmet koji je uhvatio. Bio je to komadić stene sa pet plus tri stranice. Pogleda prema tavanici. Da li je trebalo da bude tako ulegnuta? Hrun je pevušio dok je izvlačio pohabanu kožu iz oskrnavljenog oltara.

Vazduh zapucketa, osvetli se i zabruja. Čudnovati vetrovi uhvatiše čarobnjakovu odoru, vitlajući njome u vrtlozima plavih i zelenih varnica. Oko Rinsvindove glave, pomahnitali, poluuobličeni duhovi su zavijali i govorili čudnim jezikom, dok ih je neka sila usisavala.

Pokuša da podigne ruku. Istog trenutka, usled magičnog vetra, okruži je svetlucava korona oktarina. Vihor je tutnjao kroz sobu ne pomerivši ni trun prašine, ipak, izvrnuo je Rinsvindove očne kapke naopako. Zavijao je po hodnicima, njegov zastrašujući huk divlje se odbijao od kamena do kamena.

Dvocvet se teturao dok ga je astralni vihor primoravao da se presamiti. 'Šta je ovo, kog đavola?', vikao je.

Rinsvind se napola okrenu. Istovremeno, zavijajući vetar ga uhvati, zamalo ga preturivši.

Vrtlozi poltergista, koji su se kovitlali u nadirućem vazduhu, zgrabiše ga za noge.

Hrunova ruka se protegnu i ščepa ga. Trenutak kasnije, on i Dvocvet behu povučeni u zaklon opustošenog oltara i ležali su dahćući na podu. Pored njih, pričljivi mač Kring je iskrio.

Njegovo magično polje bilo je stostruko pojačano olujom.

'Drž' se!', vrisnu Rinsvind.

'Vetar!', vikao je Dvocvet. 'Odakle dolazi? Kuda duva?' On ugleda Rinsvindov izraz potpune prestravljenosti, što učini da udvostruči snagu kojom se držao za kamen.

'Gotovi smo', mrmljao je Rinsvind, dok mu se krov pucketajući pomerao iznad glave.

'Odakle dolaze senke? Tamo duva vetar!'

Ono što se u stvari događalo, kao što je čarobnjak znao, bilo je da je povređeni duh BelŠamharota tonuo kroz dublje nivoe koji su pripadali podzemnim bogovima, i njegov nagomilani duh je bio isisavan iz samog kamenja u predeo koji je, prema Disksvetovim najpouzdanijim sveštenicima, bio i pod zemljom i Negde Drugde. Usled toga, njegov hram je bio prepušten pustošenju Vremena, kome je tokom hiljada sramežljivih godina bilo neprijatno da priđe blizu.

Sada, iznenada puštena, nagomilana težina svih tih nakupljenih sekundi teško se sručila na oslabljeno kamenje.

Hrun baci pogled na pukotine koje su se širile i udahnu. Potom stavi dva prsta u usta i zviznu.

Začudo, pravi zvuk zaječa glasno iznad pseudozvuka širećeg astralnog vrtloga koji se formirao u središtu velike osmougaone ploče. Pratio ga je potmuli odjek koji je zvučao, učini mu se, kao odbijanje čudnih kostiju. Potom naiđe buka bez ikakve primese neobičnosti. Bio je to potmuli topot kopita.

Hrunov ratnički konj progalopira kroz napuklu kapiju i prope se pored svog gospodara, dok mu se griva vijorila na vetru. Varvarin skoči na noge i zavitla svoje vreće sa blagom u torbu koja je visila sa sedla, a onda se baci na leđa životinje. Posegnu i zgrabi Dvocveta za nabore kože na vratu, povlačeći ga preko ruba sedla. Kada se konj okrete oko sebe, Rinsvind izvede očajnički skok i smesti se iza Hruna, koji se ne usprotivi.

Konj je sigurno grabio kroz tunele, preskačući iznenadne odrone kamenja, i okretno zaobilazeći velike gromade koje su padale sa urušavajuće tavanice. Rinsvind, čvrsto i odlučno pripijen uz Hruna, pogleda unazad.

Nije bilo nikakvo čudo što se konj tako brzo kretao. Odmah iza, hitajući kroz pucketavu ljubičastu svetlost, bili su veliki preteći kovčeg i slikovna kutija koja je rizično balansirala na 50

Teri Pračet

svoje tri noge. Sposobnost kruškovog drveta mudrosti da prati svog gospodara bila je tolika, da su pogrebni predmeti preminulih vladara obično bili pravljeni od njega...

Dokopaše se spoljnog vazduha trenutak pre nego što je osmougaona kapija konačno popustila, razbivši se u paramparčad.

Sunce je izlazilo. Iza njih se izdizao stub prašine od hrama koji se urušavao sam od sebe, ali nisu se osvrtali. Bila je to šteta, jer je Dvocvet mogao da napravi slike, neobične čak i po Disksvetovim standardima.

Bilo je nekog komešanja u zadimljenim ruševinama. Izgledalo je da u njima narasta zeleni tepih. A onda se jedan hrast vinu, razlistavajući se kao zelena raketa, i nađe se usred popriličnog šibljaka, čak i pre nego što su vrhovi njegovih vremešnih grana prestali da podrhtavaju. Bukva niče kao pečurka, sazri, istruli i pade među svoje izrastajuće potomke u vidu oblaka iverja. Hram je već uveliko bio napola zakopana gomila mahovinastog kamenja.

Ali, Vreme, koje ga je prvo dohvatilo za vrat, sada se spremalo da zada završni udarac.

Proključali međuprostor između raspadajuće magije i narastajuće entropije tutnjao je niz brdo i prestigao galopirajuće konje, čiji jahači, i sami bića Vremena, ne osetiše ništa od toga. Ali on ošinu začaranu šumu bičem vekova.

'Impresivno, zar ne?', primeti glas pored Rinsvindovog kolena dok je konj lagano galopirao kroz izmaglicu raspadajućeg drveća i opalog lišća.

Glas je imao čudan metalni prizvuk. Rinsvind pogleda prema maču Kringu. Imao je par rubina postavljenih na jabuci balčaka. Čarobnjaka obuze osećaj da ga oni posmatraju.

Iz pustopoljine ivično od šume posmatrali su bitku između drveća i Vremena koja je mogla imati samo jedan ishod. To im je došlo kao neka vrsta kabarea, uz glavni posao na Ovom odmorištu, a to je bilo konzumiranje ogromnih količina medveda koji su neoprezno izašli na Hrunov strelomet.

Rinsvind posmatraše Hruna preko svoje parčekanje masnog mesa. Hrun, koji se bavio poslom junaka, shvatao je, bio je sasvim drugačiji od onog Hruna koji je ispijao vino i bančio kada bi povremeno došao u Ank-Morpork. Bio je oprezan poput mačke, okretan poput pantera, i u potpunosti u svom elementu.

A ja preživeh Bel-Šamharota, Rinsvind se podseti. Fantastično.

Dvocvet je pomagao junaku da razvrsta blago ukradeno iz hrama. To je uglavnom bilo srebro sa purpurnim kamenjem neprijatnog izgleda. U gomili su bili najviše zastupljeni prikazi pauka, oktopoda i oktarizera iz srednjezemnih pustara.

Rinsvind pokuša da zapuši uši pred škripavim glasom pored sebe. Neuspešno. '...a onda pripadoh Paši od Re'durata, i odigrah značajnu ulogu u bici kod Velikog Nefa, gde i zadobih onaj mali zasek koji ste možda primetili na početku treće trećine mog sečiva', pričaše Kring iz svog privremenog staništa u busenu trave. 'Neki nevernik je nosio ocitronsku ogrlicu, prilično nefer, a, naravno, ja sam tih dana bio mnogo oštriji, i moj gospodar je imao običaj da me koristi za sečenje svilenih maramica koje bi bacio u vazduh i, da vam ne dosađujem, možda?'

'A? O, ne, ne uopšte. Sve je to vrlo zanimljivo', reče Rinsvind, i dalje posmatrajući Hruna. Koliko bi se moglo imati poverenja u njega? Bili su, u divljini, a tu ima i trolova...

'Vidim da ste čovek prefinjenih manira', nastavi Kring. 'Tako retko mi se ukazuje prilika da upoznam stvarno zanimljive ljude, bar na duže vreme. Ono što bih ja zaista voleo, jeste jedan lep kamin iznad koga bih visio, u tišini i miru. Jednom sam proveo nekoliko stotina godina na dnu jednog jezera.'

'To mora da je bilo zabavno', reče Rinsvind odsutno.

'Ne baš', reče Kring.

'Pa, verovatno da nije.'

'Ono što bih stvarno želeo da budem, jeste ralo. Ja ne znam šta je to, ali mi zvuči kao egzistencija sa nekom svrhom.'

Dvocvet dotrča do čarobnjaka.

'Imam strašnu ideju', promrmlja.

51

Terry Pratchet

'Je li', reče Rinsvind, zabrinuto. 'Zašto nas Hrun ne bi otpratio do Kvirma?'

Dvocvet je izgledao zapanjeno. 'Kako si znao?', reče.

'Jednostavno sam i pretpostavio da ćeš to smisliti', reče Rinsvind.

Hrun prestade da trpa srebro u svoje torbe i isceri se ohrabrujuće. Potom, njegove oči odlutaše ka Prtljagu.

'Ako je on sa nama, ko će nas napasti?', reče Dvocvet.

Rinsvind počeša bradu. 'Hrun?', predloži.

'Ali mi smo mu u Hramu spasli život!'

'Pa, ako pod napasti misliš ubiti', reče Rinsvind, 'ne mislim da bi to uradio. Nije on taj tip.

On će nas samo opljačkati, vezati, i ostaviti vukovima, pretpostavljam.'

'O, ma hajde.'

'Vidi, ovo je pravi život', preseče Rinsvind. 'Mislim, eto, nosiš kutiju punu zlata, i ne pomišljaš da bi bilo ko pri zdravoj pameti iskoristio priliku da ti ga otme?' Ja bih, dodade u sebi, da nisam video šta Prtljag radi radoznalim prstima.

A onda mu se odgovor sam javi. Pogled mu pređe sa Hruna na slikovnu kutiju. Slikovni đavolak je prao svoj veš u maloj kadici, dok su salamanderi dremali u kavezima.

'Imam ideju', reče. 'Dakle, šta je to što junaci zaista žele?'

'Zlato?', reče Dvocvet.

'Ne. Mislim šta zaista žele?'

Dvocvet se namršti. 'Ne shvatam baš sasvim', reče.

Rinsvind podiže slikovnu kutiju.

'Hrune', reče. 'Molim te, dođi ovamo.' * * * Dani su mirno prolazili. Istina, u jednoj prilici je mala banda mostovnih trolova pokušala da im postavi zasedu, a grupa razbojnika ih je jedne noći skoro uhvatila na spavanju (ali, nepromišljeno su pokušali da istraže Prtljag pre nego što su poklali spavače). Hrun je tražio, i dobio, dvostruki honorar u obe prilike.

'Ako nam se išta desi', reče Rinsvind, 'onda više neće biti nikoga da rukuje magičnom kutijom. Nema više Hrunovih slika, kapiraš?'

Hrun klimnu glavom, očiju uprtih u poslednju sliku. Ona je prikazivala Hruna kako zadaje udarac, u junačkoj pozi, sa jednom nogom na gomili pobijenih trolova.

'Ja i ti i mali prijatelj Dva Cveta, mi se lepo slažemo, a', reče. 'Isto sutra, je l' možemo da uhvatimo bolji ugao, a?'

Pažljivo obmota sliku trolovskom kožom, i odloži je u svoju torbu na sedlu, zajedno sa ostalima.

'Izgleda da pali', reče Dvocvet sa divljenjem, dok je Hrun jahao pred njima, ispitujući put.

'Naravno', reče Rinsvind. 'Ono što junaci najviše vole, jesu oni sami.'

'Postaješ prilično dobar u rukovanju slikovnom kutijom, znaš?'

'Aha.' 'Zato bi možda voleo da uzmeš ovo.' Dvocvet izvuče neku sliku. 'Šta je to?', zapita Rinsvind.

'Ma, samo slika koju si napravio u hramu.'

Rinsvind užasnuto pogleda. A na njoj, oivičen sa nekoliko tračaka pipaka, nalazio se veliki, čvornovat, žuljevit, od napitaka požuteo, neizoštren palac.

'To je moja životna priča', reče klonulo. * * * 'Pobedila si', reče Sudbina, gurajući gomilu duša preko table za igranje. Okupljeni bogovi se opustiše.

'Biće još igara', dodade.

Dama se nasmeja očima koje behu kao rupe u svemiru.

52

Teri Pračet

* * * A onda ne beše više ničega sem opustošene šume, i oblaka prašine na horizontu koji se povijao na povetarcu. I, mračne i zapuštene siluete koja je sedela na ukopanom kamenu obraslom mahovinom. Imala je izgled nekoga prema kome se nepravedno loše postupa, koga se plaše i pribojavaju, pa ipak, onoga ko je jedini prijatelj siromašnima i najbolji doktor smrtno ranjenima.

Smrt, mada, naravno, u potpunosti bez očiju, posmatraše Rinsvinda koji je nestajao sa izrazom koji bi predstavljao namrštenost, kad bi njeno lice posedovalo ikakvu pokretljivost.

Smrt, iako izuzetno uposlena sve vreme, odluči da od sada ima hobi. Bilo je nečega u čarobnjaku što ju je iritiralo preko svake mere. Za početak, nije vodio računa o sastancima.

SREDIĆU TE JA VEĆ, PRIKANE, reče Smrt, glasom nalik na zatvaranje olovnih poklopaca na mrtvačkim sanducima, ČIK DA NE BUDE TAKO.

53

Terry Pratchet

Privlačnost Virma

Z

vala se Virmberg i izdizala se skoro kilometar iznad zelene doline, planina, velika, siva i okrenuta naopačke.

U osnovi je bila tek nekih dvadesetak metara široka. Odatle se uzdizala kroz prsten oblaka, elegantno se izvijajući poput naopako okrenute trube, dok je nije presekao plato širok čitavih pola kilometra. Gore se nalazila majušna šuma čije se zelenilo prelivalo preko ivice. Bilo je i građevina. Nalazila se tu i mala reka, koja se stropoštavala preko ivice u vodopad, tako išiban vetrovima da je na zemlju stizao u vidu kiše.

Bilo je takođe nekoliko ulaza u pećine, par metara ispod platoa. Oni su imali prirodan, neobrađen izgled, tako da je ovog svežeg jesenjeg jutra Virmberg visio iznad oblaka nalik ogromnom golubarniku.

Ovo bi značilo da 'golubovi' imaju raspon krila nešto veći od četrdeset metara. * * * 'Znao sam', reče Rinsvind. 'Nalazimo se u jakom magijskom polju.'

Dvocvet i Hrun se osvrnuše po maloj kotlini u kojoj su napravili podnevnu stanku. A onda se međusobno zgledaše.

Konji su tiho pasli bujnu travu pored rečice. Žuti leptiri su lepršali među žbunjem.

Osećao se miris tamjana i čulo zujanje pčela. Divlje svinje na ražnju su lagano cvrčale.

Hrun slegnu ramenima i vrati se nauljivanju bicepsa. Blistali su.

'Meni izgleda normalno', reče.

'Pokušaj da baciš novčić', reče Rinsvind. 'Šta?'

'Hajde. Baci novčić.'

'Važi', reče Hrun. 'Ako ti to čini zadovoljstvo.' Zavuče ruku u svoju vrećicu i izvuče pregršt sitnine opljačkane iz tuceta kraljevina. Uz nešto pažnje, izabra olovni novčić Žloti, i stavi ga na purpurni nokat palca.

'Biraj', reče. 'Glava ili...', osmotri poleđinu sa izrazom napete koncentracije, 'neka vrsta ribe sa nogama.'

'Kad bude u vazduhu', reče Rinsvind. Hrun se isceri i otkači palac.

Novčić se podiže, vrteći se.

'Ivica', reče Rinsvind, ne pogledavši ga. * * * Magija nikad ne umire. Ona samo bledi.

Nigde na širokim plavim prostranstvima Disksveta to nije bilo očiglednije nego u krajevima koji su bili poprište velikih bitaka Magijskih ratova, koji su se odigrali ubrzo posle Stvaranja. U tim danima je magija u svom sirovom stanju bila široko dostupna, i žestoko korišćena od strane Prvih Ljudi u njihovom ratu protiv bogova.

Pravi razlozi Magijskih Ratova bili su izgubljeni u maglama Vremena, ali filozofi Diska su se slagali da su Prvi Ljudi nedugo posle svog nastanka, iz razumljivih razloga izgubili živce. I velike, i vatrene behu bitke koje su usledile, sunce je kružilo nebom, mora ključala, neobične oluje pustošile zemlju, mali beli golubovi su se misteriozno pojavljivali u odeći ljudi, a i sama 54

Teri Pračet

stabilnost Diska (pošto ga kroz svemir nose četiri divovska slona) beše ugrožena. Sve to je rezultiralo odlučnom akcijom Starih Uzvišenih, kojima su čak i Bogovi podređeni. Bogovi behu prognani na visoka mesta, ljudi su ponovo stvoreni, i to znatno manji, a veća količina stare divlje magije je bila isisana iz zemlje.

To nije rešilo problem onih mesta na Disku, koja su, za vreme ratova, pretrpela direktan pogodak čîni. Magija je izbledela, polako, kroz milenijume, oslobađajući, dok se raspadala, nebrojene sub-astralne čestice koje su ozbiljno poremetile stvarnost oko sebe... * * * Rinsvind, Dvocvet i Hrun su piljili u novčić.

'Vala, jes' ivica', reče Hrun. 'Elem, ti si čarobnjak. Pa šta?'

'Ja ne radim... tu vrstu čîni.'

'Misliš, ne umeš.'

Rinsvind pređe preko ovoga, jer je bilo istinito. 'Pokušaj ponovo', predloži.

Hrun izvuče punu šaku novčića.

Prva dva se prizemljiše na uobičajen način. Takođe i četvrti. Treći pade na ivicu i ostade u ravnoteži. Peti se pretvori u malu žutu gusenicu i otpuza dalje. Šesti, kada dođe u zenit, nestade uz odsečni 'spang!' Trenutak kasnije, začu se zvuk nalik malom udaru groma.

'Ej, to je bio srebrnjak!', uzviknu Hrun, skočivši na noge i blenući uvis. 'Vraćaj ga!'

'Ne znam gde je nestao', reče Rinsvind rezignirano. 'Verovatno još uvek ubrzava. Oni, sa kojima sam jutros probao, u svakom slučaju, nisu pali.'

Hrun je i dalje piljio u nebo. 'Šta?', reče Dvocvet.

Rinsvind uzdahnu. Toga se i plašio.

'Zalutali smo u zonu sa velikom magijskom koncentracijom', reče. 'Ne pitaj me kako.

Nekada davno, ovde mora da je generisano zaista snažno magijsko polje, i mi osećamo posledice.'

'Baš tako', reče grm koji je tuda prolazio.

Hrunova glava se povi nadole.

'Hoćeš da kažeš da je ovo jedno od onih mesta?', zapita. 'Hajdemo odavde!'

'Sigurno', složi se Rinsvind. 'Ako budemo pratili sopstvene tragove, možda uspemo.

Možemo da zastanemo otprilike na svakom kilometru i bacamo novčić.'

On hitro ustade i poče da trpa stvari u svoje torbe koje su visile sa sedla. 'Šta?', reče Dvocvet.

Rinsvind stade. 'Vidi', reče odsečno. 'Samo nemoj da se raspravljaš. Hajde.'

'Izgleda normalno', reče Dvocvet. 'Samo malo nenastanjeno, i to je sve...'

'Da', reče Rinsvind. 'Neobično, zar ne? Hajde!'

Začu se neka buka visoko iznad njih, kao da kožna traka udara po vlažnoj steni. Nešto providno i nejasno prođe iznad Rinsvindove glave, podižući oblak pepela oko vatre, i praseće pečenje se sa ražnja vinu u nebo.

Ono se izvi da bi izbeglo obližnji šumarak, ispravi se, prolete uokolo u uzanom krugu, i uputi se središno, ostavljajući trag vrelih kapi moče. * * * 'Šta sada rade?', upita starac.

Mlada žena pogleda u kristalnu kuglu.

'Hitaju u ivičnom pravcu', izvesti. 'Uzgred, sa njima je još uvek ta kutija sa nožicama.'

Starac se zadovoljno nasmeja, a njegov smeh zazvuča neprirodno u mračnoj i prašnjavoj grobnici. 'Kruškovo drvo mudrosti', reče. 'Izvanredno. Da, mislim da će biti naše. Molim te, postaraj se za to, dušo, pre nego što, možda, odu izvan tvoje moći?' 'Ćuti! Ili ću...'

55

Terry Pratchet

'Ili ćeš... šta, Lajsa?', reče starac (pri nejasnoj svetlosti bilo je nečeg neobičnog u načinu kako je bio zavaljen u svoju kamenu stolicu). 'Već si me jednom ubila, sećaš se?'

Ona frknu i ustade, prezrivo zabacujući kosu. Bila je crvena, poprskana zlatom.

Uspravljena, Lajsa Virmbider bila je potpuno veličanstven prizor. Bila je skoro naga, izuzimajući nekoliko ostataka najtanje pancirne košulje i jahaće čizme od zmajeve kože koje su se prelivale u svim duginim bojama. U jednu čizmu bio je zadenut jahački korbač, neobičan po tome što je bio dugačak kao koplje, a na vrhu je imao male čelične kuke.

'Moja moć će biti sasvim dovoljna', reče ona hladno.

Izgledalo je da nejasna prilika klima glavom, ili da se pomalo klati. 'Kao što me stalno uveravaš', reče. Ona frknu i izađe iz dvorane.

Njen otac se i ne potrudi da je pogleda dok je izlazila. Jedan od razloga za to, naravno, bio je to što, njegove oči u svakom slučaju nisu bile u najboljem stanju, pošto je već tri meseca bio mrtav. Drugi je bio što su mu, kao čarobnjaku, čak i mrtvom čarobnjaku petnaestog stepena, optički nervi bili priviknuti na opažanje nivoa i dimenzija izdvojenih daleko od uobičajene stvarnosti, i stoga pomalo neefikasni u posmatranju običnih ovozemaljskih stvari. (Tokom njegovog života, drugima se činilo da su njegove oči osmostruke i tajanstveno insektoidne.)

Pored toga, pošto je sada bio zaustavljen u uzanom prostoru između sveta života i mračnog, senovitog sveta smrti, on je mogao da sagleda celinu Uzročnosti. Zato, i pored blage nade da će njegova nesrećna ćerka ovoga puta poginuti, nije pokrenuo svoje znatne moći da malo bolje prouči trojicu putnika koji su očajnički galopirali iz njegovog kraljevstva. * * * Nekoliko stotina metara dalje, Lajsa je bila u čudnom raspoloženju dok je grabila niz izlizane stepenice koje su vodile u šuplje središte Virmberga, praćena polovinom tuceta Jahača. Da li bi ovo mogla da bude ta prilika? Možda je ovde ležao ključ koji će razbiti pat poziciju, ključ za tron Virmberga. On je pripadao njoj, naravno, ali tradicija je govorila da samo muškarac može vladati Virmbergom. To je srdilo Lajsu, a kada je ona bila ljuta, Snaga je tekla jače, i zmajevi su bili posebno veliki i ružni.

Kad bi imala muškarca, stvari bi bile drugačije. Nekoga ko je, po mogućstvu, velik i snažan, ali tankog mozga. Nekoga ko će raditi ono što mu se kaže.

Najveći od trojice koji su sada bežali iz zmajozemlja mogao je da bude upravo taj. Ako bi se ispostavilo da nije, pa, zmajevi su uvek bili gladni, a trebalo ih je redovno hraniti. Ona je mogla da se postara da postanu i ružni.

Ružniji nego obično, u svakom slučaju.

Stepenište je prolazilo ispod kamenog luka i završavalo se uzanim ispustom, blizu krova velike pećine u kojoj su Virmovi spavali.

Sunčevi zraci iz bezbrojnih ulaza na zidovima presecali su prašnjavu tminu poput štapova od ćilibara u kojima beše zarobljeno milion zlatastih insekata. Ispod, oni nisu otkrivali ništa više od prozračne izmaglice. Iznad...

Obruči za hodanje su počinjali tako blizu Lajsine glave da je mogla da dohvatiti prvi. Oni su se u hiljadama prostirali duž prevrnute tavanice pećine. Mnoštvu zidara trebalo je mnoštvo godina da ukucaju klinove za sve to, viseći sa onih već ugrađenih, dok bi napredovali dalje. Pa ipak, to sve nije bilo ništa, u poređenju sa osamdeset osam glavnih obruča koji su bili grupisani blizu vrha kupole. Još pedeset ih je bilo izgubljeno u starim danima, dok su ih na određena mesta ubacivali timovi oznojenih robova (a robova je bilo u izobilju, u prvim danima Moći), i veliki obruči su se survavali u dubine, povlačeći nesrećne montere za sobom. Ali, osamdeset i osam ih je bilo postavljeno, ogromni kao duga, zarđali kao krv. Sa njih... * * * Zmajevi osećaju Lajsino prisustvo. Vazduh struji po pećini, dok se osamdeset osam pari krila širi u vidu složenog mozaika. Velike glave, sa zelenim, mnogostrukim očima, posmatraju je.

Zveri su još uvek uglavnom providne. Dok ljudi oko nje sa polica uzimaju svoje čizme sa kukama, Lajsa napreže um u procesu pune vizualizacije. Iznad nje u ustajalom vazduhu zmajevi 56

Teri Pračet

postaju potpuno vidljivi, sa bronzanom krljušti od koje se nejasno odbijaju sunčevi zraci. Njen um pulsira, ali sada, kada je Snaga potekla punim zamahom, ona može, uz treptaj koncentracije, da misli o drugim stvarima.

Sada i ona navlači čizme sa kukama i pravi gracioznu zvezdu da bi se kuke, uz tiho zveckanje, zakačile za par obruča za hodanje po tavanici.

Samo što je sada to pod. Svet se preokrenuo. Sada ona stoji na dnu duboke činije, ili kratera, popločane malim obručima preko kojih se jahači zmajeva već šetaju klatećim koracima.

U središtu činije, njihova grla čekaju u krdu. Daleko iznad su udaljene stene pećinskog podnožja, umrljane vekovima zmajskog baleganja.

Krećući se lakim klizećim pokretima, za nju sasvim prirodnim, Lajsa se upućuje svom zmaju, Laolitu, koji okreće svoju konjoliku glavu ka njoj. Njegove čeljusti su musave od svinjske masti.

Bilo je vrlo prijatno, kazuje joj u njenom umu.

'Mislim da sam rekla da ne sme biti letova na svoju ruku?', preseca ga.

Bio sam gladan, Lajsa.

'Zauzdaj svoju glad. Uskoro će biti konja za jelo.'

Uzde nam zapadaju među zube. Ima li ratnika? Mi volimo ratnike.

Lajsa sa ljulja niz merdevine i smešta se, obgrlivši nogama Laolitov kožasti vrat.

'Ratnik je moj. Ima par nekih drugih koji su vam na raspolaganju. Jedan izgleda kao da je neka vrsta čarobnjaka', dodaje ona bodrećim tonom.

Ma, znaš kako je sa čarobnjacima. Pola sata kasnije, već bi mogao još jednog, gunđa zmaj.

On širi krila i pušta se. * * * 'Nadolaze!', vikao je Rinsvind. Još niže se pripi uz vrat konja i zaječa. Dvocvet se trudio da ga prati, dok je istovremeno izvijao glavu, ne bi li bolje osmotrio leteće zveri.

'Ne shvataš!', vikao je turista, nadjačavajući užasnu buku lepeta krila. 'Ceo život želim da vidim zmajeve!'

'Iznutra?', povika Rinsvind. 'Umukni i jaši!' Ošinu konja uzdama i upilji se u šumu pred sobom, pokušavajući da je privuče bliže čistom snagom volje. Pod tim drvećem bili bi sigurni.

Pod tim drvećem ni jedan zmaj ne bi mogao da leti...

Začuo je pljesak krila pre nego što se senke sklopiše oko njega. Instinktivno se sklupča u sedlu i oseti užaren i udar bola kada nešto oštro ureza liniju preko njegovih ramena.

Iza njega, Hrun je urlao, ali to je zvučalo pre kao rika besa, nego kao vapaj bola. Varvarin beše odskočio u šipražje, izvukavši crni mač Kring. Zamahivao je njime dok se jedan od zmajeva pripremao za novi brišući let.

'Neće meni neka gušterčina tako!', drao se.

Rinsvind se nagnu i zgrabi Dvocvetove uzde.

'Hajde!', prosikta.

'Ali, zmajevi...', reče Dvocvet, ushićen.

'Do vraga s...', započe čarobnjak, i sledi se. Još jedan zmaj se odvojio iz kružećih tačkica iznad i ustremio se prema njima. Rinsvind pusti Dvocvetovog konja, žestoko opsova, obode svoga i odjaha prema drveću, sam. Ne osvrnu se na iznenadno komešanje iza sebe, a kada je senka prošla iznad njega, poče slabašno da bunca i pokuša da se ukopa u konjsku grivu.

A onda, umesto žarećeg, probadajućeg bola koji je očekivao, zadesi ga serija bockavih udaraca, kada preplašena životinja pobeže ispod krošnji drveća. Čarobnjak pokuša da se održi, ali jedna niska grana, čvršća od ostalih, izbaci ga iz sedla. Poslednja stvar koju je čuo pre nego što ga je zaslepljujuće plava svetlost nesvestice obujmila, bio je prodoran krik besa osujećenog reptila i prštanje kandži po vrhovima drveća. * 57

*

*

Terry Pratchet

Kada se probudio, primeti da ga zmaj posmatra, tačnije, piljio je otprilike u njegovom pravcu.

Rinsvind zacvile i pokuša leđnim lopaticama da prokopa put kroz mahovinu, a onda ga probode bol, i on zastenja.

Kroz magle agonije i straha on ponovo pogleda zmaja.

Stvorenje je visilo sa grane velikog mrtvog hrastovog drveta, stotinak metara daleko.

Njegova bronzano-zlatasta krila bila su čvrsto priljubljena uz telo, ali se dugačka konjolika glava na veoma izduženom vratu okretala tamo-amo. Pretraživao je šumu.

Takođe, bio je poluprovidan. Iako se sunce presijavalo na njegovim krljuštima, Rinsvind je jasno mogao da razabere obrise grana u pozadini.

Na jednoj od njih sedeo je čovek, zasenjen visećim reptilom. Činilo se daje nag izuzev para visokih čizama, tankog kožnog pojasa oko struka i šlema sa visokom perjanicom. Uzaludno je mahao kratkim mačem napred-nazad, gledajući naokolo preko vrhova drveća sa izgledom nekoga ko izvršava naporan i nedostojanstven zadatak.

Buba poče marljivo da gamiže uz Rinsvindovu nogu. Čarobnjak se pitao koliko štete bi mogao da nanese polučvrsti zmaj. Da li bi ga samo napola ubio? Odluči da ne ostane i ne sazna.

Krećući se na petama, vrhovima prstiju i ramenim mišićima, Rinsvind se iskra postrance, dok lišće ne zakloni hrast i njegove posetioce. Potom đipi na noge i šmugnu među drveće.

Bio je bez odredišta na umu, bez hrane i bez konja. Ali dok ima noge, može da trči.

Paprat i kupine su ga šibali, ali on ih uopšte nije osećao.

Kad je ostavio otprilike kilometar i po između sebe i zmaja, zaustavi se i sruči uz drvo, koje mu se obrati.

'Psst', reče.

Strahujući od onoga što bi mogao videti, Rinsvind pusti pogled da klizne nagore. On pokuša da se zaustavi na bezazlenim komadićima kore i lišća, ali korbač radoznalosti ga natera da ih ostavi i krene dalje. Konačno stade na crnom maču, zarivenom kroz granu tačno iznad Rinsvindove glave.

'Nemoj samo tako da stojiš', reče mač (glasom nalik zvuku prsta koji se povlači po obodu prazne vinske čaše). 'Izvuci me odavde.' 'Šta?', reče Rinsvind, dok su mu se grudi još uvek nadimale.

'Izvuci me odavde', ponovi Kring. 'Ili to, ili ću sledećih milion godina provesti u ugljeničnim slojevima. Da li sam ti pričao o onom vremenu kada sam bio bačen u jezero, tamo u...' 'Šta je sa ostalima?', prekide ga Rinsvind, još uvek očajnički stežući drvo.

'Ah, zmajevi su ih pokupili. I konje. I onu kutiju. A i mene, jedino što me je Hrun ispustio. Kakva srećna okolnost za tebe.'

'Pa... ', poče Rinsvind.

Kring ga je ignorisao.

'Pretpostavljam da ćeš pohitati da ih izbaviš', dodade.

'Da, pa...'

'E, onda me lepo izvuci, pa da krenemo.'

Rinsvind zaškilji prema maču. Pokušaj spasavanja je do tada bio na takvom kraju njegovog uma da, ako su neke napredne spekulacije o prirodi i obliku višedimenzionalne složenosti univerzuma bile tačne, onda se nalazio tačno na početku, ali, magični mač je svakako bio vredna stvarčica...

A biće i dug put do kuće, ma gde se ona nalazila...

Uspentra se uz drvo i uspuza duž grane. Kring je bio vrlo čvrsto zariven u drvo. Zgrabio je balčak i napregnuo se dok mu svetla ne sevnuše pred očima.

'Pokušaj ponovo', reče mač, ohrabrujući ga.

Rinsvind zastenja i stisnu zube.

'Moglo je biti gore', reče Kring. 'Mogao je ovo da bude nakovanj'.

'Jaargh', prostenja čarobnjak, brinući se za budućnost svog stomaka.

58

Teri Pračet

'Ja imam višedimenzionalno bitisanje', reče mač.

'Ungh?'

'Imao sam mnoga imena, znaš.'

'Zanimljivo', reče Rinsvind. Zanjiha se unazad kad oslobođeno sečivo iskliznu. Bilo je neobično lagano.

Ponovo prizemljen, on odluči da saopšti novosti.

'Ja zaista ne mislim da je spasavanje dobra ideja', reče. 'Mislim da bi bilo bolje da odemo do grada, znaš. Da organizujemo spasilačku ekipu.'

'Zmajevi su se uputili središno', reče Kring. 'Međutim, predlažem da počnemo sa onim tamo, na drvetu.' 'Žao mi je, ali...'

'Ne možeš ih ostaviti na milost i nemilost njihove sudbine!'

Rinsvind je izgledao iznenađen. 'Ne mogu?', reče.

'Ne. Ne možeš. Vidi, biću iskren. Radio sam i sa boljim materijalom nego što si ti, ali, ili to ili, da li si ikad proveo milion godina u ugljeničkim slojevima?'

'Vidi, ja...'

'I ako ne prestaneš da se raspravljaš, odseći ću ti glavu.'

Rinsvind opazi svoju ruku kako se neumoljivo podiže, dok se presijavajuće sečivo nije našlo na centimetar od njegovog vrata, podrhtavajući. Pokuša da nagovori prste da puste dršku.

Oni ne prihvatiše.

'Ne umem da budem junak!', viknu.

'Predlažem da te naučim.' * * * Bronz Psefa zagrme duboko u grlu.

K!sdra zmajojahač se nagnu napred i osmotri proplanak.

'Vidim ga', reče. Sa lakoćom se prebacivao sa grane na granu, i na kraju se mekano spustio na busenje trave isukavši mač.

Zagleda se pažljivo u čoveka koji je dolazio, ali očigledno nije bio rad da napusti svoj zaklon od drveća. On je bio naoružan, ali zaintrigiran zmajojahač primeti čudan način na koji je čovek držao mač ispred sebe, sasvim ispružene ruke, kao da mu je neprijatno da bude viđen u njegovom društvu.

K!sdra podiže svoj mač i široko se isceri dok se čarobnjak vukao prema njemu. A onda skoči.

Kasnije, mogao je da se seti samo dve stvari u vezi borbe. Prisećao se tajanstvenog načina na koji se čarobnjakov mač izvio, uhvativši njegovo sečivo i iznenadivši ga, izbio mu ga iz ruku. Druga stvar, a to je bilo ono, tvrdio je, što je i dovelo do njegove propasti, bila je da je čarobnjak jednom rukom pokrivao oči.

K!sdra odskoči unazad da bi izbegao još jedan nalet i svom dužinom pade na ledinu.

Režeći, Psefa raširi svoja ogromna krila i polete sa drveta.

Trenutak kasnije, čarobnjak je stajao povrh njega, vičući: 'Reci mu da ću, ako me oprlji, pustiti mač! Hoću, ozbiljno! Pustiću ga! Zato mu reci!' Vrh crnog mača lebdeo je iznad K!sdrinog vrata. Čudno je bilo to što se čarobnjak očigledno borio sa mačem, koji kao da je pevušio sam za sebe.

'Psefa!', K!sdra viknu.

Zmaj prkosno zaurla, ali se odvrati od poniranja koje bi Rinsvindu odstranilo glavu, i nezgrapno odleprša natrag na drvo.

'Govori!', vrisnu Rinsvind.

K!sdra zaškilji prema njemu niz sečivo mača. 'Šta bi želeo da kažem?', upita. 'Šta?'

'Rekoh, šta bi želeo da kažem?'

59

Terry Pratchet

'Gde su moji prijatelji? Varvarin i čovečuljak, na njih mislim!'

'Verujem da su odvedeni natrag u Virmberg.'

Rinsvind se očajnički opirao migoljenju mača, pokušavajući da odvrati svoju svest od Kringovog krvožednog pevušenja. 'Šta je Virmberg?', reče.

'Virmberg. Jedan jedini. To je Dom zmajeva.'

'Pretpostavljam da si ti čekao da me tamo odvedeš, a?'

K!sdra nehotice zacvile kada ga vrh mača bocnu u adamovu jabučicu, pustivši mu kapljicu krvi.

'Nećete da ljudi znaju da ovde držite zmajeve, a?', režao je Rinsvind. Zmajojahač se dovoljno zaboravi da klimne glavom, napravivši time sebi na vratu posekotinu od jednog centimetra.

Rinsvind se očajnički osvrnu oko sebe i shvati da će sa ovim morati da ide do kraja.

'Dakle', reče što je nevoljnije mogao. 'Najbolje bi bilo da me odvedeš u taj tvoj Virberg, je l' da?'

'Trebalo je da te odvedem mrtvog', promrmlja K!sdra turobno.

Rinsvind pogleda nadole ka njemu i polako se nasmeši. Bilo je to široko, manijačko i potpuno beživotno keženje. To je bio onakav osmeh, kakav obično prate rečne ptičice, koje skakuću, ulazeći i izlazeći, kljucajući mu trunje između zuba.

'Biće dovoljno i živog', reče Rinsvind. 'Ako bi ovde neko trebalo da bude mrtav, zapamti u čijoj ruci je mač.'

'Ako me ubiješ, ništa neće sprečiti. Psefu da ubije tebe!', viknu oboreni zmajojahač.

'E, pa, onda ću odsecati komadiće', složi se čarobnjak. On ponovo oproba efekat osmeha.

'Ma, dobro', reče K!sdra mrzovoljno. 'Je l' misliš da nemam mašte?'

On se izvuče ispod mača i mahnu zmaju, koji ponovo raširi krila i kliznu ka njima.

Rinsvind proguta knedlu.

'Hoćeš da kažeš da moramo da idemo na tome?', reče.

K!sdra ga prezrivo pogleda, dok je Kringov vrh još uvek bio uperen u njegov vrat.

'Kako bi iko drugačije stigao do Virmberga?'

'Nemam pojma', reče Rinsvind. 'Kako drugačije?'

'Mislim, nema drugog načina. Ili letenje, ili ništa.'

Rinsvind još jednom pogleda zmaja ispred sebe. Sasvim je jasno kroz njega mogao da vidi ugaženu travu na kojoj je ovaj ležao, ali, kada je oprezno dodirnuo krljušt koja je bila tek zlatasti odsjaj u vazduhu, učini mu se sasvim čvrstom. Ili bi zmajevi trebalo da postoje u celosti, ili da ne postoje uopšte, pomisli. Zmaj koji polovično postoji bio je gori od krajnosti.

'Nisam znao da se kroz zmajeve može gledati', reče.

K!sdra slegnu ramenima. 'Zar nisi?', reče.

Nezgrapno se baci i opkorači zmaja, dok se Rinsvind sve vreme čvrsto držao za njegov pojas. Kada se konačno neudobno smestio, Rinsvind opusti grčeviti stisak da bi dohvatio prikladni komadić uzda, i lagano gurnu K!sdru mačem.

'Da li si ikada ranije leteo?', upita zmajojahač, ne okrenuvši se.

'Ne baš tako, ne.'

'Da li bi želeo nešto za sisanje?'

Rinsvind se upilji u čovekov potiljak, a onda mu pogled pade na vrećicu crvenih i žutih bombona koje su mu bile ponuđene.

'Da li je neophodno?', upita.

'Takav je običaj', reče K!sdra. 'Posluži se.'

Zmaj ustade, zalete se teškim koracima preko livade i zaleprša u vazduh.

Rinsvind je povremeno imao noćne more da se njiše na nekom nedokučivom, ali strahovito visokom mestu, i da kroz plavičastu izmaglicu prošaranu oblacima vidi udaljene predele kako se vrte dole, pod njim (ovo bi ga obično probudilo oznojenih stopala, no, bio bi on još više zabrinut da je znao da noćna mora nije bila, kao što je mislio, samo obična Disksvetova 60

Teri Pračet

vrtoglavica. Bila je to pređašnja uspomena na događaj koji će mu se desiti u budućnosti, tako zastrašujuć, da je proizvodio vibracije straha celim tokom njegove životne linije).

Ovo nije bio taj događaj, ali je bio dobra vežba za njega.

Psefa se vinu u vazduh uz seriju kičmolomnih odskoka. Na vrhuncu njegovog poslednjeg skoka, raširiše se velika krila uz zvuk koji protrese drveće.

Zatim tlo nestade, iščezavajući u nizu ležernih zamaha. Psefa se brzo i elegantno uzdizao, dok se popodnevno sunce presijavala na njegovim krilima koja su i dalje bila tek zlatasta opna.

Rinsvind načini grešku, pogledavši nadole, i shvati da kroz zmaja gleda vrhove krošnji. Daleko ispod. Želudac mu se skupi od prizora.

Zatvaranje očiju nije mnogo pomoglo, jer tek je to dalo mašti pun polet. Napravi kompromis, zagledavši se u srednju udaljenost, tamo gde su promicale močvara i šuma i o čemu se moglo razmišljati gotovo uzgred.

Vetar ga je celog obuhvatao. K!sdra se napola okrenu i viknu mu u uvo.

'Osmotri Virmberg!'

Rinsvind polako okrenu glavu, vodeći računa da Kring i dalje ostane lako prislonjen na zmajeva leđa. Njegove izbečene oči ugledaše nemoguće izvrnutu planinu, izvijenu iz šumovite doline, nalik trubi u činiji mahovine. Čak i na ovoj udaljenosti, mogao je da razabere slabašan oktarinski odsjaj u vazduhu, što je ukazivalo na stabilnu magijsku auru od najmanje, zagrcnu se, nekoliko miliPrimara? Najmanje!

'O, ne', reče. Čak je i gledanje u zemlju bilo bolje od toga. Brzo odvrati oči i shvati da više nije mogao da vidi zemlju kroz zmaja. Dok su klizili uokolo u širokom krugu prema Virmbergu, on je definitivno dobijao čvršću formu, kao da se telo stvorenja ispunjavala zlatnom maglom. U trenutku kada se Virmberg divlje klatio na nebu pred njima, zmaj je bio stvaran poput stene.

Rinsvindu se učini da može da opazi slabašno strujanje u vazduhu, kao da je nešto iz planine teklo prema zveri. Dobi čudan osećaj da zmaj postaje još stvarniji.

Ispred njega, Virmberg se pretvarao od udaljene igračke u stenu od nekoliko milijardi tona, postavljenu između neba i zemlje. Mogao je da vidi mala polja, šumu i jezero na vrhu, a iz jezera, reka je isticala prelivajući se preko litice...

Načini grešku, prateći pogledom putanju penušave vode, i trgnu se u poslednjem trenutku.

Obasjani plato izokrenute planine im se približavao. Zmaj nije čak ni usporavao.

Dok je planina natkriljivala Rinsvinda kao najveća muholovka u svemiru, on ugleda otvor pećine. Psefa je grabio ka njemu, dok su mu se rameni mišići nadimali. Čarobnjak vrisnu kad mrak iskrsnu i obuhvati ga. U trenutku mu bljesnu prizor stene koja promiče pored, zamućen usled brzine. A onda se zmaj ponovo nađe na otvorenom prostoru.

Bio je unutar pećine, ali veće nego što je i jedna pećina imala pravo da bude. Zmaj, klizeći kroz ogromnu prazninu, bio je tek pozlaćena muva u sali za bankete.

Bilo je i drugih zmajeva, zlatnih, srebrnih, crnih, belih, koji su leteli kroz suncem izbrazdani vazduh nekim svojim poslom, ili se posadili na otvorima. Visoko u kupolastom krovu pećine, jedan broj njih je visio sa ogromnih obruča, krila obmotanih oko tela, nalik slepim miševima. Gore je bilo i ljudi. Rinsvind proguta knedlu kad ih ugleda, jer su hodali po širokom prostranstvu tavanice poput muva.

Onda razabra hiljade sitnih obruča rasutih po tavanici. Jedan broj izokrenutih ljudi zainteresovano je posmatrao Psefin let. Rinsvind ponovo proguta knedlu. Nije mu bilo ni na kraj pameti šta bi mogao da uradi sledeće.

'Dakle?', upita šapatom. 'Imaš li predlog?'

'Očigledno, napadaš', reče Kring prekorno.

'Zašto li to meni nije palo na pamet?', reče Rinsvind. 'Da nije možda zbog toga što svi imaju samostrele?'

'Ti si malodušan.'

'Malodušan! To je zato što ću ispustiti ovo malo duše!'

61

Terry Pratchet

'Ti si svoj najgori neprijatelj, Rinsvinde', reče mač.

Rinsvind pogleda gore prema iscerenim ljudima.

'Da li bi smeo da se kladiš?', reče rezignirano.

Pre nego što je Kring mogao da mu odgovori, Psefa napravi okret u vazduhu i spusti se na jedan od velikih obruča koji se opominjuće zadrma.

'Da li bi želeo odmah da umreš, ili ćeš se prvo predati?', upita K!sdra mirno.

Ljudi su prilazili obruču iz svih pravaca, hodajući klatećim pokretima, dok su se njihove kukaste čizme kačile za plafonske obruče.

Na polici koja je visila na maloj platformi napravljenoj pored velikog obruča bilo je još čizama. Pre nego što je Rinsvind mogao da ga zaustavi, zmajojahač skoči sa leđa životinje na platformu i tu stade da se kezi čarobnjakovom porazu.

Začu se mali, izražajan zvuk koji je poticao od brojnih samostrela koji su se zatezali.

Rinsvind pogleda nagore i ugleda brojna hladnokrvna, izokrenuta lica. Ukus i inventivnost zmajoljudi po pitanju odevanja nisu išli dalje od običnih kožnih kaiševa sa bronzanim ukrašenim nitnama. Noževi i korice mačeva su se nosili preokrenuto. Oni koji nisu imali šlemove, puštali su kosu da im slobodno pada, tako da se poput morske trave talasala na povetarcu koji je strujao blizu krova. Bilo je nekoliko žena među njima. Preokrenutost je činila neobične stvari njihovoj anatomiji. Rinsvind se upilji.

'Predaj se', reče K!sdra ponovo.

Rinsvind otvori usta da to i učini. Kring promrmlja upozorenje i užasni talasi bola prostrujaše niz njegovu ruku. 'Nikad', zaskviča. Bola nestade.

'Naravno da neće!', zagrme neka glasina iza njega. 'On je junak, je l' tako?'

Rinsvind se okrenu i ugleda par dlakavih nozdrva. One su pripadale razvijenom mladiću, koji je opušteno visio sa plafona na svojim čizmama.

'Kako ti je ime, junače?', reče čovek. 'Da bi mogli da znamo ko si bio.'

Ropac protrese Rinsvindovu ruku. 'J-ja sam Rinsvind od Anka', uspeo je da prostenje.

'A ja sam Lajo!rt Zmajolord', reče viseći čovek, izgovarajući reč sa grubim škljocajem u dnu grla, o čemu je Rinsvind mogao da misli jedino kao o integrisanoj interpunkciji. 'Došao si da me izazoveš na borbu na život i smrt.'

'Pa, ne, nisam ja...'

'Pogrešio si. K!sdra, dodaj našem junaku par kukastih čizama. Siguran sam da je nestrpljiv da počnemo.'

'Ne, vidi, ovde sam došao samo da nađem svoje prijatelje. Siguran sam da nema potrebe da...', započe Rinsvind, dok ga je zmajojahač čvrsto vodio po platformi, gurnuo ga u stolicu, i nastavio da mu vezuje čizme sa kukama.

'Požuri K!sdra. Ne smemo razdvajati našeg junaka od njegove sudbine', reče Lajo!rt.

'Vidite, pretpostavljam da je mojim prijateljima ovde sasvim dobro, pa, ako biste mogli da me samo, znate, spustite negde...'

'Vrlo brzo ćeš videti svoje prijatelje', reče zmajolord suvo. 'Ako si religiozan, hoću da kažem. Niko ko uđe u Virmberg, nikada ne izađe odatle. Izuzev metaforično, naravno. Pokaži mu kako da se zakači za kuke, K!sdra.'

'Gledaj u šta si me uvalio!', prosikta Rinsvind.

Kring zavibrira u njegovoj ruci. 'Seti se da sam ja magičan mač', zabruja.

'Kako bih to mogao zaboraviti?'

'Popni se merdevinama i uhvati se za obruč', reče zmajojahač, 'a onda podigni noge dok se kuke ne zakače.' On pomože čarobnjaku koji je protestvovao da se popne, sve dok ovaj nije visio naopako, odore previjene preko pantalona, i sa Kringom koji se klatio u jednoj ruci. U ovom položaju su zmajoljudi izgledali sasvim podnošljivo, ali sami zmajevi, koji su visili u svojim ležištima, pomaljali su se iza prizora, poput ogromnih karijatida. Njihove oči su zainteresovano sjajile.

'Pažnja, molim', reče Lajo!rt. Zmajojahač mu dodade dugačak predmet, zamotan u crvenu svilu.

62

Teri Pračet

'Borimo se do smrti', reče. 'Tvoje.'

'A pretpostavljam da dobijam slobodu ako pobedim?', reče Rinsvind, bez mnogo nade.

Lajo!rt pokaza na okupljene zmajojahače trzajem glave.

'Ne budi naivan', reče.

Rinsvind duboko udahnu. 'Pretpostavljam da bi trebalo da te upozorim', reče, glasom koji je neznatno podrhtavao, 'da je ovo magičan mač'.

Lajo!rt pusti da crveni omotač od svile padne dole u tminu, i zavitla sečivom crnim kao ugalj. Na njegovoj površini su se očitavale rune.

'Kakve li podudarnosti', reče, i napade.

Rinsvind se skameni od straha, ali njegova ruka se ispruži kada Kring jurnu napred.

Mačevi se sudariše u eksploziji oktarinske svetlosti.

Lajo!rt se povi unazad, suženih očiju. Kring prolete pored njegovog garda i, mada se zmajolordov mač izvio ublaživši silu, rezultat beše tanka crvena linija na telu njegovog gospodara.

Urliknuvši, on se baci na čarobnjaka, zvečeći čizmama koje su klizile sa obruča na obruč.

Mačevi se ponovo sudariše u još jednom mahnitom pražnjenju magije, a u isto vreme, Lajo!rt se obruši drugom rukom na Rinsvindovu glavu, toliko ga poremetivši, da mu se jedno stopalo izmaknu iz obruča i bespomoćno zanjiha. * * * Rinsvind je za sebe znao da je skoro sigurno najgori čarobnjak na Disksvetu, pošto je znao samo jednu čîn, pa ipak, on je još uvek bio čarobnjak i stoga, po neumoljivim zakonima magije, to je značilo da će po njegovom preminuću Smrt lično biti ta koja će ga pokupiti (umesto da pošalje nekog od svojih brojnih slugu, kao što je obično slučaj).

Tako se dogodilo da je, dok je iscereni Lajo!rt zamahnuo mačem u ležernom luku, vreme upalo u smolu.

Rinsvindovim očima svet je odjednom izgledao osvetljen iskričavom oktarinskom svetlošću i osenčen ljubičasto usled sudara fotona sa iznenadnom magijskom aurom. Unutar njega, zmajolord je bio sablasno obojena statua, čiji se mač kretao puževom brzinom.

Pored Lajo!rta beše je još jedna prikaza, vidljiva samo onima koji mogu da vide dodatne četiri dimenzije magije. Bila je visoka, i mračna, i mršava, i naspram iznenadne noći zamrznutih zvezda, ona zamahnu kosom poslovične oštrine...

Rinsvind se savi. Sečivo ledeno prošišta kroz vazduh pored njegove glave i zari se u stenu pećinskog krova, svom snagom. Smrt viknu kletvu svojim hladnim, zagrobnim glasom.

Prizora nestade. Ono što je na Disksvetu prolazilo kao realnost, povrati se uz nalet zvuka. Lajo!rt prostenja zbog iznenadnog ubrzanja kojim čarobnjak izbegnu njegov smrtonosni udarac. Sa očajanjem koje je dostupno jedino zaista prestavljenima, Rinsvind se izvi poput zmije i vinu kroz prostor između njih. Obema rukama stisnu zmajolordovu ruku koja je držala mač i uvrnu je.

Baš u tom momentu, Rinsvindov jedini preostali obruč, već preopterećen, iskliznu iz stene, uz mali, zloban, metalni zvuk.

On propade dole, divlje se zanjiha i završi viseći nad kostolomnom smrću, stežući zmajolordov mišić tako čvrsto, da čovek vrisnu.

Lajo!rt pogleda nagore prema svojim nogama. Trunčice stene već su se krunile sa krova oko eksera na obruču.

'Puštaj, prokletinjo!', kriknu. 'Ili ćemo obojica umreti!'

Rinsvind ne reče ništa. On se koncentrisao da održi svoj stisak i očuva um zatvoren pred nadirućim slikama svoje bliske sudbine na stenama, dole duboko.

'Upucajte ga!', zaurla Lajo!rt.

Krajičkom oka Rinsvind ugleda nekoliko samostrela kako se okreću ka njemu. Lajo!rt izabra taj trenutak da zamahne slobodnom rukom i čitava pesnica prstenja se zari u čarobnjakove prste.

On se otpusti.

63

Terry Pratchet

* * * Dvocvet zgrabi rešetke i izvuče se nagore.

'Vidiš li nešto?', reče Hrun iz predela njegovih stopala.

'Samo oblake.'

Hrun ga ponovo spusti dole i sede na ivicu jednog od drvenih kreveta koji su bili jedini nameštaj u ćeliji. 'Prokletstvo', reče.

'Ne očajavaj', reče Dvocvet.

'Ne očajavam.'

'Ja mislim da je sve ovo neka vrsta nesporazuma. Mislim da će nas uskoro pustiti.

Izgledaju mi vrlo civilizovano.'

Hrun ga pogleda ispod svojih žbunastih obrva. Zausti da nešto kaže, a onda kao da malo bolje razmisli o svemu. Umesto toga, uzdahnu.

'A kad se vratimo, moći ćemo da pričamo da smo videli zmajeve!', nastavljao je Dvocvet. 'Šta kažeš na to, a?'

'Zmajevi ne postoje', reče odlučno Hrun. Kodis od Himerije je ubio poslednjeg pre dvesta godina. Ne znam šta smo videli, ali to nisu zmajevi.'

'Ali, nosili su nas kroz vazduh! U onoj dvorani mora da ih je bilo na stotine...'

'Verujem da je to bila samo magija', reče Hrun, ostajući pri svom.

'Bogami, izgledali su kao zmajevi', reče Dvocvet, zračeći odlučnošću. 'Oduvek sam želeo da vidim zmajeve, još otkad sam bio dečak. Zmajeve koji lete po nebu, izdišući vatru...'

'Oni su se samo vukli po močvarama i slično, a sve što su izdisali bio je smrad', reče Hrun ispružen dole na ležaju. 'A, nisu ni bili mnogo veliki. Imali su običaj da skupljaju drvo za potpalu.'

'Ja sam čuo da su skupljali blago', reče Dvocvet.

'I drvo za potpalu. Hej', dodade Hrun, razvedrivši se, 'jesi video sve one sobe kroz koje su nas proveli? Prilično upečatljivo, pomislih. Puno dobre robe u njima, a i neke od onih tapiserija mora da vrede čitavo bogatstvo.' Počeša bradu razmišljajući, proizvodeći tom prilikom zvuk nalik bodljikavom prasetu koje se provlači kroz grmlje štipavice. 'Šta će sada da se desi?', upita Dvocvet.

Hrun pročačka prstom uvo, odsutno ga pregledavši nakon toga.

'Ah', reče. 'Očekujem da će se za koji minut vrata raskriliti, i da će me odvući u neku vrstu hramske arene gde ću se možda boriti protiv para džinovskih paukova i roba od dva i po metra iz Klačanskih džungli, i onda ću osloboditi nekakvu princezu sa oltara i pobiti nekolicinu stražara, ili slično, a onda će mi ova devojka pokazati tajni prolaz koji vodi napolje, i mi ćemo osloboditi par konja i uteći sa blagom.' Hrun zavali glavu unazad, držeći ruke na potiljku i neodređeno se zagleda u tavanicu, zviždućući.

'Sve to?', reče Dvocvet.

'Obično.'

Dvocvet sede na svoj ležaj i pokuša da razmišlja. To se pokazalo napornim, jer mu je um bio preplavljen zmajevima.

Zmajevi!

Još od svoje druge godine bio je Opčinjen slikama vatrenih zveri iz Oktarinskih bajki.

Njegova sestra mu je rekla da oni ne postoje u stvarnosti, a on se sećao svog gorkog razočarenja.

Ako svet nije sadržavao ova prekrasna stvorenja, odlučio je, to onda nije bilo ni upola sveta kakav je trebalo da bude. Kasnije je postao pripravnik kod Devetotrske Glavnokontog, koji je sivilom svog uma bio sve što zmajevi nisu, i nije bilo vremena za sanjarenje.

Ali, nešto sa ovim zmajevima nije bilo u redu. Bili su suviše mali i mazni u poređenju sa onima koje je on zamišljao. Trebalo je da zmajevi budu veliki i zeleni, sa kandžama, egzotični i da bljuju plamen, veliki i zeleni sa dugim oštrim...

64

Teri Pračet

Nešto se po meri u uglu njegovog vidika, u najudaljenijem, najtamnijem kutku tamnice.

Kada je okrenuo glavu nije ga više bilo, mada mu se učinilo da je mogao da razabere najtiši postojeći zvuk koji je mogao poticati od grebanja kandži po kamenu.

'Hrune?', reče.

Sa druge klupe dolazilo je hrkanje.

Dvocvet se odšunja do ćoška, i poče oprezno da pipa po kamenju, za slučaj da postoji neki tajni prolaz. U tom trenutku, vrata se otvoriše, tresnuvši o zid. Pola tuceta stražara prolete kroz njih, rasporediše se i klekoše na koleno. Njihovo oružje je bilo upereno isključivo u Hruna.

Kada je o ovome kasnije razmišljao, Dvocvet se osećao prilično uvređeno.

Hrun je hrkao. Žena krupnim koracima uđe u sobu. Nema mnogo žena koje uverljivo mogu da hodaju krupnim koracima, ali ovoj je to polazilo za rukom. Pogledom pređe preko Dvocveta, kao što bi neko pogledao komad nameštaja, a onda sevnu očima prema čoveku na krevetu.

Nosila je slične kožne opasače kao i zmajojahači, ali su u njenom slučaju oni bili mnogo tanji. To, i veličanstvena griva riđe-kestenjaste kose koja joj je padala do struka, bili su njeni jedini ustupci onome što je čak i na Disksvetu prolazilo kao pristojnost. Ona je takođe nosila zamišljen izraz.

Hrun se promeškolji, okrenu i nastavi da spava.

Opreznim pokretom, kao da rukuje instrumentom retke delikatnosti, žena izvuče tanki crni bodež iz svog pojasa i zamahnu nadole.

I pre nego što je došla do polovine puta, Hrunova desna ruka se pokrenu tako brzo, da se činilo da putuje između dve tačke ne trošeći vreme, zauzevši prostor između njih. Ona, uz tupi pljesak, stegnu ženin zglob. Njegov druga ruka je grozničavo napipavala, tražeći mač koga tamo nije bilo...

Hrun se probudi.

'Gngh?', reče, gledajući nagore prema ženi i zbunjeno se mršteći. Zatim spazi streličare.

'Puštaj', reče žena, glasom koji je bio miran, i tih, i obrađivan dijamantima. Hrun polako popusti stisak.

Ona se izmaknu unazad, masirajući svoj zglob, i gledajući Hruna na način veoma sličan mački koja posmatra mišju rupu.

'Elem', reče ona konačno. 'Položio si prvi test. Kako se zoveš, varvarine?'

'Koga ti nazivaš varvarinom?', zareža Hrun.

'To i hoću da znam.'

Hrun polako prebroja streličare i napravi kratak proračun. Njegova ramena se opustiše.

'Ja sam Hrun od Himerije. A ti?'

'Lajsa Zmajodama.'

'Ti si gospodarica ovog mesta?'

'To ostaje da se vidi. Ti mi ličiš na plaćenika, Hrune od Himerije. Mogla bih te iskoristiti, ako prođeš testove, naravno. Ima ih tri. Prvi si prošao.'

'Kakva su druga...', Hrun se zaustavi, njegove usne se pokretahu bez zvuka a onda se osmeli, 'Dva?' 'Pogibeljni.'

'A nagrada?'

'Vredna.'

'Izvinite', reče Dvocvet.

'A ako ne prođem testove?', reče Hrun, uopšte ne obraćajući pažnju na njega. U vazduhu između Hruna i Lajse pucketale su male varnice harizme, dok su im se pogledi sudarali.

'Da si pao na prvom testu, već bi bio mrtav. To bi se moglo smatrati tipičnom kaznom.'

'Uhm, vidite', poče Dvocvet. Lajsa ga udostoji kratkog pogleda. Činilo se da ga po prvi put primećuje.

65

Terry Pratchet

'Vodite to odavde', reče mirno, i okrenu se ponovo prema Hrunu. Dvojica stražara prebaciše lukove preko ramena, zgrabiše Dvocveta za laktove i podigoše ga sa zemlje. Potom svečano išetaše kroz vrata.

'Hej', reče Dvocvet, dok su hitali niz spoljašnji prolaz, 'gde' (dok su stajali ispred drugih vrata) 'je moj' (dok su otvarali vrata) 'Prtljag?' Završi u gomili nečega što je nekad možda bila slama. Vrata se uz tresak zalupiše, a odjeci udarca behu isprekidani zvucima reze koja leže na svoje mesto.

U drugoj ćeliji, Hrun jedva da je treptao.

'Okej', reče, 'koji je drugi test?'

'Moraš ubiti dvojicu moje braće.' Hrun razmisli o ovome.

'Obojicu istovremeno, ili jednog po jednog?', reče.

'Konsekutivno ili simultano', uveri ga ona. 'Šta?'

'Samo ih pobij', reče odsečno.

'Jesu li dobri borci?' 'Čuveni.'

'A zauzvrat...?'

'Oženićeš me i postati Gospodar Virmberga.'

Nastade duga pauza. Njegove obrve poigravahu u nenaviknutom presabiranju.

'Dobijam tebe i ovu planinu?', reče konačno.

'Da.' Ona ga pogleda pravo u oči, a njene usne se trznuše. 'Nagrada je vredna, uveravam te.'

Hrun obori pogled na prstenje na njenoj ruci. Kamenje je bilo krupno. Izuzetno retki plavi mlečni dijamanti iz glinenih uvala Mitosa. Kada je uspeo da odvoji pogled od njih, ugleda Lajsu kako ga besno strelja pogledom.

'Tako proračunat?', siknu. 'Hrun Varvarin, koji bi smelo ušetao i u čeljusti same Smrti?'

Hrun slegnu ramenima. 'Svakako', reče, 'jedini razlog za ušetavanje u čeljusti Smrti je da joj pokradeš zlatne zube.' On široko protegnu ruku, i drveni ležaj se nađe na njenom kraju. Ovaj zatim ulete u streličare, a Hrun ga je radosno pratio, oborivši udarcem jednog čoveka, i otevši oružje od drugog. Trenutak kasnije, sve je bilo završeno.

Lajsa se ne pomeri.

'Pa?', reče. 'Šta pa?', reče Hrun sa gomile leševa.

'Nameravaš li da me ubiješ?' 'Šta? Ma, ne. Ne, ovo je samo onako, znaš, k'o neka navika. Da budem u formi. I, gde su ta braća?' Isceri se. * * * Dvocvet je sedeo u slami, zagledan u tamu. Pitao se koliko dugo je bio tu. Satima, najmanje.

Danima, verovatno. Pomišljao je da su možda bile i godine, i da, je jednostavno zaboravio.

Ne, takvo razmišljanje mu neće pomoći. Pokuša da misli na nešto drugo, travu, drveće, svež vazduh, zmajeve. Zmajeve...

Začu se tiho grebanje u tami. Dvocvet oseti kako mu znoj pecka čelo.

Nešto je bilo u ćeliji sa njim. Nešto što je pravilo tihe zvuke, ali čak i u mrklom mraku davalo utisak ogromnosti. On oseti kako se vazduh pokreće.

Kada je podigao ruku oseti nešto sluzavo, a mala fontana varnica označi lokalizovano magijsko polje. Dvocvet oseti da žarko želi svetlo.

Plamena grudva prolete mu pored glave i pogodi suprotan zid. Dok se kamenje žarilo u furunskoj vrelini, on ugleda zmaja koji je sada zauzimao više od polovine ćelije.

Pokorno na usluzi, gospodaru, reče glas u njegovoj glavi.

U odsjaju užarenog, pucketajućeg kamena Dvocvet ugleda svoj odraz u dva ogromna zelena oka. Iza njih se nalazio zmaj, raznobojan, rogat, bodljikav, i savitljiv poput onog u 66

Teri Pračet

njegovom sećanju, pravi zmaj. Čak i sklopljena, njegova krila bila su toliko široka da su grebala zidove na obema stranama prostorije. Ležao je, sa Dvocvetom između kandži.

'Pokorno?', reče Dvocvet glasom koji je podrhtavao od straha i ushićenja.

Naravno, gospodaru.

Odsjaj uminu. Dvocvet drhtavim prstom pokaza u pravcu gde se sećao da su bila vrata i reče, 'Otvori ih!'

Zmaj podiže svoju ogromnu glavu. Ponovo se plamena kugla zakotrlja, ali ovoga puta, dok su se zmajevi vratni mišići skupljali, njena boja je bledela iz narandžaste u žutu, iz žute u belu, i, konačno, u najbleđu plavu. U isto vreme, plamen je bio veoma tanak, i tamo gde je dodirnuo zid, istopljeno kamenje je kapalo i oticalo. Gde je dohvatio vrata, metal je eksplodirao u kiši vrelih iskri.

Crne senke ih natkriliše i igrahu po zidovima. Na tren, metal je ključao, a onda se vrata u prolazu iza njih raspadoše na dva dela. Plamena nestade iznenada kao što je, i nastao.

Dvocvet oprezno pređe preko vrata koja su se hladila, i pogleda niz hodnik. Bio je prazan.

Zmaj ga je pratio. Teški dovratak mu načini manje poteškoće, koje je prevazišao tako što je protresao ramena, izvalivši ga time, i bacivši ustranu. Stvorenje iščekujući pogleda u Dvocveta, dok mu se koža mreškala i trzala, a on pokušavao da raširi krila u skučenom prolazu.

'Kako si dospeo ovde?', reče Dvocvet.

Ti si me prizvao, gospodaru.

'Ne sećam se da sam to uradio.'

U svojim mislima. Pozvao si me u svojim mislima, razmišljaše zmaj strpljivo.

'Hoćeš da kažeš da sam samo pomislio na tebe, i ti si se stvorio?'

Da. 'Zahvaljujući magiji?'

Da. 'Ali, ja sam celog života razmišljao o zmajevima!'

Na ovom mestu je granica između razmišljanja i stvarnosti verovatno malo nejasna. Ono što znam je da me nije bilo, a onda si me ti pomislio, i ja sam se stvorio. Stoga, naravno, slušam tvoje zapovesti.

'Zaboga miloga!'

Pola tuceta stražara izabra taj trenutak da se pojavi iza ugla. Zaustaviše se, otvorenih usta.

A onda se jedan dovoljno pribra da digne samostrel i odapne strelu.

Zmajeve grudi se raširiše. Strelica se rasrpsnu na zapaljene komadiće koji se razleteše u vazduhu. Stražari se izgubiše iz vidokruga. Delić sekunde kasnije, plameni talas zaigra po kamenju ispred koga su bili.

Dvocvet je posmatrao sa ushićenjem.

'Možeš li i da letiš?', reče.

Naravno.

Dvocvet pogleda niz hodnik i odluči da ne prati stražare. Pošto je znao da je totalno zalutao, bilo koji pravac će verovatno predstavljati poboljšanje. Provuče se iza zmaja i požuri, dok se ogromno stvorenje sa poteškoćom okretalo da bi krenulo za njim.

Prepešačiše niz prolaza ukrštenih poput lavirinta. U jednom trenutku, Dvocvetu se učini da čuje povike, daleko iza, ali oni uskoro uminuše. Ponekad bi se taman luk dovratka koji se raspadao gubio u tmini iza njih. Svetlost se prigušeno provlačila kroz razna okna, ovde i onde, odbijajući se od velikih ogledala koja su bila umetnuta u uglove prolaza. Ponekad bi dopro blistaviji odsjaj iz udaljenih svetlosnih bunara.

Ono što je bilo neobično, razmišljaše Dvocvet dok se spuštao niz široko stepenište, podižući ustalasane oblake srebrnih čestica prašine, jeste da su ovde tuneli bili mnogo širi.

Takođe, i bolje konstruisani. Statue su se nalazile u udubljenjima u zidu, a tu i tamo su visile izbledele, ali zanimljive tapiserije. Uglavnom su prikazivale zmajeve, na stotine zmajeva, u letu, ili kako vise sa svojih obruča, zmajeve sa ljudima na leđima koji love jelene i, ponekad, druge 67

Terry Pratchet

ljude. Dvocvet oprezno dodirnu jednu tapiseriju. Tkanina se istog trenutka raspade na toplom i suvom vazduhu, ostavljajući samo mrežicu da visi tamo, gde su niti bile protkane finom zlatnom žicom.

'Pitam se zašto li su ostavili sve ovo?', reče.

Ne znam, reče ljubazni glas u njegovoj glavi.

'Kako se zoveš, zmaju?', reče Dvocvet.

Ne znam.

'Mislim da ću te zvati Devetotrska.'

Onda je to moje ime.

Gacali su u sveprisutnoj prašini, kroz niz ogromnih dvorana sa tamnim stubovima isklesanim u čvrstoj steni. Isklesanim sa umećem, od poda do tavanice zidovi su bili prekriveni statuama, bareljefima i izrezbarenim stubovima koji su bacali neobične pokretne senke kada bi zmaj, na Dvocvetov zahtev, predusretljivo osvetljavao okolinu. Prošli su dugačke galerije i prostrane uklesane amfiteatre, sve potopljeno u mekanu prašinu i potpuno nenaseljeno.

Vekovima niko nije dolazio u ove pećine.

Onda ugleda stazu koja je vodila u još jedno mračno tunelsko okno. Neko ju je redovno koristio, i to nedavno. Video se dubok, uzani trag u sivom prekrivaču.

Dvocvet ga je pratio. Vodio je kroz druge visoke dvorane i vijugave prolaze dovoljno velike za zmaja (a izgledalo je da su zmajevi nekada i dolazili ovde, prošli su sobu punu zarđalih uzengija, koje bi pristajale zmaju, a u drugoj se nalazio oklop dovoljno velik za slona). Trag se završavao ispred dvokrilnih pozelenelih bronzanih vrata, toliko visokih da su se gubila u pomrčini. Ispred Dvocveta, u visini njegovih grudi, bila je mala ručka, koja je imala oblik mesinganog zmaja.

Kada je dodirnu, vrata se odmah otvoriše, sa uznemirujućom bešumnošću.

Istog trenutka su zapucketale varnice u Dvocvetovoj kosi, i on oseti iznenadan nalet vrelog i suvog vetra koji nije podigao prašinu onako kako bi to učinio normalan vetar, već ju je umesto toga, uzdizao u neprijatne, polužive oblike, pre nego što bi se opet smirila. Do Dvocvetovih ušiju dopirao je neobičan, oštar huk Stvari zaključanih u udaljenim začaranim Dimenzijama, van krhke rešetke vremena i prostora. Senke se pojavljivahu gde ne beše ničega što ih je moglo prouzrokovati. U vazduhu je zujalo kao u košnici.

Ukratko, došlo je do ogromnog pražnjenja magije oko njega.

Komora iza vrata bila je obasjana bledom zelenkastom svetlošću. Naslagani po zidovima, svaki na svojoj zasebnoj mermernoj polici, nalazili su se, niz iznad niza, mrtvački kovčezi. Na uzdignutom podijumu u središtu prostorije je stajala kamena stolica, a na njoj je bila oklembešena prilika koja se ne pomeri, ali reče, slabašnim, staračkim glasom, 'Uđi, mladiću.'

Dvocvet stupi napred. Obličje u stolici bilo je ljudsko, koliko se moglo razabrati pri slaboj svetlosti, ali bilo je nečega u nezgrapnom načinu na koji je bilo zavaljeno, zbog čega je bio srećan što ne može da ga vidi jasnije.

'Znaš, ja sam mrtav', dopre govorljiv glas iz onoga za šta se Dvocvet žarko nadao da bi mogla biti glava. 'Pretpostavljam da se vidi.'

'Uhm', reče Dvocvet. 'Da.' Poče da uzmiče.

'Očigledno je, zar ne?', složi se glas. 'Ti bi trebalo da si Dvocvet, zar ne? Ili je to posle?'

'Posle?', reče Dvocvet. 'Posle čega?' Zastade.

'Pa', reče glas. 'Vidiš, jedna od prednosti toga što si mrtav jeste da si oslobođen stega vremena, pa tako možeš da vidiš i sve što se desilo, ili tek treba da se desi, sve u isto vreme, izuzimajući to da, naravno, ja sada znam da Vreme, faktički i ne postoji.'

'To meni ne izgleda kao smetnja', reče Dvocvet.

'Misliš? Zamisli da ti je svaki trenutak u isto vreme, i udaljeno sećanje, i neprijatno iznenađenje i shvatićeš šta hoću da kažem. No, sad se setih šta sam hteo da ti kažem. Ili sam to već učinio? Lep ti je taj zmaj, uzgred. A da nisam to već rekao?'

'Prilično je dobar. Odjednom se stvorio', reče Dvocvet.

'Stvorio se?', reče glas. 'Ti si ga prizvao!'

68

Teri Pračet

'Da, pa, sve što sam uradio...'

'Ti imaš Moć!'

'Sve što sam uradio bilo je da pomislim na njega.'

'To i jeste Moć! Da li sam ti već rekao da sam Griča Prvi? Ili je to sledeće? Izvini, ali nemam mnogo iskustva u transcedentalnosti. No, da, Moć. Ona priziva zmajeve, znaš.'

'Mislim da ste mi to već rekli', reče Dvocvet.

'Jesam li? Svakako sam nameravao', reče mrtvac.

'Ali kako to čini? Celog života sam mislio o zmajevima, ali je ovo prvi put da se neki i pojavio.'

'E, pa vidiš, u celoj stvari je istina da zmajevi nisu nikad postojali na način na koji ti (i ja, dok nisam bio otrovan pre tri meseca) shvataš postojanje. Govorim o pravom zmaju, draconis nobilis, shvataš, močvarni zmaj, draconis vulgaris, je prosto biće, nedostojno našeg razmatranja.

Pravi zmaj, s druge strane, je stvorenje takve istančanosti duha, da može da uzme oblik u ovom svetu samo ako je plod najveštije mašte. Čak i tada, mašta mora biti na nekom mestu gusto protkanom magijom, koja pomaže da oslabe zidovi između vidljivog i nevidljivog. Tada zmajevi iskaču kroz barijeru i urezuju se na matricu verovatnoće ovog sveta. Dok sam bio živ, bio sam dobar u tome. Mogao sam da zamislim do, ah, pet stotina zmajeva istovremeno. Sada Lajsa, najveštija od moje dece, jedva može da zamisli pedesetak prilično neubedljivih stvorenja. Toliko o napredujućem obrazovanju. Ona ne veruje zaista u njih. Zbog toga su njeni zmajevi prilično dosadni, dok je tvoj', reče Griča, 'skoro isto tako dobar kao što su i neki od mojih bili. Lek za umorne oči, iako nemam baš neke o kojima bi se moglo pričati.'

Dvocvet reče žurno, 'Stalno ponavljate da ste mrtvi...'

'Pa?' 'Pa, mrtvaci, hm, oni, znate, ne pričaju mnogo. Po pravilu.'

'Ja sam bio izuzetno moćan čarobnjak. Moja ćerka me je otrovala, naravno. To je opšte prihvaćen način nasleđivanja u našoj porodici, ali', telo uzdahnu, ili barem uzdah dođe iz vazduha na metar iznad njega, 'uskoro je postalo jasno da niko od moje troje dece nije dovoljno moćan da preotme kraljevanje Virmbergom od ono drugo dvoje. To je najgora situacija.

Kraljevina kao što je naša mora imati jednog vladara. Tako sam rešio da ostanem živ, u nezvaničnom svojstvu, što njih, naravno, izuzetno nervira. Neću dati svojoj deci zadovoljstvo da me sahrane, sve dok ne ostane samo jedno od njih da izvede ceremoniju.' Začu se neprijatan, roptav zvuk. Dvocvet odluči da je to bilo kikotanje.

'Znači, jedno od njih nas je kidnapovalo?', reče Dvocvet.

'Lajsa', reče glas mrtvog čarobnjaka. 'Moja kći. Njena moć je najjača, znaš. Zmajevi mojih sinova jedva da su sposobni da prelete nekoliko milja pre nego što izblede.'

'Izblede? Primetio sam da možemo da gledamo kroz onog koji nas je doneo ovamo', reče Dvocvet. 'Mislio sam da je to malo čudno.'

'Naravno', reče Griča. 'Moć funkcioniše samo u blizini Virmberga. To je zakon inverznog kvadrata, znaš. Barem, ja tako mislim. Kad zmajevi lete dalje, oni počinju da iščezavaju. Inače bi moja mala Lajsa do sada već vladala svetom, ako mene pitaš. Ali, vidim da ne smem više da te zadržavam. Verujem da ćeš želeti da spasiš svog prijatelja.'

Dvocvet zinu. 'Hruna?', reče.

'Ne njega. Žgoljavog čarobnjaka. Moj sin Lajo!rt pokušava da ga isecka na komadiće.

Divim se načinu na koji si ga spasio. Ćeš, hoću reći!'

Dvocvet se ispravi u svoj svojoj visini, što je inače bio lak zadatak. 'Gde je on?', reče, uputivši se ka vratima, onim za šta je verovao da je korak junaka.

'Samo prati stazu u prašini', reče glas. 'Lajsa dolazi ponekad da me obiđe. Ona i dalje dolazi da vidi svog starog taticu, moja devojčica. Ona je jedina imala tu snagu ličnosti da me ubije. Moj iver pored klade. Srećno, uzgred, mada mi se čini da sam to već rekao. Da ću reći, mislim.'

69

Terry Pratchet

Lutajući glas se izgubi u lavirintu vremena, dok je Dvocvet trčao napuštenim tunelima, sa zmajem koji je sa lakoćom grabio za njim. Ali, on se uskoro nasloni na stub, potpuno izgubivši dah. Činilo mu se da je večnost prošla otkada je nešto poslednji put jeo.

Zašto ne letiš? Reče Devetotrska u njegovoj glavi. Zmaj raširi krila i probno mahnu, što ga istog trenutka odiže sa zemlje. Dvocvet je za trenutak piljio u njega, a onda potrča i hitro se pope na leđa stvorenja. Ubrzo su bili u vazduhu, sa zmajem koji je lako klizio na metar od poda, ostavljajući za sobom trag u vidu uzvitlane prašine.

Dvocvet se držao najbolje što je mogao, dok je Devetotrska hujao kroz niz pećina, i kada se vinuo oko spiralnog stepeništa, dovoljno širokog da primi armiju u bekstvu. Na vrhu izbiše u nastanjenije oblasti, gde su ogledala u uglovima hodnika bila sveže izglancana i odbijala bledunjavu svetlost.

Mirišem druge zmajeve.

Od silnog mahanja krila se zamutiše, i Dvocvet se trgnu kada se zmaj obrnu i jurnu niz sporedni tunel, kao mušicama izluđena lastavica. Još jedan oštar zaokret ih vinu iz okna tunela u zidu ogromne pećine. Daleko ispod nalazile su se stene, a iznad su se široki svetlosni snopovi pružali iz otvora na krovu. Takođe, bilo je dosta živosti kod tavanice... dok je Devetotrska lebdeo, potiskujući vazduh svojim krilima, Dvocvet osmotri oblike počivajućih zveri, i sićušne čovekolike tačkice koje su se nekako kretale naopačke.

Ovo je dvorana za počinak, reče zadovoljno zmaj.

Dok je Dvocvet posmatrao, jedan od oblika daleko iznad se odvoji od krova i poče da narasta... * * * Rinsvind posmatraše Lajo!rtovo bledo lice kako pada udaljujući se od njega. Čudno je to, brbljao je jedan mali deo njegovog uma, zašto se ja podižem?

Onda poče da se pretura u vazduhu i stvarnost ga osvesti. Survavao se prema udaljenim, stenama prekrivenim izmetom zmajeva.

U glavi mu se vrtelo od razmišljanja. Reči Čîni izabraše baš taj trenutak da isplivaju na površinu iz dubina njegovog uma, kao i uvek u vreme krize. Zašto nas ne izrekneš, činilo se da ga podstrekuju. Šta imaš da izgubiš?

Rinsvind mahnu rukom u nailazeću struju vazduha.

'Ašonai', zazva. Reč se oformi ispred njega u ledeno plavom plamenu koji je strujao na vetru.

Mahnu drugom rukom, opijen strahom i magijom.

'Ebiris', podiže intonaciju. Zvuk se zamrznu u treperavo narandžastoj reči koja ostade da visi pored svoje drugarice.

'Uršoring, Kvanti. Pithan. N'gurad. Feringomalii.' Dok su reči sjajile u duginim bojama oko njega, on zabaci ruke unazad pripremajući se da izgovori osmu, i poslednju reč koja će se pojaviti u iskričavom oktarinu i zapečatiti čîn. Nailazeće stene bile su zaboravljene. '...', započe.

Nešto mu izbi vazduh, a čîn se razveja i nestade je. Par ruku se stegnu oko njegovog struka, i čitav svet se izmaknu kada zmaj stade da se podiže iz svog dugog poniranja, dok su mu kandže u jednom trenutku zagrebale po najvišoj steni Virmbergovog zagađenog dna. Dvocvet se trijumfalno nasmeja.

'Imam ga!'

A zmaj, graciozno se izvivši na vrhuncu svog leta, lenjo mahnu krilima, i vinu se kroz pećinsko okno u jutarnji vazduh. * * * U podne, na širokoj zelenoj livadi, na bujnoj visoravni koja se nalazila na vrhu neshvatljivo izbalansiranog Virmberga, zmajevi i njihovi jahači uobličiše široki krug. Iza njih, bilo je prostora 70

Teri Pračet

za gomilu poslužitelja, robova i drugih koji su životarili ovde na krovu sveta, i svi su oni gledali prilike okupljene u središtu travnate arene.

Grupa se sastojala od izvesnog broja zmajolordova, a među njima su bili Lajo!rt i njegov brat Lajartes. Onaj prvi je i dalje trljao noge, praveći bolne grimase. Malo po strani, stajali su Lajsa i Hrun, sa nekolicinom njenih ličnih pratilaca. Između ove dve grupe stajao je Virmbergov nasledni Zakonotumač.

'Kao što znate', reče nesigurno, 'ne sasvim pokojni Gospodar Virmberga, Griča Prvi, odredio je da neće biti nasleđivanja sve dok se neko od njegove dece ne oseti dovoljno moćnim, iliti moćnom, da izazove i pobedi njegove, ili njene rivale u borbi na život i smrt.'

'Da, da, svi to znamo. Pređimo na stvar', reče tanušni kreštavi glas u vazduhu pored njega.

Zakonotumač proguta knedlu. Nikako nije mogao da se navikne na odbijanje svog bivšeg gospodara da normalno premine. Da li je stari podlac umro, ili nije? pitao se.

'Nije sasvim jasno', podrhtavaše mu glas, 'da li je dozvoljeno odgovoriti na izazov preko opunomoćenika...?'

'Jeste, jeste', napade ga Gričin bestelesni glas. 'To pokazuje inteligenciju. I nemoj ceo dan da gnjaviš oko toga.'

'Izazivam vas', reče Hrun, sevajući pogledom prema braći, 'obojicu istovremeno.'

Lajo!rt i Lajartes se zgledaše.

'Borićeš se protiv nas dvojice zajedno?', reče Lajartes, koji je bio visok, žilav, crne duge kose.

'Jašta.'

'Prilično neravnopravna borba, je!' da?'

'Jašta. Mnogobrojniji sam od vas dvojice.'

Lajo!rt se namršti. 'Ti drski varvarine...'

'E, sad mi je dosta!', zareža Hrun. 'Sa' ću...'

Zakonotumač spusti svoju smežuranu ruku da ga odvrati.

'Zabranjeno je tući se na Bojištu', reče, i zastade razmišljajući o smislu onoga što je rekao. 'Znaš na šta mislim, uostalom', pokuša, odustade i dodade 'Kao izazvane strane, moji gospodari Lajo!rt i Lajartes mogu da biraju oružje.'

'Zmajevi', rekoše uglas. Lajsa frknu.

'Zmajevi se mogu koristiti za napad, i stoga, oni su oružje', reče Lajo!rt nepokolebljivo.

'Ako se ne slažeš, možemo se boriti, i oko toga.'

'Jašta', reče njegov brat, klimajući prema Hrunu.

Zakonotumač oseti kako ga prst duha pritiska u grudi.

'Nemoj samo tako da stojiš otvorenih usta', reče Gričin zagrobni glas. 'Požuri malo, boga mu.'

Hrun odstupi jedan korak, odmahujući glavom.

'A, ne', reče. 'Jednom je bilo dovoljno. Radije ću da umrem, nego da se borim na jednoj od tih stvari.'

'Umri, onda', reče Zakonotumač, što je ljubaznije mogao.

Lajo!rt i Lajartes su već grabili preko ledine, gde su ih čekali poslužitelji sa njihovim zverima. Hrun se okrenu prema Lajsi. Ona slegnu ramenima.

'Zar ne mogu da dobijem barem mač?', zatraži. 'Nož, bar.'

'Ne', reče. 'Nisam ovo očekivala.' Odjednom je izgledala manja, bez trunke prkosa. 'Žao mi je.'

'Tebi je žao?'

'Da, žao mi je.'

'Da, i učinilo mi se da si rekla da ti je žao.'

'Nemoj tako da me gledaš! Mogu ti zamisliti najboljeg zmaja za jahanje...'

'Ne!' 71

Terry Pratchet

Zakonotumač obrisa maramicom nos, ispruži mali svileni kvadrat da visi za trenutak, a onda ga pusti da padne.

Tutnjava krila učini da se Hrun okrene. Lajo!rtov zmaj je već bio u vazduhu i leteo je ka njima. Kada se obrušio preko ledine, plameni talas koji je izleteo iz njegovih usta načini na travi crnu štraftu koja jurnu ka Hrunu.

U poslednjem trenutku, on odgurnu Lajsu u stranu, osetivši divlje pečenje plamena po ruci dok je skakao u sigurnost. Kada pade na zemlju, otkotrlja se, i ponovo skoči na noge, besno tražeći pogledom drugog zmaja. Ovaj se konačno i pojavi, što natera Hruna da izvede jedan pogrešno proračunat skok u mestu, da bi izbegao plamenove. Zmajev rep ga ošinu u prolazu i zadade mu žestok udarac preko čela. On se ispravi, odmahujući glavom da bi razvejao razigrane zvezde. Oprljena leđa su mu u glavi vrištala od bola.

Lajo!rt dođe u drugom naletu, ali ovoga puta sporije, uzevši u obzir grmaljevu neočekivanu agilnost. Dok mu je tle ispunjavalo vidno polje, on ugleda varvarina kako ukipljeno stoji, nadimajućih grudi, sa rukama opuštenim pored tela. Laka meta.

Dok se zmaj uzdizao, Lajo!rt okrenu glavu, očekujući da vidi užasno veliki ugarak.

Dole ne beše ničega. Zbunjen, Lajo!rt se vrati u pređašnji položaj.

Hrun, koji se jednom rukom držao za krljušt na ramenu zmaja, a drugom se tapkao po zapaljenoj kosi, ukaza mu se pravo ispred. Lajo!rtova ruka polete ka bodežu, ali bol je izoštrio Hrunove ionako sjajne reflekse, do oštrine igle. Udarac iz bekhenda se zakuca u zmajolordov zglob, izbacivši nož u širokom Luku prema zemlji, a drugi ga poklopi preko brade.

Zmaj, koji je nosio težinu dvojice ljudi, bio je na samo nekoliko metara iznad trave. Ovo se ispostavilo kao srećna okolnost, jer, u momentu kada je Lajo!rt izgubio svest, zmaja nestade.

Lajsa potrča preko trave da bi pomogla Hrunu da se uspravi na noge. On ju je gledao, trepćući. 'Šta se desilo? Šta se desilo?', reče promuklo.

'To je bilo sjajno!', reče ona. 'Kako si samo izveo taj salto u vazduhu, i sve to!'

'Jašta, ali šta se desilo?'

'Teško je to objasniti...'

Hrun baci pogled prema nebu. Lajartes, daleko oprezniji od dvojice braće, kružio je iznad njih.

'Pa, imaš oko desetak sekundi da pokušaš', reče.

'Zmajevi...'

'Aha?' 'Oni su imaginarni.'

'Kao i ove opekotine na mojoj ruci, je!'?'

'Da. Ne!', ona odlučno odmahnu glavom. 'Moraću to kasnije da ti objasnim!'

'Krasno, ako uspeš da nađeš nekog ko je dobar medijum', prasnu Hrun. On se upilji u Lajartesa koji je počinjao da se spušta u širokim zamasima.

'Samo me saslušaj, hoćeš? Ukoliko moj brat nije pri svesti, njegov zmaj ne može postojati, on nema prolaza do ove...'

'Beži!', viknu Hrun. On je baci od sebe i polete prema zemlji, kada Lajartesov zmaj progrmi iznad, ostavljajući još jedan dimni trag po poljani.

Dok je stvorenje postizalo visinu Za još jedno obrušavanje, Hrun skoči na noge i zaždi prema šumi na rubu arene. Drveće je bilo retko, tek nešto više od velikog i izdžikljalog šibljaka, ali barem nijedan zmaj nije mogao da leti kroz njega.

Ovaj to i ne pokuša. Lajartes ga spusti na poljanu nekoliko metara dalje i oprezno sjaha.

Zmaj skupi krila i proturi glavu kroz zelenilo, dok je njegov gospodar naslonjen na drvo, tiho zviždukao.

'Mogu te isterati plamenom', reče Lajartes posle izvesnog vremena.

Grmlje ostade nepomično.

'Da nisi tamo, u onom svetom grmu?'

Sveti grm postade užarena plamena lopta.

72

Teri Pračet

'Siguran sam da se ta paprat pokrenula.'

Paprat postade kostur belog pepela.

'Samo odugovlačiš, varvarine. Što se ne bi odmah predao? Spalio sam ja puno ljudi! Ne boli ni malo', reče Lajartes, premeravajući pogledom žbunje.

Zmaj nastavi kroz čestar, spaljujući svaki sumnjiviji grm ili paprat. Lajartes čekaše isukanog mača.

Hrun skoči sa drveta i dade se u trk. Iza njega, zmaj je urlao i lomio granje u pokušaju da se okrene, ali Hrun je trčao, trčao pogleda uprtog u Lajartesa, i otkinutu granu u svojoj ruci.

Malo je poznata, ali istinita, činjenica da dvonožno stvorenje obično pobeđuje četvoronožno u trkama na kraćim relacijama, jednostavno zbog vremena koje je četvoronošcu potrebno da uskladi svoje noge. Hrun iza sebe začu grebanje kandži, a onda usledi zloslutni tupi zvuk. Zmaj dopola raširi svoja krila i pokuša da poleti.

Dok se Hrun približavao zmajolordu, Lajartesov mač se podmuklo ispreči, ali ga grana zaustavi. Potom Hrun ulete u njega, i njih dvojica se nađoše na zemlji.

Zmaj je urlao.

Lajartes vrisnu kada ga Hrun anatomskom preciznošću pogodi kolenom, ali uspe da uzvrati širokim udarcem koji varvarinu slomi nos.

Hrun se ritnu i skoči na noge, da bi se našao licem u lice sa konjolikom glavom zmaja, čije su se nozdrve širile.

Zamahnu nogom, i Lajartesa, koji je pokušavao da ustane, zakači po glavi. Čovek se stropošta.

Zmaja nestade. Vatrena lopta koja se valjala prema Hrunu iščeznu pre nego što stiže do njega, ne učinivši više od jednog naleta toplog vazduha. Jedini zvuk koji se čuo, bio je pucketanje žbunja koje je gorelo.

Hrun prebaci onesvešćenog zmajolorda preko ramena i uputi se ka areni. Na pola puta do tamo naiđe na Lajo!rta koji je puzao po zemlji, sa jednom nogom neprirodno iskrenutom. On se zaustavi i, gunđajući, prebaci čoveka na slobodno rame.

Lajsa i Zakonotumač su čekali na uzdignutom podijumu na drugom kraju livade. Žena od zmajeva se sada prilično pribrala i hladno pogledala Hruna koji baci dvojicu ljudi na stepenište ispred nje. Ljudi okolo stajahu u različitim pozama, poput dvorjana.

'Ubij ih', reče.

'Ja ubijam kad ja hoću', reče. 'U svakom slučaju, ubijanje onesvešćenih ljudi nije pošteno.'

'Ne mogu da zamislim pogodniji trenutak', reče Zakonotumač. Lajsa frknu.

'Onda ću ih proterati', reče ona. 'Kada jednom budu van domašaja Virmbergove magije, neće više imati Moć. Tad će biti samo odmetnici. Hoće li te to zadovoljiti?'

'Da.' 'Iznenađuje me da si tako milosrdan, va-Hrune.'

Hrun slegnu ramenima. 'Čovek u mom položaju sebi ne može da dozvoli ništa drugo i mora da vodi računa o svom ugledu.' Osvrnu se. 'Gde je, onda, sledeći test?'

'Upozoravam te da je pogibeljan. Ako hoćeš, sada možeš otići. Mada, ako prođeš test, postaćeš Gospodar Virmberga i, naravno, moj zakoniti muž.'

Hrun srete njen pogled. Razmišljao je o svom životu do ovog trenutka. Odjednom mu se činilo da je bio pun dugih vlažnih noći sa spavanjem pod zvezdama, očajničkih borbi sa trolovima, gradskom stražom, bezbrojnim banditima i zlim sveštenicima, i, najmanje u tri slučaja, pravim polubogovima, za šta? Pa, za prilično blaga, morao je priznati, ali, gde je ono otišlo? Spasavanje zatočenih devica vuklo je za sobom određene pripadajuće nagrade, ali u većini slučajeva svodilo se na to da bi ih na kraju situirao sa priličnom apanažom u nekom gradu, jer bi posle izvesnog vremena čak i najsusretljivija ex-devica postajala posesivna, i imala malo razumevanja za njegove napore vezane za spasavanje njenih posestrima. Ukratko, život mu nije ostavio mnogo više od reputacije i mreže ožiljaka. Postati gospodar bi moglo biti zabavno. Hrun 73

Terry Pratchet

se nasmeši. Sa ovakvom bazom, svim ovim zmajevima i solidnom grupom boraca, čovek je stvarno mogao da bude takmičar.

Osim toga, maca nije bila za bacanje.

'Treći test?', reče ona.

'Hoću li opet biti nenaoružan?', reče Hrun.

Lajsa podiže ruke i skinu šlem, oslobađajući tako uvojke crvene kose da slobodno padnu preko ramena. Potom otkači kopču koja je držala njenu odoru. Ispod nje je bila naga.

Dok je Hrunov pogled šarao po njoj, njegov um poče da rukuje dvema imaginarnim računskim mašinama. Jedna je procenjivala zlato na njenim narukvicama, tigrove rubine koji su ukrašavali njeno prstenje, dijamantske šljokice na njenom pupku, i dva neobična zvrka od srebrnog filigrana. Druga je bila uključena direktno u njegov libido. Obe su izvodile obračune koji su ga krajnje zadovoljavali.

Ona ispruži ruku, i pružajući mu čašu vina, reče, 'Mislim da ne.' * * * 'On nije pokušao da spasi tebe', ukaza Rinsvind, hvatajući se za slamku. Čvrsto se držao oko Dvocvetovog struka, pošto je zmaj kružio polako, nakrivljujući svet pod opasnim uglom. Novo saznanje, da su krljušasta leđa na koja je bio posađen, postojala kao neka vrsta trodimenzionalnog sanjarenja nije ništa pomoglo, uskoro je shvatio, da se izgubi osećaj vrtoglavice. Njegov um je lutao prema mogućim rezultatima Dvocvetovog gubitka koncentracije. 'Čak ni Hrun ne bi mogao da pobedi sve ove samostrele', reče Dvocvet odvažno.

Dok se zmaj dizao iznad šumarka u kome su prespavali vlažnu i nemirnu noć, sunce je izlazilo iznad ivice Diska. U trenutku su se tmurne plave i sive pretvarale u svetlobronzane reke koje potekoše preko sveta, bljeskajući zlatasto gde bi udarile u led, vodu, ili svetlosnu branu.

(Zahvaljujući gustini magijskog polja koje je okruživalo Disk, sama svetlost se kretala subsoničnim brzinama. Ova interesantna osobina je obilato korišćena od strane naroda Sorka iz Velikog Nefa, na primer, koji su vekovima konstruisali složene i delikatne brane, a doline oblagali poliranim silikonom, da bi uhvatili sporu sunčevu svetlost, i na neki način je uskladištili.

Svetlucavi rezervoari Nefa, koji bi se prepunjavali posle nekoliko nedelja neprekinute sunčeve svetlosti, bili su zaista nezaboravan prizor iz vazduha, i stoga je velika šteta što Dvocvet i Rinsvind ne pogledaše u tom pravcu.)

Ispred njih se nalazila milion-tonska nemogućnost, koju je predstavljao magijom izdelani Virmberg, viseći naspram neba, što i ne bi bilo toliko strašno da se Rinsvind nije okrenuo, i ugledao senku planine koja se lagano pomaljala preko oblaka sveta... 'Šta vidiš?', reče Dvocvet zmaju.

Vidim borbu na vrhu planine stiže ljubazan odgovor.

'Vidiš?', reče Dvocvet. 'Verovatno se u ovom trenutku Hrun bori za svoj život.'

Rinsvind je ćutao. Dvocvet se ubrzo okrenu. Čarobnjakov pogled beše prikovan za neku neodređenu tačku, a njegove usne su se pokretale bez zvuka.

'Rinsvinde?' Čarobnjak ispusti tihi, graktavi zvuk.

'Oprosti', reče Dvocvet. 'Šta si rekao?' '...svukud... veliki pad...', mumlaše Rinsvind. Njegove usredsređene oči, su izgledale zbunjeno na trenutak, a onda se užasnuto raširiše. Načinio je grešku gledanja nadole.

'Aargh', smatrao je on i počeo da klizi. Dvocvet ga zgrabi.

Rinsvind pokuša da zatvori oči, ali njegova mašta nije imala kapke i buljila je iskolačeno.

'Zar se ne uplašiš visine?', uspe da izusti.

Dvocvet pogleda dole na sićušne predele, istačkane senkama oblaka. Pomisao na strah nije mu bila ni blizu pameti.

'Ne', reče. 'Zašto bih? Jednako ćeš biti mrtav, pao sa petnaest metara, ili petnaest kilometara, to je moje geslo.'

74

Teri Pračet

Rinsvind pokuša da hladne glave razmotri ovu tvrdnju, ali nije mogao da pronađe logiku.

Nije bila stvar u padanju, stvar je bila u udaranju gl...

Dvocvet ga brzo zgrabi.

'Samo mirno', reče razdragano. 'Skoro da smo stigli.'

'Voleo bih da sam se vratio u grad', ječao je Rinsvind. 'Voleo bih da smo dole na zemlji!'

'Pitam se da li zmajevi mogu da lete sve do zvezda?', razmišljaše Dvocvet. 'E, to bi bilo nešto...'

'Ti si lud', reče hladno Rinsvind. Turista ne odgovori, a kada čarobnjak izvi vrat prestravi se kada vide da Dvocvet gleda prema bledunjavim zvezdama sa neobičnim osmehom na licu.

'Da ti nije palo na pamet', dodade Rinsvind, preteći. Čovek koga tražiš priča sa ženom od zmajeva reče zmaj.

'Hmm?', reče Dvocvet, i dalje gledajući prema bledunjavim zvezdama. 'Šta?', reče hitro Rinsvind.

'A, da. Hrun', reče Dvocvet. 'Nadam se da stižemo na vreme. Poniri! Idemo nisko!'

Rinsvind otvori oči kada se vetar pojača do zviždeće oluje. Možda su se pod naletom i otvorile, ali u svakom slučaju, zbog vetra ih je bilo nemoguće zatvoriti.

Zaravnjeni vrh Virmberga ih natkrili, opasno se nakrili, a onda se preturi i postade zelena mrlja koja sevnu sa obe strane. Retke šumice i polja razmrljaše se u prostirku koja je hitala ka njima. Kratkotrajni srebrni bljesak mogao je biti rečica koja se izlivala u vazduh preko ivice platoa. Rinsvind pokuša da istisne sećanje iz svog uma, ali ono je tamo prilično uživalo, terorišući ostale stanare i prevrćući nameštaj. * * * 'Mislim da ne', reče Lajsa. Hrun polako uze vinsku čašu. Cerio se poput bundeve.

Oko arene, zmajevi počeše da se komešaju. Njihovi jahači pogledaše nagore. Nešto poput zelene mrlje sevnu duž arene, i Hruna nestade.

Vinski pehar za trenutak ostade da lebdi u vazduhu, a onda se razbi o stepenice. Tek tu se prosu prva kap.

To je bilo zbog toga što je, u trenutku hvatanja Hruna u kandže, zmaj Devetotrska uskladio njihove telesne ritmove. Pošto je dimenzija mašte mnogo kompleksnija od onih, kao što su vreme i prostor, koje su zaista niže dimenzije, posledica ovoga bila je trenutna transformacija stacionarnog i ukrućenog Hruna u Hruna koji se kreće sto trideset kilometara na sat, bez težih posledica, izuzimajući nekoliko bačenih gutljaja vina. Druga posledica bila je Lajsin besni krik i prizivanje njenog zmaja. Kada se zlatna zver pojavila, ona naskoči, još uvek naga, i zgrabi samostrel od jednog stražara. Potom uzlete, dok su se ostali stražari pentrali na svoje životinje.

Zakonotumač, posmatrajući kraj stuba iza koga je razborito skliznuo kad je nastao metež, uhvati međudimenzionalni odjek teorije koja je baš u tom trenutku nastala u umu jednog od začetnika psihijatrije u susednom univerzumu, verovatno zato što je dimenziono isticanje bilo dvosmerno, i za trenutak je psihijatar ugledao devojku na zmaju. Zakonotumač se nasmeja.

'Da se kladimo da ga neće uhvatiti?', reče Griča, glasom crvljivim i zagrobnim, odmah pored njegovog uveta.

Zakonotumač zatvori oči i proguta veliku knedlu.

'Pomislio sam da bi moj Gospodar trebalo u potpunosti da se nastani u Zemlji Senki', izusti.

'Ja sam čarobnjak', reče Griča. 'Sama Smrt mora preuzeti čarobnjaka. A, gle, nešto je baš ne vidim da se pojavljuje u susedstvu...'

HOĆEMO LI? zapita Smrt.

Bila je na belom konju, konju od krvi i mesa, ali crvenih očiju i sa vatrom u nozdrvama.

On ispruži koščatu ruku, uze Gričinu dušu iz vazduha i smota je, dok se nije pretvorila u tačku bolno zaslepljujuće svetlosti, a onda je proguta.

Potom obode svog pastuva i ovaj se vinu u vazduh, iskreći kopitima.

'Gospodaru Griča!', šapnu stari Zakonotumač, dok je univerzum oko njega svetlucao.

75

Terry Pratchet

'To je bio pokvaren štos', dopre čarobnjakov glas, koji je bio samo tačka zvuka koja je iščezavala u beskonačnosti crnih dimenzija.

'Gospodaru... kako izgleda Smrt?', zazva starac drhturavo.

'Kada to u potpunosti ispitam, obavestiću te', dopre najslabija od svih modulacija u povetarcu.

'Da', promrmlja Zakonotumač. Nešto mu pade na pamet. 'Samo neka to bude po danu, molim vas', dodade. * * * 'Budalčine', vikao je Hrun sa svog sedišta na Devetotrskinim prednjim kandžama. 'Šta je rekao?', urlao je Rinsvind, dok je zmaj probijao svoj put kroz vazduh u trci za visinom.

'Nisam čuo!', kreštao je Dvocvet, dok mu se glas cepao pod naletima vetra. Kako se zmaj malo nagnuo na krilo, on pogleda dole prema maloj igrački koja se vrtela na svom vrhu, što je bio moćni Virmberg, i ugleda roj stvorenja koji se dizao u poteru. Devetotrskina krila prezrivo su sabijala i otresala vazduh. Ređi vazduh. Dvocvet oseti pritisak u ušima, po treći put.

Ispred roja, primeti, bio je zlatni zmaj. I neko na njemu.

'Ej, jesi li dobro?', reče hitro Rinsvind. Morao je da proguta nekoliko gutljaja čudno destilisanog vazduha da bi mogao da izgovori reči.

'Mogao sam biti gospodar, a vi budalčine ste morali da naiđete i...', dahtao je Hrun, dok je ledeni, retki vazduh izbacivao život čak i iz njegovih moćnih pleća.

'Cta ce decava ca vacduhom?', izusti Rinsvind. Plava svetlost se pojavi pred njegovim očima.

'Unk', reče Dvocvet, i pade u nesvest.

Zmaja nestade.

Nekoliko sekundi tri čoveka nastaviše da idu uvis. Dvocvet i čarobnjak predstavljahu neobičan prizor, dok su sedeli jedan ispred drugog, opkoračujući nešto čega nije bilo. A onda, ono što je na Disksvetu prolazilo kao gravitacija, povrati se od iznenađenja i povuče ih.

U tom trenutku, Lajsin zmaj sevnu pored i Hrun teško tresnu preko njegovog vrata. Lajsa se nagnu i poljubi ga.

Ovaj detalj je promakao Rinsvindu dok je dalje padao, sa rukama stegnutim oko Dvocvetovog struka. Disk je bio mala okrugla mapa, zakačena naspram neba. Nije izgledalo da se kreće, ali Rinsvind je znao da je tako. Čitav svet je jurio ka njemu poput džinovske torte.

'Probudi se!', urlao je, nadjačavajući fijuk vetra. 'Zmajevi! Misli o zmajevima!'

Začu se lepet krila dok su se strmoglavljivali kroz gomilu zveri progonitelja. koje odleteše ustranu i nagore. Zmajevi su krešteći kružili nebom.

Od Dvocveta ne stiže nikakav odgovor. Rinsvindova odora je šibala oko njega, ali on se ne probudi.

Zmajevi, razmišljaše Rinsvind u panici. Pokušao je da koncentriše um, pokušao da zamisli pravog pravcijatog zmaja. Ako to on može da uradi, razmišljao je, onda mogu i ja. Ali, nije se desilo ništa.

Sada je Disk bio veći, oblacima mestimično prekriveni krug, koji je lagano rastao pod njima.

Rinsvind ponovo pokuša, zatvorivši oči i naprežući svaki nerv u svom telu. Zmaj.

Njegova mašta, pomalo pohaban i previše korišćen organ, posegnu za zmajem... bilo kakvim.

NEĆE MOĆI, nasmeja se glas nalik potmulom zvonjenju pogrebnog zvona, TI NE VERUJEŠ U NJIH. Rinsvind pogleda u jezovito obličje koje mu se kezilo i njegov um, prestravljen, zbrisa.

Dogodi se zaslepljujući bljesak.

Dogodi se potpuna tama.

Pod Rinsvindovim stopalima je bio mekan pod, oko njega ružičasta svetlost i iznenadni povici mnoštva uzbuđenih ljudi.

76

Teri Pračet

Unezvereno se osvrnu oko sebe. Stajao je u nekoj vrsti tunela, koji je uglavnom bio ispunjen sedištima za koja su bili privezani neki čudno obučeni ljudi. Svi su vikali na njega.

'Probudi se!', prosikta. 'Pomozi mi!'

Vukući još uvek onesvešćenog turistu za sobom, odmicao se od gomile, sve dok njegova slobodna ruka nije pronašla kvaku čudnog oblika. Okrenu je, provuče se kroz vrata i snažno ih zalupi za sobom.

Osmotri novu prostoriju u kojoj se našao, i srete se sa prestravljenim pogledom mlade žene koja ispusti poslužavnik koji je držala i vrisnu.

Zvučalo je kao ona vrsta vriska koja dovlači mišićavu pomoć. Rinsvind, preplavljen adrenalinom destilisanim od straha, okrenu se i prolete pored nje. Ovde je bilo još sedišta, i ljudi u njima su se savijali dok je on hitro vukao Dvocveta duž središnjeg prolaza. Iza redova sedišta bili su mali prozori. Iza prozora, naspram pozadine od vunastih oblaka, bilo je zmajevo krilo.

Bilo je srebrno.

Zmaj me je pojeo, pomisli. To je glupost, uzvrati, ne možeš gledati iz zmajeva. Onda mu rame udari o vrata na suprotnom kraju tunela, a on za njim ulete u prostoriju kupolastog oblika koja je bila neobičnija čak i od tunela.

Bila je prepuna malih trepćućih svetala. Među svetlima, u stolicama koje su se nazirale, nalazila su se četiri čoveka i posmatrala ga otvorenih usta. Dok je i on za uzvrat gledao njih, pogledi im skliznuše u stranu.

Rinsvind se polako okrenu. Iza njega, nalazio se peti čovek: mladolik, bradat, i crnpurast, kao nomad iz Velikog Nefa.

'Gde sam ja?', reče čarobnjak. 'U trbuhu zmaja?'

Mladić ustuknu i ispruži crnu kutiju pravo u čarobnjakovo lice. Ljudi u stolicama se sagnuše. 'Šta je to?', reče Rinsvind. 'Kutija za slikanje?' On ispruži ruke i uze je, što je bio trenutak koji je, činilo se, iznenadio crnpurastog čoveka. On viknu i pokuša da je uzme natrag. Začu se još jedan uzvik! Ovoga puta jednog od ljudi iz stolica. Samo što on sada nije sedeo. Sada je stajao, upirući nešto malo i metalno u mladića.

To je imalo zaprepašćujući efekat. Čovek ustuknu, podigavši ruke u vis.

'Molim vas, predajte mi bombu gospodine', reče čovek sa metalnom napravom. 'Samo pažljivo, molim.'

'Ovo?', reče Rinsvind. 'Evo vam ga! Meni ne treba!' Čovek je veoma pažljivo uze i spusti na pod. Ljudi koji su sedeli, opustiše se, a jedan od njih odmah poče da priča sa zidom. Čarobnjak ga zapanjeno posmatraše.

'Ne mrdaj!', odreza čovek sa metalnom amajlijom, Rinsvind je odlučio da to mora biti amajlija. Crnpurasti čovek se vrati u ugao.

'To što ste uradili, bilo je veoma hrabro', reče nosilac amajlije Rinsvindu. 'Znate?' 'Šta?' 'Šta je sa vašim prijateljem?'

'Prijateljem?'

Rinsvind pogleda dole na Dvocveta, koji je još uvek bezbrižno dremao. Ono što je zaista bilo iznenađujuće je da je nosio novo odelo. Čudno odelo. Njegove pantalone sada su se završavale tik iznad kolena. Iznad je nosio neku vrstu prsluka od živahno prugastog materijala.

Na glavi mu se nalazio čudni slamnati šeširić, sa perom.

Neobičan osećaj, u predelu nogu, natera Rinsvinda da pogleda dole. I njegova odeća se promenila. Umesto udobne stare odore, tako divno prilagođene za stupanje u akciju u svim mogućim situacijama, njegove noge bile su obavijene cevima od platna. Nosio je sako od istog, sivog materijala...

Sve do sada, on nikad nije čuo jezik kojim se služio čovek sa amajlijom. Bio mu je neznan i pomalo Srednjezeman - pa zašto je onda mogao da razume svaku reč?

Da vidimo, iznenada su se pojavili u ovom zmaju posle, materijalizovali su se u ovom zmaju, oni su se iznen..., su se, oni, oni... oni su zapodenuli razgovor na aerodromu tako 77

Terry Pratchet

prirodno da su se dogovorili da sede zajedno u avionu, a on je obećao Džeku Cvajblumenu da će mu pokazati neka mesta kada stignu u Sjedinjene Države. Da, tako je bilo. I onda je Džeku pozlilo, a on se uspaničio i došao dotle da je iznenadio onog otmičara. Naravno. Šta li samo znači ono "Srednjezemno"?

Dr. Rjinsvind obrisa čelo. Ono što bi mu sada leglo, bilo je jedno piće. * * * Talasići paradoksa širili su se morem kauzalnosti.

Verovatno najvažnija poenta, koju bi trebalo da ima na umu svako ko je van sume celokupnosti multiverzuma, je da, iako su se čarobnjak i turista tek nedavno pojavili u avionu usred vazduha, oni su se takođe u isti mah vozili avionom na sasvim uobičajen način. To će reći: iako je bilo tačno da su se tek pojavili u ovom skupu dimenzija, bilo je isto tako tačno i da su živeli u njima sve vreme. Na ovom mestu, normalan jezik diže ruke od svega, i odlazi na piće.

Poenta je da se nekoliko kvintiliona atoma upravo materijalizovalo (mada, nije. Vidi ispod) u univerzumu gde, striktno govoreći, ne bi trebalo da budu. Uobičajen ishod ovakvog događaja je ogromna eksplozija, ali pošto su univerzumi prilično elastične stvari, ovaj univerzum se spasio momentalnim razmršavanjem svog vremeprostor kontinuuma unazad, do mesta gde je višak atoma mogao da bude bezbedno prihvaćen, a onda se brzo opet namotao do tog plamička koji su, usled nedostatka boljeg izraza, njegovi stanovnici navikli da zovu Sadašnjost. Ovo je, naravno, izmenilo istoriju, dogodilo se nešto manje ratova, bilo je nekoliko dodatnih dinosaurusa, i tako dalje ali, sve u svemu, epizoda je prošla izuzetno mirno.

Van ovog univerzuma, međutim, posledice iznenadne dvostruke izmene odbijale su se uzduž i popreko lica Sume Stvari, savijajući čitave dimenzije, i potapajući galaksije bez traga.

Sve je ovo bilo potpuno nepoznato Dr. Rjinsvandu, 33, neženji, rođenom u Švedskoj, odraslom u Nju Džerziju, specijalisti za fenomen oksidacije otpada određenih nuklearnih reaktora. Uzgred, on verovatno u to ne bi ni poverovao.

Cvajblumen je i dalje bio u nesvesti. Stjuardesa, koja je dovela Rjinsvanda do sedišta, uz opšti aplauz ostalih putnika, sada je bila brižno nagnuta nad njim.

'Već smo javili radiom', reče Rjinsvandu. 'Čekaće nas ambulantna kola kad sletimo. Ovaj, na listi putnika piše da ste vi doktor...'

'Ne znam šta mu je', reče Rjinsvand žurno. 'Možda bi bilo drugačije da je on Magnoksov reaktor, naravno. Da li je to neka vrsta šoka?'

'Nisam nikada...'

Njenu rečenicu prekinu strahovit prasak iz pozadine aviona. Nekoliko putnika vrisnu.

Iznenadni nalet vetra usisa sve slobodne časopise i novine u zavijajući vrtlog koji je besneo prolazom.

Još nešto je nadolazilo prolazom. Nešto veliko, i kockasto, i drveno, i mesingom obloženo. Imalo je stotine nogu. Ako je to bilo ono što je izgledalo, hodajući kovčeg, vrste koja se pojavljivala u gusarskim pričama, dupke pun pokradenog zlata i dragulja, šta bi onda mogao da predstavlja njegov naglo otvoreni poklopac.

Nije bilo dragulja. Ali, bilo je dosta velikih četvrtastih zuba, belih poput platana, i pulsirajući jezik, crven kao mahagonij.

Drevna putna torba je dolazila da ga pojede.

Rjinsvand stegnu onesvešćenog Cvajblumena za to malo utehe što se moglo naći, i poče nerazumljivo da brblja. Vatreno požele da je negde drugde...

Dogodi se iznenadna tama.

Dogodi se zaslepljujući bljesak.

Iznenadni odlazak nekoliko kvintiliona atoma iz univerzuma u kome i nisu imali prava da budu, prouzroči divlji disbalans u harmoniji Sume Sveukupnosti, koju ova očajnički pokuša da povrati, zbrisavši time nekolicinu subrealnosti. Ogromni talasi sirove magije ključahu nekontrolisano oko samih temelja multiverzuma, navirući kroz svaku pukotinu, u do tada miroljubive dimenzije, prouzrokujući nove, supernove, stelarne kolizije, divlje letove gusaka i 78

Teri Pračet

potapanje imaginarnih kontinenata. Svetovi, toliko udaljeni da su bili na drugom kraju vremena, doživeše blještave zalaske sunca sa svetlucavim oktarinom, dok su visoko naelektrisane magijske čestice jurile kroz atmosferu. U kometnom isijavanju oko legendarnog Ledenog sistema, Zereta plemićka kometa preminu kada Princ zaplamte preko neba.

Međutim, sve je ovo bilo potpuno nepoznato Rinsvindu dok se, stežući omlitavelog Dvocveta oko struka, strmoglavljivao prema Diskovom moru, stotinak metara niže. Čak ni trzaji svih dimenzija nisu mogli da prekrše gvozdeni Zakon očuvanja energije, i Rinsvindov kratkotrajni izlet avionom bio je dovoljan da ga prenese nekoliko stotina kilometara horizontalno, i dve hiljade metara vertikalno.

Reč 'avion' se zapali i izgore u Rinsvindovom umu.

Beše li to neki brod dole?

Hladne vode Kružnog mora zahučaše oko njega i usisaše ga u svoj zeleni, gušeći zagrljaj.

Trenutak kasnije, začu se još jedan pljesak, kada Prtljag, na kome je i dalje bila nalepnica sa moćnim putničkim runama TWA, takođe upade u more.

Nešto kasnije, poslužio im je kao splav.

Na ivici 79

Terry Pratchet

B

ilo je potrebno puno vremena da se izradi. Sada je bila skoro završena, i ekipe robova su otkidale poslednje ostatke glinenog omotača.

Na mestima gde su drugi robovi marljivo trljali njene metalne bokove srebrnim peskom, već je počinjala da se presijava na suncu svilenkastim, prirođenim sjajem sveže bronze.

Još uvek je bila topla, i posle nedelju dana hlađenja u livničkoj jami.

Vrhovni astronom Krula lagano pokrenu ruku i nosači spustiše njegovu nosiljku u senku trupa.

Kao riba, pomisli. Velika, leteća riba. Al', iz kojih mora?

'Zaista veličanstveno', prošapta. 'Delo prave umetnosti.'

'Zanata', reče zdepasti čovek pored njega. Vrhovni astronom se polako okrenu i pogleda u čovekovo bezizražajno lice. Licu i nije posebno teško da bude bezizražajno ako ima dve zlatne kugle na mestu gde bi trebalo da budu oči. One sevahu uzbuđeno.

'Zanata, zaista', reče astronom i nasmeja se. 'Pretpostavljam da ne postoji bolji zanatlija na celom Disku od tebe, Zlatooki. Da li sam u pravu?'

Zanatlija se zamisli, dok mu se golo telo, golo, ako bi smo izuzeli njegov pojas za alat, računaljku na članku i preplanulost, upinjalo, dok je razmišljao o implikacijama ove poslednje primedbe. Činilo se da zlatne oči gledaju u neki drugi svet.

'Odgovor je, i da, i ne', reče konačno. Neki od nižih astronoma iza nosiljke uzdahnuše na ovo odsustvo pristojnosti, ali Vrhovni astronom je izgledao kao da ništa nije primetio.

'Nastavi', reče.

'Nedostaju mi neke osnovne veštine. Pa ipak ja sam Zlatooki Srebrnoruki Daktilos', reče zanatlija. 'Ja napravih Metalne Ratnike koji čuvaju Pičiuovu grobnicu, ja osmislih Svetlosnu branu Velikog Nefa, ja sazidah palatu Sedam Pustinja. Pa ipak', pruži ruku i potapša se po jednom oku, koje tiho odzvoni, 'kada izgradih vojsku golema za Pičiua, on me napuni zlatom i onda, da ne bih mogao da izgradim ni jedno drugo delo koje bi se moglo nositi sa tim, on dade da mi se izvade oči.'

'Mudro, ali okrutno', reče Vrhovni astronom sažaljivo.

'Da. Tako naučih da čujem čistoću metala i da vidim svojim prstima. Ovladah veštinom razlikovanja ruda po ukusu i mirisu. Načinih ove oči, ali ne tako da mogu da gledam njima.'

'Kao sledeće, bejah pozvan da izgradim Palatu Sedam Pustinja, što je za posledicu imalo da me je Emir obasuo srebrom, a potom, ne baš na moje iznenađenje, dade da mi se odseče desna ruka.'

'Ozbiljan nedostatak u tvojoj branši', klimaše glavom Vrhovni astronom.

'Iskoristih nešto srebra da načinim sebi novu ruku, koristeći svoje neprikosnoveno znanje o polugama i uporištima. Vrši posao. Kada stvorih prvu veliku Svetlosnu Branu, sa kapacitetom od 50000 časova dnevne svetlosti, plemenski sabori Nefa me natovariše finim svilama, i onda zatočiše da ne bih pobegao. Posledica toga bila je da sam morao da iskoristim svilu i nešto bambusa i načinim sebi leteću mašinu kojom sam mogao da se vinem i sa najviše kule svog zatvora.' 'Što te, uz razna skretanja, dovede do Krula', reče Vrhovni astronom. 'A, čovek ne može da odoli osećaju da bi neko alternativno zanimanje, uzgajanje zelene salate, na primer, nosilo nešto manje rizika vezanih za ubijanje prilikom plaćanja. Zašto istrajavaš u tome?'

Zlatooki Daktilos slegnu ramenima.

'To mi leži', reče.

Vrhovni astronom ponovo pogleda prema bronzanoj ribi, koja se sada sjajila kao gong na podnevnom suncu.

'Takva lepota', promrmlja. 'A jedinstvena. Dođi, Daktilose. Podseti me, šta sam ono beše obećao da će ti biti nagrada?'

'Zamolili ste me da načinim ribu koja bi plivala po morima prostora između svetova', naglasi zanatlija. 'A, zauzvrat ćete mi... zauzvrat...'

80

Teri Pračet

'Da? Sećanje me ne služi više kao nekada', preo je Vrhovni astronom, gladeći toplu bronzu.

'Zauzvrat', nastavi Daktilos, očigledno bez neke velike nade, 'oslobodićete me, i uzdržati se od odstranjivanja mojih ekstremiteta. Ne zahtevam blago.'

'A, da. Sad se sećam.' Starac podiže ruku prošaranu plavim venama i dodade, 'Lagao sam.'

Začu se, ne više od šaptaja zvuka, i zlatooki čovek se zatetura na nogama. Onda pogleda nadole prema vrhu strele koji je virio iz njegovih grudi i klonulo klimnu glavom. Mrljica krvi se rascveta na njegovim usnama.

Ne beše nikakvog zvuka na celom prostoru (izuzimajući nestrpljive muve), kada se njegova srebrna ruka polako podiže, dodirnuvši vrh strele.

Daktilos zagunđa.

'Traljava izrada', reče, i stropošta se unatrag.

Vrhovni astronom ćušnu njegovo telo nožnim palcem i uzdahnu.

'A sada ćemo pokojniku odati poštu minutom ćutanja, kao što dolikuje majstoru svog zanata', reče. Posmatrao je uspaljenu zunzaru kako sleće na zlatno oko, i odleće zbunjena... 'Ovo bi bilo dovoljno', reče, Vrhovni astronom i klimnu paru robova da odnesu telo.

'Da li su helonauti spremni?', upita.

Glavni kontrolor lansiranja iskoči napred.

'Svakako, vaša preuzvišenosti.'

'Koliko još imamo do dovratka?'

'Do lansirnog prozora', pažljivo ispravi glavni kontrolor lansiranja. 'Tri dana, vaša preuzvišenosti. Rep Velikog A'Tuina biće tada u idealnom položaju.'

'Onda nam još samo preostaje', zaključi Vrhovni astronom, 'da nađemo prikladne žrtve.'

Glavni kontrolor lansiranja se nakloni.

'Okean će nam izaći u susret', reče.

Starac se nasmeši. 'Kao i uvek', reče. * * * 'E, da si samo imao pojma o navigaciji...'

'E, da si samo umeo da kormilariš...'

Talas zapljusnu palubu. Rinsvind i Dvocvet se zgledaše.

'Nastavi sa odlivanjem!', povikaše uglas, i zgrabiše kofe.

Posle izvesnog vremena, Dvocvetov piskavi glas procedi se iz natopljene kabine.

'Ne vidim zašto bi to bila moja greška', reče. Dodade gore još jednu kofu, koju čarobnjak izli preko palube.

'Trebalo je da ti budeš na straži', odseče Rinsvind.

'Ne zaboravi da sam nas ja spasio od trgovaca robljem', reče Dvocvet.

'Radije bih bio rob, nego leš', odgovori čarobnjak. Ispravi se i pogleda prema moru.

Izgledao je zbunjeno.

Bio je to nekako drugačiji Rinsvind od onoga koji je pobegao od plamena Ank-Morporka pre nekih šest meseci. Više zaplašen, svakako, i više naputovan. Posetio je Srednjezemlje, otkrio interesantne običaje mnogih egzotičnih naroda, zadobijajući pritom sve više ožiljaka, pa čak i nekoliko nezaboravnih dana plovio legendarnim Dehidriranim Okeanom, u srcu neverovatno suve pustinje, poznate pod imenom Veliki Nef. U hladnijim i vlažnijim morima video je ploveće planine leda. Jahao je na imaginarnom zmaju. Vrlo malo mu je nedostajalo da izrekne najmoćniju čîn na Disku. Pa je onda...' ...ispred je bilo definitivno manje horizonta nego što je trebalo da bude.

'Hmm?', reče Rinsvind.

'Rekoh, nema ničeg goreg od ropstva', reče Dvocvet. Njegova usta se razjapiše, kada čarobnjak zavitla kofu daleko u more i sede na nakvašenu palubu, lica kamenosivog.

81

Terry Pratchet

'Vidi, žao mi je što sam nas nasukao na greben, ali izgleda da ovaj brod ne želi da potone, i mi ćemo pogoditi kopno pre ili kasnije', reče Dvocvet utešno. 'Ova struja mora nekud da ide.'

'Pogledaj horizont', reče Rinsvind ravnim glasom.

Dvocvet zaškilji.

'Meni izgleda u redu', reče posle izvesnog vremena. 'Priznajem, izgleda da ga ima manje nego obično, ali...'

'To je zbog Rubopada', reče Rinsvind. 'Nosi nas prema ivici sveta.'

Nastade duga tišina, prekidana samo pljuskanjem talasa, dok se tonući brod polako okretao u struji. Sada je već bila prilično jaka.

'Zato smo verovatno i udarili u greben', dodade Rinsvind. 'Tokom noći smo odvučeni sa kursa.'

'Da li bi da pojedeš nešto?', upita Dvocvet. Počeo je da pretura zamotuljak koji je vezao za šinu, van domašaja vlage.

'Zar ne shvataš?', zareža Rinsvind. 'Idemo preko Ivice, dođavola!'

'Zar ne možemo ništa da uradimo oko toga?'

'Ne!' 'Onda ne vidim razloga za paniku', reče Dvocvet mirno.

'Znao sam da nije trebalo da idemo toliko ka Ivici', žalio se Rinsvind nebu. 'Da mi je...'

'Voleo bih da mi je ovde moja kutija za slikanje', reče Dvocvet, 'ali ostala je na onom brodu trgovaca robljem sa ostatkom Prtljaga i...'

'Tamo gde idemo neće ti biti potreban prtljag', reče Rinsvind. On se podboči i zamišljeno zagleda u udaljenog kita, koji je nepažljivo zabasao u rubnu struju i sada se borio protiv nje.

Na skraćenom horizontu se videla linija beline, a Rinsvindu se učini da čuje udaljenu tutnjavu. 'Šta se dešava kad brod ode preko Rubopada?', zapita Dvocvet.

'Ko zna?'

'Pa, u tom slučaju, možda ćemo ploviti kroz prostor i spustiti se na neki drugi svet.' Čovečuljkovo lice poprimi sanjarski izraz. 'Voleo bih to', reče.

Rinsvind frknu.

Sunce se dizalo na nebu, čineći se mnogo većim, ovako blizu Ivice. Stajali su leđima naslonjeni na jarbol, okupirani svako svojim mislima. Tu i tamo bi neko od njih uzimao kofu i nasumično odlivao vodu, bez nekog veoma inteligentnog razloga.

Izgledalo je da more oko njih postaje sve punije. Rinsvind opazi nekoliko drvenih trupaca kako plove uporedo sa njima, a tik ispod površine vode život je bujao u vidu najraznovrsnijih riba. Naravno, struja mora da je obilovala hranom, doplovljenom sa kontinenata blizu Ruba.

Pitao se kakva bi to vrsta života bila, u kojoj sve vreme moraš da plivaš, da bi ostao uvek u mestu. Prilično slična njegovom, zaključi. Ugleda malu zelenu žabu koja se očajnički borila da se iskobelja iz stiska neumoljive struje. Na Dvocvetovo zaprepašćenje, on uze veslo i pažljivo ga pruži prema malom vodozemcu, koji zahvalno naskoči na njega. Trenutak kasnije, par čeljusti probi površinu vode i škljocnu u prazno na mestu gde je on maločas plivao. Žaba posmatraše Rinsvinda iz udobnosti njegovih dlanova, a onda ga zamišljeno ugrize za palac. Dvocvet se zakikota. Rinsvind ćušnu žabu u džep, praveći se da ništa nije čuo.

'Sve je to vrlo humano, ali, zašto?', reče Dvocvet. 'Za sat vremena, biće svejedno.'

'Zato', reče odsutno Rinsvind, i odli malo vode. Vodena izmaglica se sada izdizala visoko, a struja je bila toliko jaka, da su se talasi stvarali i nestajali svuda oko njih. Činilo se da je neprirodno toplo. Iznad mora je bila sparna zlatasta izmaglica.

Tutnjava je sada bila glasnija. Lignja, veća od bilo čega što je Rinsvind do tada video, probi površinu nekoliko stotina metara dalje i divlje zavitla kracima, pre nego što će opet potonuti. Nešto drugo, što je bilo veliko ali srećom, neraspoznatljivo, zaurla u izmaglici. Čitav odred letećih riba vinu se u oblaku kapljica duginih boja i uspe da se povrati nekoliko metara pre nego što će pasti natrag i biti uvučen u vrtlog.

82

Teri Pračet

Ponestajalo im je sveta. Rinsvind baci kofu i uhvati se za jarbol, dok je tutnjava, konačan kraj svega, hitala ka njima.

'Ovo moram da vidim', reče Dvocvet, pola padajući, pola roneći prema pramcu.

Nešto tvrdo i nepopustljivo udari u trup čamca, koji se okrenu za devedeset stepeni i postavi postrance prema nevidljivoj prepreci. Onda se iznenada zaustavi i nalet hladne morske pene se preli preko palube, tako da je nekoliko sekundi Rinsvind bio prekriven sa par metara zelene uzburkane vode. On poče da vrišti, a onda podvodni svet postade obojen duboko zvečećom purpurnom bojom iščezavajuće svesti, jer je otprilike tada Rinsvind počeo da se davi. * * * Probudi se usta punih odvratne tečnosti i, kada ju je progutao, užareni bol u grlu ga naglo vrati u punu pribranost.

Paluba broda mu je pritiskala leđa, a Dvocvet ga posmatrao odozgo sa izrazom duboke zabrinutosti. Rinsvind zastenja i diže se u sedeći položaj.

To se pokazalo kao greška. Ivica sveta bila je na metar od njega.

Iza nje, tek neznatno ispod početka beskrajnog Rubopada, nalazilo se nešto potpuno magično. * * * Nekih stotinak kilometara dalje, a dobrano izvan uticaja rubne struje, škuna sa crvenim jedrima tipičnim za nezavisne trgovce robljem besciljno je klizila kroz baršunasti sumrak. Posada ili, barem, ono što je ostalo od nje, bila je skupljena na prednjoj palubi, okružujući ljude koji su grozničavo pravili splav.

Kapetan, debeljuškast čovek koji je nosio laktene turbane, tipične za pripadnike plemena iz Velikog Nefa, bio je naputovan i video je mnoge čudne narode i neobične stvari, od kojih je mnoge, odmah zatim, porobljavao ili krao. On je započeo karijeru kao mornar na Dehidriranom Okeanu, u srcu Diskove najsuvlje pustinje. (Voda na Disku ima neobično četvrto stanje, prouzrokovano toplotom, kombinovanom sa čudnim isušujućim posledicama oktarinske svetlosti, ona dehidrira, ostavljajući srebrnast talog, u vidu slobodnog peska kroz koji dobro konstruisan trup može da klizi sa lakoćom. Dehidrirani Okean je čudno mesto, ali ne tako čudno kao njegove ribe.) Nikada ranije kapetan nije bio zaista uplašen. Sada je bio prestravljen.

'Ništa ne čujem', promrmlja prvom oficiru.

Oficir se zagleda u tminu.

'Možda je palo preko palube?', ponada se. Kao odgovor, začu se furiozni topot sa veslačke palube ispod njih, a onda zvuk rasprskavajućeg drveta. Članovi posade kao jedan preplašeno izvukoše sekire i baklje, i stadoše vitlati njima.

Verovatno se ne bi ni usudili da ih iskoriste, čak i kada bi Čudovište, u naletu, krenulo ka njima. Pre nego što su upoznali njegovu užasnu narav, nekoliko ljudi ga je napalo sekirama, na šta se ono za čas okrenulo od svoje zadrte potrage po brodu i, ili ih pojurilo dok nisu poskakali sa palube, ili, pojela? Kapetan nije bio sasvim siguran. Stvar je izgledala kao običan drveni pomorski kovčeg. Neznatno veći nego obično, ali ništa posebno. No, dok je neki put izgledalo da sadrži stvari poput starih čarapa i raznog prtljaga, u drugim trenucima zadrhta, izgledalo je da je, izgledalo da ima... Pokuša da ne misli o tome. Radilo se o tome da su ljudi koji su se podavili u moru, skočivši sa palube, bili srećniji od onih koje je uhvatilo. Pokušao je da ne misli o tome.

Tamo su bili zubi, zubi poput drvenih nadgrobnih ploča, i jezik crven kao mahagoni...

Pokušao je da ne misli o tome. Nije uspeo.

Sa gorčinom pomisli na jednu stvar. Bilo je to poslednji put da je spasio nezahvalne davljenike u neispitanim okolnostima. Ropstvo je bilo bolje od ajkula, zar ne? A onda su pobegli, i kada su mornari došli da pretraže veliki kovčeg, kako li su se oni uopšte i stvorili na sred mirnog okeana sedeći na kovčegu? Ovaj je ugriz... Ponovo je pokušao da ne misli o tome, ali, onda se zateče u razmišljanju šta će biti kada prokletinja shvati da joj vlasnik više nije na brodu...

83

Terry Pratchet

'Splav je spreman, Gospodaru', reče prvi oficir.

'U vodu s njim', viknu kapetan i 'Ukrcavanje!' i 'Zapaljuj brod!'

Na kraju krajeva, neće biti previše teško da se dođe do drugog broda, filozofirao je, a čovek bi se mogao načekati u tom Raju o kome su mujezini pričali, pre no što mu se podari drugi život. Neka magična kutija jede jastoge.

Neki pirati su besmrtnost dostigli velikim smelim poduhvatima. Neki su besmrtnost postigli gomilajući ogromno bogatstvo. Ali, kapetan je odavno odlučio da bi on, u globalu, najviše voleo da besmrtnost dostigne neumiranjem. * * * 'Šta je to, kog đavola?', insistirao je Rinsvind.

'Predivno je', reče Dvocvet blaženo.

'O tome ću odlučiti kada budem znao šta je', reče čarobnjak.

'To je Ruboduga', reče glas tik pored njegovog levog uva, 'a vi zaista imate sreće što možete da je vidite. Odozgo, hoću da kažem.'

Glas je pratio nalet hladnog, ribljeg zadaha. Rinsvind je sedeo nepomično.

'Dvocvete', reče.

'Da?' 'Ako se okrenem, šta ću ugledati?'

'Njegovo ime je Tetis. Kaže da je morski trol. Ovo je njegov čamac. On nas je spasio', objasni Dvocvet. 'Hoćeš li se sada okrenuti?'

'Ne baš odmah, hvala. I onda, zašto nismo otišli preko ivice?', zapita Rinsvind sa staklastom smirenošću.

'Zato što je vaš čamac udario u Obod', reče glas iza njega (tonom koji Rinsvinda nagna da zamisli podvodne ponore i Stvari koje vrebaju u koralnim grebenima).

'Obod?', ponovi.

'Da. Ide oko ivice sveta', reče nevidljivi trol. Nad bukom vodopada Rinsvindu se učini da razabire pljuskanje vesala. Nadao se da su bila vesla.

'Ah. Misliš obod', reče Rinsvind. 'Obod čini ivicu stvari.'

'Tako je sa Obodom', reče trol.

'On misli na ovo', reče Dvocvet pokazujući nadole. Rinsvindove oči pratiše prst, strepeći od onoga što bi mogle ugledati...

Rubno od čamca bio je konopac koji je visio na metar iznad površine bele vode. Čamac je bio prikačen za njega, usidren, a ipak pokretan, zahvaljujući komplikovanoj konstrukciji koturova i drvenih točkića. Oni su išli duž konopca, dok je nevidljivi veslač vodio plovilo uz samu ivicu Rubopada. To je objašnjavalo jednu misteriju, ali, šta je držalo konopac?

Rinsvind se zagleda niz njega, i ugleda stameni drveni kolac kako viri iz vode nekoliko metara dalje. Dok ga je posmatrao, čamac mu se približi i prođe pored njega, dok su točkići skladno zveckali kroz žljeb, očigledno napravljen za tu svrhu.

Rinsvind takođe primeti manje konopce kako vise sa glavnog na razmacima od oko pola metra.

Okrenu se prema Dvocvetu.

'Vidim ja šta je to', reče, 'ali šta je to?'

Dvocvet slegnu ramenima. Iza Rinsvinda, morski trol reče, 'Tamo ispred je moja kuća.

Pričaćemo više kada stignemo. Sada moram da veslam.'

Rinsvind otkri da bi gledanje ispred značilo da bi morao da se okrene i otkrije kako u stvari izgleda morski trol, a on još uvek nije bio siguran da to želi da uradi. Umesto toga, pogleda Rubodugu.

Lebdela je u izmaglici za nekoliko dužina iza ivice sveta, pojavljujući se samo ujutro i predveče, kada bi svetlost Diskovog malog orbitirajućeg sunca sjala pored masiva Velikog A'Tuina, Kornjače Sveta, padajući pod tačno određenim uglom na Diskovo magično polje.

84

Teri Pračet

Dvostruka duga iskrsnu, zacaklivši se. Bliže ivici i Rubopadu bilo je sedam nižih boja, koje su iskrile i igrale u prahu umirućih mora.

Ali, one su bile blede u poređenju sa širom trakom koja je lebdela iza, ne udostojivši se da podeli isti spektar sa njima.

Bio je to Kralj Boja, prema kojoj su sve ostale tek delimični i razmazani odsjaji. Bio je to oktarin, boja magije. On je bio živ, presijavao se, treperio, i bio neprikosnoveni pigment mašte, jer, gde god bi se pojavio, bio je znak da je materija običan sluga snage magijskog uma. Bio je on opčinjenost sama.

Ali, Rinsvindu se oduvek činilo da on izgleda nekako zelenkastopurpurno. * * * Posle izvesnog vremena, tačkica na rubu sveta se pretopi u ostrvce ili stenu, smeštenu tako pogibeljno, da su se bujice vodopada vrtložile oko nje na početku svog dugog poniranja. Tu se nalazila drvena koliba, i Rinsvind primeti da se gornji konopac oboda penje uz stenovito ostrvce duž nekoliko metalnih stubića i, u stvari, prolazi kroz baraku preko malog okruglog prozora.

Kasnije je saznao da je ovo udešeno tako zbog obaveštavanja o nailasku bilo kakvog plovećeg tereta na njegovom delu Oboda. To se obavljalo uz pomoć niza bronzanih zvončića, postavljenih duž konopca.

Plutajuće utvrđenje je bilo grubo sagrađeno od sirovog drveta na središnjoj strani ostrva.

Ono je obuhvatalo jedan ili dva rashodovana broda, i popriličnu količinu nasukanog drveta u vidu delova brodskog poda, balvana, čak čitavih stabala, na kojima su se ponegde još videli zeleni listovi. Ovako blizu Ivice, Diskovo magično polje bilo je toliko jako, da je magličasta korona treperila oko svega, dok se iluzija spontano praznila.

Uz poslednje škripave zaveslaje, čamac kliznu uz drveni mol. Kada se uzemljio, formirajući kolo, Rinsvind oseti poznate osećaje ogromne okultne aure, uljane, modrikastog ukusa i kositrenog mirisa. Svuda oko njih sirova, neusmerena magija bešumno je padala na svet. Čarobnjak i Dvocvet se uspentraše na daske i, po prvi put, Rinsvind ugleda trola.

Nije bio ni upola tako strašan kao što ga je zamišljao.

Hmm, reče njegova mašta posle izvesnog vremena.

Nije da je trol bio zastrašujuć. Umesto gnjilog monstruma sa pipcima koga je Rinsvind očekivao, ispred sebe ugleda prilično zdepastog, ali ne mnogo ružnog starca, koji bi sasvim lepo mogao da prođe kao normalan na bilo kojoj gradskoj ulici, u slučaju da su prisutni navikli da vide starce koji su, u stvari, načinjeni od vode i malo čega drugog. Bilo je to kao da je okean odlučio da stvori život, bez sveg onog zamornog zamajavanja evolucijom, jednostavno uobličio deo sebe u dvonošca i poslao ga da gnjecavo hoda plažom. Trol je bio prijatno plave boje. Dok je Rinsvind buljio, jato ribica belasnu se u njegovim grudima.

'Nije pristojno piljiti', reče trol. Njegova usta se otvoriše, ovenčana penom, i ponovo zaklopiše kao što se voda zaklapa preko kamena.

'Je l'? Zašto?', upita Rinsvind. Kako li se održava u komadu? vrištao je njegov um. Zašto se ne raspe?

'Ako me otpratite do kuće, daću vam hranu i drugu odeću', reče trol svečano. Uputi se preko stena, ne osvćući se da vidi da li ga prate. Napokon, gde bi drugde i mogli da odu?

Smrkavalo se, a svež i vlažan povetarac duvao je preko ivice sveta. Već se prolazna Ruboduga gubila, a magle iznad vodopada počinjale su da se razređuju.

'Hajde', reče Rinsvind, ščepavši Dvocveta za lakat. Ali, izgledalo je turista nema nameru da se pokrene.

'Hajde', ponovi čarobnjak.

'Kada se potpuno smrkne, da li misliš da bi mogli, ako pogledamo dole, da vidimo Velikog A'Tuina Kornjaču Sveta?', upita Dvocvet, zureći u nadolazeće oblake.

'Nadam se da ne', reče Rinsvind, 'Zaista. A sada, idemo, važi?'

Dvocvet neodlučno krenu za njim do kolibe. Trol je upalio nekoliko svetiljki i udobno se zavalio u stolici za ljuljanje. Kada uđoše, on skoči na noge i nali im dve šolje zelene tečnosti iz 85

Terry Pratchet

visokog vrča. U prigušenoj svetlosti izgledao je fosforescentno, kao topla mora u baršunastim letnjim noćima. Tek da bi dodao baroknu polituru Rinsvindovom otupelom strahu izgledao je i desetak centimetara viši.

Izgledalo je da većinu nameštaja u sobi čine kutije.

'Uh... Ovde vam je baš sjajno', reče Rinsvind. 'Etnološki.'

Posegnu za šoljom i pogleda u zelenkastu površinu koja se caklila u njoj. Nadam se da je pitka, pomisli. Jer, popiću je. Proguta.

Bila je to ista stvar koju mu Dvocvet dao u čamcu, ali, u to vreme, njegov um ju je ignorisao, jer se bavio prečim stvarima. Sada je bio slobodan da se posveti ukusu.

Rinsvindova usta se iskrenuše. Štucnu. Jedna noga mu se naglo zgrči i bolno ga udari u grudi.

Dvocvet je zamišljeno okretao čašu među prstima, ocenjujući ukus.

'Glen Livid', reče. 'Piće od fermentiranog vul oraha, koje se mojoj domovini destiluje smrzavanjem. Malo se oseća na dim... Pikantno. Sa zapadnih plantaža, ah, Rehigridska oblast, je l'? Sledećegodišnja žetva, pretpostavljam, po boji. Mogu li vas upitati kako ste došli do njega?'

(Biljke na Disku, iako uključuju kategorije opšte poznate kao anualne, koje se seju, da bi sazrele kasnije u toku godine, bienalne, sađene ove godine, da bi sazrele iduće, i perenialne, sađene ove godine, da bi sazrele do daljeg, takođe uključuju i nekoliko retkih reanualnih, koje, zbog neobičnog četvoro-dimenzionalnog genetskog iščašenja, mogu da budu posađene sada da bi sazrele prošle godine. Loza vul oraha je naročita po tome, što može da cveta i do osam godina pre nego što se njeno seme zapravo posadi. Vino od vul oraha je čuveno po tome, što nekim konzumentima daje uvid u budućnost, koja je, sa orahove tačke gledišta, prošlost. Čudno, ali istinito.)

'Sve stvari vremenom doplutaju do Oboda', reče trol filozofski, lagano se klateći u svojoj stolici. Moj posao je da spasim ono što more nosi. Drvenu građu, naravno, i brodove. Bačve vina. Bale odeće. Vas.' U Rinsvindovoj glavi se upali lampica.

'To je mreža, zar ne? Imaš mrežu na samoj ivici mora!'

'Obod', klimnu trol. Talasići krenuše preko njegovih grudi.

Rinsvind se zagleda u fosforescentnu tamu koja je okruživala ostrvo. i tupo se nasmeši.

'Naravno', reče. 'Neverovatno! Možeš da potopiš kočeve i da ih pobodeš u grebene, i, zaboga! Mreža bi morala da bude vrlo jaka.'

'I jeste', reče Tetis.

'Možda se proteže i nekoliko kilometara, ako si pronašao dovoljno stena, i sličnog', reče čarobnjak. 'Šesnaest hiljada kilometara. Ja pokrivam samo ovu oblast.'

'To je trećina obima Diska!'

Tetis malo zapljuska kada je ponovo klimnuo glavom. Dok su dva čoveka dosipala zeleno vino, on im je pričao o Obodu, o velikim naporima koji su uloženi da bi se izgradio, i prastaroj i mudroj Kraljevini Krul koja ga je konstruisala nekoliko vekova ranije, i sedam flota koje su neprestano patrolirale oko njega da bi ga održavale ispravnom stanju i donosile njegov ulov natrag u Krul, i načinu na koji je Krul postao zemlja dokolice u kojoj vladaju najobrazovaniji tragači za znanjem, i načinu na koji su neprestano pokušavali da dokuče svaki pojedini detalj kompleksnosti univerzuma, i načinu na koji su mornari, nasukani na Obod, pretvarani u robove, najčešće odsečenih jezika. Nakon nekoliko usklika na ovom mestu, on progovori prijateljskim tonom o beskorisnosti sile, nemogućnosti bekstva sa ostrva, izuzev čamcem do jednog od trista osamdeset ostrva koja leže između ovog ostrva i samog Krula, ili skokom preko Ivice, i o značajnim prednostima mutavosti u odnosu na, recimo, smrt.

Nastade tajac. Prigušena noćna tutnjava Rubopada služila je samo da tišini da veću gustinu.

Onda stolica za ljuljanje ponovo poče da škripuće. Činilo se da je Tetis zabrinjavajuće narastao za vreme monologa.

86

Teri Pračet

'Nema ničeg ličnog u ovome', dodade. 'I ja sam rob. Ako pokušate da me nadjačate, moraću da vas ubijem, naravno, ali to mi neće predstavljati neko zadovoljstvo.'

Rinsvind pogleda svetlucave pesnice koje su opušteno ležale u trolovom krilu.

Naslućivao je da bi mogle da udare snagom cunamija.

'Nisam siguran da shvatate', objasni Dvocvet. 'Ja sam građanin Zlatne Imperije. Siguran sam da Krul ne bi želeo da navuče Imeratorovo nezadovoljstvo na sebe.'

'Kako će Car saznati?', upita trol. 'Mislite li da ste prva osoba iz Carstva koja je završila na Obodu?'

'Neću da budem rob!', viknu Rinsvind. 'Pre ću... pre ću skočiti preko Ivice!' Bio je zapanjen tonom sopstvenog glasa.

'Da li, zaista?', zapita trol. Stolica za ljuljanje lupnu o zid i jedna plava ruka uhvati čarobnjaka oko struka. Trenutak kasnije, trol je grabio iz kolibe, sa čarobnjakom nemilosrdno stegnutim u jednoj pesnici.

Nije se zaustavio, sve dok nisu stigli do Rubne strane Ostrva. Rinsvind je cvilio.

'Prekini, ili ću te stvarno baciti preko ivice', preseče ga trol. 'Držim te, je l' tako?

Pogledaj.'

Rinsvind pogleda.

Ispred njega se nalazila mekanocrna noć, čije su zvezde prigušene izmaglicom mirno sjale. Ali njegove oči se okrenuše nadole, vučene neodoljivim instinktom.

Na Disku je bila ponoć, i stoga je sunce bilo daleko, daleko ispod, i ljuljalo se polako ispod ogromnog, smrznutog oklopa Velikog A'Tuina. Rinsvind učini poslednji pokušaj da fiksira pogled na vrhove svojih čizama koje su štrčale preko ivice stene, ali strmi ponor ga povuče za sobom.

Sa obe njegove strane, dve presijavajuće vodene zavese hitale su prema beskraju, dok je more proticalo oko ostrva na putu prema dugom padu. Sto metara ispod, čarobnjak ugleda najvećeg lososa koga je ikad video, kako iskače iz pene u divljem, nezgrapnom, i nadasve beznadnom skoku. Potom je ponovo padao, dalje i dalje u zlatnu podzemnu svetlost.

Ogromne senke narastale su iz te svetlosti, kao stubovi koji drže krov svemira. Stotinama kilometara ispod čarobnjak razabra oblik nečega, ivicu nečega...

Poput onih malih neobičnih slika na kojima silueta kitnjaste čaše iznenada postaje obris dva lica, prizor ispod njega se preokrenuo u sasvim novu, zastrašujuću perspektivu. Jer, dole se nalazila glava slona, velika kao osrednji kontinent. Jedna moćna kljova je štrčala poput planine spram zlatne svetlosti, bacajući senku prema zvezdama. Glava mu je bila malo iskrenuta, a ogromno tamnocrveno oko je moglo da bude i superdžin kome je pošlo za rukom da sija u podne.

Ispod slona...

Rinsvind proguta knedlu i pokuša da ne misli...

Ispod slona nije bilo ničega, izuzev udaljenog, neprijatnog diska sunca. A, zamahujući polako pored njega, bilo je nešto što, je uprkos svojim krljuštima veličine gradova, kraterskim boginjama, i mesečevoj goleti, nesumnjivo bilo peraje.

'Da puštam?', predloži trol.

'Gnah', reče Rinsvind, izvijajući se unatrag. 'Živim ovde na Ivici pet godina, i nisam imao hrabrosti', zatutnja trol. 'A nemaš je ni ti, ako mogu da primetim.' Zakorači unazad, dopustivši Rinsvindu da se baci na zemlju.

Dvocvet došeta do ruba i proviri preko.

'Fantastično', reče. 'E, da mi je tu kutija za slikanje... Čega još ima dole? Mislim, ako bi skočili, šta bismo videli?'

Tetis sede na izbočinu. Daleko preko Diska, mesec izađe iza oblaka, dajući mu leden izgled.

'Moj dom je možda tamo dole', reče polako. 'Iza vaših glupih slonova i te bezvezne kornjače. Pravi svet. Ponekad dođem ovde i gledam, ali nekako ne mogu da se odlučim na taj 87

Terry Pratchet

dodatni korak... Pravi svet, sa pravim ljudima. Imam ženu i klince, negde tamo dole...' Zastade i izduva nos. 'Vrlo brzo naučiš od čega si načinjen, ovde na Ivici.'

'Ne pominji to više. Molim te', zavapi Rinsvind. Okrenu se i ugleda Dvocveta koji je bezbrižno stajao na samom kraju stene. 'Gnah', reče, i pokuša da utone u kamen.

'Postoji još neki svet tamo dole?', zapita Dvocvet, vireći preko. 'Gde, tačno?'

Trol neodređeno mahnu rukom. 'Negde', reče. 'To je sve što znam. Bio je to prilično mali svet. Uglavnom plav.'

'Pa zašto ste onda ovde?', zainteresova se Dvocvet.

'Nije li očigledno?', preseče ga trol. 'Pao sam sa ivice!' * * * Pričao im je o svetu Batisa, negde među zvezdama, gde je morski narod razvio nekoliko naprednih civilizacija u tri velika okeana koja su se širila Diskom. On je bio mesar, jedan iz kaste koja je naporno zarađivala za život na velikim, zemaljskim jedrenjacima, koji su zalazili duboko u kopno i lovili jata jelena i bizona, kojih je bilo u izobilju na olujnim kontinentima. Baš njegovu jedrilicu je oduvao čudnovati vetar u neistražene zemlje. Ostatak posade je uzeo mala veslačka kolica i zaveslao prema udaljenom jezeru, ali Tetis, kao upravnik, izabrao je da ostane sa svojom lađom. Oluja ju je ponela preko kamenite ivice sveta, razbivši je pritom u iverje.

'U prvi mah sam padao', reče Tetis, 'ali padanje nije tako strašno, znate. Jedino prizemljenje boli, a ispod mene nije bilo ničega. Dok sam padao, gledao sam kako se svet okreće u prostoru, sve dok se nije izgubio među zvezdama.' 'Šta se onda desilo?', upita Dvocvet ne dišući, prešavši pogledom preko maglovitog svemira.

'Načisto sam se zaledio', reče jednostavno Tetis. 'Srećom, to je nešto što moja rasa može da preživi. Ali, povremeno sam se otapao, kad sam prolazio pored drugih svetova. Bio je jedan, mislim da je to bio onaj za koji sam pomislio da ima čudan planinski venac oko sebe za koji se ispostavilo da je najveći zmaj kojeg možete da zamislite, prekriven snegom i glečerima, a svoj rep drži u ustima. Dakle, došao sam na nekoliko desetina kilometara od njega, u stvari, preleteo iznad predela kao kometa, i onda sam bio odbačen dalje. Potom je došlo vreme kada sam se probudio, i ugledao vaš svet kako mi se približava kao torta, koju mi je Tvorac bacio u lice, i, eto, prizemljio sam se u moru nedaleko od Oboda, uzvrtno od Krula. Svakakve vrste stvorenja se nasuču na Ogradi, a u to vreme su tražili ljudstvo za svoje udaljene stanice i tako sam završio ovde.' Zastade, i usredsredi pogled na Rinsvinda. 'Svake noći ja dolazim ovde i gledam nadole', završi, 'i nikada ne skočim. Hrabrost je teško naći, ovde, na Ivici.'

Rinsvind poče odlučno da puže prema kolibi. Kratko ciknu kada ga trol podiže, prilično ljubazno, i postavi na noge.

'Fantastično', reče Dvocvet, i nagnu se više preko Ivice. 'Ima mnogo drugih svetova, tamo dole?'

'Prilično, rekao bih', reče trol.

'Pretpostavljam da bi se mogla smisliti neka vrsta, ne znam, neka vrsta stvari koja bi mogla da čuva od hladnoće', reče čovečuljak zamišljeno. 'Neka vrsta broda u kome bi moglo da se otplovi preko Ivice, a isto tako da plovi prema dalekim svetovima. Pitam se...'

'I ne pomišljaj na to!', zavapi Rinsvind. 'Prekini to da pričaš, čuješ li me?'

'Svi tako govore u Krulu', reče Tetis.

'Oni sa jezicima, naravno', dodade. *

*

*

'Jesi li budan?'

Dvocvet je i dalje hrkao. Rinsvind ga podmuklo munu u rebra.

'Rekoh, jesi li budan?', zareža.

'Skrdfngh...'

'Moramo otići odavde, pre nego što ta sakupljačka flota dođe!'

88

Teri Pračet

Splačinasta svetlost zore probijala se kroz jedini prozor kolibe, padajući ukoso na gomile prikupljenih kutija i svežnjeva koje su ležale u neredu. Dvocvet ponovo zagrokta, i pokuša da se ukopa u gomilu krzna i ćebadi koju im je Tetis dao.

'Vidi, ovde ima svakakvog oružja i ostalog', reče Rinsvind. 'On je otišao negde. Kada se vrati, mogli bi da ga savladamo i... i... pa, onda ćemo već nešto smisliti. Šta kažeš na to?'

'Ne zvuči mi baš kao sjajna ideja', reče Dvocvet. 'Svakako će biti neljubazno, zar ne?'

'Nema milosti', odseče Rinsvind. 'Surov je ovo svet.'

Poče da pretura po gomilama uz zidove i izabra tešku sablju talasastog sečiva koja je verovatno bila ponos i dika nekog pirata. Izgledala je kao ona vrsta oružja koje se oslanja koliko na svoju težinu, toliko i na ivicu za zadavanje udarca. Nezgrapno je podignu.

'Da li bi on ostavio takvu stvar ovde ako bi mogla da ga povredi?', zapita se naglas Dvocvet.

Rinsvind ga je ignorisao i zauzeo poziciju pored vrata. Kada se ona otvoriše, nekih desetak minuta kasnije, on se bez oklevanja pokrenu, zamahnuvši preko otvora, u visini gde je pretpostavljao da bi morala da se nalazi trolova glava. Sablja bezazleno prošišta vazduhom kroz ništa i zali se u dovratak, izbacivši ga iz ravnoteže. Nađe se na podu.

Iznad njega se začu uzdah. On pogleda naviše u Tetisovo lice koje se tužno treslo od jedne do druge strane.

'Ne bi mi mogao nauditi', reče trol, 'ali, ipak, ja sam povređen. Duboko povređen.' On posegnu preko čarobnjaka i izvuče mač iz drveta. Bez ikakvog napora savi njegovo sečivo u krug i zakotrlja ga preko stena, sve dok nije pogodio kamen, i dalje se vrteći, odskočio u srebrnom luku koji se završio u maglama nad Rubopadom.

'Veoma duboko povređen', zaključi. On se sagnu pored vrata i baci vreću prema Dvocvetu.

'Tu je leš jelena koji je upravo onakav, kakve vi ljudi volite, i nekoliko jastoga, i morski losos. Obod obezbeđuje', reče uzgred.

Zagleda se u turistu, a onda ponovo u Rinsvinda. 'Šta ste se zablenuli?', reče.

'Samo, kao da...', reče Dvocvet. '...u poređenju sa sinoć...', reče Rinsvind.

'Tako ste mali', završi Dvocvet.

'Shvatam', reče trol uzdržljivo. 'Sada i lične primedbe.' Uspravi se do pune visine, koja je sada iznosila nešto malo više od metra. 'To što sam načinjen od vode, ne znači da sam od drveta, znate.'

'Izvinite', reče Dvocvet, žurno se izvlačeći iz krzna.

'Vi ste načinjeni od prljavštine', reče trol, 'ali ja nisam komentarisao stvari koje ne mogu da se promene, jesam li? A, ne. Ne možemo ništa da uradimo oko načina na koji nas je Tvorac stvorio, to je moj stav. Ali, ako baš morate da znate, vaš mesec je snažniji od onih oko mog sveta.'

'Mesec?', reče Dvocvet. 'Ne razu...'

'Ako moram da vam crtam', reče trol razdražljivo, 'patim od hroničnih plima.'

Zvono zaklepeta u tami kolibe. Tetis pređe preko škripavog poda do složene naprave od točkića, žica i zvona koja je bila posađena na gornji konopac Oboda, u delu koji je prolazio kroz kolibu.

Zvono ponovo zazvoni, a onda stade da klepeće nekoliko minuta u čudnom, istrzanom ritmu. Trol je stajao, osluškujući iz blizine.

Kada prestade, on se polako okrenu i pogleda ih sa zabrinutom namrštenošću.

'Važniji ste nego što sam mislio', reče. 'Nećete čekati na sakupljačku flotu. Pokupiće vas letač. Tako kažu iz Krula.' Slegnu ramenima. 'A ja još nisam ni poslao poruku da ste ovde. Opet je neko pio vino od vul oraha.'

On uze malj koji je visio na stubu pored zvona i upotrebi ga da odzvoni kratku melodiju.

89

Terry Pratchet

'Ovo će biti prosleđeno od čuvara do čuvara, sve do Krula', reče. 'Stvarno veličanstveno, zar ne?' * * * Došao je hitajući preko mora, lebdeći u visini čoveka, ali ipak ostavljajući za sobom penušavu brazdu, jer kakva god da ga je sila držala gore, surovo je udarala o vodu. Rinsvind je znao koja ga sila drži gore. Bio je, sam bi prvi priznao, kukavica, nestručnjak, čak ne ni previše dobar u ulozi promašenog slučaja, ali, ipak je bio neka vrsta čarobnjaka, znao je jednu od Osam Velikih Čîni, sama Smrt lično će ga pokupiti kada bude umirao, i prepoznavao je pravu fino brušenu magiju čim bi je ugledao.

Sočivo koje je hitalo ka ostrvu bilo je oko sedam metara široko i potpuno providno. Duž njegovog oboda sedeo je veći broj u crno zaodenutih ljudi, od kojih je svaki bio privezan kožnim kaiševima za disk, i svaki je gledao u talase sa izrazom tako izmučenim, tako užasnutim, da je providni disk izgledao kao oivičen strašilima.

Rinsvind uzdahnu sa olakšanjem. Tako neuobičajen zvuk je nagnao Dvocveta da skine pogled sa približavajućeg diska i skrenu ga na njega.

'Važni smo, nema sumnje', objasni Rinsvind. 'Ne bi oni traćili svu tu magiju na par potencijalnih robova.' Osmehnu se. 'Šta je to?', reče Dvocvet.

'Elem, sam disk bi trebalo da je načinio Fresnelov Čudesni Koncentrator', reče Rinsvind autoritativno. 'To zahteva mnogo retkih i nestabilnih sastojaka, kao što je demonski dah, i tome slično, i najmanje osmorici čarobnjaka četvrtog nivoa je neophodno nedelju dana da ga osmisle.

Zatim, imamo ove čarobnjake na njemu, koji moraju da budu nadareni hidrofobi...'

'Hoćeš da kažeš, da mrze vodu?', reče Dvocvet.

'Ne, to ne bi išlo', reče Rinsvind. 'Mržnja je privlačna sila, kao i ljubav. Oni je zaista preziru, sama pomisao na nju ih revoltira. Zaista dobar hidrofob mora biti od rođenja treniran na dehidriranoj vodi. Mislim, to staje čitavo bogatstvo, samo u magiji. Ali, oni postaju veliki vremenski čarobnjaci. Kišni oblaci jednostavno odustaju, i idu dalje.'

'Zvuči grozno', reče vodeni trol iza njih.

'I svi umiru mladi', reče Rinsvind, prelazeći preko ove upadice. 'Jednostavno ne mogu da žive sami sa sobom.'

'Ponekad mi se čini da bi čovek mogao celog života da ide Diskom, i opet da ne vidi sve što bi trebalo videti', reče Dvocvet. 'A sada, ispada da ima još puno drugih svetova. Kad samo pomislim da bih mogao umreti, a da ne vidim ni stoti deo svega što bi trebalo, osećam se...', zastade, i dodade 'pa, skrušeno, rekao bih. I vrlo me ljuti, naravno.'

Letač se zaustavi nekoliko metara rubno od ostrva, zasipajući ga prekrivačem kapljica.

Lebdeo je, polako se okrećući. Prilika sa kapuljačom, koja je stajala pored kratkog stuba u samom središtu sočiva, im se nakloni.

'Bolje da krenete', reče trol. 'Ne ide da čekaju na vas. Drago mi je da smo se upoznali.'

Obojicu ih vlažno protrese rukom. Dok je kratko hodao sa njima kroz vodu, dva najbliža prezirača na sočivu se razmakoše sa izrazom krajnjeg gađenja.

Prilika sa kapuljačom zamahnu i dobaci im merdevine od konopca. U drugoj ruci je držao srebrni štap koji je izgledao kao nešto načinjeno za ubijanje ljudi. Rinsvindov prvi utisak bi pojačan kada prilika podiže štap i nehajno mahnu njim prema obali. Deo stena nestade, ostavljajući za sobom malu sivu izmaglicu ništavila.

'Toliko, da ne mislite da se plašim da ga upotrebim', reče prilika.

'Da ne mislimo da se vi plašite?', reče Rinsvind.

Prilika sa kapuljačom frknu.

'Znamo sve o tebi, Rinsvinde čarobnjače. Čovek si velike prepredenosti i lukavstva.

Smeješ se pred licem Smrti. Tvoj pritvorni nastup preplašenog kukavičluka me neće zbuniti.'

Zbunio je Rinsvinda. 'Ja...', poče, i preblede kada se štap ništavila okrenu ka njemu.

'Vidim da znate sve o meni', završi slabašno i tromo sede na klizavu površinu. On i Dvocvet se 90

Teri Pračet

po instrukcijama komandira pod kapuljačom privezaše, za obruče koji su bili postavljeni na providnom disku.

'Ako bude, makar i nagoveštaja da se spremaš da mahneš čîn', reče tama ispod kapuljače, 'umireš. Treći kvadrant poravnaj, deveti kvadrant udvostruči, napred svi!'

Vodeni zid se podiže u vazduh iza Rinsvinda i disk se iznenada trgnu. Ogavno prisustvo morskog trola verovatno je sjajno koncentrisalo umove hidrofoba, jer se disk kasnije podiže pod veoma strmim uglom, i nije se izravnao sve dok nije bio dvadesetak metara iznad površine mora.

Rinsvind baci pogled kroz prozirnu površinu, i zažali zbog toga.

'Eto nas opet', reče veselo Dvocvet. Okrenu se i stade mahati trolu koji je sada bio tek tačkica na ivici sveta.

Rinsvind ga prostreli pogledom. 'Zar te nikad ništa ne zabrine?', zapita.

'Još smo živi, zar ne?', upita Dvocvet. 'A, ti si sam rekao da ne bi preduzimali svo ovo čudo, ako bi od nas samo trebalo da načine robove. Pretpostavljam da je Tetis preterivao.

Očekujem da je sve ovo samo nesporazum. Očekujem da nas pošalju kući. Pošto razgledamo Krul, naravno. Ali moram priznati da sve to zvuči fascinantno.'

'O, da', reče Rinsvind rezignirano. 'Fascinantno.' Razmišljao je: Video sam uzbuđenje, i video sam dosadu. I dosada je najbolja.

Da je ijedan od njih dvojice slučajno pogledao nadole u tom trenutku, primetio bi čudan talas, u obliku strele, kako hita kroz vodu, vrha uperenog pravo prema Tetisovom ostrvu. Ali, nisu pogledali. Dvadeset četiri hidrofobična čarobnjaka jesu gledali, ali za njih, bio je to još jedan komad odvratnosti, ne mnogo drugačiji od tečnog užasa oko njega. Verovatno su bili u pravu. * * * Nešto pre svega ovoga, usplamteli piratski brod je cvrčeći potonuo u talase i započeo dugo poniranje prema dalekom dnu. Ono je bilo udaljenije nego inače, jer se tačno ispod pogođene kobilice broda nalazio Jarak Goruna, provalija u Diskovoj površini, koja je bila toliko crna, toliko duboka, i toliko čuveno opaka, da su čak i krakeni tamo odlazili zastrašeni, i u parovima.

U manje čuvene opake provalije ribe bi odlazile sa prirodnim svetlima na glavama, i uglavnom se dobro snalazile. U Goruni, ostavljale bi ih ugašenim i, koliko je to moguće da nešto bez nogu puže, puzale bi. Ponekad bi udarile o nešto. Nešto strašno.

Voda oko broda je prelazila iz zelene u purpurnu, iz purpurne u crnu, iz crne u tamu, tako potpunu, da je, u poređenju sa njom, crnilo izgledalo tek sivkasto. Većina njegove drvene građe je pod snažnim pritiskom već bila smrvljena u iverje.

U spirali je tonuo pored čestara košmarnih polipa i plovećih šuma morske trave koja se sjajila u bledunjavim, bolesnim bojama. Stvari ga ovlaš očešaše mekim, hladnim pipcima, dok su hitale u ledenu tišinu.

Nešto se podiže iz tame i pojede ga u jednom zalogaju.

Nešto kasnije, ostrvljani malog rubnog atola bili su zapanjeni kad su otkrili, u maloj lokalnoj laguni, nasukan i talasima izudaran leš užasnog morskog čudovišta, svog od čeljusti, očiju i pipaka. Još su više bili preneraženi njegovom veličinom, pošto je bio poprilično veći od njihovog sela. Ali, njihovo iznenađenje je bilo sićušno, u poređenju sa ogromno potresenim izrazom na licu mrtvog čudovišta, koje je izgledalo kao na smrt izgaženo.

Nešto dalje rubno od atola, par malih čamaca, koji su postavljali mrežu za besne plivajuće ostrige, kojih je u ovim morima bilo u izobilju, uhvati nešto što obe lađe odvuče nekoliko kilometara daleko, pre nego što se jedan kapetan sabra dovoljno da preseče veze.

Ali, čak ni njegovo zaprepašćenje nije bilo ništa, u odnosu na ono ostrvljana poslednjeg atola arhipelaga. Tokom noći, probudio ih je strahovit tresak i buka rasprskavanja koja je dolazila iz njihove majušne džungle. Kada se neki od odvažnijih usudiše da ujutro odu tamo i ispitaju stvar, pronađoše drveće polomljeno u širokom zamahu koji je počinjao na najsredišnijoj obali atola, i pravio liniju potpunog uništenja tačno u pravcu Ivice, posutu pokidanim lijanama, smrvljenim žbunjem i nekolicinom pomahnitalih, ljutitih ostriga.

91

Terry Pratchet

* * * Bili su sada dovoljno visoko da bi videli široku krivu liniju Ruba kako se udaljava, natkriljenu paperjastim oblacima koji su velikodušno skrivali vodopad. Odozgo, more, tamnoplavo, prošarano senkama oblaka, izgledalo je skoro primamljivo. Rinsvind se strese.

'Oprostite', reče. Prilika sa kapuljačom se okrenu od svog promatranja udaljene izmaglice i preteći podiže štap.

'Ne želim ovo da upotrebim', reče.

'Ne želite?', reče Rinsvind.

'Zaista, šta je to?', reče Dvocvet.

'Adžandurahov Štap Krajnje Negativnosti', reče Rinsvind. 'I voleo bih kad biste prestali da vitlate njime. Mogao bi da opali', dodade, klimajući glavom pred sjajnim vrhom štapa. 'Hoću da kažem, laskavo je da se sva ova magija upotrebi za naše dobro, ali nema potrebe ići toliko daleko. I...'

'Umukni.' Prilika podiže ruke i svuče kapuljaču, otkrivajući da se radi o mladoj devojci najneobičnije boje kože. Njena koža bila je crna. Ne tamno smeđa Urabevejaca, ili polirana plavo-crna, monsunima išibanih Klačanaca, već tamnocrna boja ponoći na dnu pećine. Njena kosa i obrve bili su boje mesečine. Isti bledunjavi sjaj nazirao se i oko njenih usana. Izgledalo je da ima oko petnaest godina, i veliki strah.

Rinsvind nije mogao da ne primeti da je ruka koja je držala štap drhtala, a to je bilo stoga, što je komad momentalne smrti, koji se nesigurno klima na metar i po od vašeg nosa, teško ne uočiti. Sinu mu, vrlo polako, jer je to bio potpuno novi osećaj, da se neko na svetu plaši njega.

Potpuna suprotnost je bila toliko čest slučaj, da je o tome već razmišljao kao o prirodnom zakonu.

'Kako se zoveš?', reče, što je mogao više ohrabrujuće. Ona možda jeste bila uplašena, ali je imala štap. Kad bih ja imao takav štap, pomisli, ne bih se bojao ničega. Šta, za ime sveta, ona zamišlja da ja mogu da uradim?

'Moje ime je nebitno', reče ona.

'To je lepo ime', reče Rinsvind. 'Gde nas vodite, i zašto? Ne vidim ničeg lošeg u tome da nam kažeš.'

'Bićete odvedeni u Krul', reče devojčica. 'I ne podsmevaj mi se, Srednjozemče. U protivnom ću da Upotrebim štap. Moram da te dovedem živog, ali niko nije spominjao da moram te dovedem u komadu. Moje ime je Marčesa, i čarobnjak sam petog nivoa. Da li shvataš?'

'Pa, pošto znaš sve o meni, onda znaš da nikad nisam stigao do Neofita', reče Rinsvind.

'Ja zaista nisam čak ni čarobnjak.' Uhvati Dvocvetov zaprepašćeni izraz, i hitro dodade, 'Samo neka vrsta čarobnjaka.'

'Ne možeš izvesti magiju, jer je jedna od Osam Velikih Čîni neuklonjivo nastanjena u tvom umu', reče Marčesa, graciozno prebacujući težište kad je veliko sočivo napravilo široki zaokret. 'Zato si izbačen sa Nevidljivog Univerziteta. Znamo.'

'Ali, upravo si rekla da sam čarobnjak velike prepredenosti i lukavstva', usprotivi se Rinsvind.

'Da, zato što svako ko proživi to što si ti proživeo, od čega je najviše tvojih nevolja došlo usled navade da o sebi misliš kao o čarobnjaku pa, mora da je onda zaista neka vrsta čarobnjaka', reče Marčesa. 'Upozoravam te, Rinsvinde. Ako bude i nagoveštaja da se spremaš da izustiš Veliku Čîn, ja ću te zaista ubiti.' Mrko ga pogleda.

'Meni se čini da bi najbolje rešenje bilo da nas onako negde, znaš, ostavite', reče Rinsvind. 'Mislim, hvala na spašavanju i svemu, no, ako nas pustite da nastavimo da živimo svoje živote, siguran sam da bi smo svi...'

'Nadam se da ne predlažete da nas porobite', upade Dvocvet.

Marčesa se iskreno zapanji. 'Svakako da ne! Što li vam samo to pade na pamet? Vaši životi u Krulu biće bogati, ispunjeni i udobni...'

'Oho, dobro', reče Rinsvind.

92

Teri Pračet

'...samo, ne vrlo dugi.' *

* * Ispostavilo se da je Krul veliko ostrvo, prilično brdovito i šumovito, sa prijatnim belim građevinama, vidljivim tu i tamo među drvećem. Zemlja se polako uzdizala prema rubu, tako da je najviša tačka u Krulu, u stvari, pomalo natkriljivala Ivicu. Ovde su Krulijanci izgradili svoj glavni grad, takođe zvan Krul, i pošto je toliko mnogo građevinskog materijala moralo da bude obezbeđeno sa Oboda, kuće u Krulu su imale jasnu nautičku notu.

Prosto rečeno, čitavi brodovi su vešto spajani i pretvarani u zdanja. Trireme, dave i karavele su štrčale pod čudnim uglovima iz opšteg drvenog haosa. Ofarbane drvene glave i srednjezemni pramci u obliku zmajeva su podsećali građane Krula da je njihova dobra sreća poticala od mora, barketine i karake su posuđivale osoben oblik krupnijim građevinama. Tako se grad podizao, sloj preko sloja, između plavo-zelenog okeana Diska i mekog oblaka mora Ivice, osam boja Ruboduge se odslikavalo u svakom prozoru i u mnogim teleskopskim sočivima mnoštva gradskih astronoma.

'Krajnje odvratno', reče Rinsvind turobno.

Sočivo se sada približavalo duž same ivice Rubopada. Ostrvo se nije samo uzdizalo prema Ivici. Ono se i sužavalo, tako da je sočivo moglo da ostane nad vodom sve dok se nisu približili samom gradu. Površina ivične litice je bila načičkana postoljima dizalica koje su nestajale u ništavilu. Sočivo mekano kliznu do jednog od njih i pristade onoliko mekano, koliko bi to mogao brod kada bi kliznuo niz dok. Četiri stražara, sa istom mesečastom kosom i noćnocrnim licima poput Marčesinog, čekali su na njih. Nije izgledalo da su naoružani, ali dok su Dvocvet i Rinsvind posrtali prema postolju, zgrabiše ih za ruke i držahu ih tako čvrsto, da je svaka pomisao na bekstvo bila trenutno odbačena.

Potom Marčesa i zagledani hidrofobni čarobnjaci brzo ostaše za njima, i stražari sa svojim zarobljenicima odsečno pohitaše stazom koja je vodila između brodokuća, pa naniže, u ono za šta se kasnije ispostavilo da je neka vrsta palate, dopola uklesana u steni litice. Rinsvind je neodređeno bio svestan svetlom obasjanih tunela i dvorišta koja su bila otvorena prema dalekom nebu. Nekolicina starijih ljudi, čije su odore bile prekrivene misterioznim okultnim simbolima, pomeriše se u stranu i sa interesovanjem posmatrahu sekstet koji je prolazio.

Nekoliko puta je Rinsvind primetio hidrofobe, njihovi urođeni izrazi samogađenja nad sopstvenim telesnim tečnostima su bili osobeni i, tu i tamo, ljude koji su se vukli, a to su mogli da budu samo robovi. Nije imao previše vremena da promisli o svemu ovome jer su se vrata pred njima otvorila, i oni behu gurnuti, lagano ali čvrsto, u sobu. Vrata se za njima zalupiše.

Rinsvind i Dvocvet se ispraviše, razgledajući sobu u kojoj su se zatekli.

'Lele', reče Dvocvet nepotrebno, posle pauze u kojoj je neuspešno pokušao da pronađe bolju reč.

'Ovo je zatvorska ćelija?', začudi se Rinsvind naglas.

'Svo to zlato, i svila, i ostalo', dodade Dvocvet. 'Nikad nisam video ništa slično!'

U središtu bogato dekorisane sobe, na tepihu koji je bio toliko dubok i čupav da je Rinsvind sa velikim oprezom zakoračio na njega, za slučaj da je to u stvari neka kudrava zver u ljubavnom zagrljaju sa podom, bio je svetlucavi sto, postavljen hranom. Većinom su bila jela od ribe, uključujući najvećeg i najkitnjastije pripremljenog jastoga kojeg je Rinsvind ikad video, ali bilo je i dosta posuda i tanjira natrpanih čudnim stvarima koje on nikada ranije nije video.

Oprezno pruži ruku, i uze neku vrstu purpurnog voća obloženog zelenim kristalima.

'Kandirani morski jež', reče napukli, veseli glas iza njega. 'Veliki specijalitet.'

Brzo ga ispusti i okrenu se. Starac je izašao iza teške zavese. Bio je visok, mršav, i izgledao skoro dobroćudno u poređenju sa nekim od likova koje je Rinsvind nedavno sretao.

'Pire od morskih krastavaca je takođe veoma dobar', reče lik pričljivo. 'Ovi zeleni komadići su male morske zvezde.'

'Hvala na obaveštenju', reče Rinsvind slabašno.

'Stvarno su prilično dobre', reče Dvocvet, punih usta. 'Mislio sam da voliš morsku hranu?'

93

Terry Pratchet

'Da, i ja sam', reče Rinsvind. 'Od čega je ovo vino, od zgnječenih očiju hobotnica?'

'Morski grozd', reče starac.

'Sjajno', reče Rinsvind i ispi čašu naiskap. 'Nije loše. Možda malo preslano.'

'Morski grozd je neka vrsta male meduze', objasni stranac. 'A sada, mislim da je red da se predstavim. Zbog čega je vaš prijatelj dobio tu čudnu boju?'

'Kulturni šok, pretpostavljam', reče Dvocvet. 'Kako ste rekli da se zovete?'

'Nisam. Ime je Garartra. Ja sam Gostoprimac. Moj prijatan zadatak je da učinim sve da vaš boravak ovde bude što ugodniji.' On se pokloni. 'Ako postoji bilo šta što biste želeli, treba samo da kažete.'

Dvocvet sede u kitnjastu sedefastu stolicu, sa čašom uljanog vina u jednoj ruci, i ušećerenom lignjom u drugoj. Namršti se. 'Čini mi se kao da mi je nešto usput promaklo', reče. 'Prvo nam je rečeno da ćemo biti robovi...'

'Najobičnija patka!', prekide ga Garartra.

'Kakva patka?', reče Dvocvet.

'Vrsta ptice', reče Rinsvind sa suprotnog kraja dugačkog stola. 'Jesu li ovi biskviti načinjeni od nečeg odvratnog, šta mislite?' '...a onda su nas spasili uz ogroman utrošak magije...'

'Načinjeni su od presovane morske trave', odvrati Gostoprimac. '...ali, onda su nam pretili, uz takođe veliki utrošak magije...'

'Da. I pretpostavljao sam da će biti nešto poput morske trave', složi se Rinsvind. 'Svakako imaju onakav ukus, kakav bi imala morska trava kad bi neko bio dovoljno mazohista da jede morsku travu.' '...a onda nas u ruke uzimaju stražari i bacaju ovamo...'

'Nežno uvode', ispravi Garartra. '...za šta se ispostavlja da je neverovatno bogata soba, i tu je sva ova hrana i čovek koji kaže da posvećuje svoj život tome da nas usreći', zaključi Dvocvet. 'Ono na šta hoću da ukažem jeste nedostatak konzistentnosti.'

'Huh', reče Rinsvind. 'Ono što hoće da kaže je, da li se spremate da opet budete uglavnom neprijatni? Je li ovo neka vrsta pauze za ručak?'

Garartra podiže ruke pokroviteljski.

'Molim vas, molim vas', usprotivi se. 'Bilo je samo bitno da vas dovedemo ovamo, što je pre moguće. Svakako da ne želimo da vas porobimo. Molim vas da budete sigurni u tom pogledu.'

'Pa, lepo', reče Rinsvind.

'Da. Vi ćete, zapravo, biti žrtvovani', nastavi Garartra spokojno. 'Žrtvovani? Vi ćete nas ubiti?', viknu čarobnjak.

'Ubiti? Da, naravno. Svakako! Teško da bi to bilo žrtvovanje ako to ne bismo uradili, zar ne? Ali, ne brinite, biće relativno bezbolno.'

'Relativno? Relativno u odnosu na šta?', upita Rinsvind. On podiže dugačku zelenu bocu koja je bila puna vina od meduze morskog grozda, i snažno je hitnu prema Gostoprimcu, koji izbaci ruku da bi se zaštitio.

Začu se pucketanje oktarinskog plamena iz njegovih prstiju i vazduh poprimi pun, opor ukus snažnog magijskog pražnjenja. Bačena boca uspori i zaustavi se u vazduhu, lagano rotirajući.

U isti mah, nevidljiva sila podiže Rinsvinda i baci ga preko cele sobe, zakucavši ga neugodno na sred suprotnog zida, bez trunke vazduha u telu. Tu ostade da visi, usta otvorenih od besa i zaprepašćenja.

Garartra spusti ruku i polako je obrisa o odoru.

'Nisam uživao u tome, samo da znate', reče.

'Video sam', promumla Rinsvind.

'Ali, zašto želite da nas žrtvujete?', upita Dvocvet. 'Jedva da nas poznajete!'

94

Teri Pračet

'Pa, u tome uglavnom i jeste poenta, zar ne? Nije baš učtivo žrtvovati prijatelja. Pored toga, vi ste, hm, naznačeni. Ne znam mnogo o kom bogu se radi, ali bio je sasvim jasan oko toga. Eto, ja sad moram da hitam dalje. Toliko toga treba organizovati, znate kako je', Gostoprimac otvori vrata, i potom proviri natrag kroz njih. 'Samo se vi lepo raskomotite i ne brinite.'

'Ali, vi nam praktično ništa niste rekli!', zavapi Dvocvet.

'Ne bi ni imalo smisla, zar ne? Šta kad bih vam rekao da ćete biti žrtvovani ujutro', reče Garartra, 'nema potrebe opterećivati se time, zaista. Lepo spavajte. Relativno lepo, u svakom slučaju.'

Zatvori vrata. Kratak bljesak oktarinske varnice oko njih označi da su sada bila zapečaćena, van moći bilo kog bravara. * * * Gling, klang, tang, zvonjahu zvona duž Oboda u noći obasjanoj mesečinom, dok je Rubopad tutnjao u daljini.

Terton, dužilac 45. Dužine, nije čuo takvu borbu još od noći kada se divovski kraken uhvatio u Ogradu pre pet godina. On proviri iz svoje kolibe, koja je usled nedostatka nekog pogodnog ostrvca na ovoj Dužini, izgrađena na drvenim deblima koja su potom dovučena ovamo, i zagleda se u tamu. Jednom ili dvaput, učini mu se da vidi neko kretanje u daljini.

Strogo govoreći, on je trebalo da odvesla da vidi šta je uzrok ovoj zvonjavi. Ali, u ovakvom mrklom mraku to baš nije izgledalo kao najbriljantnija ideja, tako da on zalupi vrata, omota nešto jute oko pomahnitalih zvona i pokuša da ponovo zaspi.

To mu ne pođe za rukom, jer je čak i gornji konopac sada zveketao, kao da nešto veliko i teško skače po njemu. Pošto nekoliko minuta provede u gledanju u plafon, maksimalno se trudeći da ne razmišlja o velikim, dugim pipcima i očima veličine jezeraca, Terton ugasi svetiljku i otškrinu vrata.

Nešto jeste nailazilo duž Ograde, ogromnim talasastim skokovima od po nekoliko metara. To se pojavi iznad njega i, za trenutak, Terton ugleda nešto četvrtasto, višenogo, kudravo od morske trave i, iako nije imalo nikakve crte lica na osnovu kojih bi se to moglo zaključiti, zaista vrlo ljutito.

Koliba je razbijena u komadiće kada je čudovište proletelo kroz nju, mada je Terton preživeo, držeći se za Obod, nekoliko nedelja kasnije pokupila ga je sakupljačka flota, posle čega se izbavio iz Krula na otetom sočivu (zahvaljujući tome što je razvio hidrofobiju do zadivljujućeg nivoa), i nakon brojnih avantura konačno došao do Velikog Nefa, područja Diska koje je toliko suvo, da zapravo ima negativne padavine, koje je on ipak smatrao nepodnošljivo vlažnim. *

*

*

'Jesi li probao vrata?'

'Da', reče Dvocvet. 'I nisu ništa manje zaključana nego što su bila poslednji put kad si me pitao. Mada, tu je prozor.'

'Sjajan način za bekstvo', promrmlja Rinsvind, sa svog raspeća negde na sredini zida.

'Rekao si da gleda preko Ivice. Samo jedan korak napolje, eh, i porineš kroz prostor i možda se načisto smrzneš, ili pogodiš drugi svet neverovatnom brzinom, ili bezglavo uletiš u plameno središte sunca?'

'Vredelo bi probati', reče Dvocvet. 'Hoćeš li biskvit od morske trave?'

'Ne!' 'Kada ćeš sići?'

Rinsvind zareža. Ovo je bilo delom i zbog osećanja neprijatnosti. Garartrina čîn je bila malo korišćeno, i za savladavanje teško, Atavarovo Lično Gravitaciono Izvrnuće, čiji je praktičan rezultat bio da je, sve dok se ne istroši čîn, Rinsvindovo telo bilo uvereno da 'dole' leži 95

Terry Pratchet

pod uglom od devedeset stepeni u odnosu na ono, što većina stanovnika Disksveta normalno prihvata kao horizontalni položaj. On je, zapravo, stajao na zidu.

Za to vreme, hitnuta flaša visila je sama za sebe u vazduhu, par metara dalje. U njenom slučaju, vreme je bilo pa, ne baš zaista zaustavljeno, ali usporeno za nekoliko redova veličine, i njeno putovanje je za sada iznosilo nekoliko sati i par centimetara, bar što se Dvocveta i Rinsvinda ticalo. Staklo se presijavalo na mesečini. Rinsvind uzdahnu i pokuša da se udobno smesti na zidu.

'Zašto se nikada ne zabrineš?', zapita mrzovoljno. 'Ujutro treba da budemo žrtvovani nekom bogu, ili ko zna čemu, a ti samo sediš tu i jedeš sendviče sa luparima.'

'Ja očekujem da će nešto iskrsnuti', reče Dvocvet.'

Mislim, da bar znamo zašto ćemo biti ubijeni', nastavi čarobnjak.

Voleo bi to, zar ne?

'Jesi ti to rekao?', upita Rinsvind. 'Šta rekao?'

Ti čuješ štošta, reče glas u Rinsvindovoj glavi.

On iznenada sede postrance. 'Ko si ti?', zatraži.

Dvocvet ga zabrinuto pogleda.

'Ja sam Dvocvet', reče. 'Sigurno se sećaš?'

Rinsvind stavi glavu u šake.

'Konačno se desilo', zavapi. 'Počeo sam da silazim s uma.'

Dobra ideja, reče glas. Ovde je postala prilična gužva. Čini, koja je bila prikucala Rinsvinda za zid, nestade uz jedno slabašno 'plop'. On pade kao proštac.

Pažljivo, zamalo da me zgnječiš.

Rinsvind se podiže, na laktove i maši se za džep svoje odore. Kada je izvukao ruku, na njoj je sedela zelena žaba, očiju neobično svetlucavih u polumraku.

'Ti?', reče Rinsvind.

Stavi me na pod i odmakni se. Žaba trepnu. Čarobnjak to i učini i povuče zapanjenog Dvocveta sa puta.

Soba se zamrači. Začu se vetrovit, hučeći zvuk. Trake zelenog, purpurnog i oktarinskog oblaka pojaviše se niotkuda i počeše brzo da se uvijaju u spiralu prema vodozemcu, izbacujući male munje tokom vrtloženja. Uskoro žaba nestade u zlatnoj izmaglici koja je počela da se izvija, ispunjavajući sobu toplom, žutom svetlošću. Unutar nje bio je tamniji, neodređeni oblik, koji je lelujao i menjao se dok su ga posmatrali. A sve vreme, čuo se zvuk reskog zavijanja ogromnog magijskog polja od koga se ledio mozak...

Iznenada, kao što se i pojavio, magijski tornado nestade. A tamo, na mestu gde se nalazila žaba, bila je žaba.

'Fantastično', reče Rinsvind. Žaba ga je prekorno posmatrala.

'Stvarno neverovatno', reče Rinsvind kiselo. 'Žaba koja se magično pretvorila u žabu.

Prekrasno.'

'Okreni se', reče glas iza njega. Bio je to mek, ženstven glas, skoro privlačan glas, ona vrsta glasa sa kojom bi se moglo popiti poneko piće, ali dolazio je sa mesta gde glasa nije trebalo ni da bude. Pođe im za rukom da se okrenu bez pravih pokreta, poput para statua koje se okreću na podnožju.

Tamo, u svetlosti svitanja, stajala je žena. Izgledala je, bila je, imala je, u pravoj suštini stvari ona...

Kasnije Rinsvind i Dvocvet nisu sasvim mogli da se slaže ni oko jedne činjenice vezane za nju, izuzev da se činilo da je lepa (koje tačno fizičke crte su je činile lepom, nisu mogli definitivno da naznače), i da je imala zelene oči. Nije to bila svetlozelena boja običnih očiju, naprotiv, ove su bile zelene kao sveži smaragdi, i sjajne poput vilinog konjica. A jedna, od nekoliko pravih magijskih činjenica koje je Rinsvind znao, bila je da nijedan bog ili boginja, ma 96

Teri Pračet

koliko bili svojevoljni i promenljivi na svim drugim planovima, nije mogao da promeni boju i prirodu svojih očiju...

'D...', započe. Ona podiže ruku.

'Ti znaš da ako kažeš moje ime, ja moram da odem', prosikta. 'Svakako se sećaš da sam ja boginja koja se ukazuje samo kad nije prizvana?'

'Uh. Da, mislim da se sećam', zakrešta čarobnjak, pokušavajući da ne gleda u oči. 'Ti si ona koju zovu Dama?'

'Da.' 'Jesi li ti onda boginja?', reče Dvocvet uzbuđeno. 'Oduvek sam želeo da sretnem neku.'

Rinsvind je uzbuđeno očekivao eksploziju gneva. Umesto toga, Dama se blago osmehnu.

'Tvoj prijatelj čarobnjak bi trebalo da nas upozna', reče ona.

Rinsvind se nakašlja. 'Uh, jargh', reče. 'Ovo je Dvocvet, Damo, on je turista...'

'Pratila sam ga u brojnim situacijama...' '...i, Dvocvete, ovo je Dama. Samo Dama, u redu? Ništa više. Ne pokušavaj da je nazoveš nikako drugačije, važi?', nastavi očajno, upućujući značajne poglede, koji ostadoše potpuno neprimećeni od strane čovečuljka.

Rinsvind uzdrhta. On, naravno, nije bio ateista, na Disku, bogovi su surovo postupali sa ateistima. U nekoliko situacija, kada je imao nešto sitnine, smatrao je za svoju obavezu da stavi nekoliko bakrenjaka u hramsku kasicu, nekako po principu da je čoveku potrebno što je moguće više prijatelja. Ali, obično se nije mnogo gnjavio sa Bogovima, a nadao se da ni Bogovi neće gnjaviti njega. Život je i tako bio dovoljno komplikovan.

Postojala su, ipak, dva božanstva koja su bila zastrašujuća. Ostali bogovi su najčešće predstavljali neku Vrstu uvećanih ljudi, koja se zadovoljavala vinom, i ratom, i bludničenjem.

Ali, Sudbina i Dama su bile jezovite.

U Božanskoj Četvrti Ank-Morporka, Sudbina je imala mali, težak, turoban hram, u kome su se suvonjavi vernici upalih očiju sastajali tokom mračnih noći zbog svojih strogih i prilično besmislenih obreda. Hramova posvećenih Dami uopšte nije bilo, mada je ona bila verovatno najmoćnija boginja u čitavoj istoriji Stvaranja. Nekoliko hrabrijih članova Kockarskog Esnafa jednom su pokušali sa nekom formom obožavanja, u najdubljim podrumima Esnafskog sedišta, i svi su poumirali od nemaštine, ubistva ili, jednostavno, smrti, u roku od nedelju dana. Ona je bila Boginja Koja Ne Sme Biti Imenovana, oni, koji je tražiše, nikad je ne nađoše, pa ipak, poznata je bila po tome da dolazi u pomoć onima koji su u najvećoj nuždi. A opet, ponekad i ne bi došla.

Ona je bila takva. Nije volela zveket kadionica, ali ju je privlačio zvuk kockica. Nijedan čovek nije znao kako Ona izgleda, mada, bilo je mnogo slučajeva kada bi čovek založio ceo život na jedno deljenje karata, i kada bi podigao ono što mu je podeljeno, gledao bi je pravo u lice.

Naravno, neki put i ne bi. Među svim bogovima, ona je bila istovremeno ona kojoj se najviše ulagivalo, i koja se najviše proklinjala.

'Tamo odakle sam ja, nemamo bogove', reče Dvocvet.

'Imate, znaj', reče Dama. 'Svako ima bogove. Samo što ne mislite da su to bogovi.'

Rinsvind se mentalno protrese.

'Vidi', reče, 'ne bih želeo da zvučim nestrpljivo, ali za nekoliko minuta neki ljudi će ući kroz ta vrata, odvesti nas, i ubiti.'

'Da', reče Dama.

'Pretpostavljam da nam ne bi rekla zašto?', reče Dvocvet.

'Da', reče Dama. 'Krulijanci nameravaju da lansiraju bronzanu letelicu preko ivice Diska.

Njena glavna svrha jeste da utvrdi pol A'Tuina, Kornjače Sveta.'

'To mi se čini prilično besmislenim', reče Rinsvind.

'Ne. Razmisli. Jednoga dana Veliki A'Tuin može susresti drugog pripadnika vrste chelys galactica, negde u ogromnoj noći u kojoj se krećemo. Hoće li se boriti? Hoće li se pariti? Malo mašte će ti pokazati da pol Velikog A'Tuina može biti veoma važan za nas. Barem, Krulijanci tako kažu.'

Rinsvind pokuša da ne misli o Kornjačama Sveta koje se pare. Nije to bilo baš lako.

97

Terry Pratchet

'Stoga', nastavi boginja, 'oni nameravaju da pošalju brod za svemir, sa dva putnika. Biće to kulminacija decenija istraživanja. Biće, takođe, i veoma opasno za putnike. I, tako, u pokušaju da smanji rizike, Vrhovni astronom Krula je postigao dogovor sa Sudbinom da žrtvuje dva čoveka u trenutku lansiranja. Sudbina se, sa Svoje strane, složila da blagoslovi brod. Poštena trampa, zar ne?'

'A mi smo žrtve', reče Rinsvind.

'Da.' 'Mislio sam da se Sudbina ne bavi tom vrstom cenjkanja. Mislio sam da je Sudbina neumoljiva', reče Rinsvind.

'Normalno, da. No, vas dvojica ste joj trn u oku već neko vreme. Ona je odredila da žrtve morate biti VI. Ona vam je dozvolila da pobegnete od pirata. Ona vam je dozvolila da otplovite do Oboda. Sudbina može ponekad da bude vrlo podlo božanstvo.'

Nastade tajac. Žaba uzdahnu i odšeta ispod stola.

'Ali, ti možeš da nam pomogneš?', suflirao je Dvocvet.

'Vi ste mi zabavni', reče Dama. 'Ja imam crtu sentimentalnosti. Znali biste to, da ste kockari. Tako sam za kratko ušla u žabin um i vi ste me ljubazno spasili, jer, kao što svi znamo, niko ne voli da vidi da jadna i bespomoćna stvorenja odvlači smrt.'

'Hvala ti', reče Rinsvind. 'Čitav um Sudbine okrenut je protiv vas', reče Dama. 'Sve što ja mogu da učinim, jeste da vam dam jednu šansu. Samo jednu, malu šansu. Ostalo je na vama.'

I ona nestade.

'Jeee', reče Dvocvet, posle izvesnog vremena. 'To je prvi put da vidim neku boginju.'

Vrata se širom otvoriše. Garartra uđe, držeći štapić ispred sebe. Iza njega su bila dva stražara, naoružana, više reda radi, mačevima.

'Ah', reče razgovorljivo. 'Vi ste spremni, vidim.'

Spremni, reče glas u Rinsvindovoj glavi.

Boca koju je čarobnjak hitnuo nekih osam sati ranije visila je u vazduhu, zarobljena magijom u sopstvenom vremenskom polju. Ali, tokom svih ovih sati, prvobitni potencijal čîni je polako oticao, sve dok ukupna magijska energija nije postala nedovoljna da je drži upravno na Univerzumovo snažno polje normalnosti, a kada se to dogodilo, Stvarnost uskoči nazad za svega nekoliko mikrosekundi. Vidljiv znak ovoga bio je daje boca iznenada dovršila poslednji deo svoje parabole i rasprsla se o Gostoprimčevu glavu, zasuvši stražare staklom i vinom od meduze.

Rinsvind zgrabi Dvocvetovu ruku, šutnu najbližeg stražara u slabine i povuče zaprepašćenog turistu u hodnik. Pre nego što je zabezeknuti Garartra potonuo na pod, njegova dva gosta već su grabila udaljenim prolazima.

Rinsvind prokliza oko ugla i nađe se na balkonu koji je išao oko sve četiri strane dvorišta.

Ispod njih, većinu površine dvorišta zauzimalo je živopisno jezerce u kome se par rečnih kornjača sunčao među lišćem ljiljana.

A ispred Rinsvinda bio je par vrlo iznenađenih čarobnjaka koji su nosili osobene tamnoplave i crne odore treniranih hidrofoba. Jedan od njih, brži u shvatanju od svog kompanjona, podiže ruku i započe prve reči čîni.

Začu se kratak, oštar zvuk odmah pored Rinsvinda. Dvocvet pljunu. Hidrofob vrisnu, i ruka mu pade kao probodena.

Drugi nije imao vremena da se pomeri pre nego što se Rinsvind baci na njega, divlje mlatarajući pesnicama. Jedan nezgrapan udarac, ojačan težinom straha koji ga je pritiskao, preturi čoveka preko ograde balkona u jezerce, koje učini neobičnu stvar, voda se razmaknu, kao da je ubačen veliki nevidljivi balon, a hidrofob vrišteći lebdeše na sopstvenom polju gnušanja.

Dvocvet ga je zapanjeno posmatrao, sve dok ga Rinsvind ne ščepa za rame, ukazujući na obećavajući prolaz. Jurnuše kroz njega, ostavljajući preostalog hidrofoba da se uvija po podu, držeći se za vlažnu ruku.

Neko vreme čuli su se povici iza njih, ali onda oni presekoše kroz poprečni prolaz u drugo dvorište i uskoro ostaviše zvuke potere za sobom. Konačno, Rinsvind odabra vrata koja su 98

Teri Pračet

izgledala bezbedno, proviri kroz njih, i shvativši da je soba iza njih slobodna, povuče Dvocveta unutra, zalupivši vrata za njim. Potom se nasloni na njih, boreći se za vazduh.

'Potpuno smo se izgubili u palati, na ostrvu sa koga nema nade za beg', dahtaše. 'Štaviše, mi, hej!', dovrši, kada se slika sadržaja sobe profiltrirala kroz njegove preneražene optičke nerve.

Dvocvet je već buljio u zidove.

Jer, ono što je bilo toliko neobično u vezi sa ovom sobom, bilo je to da je sadržala ceo Svemir. * * * Smrt je sedela u svojoj bašti, oštreći ivicu kose na tocilu. Ona je već bila toliko oštra, da je svaki vetrić koji bi dunuo preko nje, s lakoćom bio presečen na dva iznenađena povetarca, mada su vetrići bili zaista retki u tihoj bašti Smrti. Ona je ležala na zaklonjenoj visoravni koja je natkriljivala Disksvetove kompleksne dimenzije, a iza nje su se pružale hladne, nepomične, i nepregledne planine Večnosti.

Sviš! čuo se kamen. Smrt je pevušila naricaljku i koščatim stopalom lupkala po smrznutom kamenu.

Neko se približavao iz mračnog voćnjaka u kome su rasle noćne jabuke i oseti se bolesno prijatan miris pogaženih ljiljana. Smrt ljutito podiže glavu i shvati da gleda u oči koje su bile crne kao unutrašnjost mačke, i prepune dalekih zvezda koje nisu imale pandana u poznatim konstelacijama Ovovremenskog svemira.

Smrt i Sudbina su se gledali. Smrt se cerila! Ona, naravno, nije imala alternativu, s obzirom da je bila načinjena od neumoljivih kostiju. Tocilo je ritmično pevalo duž sečiva, dok je Ona nastavljala svoj rad.

'Imam zadatak za tebe', reče Sudbina. Njene reči preleteše preko kose Smrti i uredno se razdeliše na dve trake suglasnika i samoglasnika.

ZA DANAS IMAM DOVOLJNO ZADATAKA, reče Smrt glasom teškim poput neutronijuma, ETO, KUGA BORAVI U PSEUDOPOLISU I JA MORAM TAMO, SADA DA SPASIM MNOŠTVO GRAĐANA IZ NJENOG ZAGRLJAJA. TAKVA NIJE VIĐENA POSLEDNJIH STO GODINA. TAMO OČEKUJU DA HARAM ULICAMA, ŠTO MI JE I DUŽNOST. 'Govorim o slučaju male skitnice i prevarantskog čarobnjaka', reče Sudbina meko, sedajući pored crno odevene prikaze Smrti i zagledavši se u udaljeni, višestruko izbrušeni dragulj koji je predstavljao univerzum Diska, viđen sa ovog van-dimenzionalnog vidikovca.

Pesma kose uminu.

'Umiru za nekoliko sati', reče Sudbina. 'To im je Suđeno.'

Smrt se prenu, i kamen poče ponovo da se pokreće.

'Mislio sam da ćeš biti srećan', reče Sudbina.

Smrt slegnu ramenima, što je bio prilično izražajan gest za nekoga čiji je vidljivi lik imao oblik kostura.

JA IH JESAM VRAŠKI JURIO, NEKAD, reče, ALI, NAJEDNOM MI JE PALO NA PAMET DA, PRE ILI KASNIJE, SVI LJUDI MORAJU UMRETI. SVE UMIRE NA KRAJU. JA MOGU BITI PREVAREN, ALI NE I POREKNUT. ČEMU BRIGA? 'Ni ja ne mogu biti prevaren', odsečno reče Sudbina.

TAKO KAŽU, reče Smrt, i dalje se cereći.

'Dosta više!', viknu Sudbina, skočivši na noge. 'Ima da umru!' Nestade u zastoru plavog plamena.

Smrt klimnu za sebe i nastavi sa svojim poslom. Posle nekoliko minuta izgledalo je da je ivica sečiva dovedena do oštrine koja ju je zadovoljavala. Ustade i postavi kosu u nivo sa debelom i bučnom svećom koja je gorela na ivici klupe, a onda, sa dva vešta zamaha, iseče plamen na tri svetle žiške. Smrt se isceri.

Malo kasnije sedlala je svog belog pastuva, koji je živeo u štali iza njene kolibe. Životinja joj prijateljski otfrknu, iako je imao grimizne oči i slabine poput nauljene svile, ipak je to bio konj od krvi i mesa i, zaista, po svoj prilici, bolje tretiran od većine domaćih životinja na Disku.

99

Terry Pratchet

Smrt nije bila neprijatan gospodar. Ona je bila veoma lagana, i, mada se često vraćala sa krcatim torbama o sedlu, one ipak nisu bile ni malo teške. * * * 'Svi ti svetovi!', reče Dvocvet. 'To je fantastično!'

Rinsvind progunđa i nastavi da se Oprezno šunja po sobi ispunjenoj zvezdama. Dvocvet se okrenu ka komplikovanom astrolabu, u čijem je središtu bio celokupan Veliki A'TuinSlonovi-Disk sistem, iskovan u mesingu i posut sićušnim draguljima. Oko njega su zvezde i planete visile na tananim srebrnim žicama.

'Fantastično!', reče ponovo. Na okolnim zidovima konstelacije, napravljene od sićušnih fosforescentnih bisera, bile su rasute po ogromnim tapiserijama od zagasito crnog somota, dajući gostima sobe utisak da plutaju u međuzvezdanom zalivu. Razni štafelaji su nosili velike skice Velikog A'Tuina, posmatranog sa različitih strana Oboda, sa brižno označenom svakom krljušti i kraterskom bubuljicom. Dvocvet je zaneseno zurio iznad sebe.

Rinsvind je bio duboko uznemiren. Dva odela koja su visila na sred sobe su najviše uznemiravala Rinsvida. Kružio je oko njih sa osećajem nelagodnosti.

Izgledalo je da su načinjena od fine bele kože, sa kaišićima, mesinganim cevčicama i drugim prilično nepoznatim i neobičnim izumima. Nogavice su se završavale u visokim, debelim čizmama, a rukavi su bili uvučeni u velike, savitljive rukavice. Najčudniji od svega su bili veliki bakarni šlemovi koji su očigledno pravljeni da legnu na teške kragne odela. Šlemovi su skoro sasvim sigurno bili beskorisni kao zaštita, laki mač ne bi imao problema da ih raspoluti, čak ni kada bi promašio smešno malo stakleno prozorče koje se nalazilo spreda. Svaki šlem je imao perušku od belih pera na vrhu, što niukoliko nije popravljalo njihov opšti utisak.

Rinsvindu počeše da se pale iskrice slutnje u vezi sa ovim odelima.

Ispred njih se nalazio sto prekriven zvezdanim kartama i komadićima pergamenta sa ispisanim brojkama. Ko god da je trebalo da nosi ova odela, odluči Rinsvind, mogao je očekivati da smelo ode gde ni jedan čovek pre njega, sa izuzetkom povremenih nesrećnih mornara, koji se zaista nisu ni brojali, nije smelo otišao, i sada, ne samo da je naslućivao, već je imao i užasan predosećaj.

Okrenu se, i ugleda Dvocveta kako ga posmatra sa zamišljenim izrazom lica.

'Ne...', hitro započe Rinsvind. Dvocvet ga nije primećivao.

'Boginja je rekla da će dvojica biti poslata preko Ivice', reče, dok su mu oči blistale, 'a sećaš se da nam je trol Tetis rekao da bi bila potrebna neka vrsta zaštite? Krulijanci su rešili taj problem. Ova odela su svemirski oklop.'

'Meni baš ne izgledaju preterano komotno', reče žurno Rinsvind i dohvati turistu za ruku, 'stoga, ako bi bio ljubazan da pođemo, jer nema više potrebe da se zadržavamo ovde...'

'Zašto uvek moraš da paničiš?', prekide ga Dvocvet razdražljivo.

'Zato što mi je čitav budući život bljesnuo pred očima, i nije trajalo dugo, i ako sada ne kreneš, ja ću otići bez tebe, jer ti samo što nisi predložio da obučemo...'

Vrata se otvoriše.

Dva snažna mladića uđoše u sobu. Na sebi su imali samo po par vunenih gaćica. Jedan od njih se još uvek žustro brisao peškirom. Obojica klimnuše beguncima, bez nekog izrazitog iznenađenja.

Viši, od dvojice sede na jednu od klupa ispred sedišta. On se obrati Rinsvindu i reče: '?Tyø yur ätl hø sooten gätrunen?'

To je bilo neprijatno, jer, iako se Rinsvind smatrao stručnjakom za većinu jezika zapadnih segmenata Diska, ovo je bilo prvi put da mu se neko obrati na Krulijanskom, od koga on nije razumeo ni reči. Nije ni Dvocvet, ali to ga nije sprečilo da istupi, uzimajući vazduh.

Brzina svetlosti kroz magijsko polje, kao što je ono koje okružuje Disk, prilično je spora, ne mnogo brža od brzine zvuka u manje složenim univerzumima. Ali, to je i dalje bila najbrža stvar u okolini, sa izuzetkom, u ovakvim trenucima, Rinsvindovog uma.

100

Teri Pračet

U treptaju, on postade svestan da se turista sprema da oproba svoju posebnu granu lingvistike, što je značilo da će govoriti glasno i polako, na svom jeziku.

Rinsvindov lakat sevnu unazad, izbijajući vazduh iz Dvocvetovog tela. Kada ga čovečuljak pogleda sa izrazom bola i zaprepašćenosti, Rinsvind uhvati njegov pogled, izvuče imaginarni jezik iz njegovih usta i iseče ga imaginarnim makazama.

Drugi helonaut, jer to je bila profesija ljudi čija je sudbina bila da uskoro putuju do Velikog A'Tuina podiže pogled sa karte na stolu i začuđeno posmatraše sve ovo. Njegovo veliko junačko čelo nabora se usled napora da progovori. '?Hør yu latruin nør u?', reče.

Rinsvind se osmehnu, klimnu glavom i gurnu Dvocveta natrag na mesto. Sa prigušenim uzdahom olakšanja on primeti kako je turista odjednom postao zaokupljen velikim mesinganim teleskopom koji je ležao na stolu. '!Sooten u!', zapovedi helonaut koji je sedeo. Rinsvind klimnu glavom, nasmeši se, uze jedan od velikih bakarnih šlemova sa police i sruči ga što je jače mogao na čovekovu glavu.

Helonaut pade napred uz mekani roptaj.

Drugi čovek napravi jedan zapanjeni korak napred, pre no što ga Dvocvet udari teleskopom amaterski, ali efikasno. On se sruči povrh svog kolege.

Rinsvind i Dvocvet se zgledaše nad bojištem.

'Ma, dobro!', preseče Rinsvind, svestan da je izgubio u nekoj vrsti nadmetanja, mada još uvek ne sasvim siguran o čemu se radi. 'Ne moraš ni da govoriš. Neko tamo napolju očekuje da ova dvojica za koji minut izađu u odelima. Pretpostavljam da su mislili da smo robovi. Pomozi mi da ih sakrijem iza zavese, a onda, a onda...' '...bolje da se obučemo', dovrši Dvocvet, uzimajući drugi šlem.

'Da', reče Rinsvind. 'Znaš, čim sam video ova odela, jednostavno sam znao da ću završiti noseći jedno od njih. Ne pitaj me kako sam znao, pretpostavljam da je to, verovatno, bila najgora stvar koja je mogla da se desi.'

'Pa, sam si rekao da nema načina da pobegnemo', prigušenim glasom reče Dvocvet, dok je navlačio preko glave gornji deo odela. 'Sve je bolje, nego biti žrtvovan.' 'Čim nam se ukaže neka prilika, ima da je zgrabimo', reče Rinsvind. 'Nemoj da ti nešto pada na pamet.'

On divljački gurnu ruku u odelo i zveknu glavom o šlem. Načas pomisli da ga neko tamo gore čuva. 'Puno hvala', reče kiselo.

* * * Na samoj ivici grada i zemlje Krul nalazio se veliki polukružni amfiteatar, sa mestima za nekoliko desetina hiljada ljudi. Arena je bila samo polukružna, iz veoma elegantnog razloga, što je izlazila na oblak mora koji je ključao duboko ispod Rubopada. Svako sedište bilo je popunjeno, i svetina je postajala nestrpljiva. Došli su da vide dvostruko žrtvovanje, kao i lansiranje velikog bronzanog svemirskog broda. Ni jedan od ovih događaja još se nije bio odigrao.

Vrhovni astronom pozva k sebi Glavnog Lansirkontrolora.

'Dakle?', reče, ispunjavajući ovih pet slova čitavim leksikonom besa i pretnji. Glavni Lansirkontrolor preblede.

'Nema vesti, gospodaru', reče Lansirkontrolor, i dodade sa slabašnom vedrinom, 'izuzev da će Vaša preuzvišenost biti zadovoljna da čuje da se Garartra oporavio.'

'To je činjenica koju bi mogao da zažali', reče Vrhovni Astronom.

'Da, gospodaru.'

'Koliko nam još preostaje?'

Lansirkontrolor baci pogled na sunce koje se ubrzano uzdizalo.

101

Terry Pratchet

'Trideset minuta, Vaša preuzvišenosti. Posle toga, Krul će se obrnuti od repa Velikog A'Tuina, i Moćni Putnik će biti osuđen da se odvrti u međukornjačni prostor. Već sam podesio automatske kontrole, pa...'

'Dobro, dobro', nestrpljivo reče Vrhovni Astronom, otpuštajući ga. 'Lansiranje se mora obaviti. Naravno, motrićete na luku. Kada taj par bude uhvaćen, pričiniće mi veliko zadovoljstvo da ih svojeručno pogubim.'

'Da, gospodaru. Mmhm...'

Vrhovni Astronom se namršti. 'Šta još imaš da mi saopštiš, čoveče?'

Lansirkontrolor proguta knedlu. Sve mu se to činilo nefer. On je pre bio čarobnjakpraktičar, nego diplomata, i zato su se neki mudriji umovi postarali da on bude taj koji će saopštiti vesti. 'Čudovište je izašlo iz mora i napada brodove u luci', reče. 'Glasnik je upravo stigao odande.'

'Veliko čudovište?', upita Vrhovni Astronom.

'Ne preterano, mada kažu da je izuzetno žestoko, gospodaru.'

Vladar Krula i Oboda razmisli o ovome za trenutak, a onda slegnu ramenima.

'More je puno čudovišta', reče. 'To je jedno od njegovih glavnih svojstava. Sredite ga. I, Glavni Lansirkontroloru?'

'Gospodaru?'

'Ako se i dalje budem uznemiravao, prisetićeš se te dvojice ljudi koji treba da budu žrtvovani. Mogu se osetiti velikodušnim i povećati broj.'

'Da, gospodaru.' Glavni Lansirkontrolor šmugnu, osetivši olakšanje kada se našao van autokratovog vidokruga.

Moćni Putnik, ne više prazna bronzana školjka koja je iskočila iz razmrskanog kalupa pre nekoliko dana, ležao je na svom postolju, na vrhu drvenog tornja u centru arene. Ispred njega, šine su išle prema Ivici, gde su se, na poslednjih nekoliko metara, iznenada izvijale naviše.

Pokojni Daktilos Zlatooki, koji je osmislio lansirnu rampu, kao i samog Moćnog Putnika, tvrdio je da je ovaj završni detalj dodat da bi se osiguralo da brod ne naleti na stene na početku svog dubokog poniranja. Možda je bila tek puka koincidencija što će se on takođe, usled ovog trzaja na šinama, vinuti poput lososa i teatralno bljesnuti na suncu pre nego što nestane u oblaku mora.

Začuše se fanfare na rubu arene. Helonautska počasna straža se pojavi, na opšte oduševljenje publike. Potom i sami istraživači, obučeni u belo, iskoračiše na svetlost dana.

Istog trenutka Vrhovnom Astronomu postade jasno da nešto nije u redu. Junaci su, na primer, uvek hodali na određeni način. Svakako se nisu gegali, a jedan od helonauta definitivno se gegao.

Klicanje okupljenih ljudi Krula bilo je zaglušujuće. Dok su helonauti i njihovi stražari prelazili veliku arenu, prolazeći između mnogih oltara koji su bili postavljeni za razne čarobnjake i sveštenike mnogobrojnih Krulskih sekti da bi obezbedili uspeh lansiranja, Vrhovni Astronom se mrštio. Dok je grupa bila na polovini puta preko platforme, njegov um je došao do zaključka. Dok su helonauti stajali na podnožju merdevina koje su vodile u brod i ne beše li više od tračka neodlučnosti kod njih? Vrhovni Astronom je već bio na nogama, ali njegove reči su se gubile u buci svetine. Jedna njegova ruka sevnu napred, i vrati se, prstiju dramatično raširenih u tradicionalnom položaju za bacanje čîni, i bilo koji čitač sa usana, da je bio u prolazu, i da je poznavao standardne tekstove o magiji, mogao bi prepoznati početne reči Vestkejkove Lebdeće Kletve, i razborito otrčati odatle.

Njene završne reči su, ipak, ostale neizrečene. Vrhovni Astronom se zaprepašćeno okrenu kad izbi komešanje oko velikog lučnog ulaza u arenu. Stražari su istrčavali na dnevnu svetlost, bacajući oružje dok su grabili između oltara, ili bacajući ogradu za sobom.

Nešto se pojavi iza njih, i gomila oko ulaza prestade sa razuzdanom grajom i započe tihi, odlučan beg da se ukloni s puta.

102

Teri Pračet

To nešto je bila niska kupola morske trave, koja se kretala polako, ali sa zlokobnom odlučnošću. Jedan stražar nadvlada strah, dovoljno da mu stane na put i hitne koplje, koje završi posred travuljine. Svetina stade da kliče, ali zaneme kada se kupola zatalasa napred i potpuno proguta čoveka.

Vrhovni Astronom odsečnim zamahom ruke rasprši do pola formirani oblik Vestkejkove čuvene Kletve, i brzo izgovori reči jedne od najmoćnijih čîni u svom repertoaru: Paklenu Sagorevajuću Enigmu.

Oktarinski plamen se izuvija oko, i između njegovih prstiju, dok je on u vazduhu oblikovao složene rune čîni, a onda je posla, cičavu, i sa tragom plavog dima, prema obličju.

Začu se zadovoljavajuća eksplozija, i plameni oblak sevnu u vedro jutarnje nebo, rasipajući usput pahuljice zapaljene morske trave. Oblak dima i pare prekrivao je čudovište nekoliko minuta, a kada se raščistio, kupola je u potpunosti iščezla.

Ostao je široki ugljenisani krug nagaravljene kaldrme, u kojem se još uvek dimilo nekoliko gromuljica algi i trave.

A, u centru kruga se nalazio savršeno običan, mada poveći, drveni kovčeg. Nije bio ni oprljen. Na suprotnoj strani arene neko poče da se smeje, ali taj zvuk se iznenada prekide kada se kovčeg podiže na desetine onog što bi mogle da budu samo noge, i okrenu licem prema Glavnom Astronomu. Savršeno običan, mada poveći drveni kovčeg, jasno, nema lice koje bi okrenuo da bude okrenut licem, ali ovaj je definitivno bio okrenut licem. Kao što je razumeo ovo, Vrhovni Astronom je postao svestan da je jedna obična kutija na neki neopisivi način sužavala oči.

Ona poče odlučno da se kreće ka njemu. On uzdrhta. 'Čarobnjaci!', viknu. 'Gde su moji čarobnjaci?'

Oko arene, prebledeli ljudi izviriše iza oltara i ispod klupa. Jedan od odvažnijih, ugledavši izraz na licu Glavnog Astronoma, drhtavo podiže ruku i žurno izreče čîn strelice groma. Ona zašišta prema kovčegu i pogodi ga, izazvavši fontanu iskrica.

To je bio signal za svakog čarobnjaka, opsenara i čudotvorca Krula da ljutito iskoči, i pod preplašenim pogledom svog gospodara, oslobodi prvu čîn koja bi mu pala na očajnički um. Čarolije zviždahu i uvijahu se kroz vazduh.

Uskoro je kovčeg ponovo bio sakriven od pogleda narastajućim oblakom magijskih čestica, koje su se nadimale i valjale u izuvijanim, uznemirujućim oblicima. Čîn za čîni vrišteći su uletale u metež. Plamenovi i užarene lopte svih osam boja izbijali su iz proključale mase koja je sada zauzimala mesto na kome se kutija nalazila.

Još od Magijskih Ratova nije tolika količina magije bila koncentrisana na tako maloj površini. Sam vazduh je treperio i iskrio. Čîn se rikošetirala od čîni, stvarajući tako kratkotrajne divlje čîni čije je polu-život bio, i neobičan, i nekontrolisan. Kamenje pod nadimajućom masom poče da se uvija i cepa. Jedan od njih se, u stvari, pretvori u nešto, što je najbolje ostaviti neopisanim, i odgmiza u neku turobnu dimenziju. I drugi sporedni efekti počeše da se manifestuju. Iz oluje iskoči pljusak olovnih kockica i zakotrlja se preko nadimajućeg poda, a užasavajući oblici bestidno brbljahu i dozivahu se, četvorostrani trouglovi i krugovi sa dva kraja postojahu trenutno, pre nego što se ponovo utopiše u hučeću, vrišteću kulu oslobođene sirove magije koja je ključala sa istopljene kaldrme i širila se Krulom. Više nije bilo važno što je većina čarobnjaka prestala sa bacanjem čîni i pobegla, stvar se sada hranila bujicom oktarinskih čestica koja je uvek bila najbujnija blizu Ivice Diska. Duž ostrva Krula svaka magijska aktivnost je bila osuđena na neuspeh, jer je sva raspoloživa mana iz područja bila usisana u oblak, koji je već bio visok skoro pola kilometra i koji se širio u uvrnutim oblicima, hidrofobi na svojim lebdećim sočivima su se survavali vrišteći u talase, čarobni napici u bočicama pretvarali su se u običnu nečistu vodu, magični mačevi su se topili i kapali iz korica.

Ali, ništa od svoga ovoga ni na koji način nije sprečilo stvar iz podnožja oblaka, koja je sada blistala, usijana poput ogledala usled intenziteta olujne sile oko sebe, da nastavi sa svojim ravnomernim napredovanjem prema Glavnom Astronomu. * 103

*

*

Terry Pratchet

Rinsvind i Dvocvet posmatrahu sve ovo sa strahopoštovanjem iz skloništa lansirnog tornja Moćnog Putnika. Počasna pratnja je odavno nestala, ostavljajući razbacano oružje pored njih.

'Pa', uzdahnu konačno Dvocvet, 'tako ode Prtljag.' Uzdahnu.

'Ne veruješ valjda u to', reče Rinsvind. 'Kruškovo drvo mudrosti je potpuno nepropusno za sve poznate oblike magije. Ono je načinjeno tako da te prati bilo kuda. Hoću da kažem, kada umreš, ako odeš u Raj, bar ćeš u drugom životu imati čist par čarapa. Ali ja još ne želim da umrem, pa zato, pođimo, važi?'

'Gde?', reče Dvocvet.

Rinsvind uze luk i gomilu strela. 'Bilo gde, gde nije ovde', reče. 'Šta ćemo s Prtljagom?'

'Ne brini. Čim bude iscrpla svu slobodnu magiju iz okoline, oluja će jednostavno zamreti.'

U stvari, to je već počelo da se dešava. Nadimajući oblak se i dalje širio, ali sada je izgledao neubedljivo, bezopasno. Još dok je Dvocvet gledao, on poče nesigurno da treperi.

Uskoro je to bio samo bledi duh. Prtljag je sada bio uočljiv kao zdepast oblik među skoro nevidljivim plamenovima. Oko njega, kamenje koje se ubrzano hladilo, poče da puca i da se uvija.

Dvocvet tiho pozva svoj Prtljag. Ovaj prekide ravnomemo napredovanje preko izmučenog pločnika i dobi izraz napetog osluškivanja, onda, pokrećući desetine nožica po složenom obrascu, on se potpuno okrenu i uputi ka Moćnom Putniku. Rinsvind ga je rezignirano posmatrao. Prtljag je imao prostu prirodu, nimalo mozga, ubilački stav prema bilo čemu što ugrožava njegovog gospodara, i Rinsvind nije bio sasvim siguran da njegova unutrašnjost ima isti sistem vreme-prostora kao njegova spoljašnjost.

'Nema ni ogrebotine', reče veselo Dvocvet, dok je kutija sedala ispred njega. On otvori poklopac.

'Pravi trenutak da promeniš veš', zareža Rinsvind. 'Za koji tren će se ovi stražari i sveštenici vratiti, i biće uznemireni, čoveče!'

'Voda', mrmljao je Dvocvet. 'Čitava kutija, puna je vode!'

Rinsvind baci pogled preko njegovog ramena. Nije bilo ni traga odeći, vrećama sa novcem, ili bilo kojim drugim stvarima turiste. Čitava kutija bila je puna vode.

Talas iskoči niotkuda, i preli se preko ivice. Pade na pločnik, ali umesto da se raširi, on poče da dobija oblik stopala. Drugo stopalo i donji deo para nogu se nadovezaše kada je isteklo još vode kao da popunjavaju nevidljivi kalup. Trenutak kasnije, morski trol Tetis stajao je ispred njih, trepćući.

'Shvatam', reče konačno. 'Vas dvojica. Pretpostavljam da ne bi trebalo da budem iznenađen.'

Osvrnu se oko sebe, ne mareći za njihove preneražene poglede.

'Samo sam sedeo ispred svoje kolibe, posmatrajući zalazak sunca, kad ovo čudo iskoči iz vode, urlajući, i proguta me', reče. 'Učinilo mi se prilično čudnim. Gde se nalazi ovo mesto?'

'Krul', reče Rinsvind. Zagleda se u, sada zatvoreni, Prtljag, koji je pokušavao da nabaci prijatan izgled. Gutanje ljudi bilo je nešto što je on radio prilično često, ali kada bi posle toga otvorili poklopac, unutra nije bilo ničeg drugog, sem Dvocvetovog veša. Divljačkim trzajem, on podignu poklopac. Unutra nije bilo ničega, sem Dvocvetovog veša. Bilo je savršeno suvo.

'Dobro, dobro', reče Tetis. Pogleda gore.

'Hej!', reče. 'Nije li ovo brod koji nameravaju da pošalju preko Ivice? Jer da? Mora biti!'

Strela prolete kroz njegove grudi, praveći majušne talase. Izgledalo je da je nije ni primetio. Rinsvind jeste. Vojnici počeše da se pojavljuju oko ivice arene, a nekolicina ih je izvirivalo sa ulaza.

Druga strela se odbi od tornja iza Dvocveta. Sa ove udaljenosti, strele nisu imale mnogo snage, ali samo je pitanje vremena...

'Brzo!', reče Dvocvet. 'U brod! Neće se usuditi da ga gađaju!'

'Znao sam da ćeš to predložiti', zaječa Rinsvind. 'Ma, znao sam.'

104

Teri Pračet

Pokuša da šutne Prtljag. Ovaj se odmaknu desetak centimetara i preteći otvori poklopac.

Koplje u luku dolete sa neba i zadrhta u dasci pored čarobnjakovog uveta. On kratko vrisnu i jurnu merdevinama za ostalima.

Strele zviždahu za njima dok su išli uzanim mostićem koji je vodio duž kičme Moćnog Putnika. Dvocvet je vodio, trčkajući na način koji je otkrivao, Rinsvind zaključi, slabo prigušivano oduševljenje.

Na sredini broda su bila okrugla bronzana vratanca sa ručicama okolo. Trol i turista kleknuše i počeše da rade na njima.

U srcu Moćnog Putnika fini pesak je već nekoliko sati oticao u brižno osmišljeni sud.

Sada je sud bio napunjen tačno tolikom količinom da potone i poremeti pažljivo izbalansirani teg. Teg se pomeri ustranu, izvlačeći iglu iz složenog malog mehanizma. Lanac poče da se pokreće. Začu se klonk... 'Šta to bi?', reče hitro Rinsvind. Pogleda naniže.

Kiša strela se zaustavi. Gomila sveštenika i vojnika stajala je nepomično, pažljivo promatrajući brod. Mali zabrinuti čovek se probi između njih i poče nešto da viče. 'Šta to bi?', upita Dvocvet, zauzet leptirastim navrtnjem.

'Učinilo mi se da sam čuo nešto', reče Rinsvind. 'Vidi', reče, 'zapretićemo im da ćemo uništiti stvarčicu ako nas ne puste da odemo, važi? To je sve što ćemo da uradimo, važi?'

'Aha', Teče Dvocvet odsutno. On sede na pete. 'To je to', reče. 'Sad bi trebalo da se podigne.'

Nekoliko mišićavih muškaraca se pentralo merdevinama ka brodu. Rinsvind među njima prepozna dva helonauta. Nosili su mačeve.

'Ja...', započe.

Brod se trže. A onda, sa beskrajnom sporošću, poče da se kreće šinama.

U tom trenutku grobne prestravljenosti Rinsvind primeti da su Dvocvet i trol uspeli da podignu poklopac. Unutar otvora, metalne merdevine su vodile dole u kabinu. Trola nestade.

'Moramo da siđemo', prošapta Rinsvind. Dvocvet ga pogleda sa ludačkim osmehom na licu.

'Zvezde', reče turista. 'Svetovi. Čitavo prokleto nebo, puno svetova. Mesta koja niko, nikada neće videti. Sem mene.' On zakorači kroz otvor.

'Ti si potpuno lud', reče Rinsvind promuklo, pokušavajući da održi ravnotežu dok je brod ubrzavao. Okrenu se kada jedan od helonauta pokuša da preskoči procep između Putnika i tornja, doskoči na zakrivljeni bok broda, za trenutak se zakoprca tražeći oslonac, ne uspe da ga pronađe i, kriknuvši, propade.

Putnik se sada kretao prilično brzo. Rinsvind je mogao da vidi pored Dvocvetove glave suncem obasjani oblak mora i nemoguću Rubodugu koja je plutala iza njega, mameći budale da se upute predaleko...

Takođe je video grupu ljudi koji se očajnički penju preko nižih kosina lansirne rampe i navlače ogromni balvan na šinu, u očajničkom pokušaju da onesposobe brod pre nego nestane preko Ivice. Točkovi udariše o njega, ali jedine posledice behu da brod poskoči, da Dvocvet izgubi uporište na merdevinama i upadne u kabinu, i da se poklopac otvora zalupi uz užasavajući zvuk desetina bezvezno malih kvačica koje upadoše u svoja ležišta. Rinsvind se baci napred i zagreba po njima, cvileći.

Oblak mora je sada bio mnogo bliži. Sama Ivica, stenoviti opseg arene, bila je zastrašujuće bliska.

Rinsvind ustade. Samo se jedno sada moglo uraditi, i on je to uradio. Slepo se uspaničio baš kada su brodski tegljači udarili u malo uzvišenje, hitnuvši brod, koji bljesnu poput lososa, ka nebu i preko Ivice.

Nekoliko sekundi kasnije začu se topot nožica i Prtljag preskoči rub sveta, i sa nožicama koje su i dalje odlučno grabile, uroni u Svemir.

105

Terry Pratchet

KRAJ

Rinsvind se probudi i uzdrhta. Smrzavao se.

Znači, to je to, pomisli. Kad umreš, odlaziš na hladno, vlažno, maglovito, ledeno mesto.

Had, gde žalosne duše Umrlih večito stupaju preko mračnih močvara, dok svetlost njihovih tela treperi okružena, stani malo...

Svakako da Had nije ovako neudoban? A njemu je bilo zaista neudobno. Leđa su ga probadala tamo gde ga je grana pritiskala, noge i ruke su ga bolele tamo gde ih je granje raseklo, a sudeći po osećaju koji je imao u glavi, nešto tvrdo ju je nedavno moralo udariti. Ako je ovo bio Had, mora da je bio pakleno, stani malo...

Drvo. On se usredsredi na reč koja je lelujala iz njegovog uma, mada su zujanje u ušima i zaslepljujuća belina pred očima to pretvarali u neočekivano postignuće. Drvo. Drvena stvar. To je bilo to. Grane, lišće, i tako to. I Rinsvind koji leži na njemu. Drvo. Mokro do srži. Hladni beli oblak svuda okolo. Ispod takođe. E, to je bilo čudno.

106

Teri Pračet

Bio je živ, i ležao je sav izgreban na malom trnovitom drvetu koje je raslo iz pukotine u steni, koja je štrčala iz penušavog belog zida, koji je bio Rubopad. Ovo saznanje ga pogodi, na otprilike isti način kao što bi to uradio ledeni čekić. Uzdrhta. Drvo upozoravajuće zaškripa.

Nešto plavo i zamućeno prolete pored njega, kratko zaroni u hučeće vode i doleprša natrag, skrasivši se na grani blizu Rinsvindove glave. Bila je to mala ptica sa čupercima plavog i zelenog perja. Ona proguta srebrnastu ribicu koju je uhvatila iz Pada i radoznalo se zagleda u njega.

Rinsvind postade svestan da se okolo nalazilo mnoštvo sličnih ptica.

One su lebdele, ustremljivale se i sa lakoćom izdizale iz vode, i tu i tamo poneka bi izronila ostavljajući za sobom perjanicu kapljica, i noseći još neki nesrećni plen iz Vodopada.

Nekolicina se gnjezdila na drvetu. Presijavale su se kao dragulji. Rinsvind je bio ushićen.

On je, u stvari, bio prvi čovek koji je video ruboribare, sitna stvorenja koja su odavno razvila način života, sasvim osoben čak i za Disk. Davno pre nego što su Krulijanci izgradili Obod, ruboribari su usavršili sopstveni efikasan metod nadziranja Ivice, i živeli su od toga. Činilo se da im Rinsvind ne smeta. Za trenutak mu se ukaza kratka, ali jeziva slika sebe samog, kako živi ostatak života, na drvetu, opstajući na sirovim pticama i ribama koje uhvati u njihovom usputnom stropoštavanju.

Drvo se osetno pomeri. Rinsvind zacvile kada kliznu unazad, ali uspe da zgrabi jednu granu. Samo, pre ili kasnije, on će zaspati...

Dogodi se neznatna promena okoline, nebo dobi prozračnu nijansu purpura. Visoka prikaza, navučene crne kapuljače, stajala je u vazduhu pored drveta. U jednoj ruci imala je kosu.

Lice je bilo skriveno u tami kapuljače.

DOĐOH PO TEBE, rekoše nevidljiva usta, tonom teškim poput otkucaja kitovog srca.

Stablo drveta još jednom protestvujuće zaškripa, i kamičak se odbi od Rinsvindovog šlema kada se jedan koren izvali iz stene.

Sama Smrt uvek lično dolazi da uzbere duše čarobnjaka.

'Od čega ću umreti?', reče Rinsvind.

Visoka prikaza oklevaše.

MOLIM? reče.

'Pa, nisam ništa slomio, a nisam se ni udavio, i od čega ću onda umreti? Ne može, tek, da te ubije Smrt, mora postojati razlog', reče Rinsvind. Na njegovo potpuno zaprepašćenje, više nije osećao nikakav strah. Otprilike prvi put u životu, on nije bio preplašen. Šteta što nije izgledalo da će osećaj potrajati.

Izgledalo je da Smrt dolazi do nekog zaključka.

MOGAO BI UMRETI OD STRAHA, izusti kapuljača. Glas je i dalje imao zagrobni odjek, ali mogao se naslutiti lagani drhtaj nesigurnosti.

'Neće moći', reče Rinsvind samozadovoljno.

NE MORA DA POSTOJI RAZLOG, reče Smrt, MOGU JEDNOSTAVNO DA TE UBIJEM. 'Hej, to ne možeš! To bi bilo ubistvo!'

Zaogrnuta prilika uzdahnu i svuče kapuljaču. Umesto iskežene glave Smrti koju je Rinsvind očekivao, on shvati da gleda u bledo i pomalo providno lice nekakvog demona koji je bio prilično zabrinut.

'Baš sam ovo zabrljao, je l' da?', reče klonulo.

'Ti nisi Smrt! Ko si ti?', viknu Rinsvind.

'Skrofula.'

'Skrofula?'

'Smrt nije mogla da dođe', reče demon slomljeno. 'Velika je kuga u Pseudopolisu. Morala je da ode tamo i hara ulicama. Pa je poslala mene.'

'Niko ne umire od skrofule! Ja imam neka prava. Ja sam čarobnjak!'

'Dobro, dobro. Ovo je bila moja velika prilika', reče Skrofula, 'ali, posmatraj to na ovaj način, ako te isečem ovom kosom, bićeš isto tako mrtav, kao da je to Smrt uradila. Ko će da zna?'

107

Terry Pratchet

'Ja!', preseče Rinsvind.

'Nećeš. Bićeš mrtav', reče Skrofula logično.

'Sjaši', reče Rinsvind.

'Sve je to u redu', reče demon, podižući kosu, 'ali što ne pokušaš da stvari sagledaš iz mog ugla? Meni ovo puno znači, a ti bi morao da priznaš da tvoj život i nije bio baš sjajan.

Reinkarnacija bi mogla da bude samo Poboljšanje, umph.'

Njegova ruka polete ka ustima, ali Rinsvind je već upro podrhtavajući prst u njega.

'Reinkarnacija!', reče uzbuđeno. 'Znači, jeste istina ono što neki mistici pričaju!'

'Ništa ja ne priznajem', reče Skrofula razdražljivo. 'Omaklo mi se. A sad, hoćeš li dobrovoljno da umreš, ili ne?'

'Ne', reče Rinsvind.

'Kako ti drago', odgovori demon i podiže kosu. Ona prozuja na sasvim profesionalan način, ali Rinsvind ne beše tamo. On je, u stvari, bio nekoliko metara niže i udaljenost se, stalno povećavala, jer je grana izabrala upravo taj trenutak da pukne i pošalje ga na njegov prekinuti put prema međuzvezdanom ništavilu.

'Vraćaj se!', viknu demon.

Rinsvind ne odgovori. On je potrbuške ležao na šibajućem vazduhu, i gledao oblake koji su se već tanjili.

Nestade ih.

Ispod, Rinsvindu je svetlucao čitav Svemir. Bio je tu Veliki A'Tuin, ogroman, i nezgrapan, i izbrazdan kraterima. Bio je tu mali Diskov mesec. Bio je tu udaljeni odsjaj onoga, što je mogao da bude samo Moćni Putnik. I bile su tu sve zvezde koje su podsećale na dijamante rasute po crnom somotu, zvezde koje su mamile, i konačno pozivale najsmelije ka sebi... Čitav Kosmos čekao je na Rinsvinda da uskoči.

On to i učini.

Nije izgledalo da postoji neka druga mogućnost.

- KRAJ -

108