НАГРАЂЕНИ УЧЕСНИЦИ ПОЗИВНО-ЈАВНОГ КОНКУРСА ПОВОДОМ ДАНА ЗАЉУБЉЕНИХ НА ТЕМУ:
„ГДЈЕ СИ САДА ЉУБАВИ МОЈА?“
У Мркоњић Граду, 14. фебруара 2018. год.
Издавач: Клуб умјетничких душа Милана Будимира 140 Мркоњић Град Е-mail: klubum@teol.net Главни и одговорни уредник Слободан Ћоћкало Припремио, обрадио, дизајн Слободан Ћоћкало
Говор на промоцији резултата конкурса љубавне пјесме на тему: „Гдје си сада љубави моја?“, 14.02.2018. год. који је одржан у Скупштинској сали општине у Мркоњић Граду. Заљубљени и љубљени! Завршава се још једно незаборавно дружење са учесницима XVII конкурса љубавне поезије, гдје Мркоњић Град постаје мјесто окупљања свих оних који тако несебично његују и дијеле љубавно пјесништво. Пјесма над пјесмама од свог постања послужила је као мотив афирмисаним пјесницима, младим пјесничким надама и свицима љубави да своју неугаслу љубав према драгим бићима претворе у љубавно пјесништво. Питање, гдје се налазе све те бивше и садашње љубави или како рече Џон Ленон: Љубав није нешто што пронађеш. Љубав пронађе тебе., показала је сву своју снагу и на овом конкурсу љубавне поезије јер је окупила 399 пјесника свих старосних доби који су послали 1.197 пјесама да се неке од њих заједнички и судбински повежу у Зборнику Пјесници који додирују љубав VII. Статистике ради, за 17-ест година на овом конкурсу је учествовало је 2.575 пјесника са 8.886 пјесама, што нам је омогућило да припремимо Зборнике љубавних пјесма под називом Пјесници који додирују љубав I, II, III, IV, V, VI и VII. Мислимо да смо оправадали свој рад или како рече Винсент Ван Гог: Ради све из љубави јер у њој лежи истинска снага, а ко воли много може урадити много, и може много постићи, а што је урађено у љубави добро је урађено. Овогодишњи Зборник би могао да носи име Љубав мајстор веза према пјесми Марико Сумикуре из Кјота, Јапан јер је и тема имала у себи елементе ове одреднице. Посебну захвалност исказујемо дјеци односно свицима љубавне поезије који су захваљујући преданом раду њихових наставника и ментора на добром путу да се озбиљније посвете и пораде на својим пјесмама. Захвалност исказујемо основним школама: ОШ „Васа Чарапић“, Бели Поток, ментор Снежана Стојановић; “Прва” основна школа Живинице, ментор Марица Ферхатбеговић; ОШ „Нада Пурић“, Ваљево, ментор Драган Павловић; ОШ „Никола Тесла“ Београд; OШ „Павле Савић“, Београд; ОШ „Симин Хан“, Симин Хан; ОШ „Свети Сава“ Дубраве код Градишке; ОШ „Карађорђе“ Топола; ОШ „Хајдук Вељко“ Корбово, Издвојено одељење Ртково, ментор Снежана Шолкотовић; ОШ „Свети Сава“, Владичин Хан, ментор Оливера Костић;
ОШ „Вук Караџић“ Требиње.
литерарној дружини „Змај у зеленим чарапама“ у Попинцима, менторМилош Јефтић.
Од средњих школа захваљујемо се: СШЦ „Алекса Шантић“, Невесиње; Гимназија „Панто Милишић“ Беране; Средња медицинска школа, Нови Пазар; Гимназија „Свети Сава“, Приједор; ЈУ Машинска школа, Мркоњић Град; ЈУ Гимназија, Живинице; проф. Субхија Ашчић, проф. Алма Шахбеговић; Опћа Гимназија, Доњи Вакуф; ЈУ Гимназија, Прњавор; ЈУ Гимназија, Сребреница; Гимназија „Слободан Шкеровић“ Подгорица; „Струковна школа“, Госпић, ментор Иван Гаћина; Земунска гимназија: ментор Нада Караић. Шифра као заштитни знак пјесме постаје препознатљив дио овог конкурса јер се и она такмичи за наоригиналнију форму која ће пратити пјесму на њеном путу до заједничког зборника Пјесници који додирују љубав VII. Најљепша шифра у категорији афирмисаних пјесника припала је Драгану Поп Драгану - Шифра: „Карта за нигде“ из Кикинде и Слободану М. Стефановићу – Шифра: „Не љуби ми фотографију” из Београда; младе наде љубаваног пјесништва - Марку Вилотијевићу – Шифра: „Папирна птица 2018“ из Никшића и Стефану Kнежевићу – Шифра: „Мирис душе“ – Kрушевац и за свице поезије – Теодори Илић - Шифра „Савица лавица“ из Владичиног Хана. Посебно се захваљујемо илустраторима: Славку Малом из Прокупља, Вањи Ајтић из Ванкувера и Леониди Марији Лесан из Београда који су нам послали своје слике и графике примјерене теми, а који су нам послужили код дизајнирања плаката, диплома, захвалница, позивница и Зборника. Трочлани жири у позивном дијелу конкурса сваку пјесму пажљиво је читао настојећи да одабраним пјесмама додијели и одговарајућу награду руковођени жељом да се пјесме везане за тему конкурса које одишу љепотом љубави обједине у заједнички зборник најљепших љубавних пјесама. Пјесник и читалац су два момента исте стварности. Смјењујући се на један, могло би се рећи, цикличан начин, то окретање даје варницу: поезију, каже Октавио Паз. Жири или читачи пјесама у саставу: Радмило В. Радовановић – предсједник, Ранко Рисојевић и Слободан Ћоћкало у својству чланова одлучивали су у име позивног дијела конкурса. Награда Пјесма над пјесмама на XVII Међународном конкурсу љубавне поезије за 2018. годину припала је Радомиру Д. Митрићу из Крагујевца, за његово цјелокупно љубавно пјесништво, а посебно пјесму „Барок змијиног свлака“. За јавни дио конкурса, Жири у саставу: Радмило В. Радовановић, предсједник, Слободан Ћоћкало у својству члана и обрађивача пјесама, пажљиво и стрпљиво читали су и прочитали све пјесме, живјели са њима и на крају наградили све оне који су
задовољили критеријуме конкурса. Они који нису награђени нека се не љуте, него да пјесме прилагоде теми конкурса јер су и такви радови пристизали. И ове, као и предходних година упознали смо много нових пјесника, који нам послаше пјесме из: Србија – Београд, Нови Београд, Крагујевац, Крушевац, Књажевац, Кладово, Зрењанин, Шид, Смедеревска Паланка, Панчево, Лазаревац, Лесковац, Свилајнац, Чапљинац, Пожаревац, Кикинда, Чачак, Бачка Паланка, Пирот, Житковац, Петровац на Млави, Златибор, Дероње-Оџаци, Ниш, Јагодина, Павлиш код Вршца, Прибој на Лиму, Пожега, Параћин, Падина, Земун, Земун Поље, Куршумлија, Ечка, Неготин, Дубље, Врњачка Бања, Сремска Митровица, Ужице, Бајина Башта, Бујановац, Стари Жедник, Нови Сад, Нова Варош, Прњавор Мачвански, Коробово, Врбас, Опленац, Шабац, Дивци код Ваљева, Руски Крстур, Горњи Милановац, Прањани, Инђија, Вршац, Футог, Прокупље, Врање, Азања, Младеновац, Аранђеловац, Власотинце, Ћуприја, Смедерево, Крњево, Браничево, Пећинци, Косовска Митровица, Велика Иванча, Попинци, Прибој, Звечан, Нови Пазар, Трстеник, Топола, Бели Поток, Владичин Хан. БиХ РС – Добој, Мркоњић Град, Брод, Пелагићево, Горњи Теслић, Теслић, Србац, Бијељина, Бања Лука, Нови Град, Рогатица, Брчко, Вишеград, Дервента, Прњавор, Челинац, Невесиње, Братунац, Александровац, Приједор, Требиње, Шипово, Дубраве код Градишке. Ф БиХ – Сански Мост, Зеница, Кисељак, Кладањ, Живинице, Тузла, Сарајево, Мостар, Доњи Вакуф, Бусовача, Живинице, Калесија,Завидовићи, Винац, Симин Хан. Хрватска – Загреб, Славонски Брод, Задар, Супетар, Сесвете, Осијек, Ријека, Чаковец, Лички Осик. Македонија – Тетово, Битољ, Скопље, Прилеп, Ранковце, Штип. Црна Гора – Подгорица, Будва, Бијело Поље, Пљевља, Никшић, Цетиње, Тиват, Беране. Чешка Република – Брно. Словенија – Врхника, Падна. Бугарска – Пловдив. Аустрија - Lasee (Ласе), Беч. САД - Clearwater, Florida. Јапан - Kјото, Kiyosu City. Јужна Кореја – Сеул. Швајцарска - Лоцарно-Тицино. Њемачка - Франкфурт на Мајни. Канада – Ванкувер.
Саопштење о добитнику књижевне награде „Пјесма над пјесмама“ Клуба умјетничких душа за 2018. год. поводом XVII Међународног конкурса љубавне поезије, на тему: „Гдје си сада љубави моја?“ Трочлани жири у саставу: Радмило В. Радовановић, предсједник, Ранко Рисојевић и Слободан Ћоћкало, чланови једногласно су донијели Одлуку да овогодишња књижевна награда „Пјесма над пјесмама“ буде додијељена књижевнику из Крагујевца Радомиру Д. Митрићу за пјесму „Барок змијиног свлака“ и цјелокупан опус љубавне поезије коју је до сада написао. Kратко образложење жирија: Поезија и религија су откровење. Митрићевој пјесничкој ријечи није потребан божански ауторитет. Он га је већ створио. У његовој поезији као у грчкој религији то вјеровање осјетимо у сваком стиху као у лагуму мрака гдје стегна пјевају химну тучаној сабљи. Митрићево срце је као код Новалиса осјетило само себе. Оно је у сваком стиху „барока змијиног свлака“ родило сопствену религију, сопственог срца да би из њега избило оно скривено „друго“. Отварање пјесника самом себи. Хајдегер каже: „да је радост због присуства вољеног бића један од путева који воде откровењу нас самих“. Код Радомира Д. Митрића у награђеној пјесми „Барок змијиног свлака“, љубав је људско кретање. Љубав је „ходање у сусрет“. У очекивању, читаво наше биће се нагиње напријед. Овдје ништа није скривено, све је ту, блиставо, препуштено самоме себи. То је плима бића. „Жена – је“ као код Маћада, „наличје бића“. Митрић је у свој стих заронио и у њему се скрива. Његова награђена пјесма има неоспорно свој јединствен тон, ритам и температуру. Оно је једна барокна цјелина. Искрене честитке аутору. Срећа му пјевушила на адамојабучици! Мркоњић Град, 6. фебуара 2018.
Предсједник жирија Радмило В. Радовановић
Леонида Марија Лесан, Београд,
ПЈЕСМА НАД ПЈЕСМАМА Биографија Радомир Д. Митрић, првенствено песник и прозни писац, рођен је 29.4.1981. године у Јајцу, у Босни и Херцеговини. Завршио студиј књижевности Филозофског факултета у Бањалуци. Писањем се бави од своје четрнаесте године, поезија му је објављивана у бројним регионалним и међународним часописима и превођена на енглески, немачки, француски, италијански, шпански, руски, бугарски и мађарски језик. О његовој поезији објављено је мноштво књижевних приказа. За књижевни рад добио бројна признања, од којих су најважнија:
Награђиван на Тридесетпетом фестивалу југословенске поезије младих Врбас (2003); „Бранкова“ награда (2005); Награда Милош Црњански“ (2005); Награда „Слово Подгрмеча“ (2007); Награда на Međunarodnom konkursu poezije Castello di Duino, koju dodeljuju Poesia e Solidarietà i Unesco, Trst, Italija (2008); Награда града Бања Луке (2008); „Medalja Nosside“, priznanje Unesco World Poetry Directory-ja, Ređo Kalabrija, Italija (2009); I nagrada međunarodnog festivala Duško Trifunović (2010); I nagrada međunarodnog festivala Vojislav Despotov (2011); Plaketa Nosside, priznanje Unesco World Poetry Directory-ja, Ređo Kalabrija, Italija (2011); Poziv na putovanje, P70 i Mono i Manjana (Vulkan) (2012); Награда „Milovan Vidaković“, Budimpešta, Mađarska, (2013); Nagrada „Milutin Bojić“ (2015).
До сада објавио шест књига поезије:
Nostalgija za punoćom (A.P, Banja Luka, 2004), Osvešćenje (Narodna knjiga/Alfa, Beograd, 2007), Summer Quartette and Story about Mediterranean/ Letnji - kvartet i Priča o Mediteranu, (A.P, Banja Luka, 2008), Unutrašnji Vavilon, (A.P, Banja Luka, 2008), Mornarski Tango (Connectum, Sarajevo, 2010) Na putu za Hesperiju (Biblioteka Milutin Bojić, Beograd, 2016), Dramolet Gargantua i Pantagruel na banjalučki način (internet izdanje bloga Hyperborea, Vest Teršeling, 2010)
и роман Šum Panonskog mora, (Mono i Manjana, Beograd, 2012).
Поезија му је заступљена у неколико зборника и антологија, од којих су најважнији наслови: Voci-Silenzio/Voices-Silence, Ibiskos Editrice Risolo, Empoli, Italija, 2008, Nosside 2008, Nosside 2009, Reggio Calabria, Città del Bergamotto, Italija, 2008, 2009, 2011, Van Kutije, Gligorije Dijak, Podgorica, 2009., Neue Literatur aus Bosnien und Herzegowina, Sarajevski otvoreni centar, Traduki, Sarajevo, 2010., Antologija dobitnika Brankove nagrade, Novi Sad, 2010, Restart, Panorama nove poezije u Srbiji, DKSG, Beograd, 2014, Gde su vrata, antologija poezije Međunarodnog novosadskog književnog festivala: 10 godina, DKV, Novi Sad, 2015, Prognani Orfeji, Brankovo Kolo, Bački Petrovac, 2015, Краћа лирска проза у две антологије о Кишу: Kiš, uobličenja, UKRS, Podružnica Banja Luka, 2009. Priče o Kišu, Arhipelag, Beograd, 2016. Kао песник наступао у више земаља у регији и у иностранству: Немачка (Франкфурт, Лајпциг), Италија (Трст, Девин, Ређо Kалабрија), Аустрија (Беч), Бугарска (Софија, Kрумовград), Мађарска (Будимпешта), Грчка (Солун). Члан редакције часописа Липар. Члан Српског Kњижевног Друштва. Професионални блогер од 2011. године. Преводи са енглеског језика. Бави се графичким и веб-дизајном. Ради као библиотекар у Универзитетској библиотеци у Kрагујевцу где и живи.
ПЈЕСМА НАД ПЈЕСМАМА Радомир Д. Митрић барок змијиног свлака љубав је сврдло. детлић што куцка црни шупљаг стабла. ждребац што јури јаростан житним пољем, дугогрив. клин и бураг, воњ мемљивог трапа, влажна сатрапија. лија што лизуцка рану, у гвожђа стегнута, намамљена у уздарја ловца. у коагулум где је сириште уздрхтале крви. риба у издаху, с које вешт нож хитро скида крљушт. бестрагија, лагум мрака где стегна певају химне тучаној сабљи. бибер у авану, у туцанику. длан запљунут, косидбени брус. чекић што варцарску косу туче попут тучка, тањећи јој жицу. бачица оврхуњена млеком, у хладу, што прелива се и кајмачи. спирала пите, у тепсији, донета задихано, за знојног косца. алговито сидриште подводне марине. поље сикавица, у жези лета. зрикаваца зрика у љубавном узносу. синкопирана вучјим завијањем, срна срца. ватра што бурно букне на крају шуме, неугасиво. напета струна гусаља, песма грлена, звук што титра на адамојабучици. сичан за пацова у препуном амбару. неопалима купина, што предсказивачица је богозачећа. икра дрхтава, над којом се засенчи апокалиптично тело моруне. грубо јутано платно, на кожи поморца, бриду буроопаљеном. туристкиња што зури у ђорђонеову ла темпесту, као у чудо. или змија само што пресвлачи кожу у олтару запуштене црквице.
Леонида Марија Лесан, Београд
ЗЛАТНА ПЈЕСМА (ТРИПТИХ)
Иван Гаћина – Шифра: „Козмополички принц“ – Задар У ВЈЕТРОВЉУ ПЛАМА
У ВИХОРЈУ СНОВА
У сударју срца под окриљем луне уткали смо среброст светоскладу душе, пловили тајанством васмирске лагуне гдје заносни вјетар љубовито пуше.
Под шапатом вјетра у чаробној ноћи на уснулој сфери гдје се живот рађа, надољубно чекаш кад ћу сводом проћи да нас живом ватром љубав препорађа.
Окрунила мора небну надмилину кад су благе очи проплакале росом, у музином крилу пјесмословља мину свезана у риме са злаћаном косом.
У трагу чистоте козмополис гори, кроз бесани пролаз свјетловоди маме, богиња љепоте пјесмослове твори док заблудом воде лабиринти таме.
Озорене стазе ванвременог свода зрцале кроз спектар пољубаца врелих преплетене дуге које ствара вода дукатећи жубор пропланака свелих.
Саплеле су мисли сазвијежђа чарна гдје лептири рајски пониру у росу, на крилима маште поново си стварна, кроз ауру благу љубим бујну косу.
У вјетровљу плама оцвјетале руже пониру кроз зенит срцовних времена, са шапатом битка дрхтаји се друже складајући освит зорних успомена.
Прескачемо скупа ограде од туге пијући наискап наднаравну течност, док битак кроз освит осликава дуге у вихорју снова достижемо вјечност.
Осликава живот што кроз сузу гори свеобиље данка на олтарној сјети, у магли судбине свевид проговори док буктињу спаса гасе прстовјети.
Када поглед тоне у зјеници ока за варницом наде животних сазнања, занесена срца кроз плам животока увиру у врела мистичних свезнања.
У тишини снивам њежно благе руке на уздарју сјајки прохујалих ноћи док амбисом душе бриде тешке муке ко распета једра брода у самоћи.
Жеље бриде небом кроз астралну јаву док се усне жаром у сванућу сладе, козмовидне риме њедре стихославу окруњену сјајком звјездане плејаде. Кад се душа вине изнад тешких мука видају се ране у звјездарју бола, небосновну мудрост води света рука благујући објед са земљаног стола.
ПРВОНАГРАЂЕНА ЉУБАВНА ПЈЕСМА
БОЖАНСТВЕНА ЖЕНО Кад сунце разбаца благе златонити кроз расплету косу од сатенске свиле окруњена сврхом васионске бити маштоумљем водиш веледарне виле. Пупољак си њежни процвјетале руже што мирисом веже праскозорје дана, у сновидном пламу облаци се друже бридећи кроз двери непреболних рана. На присоју снова топиш ледењаке у жуборну воду што планином тече, живодајним појем будиш вилењаке гдје долинске чари испред тебе клече. Поднебесјем гориш ко звијезда жарна, освјетљаваш нише божанствених хриди, у љепотном оку кријеш да си стварна док судбинска лађа васељеном бриди. Озорена љубав у души процвате док о теби снивам златопјевне риме, вјетри магновења жеље окрилате узносећи свевид кроз загрљај зиме. У милотном дашку анђеоског гласа тражим парампарчад минулих времена, на кораљном небу у предворју спаса кроз самоћу слутим да си ванвремена.
Марико Сумикура – Шифра: „ЈП“ - Kјото Љубав мајстор веза Kанали Венеције, старог главног града Грле све што напредује и пада И изгледају као компликована чипка Нова техника Мајстора веза, „Бод у ваздуху” Одвојена од чари ђерђефа Исувише је желела слободну љубав Једна игла и конац Родиле су шару Геометријске љубави Јер бели конац је сигурно повезан Са великим каналом Јер бели конац сигурно води Kа мору без дна Морају се срести у времену Линија прелази линију и везује се, Чворови постају трг за сусрет Две гондоле Ушушкане једна поред друге О, капљице пред веслима Kао бесмртне речи песме
ДРУГОНАГРАЂЕНА ЉУБАВНА ПЈЕСМА
Зорана Манић – Шифра: „Љубав и речи“ - Сеул Интимно, са речима интимно, Word lights world.
Речи. Ложе ме Речи. Слаб сам на Њих. И заљубљиве сам Природе. Када ми каже Тачне Речи, Речи сласне, тако Жељене Одмах - Заљубим се, Смртно. Заљубим се. Заљубим се. Ах... тако смо срећни У Монтреалу! Обавезно Помислим да је она Љубав Мог Живота, Видим нас срећне, Насмејане, Успешне, Загрљене, вреле Од горуће страсти; Видим нас у дивним моментима, Моментима блиске и Далеке Будућности. Тако Дивне, у мојој, Имагинацији.
Тако смо срећни У Монтреалу! Да, Наша лица су увек тако Озарена У тренуцима Страсти, Ех, Како човек смешно Може преварити себе, јер онда ће рећи да одлази. И, онда, ће и отићи. Поново, Исто. Али, како можемо да будемо срећни у Монтреалу! Зато, Немојте причати са мном, Немојте. Ћутите, Не говорите. Оставите ме. Молим вас, Оставите ме насамо! Замрзећу реч, немојте. Немојте, Реч ми не дирајте, Јер,
ТРЕЋЕНАГРАЂЕНА ЉУБАВНА ПЈЕСМА
само Она још може творити светове, макар... У мојој Имагинацији. Ах, били бисмо срећни У Монтреалу! И немојте мислити да Не верујем у речи, и даље. Ја остаћу, насамо хоћу ја остаћу са Њима, Оставите ме. Покушаћу бар, Још једном, На папиру да прецртам још један Град И исправим себе, Ако себе, Уопште можемо Поправити, Ех. Били бисмо Срећни!
Октавијан Бугар – Шифра: „Nellumbo“ - Лоцарно-Тицино Оптимиста Тамо где се облак дира, свемиром Где сви мир у себи траже, молитвом; Тражићу те на том месту, источном, Путоваћу целим светом, животом, Чекаћу те на кров света, кинеском, Жалити нећу самог себе временом. Тамо где се шума сретне, ливадом, Где се пчеле сладе, цветним поленом; Тражићу те на том месту, пролећном, Путоваћу целом земљом, незнaном, Чекаћу те сваким даном, сутоном, Жалити нећу душом својом стрпљивом. Тамо где се пије вино, буретом, Где се песма пева, игра, вашаром; Тражићу те на том месту, годином, Путоваћу око света, самоћом, Чекаћу те испред цркве, недељом, Жалити нећу испијене чаше, потоком. Тамо где оживи мермер, лаким покретом, Где се вајар сусреће са душом, каменом; Тражићу те на том месту, нежним оком, Путоваћу заједно са првом ластом, Чекаћу те у музеје – историјом, Жалити нећу ако на ме, покажу ли прстом. Тамо где се тајна крије, дубином, Где се чува Свето Писмо, тишином; Тражићу те на том месту, азбуком, Путоваћу караваном, целом пустиљом, Чекаћу те сам са својом – изложбом, Жалити нећу много пара, ма где био с тобом. Тамо где се звезде гасе, разумом, Где ,,патуљци'' врте коло, бојом белом; Тражићу те на том месту – Лотосом, Путоваћу с крај на крај, Универзумом, Чекаћу те својом тежом, Љубавном, Жалити нећу, док те својом на зовем –Женом
НАЈЉЕПШИ ЉУБАВНИ СОНЕТИ НА ТЕМУ КОНКУРСА
Александар Матерић – Шифра: „Дијак“ – Челинац Ахасвер Јеврејине вјечни у нама си свима; знаш ли да оно што се одвећ жели на лутања тјера?! Па чудесно смјели сваки проклет своју омађијан прима. И ја сам, старче, твој сљедбеник вели на лутања проклет од те ноћи јулске, кад су се, моји и Њени, ван метежи људске устрептали гледи заљубљено срели. И сад лутам, тражећи је благу, са погледом сненим што даје ми снагу да је опет себи заљубљену вратим. А вријеме ко вријеме вратити се не да, опсјене су лутње предјелима крутим – сваком ко лута судбина је худа!
НАЈЉЕПШИ ЉУБАВНИ СОНЕТИ НА ТЕМУ КОНКУРСА
Бранка Војиновић Јегдић – Шифра: „Брезнички записи“ – Подгорица Зима Прве пахуље стидљиво најавише како одлази кришом низ пусту цесту, само га сузе нечујно испратише док сам стајала скамењена у мјесту. И, сви су ти пољупци млаки и влажни били најава нашег брзог растанка изгубише се за час додири лажни прекину се изненада та нит танка. Снијег је ноћас одједном све прекрио, завејаше се стазе наших шапата, неста и клупе испод витког јаблана кључ од мог срца код себе си сакрио и нико неће отворити та врата док се не вратиш једног прољећног дана.
НАЈЉЕПШИ ЉУБАВНИ СОНЕТИ НА ТЕМУ КОНКУРСА
Драгица Обрадовић – Шифра: „Бреза“ - Јагодина“ Миришу багремови бели Миришу багремови бели, Опојни мирис шири се у етру Као оног дана када смо се срели Крај једне реке на мајском ветру. Жубор нам тихо шапутао тајне Док смо крај реке о срећи сневали О љубави вечној снове бескрајне Да пролазно све је тада нисмо знали. Прохуја време ко таласи реке, Шетамо опет обалом весели, Ко некад што смо прошлости далеке. Миришу опет багремови бели, На мајском сунцу искри жубор реке Ал’ не ко онда када смо се срели.
НАЈЉЕПШИ ЉУБАВНИ СОНЕТИ НА ТЕМУ КОНКУРСА
Иван Вељковић – Шифра: „Анђео сломљеног ореола“ – Свилајнац Солитуда Добро ми дошла, оређа срећо, Вазда имаш код ме логорење. Видиш да сам бедно ли створење Са кардиом овојеним врећом. Пратиш ли ме мекњавом јарећом? Пропасти сам отелотворење, Ево, пружићу ти откровење – Тражићеш ми праха тело свећом. Шта ми треба? Њена блага рука, Kриви осмех, нос са косим шпицом, Мека кожа и дарежне груди. Та ме мучи тисућлетна мука Зачета том аморозном клицом. Заљубљен сам. Шта ли те ту чуди?
НАЈЉЕПШИ ЉУБАВНИ СОНЕТИ НА ТЕМУ КОНКУРСА
Јосип Матеј Билић – Шифра: „И кад ниси ту, крај мене, да знаш да ме болиш...“ – Мостар Далека звијезда Проматрам звијезду, далеку и модру – најљепшу у ноћи. Скривен у самоћи, сањам једну љубав, положен на òдру. – Звијездо далека, молим те, покажи, (у луда времена!) гђе је ноћас жена, коју ово срце безуспјешно тражи? Трепери звијезда тако дивна сјаја; поруку ми шаље гђе тражити треба, а мислио сам, дош'о сам до крâја. – Хвала ти, звијездо, заводнице с неба! Kада ју нађем и кад' јој сазнам име, бит ћеш дио нас. – О, сјају с висине!
НАЈЉЕПШИ ЉУБАВНИ СОНЕТИ НА ТЕМУ КОНКУРСА
Миливоје Трнавац – Шифра: „Ванеса аталанта“ – Прањани Још ми у сну Врбања гргољи Могао сам низ Врбању или њом бродећи, Беше низ Очауш у цвету ливада росна, Еј, има ли игде земље као што је Босна, Између Борја и Влашића снивах ходећи! Лако ли, пак, у јаву претворисмо сан из сна, Гајрет искони пали огањ овај у души, Ишареп један све ограде високе сруши И дохватасмо звезде у небосклону ми са дна. Васиона цела разливена по ђул-соби, Јелах, што јабуке рајске несито смо јели, Опијали се са кладенца у тескоби! Још у сну Врбања гргољи, сећање косне, Ах, како бисмо се и сада до звезда пели, Еј, има ли игде земље као земље Босне!
НАЈЉЕПШИ ЉУБАВНИ СОНЕТИ НА ТЕМУ КОНКУРСА
Милорад Бибин – Шифра: „Банат 2018“ – Зрењанин Беле ноге босе Кад се раном зором јаве сунчеви зраци, кад заискри прозрачна, неотрешена роса, кад уснула бела бреза ту росу са себе збаци, тад по башти јоргована загази нежна нога боса... Тад дамари снажни мојим срцем прострује, тад сећања давна на младост ме моју сете, ту страст и жељу моје срце зажели да чује, прошла су многа лета, ближе се седамдесете... Коса на глави одавно белим се ињем кити, а боре на челу и души трагове своје носе, још памтим ту јутарњу идилу и беле ноге босе...
НАЈЉЕПШИ ЉУБАВНИ СОНЕТИ НА ТЕМУ КОНКУРСА
Мирослав Павловић – Шифра: „Трагач“ - Крњево Сонет за Ану Крилатам стазом животног беспућа, на ногама оков годишњих доба, венама тече река надахнућа, у руци лира с Орфејевог гроба: Еуридико, душа тражи, иште, дисање твоје уткано у несан, сва недоречја која ми глед тиште и варљив осмех, од наде исклесан. Бесане ноћи ‒ песма започета; перо још мази белину папира, кô драгу стрепњу годинама знану. Крадем врелину и лепоту лета, ветар у коси, са сенком додира једног сонета, писаног за Ану.
НАЈЉЕПШИ ЉУБАВНИ СОНЕТИ НА ТЕМУ КОНКУРСА
Нада Ј. Дангић – Шифра: „Јездимир“ – Београд Уступци сопственој слабости Оно што непримећено измиче нашој свести Кроз несвесно је допуњено у сновима, Говори и о неоствареном виду личности, О несналажљивости, неодлучности и побудама Неиспуњеним и пренебрегнутим због осујећености Јер смо се у животу, на јави, у недостатку храбрости Исувише често и олако жеља одрицали, Да бисмо себе од пораза могућег поштедели. Свесно смо створили представу о сопственој личности, Чинећи себи уступке одлучујуће у неговању слабости, Неспремни да се са собом и са стварношћу суочимо. И да ближњима своје жеље и очекивања предочимо У бојазни да ћемо неразумевању бити изложени, Усамљени и неприхваћени остајемо.
НАЈЉЕПША ЉУБАВНА ПОЕМА НА ТЕМУ КОНКУРСА
Миле Албијанић – Шифра: „Пронина“ - Тиват Иртиш Иза стотину великих градова, хиљаду села и пустопољина… Преко безброј зелених гора модрих ријека и гордих планина… На другој обали ријеке, крај универзитета на петом спрату у поткровљу живи Пронина… У малом стану, међу обојеним стакленцима, књигама и рисункама плаветним сјенама и мирисом јасмина… Са црним мачком на крилу на јапанским јастуцима међу боцама доброг црног вина… У свом чаробном свијету живи Пронина… Четрдесет љета млада и још мудра хиљаду година уз пробрану музику, рисунке пише суптилно лагано као да бојом дише восхићеније моје Пронина… Моћно ме повукло да кренем тамо на пут далеки преко свијета… И сад се чудим, али одлучно пођох… Рекох стићи ћу прије љета… За превоз одабрах брезове санке, плетене вјештог мајстора руком… Чаробно лаке удобне јаке са јагњетом у души а у срцу вуком… У њих упрегох калиграфска слова од којих ријечи постају меке… Свако ко јелен витих рогова… Вијугаво, налик меандрима ријеке… Наоружан тако, неописиво лако превалих хиљаде дугих миља… Стигох на другу обалу само стотињак метара од циља… Ту ме дочека Иртиш… То није обична ријека као што мислиш… Иртиш долази из Kитаја… Многе градове и државе спаја…
Ал умије да иритира, да каже иш… Таман кад радосно, ту сам помислиш… Такав је Иртиш… Он на њему својствен начин обале раздваја… Његовој хировитости нема краја… Дивља ријека мирнога тока, Тврдоглаво раздваја и два ока… Ни десетине његових мостова, грађених колоплетом туђих слова… По пола сазданих од муке и снова… Не могу да пређу моја кола… Улогорићу се овдје, рекох миран зашто ријеком бити иритиран Та, њене ће воде одласком зиме тихо да теку кроз моје риме… Укротих стихом планете пола неће ни Иртиш уз моја слова… Тамо неђе крајем Весне и мутне воде постаће свјесне… Прегазићу га као од шале… Kоначно стићи до друге обале… Са огромним букетом пољског цвијећа… Црвеним букетом, макова пуним, створићу се пред њом да је осмјехом збуним… На универзитету, пред студентима и свима без снебивања… Kао усред најслађег снивања загрлићемо се душама ја и Пронина. Заборав Децембарске дуге ледене кише… фијучу зраком као бичеви… зубима шкрипе, тешко се дише… Чак и ону тиху чежњу топе… Златне јесени утихну жар У младом снијегу на души твоје су стопе… плетени траг, мени на дар… Ето, да знам да постојиш… Непочин пољем којим ходиш сјенку ми као куче водиш док ситне стопе на иглу бројиш… пахуљама паперја исплети јој шал смрзне ли она, нестаће жал… Повратка ждрала да ли је било кад му заборавом прокисне крило… Од жара до жала сјећање
све тање, тање и тање… Ја жарко желим свитање за мене најфиније слово да одвојиш… утопли ми сјенку, што се од ње бојиш… усуђујем се да жудим и твој осмјех драг а не само сан да постојиш. Да ли осјећаш Н Осјећаш ли да… Тетоважу као каном на грудима твојим правим дахом… Kроз нерватуру латице ириса ил крила ноћног лептира поленовим финим прахом… Осјећаш ли да… Док сањариш и сјећаш се мојег мириса, на сами вршак твоје пупке десне Са шест хиљада километара даљине мој пољубац као муња, хоће да тресне… Да ли… Мазно помишљаш како лијеву остављам, за врелог љета дане да заједно са тобом цијелом у моја уста стане… Осјећаш ли да… Читавим тијелом жмарци ти миле, ти слатки срси… А да кожа ти је као од свиле док моја мисао косу ти мрси Осјећаш ли да… Много истине има следећа рима душе су нам исте кад спојимо чела једна силна душа а два ситна тјела… Осјећаш ли да… Страсно жудим, да сву своју снагу у те саспем… Да тихо лудим да ти у крилу, склупчан слатко заспем… НАЈОРИГИНАЛНИЈЕ ЉУБАВНЕ ПЈЕСМЕ НА ТЕМУ КОНКУРСА
Александар (Милета) Деветак – Шифра: „Валови живота“ - Врбас Сусрет Да ли је то лице, оне коју сам волео? Видео сам је, уздрхталу из далека, ту непомичну слику. Пресецале су је две дубоке боре горког незадовољства, већ оцвала уста, смрачио се њен остарео поглед, уперен уземљу. Разочаран живот, једва је подносила тежину тела. Да ли је то лице, које ме напушта? Милост за њу, милост за мене. Размишљао сам дуго, о времену које нас нагриза, а претвара у странце. Где је та ватра што бљештаво плане, заслепљујући те? Где је светлост, које се у себи не усуђујем пробудити? Да, поново погрешио не би. Од ватре која прождире остаде само пепео, од времена које нас стиже, ни један једини час. Да ли је то моја окрутна љубав? Да ли је то оно лице?
НАЈОРИГИНАЛНИЈЕ ЉУБАВНЕ ПЈЕСМЕ НА ТЕМУ КОНКУРСА
Ана Пејовић – Шифра: „Fama volat“ - Никшић Црвени фењери Не размазуј моје отиске Танким слојевима вјетра… Не мјери двоструким дужинама Ехо црвених фењера и зида… рукама с укусом сирове земље умотај слова бесмртна да до краја будем непослушна, бестидна и само теби посвећена… не ремети судбину сјенке и светилишта осјећам помјерање тишине и крвоток како прокишњава… ћути док тебе зимено размножавају мртви пјесници и глумци… не изводи ме у пола пјесме док намјештам рашчупану косу и оплакујем смрт покојног Матије Паскала... направи барем мали пролаз између мита и мимике да одзвања иза решетака…
НАЈОРИГИНАЛНИЈЕ ЉУБАВНЕ ПЈЕСМЕ НА ТЕМУ КОНКУРСА
Ани Стаjкова – Иванова – Шифра: „Тримоницијум“ - Пловдив Где си сада љубави моја? Жаром љубавним желим додир твој. Чаром божијег длана твојег. Жар твој, што ми душу запали – цвеће мирисно, балзам расути. Плам твој, очекивала сам у храму, са притајеношћу љубави сакралне, која се пали једино у срца два, и исписује вечити, златни епилог. Она, што испија вино са ужитком, и сусрете претвара у маштања. Она, што страшћу необузданом у жару осећања опет распаљује. Са чежњом неописивом у храм улази, да свећу запали за љубав свету. Која превару сваку руши, и радост улива као роса после суше. За плам светли, мили, чашу подижем и благосиљам твој свети храм духовни! Дочекаћемо сусрет светао, наш! Гдје си сада љубави моја узвишена?
НАЈОРИГИНАЛНИЈЕ ЉУБАВНЕ ПЈЕСМЕ НА ТЕМУ КОНКУРСА
Балша Рајчевић – Шифра: „Мандала“ - Београд Само привидно Само привидно си отишла тако обично, ни као Викторија, ни као Дездемона, а ни као Јулија: без ритуалног испраћаја ни уз пратњу музике ни уз опроштајне песме, отишла само тихо, скромно у тишини. Само привидно си отишла тако обично ни на змајевима, ни на делфинима, ни ношена Пегазом, ни облаком и ветром, само привидно тако обично, а шта се у мојој души збило само је моје срце осетило. Само привидно си отишла тако обично ни као Викторија ни као Дездемона, а ни као Јулија: расклиман аутобус, неколико погледа, нежних махова руку, добачених у магновењу и неста твој лик ...
НАЈОРИГИНАЛНИЈЕ ЉУБАВНЕ ПЈЕСМЕ НА ТЕМУ КОНКУРСА
Божица Михај – Шифра: „Мала сирена“ - Вршац Воз судбине Крај реке плешемо испод нашег неба. Запљускују нас таласи изгубљених година. Веземо срећу само за нас али нит се прекида. Узалуд жеље у букету цвећа. Ветар нам мисли распршава. Песак нам под ногама одзвања. Стежемо руке наше љубави али безуспешно. Чује се воз две судбине. Узалуд покушавамо да дохватимо звезде.Улазимо у погрешне вагоне. Јутарња магла брише све споне нашег сна. Нестају наша маштања и са њима сва лепота а ми се будимо и остајемо ту у пижами садашњег живота.
НАЈОРИГИНАЛНИЈЕ ЉУБАВНЕ ПЈЕСМЕ НА ТЕМУ КОНКУРСА
Весна Радовић – Шифра: „Ана Ахматова“ – Београд Пољубац из Француске улице Шта ћу ја твојом улицом, у јесен, кад лишће опада Увело лишће које чистач улица, купи на гомилу А, бескућник на клупи, држи у рукама Као букет сувог цвећа, који чува за ЊУ Бојим се да је глупо да ти објашљавам Јер, то је као кад верник објашњава невернику Бога Зашто се поново враћам Француском улицом Са рукама у џеповима коцкастог капута И хекланом беретком на глави Као распуштени легионар Који оставља ратиште, а, остаје веран домовини Видиш, ниси ме могао отерати Остао си запетљан у једној црној коврџи Која ми несташно пада на чело и покрива боре Док се саплићем о попадано кестење у парку На Студентском тргу Ту сам, на истој адреси, још живим и певам Упркос три урагана која су ме снашла И поплавама које су ме избациле Иако је код мене један кофер стално спакован Ја сам твој Леси који се враћа кући Који је преживео Царства Републике и два светска рата Иако, осећам да си хтео да ме надмудриш Само се правим блесава Пристајем и дајем ти предност А, веруј ми, било би боље Да си помогао да лакше умрем И био последњи, који ми је склопио очи Знам да си хтео да заборавиш, песме које сам волела Монтан, Азнавур, Беко Први и други Шостаковичев валцер Цигане, виолине... Зато, молим те, пусти ме да их поново чујем Помози ми да поново видим Париз у ноћи, снежни Праг Децу која се санкају крај Карловог моста И помиришем жуте дуње које сам чувала за тебе На дрвеном ормару моје мајке Знам да си прижељкивао да одем прва А, ја сам одувек била добар ђак и читала између редова Баш зато, ако икада пожелиш да се вратиш Да дођеш на Фијесту Где ћу као примадона у опери, певати „Аиду“ А, ти седeти у првом реду позоришта
Као усамљени старац од осамдесет лета Који кришом пожели да вози тротинет И сам себи ставља лисице на руке Молим те, послушај ме, бар' једном у животу И опрости, заиста опрости, ако сметам Ако мене питаш, не могу да праћутим Да је наша љубав била историјска?!
НАЈОРИГИНАЛНИЈЕ ЉУБАВНЕ ПЈЕСМЕ НА ТЕМУ КОНКУРСА
Гордана Илић – Шифра: „Небо“ - Добој Свиле неба Тражим те у пресеку времена заточена збиљом угашених пролећа. Исклесане руке загрљају стреме, отворено срце на длану, пуца. Чујем беле гласове љубави, исцветале шаролике качунке и прву траву како клија. Тражим те на узглављу ветра. Осетим ти дах. Завирујем под камен, да запамтим висибабе цвет, ил' каћунак блед, да изведем сенку уснулу на пут, тражећи те, у свилама неба.
НАЈОРИГИНАЛНИЈЕ ЉУБАВНЕ ПЈЕСМЕ НА ТЕМУ КОНКУРСА
Горица Марго Малдини – Шифра: „Лука“ Опленац Један човек и једна жена (Погрешни кључеви) Један човек, било који човек откључава врата куће с' намером да изађе дубоко унутра у нови дан о ком ништа и не слути. Носи у рукама призму светлости и у првој радњи немилице троши њене делове. Смешећи се продавачица, чије су усне боје светле махагоније изговара пригодну доскочицу за то јутро. Стављајући руке у џепове схвата да у сваком носи неке кључеве, цео живот ти је закључан како уопште хоћеш да ти неко уђе у њега-помислио је. Из препона му се брзо ширило ноћашње сећање на њу, питање зашто би је волео ако је већ има. Једна жена, нека жена затвара у кутију усхићење, страст и бол, кључ баца у бунар у кући нагнута над белином постељине, раставља душу од очију, уморна од младости коју нико није ни приметио. У праскозорје она пребира по ципелама и пакује их по реду од оних свадбених до лепо чуваних за сахрану. Тај ритуал јасно говори колико је још остало. Сећање на њега облива јој образе, да је воли приметио би давно који му кључ недостаје...
НАЈОРИГИНАЛНИЈЕ ЉУБАВНЕ ПЈЕСМЕ НА ТЕМУ КОНКУРСА
Данијела Божичковић Радуловић – Шифра: „Варљиво лето“ – Петровац на Млави Густа као крв Циганин мој си немирне крви И љубав моја, лепота сва… Или се то шукар зове?!... Не знам.. Боље ми ти преведи. Ја Твоје речи баш не разумем, ал' кад ми шапнеш Чумидав ту, Грло се стеже и срце стаје, радошћу бојиш Душу ми сву. Сањам те Храброг на белом коњу Широке ноздрве дрхте на вама Гледаш ме нежно и грлиш снажно Роје се жеље, без стида, срама… У твојим прстима музика предака, На челу точак, номада знак Верујем теби, срце ти дајем, Мој корак с тобом сигуран, лак. У тамном оку сад Сунце сија Дал то мој Бог је ил' Твој је, Девла?! … Девла??! Између немирних усана мојих, Ваздух нестаје, срце трепери. Сањам те топлог, идеш ка мени, звоне прапорци минулих дана Kорак ти пратим док дах твој слутим Нестаје туга и свака рана. Између сочних црвених усана, Шуме и реке, шатре и кола Осмеси, сузе, све је то наше, Певам од туге, смејем од бола… Mangavtut, khamavtut…Kamerav pala tute (волим те, желим те). Знаш шта - Ако су Ромео и Ђулијета Померили границе љубави, Хајде да нас двоје померимо границе живота. Пусти ме да постојим између смрти и вечности, Да у твоју тамну кожу утиснем светлост белу. Да те упијам, гризем, да те чувам и волим, И да ти сина родим Са златним знаком на челу.
НАЈОРИГИНАЛНИЈЕ ЉУБАВНЕ ПЈЕСМЕ НА ТЕМУ КОНКУРСА
Дејан Крсман Николић – Шифра: „Рапсодија у плавом“ – Шабац Очи боје космоса Ако очи твоје будем, још једанпут негде срео, целим својим бићем заронићу тајно у њихове дубине плаве... и свет мој док се буде рушио цео, космосом твојим опијен, отпловићу у бескрајна пространства сна, што даље од јаве. Ако очи твоје, боје космоса, будем, још једанпут негде срео, жути ћу срп од месеца још исте ноћи украсти, пред тобом ћу се правити да било је случајно, да тако нисам желео... поља небеска, боје твојих очију, месечевим српом пожњећу, теби пред ноге прах њихов прелепи донећу, и вероваћеш ми кад ти будем рекао – очи су твоје... најлепше очи на свету. Ако очи, боје неба, будем, још једанпут негде срео, коња белца оседлаћу... у сусрет кренућу њима, небом, пољима тек пожњевеним јахаћу, као очи твоје дубоким плавим морима... и нећу се зауставити док их не затвориш... и кажеш ми – твоје су. Ако очи твоје, боје морских таласа, можда, ја никада више и не будем срео, ветрове северне на крилатом белцу зауздаћу, мирним, као очи твоје плавим морима, далеко, далеко отпутоваћу... тебе, као малу сирену на длану свом, заувек... заувек сниваћу. И, помислим ли само да ћеш и ти, својим тужним, дивним плавим погледом, на хоризонту сузом мене пратити, нећу издржати... у зеници твога ока, од бола, умрећу.
НАЈОРИГИНАЛНИЈЕ ЉУБАВНЕ ПЈЕСМЕ НА ТЕМУ КОНКУРСА
Драгица Охаши – Шифра: „Јадрија“ - Kiyosu City Гдје си сада љубави моја? Да ли си то застала На Винчанском точку прошлости Исписујући љубавне поруке На глиненим плочицама Тражим те погледом А ти невидљива Прелетиш поред мене Тражим те срцем својим А ти станујеш у сновима мојим Путујеш стазама меке свиле Тамо где живе вилењаци и шумске виле Преплићеш косе вилинске власи Док тихо теку извора таласи Да ли да ти пишем нове стихове неке До твоје чаробне оазе мени далеке Тамо где хљеб има најслађи окус соли Који се од меда више воли! Причај ми, о причај само Да ли љубав вјечно живи тамо Везе нит по нит љубавне росе На мосту где катанци љубави забораву пркосе?
НАЈОРИГИНАЛНИЈЕ ЉУБАВНЕ ПЈЕСМЕ НА ТЕМУ КОНКУРСА
Дијана Тошић – Шифра: „180711“ – Нови Сад Ране Можда ти једнога дана признаm колико сам те волео. Чуј ме, волео, колико те волим. Рећи ћу ти и колико ми недостајеш. Објаснићу колико ме раздире ова тишина. Одвешћу те једном на ону нашу клупу и рећи поново „Здраво“ истим дрхтавим гласом. Потражићемо наш комад бетона и тихо оплакати што нас више ту нема. Прошетаћемо улицама нашег града како би видела да сам те увек, у свађи, љутњи, болести, срећи, љубави, ипак увек пратио до кућног прага. Показаћу ти све препреке које смо заједно порушили. Престаће, ваљда, једног дана да ме жуљају ови шавови у грудима. Опрости, крпио сам невешто и на брзину. Kада те пред иконом и крстом у цркви будем питао: „Сећаш ли се шта смо оног дана једно другом обећали?“, pашћеш на колена и заплакати горко. Зарићеш прсте у косу, као и увек када би плакала. Отвориће се ожиљци и прокрварити ране. Свакодневно и безуспешно своје зашивам. Нашом музиком, сликама и успоменама, па крварим док конац провлачим. Можда ћеш ми опростити што сам те пустио, што сам те можда превише волео. Ваљда ћеш ми опростити и што те безуспешно у њој тражим. Прећутаћеш ми колико се oн труди да ме избрише из твојих снова. Све чешће ће те будити сузе па ћеш стезати јастук да му јецаје прикријеш. Узалуд ћеш разбијати чаше глумећи радост. Схватићеш да више нећеш имати те године и волети исто. А ја, оправдаћу јој одсутност, меланохлију и сету, али никада и разлог што кћери твоје име дадох.
НАЈОРИГИНАЛНИЈЕ ЉУБАВНЕ ПЈЕСМЕ НА ТЕМУ КОНКУРСА
Душан Мијајловић Адски – Шифра: „По налогу Духа“ – Ниш После ватре туробан се дан мучи плачом детета ретке кишне капи гину на асвалту све и да хоћу њен одлазак не могу спречити разлика у годинама на њеној је страни мој рам за њену слику пун је очаја она одлази… одлази њене ми штикле парају ушне шкољке стишан немир у телу грца све и да хоћу вратити је не могу она одлази…одлази брине ме мрак у мојој души... она је већ постала тачка нула још дуго неће
НАЈОРИГИНАЛНИЈЕ ЉУБАВНЕ ПЈЕСМЕ НА ТЕМУ КОНКУРСА
Звездан Б. Лазић – Шифра: “Жал” – Параћин Знам Хвала Ти, љубави моја, За искрену мржњу, вреднију од лажне љубави осећајних. Хвала Ти, љубави моја, За поштени презир, племенитији од лицемерног поштовања честитих. Хвала Ти, љубави моја, За дубоку бол, истинитију од површне среће веселих. А како Ти тек захвалити, љубави моја, Онда када Ти волиш, поштујеш и дарујеш срећу. Тада схватам појам узвишености, И знам да Бог поуздано постоји. И знам да је Божја порука у Теби, И знам да без Тебе не бих постојао. И сазнајем тајну. И схватам смисао. И упознајем љубав. И знам да сам нашавши Тебе Пронашао у Теби, и Бога и себе. И знам да сам, ипак, срећан. Да моје постојање није бесмислено. Да је моје трагање за другум половином било оправдано и да остављам траг у вечности. И знам вечну тајну: Једино се мастилом љубави Може се забележити постојање. Волети, Значи постојати.
НАЈОРИГИНАЛНИЈЕ ЉУБАВНЕ ПЈЕСМЕ НА ТЕМУ КОНКУРСА
Ива Дамјановић – Шифра: „Снена“ – Сесвете Абакус живота Неспокојно покушавам оживјети Надбожанске изгубљене осјећаје у теби Аспектом осјета подно њедара Рефлексивно тражим печат егзистенције Реконструирам љубав истинском ватром, успијевам инкорпорирати душу о душу Опстојношћу провидног склада сунца у мени Титра собом збуњеност посвећења Погледом оштрим кастрирам свевидећу таму Мој си абакус живота, утјеловљење стварности Изроњено увалом алегорије кријепости срца Балдахином свјетовне части, порфиром погледа залуталих Дише свод проповједаонице анђела Присежемо рухом љубавника тек пронађених Силуетама изговарамо мисли неизговорене Непромишљеним гријехом црпимо посљедњу јабуку живота на платну сновите лебдеће илузије мелецима пожуде мој си предводник небески обитаваш у мени милосрђем слободе, благословом навјеститеља љубави конклавом свјетлости остављаш акредитацију новог јутра стапају се пигменти поодмакла давања бескрајна цјелина присутности чула, самоникла уоквирена импресија ноћи скидање маски вјеђама попут вртуљкава глобуса френетечном магијом додира усидрили се паперјастом легуром њежности
НАЈОРИГИНАЛНИЈЕ ЉУБАВНЕ ПЈЕСМЕ НА ТЕМУ КОНКУРСА
Ива Херз - шифра: „ХАРЛЕКИН“ - Крагујевац Вера (моје) Наде Верујем само Звездама на реч и Срцу на откуцај. Ведра Ноћ је моја боја, а Песма је све што је од Љубави остало.
НАЈОРИГИНАЛНИЈЕ ЉУБАВНЕ ПЈЕСМЕ НА ТЕМУ КОНКУРСА
Иван М. Петровић – Шифра: „Прометеј“ – Дивци код Ваљева Негација негације Не драга, не значиш ми ништа... Као што ратару не значи Ништа Плаха, ђурђевска киша, Као уморном путнику Врело бистре воде, Као што ласти, гнездо старо Ништа не значи, Или новопеченој мајци, Здрав плач прворођеног чеда. Не драга...не значиш ми ништа. Само што је то „НИШТА“, Моје све...
НАЈОРИГИНАЛНИЈЕ ЉУБАВНЕ ПЈЕСМЕ НА ТЕМУ КОНКУРСА
Иван Скоч – Шифра: „Моје мило“ – Београд Ипак те нема Још је дан, док год га сунце за собом вуче, и ветар невољно кроз злом проређене крошње тумара. Мисли ми дуго већ саме одлазе некуда, па се, проклете биле, врате кад зажеле ко лажљиво псето… Далеко сам био дете па ето, цела вечност треба да се врате. Зато ко камен овде стојим, а тело ми мртво, дрема… Не помисли да не марим што ниси ту, aл' куд бих могао знати да те више нема… То је само песма. Боли док је пишем… А после ње и бол прође, све док те поглед ка сунцу не опази. Иста си ко што си била, само те такву и памтим. Још од прве речи, од сузе и смеха. Ал' видиш да овде невреме се спрема. Небо је црно од патњи и греха. Само немој мислити да те не памтим, Ал' куд бих могао знати да те више нема…
НАЈОРИГИНАЛНИЈЕ ЉУБАВНЕ ПЈЕСМЕ НА ТЕМУ КОНКУРСА
Kристина Плавшић – Шифра: „Чајанка под кестеном“ – Нови Град Василиса Натопиле су октобарске кише све наше самоће. Огрћем се вуненим шаловима, које сам пронашла у дрвеним ковчезима годинама неотвараним, нагриженим заборавом, мољцима и устајалим мирисом прошлости. Да ли су у грубим вуненим влакнима остали скривени неки заборављени додири мојих изгубљених, бивших љубавника? Овдје на овом острву тричарија, јесени долазе брже и љета још једино чежњиво горе на фотографијама старих разгледница, које си ми некада слао по случајним пролазницима, који су са твојих немуштих усана успјели прочитати моје име. Разносила сам друмовима мисао о теби, као мјесечеву свјетлост свих ових година, али нисам успјела да те пронађем. Хроничари туђих живота, понекад би те споменули. Бацали су под моје ноге приче о луталици и лудаку, што тражио је звијезде иза олујних облака и густога грања. Научих градити лавиринт душе, од под ноге баченог камења спотицања. Овдје, на овом острву тричарија, магле су само дах надолазеће хладноће. Овдје на овом острву тричарија, стрпљива ко Василиса, ја још те чекам, пребројевајућ' бројаницу сопствене самоће.
НАЈОРИГИНАЛНИЈЕ ЉУБАВНЕ ПЈЕСМЕ НА ТЕМУ КОНКУРСА
Леонида Марија Лесан – Шифа: „Бела једра“ – Београд Негдје изнад облака Дан је био црвен и плав И жут У тај дан када си отишао Огрнуо си са себе све боје света И етерично бео Попут пахуље Истопио се на длану мојих неостварених чежњи Оставио си ми црнило, да тражим светло у себи Ослепео си ме казном, попут Едипа Црну ружу си ми подметнуо под нос да крварим На њен опојни мирис Хвала земљи, небу, ватри и води На томе Али баш због тога намећем материји несавршеност Спрам мојих мисли о вечном Волела сам те и ако пре нашегсусрета Знадох само за сатиру и сенке дана. Знадох само за нож што засеца јетко И за нагон копрцави: Ни за отменост црног Ни за свечаност белог Волео је универзум мојих очију спрам твојих. Твоје очи биле су к’о стаклени одраз пред којим је Загледани Нарцис постао заљубљен у свој лик Тако се у себе заљубих само зато што си ме погледао Ти који си ме волео Још се дими из мога длана Са места одакле си ишчезнуо Где су се додирнули твоје залеђено тело и Лава у мојим венама. Kада руку пружам другоме твоја белина изгара Сновима што немају ништа са спавањем А дао си земљи угасле очи универзума Из којих је потом израстао изданак глади за хлорофилом Твоје кости Здробио је онај што вечито жели бити корен Твоје друго трајање не дозвољава покрет У мој загрљај НАЈОРИГИНАЛНИЈЕ ЉУБАВНЕ ПЈЕСМЕ НА ТЕМУ КОНКУРСА
Љиљана Фијат – Шифра: „Поред липа и платана“ – Нови Сад Цео Нови Сад и још иза, далеко Када би овај аутобус, што пролази у наранџасто вече, дошао, неким чудом до тебе, кроз Карловце, поред липа и платана, којима би се, од среће, котрљале сузе; или би, попут неке големе птице, с крилима поврх главе, јако и нежно полетео, изнад мрака што звони по калдрми; или, бар, пружио се далеко, до Гладноша и мало даље, нарочито тамо где се простире падина Фрушке горе, десно од Дунава, ми не бисмо били малени и слаби попут тек посађеног дрвећа, по којем ветар витла, нарочито ако је јесење доба. Било би као да смо нашли неко цвеће, док нам лете искрице из зуба и очију, а на највишој рашљи чучи птица, тј. тај аутобус, и слади се наоколо. Када би овај сутон мирисао на крошње ораха, жбуње и јоргован, на сандуке са житом, чаше што се куцају, царовање веселости, равну Војводину, на цео Нови Сад, и још иза, далеко, ја бих, као вода, до тебе дотекла; као књига која је готова и само чека да је неко стави на папир и да у твом наручју будем, бар, почетак света.
НАЈОРИГИНАЛНИЈЕ ЉУБАВНЕ ПЈЕСМЕ НА ТЕМУ КОНКУРСА
Љубисав Грујић Груја – Шифра: „Где смо дасмо-некасмо“ - Пожаревац Вера Од лажних ме заболела глава, узалудно проћерданих ноћи. Још верујем да постоји права и да она ускоро ће доћи! Можда нећу истину да чујем а људи ми то искрено кажу. Ја у праву љубав још верујем као дете у шарену лажу ! Вера не сме године да броји нит' да оде из душе човека. Зато, знам, да права још постоји, ту ме негде иза угла чека !
НАЈОРИГИНАЛНИЈЕ ЉУБАВНЕ ПЈЕСМЕ НА ТЕМУ КОНКУРСА
Меланија Бојановић – Шифра: „****“ – Руски Крстур Где си сада љубави моја? Да ли си уткао перје из гнезда фазана и фазанке окрећући се са мном на ливади? Поред твог оронулог салаша детињим успоменама вољен испод сунчаног неба и пољских цветова били смо сами право у њихово гнездо нехотице смо пали њихов мир и љубав смо нарушили уплашени узлетивши место су нам оставили. Ах, били смо невини на тој дивној топлој осунчаној трави перјем си ми само лице миловао и голицао слатко се смејао како миришем на ту траву детињства твога и тинејџера жељнога. Да ли си касније уткао перје уз таласе топлог мора у ували где смо се у топлој води око и на мом лежају осунчани „мували“ галебови су над нама надлетали и нашу жарку чежњу неиспуњену гледали? Перјем си ми тада голицао врат и пупак млад само си стидљиво заобилазио оно место родно и даље жељно, за тебе било је невино и чедно. Да ли си још, још касније тражио највећу агаву тамо поред обале наше плаветнило неба и сунце и њу обасјаше? Са осмехом и искреним љубљењем срце смо урезали пољупцима и резом сузе текиле смо јој исцедили рез зарастајући болан невесно млади смо јој нанели. Да ли си још, још, још касније тражио дрво нашег бора поред обале исте, лепе и чисте на њему смо наша имена " форевер " заувек пољупцима и загрљајем кори његовој млади и још увек до краја неиспуњени нехотице невином бићу ране можда болне имена наша урезали ? Да ли си у свако пролеће мирисао дивне висеће беле тада невине јорговане лилаве сада ти на свом, ја на свом путу већ поодмаклом испуњене. Да ли си бар једном нашао онај наш јоргован где си ме страсно грлио, о вечној љубави шапутао, њима ме окитио и биљку смо и тада повредили предивне врхове сунцу и небу намењене да ли су зато остале наше страсне младалачке тајне неиспуњене? Неискусни уз сведочење промена мена месеца сваке суботње вечери његовом сјају на вечиту верност се заклели? Да ли си видео да су чудни људи наша огромна дрва, огледајући се у води лепотом иако су били стари испод дивних крошњи и меканој зеленој трави меканој маховини тепихом смо је звали док смо се и даље страсно млади и нетакнути, већ узбркани и очешани , али обучени, жељни вечног споја уз звукове дивног певца славуја и љуте кукавице јер смо јој подвалу ометали? Да ли си сада видео да су дрва наша посечена у огромним коренима остала је само трулеж и северцова маховина усамљена?
Да ли се јутром бар понекад макар пробудиш и ових тренутака се сетиш? Оставивши ме оног јесењег кишног, уплаканог са мојим и твојим сузама где нас обећана вечитост заувек у чудном лудилу раздвоји оставивши ме заувек неупрљану пред Богом а пред људима сажаљењем обрукану?!
НАЈОРИГИНАЛНИЈЕ ЉУБАВНЕ ПЈЕСМЕ НА ТЕМУ КОНКУРСА
Милад Обреновић – Шифра: „Љубав је лијепа само док се чека“ – Рогатица Да те чекам Флашу вина стишћем шаком а кроз прсте живот неповрату клизи, развезујем неке чворове у мени ако мене још уопште има и сам себе тјешим, да не гријешим, наздрављам чежњи и бризи нећу да паднем у очај, препуштам се снима и недосањане снове, уздахом вежем у јецај. Изнад карираног стољњака пуним очи кафанским димом, кроз замагљен прозор гледам напољу снијег вије, а сав одавно зебем и студим, осуђен да ти се још само надам, сам се себи чудим и вино румено покушавам да ме грије. Од раскопчаних жеља на крилима малигана не чујем како прохујаше сати, самог себе частим још литром једном и лутам за душом жедном, покушавам да овим чудним лијеком душу нагрижену опоравим и да те чекам у пијаним јутрима у собичку мог згужваног живота, да те чекам да те вјетар врати јер не могу да те заборавим.
НАЈОРИГИНАЛНИЈЕ ЉУБАВНЕ ПЈЕСМЕ НА ТЕМУ КОНКУРСА
Миланка Бурић – Шифра: „Мика“ – Бијељина Мучитељ утамничене Са прозора новог живота посматрам улицу, Али, не видим ништа осим тебе у себи. Још памтим ону годину када сам уживала твоју близину, Вријеме само тебе није могло да изблиједи. У дане оне, појавио си се као грешна мисао, А онда постао мој сан и циљ мог пута. Ти – частио си ме чудом када си пред мене стао: Гледах човјека за којим сам већ била луда. О, како те је Бог савршено створио! Баш та душа и тај ум, то лице и баш таквих контура тијело; Баш ти успони и падови – за моје срце несрећно! Из тих очију боје Васкршњег неба, Рај ми се насмијешио. Издржах таму маштајући да те видим у својој будућности Али, када си дошао, остављао си ме саму; Запечатио си моје усне да не говоре о љубави, Истинску посвећеност продао за слободу срамну! А ја, предана ти сваком честицом, Погубих свој понос и пристадох да ми ставиш окове, Па сама уђох у тамницу коју си ми отворио И кроз њене решетке држах те за руке немирне. Знаш ли да је права љубав страдање? Служила сам јој и радовала се твојим посјетама; Доносио си мед а остављао укус горчине, Јер до кости боли окрутност вољеног човјека. Но, једног дана смогла сам снагу да те оставим И учиним ти најзад оно што си ти мени чинио често. Много љепши живот Бог ми је спремио изван зидова тих, Уз твоје скуте мени није мјесто. Изашла сам из твоје тамнице кораком смиреним Због онога који је у мени видио обје љепоте. Једино сам још живот могла да ти понудим, Али да би се промијенио – морао би да се родиш опет. Било је тешко угушити молитву за тебе И смирити пламен који се твојим именом зове; Престати да пишем оно што ниси хтио да чујеш И прихватити да сам се преварила у подвигу томе. Али, ти си се само примирио у мојој души;
Ево, све је исто осим што нисам са тобом. Годинама треперим због тебе и то ме мучи, Јер овог доброг човјека поред мене то чини робом. Од тебе сам научила како се ломе крила, Иако сам послије пада ипак полетјела. Можда бих много боља данас њему била, Да једном нисам тебе завољела. Тако желим да се опет сретнемо и да видиш како блистам, Како ме је жртва прољепшала и прославила! А, онда да те смјестим са друге стране старог уточишта И да се никад не сјетим гдје сам кључ оставила.
НАЈОРИГИНАЛНИЈЕ ЉУБАВНЕ ПЈЕСМЕ НА ТЕМУ КОНКУРСА
Миле Лисица – Шифра: „Само ако се воли срцем“ – Бања Лука Да ли памтиш моје име Не заборављам како газиш моје грожђе Док те држим за руку верујући у снове Верујући у дан после овог Не заборављам калдрме и стазе На твојим хладним уснама Док си брала ливадско цвеће Не заборављам моја бесконачна размишљања о теби Пажљиво ушушкана у мојим песмама Пажљиво скривена под мојојм кожом Не заборављам нацртана срца на папиру Kада сам био спреман урадити све Kада сам могао запросити твоје очи Твоје руке Твоје усне Не заборављам када си ми рекла Хајде да наздравимо још једном погледу А ја сам пожелео да вечно траје А није Питам се само да ли памтиш моје име Ја твоје не заборављам
НАЈОРИГИНАЛНИЈЕ ЉУБАВНЕ ПЈЕСМЕ НА ТЕМУ КОНКУРСА
Милена Марковић – Шифра: „Оморика“ – Горњи Милановац Као некад Ужагрило подне истеком година Што неосетно минуше у низу; На радију музика, неке осамдесете: Кад једном зажелиш да опет дођеш. Као некад, чекам те на тргу крај чесме – Више не долазим из Душанове „двојком“, улице и кафане старим именима зовем. Калемегдан ћути, загрлиле ме успомене – на „Академији“ би сад била наша деца, цепам карте сећања улазећи у стварност Боже, зар је толико времена прошло!? Док улични свирачи пребирају сету, бриде ми дланови ознојени од чекања. Као некад кувано вино у „Знаку питања“ што је пјанило радозналост усана после часа клизања у „Пиониру“ – опет се себе бојим очи док ти не видим! Кад једном зажелиш да опет дођеш Kао некад, с леђа ми затвараш очи, Познајем прсте и додир мек к'о свила. Питаш ме: Ма где си то досад била? – Кануће капља, к'о некад, криомице, еј, престани, не детињи, Милице! Боже, зар је толико времена прошло!? Као некад, дај ми руку, буди близу, видео сам слику у новинама, сутра ћу на турнир, деца су сјајна – све би да кажеш у једном трену. Пијемо успомене у кафеу на Тргу Републике
побегли у ситне лажи: пословни ручак, неодложно путовање у велики град, Кад једном зажелиш да опет дођеш. Као некад, упијени једно другом у зене: вечерас у седам родитељски, потом промоција, ваљда ћу стићи – обичне приче у исповед слажем док лагано испијамо кришке сна, славимо непрослављене рођендане негдашња буђења (опет сам закаснила!), Београде, добро јутро – најновије вести, питање старо: да се ниси предомислила? Боже, зар је толико времена прошло!? Као некад, у Саборној палимо свеће, заветујемо себе за неумит црне сене: Кад једном оду и последње кочије Ја, који сам давно плакати свик'о, молим те, кад плачеш, нек не види нико – Кад једном зажелиш да опет дођеш. Као некад, испрати нас Београд низ Немањину, Још само благи додир усана мек к'о свила, чежњиви погледи упрти у непознанице. Дај, престани, не детињи, Милице... Боже, зар је толико времена прошло!?
НАЈОРИГИНАЛНИЈЕ ЉУБАВНЕ ПЈЕСМЕ НА ТЕМУ КОНКУРСА
Милица Ђокић Николић – Шифра: „B1347“ – Нови Сад Curriculum vitae Мислила сам да ће бити тешко, али уопште није било тешко. Лагала сам као професионалац. Нисам се збуњивала, и течно сам изговарала свој текст, као бесмислене лекције страног језика Kафа с млеком за мене, молим Данас ћу ићи метроом Да ли ћете Ви ићи метроом? Серж је јуче ишао метроом. Ја сам веома комуникативна и енергична особа. Оријентисана на продају. Тип сам булдожера. Волим тимски рад. Волим људе. Веома сам систематична. Имате леп шешир госпођо Еткинс. Госпођа Еткинс се победоносно смешила на врху нагомиланих механичких реченица, подбочена о велики црни кишобран. Моје елитистичко образовање било је спарушено као сува шљива или псећи измет непрепознатљиво ферментисано разложено романтичарским бактеријама, сапрофитима модерне. Ту и тамо се у тој прилично хомогеној гомили распознавао по који блештави зуб Чељуст за коју сам веровала да може да прегризе на пола ову млитаву реалност. Предавала сам магични круг лажи који се издизао и ширио злокобна печурка изнад бачене нуклеарке „Kлобук прашине и гасова заклањали су стакласто небо.” Kад бих само знала шта треба да будем. Треба да изгледам паметно, без гримаса чуђења, без ироничне њушке Добро осветљена фотографија, неразголићена, анфас дагеротипија из 19. века, посмртна фотографија на којој заваљена чекам да ме покопају. Нисам ни мало личила на себе. Била сам задовољна. Kад бих само знала шта треба да будем Стајала сам тако у полумраку, с погрешне стране огледала, покушавајући да препознам своје лице. Очи док сам зурила у ту непознату особу тридесет три године ни оне нису биле моје Мој је био само
прост нагон оних истих чељусти И ожиљци. Један прелом десне руке. Једно дете, један камен. Један безначајни гелер.
НАЈОРИГИНАЛНИЈЕ ЉУБАВНЕ ПЈЕСМЕ НА ТЕМУ КОНКУРСА
Милојка Бандука Јововић – Шифра: „Зора“ - Подгорица Дјевојка виче Дјевојка виче с висока брда , С висока брда из танка грла. -Може ли бити птица без горе, Птица без горе ,риба без воде? Из Четрнаесте Мокранчеве руковети из Босне. (глоса) Даљина понесе тајне снове. Срцем се камени искра тврда. У зову фруле трепери љубав. Дјевојка виче с висока брда. Звјезданој ноћи срце би дала, Да јој се роди љубав врла. Запјевала би земљи и небу С висока брда, из танка грла. Мјесечина небо милује. У младост се уплићу боре. Планином глас јечи. Може ли бити птица без горе. Дјева је сама на путу бола. Нико се не спрема у походе . Вапај за вапајем и зора зове. Птица без горе, риба без воде.
НАЈОРИГИНАЛНИЈЕ ЉУБАВНЕ ПЈЕСМЕ НА ТЕМУ КОНКУРСА
Мирјана Ђапо – Шифра: „Лептирица“ – Брчко Саморазговор Ако сачувам себе за тебе замишљени галебе неистражених пучина, хоће ли крила наших узлета блажених, оснажених страшћу ноћобдења испунити хтења два тела? Врела наша постеља од измаглице, невиђење светлом исписано, може ли сачувати тајне небеске док као фреске исцртава, небеска рука, духовност спајања страха и среће? Може ли трајање изгубити смисао док мисао о времену ишчезава… па као трава да изнова зазеленимо, процветамо звуком милозвучних ткања сладострасти док се пробуђени предајемо?
НАЈОРИГИНАЛНИЈЕ ЉУБАВНЕ ПЈЕСМЕ НА ТЕМУ КОНКУРСА
Мирјана Милачић Бајић – Шифра: „Романса“ - Београд Романса звана Северњача Између Адама и Еве очебрижна стоји само јабука са две влажне путање небеских бујица И трагом њених и његових зуба Усамљени лик људског пара свлачи се иза паравана одбачених кликера и лутака Под пазухом земље избоји дана буде у пролазу време нежно га листајући Искреност се од мелодраме опрашта расплела мередијане у паучину док појам времена губи обрисе два листа мењају боју од зелене у жуту Нека стара чежња као сећање надошла док звезда са севера пада баш на кућни праг
НАЈОРИГИНАЛНИЈЕ ЉУБАВНЕ ПЈЕСМЕ НА ТЕМУ КОНКУРСА
Мирјана Трнавац – Шифра: „Ирида“ - Прањани Зима у срцу Дан доноси дану невеселе боје а да ми је осмех Твој додати њима топлина бу ушла у године моје којима без Тебе све више је зима. Веселин Гајдашевић: Писано кармином
Зазимило добро да не може више, ветар ледном руком задње лишће брише, не дам да обрише то сећање моје, Дан доноси дану невеселе боје. Нестали су крадом ти радости сати знам да прошло неће никад да се врати, ко да заледила све је цича зима а да ми је осмех твој додати њима. Прохујало време боли ко невреме на рамена пало тешке туге бреме док дани и ноћи боле нас обоје, топлина би дошла у године моје. Ти су дани прошли, а у мени живе, сада их завијам у освите сиве. Kако ја топлине да удахнем њима којима без тебе све више је зима.
НАЈОРИГИНАЛНИЈЕ ЉУБАВНЕ ПЈЕСМЕ НА ТЕМУ КОНКУРСА
Момчило Јањичић Момос – Шифра: „Јамена 51“ - Инђија Љубав је само игра Још у игри слутио сам топле очи. Као гладна птица што мрвице тражи у сну ме пратише, као сенка псећа, обећавајући чудотворне дражи, крила ми повратише. Слутио сам руке завољене жене, осећао нежност да је тако близу сањајући топле загрљаје нежне, уходио невидљиве трагове у низу... А жеље стално долазе-одлазе и ничу као бокори од траве, надиру ко бујица па у сну се чудим, утишавам срце ватре да угасим и плашим се, не желим укућане поспале да будим, а не могу нигде да се скрасим. Па ничу и расту ко ливадске траве, душа се расцвета као ружа мајска, а јутро сакрива и погиње главу и стиска као стидљива орхидеја рајска. Слутим оне остављају трагове у срцу и да јесу велико знамење и ко песак беже, клизе ми кроз прсте, ко вода кроз сливник, тако бежи време. С годинама престах и да се осврћем, да погледам, тражим... Кад осетих поглед који ме позива, ја јурим, тетурам, посрћем, умирем, да ми мелем буде, Орфејеву песму снажим. Знао сам да жеље на истом облаку нашим срцима као стреле лете. Пратио сам дугу по најгушћем мраку и одрастао сам, нисам више дете. Онда твоје топле очи зажарише ватре, понесе нас вихор свих овоземаљских страсти, ронили смо и пловили илузијама живота, а време је почело наше дане красти... Данас заједно кроз живот идемо, усправни, погнути, јер живот је шкрт. Врцкамо на шпаги ко товар на ваги јер испод нас чека, ко склопљена књига, мирис родне груде и укус столећа, а престају ружичасти снови и последња брига.
НАЈОРИГИНАЛНИЈЕ ЉУБАВНЕ ПЈЕСМЕ НА ТЕМУ КОНКУРСА
Нађа Бранков – Шифра: „Плаво и златно“ - Вршац Пријезда, Морави Љубав је моја Селеном слутила, мед вилама познала Ту жену, мојим ребром ткану. Видех Њу и видех све! Заручих је за десницу своју, у ложницу душе одведох... Ој, Мораво, ој! Имао сам па немао све. Измењасмо срца, више ми не припада моје Док сам моћ на ноћ калемио, пољубом ме чедним, у новисвет увела. Плетох јој венце цветне, а ћутах да је ловоров чека! Ој, Мораво, ој! Имао сам па немао све. Под аздијом ноћи, сутоне ми бојила, на голорамену, Едем сањала Кротила мисао врелу, мелемила даха чемер Колала крвљу деспотском, та раба и војвоткиња моја... Ој, Мораво, ој! Имао сам па немао све. Наш свет не беху зидови тесни! Тајна бесмрћа на њеном је челу! Треном се на смрт навикла, коју на плећима донесох, у око јој ставих Опростио бих да је Турчина хтела, ал' пре питања одговор знадох Тај пупољак, процвето нежношћу мојом, до Небоодлуке узрасте! Ој, Мораво, ој! Имао сам па немао све. Стопио сам сабљу, ждрала, себе, ал' Њу... Не застa у по речи, коракa, кад олтару реке, жртву дасмо Црносвил талас, сан покрио. Крст из Световоде ниче, у рој звезда диже Морава нас Господу привела! Концем, Сталаћ пробудисмо, Мојсиње, Ангелпесмом! У Љубави, смрти неима! Ој, Мораво, Трисвета, Трореко, ој!
НАЈОРИГИНАЛНИЈЕ ЉУБАВНЕ ПЈЕСМЕ НА ТЕМУ КОНКУРСА
Нермин Делић – Шифра: Холтер“ – Винац Чекање жена много ми бјежиш и волим то чекање али тако сам чекао и прошли пут молила си да кренемо и кад сам обукао јакну чекао сам још пола сата да се ти спремиш жене и логика – ко билдер и сапуница није што си жена али заиста све лијепе ствари се чекају чекаш у јутро чекаш у подне а ако нема ништа ни увече поштено си га... да извинете много ми бјежиш чак и кад ти мене чекаш ти која си у одласцима спора са корацима ипак бржим од мисли нестанеш и прије него се запитам гдје је нестала та жена много ми бјежиш да бих мрзио то што те чекам жене и чекање – ко летење и птица
НАЈОРИГИНАЛНИЈЕ ЉУБАВНЕ ПЈЕСМЕ НА ТЕМУ КОНКУРСА
Никица Банић – Шифра: „Нико“ – Инђија Трешњин цвет „Трешњин цвете, волим те!“ – Говорила је девојчица речи Из писма које сам писао тетки. Њена тетка се потом удала. Девојчица је заборавила моје речи. Већ девојка, први пут јој говорим: „Трешњин цвете ...!“ Одувек сам желео да кренем Ситно је љубећи Од раскршћа њених дојки, Пењући се по грлу преко браде Па све до усана јој, Да наставим све по ободу Не знајући даљег пута. Често у сновима шетам Од једног до другог краја Њених усана – драгост је то. Дању, кад је спазим Док разговарамо, Пешачим погледом По њеним уснама – сета је то.
НАЈОРИГИНАЛНИЈЕ ЉУБАВНЕ ПЈЕСМЕ НА ТЕМУ КОНКУРСА
Радмила Шандор – Шифра: „Недовршени валцер“ – Сремска Митровица Траг Одавно сам подлегла чарима твог осмеха. Давно кад је лето грожђем мирисало, а жуте главе сунцокрета, над равницом сунце миловало. Данас сам ишчекивала нежност твог додира. Најнежнијим рукама тело да ми мазиш, опијену струјањем треперавих немира раскошна бедра топлим длановима обгрлиш. С месецом сад склапам очи без даха име равницом док дозивам осећам бубњеве у грудима загрљајем сновиђења док ти се припијам. Не тугујем што нисам рођена да будем твоја, ни што у оку најлепша звезда нисам ти била. Не плачем што наших трагове нема у снегу, у срцу знам, траг сам ти оставила.
НАЈОРИГИНАЛНИЈЕ ЉУБАВНЕ ПЈЕСМЕ НА ТЕМУ КОНКУРСА
Радојица Радовић – Шифра: „Ловћен“ – Цетиње Подсјетна пјесма Не марим, Нивес, за то: са ким си сада, што радиш, и гдје си? На другом копну, под другим небом, твоје вријеме тече. Овдје су новозаљубљени запосјели звјездасту магнолију, одавно изгазили наше отиске стопала, и киша сасвим спрала твојељубавне поруке и прибиљешке са бијелог стабла брезе; други су, на истом мјесту, пронашли склонишште од неона. Сазнао сам, да си се пријавила у Регистар натуршчикиња и већ позирала за по хиљадарку дневно - томе си и тежила; стално си понављала да је најважније убацити се у игру. Успјела си, значи. Са срећом! Издржи, ташта мала, Нивес! Биће да, након пића и лошег сна, осванеш сузна и наборана, али то је судбина оних који све премјеравају канапом славе. Ја тјерам, иако то тебе ни најмање не занима, по старом или још погрешније,баш онако како си ти најмање вољела, понекад увече позовем Цигане да ми засвирају на мосту, или испод њега, сасвим ми је свеједно, и сасвим пристојно. Поново ми је на уму твоје питање, на које нијесам одговорио, хтјела си да знаш, откуда ми трагови ћудљиве туге у очима?одвео сам те до прозора хотелске собе; оћутали смо обоје, а само ријеч била је достаи ми би направили највећу глупост какву само надувена и необуздана младост може да смисли. Чиним оно што ти нипошто не би урадила да си на мом мјесту и тражим међу нама неку везну нит, неки пламичак среће, док почињем јутро истом цестом на којој смо се разишли, само сад влажном и опустјелом, и корачам у супротном смјеру од оног у ком си ти, без имало обзира, отишла некуд на југ, иако добро знам да ћу те овдје узалуд тражити и очекивати, јер за тебе смо, и ја и све у овом граду, само неважна прошлост, ма колико да те је, и све на мени и све у њему, усхићивало. Али, ето, пожелио сам и овог јутра да ти се узалудно понадам.
НАЈОРИГИНАЛНИЈЕ ЉУБАВНЕ ПЈЕСМЕ НА ТЕМУ КОНКУРСА
Роберт Дудник – Шифра: „I@An_I@aNO@i( )_@Asi):IE@S27( )27J“ - Осијек На ливади, Мислилац – и – пољубац – у брези (Извори: Ларсен Ц кише ћелавих љепотица асиметричних фризура) Најприје, повјерујем да се већ јесмо, да се, да ћемо се вољети, а онда, опет помислим, јесам ли те, драга, већ, негдје, био сретао у селима, градовима - земаља на Земљи, но то тада, нисам нити осјећао, ни схваћао, нити знао? Срећем ли те, драга, сада или ћу те, можда, још срести нада, када? Јеси ли ова - црна, жута или бијела, или си „црвена стријела“? Јеси ли већ живјела или још увијек живиш на Млијечној стази или другдје у неком од квадраната Свемира, што и рађа се и умире трајно, бескрајно, тамо горе-доље, гдје друкчије је, боље - воље? Ја сам човјек у колицима, јеси ли и ти човјек, жена-хуманоид, киборг или си x-wоman? Тко год да си била, јеси или ћеш бити, осим што имаш срце или ћеш имати два или тише, имаш ли Душу, драга, или ћеш имати све, више?! У свему и на сваки начин, желим те разумјети. Хоћеш ли и ти мене жељети, моћи и знати разумјети? Желиш ли да, послије тебе, Нетко и даље живи у овој димензији, уз могућност одласка на вишу разину, наравно? Ја доиста, желим! Ако и ти то желиш, и томе се веселиш, помоћи ћу ти у остварењу те жеље. Хоћеш ли и ти мени помоћи? Хајде, драга, бит ће то прави ужитак за нас, спас, да, бит ће нам лијепо! И маштања на сеансама с холограмском секси психијатрицом, лутком, уз поприличан узорак „пливача“, „цијеђен, измузен и исцијеђен вишекратном, слободном гимнастиком кожице,“ дониран у банци сперме тек онако, за сваки случај. Драга, дражесна Ванесса, ти, која ме и успављујеш и будиш ме, или квалитетним „сретним завршецима“ или „хонолулирањем“, одговори на ову моју поруку из боце, с дронеа или са сателита, јер не, нећеш пожалити. П.С. „Запис са стропа, за вријеме Kарневала, у разговору и којечему другом с Једном дамом Ноћи...“
НАЈОРИГИНАЛНИЈЕ ЉУБАВНЕ ПЈЕСМЕ НА ТЕМУ КОНКУРСА
Сандра Николић – Шифра: „Фреја“ – Београд У част Цару, једином и пресветлом Где си сада љубави моја, када хладно је? Где си сада једини мој, кад све нестаје? У хладној мермерној плочи, тело ти бивствује? Где си сада љубави моја, ти Цару Србије. Нама увек без тебе је хладно, у срцу влада нам зима, где си Цару, једино славни, у мени тебе има. Сву милост коју нама си дао, нико ти платио није, а сада твоје витешко тело самртни мермер крије. Где си сада љубави моја, имаш ли своје место, где си сада љубави моја, с ким делиш престо? Која твоја жена је сада и где ти царујеш, гдје си сада љубави моја, ти Цару Србије!
НАЈОРИГИНАЛНИЈЕ ЉУБАВНЕ ПЈЕСМЕ НА ТЕМУ КОНКУРСА
Сања Шкорић – Шифра: „Сањалица“ – Футог Плави анђео Ако се не видимо више не мари, јер сећање време не брише. Ако се понекад сетиш мене, не брини, то магија наша сама крене. Ако тамо далеко чујеш глас мој, ништа зато, само ти се захваљујем за овај спокој. И чудно васиона шаље своје поклоне, ни пре ни после, већ баш на време, да скине све оно што вучемо као бреме. Нисмо никад ни прави, ни погрешни, већ баш они који се разумеју, у мору других препознају, једно другом слободно дају. У прави час, плави анђео показа пут, ни лево, ни десно, већ горе високо тамо, где обоје припадамо. Поклон свој нађох где мало ко тражи и мало ко зна, да прави поклон може бити само истина.
НАЈОРИГИНАЛНИЈЕ ЉУБАВНЕ ПЈЕСМЕ НА ТЕМУ КОНКУРСА
Светлана Лазаревска – Шифра: „27. Април“ – Ранковце Остатак вечности На крилима зеленог вранца галопирам у заносу и сети да престигнем време, сказаљке, свих сатова на свету станите! Да претекнем време, да зауставим ток догађаја, кретања сказаљки, Да их вратим да не прођу нулу да стане срљање у поноре и бездне. Плаштом љубави да покријем надолазеће лудило и токове свемирске моћи, могу ли? Из очију кристале сејем да осветлим пут за враћање; Од уздаха да оставим ехо да шапћу брда и стене; И све реке да носе истину о вечности постојања, о буђењу у новом дану заувек изгубљеном за сутра, сутра неће бити, о буђењу у нови дан! Без тебе у даљини, ужас буђења. Отет из наручја, недрен поред срца: -Мој једини спокоју, једина надо постојања. Моји срећни дани, моја надо, моје свануће и васкрснуће, губим те заувек, неповратно. Сузе станите. Толико. Април-зелени вранац На леђима носи прошлост и остатке вечности.
НАЈОРИГИНАЛНИЈЕ ЉУБАВНЕ ПЈЕСМЕ НА ТЕМУ КОНКУРСА
Синиша Миљевић – Шифра: „С.М“ - Ријека Еванђеље за двоје У мени и свуд наокол мене ове ноћи диљем, Kао непомичан камен стоји, читав свемир мирује. С мало кретњи у круто тле дух свој ја прокапљем; Ноћас, цијела креација пати и њежно ме додирује. Ја, милиграм већ тако дуго, теби као сладу, Душа благослов и свето помазање нека збори; Љубављу што пунину понајгушче ријечи даду; Љубављу што гиба Сунце и све звијезде твори! Тијело ми још љепљиво од смрти, брончан сјај ме прати; Нетко води ме ка Духу, мотрим како свемир дише. С поштовањем чекам што ћу примит и све што ћу дати; Не само очи неким батом, већ и срце моје извадише. Мртво тијело већ ми је пресвучено у сиви кашмир, Док натапа ме у све јачу свијетлост као какав акварел. Затим јаче још и више, оком чутим трајни мир; Широких крила као див, мој супутник, арханђео Уриел! Повео ме... Дома сјетом чутим, добро познат ареал. О, Срце! Kаква занешеност мој осмијех сада иде; Kојим ја тек, језиком то кварим овај слатки Хал! У кругу љубавника, Љубав! Једно моје очи виде. Још смо даље ишли ехеехе; ал' то сада нећу рећи. Од свиле, кашмира и лана, уши ко да чују ноте. Већ сам давно погубио сва слова и све ријечи; Сатен, баршун и опет свила, под прстима поте. Опет ја, милиграм већ тако дуго, ноћас још сам мање. Душа и покрет, мањкавост у људи тако честа; Па тко у себи тога нема нека иде сад и продужи даље! У Духу ноћас, за све остале направит ћу мјеста! Не дођох опет на свијет овај полумртва душо, Ради грлених људи, простих, а ни оних што се крију. Рајске путе добро знам, њима већ сам ишо, А ти своју стазу бирај, нек за тебе пламенови вију! Љубавници су стрпљиви, душо моје душе преплетене; Пред Љубавним жаром љубавник и поглед свој обара. Затвори очи стога и допусти, без отпора да мене, Прихвати у теби бубњић тај, што куца живо крај ребара. Полумртва душо сад што живиш, што ће још те стићи? Празнином главе виду мотрит ми се неда подвоје. У звијездама је боље, зато оне често и не желе сићи; Ја то добро знам, а након овог знати ће нас двоје.
НАЈОРИГИНАЛНИЈЕ ЉУБАВНЕ ПЈЕСМЕ НА ТЕМУ КОНКУРСА
Славица Турински Лазић – Шифра: „Parla con me“ – Осијек Јесен у Баварској Јеси ли ме сањао оних дана кад падаху кише и падаху дуго на моје мисли и влагом засићен зрак? А тебе је прекрила магла расточио вјетар и сакрио мрак. И јесам ли ти икад рекла да волим Баварску и мирис цимета и да је јесен у Мünchenu најљепша? (ја сам те тражила трагом кестења кроз сумрачна обзорја у зрцалу излога.) А тебе су већ сакриле магле расточили вјетрови, покрио те мрак. Док падаху кише и падаху дуго на моје мисли, на влагом засићен зрак. Јеси ли ме сањао – Јеси ли ме сањао тад? ...
НАЈОРИГИНАЛНИЈЕ ЉУБАВНЕ ПЈЕСМЕ НА ТЕМУ КОНКУРСА
Славко Мали – Шифра: „Лицидерско срце“ – Прокупље Лицидерско срце Kад јесен кане ми на срце, љубавног самца боја срца лицидерског, и разлије се у акварел по згаженом листу дивљег кестена сузе из облака тихо сиђу на нашу клупу ноктом пијаног изгребану, у покушају цртања двоје загрљених, сетим се сладоледа који си лизала страсно, језиком лажљивим и отме ми се јецај дуж парка младих сасече брезе танане, нежне запали цркву малу, убије оргуљаша што требаше да свира на нашем венчању, сасуши руже росне и цвеће весело с нашег прозора, наранџастим завесама украшеног кућу у небо отковитла, украде сву нашу децу Да побегнем с њима на вашар, да једу луше и кретош смеју се на вртешци, и не плачу више никад што их ниси родила ... Само више никад нећу купити мало лицидерско срце и носити га уз своје док се од година чекања не претвори у језиви јецај, јецај за тобом лажљивице... Јецај пијаног старца што у парку лиже сладолед заливен сузама …
НАЈОРИГИНАЛНИЈЕ ЉУБАВНЕ ПЈЕСМЕ НА ТЕМУ КОНКУРСА
Слађана Бранислава Бушић – Шифра: „У уздаху звезда“ – Београд Заглављени у пауку Синоћ, када је месец заувек престао да гори и када су конопци мрака у паука сузу усисали, опет си се вратио... Ниси знао да останеш у себе се улијеш и беспомоћан у мени трајеш... Скрпио мало си празнине од мене што је остало и опет стао у разбијен нам поглед сви да нас виде. Нису те проклеле напуштене ноћи што чекају... И чекају. Они што одлазе собом се куну. Мислим да се угасим у тебе, а вода кроз нас тече и још нас држи у свакој својој капи. Из очију паука испали, у мрежи заглављени лијемо... Не, за бол себе закивамо. Данас, као и сутра ноћу и дању, волимо се у трезном стању. Ти и ја, у сузи паука заглављени. И не плачемо. Из нас крв извире.
НАЈОРИГИНАЛНИЈЕ ЉУБАВНЕ ПЈЕСМЕ НА ТЕМУ КОНКУРСА
Слађана Недељковић – Шифра: „Принцеза слаткица“ - Врање Kao Алиса у граду У граду овом великом Сетим се многих ствари Дато ми је да ту будем с тобом Да ме подсетиш, да не заборавим Да се не изгубим у шуми градова У рекама уздаха Тамо негде иза огледала... У овом граду где си ти Где ми смо скупа заједно Подсети ме сваки угао и понека мисао На магије остављене да се некад доживе У корацима осмеха Наших чврстих загрљаја Опет тамо негде иза огледала... И док ходам сада тим градом сећања Као Алиса обавијена флуидом Удахне у мене ветар баш та осећања Да, тако је требало и тако се живело А сада живиш нове снове С осмехом на уснама Собом у твојим очима И мачком који намигује иза огледала...
НАЈОРИГИНАЛНИЈЕ ЉУБАВНЕ ПЈЕСМЕ НА ТЕМУ КОНКУРСА
Слободан М. Стефановић – Шифра: „Не љуби ми фотографију”- Београд Никад ниси дошла Обећавала си много, али ништа ниси испунила. Марш! Kад год смо се договорили, никад ниси дошла. Марш! Ја сам те много волео, а ти ниси постојала. Марш! То што сам ти љубио фотографију, данас сам заборавио. Марш! Шта ћеш ми сад, кад имам другу. Марш! Није лепа као ти, али ме воли. Марш! Ако ти љубиш моју фотографију, уништићеш је црвеним ружом. Марш! Узалуд ме тражиш. Сад сам на новој адреси. Марш! У ствари, све сам измислио, а фотографију исекао из новина. Марш!
НАЈОРИГИНАЛНИЈЕ ЉУБАВНЕ ПЈЕСМЕ НА ТЕМУ КОНКУРСА
Небојша Брка Станојковић – Шифра: „Брка“ Дођи, дођи... Дођи дођи ја не могу без тебе Више сам да гледам кабловску Без тебе немам вољу Више и не јурим везе по кадровску Нарушило ми се здравствено стање Дођи, стимулацију спаси Ил' бегам на боловање Дођи, не љути се више Kупија сам чоколаду И на тебе кад спијеш ће зборим тише Само дођи ће распакујем и ново ћебе Ће те водим и у кафиће Ти слободно наручи оној најскупо пиће Нек иде живот Ће ти дам и тристаћа, па што и ако си га ономат заварила у бандеру Ће ти купим код горанци бајадеру И лимунаду, па после код кинези и два сата ће клатим там трампалези Док не нађеш оној нешто, Што има само у Kину И неће лзем да мора хитно лек Да носим на стрину
НАЈОРИГИНАЛНИЈЕ ЉУБАВНЕ ПЈЕСМЕ НА ТЕМУ КОНКУРСА
Tатјана Дебељачки – Шифра: „23“ – Ужице Писмо из Јапана Извини, у великом сам послу. Пожелим ето тако тек да ти се јавим. Јуче нисам стигао, а знам да си очекивала. Извини. Разуми ме, молим те. За узврат, волим те. Толико посла имам, а не излазиш ми из главе. Понекад будан сањам. А ноћу не могу да спавам. Воли те твој провинцијалац, угојени прасац. Први и последњи пут Написах песму Најлепша песма Ти и ја Опрости ми што је ова песма овако кратка. Чак ми је и наслов дужи од песме. Рекао сам ти: "Незнам да пишем!" У ћириличном писму, ја сам у теби У латиницном писму, Ти си у мени Kаква би икебана од нас двоје Била на Јапанском писму? Друго писмо, 13 сати и 2 минута. Четврак, март. Волим те. Толико. 6 Април. Ако сам заборавио да ти напишем писмо нисам заборавио да те Волим.
НАЈОРИГИНАЛНИЈЕ ЉУБАВНЕ ПЈЕСМЕ НА ТЕМУ КОНКУРСА
Франо Франчич – Шифра: „Аутхор“ - Падна Никад Отишла је последњим возом сунце у очима њеним ме ослијепило усне су јој мирисале на мед њени брзи покрети, узнемирише ме до блаженства донијела је музику мира и страсти можда сам само замишљао можда сам само глумио, претварао се, лагао али била је тако застрашујућа у својој једноставној љепоти крала моје мисли и ријечи са њом бих могао дијелити вријеме, простор, ваздух, ноћ, јутро могао побиједити удаљености од тијела. Знам да немам ни права ни овлашћења да бих се борио сада сам први пут схватио важност жеље лудости, боли, лудог немира када не можете учинити ништа, кад је одлучено раније дупликат, главни двојник, који је увијек био ледено хладан побјегао у паници, она и њен суђени човјек тај варљиви осјећај који сам чекао цијели свој живот. Нисам знао што се догађа, не знам, не знам, понављам али сам схватио да ћу је убијати ноћ по ноћ а то није у реду, ја је никада нисам упознао никад пољубио, никада нисам осјетио на себи. Воз је био изгубљен у магли заборава руке су ми крваве, немам очи, немам лице ја немам срце, сједим испод мртвог храста, никада, никада…
НАЈЉЕПШE ЉУБАВНE ПЈЕСМE НА ТЕМУ КОНКУРСА
Александар Марић – Шифра: „Боем са села“ - Панчево Траг у бескрају Позивом неког, позван да ходим, Немире олујне у мени да мирим, А не знам ко је и не знам шта је, То црно чедо; ох шта ћу с њим? Окупан немиром у души стењем, Поглед ка погледу да замрзнут буде, Жељан додира ока васионе. На трен бар, човек сам, па нек ми суде. ... Дан ће проћи, а тек живот за њим. И ови минути траг у мени ткају, Једна је девојка (а теби хвала), Открила, изгубљени, траг у бескрају.
НАЈЉЕПШE ЉУБАВНE ПЈЕСМE НА ТЕМУ КОНКУРСА
Ана Јовановић – Шифра: „Гитара“ - Неготин Где си сада љубави моја? Где си сада љубави моја Улажем напор у отпор Да другог не заволим Бежим без услова и циља Кроз мисли се кријем да не сазнаш Колико боли Брзо као звук трчим Бежим од њих и од нових брига Стремим ка крају чежњи за тобом Не иде, недостаје ми гитара твоја Више не владам собом Где си сада музико моја
НАЈЉЕПШE ЉУБАВНE ПЈЕСМE НА ТЕМУ КОНКУРСА
Богдан Јевтић – Шифра: „Слатка тајна“ - Крушевац Рајска птица Плесао сам сам по тротоару замишљајући је у загрљају. Тако је лепа сва као најлепша музика. Валцер, она и ја, освајамо пространства! Када ће доћи? Када ћемо се срести? Рајска птица нека се огласи љубав да наговести.
НАЈЉЕПШE ЉУБАВНE ПЈЕСМE НА ТЕМУ КОНКУРСА
Братимир Петровић – Шифра: „Нестајање светлости“ – Кладово Бившој Нисам желео да те видим Нисам желео да те додирнем Желео сам само да те чујем Да ти кажем, да сам те волео! Волео много више, него што су говориле моје усне, руке или тело. Желео сам да те чујем, Али те нисам позвао! Бојао сам се, да ће те моје признање љубави, повредити више него одсуство љубави некада! А можда си ти осећала моју љубав за коју сам мислио да је вешто кријем. Можда си ти знала, оно за шта су мени биле потребне многе године. Да љубав се не исказује речима већ погледима, покретима и временом проведеним заједно! Истина је оно што је било, оно што смо радили а не оно што смо једно другом говорили. Сада то више није важно, Прошло је више од тридесет година, Звала си се... Звала си се моја љубав!
НАЈЉЕПШE ЉУБАВНE ПЈЕСМE НА ТЕМУ КОНКУРСА
Весна Секулић – Шифра: „Јесен79“ – Београд И када није И када моја рука у твојој није И када моје око не види твоје. И када се у срцу чежња крије, Kад усне твоје не љубе моје... И кад ме корак туђи превари И кад ми неки глас на твој заличи. Kада ми дан планове поквари Па не знам дал' сам на јави или у причи... И кад ми се чини да ноћ нема краја. И срце кад би ка теби да крене, Па од разума почне да се одваја... И кад си далеко, ту си, уз мене... И није важно што не знам где си И да ли се уопште сетиш нас. И што си на некој другој адреси... Ипак бих, понекад, да ти чујем глас...
НАЈЉЕПШE ЉУБАВНE ПЈЕСМE НА ТЕМУ КОНКУРСА
Виолета Пенић – Шифра: ,,Виргиниа“ - Дубље Бесмртна љубав Да ли сам постала бесмртна, када сам нашла своје уточиште у твојим стиховима и да ли је бесмртност твоја настала оног момента када је твоје име почело неопажено да се провлачи кроз стихове моје? Да ли смо се овековечили вечношћу оног трена када смо се пронашли у вртлогу сунчаних пега па заједно горимо као вечна ватра свемира? Да ли смо се заштитили од заборава кроз сва наредна покољења, заљубљеника носталгичних песама? Да, ми смо постали бесмртни у оном трену када је срце почело да диктира, а рука пише о нестанку смртности будућег трена љубави једне, вечне песме вредне.
НАЈЉЕПШE ЉУБАВНE ПЈЕСМE НА ТЕМУ КОНКУРСА
Вито Стевановић – Шифра: „Виноград 73“ - Добој Камен И синоћ сам прошо преко оног моста Чежња ми је стара груди пекла опет У срцу и сада давна жеља оста Све године ове као да сам проклет. У прозор погледам, ту је очи траже Али се застидим ове косе сиједе Заборави, пусти, тад ми разум каже Крај другог је она сада срећна негдје. И сједем на камен, гдје смо некад скупа Држећ' се за руке проводили вријеме И осјетим како срце брже лупа Ко да у том трену она је крај мене. Повјетарац образ додирне ми лако Чини ми се исто као косе њене Па затворим очи јер желим да тако Дочекам и јутро душе опијене. Из груди се уздах отме у том трену И поново давну тад осјетим трему И до касне ноћи сједим на камену Све године ове он је свједок свему. Двије руке О љубави нисам писао већ дуго, Али сад ме ево тјера нека жеља, Из учмале збиље данас сам се трг'о, У усахло срце немир си унјела. А слабе су груди биле на лед свикле, Па их сада огањ још болније пржи, А њежности руке већ су се одвикле, И навике да их друга рука држи. Навикнут' ће руке да се држе двије, Чврсто да их нико раздвојит' не може, Када нису могле да се споје прије, Ни сад није касно да се прсти сложе.
НАЈЉЕПШE ЉУБАВНE ПЈЕСМE НА ТЕМУ КОНКУРСА
Војислав Шебез – Шифра: „1562“ – Мркоњић Град Ех, љубави моја где си сада? Још су у соби плесни кораци наши траг твог кармина...На чаши, поглед с прозора исти шетају осмеси као на писти. Све је овде твоје, и ја сам твој снови за двоје, мањи су за број, више те не чујем, и не видим лазну срећу кујем, да се новој свидим. Питам се често, шта радиш сада дођем на оно место, на крају града, мала клупа иза школе, на њој име твоје неки се клинци воле, некад смо нас двоје. Пролеће куца на врата а мене Октобар боли, чује се донг, са оног сата као у срцу које те воли. Ћутим о теби, бол си за мене адреса без броја, улице и града мене овде ,са другом жене ех, љубави моја, где си сада?
НАЈЉЕПШE ЉУБАВНE ПЈЕСМE НА ТЕМУ КОНКУРСА
Горан Витић – Шифра: „Вита“ - Београд Где је сада моја љубав? Још под сјајем звезда тражим очи плаве Док улудо опет тужно срце бије, Тренуци кроз време још у мени славе Обећану тајну што суза открије. И баш сваки трачак од уснуле наде Заједнички секунд нежности и среће, Те нека је проклет ко ми то украде Тек процвало росно неубрано цвеће. Богиња си била свих мојих заноса Што екстазом цветном тебе мени воде, За судбину нашу ја немам опроста Ка питању „Где си“, мисли саме броде. Коме лице жариш у ноћима сјајним Обасјаваш зору јутарњег сванућа, И газиш путеве стазама бескрајним Чија ли си врежа бршљановог прућа. И јутарње сунце што се зором буди Олујама страсти, облака и кише, Кога твоје тело несебично луди дал' бар делић један још за мене дише. Са сновиљем честим у сну се заплави Изгубљена нада кад се жељи преда, Успоменом опет њен лик ми се јави Ко васкрсло светло што ми мира не да.
НАЈЉЕПШE ЉУБАВНE ПЈЕСМE НА ТЕМУ КОНКУРСА
Дајана Лазаревић – Шифра: „Северус“ – Земун Поље Поведи ме Мој анђеле пахуљавог срца, Ја не могу без твог загрљаја! Шта у твојој бити то светлуца, Шта ме греје и са тобом спаја? Пратим твоје кораке и слушам Твоје речи да уздигнем себе. Кад нешто радим, све од себе дам, Да, макар мало, личим на тебе. Потребан си ми као сан и лек! Волим те! И поносим се тобом! Или остани са мном заувек, Или поведи мене са собом!
НАЈЉЕПШE ЉУБАВНE ПЈЕСМE НА ТЕМУ КОНКУРСА
Дара Мусолиновић - „La Plata” – Врњачка Бања О, што смо се ми волели Када прођем поред липе Где први пут сретох њега Душом ми завлада сета Јер се тада сетим свега Дрхтала сам као сламка Састанци ме ти занели На груди ме привијао О, што смо се ми волели Од ватрених пољубаца Обоје смо тад горели Занесени, опијени О, што смо се ми волели На крилу сам седела му Лампиони тад светлели Милов'о ме као дете О, што смо се ми волели Мој драги је сад далеко Даљина нас клета дели Сад свак своје сузе брише О, што смо се ми волели
НАЈЉЕПШE ЉУБАВНE ПЈЕСМE НА ТЕМУ КОНКУРСА
Дарко Хабазин - Шифра: „Несагор“ - Београд Знам Знам да с књигама јеси, и да своју спремаш година завршава друга, заљубљено јуче ишчекује ведра јутра ко лава понекад куљају речи, дела једино склад полирају. Знам да за осећаје ове петља морнарска треба. На кожи пора свака било да далеко си или близу отворена је.
НАЈЉЕПШE ЉУБАВНE ПЈЕСМE НА ТЕМУ КОНКУРСА
Дејан Петровић Кенац – Шифра: Крушевац Где си сада љубави моја? Сретох те у праскозорју својих жеља Кривудавим путем дошла си у снове Кроз облаке, дугином стазом раскошна. Осмехом си тражила моје руке Уклете на твоје додире. Уснула сећања раздрагано срце траже. Кроз сету, дубоку тугу, навиру осећања, У сликама које не бледе, које су ту, Постоји у мени твој лик који се враћа, Тече мојим венама право до срца. Где ли си сада љубави моја? Кроз какву голготу живот те носи, Да ли су јутра код тебе кишна, Јесу ли звезде у твојој коси. Питам се, тражим те, одговор немам. Остаје само твој лик пред очима Нека равнотежа између спокоја, Немира и стварности живљења, Кад год затворим очи увучеш себе У моје снове, у моје мисли... Одговор тражим у својим бесаним ноћима Исто је питање, иста илузија, иста је жеља, Ал разум губим и као да те љубим у сновима, Отварам очи као да сам луд, питам се, Где ли си сада љубави моја?
НАЈЉЕПШE ЉУБАВНE ПЈЕСМE НА ТЕМУ КОНКУРСА
Драган Матејић – Шифра: „Цаки“ – Крушевац Ми Волео сам неудату љубав, имао је, а као да нисам. Много имао, више изгубио, болне душе остао сам сам. Нисам смео име да ти кажем, не зажелех ни речи о теби. У беспућу како ићи даље, одговора не нађох у себи. Много лета брзо мину, не даде се судба преварити. Сазнање ми дође још болније, да од живота бежала си и ти.
НАЈЉЕПШE ЉУБАВНE ПЈЕСМE НА ТЕМУ КОНКУРСА
Драган Стодић – Шифра: „Вечити путник“ – Будва *** Продајеш прошлост А купца немаш Нити ћеш га икад имати Истина лежи на дну твог неуспелог зачећа Мушкарац свира клавир на твојим уснама А ти се с мрамором свађаш Шта ће ти стопала Kад имаш прошлост да хода уместо тебе По трњу Удара те муња непроживљеног у мојој свиленој соби И где си сад стварно ти, Чипкаста моја љубави!!
НАЈЉЕПШE ЉУБАВНE ПЈЕСМE НА ТЕМУ КОНКУРСА
Душан Дојчиновић – Шифра: „Нада, је“ - Лесковац Гд(ј)е ли си сада љубави? Гд(ј)е ли си сада љубави док тонем, бојим се умрећу млад!? Гд(ј)е ли си сада љубави пусто је небо пусто је све пуст је и град. И лутам опет ко клошар стари мелем су ми те риме, на гитари... Гд(ј)е ли си сада љубави моја велика!?... Док тонем ко хрид у мору док тонем, ко паничар таласи су паника, а живот је река. Гд(ј)е ли си сад љубави моја Гд(је) ли си сад љубави моја док умире и последња нада твоја, да ћеш ме волети да ћу те срести!?... Па да сам пијанац од вина бих мрео, баш такву, ја сам те хтео, А ти си хтела новце и моћ бадава те чеках ти не хтеде доћ’!?
НАЈЉЕПШE ЉУБАВНE ПЈЕСМE НА ТЕМУ КОНКУРСА
Душко Радисављев Недовић – Шифра: „Брњачки боем“ – Бијело Поље И још те тражим Сваког ти љета тражим стопе, По траговима давно избрисаним, По сјећањима која се на сунцу топе, По сновима у башти среће убраним. Тражим ти сјенку на дну сломљене чаше, На крхотинама стакла по ивицама стола, На покиданим нитима умрле везе наше, Тражим те у магли заробљеног бола. Тражим те у забораву своје робовске зависти, У диму неповрата гдје те у вјечности крију, У погледима који више нијесу исти, У празним загрљајима својих слијепих очију...
НАЈЉЕПШE ЉУБАВНE ПЈЕСМE НА ТЕМУ КОНКУРСА
Жељка Аврић – Шифра: „Гордост и предрасуда“ – Сремска Митровица Једина песма Моје си све. Бело и сиво; тамније, црње. Обала, бродолом, хрид. Пут свиле. Кроз трње. Успаванка и несаница. Облина нежности, сећања брид... Моје Вјерују и неверица! Први усхит и последњи мук. Осмех и сузе. Тишине звук. Моје си све. Видик, свануће. Тескоба ноћи, зора без стида. И узлет и посрнуће! Запис и Завет. У ходу, паду и без вида. Све боје спектра, дубина плавет... Moj крст и сање. И грех и кајање. Моја си радост. Безмерна, ћутке. За мене рођен и мени суђен за све вечности и све тренутке! Уснуо, будан, остављен, жуђен... Од мене целе и тебе пола, гордости и непребола! Од ветра и песка, сунца и снега... Моје си све. И више од свега.
НАЈЉЕПШE ЉУБАВНE ПЈЕСМE НА ТЕМУ КОНКУРСА
Живомир Мића Стевановић – Шифра: „Први пут“ – Глибовац, Смедеревска Паланка Стално мораш поред мене бити Ти си мени ко ђурђевска киша која земљу снажи и поправља, лепотом си од сунца ми виша и важна ми као капља здравља. Када мени своју љубав пружиш срце моје ко чигра заигра, кад се са мном свакодневно дружиш живот ми је срећан и без брига. Стално мораш поред мене бити да нам срце и душа не свену, и ја ћу се око тебе свити да нам среће упоредо крену.
НАЈЉЕПШE ЉУБАВНE ПЈЕСМE НА ТЕМУ КОНКУРСА
Зорка Чордашевић –Шифра: „Поглед у празно“ – Франкфурт на Мајни Слутња И опет данас те слутим да ћеш, к´о некад, доћи због ове немирне слутње ја будна проводим ноћи. Слутим те блажена, снена да вратим срцу срећу, али се опет варам никад те видјети нећу. Ти не знаш да често ноћу сна ми на очи нема, па сама у мрклој тами одбрајам тужне сате, кроз прозор у бескрај гледам да твоје очи се врате. О срце, рањено моје зар опет око те вара, само се борити мораш кроз тамне бесана ноћи, мораш се мирити с тиме да неће више доћи... Кроз таму јавља се зора ево, олуја се спрема јецаји моји се чују, испод звијезданог лука моје те очи траже, у недохват пружа се рука ал´ тебе, нема па нема...
НАЈЉЕПШE ЉУБАВНE ПЈЕСМE НА ТЕМУ КОНКУРСА
Иван Русјаков – Шифра: „Сјај у коси„ - Скопље Сјај љубави Месечина је лепо сијала на небу препуном звезда, а ти си ме у срцу грејала својом љубављу без дна! Загрљени смо посматрали тај диван космички пејсаж, а у себи дубоко маштали да са њим поделимо драж! Али ми смо у пролазном рају и ту истину не можемо сакрити, а само месечина у свом сјају и наша љубав остају вечити!
НАЈЉЕПШE ЉУБАВНE ПЈЕСМE НА ТЕМУ КОНКУРСА
Јелена Марић – Шифра: „Јелен“ - Ужице Расуло Случајно сам те видела вечери неке, случајно те заволех већ наредног дана, иако разлог за то нисам ни знала. И плачем, и волим, док тебе немам, сада мржња и љубав се боре, док гледам друге како се воле. И ничег нема, и звона звоне, ново је јутро, нови је дан, убрзо сватих да беше само сан.
НАЈЉЕПШE ЉУБАВНE ПЈЕСМE НА ТЕМУ КОНКУРСА
Јоже Бренчич – Шифра: „Орфеј“ – Врхника Нeка се не заврши Долазимо на ивицу шуме по блатњавим путем са дубоким коловозом. Хладан ваздух милује наша чела, на њима блистају капи зноја. На стаклу је такође непрозирна измаглица, одвраћа погледе незнаних лица. На ципеле се лепи влажно лишће, мрак се спушта на гране дрвећа. Тако брзо је истекао сат грознице као да неко обећава лањску дугу која би само на трен обојила пусто небо. Сат, посластица горком животу, сунчева топлота коју оплемени опор грозд, опије будуће време и претвори га у снове. Сат, који омекша дрењине, помилује мисли, призове израз блаженства који волиш. Заборавим мору која се јежи иза бодљикаве жице, Са осмехом ходам међу храстовима који шапућу, не желим удаљавање у сенке безначајности, у вештачко претерано сигурносно растојање. Нећу мислити на мрачне црне птице, којеће, не знам када, полагати катафалк. О, да се никад не би морало завршити! У овом сату који нас обузима заборавимо судбину. Једноставно престанимо веровати да постоји! За љубав није потребан докторат, жеља је највећа изјава праве емоције. Под јесењом завесом се чуда не догађају, само је потребно живети. Дочекају их они најочајнији. Пут посвећености не завршава се на ивици шуме С непрегледним растињем и љигавим гљивама. Немој се изгубити у мекоћи измаглице коју волиш.
НАЈЉЕПШE ЉУБАВНE ПЈЕСМE НА ТЕМУ КОНКУРСА
Милан Живановић - Шифра: ,,Залазак сунца на обали Дрине''- Бајина Башта Слажи Глава стављена на гиљотину лажи Немоћну тајну најтеже је скрити Још само једном заједно можемо бити Пољуби ме Слагаћу и слажи И немој ме више никад тражити Моја би ме радост могла убити Немој ми име никад изговорити Твоја ће туга у мени заплакати
НАЈЉЕПШE ЉУБАВНE ПЈЕСМE НА ТЕМУ КОНКУРСА
Милан Чорак – Шифра: „Заљубљено срцe“ - Шид Трешње румене Опет се и овога прољећа бијеле цвјетови на трешњи расцвјеталој у брду више куће, са њених грана бијеле латице носе вјетрови док под њом сањарим зором у свануће. Родит' ће трешња плодове као крв црвене које смо овдје брали када смо млади били, те трешње сочне и слатке као усне румене њима смо некад прве пољупце сладили. Сањарим под трешњом о прошлим данима и још и сада осјећам укус слатких трешања, у мислима сјећање и још ме једино занима. да ли ћу икада опет осјетит укус твојих усана. Наша су прољећа пролазила уз трешње цвијет, пољупце и у сласти њенихс очних плодова, а онда нас је судбина одвела у далеки свијет далеко од трешње и наших сунчаних сводова. Враћам се под стару трешњу више наше куће свакога прољећа кад она почне да цвјета, теби се поново надам и зато ме срце вуче јер знам да ћеш доћи једног прољећа или љета.
НАЈЉЕПШE ЉУБАВНE ПЈЕСМE НА ТЕМУ КОНКУРСА
Милко Стојковић – Шифра: „Четвртак“ – Смедеревска Паланка Жуте странице Ево, враћам се. Жуте странице прелиставам. Овде смо појили стада, горе је извор, и она млада, сања ме, за њене осмехе ја се придржавам. Чекајте ме моји другари, ја велике игре носим из ових трава, грозд макова, шаку росе, ту, мало даље, наша старија браћа слагали, маштајући о девојкама, откосе. Крала је из своје баште јабуке петроваче за мене, држали се за руке, цветало наше сање, мирисала на белу раду и здравац за светлости дање, с вечери немирна лептирица, претварала се у шапутање, крај пастирских ватри горео нас огањ. Чекајте ме другари ако нисте много остарили, тешке ја мисли носим, за једно безбрижно купање у виру од кога бар пола дана да испросим. Овде смо последњи пут седели сами, последњи пут стисла ми руку, измењали слике, класала у благом предвечерју пшеница као да гори, у њеном оку букет прекора и чаша чемерике. Отац ме сутра у бели свет води, далек је град, друго је његово дрво, на дрвету птица, немо се свила на моја прса и боли, све наше игре, и њу једину, за школу као улазница.
НАЈЉЕПШE ЉУБАВНE ПЈЕСМE НА ТЕМУ КОНКУРСА
Мило Радов – Шифра: „Пахуља“ - Подгорица Варка Волех те, можда, у времену прошлом, кад нисам знао љубав шта је, волех те, можда, највише на свету, а да ли и сад то чувство траје? Волех те, можда, у времену младом, кад лудост беше од љубави већа, волех те, можда, са лажном надом које се старост више и не сећа. То љубав, сигурно, била није, то била само лепа варка што бледи; то бол се наша у њој крије и тиња ко жар на крају угарка.
НАЈЉЕПШE ЉУБАВНE ПЈЕСМE НА ТЕМУ КОНКУРСА
Милоје Вељовић – Шифра: „Борике“ - Београд Да л' да кренем Да л` да кренем – да ли да те вратим Моје руке поново те траже? Да сам себе ухватим у лажи — Рекао сам: Не требаш ми, враже! Да л` да кренем – да понизим себе Забашурим шта је некад било? Да све ружно испод ногу бацим — Да те опет удомим у крило! Да л` да кренем – да фластере ставим Да не причам о чаркама нашим? Да потражим срећу на рулету — Као змија прошлости се плашим! Да л` да кренем – да ли да се кајем И окривим себе права-здрава? Па да тебе укујем у звезде — Све се бојим биће забадава! Да л` да кренем – да прогутам кнедлу И младости јавашлук припишем? Да се сагнем, а ти да ме јашеш — Па да опет тужне песме пишем!?
НАЈЉЕПШE ЉУБАВНE ПЈЕСМE НА ТЕМУ КОНКУРСА
Милојка Јеловац – Шифра: „Божур“ - Пљевља Зовем те срећо Зовем те срећо на моја врата, и желим неке погледе њежне, осмјех искрен, топлине пун, у овој ноћи лавине снежне... У својој самоћи зовем те стално, ћутим а врисак до неба се чује, суза издајица одаје мој бол, док око мене празнина вије... Празне ми руке над понором самоће, и никад никог молити нећу, ако ме чујеш и желиш дођи, не желим никакву ја срећу већу... Уздахом од чежње опет сам те звала, у оном најслађем дрхтају тјела, у ноћима хладним и студи пуним, звала те а можда нисам ни смела... Ти не разумеш ове речи моје, по звјезди падалици поруку ћу слати, најљепше је оно што је случајно, ако ми дођеш нико неће знати... Тајну ћу своју сакрити у ћошку, и бићеш љубав што се памти, док јако дамари око срца туку, у овој души што од жеље пламти...
НАЈЉЕПШE ЉУБАВНE ПЈЕСМE НА ТЕМУ КОНКУРСА
Милош Г. Ожег – Шифра: „78424“ – Кукуље, Србац Буди свједок, липо стара Кад прољеће однесе победу над зимом и покрај пута стара липа олиста, писао сам ти пјесме с најљепшом римом моја је љубав искрена и чиста. Кад у јуну стара липа процвјета и мирис се прошири на све стране, биће она свједок наших сусрета, у љубави наше наљепше дане. Кад дође зима и падне иње и гране отежају од снијега и тад ће стара липа да спомиње да смо једно другом више од свега. Још ће стајати стара липа дуго и бити свима попут свједока, да вољесмо ти и ја једно друго више него оба своја два ока. Збориће она у доба свако, да смо једна душа, а два тијела. нека још дуго остане тако и траје љубав што је започела. Липо моја стара, шири своје гране и реци свима све што знаш, да о љубави истина не нестане чак и онда кад буде крај наш.
НАЈЉЕПШE ЉУБАВНE ПЈЕСМE НА ТЕМУ КОНКУРСА
Миодраг Томић – Шифра: „Враголије, чаролије“ – Божињевац (Бујановац) Где си сада љубави моја? Тај дивни у оку том стај, блистав као у води сена, срцу ми каже: Љубав јој дај, јер то је за тебе права жена! Те дивне румене усне твоје и прамен косе што ветар носи, посташе део стварности моје, срећу и радост што ми доносе. Витког си стаса, а мога кроја, ведрина твог чела и реч блага, где си сада љубави моја, љубав ми твоја мила и драга. Те твоје руке и прсти нежни, топе ме к̕о сунце нанос снежни. Плућа убрзано за тобом дишу, најлепшу страницу живота пишу!
НАЈЉЕПШE ЉУБАВНE ПЈЕСМE НА ТЕМУ КОНКУРСА
Мирјана Бошњак - Шифра: „Дама са Балкана“ – Стари Жедник Екстаза Развила је смеђу косу мирис њен се свуда шири, ко јорговани кад миришу миомирис га узнемири. Топла тела, врела, влажна, одора их само штити, ал' кад скину маске своје неће више ништа крити. Бела недра руком пипну, ко латице су руже меке. Усне клизе свуд по телу укус жудње да осете. Тело бриди ко маслачак кад га додир нежни прене. Kо олујни ветар хриди снажно стиска њене стене. Заронише у дубине морске, вирови их повукоше к себи. Тихи шапат те дивљине поче да их снажно плени.
НАЈЉЕПШE ЉУБАВНE ПЈЕСМE НА ТЕМУ КОНКУРСА
Момчило Момо Тубић – Шифра: „Ластавица 2018“ - Бијељина Зима седамдесет неке Зима је била дуга и хладна Свуда је падао снијег бијели, Крај воденице у малом селу Пали су први пољупци врели. Њене сам усне љубио тада У вече поред мале ријеке, Миловао дугу косу плаву Хладне зиме седамдесет неке. Свијет око нас постојао није Нити је сметао снијег бијели, Хладноћа, а ни бијело иње Топлији бјеху пољупци врели. Нестварно бјеше то зимско вече. Заљубљене очи пуне сјаја. Када нас младост љубавном игром Поведе путем право до раја.
НАЈЉЕПШE ЉУБАВНE ПЈЕСМE НА ТЕМУ КОНКУРСА
Нада Јовановић Kрупљанин – Шифра: “Сапфо” – Нови Сад Пејсажи снова моја баште Ноћу, моје мисли често завире у пејзаже снова, гдје твоја сам. Тад ми се чини да и звјезде дишу и да ме полако топи необјашњив плам. У погледу ти видим сву могућу снагу, у додиру, све ужитке свијета, у осмјеху, сву топлину, њежност и чисту љепоту невиног дјетета. У башти из снова, у башти љубави, присуством заносиш ко најљепше цвијеће, у трен точиш засустављено вријеме, а ја устрептала, пловим морем среће. Последњи грам живота да ми узмеш, ти, из пејзажа снова моје баште, да испијеш душу, да усисаш дах, поклањам сву себе, љубави из маште.
НАЈЉЕПШЕ ЉУБАВНЕ ПЈЕСМЕ НА ТЕМУ КОНКУРСА
Невена Милосављевић – Шифра: Седеф“ - Звечан Kад желим да си близу Kад желим да си близу, Разгрнем чађ са успомена, Умијем слике утиснуте у зеницама, Kад заигра очни живац у предаху Између два загрљаја… Kад желим да си близу, Ја појурим промрзле птице у топле пећине, Огрејем им крила над пламеном И зурим им у очи црвене И жуте.. Kад желим да си близу, Раскопам светлост, и у најмрачнијем куту Сноп уберем златни и обасјам путе непрегледној вечности…. Kад желим да си близу, Посадим јесење руже, и у труљењу круница њиних, ја шаљем поздраве црним хумусом у дубине бивалишта твојега…. Kад желим да си близу, Сузама нацртам правац, И кроз мочваре, блатњаве стазе, Пробијам своје срце, Хрлим у сан, У одбегле руке… Kад желим да си близу, Даљини се твојој неземаљској До травице увеле поклоним, И пустим да ме мирис њен у одаје твоје незнане одведе….
НАЈЉЕПШE ЉУБАВНE ПЈЕСМE НА ТЕМУ КОНКУРСА
Невена Ристић – Шифра: „Ледено доба“ - Ниш Заборав Заборављаш ме. Као сломљену кост која је зарасла. А мени си постао кост у грлу. Не умем да те прогутам, а не смем да те кажем. Полако урасташ у месо и тело те више не препознаје као нешто страно. Заборављаш ме. Као калем који се није примио. А мени си постао зимзелен. Не умем да преболим, а не знам како да живим с тим, што на месту где би био младар, сада не постоји ни рез. Можда ме се, ето, понекад сетиш, као синоним за нешто јалово. Заборавио си ме. А шта си друго и могао! Била бих ти кост, а нисам, иако сам од твог ребра створена. Била бих ти грана... Их, како би то родно дрво било! Уместо њега имам само глогов колац, који забадам у празно, сваки пут кад потреба за тобом, почиње неумољиво да ме гуши...
НАЈЉЕПШE ЉУБАВНE ПЈЕСМE НА ТЕМУ КОНКУРСА
Рада Пауновић – Шифра: „Дрина“ - Чачак Где ли су сада? Где ли су сада све те девојке и жене које си миловао у песмама својим. Да ли су машта младости једне ил' нека од њих заиста постоји? Где су радосни и срећни часи који су прошли али се памте. У песму, слику од речи и слова урамио си и овековечио јер знаш да је немогуће да се врате. Колико њих које у песмама чуваш у срцу те и даље носе и сада после година доста кад младост прошлости припада и када имаш мало на глави косе. Где ли су сада све те девојке и жене због којих твоје песме постоје да ли те памте као и ти њих и да ли знају да чуваш сећање на време оно које је прошло уплетено у твој песнички стих.
НАЈЉЕПШE ЉУБАВНE ПЈЕСМE НА ТЕМУ КОНКУРСА
Радица Илић – Шифра: „Елени“ – Kрушевац Где си сада љубави моја? Године нижу свој ђердан од сећања Док пожутеле слике сневају свој сан Велико је срце у коме има праштања Љубави моја једина ово је твој дан. Ја незнам где твоје срце сада лута И чије те туђе руке сада као моје грле Ја стојим и данас на крају оног пута И у сновима чувам своје тајне жеље. Где си сада љубави, једина, вечна моја Док оловни точак времена односи све Док ми душа јеца пуна тих неспокоја А за тобом ко с јесени све у мени мре. Године су урезале трагове на зиду срца И сенке прошлости још се у тами тој ломе За мене једини, а човек са хиљаду лица И вечни сјај у ђердану сећања моме.
НАЈЉЕПШE ЉУБАВНE ПЈЕСМE НА ТЕМУ КОНКУРСА
Радојица Перишић – Шифра: „Тајна“ – Нова Варош Евоцирање Да ли се сећате, Ви, прекрасна ластавице – Спомињали сте Једном приликом, Доста давно, Док смо седели У хладу Вашег шешира, Да дуго нисте имали мира Након сусрета наших руку? Не знам да ли сам Спомињао сопствену муку, Након пољупца, Који је јагодица Вашег кажипрста Пружила мојој линији живота? И још увек нисам сигуран Да ли би то била Моја срамота, Да сам Вам истога дана Целив дао? То нико сада не зна, А ја знам да ми је И данас жао Што сам при сусрету Код додира стао.
НАЈЉЕПШE ЉУБАВНE ПЈЕСМE НА ТЕМУ КОНКУРСА
Ранка Томић – Шифра: “1962” - Чачак Памтим Памтим, скоро пола века сјај у твом оку дубоки жар који је запалио два срца претворио у буктињу. Памтим враголаст осмех и заводљив поглед стисак руке и отисак нежних усана. Памтим наше младалачке снове наше озбиљне планове за будућност. Памтим Твоја лажна обећања и ситне лажи. Памтим и желим да вратим време само пола века да све буде исто сјај у оку жар у срцу стисак руке и отисак твојих усана.
НАЈЉЕПШE ЉУБАВНE ПЈЕСМE НА ТЕМУ КОНКУРСА
Саша Миливојев – Шифра: „ГЛ0074“ – Зрењанин Искрено осећање Моја цветна осећања, дајем само теби, да нам љубав вечно сања, романса вечна и теби и мени. Далеко си, ал' мисли брину, осећајна љубав на даљину. Где си сада љубави моја? Да ли су иста осећања твоја? Моје срце у срећи куца, поруке које ти разумеш, љубав зрачи, каже, замуца, топло примиш, само ти умеш. Моја чежња, ка теби се шири, осећање само мени знано, из облака топао осмех вири, срца куцају топло, повезано. Моју љубав, вечно теби дајем, сунчани хоризонт у њој, својим животом иза тога стајем, искреност, делима, дајем души тој. Сву ведрину тога неба, слободних птица пој, за тебе све ако треба, за нашу љубав, даћу и живот свој.
НАЈЉЕПШE ЉУБАВНE ПЈЕСМE НА ТЕМУ КОНКУРСА
Славица Јовановић – Шифра: „Зрно бисерово, перо пауново“ – Прњавор Мачвански Оздрави ми на крилу соколе Ој селене, мој селене, не дај драгом да увене, проклијаће твоје семе, драгом справљачу мелеме, ој, невене, мој невене… Оздрави љубави моја, оздрави молим те, за тебе ја ћу брати траве лековите, без тебе мој божуре и ја ћу да увенем. Бићу лаванда и бићу босиљак, бићу траварка и славуј твој, само не клони љубави моја у вртлоге и неспокој…. Бићу твоја снага и светлост твоја, тамо где чека тмина језа и кома, јача од карцинома. што се у срцу моме скрила, јача од НАТО пројектила, од свих заповедника ваздухопловних снага и дан кад заруди и ноћ када пада, ту где је љубав и наде има, она је јача од разума, снажнија и од осиромашеног уранијума, јача од свих емоција. Оздрави љубави моја, оздрави молим те, пробуди се вољени из цветне постеље, до последњег откуцаја срца, до последње изговорене речи, бићу ти јутарњи излазак Сунца, бићу твоја харфа, твоја лира, бићу твоје буђење, твоја мелодија. Грлићу те са стотину руку травара, живећеш љубави моја, утонућеш у срећнију луку, волећеш Видарку своју, мене сторуку. Оздрави љубави моја, оздрави молим те, магнетно поље твог срца себи зове ме. Без тебе угасиће се звезде небеске, нежности грлице моја, не дај се молим те, твоје очи светлуцају кроз сунчеве одбљеске. И још … Мој си селен, мој си невен, ране твоје зацелићу, уз молитву направићу од пупољка праскозорја за све твоје ране мелем. .. Ој селене , мој невене ...Јер: Ти и ја смо цвета два, као Видан и Видовка, оба Богу угодна свечана и мирисна, ко Босиљак и Босиљка , ти и ја смо цвета два као Божур и Божурка ти и ја смо цвета два Видовка и Видовдан , ти и ја смо цвета два ко два нежна пупољка из једне гране изникла два смо пупољка исте руже, зато не слушај песме тужне нек твоју душу не растуже, нек ти песме певају о љубави најмоћније птице небом што круже, а оне у оку човечијем мајушне улетом у пропелер Сејачу касетних мина дариваће све оно што злослутници заслуже, само ми поживи дуже, најдуже. Доноси ветар мирисну розету, кад нема драгог, немам никог на свету...
НАЈЉЕПШE ЉУБАВНE ПЈЕСМE НА ТЕМУ КОНКУРСА
Славица Клајн – Шифра: „Златна реч“ – Ласе, Беч Где си сада љубави моја? На прстима стојим, Погледом те тражим. Жена са малим презименом Упорно те дозива: Где си садаљубави моја! Да ли мечујеш, да ли се понекад сетиш те вражије речи!? Тражила сам љубав, добила тугу... Глас задрхти у одговору!! да те је змија отровала као Еву што је преварила... Порука је била урезана и болно оставила траг... Мала жена ти је опростила, љубав је остала.. Где си, где си сада љубави моја!
НАЈЉЕПШE ЉУБАВНE ПЈЕСМE НА ТЕМУ КОНКУРСА
Славојка Бубић – Шифра: „Милгаб“ – Теслић Гдје си сада љубави моја? Не, то не плаче небо сад за њим Док обрисе му видим у даљи То ватра љубави тиња кроз дим Што је к'о паучина све тањи Како ми је? Сувишне су ријечи Писак трубе силином мир ломи Чемерним болом срце ми јечи Туђи загрљај сад га удоми Да л' поглед чежње на перону оста И да л' ће га икад престати да прати Да л' може ријека тећи без моста Само сјећање може да га врати Гдје си сада кад нада тихо мре Тананим додиром љубави моја Кад лахор на прстима уђе у сне Па ми шапне гдје је адреса твоја
НАЈЉЕПШE ЉУБАВНE ПЈЕСМE НА ТЕМУ КОНКУРСА
Снежана Паноска – Шифра: „Незаборав“ - Прилеп Да није био Да није био овај снијег што је сакрио тај црни бријег, и очи напунио чистом белином, а руке празнину загрлио, ја бих ти дошла са малим даром, са топлом симит погачом и домаћим сиром, са врућом ракијом и куваним вином, па онако као по навици,као што ми знамо да запјевамо ону нашу, ону за душу, ону која боли и не пролази, само ми у угловима очију надолази ријека, када ме срце стегне од милине, а глас ми загребе и затрепери, па јел’то ми не плачемо, само нам душа у тишини безгласно јеца, када падају велики снегови, и када се не може ходати црним бреговима , јер сам само онако хтела , без позива и без посебног повода, да ти дођем и да седнемо, да ти донесем и понудим, моје сузе - врућа ракија, моје груди – мека постеља. Па се питам- “Гдје си сада љубави моја“ ? Али ја и ти смо сада толико далеки наши путеви различити, моји снови одсањани само су нам само звијезде заједничке у нашим очима. Далеко моје .
НАЈЉЕПШE ЉУБАВНE ПЈЕСМE НА ТЕМУ КОНКУРСА
Снежана Шолкотовић – Шифра: „Отров“ – Коробово Понекад у Месец гледам Понекад у Месец гледам И на њему твоју сенку тражим, Збунити се више не дам Волим те, али рећи никако да се одважим. Где ли си сада, питам се често Kада нас раздвајају две стране света Поред тебе желим наћи своје место Kо лептир на латици цвета. Понекад у Месец гледам Kао да желим ухватити твој поглед, Твом би загрљају да се предам Само да сам ти негде поред. Чежња ме к теби вуче Даљине и недоречене жеље, Срце ми у грудима лудо туче Док се трагови губе у јецају грумена земље... Понекад ме хвата страст Онај луди немир који телом скита, Жељна сам твојих усана сласт Таласање ветра кроз класје жита... Месец је мој пријатељ стари Kоји ме теши када ме сета обузима, Њему се често у дугим ноћима жалим Док ветар уснулим крајем скита... Хоћу ти поручити колико те волим Да ме за тебе невидљива нит у чвор веже, Да сам за тебе рођена, постојим А срце ми љубав стеже... Понекад у Месец гледам И на њему тражим твоју сенку, Збунити се више не дам Хоћу бар њу, кад си ти далеко...
НАЈЉЕПШE ЉУБАВНE ПЈЕСМE НА ТЕМУ КОНКУРСА
Софија Дамчевић – Шифра: „Божанска светлост“ – Брно Где си? Где је излаз у безизлу у бесмислу у тами? Где је светлост у лудилу у досади у мраку? Где је живот у неживоту у нељубави у ноћи? Где си Ти у тамном мраку ове ноћи? Где си Ти, љубави да ми даш излаз у светлост живота?
НАЈЉЕПШE ЉУБАВНE ПЈЕСМE НА ТЕМУ КОНКУРСА
Стојан Марјановић – Шифра: „Различак“ – Београд Буди пажљива Буди пажљива према мени, пред тобом је крхка душа, човек сам који те жели ко цвет нежни, музику твојих речи да слуша, Пажљива буди у сваком трену није то инат, нити хир, препознајем се у свакој причи, моје си усхићење и немир. Пажљива буди према мени не тражим много, главу не окрећи, ја сам ти ко лептир заљубљени, спреман за лет својој срећи. Тешко је кад је срце рањиво, свака реч пробада и боли, буди нежна према души, која само тебе воли. Буди пажљива према мени и онда кад те себично тражим, у свакој песми, у сваком стиху, одагнај моју бол и сумњу, немир кроз јесењу ноћ тиху. Осликај наше снове, прихвати моје руке, оне се пружају к теби, буди уз мене и ноћи ове, моју љубав следи...
НАЈЉЕПШE ЉУБАВНE ПЈЕСМE НА ТЕМУ КОНКУРСА
Тамара Драгић – Шифра: „Месечева кћи“ – Бања Лука Гдје те сакрише сњегови Гдје те сакрише сњегови Између ноћи и дана Гдје те носише вјетрови Далеких сјеверних страна Гдје те сакрише сњегови У царству вјечне хладноће Душа ми жели заборав Али срце те хоће Гдје те сакрише сњегови У сјају кристалног леда Да ти заледе сузу Ока што чежњом гледа Гдје те сакрише сњегови Далеко од мога вида Немају ни мало срца Немају душе ни стида
НАЈЉЕПШE ЉУБАВНE ПЈЕСМE НА ТЕМУ КОНКУРСА
Тања Прокопљевић – Шифра: „Лахор цветни“ – Земун Изгубљеној љубави Утонем у тугу онда када помислим на Тебе. Нож си у грлу забоден кад јецам твоје име и зовем птице да лете небом не би ли угледале твоје лице, а онда ми шапнуле све тајне о Теби и где се кријеш. И мишљах некад да Те никада нећу изгубити, да ћеш увек крај мене умивати лице, да ћеш ме појити снагом са извора свога коме нико не зна тајну осим мене. Имаш ли још онај мој цвет у коси који препознаје нашу љубав и да ли те мој стих роси када сунце озари или када се дан притаји? Где сада спушташ своје огрлице које кидаш кад год прекријеш сузама лице, сањаш ли ме некада у ноћима које личе на оне наше ноћи далеке? Наша се љубав претворила у питање које ноћу грлим крај себе и љубим га као некад тебе шапућем му Твоје име.
НАЈЉЕПШE ЉУБАВНE ПЈЕСМE НА ТЕМУ КОНКУРСА
Харис Чолић – Шифра: „Љубавни поета“ – Сарајево Изгубљена сјећања Сваки пут кад се небеса отворе и излију своју тугу, у виду ситних капљица кише, ја болним кораком сјећања бришем. Пређем пар кругова у цугу, око твоје некадашње куће, улицом пустом крочим кроз наше снове; наше беспуће. Сјетим те се у мехком звуку Мјесечеве сонате, кад са сјеверним вјетровима, Беетховен закуца на прозорска стакла. Тад тинтом умрљане странице, мој цех плате, а свака исписана ријеч, степеник је до пакла. Све странице наше су станице. Пишем ти тако, сваке кишне јесени, писма пуна изгубљених сјећања. Радо бих ти послао ту шаку сјетних ријечи, да ти продам наду у судбоносне стазе. Али, увијек ме грубе чињенице згазе: како да пошаљем писмо, кад не знам ти адресу?
НАЈРОМАНТИЧНИЈЕ ЉУБАВНE ПЈЕСМE НА ТЕМУ КОНКУРСА
Арнела Шабановић – Шифра: „Аспирант99“ – Бусовача Тишина Кроз ходнике успомена, кроз вакум сјећања, ходили смо. Били смо своји, али ипак смо припадали другима. Је ли таква и наша љубав била?! Непотпуна, зачета на спасењу, завршена на истоме. Његовом спасењу од мене, а мом од себе. Али наша љубав траје, и трајат ће. Нисмо то обећали ријечима – обећали смо тишином. Она је наш свједок. И све док тишина буде постојала, постојат ћемо и ми
НАЈРОМАНТИЧНИЈЕ ЉУБАВНE ПЈЕСМE НА ТЕМУ КОНКУРСА
Биљана Живковић – Шифра: „Semper“ – Чачак Дођи ми Дођи ми полако, дуго си гледао из прикрајка како се осврћем тражећи те. Дођи нежно, топло, зиму бих заувек могла закључати, а пахуље гледати кроз прозор само, огрејана светлошћу ти душе и тобом. Гледала бих те и погледом љубила, и наново чудила мноштву што у теби бива. И не бих се никада запитала, да ли је баш твоја музика, она која ми је потребна да бих не осетивши гравитацију лаконого плесала. и твоји погледи да ли су довољно топли, дубоки и удобни, да бих ти се дала. Ноћ се спустила тиха. Загрли ме удобношћу твог додира, провлачи се однекуд недозвана музика, пусти нек за нас неко други свира. Нежно, додирни усне као титрај лептирових крила, никада и нико успео није, да пробуди тај укус зачећа на уснама и у телу, до невиност дечија што из бића твог избија и буди жељу да трен вечност траје, нежно, да воли се и даје. Потребан ми је твој поглед, што у мени види много више од обичне жене, анђела, пријатеља, лепоту недоживљену, тај одраз у зеницама твојим што много више нуди лепоте од мене. Расточи моје ивице, растопи ледњаке и разруди ноте, мој животе.
НАЈРОМАНТИЧНИЈЕ ЉУБАВНE ПЈЕСМE НА ТЕМУ КОНКУРСА
Божидар Шкобић – Шифра: „1983-Би“ – Вишеград Уз тебе сам И када зажмуриш, немој да се чудиш, то ја сам тај лик што пред собом видиш, руком пређи – по свом лицу и тијелу и свуда ћеш осјетити моју љубав врелу! И када се замислиш, немој да се стидиш, да шапатом ми име тек само поновиш, док цвјетним те прахом красе лептирови препознаћеш да то су пера мог стихови. И када застанеш, немој да се предаш, док замршене мисли полако распредаш, почињеш да блисташ – као јарко хтијење тад схваташ да ти си – моје сновиђење! И када заустиш, немој да говориш, ријечи изговорене не можеш да вратиш, као ни пахуље лањскога снијега – само свом срцу – вјеруј изнад свега! И када се будиш, немој да сежуриш, док несвјесно снове у јаву претвараш, и страх у себи љубављу док свладаш ту сам крај тебе, јер мени се надаш!
НАЈРОМАНТИЧНИЈЕ ЉУБАВНE ПЈЕСМE НА ТЕМУ КОНКУРСА
Бојан Николић – шифра: „Лето '70“ - Јагодина Сусрет Срешћемо се у неком безименом граду, на улици, док ће стари фењери трептати као заљубљени свици, пружићеш ми руку и благи осмех у знак помирења, као опроштај за нека давно прошла, прохујала времена. Бићеш удата за неког досадног и хладног безвезњака, а ја ћу живети оним истим животом занесењака, вечитог романтика и помало усамљеног поете, гледаћу те чежњивим очима препуним туге и сете. Причаћемо о потпуно безвредним и безначајним стварима, лутати по непознатим, прљавим градским булеварима, и будићемо ону уснулу ватру која је већ давно згасла, а која се једним додиром, поново, распири и распламса. Шетаћемо, узаним тротаором, у забрањеном смеру, зауставити се, негде на периферији, у малом хотелу, у мемљивој собици, са мирисом на буђ и прашину, и похотни, врели уздаси раздираће мрак и тишину. Тамо негде иза поноћи, старе маске поново ћемо навући, и као по навици, свако са својим теретом, вратити се кући, ти ћеш назад, у наручје, свом одбојном и мрзовољном мужу, а ја ћу, у првој биртији, пригрлити своју стаклену музу. Исписаћу ти неки нови стих на парчету исфлекане салвете, да те истресем, по ко зна који пут, из главе овог блесавог поете, и изнова, своју љубав према теби, уплешћу у своје јефтине риме, ниједну песму нисам назвао по теби, а свака носи твоје име.
НАЈРОМАНТИЧНИЈЕ ЉУБАВНE ПЈЕСМE НА ТЕМУ КОНКУРСА
Бранкица Богдановић Ћашина - Шифра: „Вода“ - Азања У хладу липе једне Тамо (за некога) давне, осамдесет седме, Док се (неки) многи још ни родили нису, Седели смо (ми) у хладу липе једне, Ћутали, уживали у њеном миомирису. Ја још (тада) дете, са изгледом жене, А, Ти (на гласу) љубавник и боем, Уплашен младошћу ватре напупеле, Посвети ми дана тог, китњасти поем. Међу (сада) салветама пожутелим, Беше Твоја песма и посвета кратка, Запитах се, да ли да се осмелим, Јер, деценије прођоше од растанка. Кретох и застадох, не знајући чему то све, Самоћа некад уме да буде параноја, Кад замирише липа, залахори срце, запитам се, Где си сада (некадашња), љубави моја.
НАЈРОМАНТИЧНИЈЕ ЉУБАВНE ПЈЕСМE НА ТЕМУ КОНКУРСА
Будимир Ракић - Шифра: „Пламен“ - Београд Ах, где је сада... Ах, где је сада онај анђeо лепи? Где је слатки пољуб што ми душу крепи? На овом месту испод трешње ове, Ја остварих давно сниване снове. Овде сретох љубав своју милу, Овде је љубав обасјала мене, Овде пољубих медне усне њене И миловах је сву чедну и чилу. Беше лепша од сваке друге И ја сам јој се у заносу клео, А била је као огањ врео И горела је са мном пуна чежње дуге. Ниједног трена, нит је дана било, Да је нежно не миловах без страсти праве, И да не љубљах моје мило, Њене жарке очи плаве. Мрсих њене косе црне, Што јој се низ плећа губе И љубих дивне усне њене, Које се у заносу страсно љубе. Ал’ изненада она нестаде сада, Судба је тргла цветак наших нада, Па нестаде моје руже бајне И њене плаве очи, умилне и сјајне. Можда ће време заборава крилом Пресушити извор мојих осећања, И можда се никад нећу састати са милом Љубављу мојом, што је душа сања. Ах, где је сада онај анђео лепи, Да ми дражесним пољубом душу окрепи?
НАЈРОМАНТИЧНИЈЕ ЉУБАВНE ПЈЕСМE НА ТЕМУ КОНКУРСА
Вања Ајтић – Шифра:” Сара” – Ванкувер Ти и ја Једини мој, година пуно преживели смо заједно. “И у добру и у злу”. Волим те. Срце ми младо а тело посустаје. У огледалу видим себе али се не препознајем. Зар толико година је прошло? Где сам ја а где си љубави ти? Још увек видим у теби дечака у кога сам се заљубила пре милион година тако лако као да си увек постојао за мене. Само ти и само ја. Све остало је пролазност.
НАЈРОМАНТИЧНИЈЕ ЉУБАВНE ПЈЕСМE НА ТЕМУ КОНКУРСА
Вера Kоропкин Ратковац – Шифра: „Сибирска“ - Дервента Вјечна љубав у тајну скривена Док слушам језиве звукове у ноћи чекам да ми зора понуди свануће, па да могу мирно у будућност поћи и пронаћи негдје ново надахнуће. Можда ћу пронаћи у пустом бескрају неки мали осмијех, изгубљени, шкрти од кога ће очи да ми заблистају и оснажи живот усамљени, крти. Можда ћу га наћи у сутону благом, прошлост га је скрила у цвијет јоргована. Знам да ме је тада звао својој драгом, а била сам млада другом обећана. Вољећу га вјечно у тајности, кришом док уморну душу још сјећања лијече. Не, нису то сузе пом'јешане с кишом, то је само роса што пада увече.
НАЈРОМАНТИЧНИЈЕ ЉУБАВНE ПЈЕСМE НА ТЕМУ КОНКУРСА
Владислав Влаховић – Шифра: „Лет“ – Подгорица На крилима наде Небо плаво што не знаш за тајну Обала далеких у дубокој ноћи Видиш ли ноћас моју звјезду сјајну Моју крхку птицу невичну самоћи. Видиш ли како на крилима наде Kао успомена на босо дјетињство Летим у мислима на танане вале Гдје сам љубио лице јој пречисто. Сад без знака мира у засједи чекам У ноћима дугим ту ноћ искупљења Заробљен сјећањем измаглицу гледам Хоће ли је јутром изњедрити чежња. А живот ноћ је, без ноћи живота Утјеха снова, поље пусте наде Гдје једино блиста још њена љепота И у позно доба рађа ране јаде.
НАЈРОМАНТИЧНИЈЕ ЉУБАВНE ПЈЕСМE НА ТЕМУ КОНКУРСА
Војислав Трумпић – Шифра: „Шта рећи“ - Јагодина Наши ведри погледи Шетали смо оним зеленим пропланцима Газили смо по песку поред обале мора, Скакутали по плиткој води наше реке И чекали звезде или да се јави зора. Путовали смо брзим возом Врање-Београд, Били на Сајмишту на зимском вашару, Уживали у чаролијама забавног парка И јурили за трамвајем на булевару. Обилазили смо продавнице велеграда, Загледали се у прстење и наките, Возили се покретним степеницама у Робној Посматрали у Кнез Михајловој пролазнике. На Калемегдану смо гледали како лишће пада, Са терасе посматрали реке и Нови Београд И чекали „двојку“ да се возећи одморимо А после Зооврта ишли у „Касину“ да утолимо глад. И шта све још нисмо радили срећни, А на располагању смо имали времена много, „Крали“ Богу дане али нам Он није замерао Јер Он је вечит и не држи се прописа строго. Прошли су многи минути и сати Одлетели су векови и миленијуми, Билионе пута је Земља обишла око Сунца Многи су храстови посечени у шуми. Тако је када живиш срећан живот Када те љубав окружује са свих страна, А ти задовољан собом и другима Па то је Божји поклон свима нама.
НАЈРОМАНТИЧНИЈЕ ЉУБАВНE ПЈЕСМE НА ТЕМУ КОНКУРСА
Градимир Обрадовић – Шифра: „Зов“ - Јагодина Жеље Оно што желим да ти кажем, Кроз модре даљине неба Ни хук ветра неће ти рећи, Иако хуји, Ни плаветнина што тече – Ја само летим теби И нашој срећи. Ја слушам хук реке Касно у ноћ свако вече, И лутам с њом Као да пловим на нашим Таласима среће. И знам да су жеље моје Пука даљина иза брда, Ветрови што плове Овуда, Или облаци што лете далеко, Ко зна куда.Где си љубави моја?
НАЈРОМАНТИЧНИЈЕ ЉУБАВНE ПЈЕСМE НА ТЕМУ КОНКУРСА
Ђуро Стипановић – Шифра: „Залазак Сунца“ – Мркоњић Град Ватра је долазила с неба Долазиш ноћу у сјају звијезда у моје снове, у чисте мисли, палим ватру иверјима зоре да озебле ти гријем руке, окрилаћени од жеље и страсти стисли смо се ко да смо покисли загрљени са жаром у очима легли смо у меке јастуке. Играле су сјене по зиду одгонетале чаролије у нама руке нису могле у миру бити мирне ни једног часа, вјетар је наносио звукове ноћи, од погледа звијезда спашавала нас тама лежали смо као у зрелом житу док изнад нас класје се таласа. Усне су пиле сируп ведрине остајао траг, печат наше крви заостајала је ноћ иза мјесечине вријеме је стало ко мирна поплава од наше топлине ваздух сув међу прстима у прах се мрви, младу шуму прелијећу птице, наше осмјехе надраста трава.
НАЈРОМАНТИЧНИЈЕ ЉУБАВНE ПЈЕСМE НА ТЕМУ КОНКУРСА
Жељка Врачевић – Шифра: „Мала принцеза“ – Прњавор Уштап Ти, Мјесече, краљу ноћи Што се бисер сјајем китиш, Kажи гдје је онај кога Тамом својег неба штитиш. Док те гледам како дичан, Округао стојиш сам И по Земљи свјетло шириш Kао да је свети храм. Kажи гдје си њега скрио? Kолико ти блага даје Да не чујем куд се креће Док на тебе жедан лаје? Да испије крви вреле И са тијела зноја капи, Да осмијехом заварава Док сакрива нож у шапи? Ја ћу дати благо веће И са груди дукат жут Да у моме правцу сијаш И до њега нађем пут, Или у ноћ никад више Да не дођеш силан, пун. Kад погледам према небу Да се сакријеш ти за жбун. Да замрзнем извор жеље Што потече ми кроз жиле. Под прстима да избришем Траг од тинте, додир свиле. Kада станеш међу звијезде На средину трона свог, Да не видим у том сјају Одсјај ока његовог.
НАЈРОМАНТИЧНИЈЕ ЉУБАВНE ПЈЕСМE НА ТЕМУ КОНКУРСА
Златомир Боровица – Шифра: „Сремац56“ - Инђија Моја медовина Неочешљана, без мини вала, Мирна, ћутљива мени фина, Љубавне ватре увек пуна, Од очију скривена медовина. Надевају ти имена разна, Пиленце, кокица, виолина, А ја док живим искључиво, Зваћу те, моја медовина. Ти ме опијаш дању и ноћу, Спрам тебе ништа је вино, Док живим бићеш ми опсесија, О, Теби певаћу, моја медовино.
НАЈРОМАНТИЧНИЈЕ ЉУБАВНE ПЈЕСМE НА ТЕМУ КОНКУРСА
Зоран Антонијевић - Шифра: „Јуродиви Ромео“ - Младеновац Ружа Видех ружу на улици беше сва покисла и блатњава Понео сам је кући да је спасем од труљења да јој умијем лице и помилујем латице Јутро је донело празнину Руже нема отишла је Моје руке узалуд су тражиле Ону која се у ничијој постељи дуже од једне вечери задржала није.
НАЈРОМАНТИЧНИЈЕ ЉУБАВНE ПЈЕСМE НА ТЕМУ КОНКУРСА
Зоран Додеровић - Шифра: „Наискап“ – Нови Сад Нема те Тражио сам те Међу паперјем И јастуцима Пуним снова У облацима На плавом небу Међ' птицама Ослушкивао сам Фијук ветрова Са све четири Стране света Молио сам се Да ми се вратиш Као кап росе Ил' пахуља снега Уста жедна Да овлажим Наискап Па да наставим Да те тражим Међ паперјем И јастуцима Пуним снова
НАЈРОМАНТИЧНИЈЕ ЉУБАВНE ПЈЕСМE НА ТЕМУ КОНКУРСА
Јадранка Бједов – Шифра: „Срце“ - Зајечар“ Сновиђење пред свитање Пред свитање Kад још су нераздвојни Јава и сан Ти и ја Срећемо се Kад у најчвршћем загрљају Непосредно пред растанак Спавају ноћ и дан... Погледаш ме Kажеш кога чекаш Па савијеш главу, Са врата Тек пристиглог аутобуса Видим те у погнутом ставу, Светлом обасјана Процвркућем љупко Та коју чекаш Управо сам ја... Брзо ми узимаш торбу Журиш негде у мрак Трчим за тобом Понестаје ми дах... У ходнику Пред огледалом На трен ти видим лице Пред очи ми дође сена Ти си туђи човек А ја туђа жена Померих се с' места Обузе ме страх Стојиш на вратима Збуњен и неспретан... Изненада Разби ми се сан, Ми се растависмо Ни такли се нисмо, Освану ми дан.
НАЈРОМАНТИЧНИЈЕ ЉУБАВНE ПЈЕСМE НА ТЕМУ КОНКУРСА
Јелена Николић – Шифра: „Шевећерија“ – Београд Где си сада љубави моја? Изнад реке, што уснуло тече, Множе се и лете, коњици од виле, Рој до роја, скоро свако вече, Просипа дукате, крилима од свиле. На другој обали, притајени алас, Чекајући улов, предаје се сну; Док лелујави вихор носи талас, И речну свежину, реску и мирисну. Очаране игром титраја у бљеску, Наше дечје руке, покрећу се саме... Цртајући срца у топломе песку, Грле се и милују, једна другу маме. А дукати сјајни, искрсли из низа, Озарише нам нежне, дланове и недра. Сретоше се погледи, случајно, изблиза, Додирнуше се усне и наша лица једра. Још топлином, образи ми бриде, А срце лупа, када видим површ реке, Јер се очи, истим жаром застиде, Због љубави прве, садашње, ал` далеке... Стојим крај Рајне, на сличном месту. “Да л` ме милује вихор или рука твоја?”питам се, гледајући рибе у мресту... “Где ли си сада љубави моја?”
НАЈРОМАНТИЧНИЈЕ ЉУБАВНE ПЈЕСМE НА ТЕМУ КОНКУРСА
Јован Бајц – Шифра: „Зашто се љубав од мене скрива“ - Аранђеловац Забрањено воће Јесам ли уклет кад мера спламса та твоја младост у трену сасвим, па се утапам у хуку таласа, желећи само да се сквасим? Очај и спас су ми медитације, душевни смирај помамног сопства... Користим моћне афирмације у борби против љубавног ропства... Вољена моја, зашто су кључем спутали твоју контуру танку? Ах, како чезнем да те свучем и да ти певам успаванку! А кад се вреле жеље побуде у мôру блудних сирена расних, прелепа нимфо моје пожуде, откриј ми чари љубави страсних! Настојим увек да будем искрен док се прикривам иза симбола... Из мене жарке врцају искре, одраз похоте, патње и бôла... Ако другима љубав изделиш и ако икад чежња ми спласне, можда ми тада срце исцелиш од ове силне нездржи страсне!
НАЈРОМАНТИЧНИЈЕ ЉУБАВНE ПЈЕСМE НА ТЕМУ КОНКУРСА
Ладислав Бабић – Шифра: „Баладалад“ – Чаковец *** Гле, звијезде како чудесно круже, тако је бистра атмосфера. Напросто морају да се здруже валови чежње с хармонијом сфера. Kако ли бридим окренут своду, обасјан неком божанском слутњом. Вријеме је начас стало у ходу, вјечност кроз мене говори шутњом. Понесен у бездан звјезданим трагом, овдје сам присутан још само тијелом, јер опијен хрлим нечем далеком, драгом, а незнаном још и застртим велом. Јеси ли и ти, страшно далеко, упила у се ову опојну дрогу? О, како желим из лета, меко, спустит се крај твојих ногу!
НАЈРОМАНТИЧНИЈЕ ЉУБАВНE ПЈЕСМE НА ТЕМУ КОНКУРСА
Ленче Китанова – Шифра: „13. Фебруар“ - Штип Мој рођендан је на Дан заљублених У тишини сама седим са тужним погледом... Сузе навиру - празне чаше на кафанском столу Сели смо и смијали се, славили мој рођендан прошлог фебруара на Дан заљублених. Било је и сунца и снега напољу. У души мојој срећа и љубав за нас двоје. Опет је фебруар, опет је мој рођендан а, ја славим сама, без тебе! На столу су празне чаше, без вина ко да ми пожели срећу за рођендан !? Мој рођендан је само с тобом срећан, не могу да схватим зашто сам сама кад сви славе Дан заљублених А, ја и мој рођендан ! Где си сада љубави моја Требаш ми опет ко тада да ме загрлиш, да ми живот продужиш. Дани пролазе и година цела. Немој дозволити да прођу године И са седом косом да славим сама, без тебе Мој рођендан у сваком фебруару Кад је и Дан заљубљених.
НАЈРОМАНТИЧНИЈЕ ЉУБАВНE ПЈЕСМE НА ТЕМУ КОНКУРСА
Љиљана Глигоријевић – Шифра: „Вилин луг“ – Житковац, Власотинце Уснивам те Уснивам те мој драгане ноћи су ми насмејане, у вртлогу страсти ти си – Да л' си стваран, или ниси? Уснивам те сваке ноћи, ти ми јавом мораш доћи, да оствариш моје снове тебе моја љубав зове. Уснивам те нисам сама... чудне мисли, сањарења, дрхтаје, треперења... сакрива ми ноћна тама. Уснивам те и чекам те да ми дођеш лака скока, загрлиш ме и говориш – Љубо моја црноока!
НАЈРОМАНТИЧНИЈЕ ЉУБАВНE ПЈЕСМE НА ТЕМУ КОНКУРСА
Љиљана Химел – Шифра: „Небеска“ – Ечка У недоглед Поигравамо се погледима, искушавамо случајним додирима, разговарамо у мислима, а на лицу нам титра Ђокондин осмех. Kако је све то једноставно! Један најобичнији, али и најнежнији додир и реченица пуна разумевања, враћа ме у стварност, али и на несигурно тле које се зове Љубав. Љубав, шта та реч значи? Је ли то она занесеност и страст која букти и на крају утихне попут вечерњих звона, јер нико не може да је види и чује? Или је она ипак јединство енергије коју зраче двоје људи, напајајући једно друго чудесном снагом. И кад се таква љубав догоди, где застати? Најбоље у тренутку пре изрицања , отупелих, непотребних, љубавних фраза. Треба оставити све тако чисто, пуно емоција које лебде у ваздуху -од мене ка теби,од тебе ка мени...
И у том најлепшем тренутку, направити рез, повући се.. Упитати се да ли је све ово што нам се догађа, само плод наше узбуркане фантазије, или дар који нам је Створитељ послао. А онда, онда, се вратити, поново једно друго додирнути Овај пут сасвим намерно. И поигравајући се погледима и осмесима, наставити ову љубав у НЕДОГЛЕД. ДОБРО ЈЕ ШТО СИ ТУ Увек си ту када ми највише требаш. Долазиш ниоткуда, али ја осећам твој долазак. Познајем твоје мисли, твоје страхове. Гледаш ме, не знајући шта да кажеш. У једном додиру схваташ да те разумем и да ми је довољно, заиста довољно, само то што си ту!
НАЈРОМАНТИЧНИЈЕ ЉУБАВНE ПЈЕСМE НА ТЕМУ КОНКУРСА
Матилда Јанковић – Шифра: „Опанак“ - Ћуприја На љубавним штиклама Чипкано небо Смеју ти се очи и чело ведро Облаче ме у сигурност Одсутан си као бајаги А са мном сваки час Љуби ме, љубљени Надокнади изгубљено време миловањем Крени од почетка Као да ме видиш први пут Позови ме ако смеш Смисли ми смешни надимак Кажи како смо Лаза Костић и Ленка Дунђерски Ана Карењина и гроф Вронски Дантеова Беатриче Води ме вечерас међу звезде Пристајем на твоја обећања Ето просипам себе по теби Не тражи изговор Да млечна светлост сам недирнута Све може се, кад волимо се
НАЈРОМАНТИЧНИЈЕ ЉУБАВНE ПЈЕСМE НА ТЕМУ КОНКУРСА
Милан Љ. Обреновић – Шифра: „Династија“ - Крагујевац Селима Још се сјећам једне хладне зиме, срећних дана из младости ране, шетње градом крај л’јепе Селиме о којој су пјесме испјеване.
Чудна нас је спојила судбина. Од разума људског то је јаче. Опила ме јаче и од вина, када човек од среће заплаче
Бјеше лјепа да је Бог убије, љепше нема у три царска града! Засја сунце када се насмије, а у срцу пробуди се нада.
Кад прошетах кроз нашу чаршију држећ' њежну Селимину руку, други момци тугу и не крију. пићем блаже своју тешку муку.
Лице јој је бјеље од папира, бујна коса к'о морски таласи. Сваки покрет у срце те дира, у очима чежња се не гаси.
А другови кад ме са њом виде, да сам усне са њеним спојио, питају се, и сви ми завиде, како сам јој срце освојио,
Кад прошета улицама града и зањише куковима својим, јуче, сутра, све постаје сада. Од тог трена ја године бројим.
а нас двоје у љубавном рају! Волимо се, то је само важно. Ко да брине за момке у крају који нам се осмехују лажно!
Нисам знао шта судбина хоће, у том рајском врту што се нађох, да уберем забрањено воће, што из сенке на јаву изађох,
Трајала је наша љубав дуго – два-три лета и толико зима. Осим пјесме немам ништа друго. Оста пјесма, ал' оде Селима. Па и данас када дође зима, кад прошетам улицама града, запитам се гдје ли је Селима, да л' је срећна и с ким живи сада.
НАЈРОМАНТИЧНИЈЕ ЉУБАВНE ПЈЕСМE НА ТЕМУ КОНКУРСА
Милан Митић – Шифра: „Загуљенко“ - Крушевац Песма за нову црнокосу која и није тако нова 1 Ноћ је Стиже ме један новембар И једна дивна црна жена Стиже ми једна мисао Стиже ми једно осећање Ја бих о њој опет писао Морам да погазим обећање Стижу ме сенке и слике старе Стижу ме снови све саме преваре Две године ја њу тражим Две године к`о пас је чекам Стижу ми само утваре Стижу ме улице Стижу ме мрави и глисте Стижу ме муве овако успаваног Kао умрлог Стижу ме сузе скриване и неисплакане Стижу ме деца и старци Стижу ме жене неутешене Стиже ме она коју сам чекао па нисам чекао Од које сам одустао па опет нисам Стиже ме па ми бежи Увек ме некако стигне Па онда увек некако бежи Стижу ме њене очи када је сретнем међу том гомилом неког света Улазе у моје очи Пролазе кроз мој мозак Направе лом Спусте се у моје срце Растуре га
Сломе га Па онда оду те лепе и хладне очи Оде та чудна али лепа црна жена Та дуга коса и трепавице дуге као Волга И да Можда сам већ и рекао зове се Олгица или Олга А мене стигне нека туга Стигне ме нека сета Све ме некако стигне И сав утрнем Сав се стегнем Па онда тражим неку рупу Где ћу да цркнем Kо пас да легнем Стиже ме једна мисао Стиже ме једно осећање Ја бих о њој опет писао Морам да погазим обећање Увек у исто време Увек у истом граду Увек у истој улици У којој продају мртвачке сандуке Ја сретнем њу и себе раним И увек свратим за сандук питам У ком ћу себе да сахраним Стиже ме иста мисао Стиже ме исто осећање Ја увек само о њој пишем Ја увек погазим обећање
НАЈРОМАНТИЧНИЈЕ ЉУБАВНE ПЈЕСМE НА ТЕМУ КОНКУРСА
Милош Марјановић – Шифра: „Потражи ме у предграђу 2706“ – Београд Срце Своје сам срце ставио на папир поклонио ти стихове и узбуркао наду да си ти она коју сам чекао која ће отопити ледене полове и донети заборављено пролеће. Сада ти дајем срце на длану већ повређено, рањено и заборављено од многих растанака са лажним примадонама које су по правилу користиле кулисе центра града да би ме бациле на периферију својих живота и депонију сећања. Како бих волео да заборавим слатка заклињања која доносе само горчину искреност само једне стране оптужбе кривих које се бране каљањем љубави која се гаси. Ради са срцем шта год пожелиш на длану га згроми, стихове спали или буди лек састави га за нове стихове и нова поглавља наших живота. Преживећу и једно и друго.
НАЈРОМАНТИЧНИЈЕ ЉУБАВНE ПЈЕСМE НА ТЕМУ КОНКУРСА
Мирослав Мишел Болтрес – Шифра: “Део вечности” – Смедерево И Бог створи жену Господе Боже хвала ти! Што створи жену – облу, заносну и снену Читавог живота имам се радовати чему! Жена својим облинама ме занела Сненим очима заувек очарала Заносном лепотом увек опчинила Гледам у Жену к’о у Икону Молим се за наклоност њену Славим је као љубави Богињу Господе Боже хвала ти! Што створи жену – облу, заносну и снену Читавог живота имам се радовати чему!
НАЈРОМАНТИЧНИЈЕ ЉУБАВНE ПЈЕСМE НА ТЕМУ КОНКУРСА
Мирослав Мишо Бакрач – Шифра: „ Гредина“ - Ниш Истина У вину је истина боеми то знају, загрлићу чашу место твога струка, тананим прстима добујем по стаклу суза сете оте се, где је твоја рука. Мирослава Kућанчанин Има једна кафана на раскршћу пута, у близини реке, ту у моме крају, где се вино пије и отвара душу, у вину је истина боеми то знају. Тамо често свраћам, пут ме тамо води, вино радост рађа, с њим пролази мука, и вечерас идем, наздравићу сети, загрлићу чашу место твога струка. А ти ћеш бити од мене далеко, ни знати нећеш да живим у паклу, док на тебе мислим и са пуно сете, тананим прстима добујем по стаклу. Не знаш да те волим, нисам ти то рек'о, тескоба ме гуши ко мрежа паука, испијам чашу. ко да чемер пијем, суза сете оте се, где је твоја рука.
НАЈРОМАНТИЧНИЈЕ ЉУБАВНE ПЈЕСМE НА ТЕМУ КОНКУРСА
Милош Ненад - Шифра: „Пјесмољубље“ – Мркоњић Град Заљубљени У твојим погледима чежњива птица по небу исписује мој поглед. Тражимо се разапети тишином највеће самоће. У пољу у класу жита задрхти пољубац у теби и питаш сутон ти си мој – је ли?
НАЈРОМАНТИЧНИЈЕ ЉУБАВНE ПЈЕСМE НА ТЕМУ КОНКУРСА
Немања Стевић – Шифра: „Лириодендрон“ – Врњачка Бања Измирење Питала ме је: А шта ће се променити ако дланови се наши својом вољом додирну? Ако усне своју жеђ неће више крити? Зар и читав свет почива у моме сну? Одговорих јој силно, без икакве бојазни, док старо дрво трешње чека на род, да тај свет по коме она немило гази, и то дрво, и кале цвет, то мисли је наших плод. И ово небо над нама, што одаје му своје тајне, и мостић где заљубљена реч котви, стотину закључаних душа где се броје, ту још загубљена љубав наша спи. Тамо, где трнци беху извојевани мучно, и те стазе лишћем окупане где кораке троше сви, где Врњчанка молитве шапуће нам бучно, Све то нас је део, то су наши сни. Пропланци на Гочу, где звезде су рукама на дохват, и Првомајска ноћ у којој младост спава, покрај реке док чекамо липа цват, моју душу, моје ноћи, мог ока трен, поседује тамнава. И сада, сва места прошлости нам драге, вену, вене рај, вене наша родна Бања, твоје се срце развило у камен, у стену, а дете у мени остаде да сања.
НАЈРОМАНТИЧНИЈЕ ЉУБАВНE ПЈЕСМE НА ТЕМУ КОНКУРСА
Никола Вушковић – Шифра: „Нити“ - Лесковац Где си сада љубави моја? Одумире зима као да је на измаку снаге из љутога боја, а пролеће се спрема, да тка нову хаљину од дугиних боја. Са зимом ти негде оде, у даљину преко седам гора, грозна судба' одреди, да се тако десити мора. Сада тебе нема у грудима гору да озелениш, нити можеш прећи мора, моју пустош да оплемениш. У срцу мом више нема веселог поја, где си сада, весела љубави моја? Са рујном зором сваки дан, новим се јави, а птица тада запева, ту лепоту да објави. Али ја још запевати тако весело не могу, од када ти оде, болна туга обори ме са ногу. Свака птица пева о дану, који је пун дугиних боја, али брзо се утиша, када је прекине тежина неспокоја. То је оно што ти мени као твој поклон остави, јер од када оде, срећа на мене заборави. Замена за ту срећу, не може бити било која, где си сада ти, предалека љубави моја? Свуда је пуно људи, а ја тумарам улицама пустим, никако у мислима својим тебе да напустим. Зато што остах сам, превише дуго, свако јутро вичем, добар дан моја туго. Kад се роди нови дан, рујан (крвав) је од болне туге, а ужасне ноћи, постале су неизмерно дуге. Од твога одласка, нисам се још опоравио, а туга ме сваки дан подсети, да те не би заборавио. У грудима стално крварим, као од љутога боја, да ми залечиш ране, где си сада љубави моја? Лице твоје у грудима никад не може да избледи, а на сваком углу, још ме срећу твоји погледи. Ни у чврстом сну, ни на бесаној јави, срце моје тужно, неће да те заборави. На свакој грани пупољак нови ће да се развије, а ти си била онај пупољак нежан млади, који тврду кору, око срца може да разбије. Пролеће се свуда спрема, да обнови лепоту свих боја, а ти у грудима још не обнови, траг мога мира и спокоја, Врати ми се и ти, као свако драго и весело пролеће, отвори тако у овим грудима нове капије среће. Још увек сећање на тебе, кроји хаљину чврстога кроја, где си сада ти, неизбрисива љубави моја? НАЈРОМАНТИЧНИЈЕ ЉУБАВНE ПЈЕСМE НА ТЕМУ КОНКУРСА
Рајко Ранко Јовановић – Шифра: „СМБ“ – Дероње, Оџаци Bistaripe Tu bistardan, dijanma ćo alav, kana kamav tut te kharav. O lačhipe sa bistardan, ko ćher man akhardan. Bistardan, pe mungre vasta rovesas, ando suno man akharesas. Jasva ćire pijavas, themeske tut sikavavas. Bistardan, bute dženenca sanas, savorra godova amen džanasas. Jilo pe bus čhovava, tut paše mande akharavas. Bistardan, čače sa bistardan. Заборав Заборавила си, да ми реч даде, кад хоћу да позовем тебе. Доброту моју си заборавила, својој кући ме ниси позивала. Заборавила си, на мојим рукама си плакала, у сну си ме дозивала. Сузе сам твоје пио, људима те поносно показивао. Заборавила си, свачија си била, драга моја мила. Срце ћу своје на ражањ поклонити, тебе поред себе, да ли ћу видети. Заборавила си, стварно си заборавила.
НАЈРОМАНТИЧНИЈЕ ЉУБАВНE ПЈЕСМE НА ТЕМУ КОНКУРСА
Срђан Катић – Шифра: „Пајац“ - Београд Гдjе си сада, љубави моја Можда ништа друго и немам До ове свеске, песама у њој И тебе у њима. Опростићеш што сам те на полицу Уместо у душу ставио; Знам да си тамо усамљена; Знам да ти ноћу Светла не дозвољавају да спаваш. Знаш, и ја сам, као и ти што си, Рођен као јединац; Одрастао као повучена особа; У школи бејах индивидуа И волех само једну Жену. А све ми је то успело из разлога Што сам морао бити духовит Јер, кловнови, знаш, немају пријатеље. Тешко је живети без ваздуха, А још је и теже без тебе. Живим уснама против ума, Ал' не вреди – ти си у мени. Ништа није тако тешко Као пољубац у празно – У чело које не мисли, У груди које не воле. Тешко ми је, Ал' још би ми било теже Да терета нема, Да си као перце А ја ветар који не зна Куда би са тобом. Тек корак ме дели од коначнице, Тек педаљ од твоје блузе, А ти од мене скриваш лице, Кријући своје бестелесне сузе. На столу је и даље запрљан чаршав, Писао сам ти писмо, писмо из даљине ... Био сам, признајем, млад и шашав, Замишљајући прсте испод твоје хаљине. Зар само то остаде од свега што сам чек'о, Зар си и ти остала само прошлост и мит? А лепо ми је једном мој сан рек'о: Сине, од тебе љубавника никада неће бит'.
НАЈРОМАНТИЧНИЈЕ ЉУБАВНЕ ПЈЕСМЕ НА ТЕМУ КОНКУРСА
Тривун Калаба – Шифра: „Мостар“ – Шипово Љубавна архива Заокупљен мишљу да је опет видим, не знам гдје би даље и куда бих прије, беспомоћно стојим, само руке ширим, гдје ли се у хаосу овоме сад крије? Да ли се у шуми можда она скрила, међу вите јеле или бијеле брезе, одвећ је витка све би их надвила, не може њен лист вјетар да однесе. Погледах у ливаде у ћилиме дивне, није ли ту и моја срећа, не угледах нигдје њено кратко име, та најљепша је од свакога цвијећа. Зађох редом од потока до ријеке, поред бистрих планинских језера, свуда видјех красне виле неке, али ми рекоше такве код њих нема. Изгубих тако дане, сада трошим ноћи, пратим звијезде и тражим њене очи, у том млад мјесец окупа ме свјетлом: „Тражи је у себи, а не овим свијетом.“ Завирих у срце ко шкрињу стару, ту све стоји још од оног трена, видјех боцу вина и стару гитару, и њену слика ружом урамљена. Ту не лети вријеме године не брује, њен пријекорни глас и сада се чује, и од онда ништа се не збива, јер ово је срце љубавна архива.
НАЈЉЕПШE ЉУБАВНE ПЈЕСМE У АКРОСТИХУ НА ТЕМУ КОНКУРСА
Весна Андрејић – Шифра: „Незаборавак“ – Славонски Брод ГДЈЕ СИ САДА ЉУБАВИ МОЈА (акростих) Гдје су оне ноћи с тобом проведене Дланови кад су нам били пуни љубави Јутра у којима смо тражили разбацану одјећу Ехо под креветом, који нас је увијек тјерао на смијех? Сигурност коју сам осјећала у твојим зјеницама Истину коју смо исцртавали уснама? Срећу која је киптјела по плахтама А ти си ју скупљао на хрпице Длановима док си тражио путеве до мог срца А налазио си их увијек на дојкама? Љубио вршке пјесама које смо на кожи писали Устрајао кад смо се предавали Бодрио када смо од себе одустајали А ни сам ниси био свјестан свог одласка Вријеме нам је било и сурадник и непријатељ И полако се увлачило у постељу. Мисли су нам плутале оцеанима Олује тутњале чулима Јато птица те је одвело далеко А ја чекам и питам се гдје си сада?
НАЈЉЕПШE ЉУБАВНE ПЈЕСМE У АКРОСТИХУ НА ТЕМУ КОНКУРСА
Радмила Стојановић – Шифра: „Оркан илузија“ - Зрењанин ГДЈЕ СИ САДА ЉУБАВИ МОЈА Гордост љубав запљускује, Девственост осокољује, Јава снове додирује, Ерос лиру распирује. Сладост сусрете снује, Илузија истражује: Сонате данашње твоје, Аполонско предворје, Дулчинејине дворјане, Амороване исходе. Љубљеника епилоге, Унске шта зборе обале? Бајкама пукотине, Авлије ваше празнине, Виолине и шине, Илузорне истине. Мостове разобаљене, сломљене, Обале пусте, остављене, Јава не запљускује, А носталгија векује.
НАЈЉЕПШE ЉУБАВНE ПЈЕСМE У АКРОСТИХУ НА ТЕМУ КОНКУРСА
Слободан Цвитковић – Шифра: „Рада“ - Шид
Неузвраћена љубав Пјесма у акростиху (гдје си сада љубави моја) Гледам излазак сунца Далеко на хоризонту. Јутарњим поветарцем Емоције у таласима навиру. Са капима росе снови се топе Испред очију истину односе. Срце трепери као струне под гудалом Акорди не узвраћених осећања Дубоко, до дна душе продиру, А чело је наковањ дамарима. Љубав, очај и нада У истом тренутку Богу се моле, и преклињу; Ако јецај из душе чујеш Врати вољену у мој загрљај. Исцели болну рану из срца. Магла густа сад је скрива. Окрутношћу путоказе брише. Ја се надам, љубав чекам, Али моје драге нема више.
НАЈЕМОТИВНИЈЕ ЉУБАВНЕ ПЈЕСМЕ НА ТЕМУ КОНКУРСА
Адем Абдулаху – Шифра: „Само за тебе“ – Тетово Топли ме мисао о Теби Хладно је тело ове ноћи али мислим на тебе, загрејеш ми и запалиш срце, моја ти, јер створена си за љубав, створена беспрекорно. Срећан што сам твој пријатељ, Тако загревамо срце и душу, овим жудним погледима. Ти, моја најбоља жена, ти си оно што зовем душом и срцем.
НАЈЕМОТИВНИЈЕ ЉУБАВНЕ ПЈЕСМЕ НА ТЕМУ КОНКУРСА
Ана Жагар – Шифра: „Aneli Anet“ - Задар Вјеруј ми љубави Вјеруј ми љубави, Ноћима потрошеним мислима Још увијек смогнем снаге Да се сјетим, непроспаваних ноћи Kада чекала сам твој долазак, твоје пољубце и твоје додире.. И још увијек исти осјети Наизмјеничне туге, радости и смијеха бдију надамном. Понекад као у зачараној шуми Чујем шумове, кораке, вјетар што вјетри као лептир када лети. Све дане које проживјела сам с тобом, Дио су прошлости која ме сваким даном јача, Чини ме својом али и незаборавном твојом. Можда ипак не твојом.. Жеља је јача, ал' оштрица твога мача Предубоко је загризла И дотакла већ распуцану утробу Твог некадашњег јахача. Године су иза нас, вратит се неће Још понекад уз мало среће Смогнем снаге да те дишем, да те плешем, да те волим до неизмјерне боли, И још увијек исти осјети Да све још што је било боли. Вјеруј ми љубави, још увијек ноћима Потрошеним мислима Смогнем снаге да се сјетим А још све боли Kао да никад неће проћи..
НАЈЕМОТИВНИЈЕ ЉУБАВНЕ ПЈЕСМЕ НА ТЕМУ КОНКУРСА
Ана Миладиновић – Шифра: „Анђеле мој“ – Смедеревска Паланка Анђеле мој Дан развлачи озебло сунце преко завесе на мојим очима, шапућу орошени путеви мотајући време које никако да прође. Између мене и сна тумара уздах Нечујно, а сетно исписујући мелодију која никако да уђе у ухо. Чекам. Наслоњена на врх својих мисли, бројим кораке пролазницима.. упијам хладни извор око срца у ишчекивању плама. Kо зна? Можда изненада процвета април и мај у белим љубичицама и обоји ваздух у боју дуге, а испод дуге чекаш ме ти. Сан или магија?! Сасвим довољно за пламичак радости у кораку између наших ћутања. Можда се склоне сиви облаци и изгреје нада којом те љубим као непређене путеве којима свакога дана ипак пролазим, и чекам, чекам да се сударе наши светови.
НАЈЕМОТИВНИЈЕ ЉУБАВНЕ ПЈЕСМЕ НА ТЕМУ КОНКУРСА
Биљана Кајганић Добриловић - Шифра: „Мими“ - Добој Не питај ме зашто Не питај ме зашто још мислим на тебе, Уморни су снови оковани златом, Али ипак дође тај тренутак неки, Кад на тебе мислим све сат за сатом. И још мислим… Не питај ме никад гдје проведох младост, Тешко су ми бреме ставили на главу, Очима не трепнух честито и лако, Мислећи да л’ изабрах ону праву страну. И живим старост… Не питај ме куд продужих право, Десно или лијево кад сви други оду Ја навикла нисам да слиједим неког, Навикла сам само на своју слободу. А пут право нема краја… Не питај ме зашто помислим на тебе, Самоћа је терет, успомене тешке, У животу нашем све дође на исто, Мисли ми се крећу као и вртешке. И све укруг иде…
НАЈЕМОТИВНИЈЕ ЉУБАВНЕ ПЈЕСМЕ НА ТЕМУ КОНКУРСА
Божидар Ђуровић – Шифра: Мали песник“ - Лазаревац Слеп Твоја рука није у мојој и рајске капије су затворене уморне од чекања усне још увек задрхте кад помислим на тебе али знају да су преварене неко им је потурио наду као крст и чекање као религију сатови су откуцали своје и објавили су: крај је времена! још увек се осврћем гледам преко рамена и чекам да се појавиш одавно слеп за боје и облике прочишћен црнилом непроспаваних ноћи у којима су жеље за тобом изгризгле моје срце и оставиле га да искрвари слажем речи а не знам зашто док севају кроз мене као сребрне муње у којима игра и светлост постају једно пишем ти јер ће ти једном можда бити важно све оно што нисам стигао да ти кажем стрепећи од твога подсмеха учећи се стрпљењу далеко од било чега што би личило на живот вредан живљења и умирања НАЈЕМОТИВНИЈЕ ЉУБАВНЕ ПЈЕСМЕ НА ТЕМУ КОНКУРСА
Бранка Шумар Kрупљанин – Шифра: „Љубав“ - Зеница Соба тишине Шта ће ми ноћи мазне и наге И извори похоте у тијелу Ако их не пију усне твоје Да стишају крв ми лудачку, врелу. Шта ће ми јутра топла и снена Kад’ не миришу на љубавни зној И постеља сунцем окупана Ако се сама будим у њој. Шта ће ми и живот ако ћу бдјети Слутећи мирис твоје близине И душа гријана каменом стрепње У соби пуној ледене тишине.
НАЈЕМОТИВНИЈЕ ЉУБАВНЕ ПЈЕСМЕ НА ТЕМУ КОНКУРСА
Братислав Росандић – Шифра: „8257“ – Смедеревска Паланка Где си сада, љубави моја? Чије су ти груди сада постеља мека, У чије се име заљубљено кунеш, Да ли си још вир, ил’ тиха модра река, Kога ли ћеш ноћас душом да огрнеш? Твоје су усне јутра снена Латице меке, из ока сјај Волим те и мрзим истога трена Сан је за мене почетак и крај Да те волим, никада нисам знао, Ти си била опсена и варка, Сутон плави, усамљена барка, Твоја бедра, Испуњена једра... Још те нежно грлим у сањивој души, Опијене строфе трепере за тобом Ове ноћи песма самоће ме гуши, Све си моје риме однела са собом. Небеске ми кочије ждралови бели, Суза ми рађа сплет дугиних боја, Док раздирем душу сећањима врелим, Мрак и тишина Мук и даљина.
НАЈЕМОТИВНИЈЕ ЉУБАВНЕ ПЈЕСМЕ НА ТЕМУ КОНКУРСА
Вељко Боснић – Шифра: „Аташевац“ - Свилајнац Сутра је било касно Сутра је било касно Вјерујем да си схватила моју поруку љубави Вријеме нас је поништило Љубав нисмо чували Знам Смрт већ куца на моја врата А ти Гдје ли си сада?
НАЈЕМОТИВНИЈЕ ЉУБАВНЕ ПЈЕСМЕ НА ТЕМУ КОНКУРСА
Вера Јелић – Шифра: „Лира“ – Крагујевац Глас вољеног Боже, однекуд глас вољеног, полуде ми осмех, ледени ветар поче да отапа стрехе на смрзнутој грани зарумене јабука, у снежном врту расцветаше булке слух испуни танани лелуј музике, под мојим ногама зазелен трава и заигра нежним додирима. изнад моје главе пролете птица и на образ ми капну сузу радости – пољубац који ми шаље љубав.
НАЈЕМОТИВНИЈЕ ЉУБАВНЕ ПЈЕСМЕ НА ТЕМУ КОНКУРСА
Дајка Шебез - Шифра: „Песмом кроз живот“ – Мркоњић Град Где ли си сада? Дани брзо пролазе ја само на папиру старија, топлији дани долазе изађемо често, ја и Марија. Љети се скупимо поред реке Јоцo гитару свира, мисли ми луде, увек далеке још си мој потпис, на дну папира. Сви питају где си ти у оној причи, принц си био, мене су плашили сни а ти си сањати смио. Жеља ко жеља, иста је од рођендана до рођендана, моја душа чиста је ти си ми најлепша мана. Град је исти, улице кораке знају остала сам овде, ти отишао тада, све је исто у родном крају Ех, љубави моја...Где си сада?
НАЈЕМОТИВНИЈЕ ЉУБАВНЕ ПЈЕСМЕ НА ТЕМУ КОНКУРСА
Данијела Јованчић – Шифра: „Сањалица“ - Чапљинац Пун Месец Везана сам, опасна за друштво, Неурачунљиве су моје стазе. Пун је месец, пуно лудих мисли Kроз моју главу ноћас пролазе. Вежите ме јаче, ако одлутам Више ме никада нећете наћи, Пун је месец, пуно лудих ствари Ноћас нас могу снаћи. Ноћас бих могла да кренем на пут У један забрањени град, Ноћас бих могла да препливам Дунав, Ако за једним уснама осетим глад. Ноћас ми живот не значи ништа А једне усне значе све, Пун је месец, ја пуна беса Што крај мене нема те.
НАЈЕМОТИВНИЈЕ ЉУБАВНЕ ПЈЕСМЕ НА ТЕМУ КОНКУРСА
Дарко Стевић – Шифра: „Разрешење“ – Пожаревац Без имена Препознао бих те у ономе граду, загрљајем топлим вратио нам наду у срца спојена јулском зором неком, од бисерног песка на душеку меком. Препознао бих те у ономе трену и пољупцем нежним отерао сену са лица, што скрива, у кретњи без краја, узрок моје чежње, мојих уздисаја. Препознао бих те и кад не би хтела препозната да си, туђа, невесела, самотна, у тами испијеног лика, бледа успомена умрлог песника. Препознао бих те као покајање мора што нас деле, снови и сећање опоро а липе не цветају више, не дижу се магле и не стају кише.
НАЈЕМОТИВНИЈЕ ЉУБАВНЕ ПЈЕСМЕ НА ТЕМУ КОНКУРСА
Доброслав Петричевић – Шифра: „Лазар 555“ - Брод Недостаје ми твоја љубав Kолико ми недостаје твоја љубав снена јутра док се будимо. Тренутак када се привијеш на моје груди срца нам заједно куцају радост сретања њежност пробуди. Kолико ми недостаје твоја љубав радост у оку када се видимо. Оне велике мале ствари које нас носе којима се још увијек дивимо. Љубав лебди изнад живота једини разлог због кога живимо. Kолико ми недостаје твоја љубав осмјех док говориш: „Мило моје“ у трену спереш са лица боре. Ја сам поток Ти моје море. Kолико ми недостаје твоја љубав празнина иза ребара тајну крије. Још се у потаји теби дивим без твоје љубави живот не живим. Kолико ми недостаје твоја љубав то никада неће сазнати нико у мом животу је све ништа само је твоја љубав велико.
НАЈЕМОТИВНИЈЕ ЉУБАВНЕ ПЈЕСМЕ НА ТЕМУ КОНКУРСА
Драган Поп Драган - Шифра: „Карта за нигде“ - Кикинда Пут купио сам карту за најудаљенији град убио себе пре поласка сместио тело у празан купе понадао се да журим нигде тамо где сусрети не постоје зурим кроз прозор спајају се земља и небо шине јуре да се поново сретну све је узалуд и у најудаљенијем граду у неком телу пронаћи ћу трагове тебе
НАЈЕМОТИВНИЈЕ ЉУБАВНЕ ПЈЕСМЕ НА ТЕМУ КОНКУРСА
Драгана Ђурковић Тошић – Шифра: „Вилин коњиц“ – Чачак Последња станица Знам да мораш првим возом И да журиш до станице Знам... Срећан пут... нећу ти рећи да пишеш Знаш да не волим те потсетнице Немој... не волим кад ме ословиш са само моја И кад твоје срце дрхтуљи у мојој руци И... Зашто увек морамо о томе Павле Срећни не пишу песме Не јуре риме Срећни не певају тако да ти се диже коса на глави Знамо ми то Обоје смо педесету згазили Још неку да потраје па ћемо Богу под скуте Или... ако нам другачије пресуде... Сад није на мени Ал' ако је живот ускратио бехаре Можда... Нећу више ни речи Павле пре него одеш морам ти рећи Да сам ноћас уснила птицу ону што најлепше пева Кад се на трн набада умирући Држао си је у руци плачући и шапутао Да су јој очи одраз мог лица... Говорио си јој да сам твоја последња станица Павле пожури... Павле... Чује се писак локомотиве ‘ајде и ... Не брини Још сам жива.
НАЈЕМОТИВНИЈЕ ЉУБАВНЕ ПЈЕСМЕ НА ТЕМУ КОНКУРСА
Драгица Бека Савић – Шифра: „Талија“ – Бачка Паланка Праштам Мрвим тугу у тишини, твоје грехе испаштам. Ништа за то, ти не брини, јер ја ти све опраштам. Душа празна, провиди се, тело чежњом испошћено. Ништа за то, не брини се, све је теби опроштено. Моје наде још се теби надају, о нашој срећи ја још маштам. У оку кише туге падају, ништа за то, све ти праштам. А ти бацаш бисере у блато, не покај се, немаш рашта. Не брини се, ништа за то, добра душа теби прашта.
НАЈЕМОТИВНИЈЕ ЉУБАВНЕ ПЈЕСМЕ НА ТЕМУ КОНКУРСА
Душица Пајовић – Шифра: „Медено“ – Матагужи (Подгорица) Знам Знам једном ћеш доћи ненајављено у шуму кише лахору поветарца мало ближе да ослушнеш душу помилујеш усне треном уздаха... Знам једном ћес бити близу додира сад ти је време измакло летом отровом речи не можеш скрити боје у хтењу распећа радости своје илузије... Знам једном ћеш чути тишину нашу стопити срца ожиљком и боли да их орлови сакрију високо где су наши запловили снови.....
НАЈЕМОТИВНИЈЕ ЉУБАВНЕ ПЈЕСМЕ НА ТЕМУ КОНКУРСА
Ђорђо Радић – Шифра: „Горштак“ – Мркоњић Град Мојој Слоби Упозналисмо се у октобру шума је губила лишће цвијеће мирис и боју мраз је стезао земљу хладно је вријеме почело да бије неке су птице одлазиле југу ништа ко прије било није а у мом срцу је планула љубав жешћа но икад прије кад сам је видео први пут знао сам добро истог трена она је моја суђена жена за сва времена она је мој дар мој анђео са неба она је све оно што ми треба она је моје сунце мој микрокосмос мој цијели свијет она је моја заувијек она је дио мојесреће никад нас ништа раставит' неће
НАЈЕМОТИВНИЈЕ ЉУБАВНЕ ПЈЕСМЕ НА ТЕМУ КОНКУРСА
Ева Ранчић – Шифра: „Изида“ - Пирот Зашто те нема Знаш да не волим свечана обећања, заклетве, велике речи . Њих треба чувати за литературу, за поезију која се шапуће на ухо, уз пенушаво вино, музику, и звездано небо... Исто тако знаш да не волим ни растанке , поздраве, тешке загрљаје из којих се рањен одлази... Звук прећутаних речи дуже и милозвучније одјекују кроз душу у дугим ноћима , кад меланхолија притисне... Једина моја љубави зашто нисам имала храбрости за лет или пад, свеједно је... Све је остало тако, као отворена књига не прочитана до краја. Прича је збројила своје снове, али није била вољна све да их разоткрије, све да их оживи, да им дозволи да голи плешу на месечини... Све је остало тако, уткано у тишину, пажљиво похрањено у велике изрезбарене шкриње и бачено у бунар жеља... Понекад, сањива, бдим над тим бунаром, али ти не долазиш... Не долазиш Љубави моја.
НАЈЕМОТИВНИЈЕ ЉУБАВНЕ ПЈЕСМЕ НА ТЕМУ КОНКУРСА
Жаклина Манчић – Шифра: „Нада63“ – Житковац Морбидна песма Често, у ноћима без сна, кад груди разбија ми сета, Док напољу месец ситно сребро пршти, дотакну се на трен наши хладни прсти, на размеђи сна и јаве, између два света. Често у сутон, у углу собе, нејасно слутим, посматра ме помно твоја сена, ћутке, непомична, хладна као стена, само нам погледи горе и милују се страсно. Kат кад, у бесаним ноћима прекривеним облацима, Осећам да крај мене твоје хладно тело лежи; Мир нисмо, без додира, док разум се растаче, бежи, пролазе сати а ти нестајеш са првим сунчевим зрацима. У хладним, мукли мноћима, без снова, Кад мешају се, у магновењу, сан и јава, ја знам да тамо, на гробљу, не покрива тебе трава, да моја соба место је где настаје прича права, и да у дугим ноћима без снова, кад ниједно од нас не дише, наша љубавна прича наставља да се пише.
НАЈЕМОТИВНИЈЕ ЉУБАВНЕ ПЈЕСМЕ НА ТЕМУ КОНКУРСА
Жаклина Мирковић – Шифра: „Украјина“ - Београд У једно горчина и сласт Попили смо љубав као вино слатко Опило нас оно до заборава, Ал' боли то што је трајало кратко, Твојем имену вечна слава. Могли би седети ноћима, Тихо, без престанка шапатом причати Водити љубав очима, И једно другог вечно чекати . Био си мојим светлом, у најтамније дане, Миром за време рата, Лецио си неизлечиве ране, Увек си био са мном , као ланчић око врата. Цео свет се у два ока смести У једно тело, један глас! Неце се то више никада срести ... Уједно горчина и сласт. Знаш да памтим сваку црту лица твога, Сваку сузу и осмех , Није наша прича од Бога, Платили смо нечији грех . Прошло је година – изгуби се број, Али и сада после сваке кише, У души је вучији воњ и све около Тобом мирише... Посвећено . З. Н.
НАЈЕМОТИВНИЈЕ ЉУБАВНЕ ПЈЕСМЕ НА ТЕМУ КОНКУРСА
Ивана Дичић – Шифра: „Песник луталица 1981“ – Петровац на Млави Сад иди Сад иди. На уснама је тишина за сваку годину по једна мисао обрисана. Сад иди. Све је лаж. И моја љубав мртва лежи испод мене у сопствену омчу замотана. Сад иди. На лицу је равнодушност као клетва записана... На длану линија једна још неподерана...
НАЈЕМОТИВНИЈЕ ЉУБАВНЕ ПЈЕСМЕ НА ТЕМУ КОНКУРСА
Ирена Вујица Арсић – Шифра: „19072007“ - Kисељак Без обзира на свијет Почели смо говорити о судбама, а ја сам стајала лицем окренутим према зиду. Уобичајено делегирам мисли кад покушавам пред тобом склопити реченицу. Рекла сам ти; Овдје и сада сам твоја. Понављала сам као да немам више дана за удисати. Међутим, на моје чуђење, твој један окрет дао ми је до знања. Одлучио си супротно. Ја сам остала, без обзира на свијет и чекала. Ја сам остала, без обзира на свијет и чекам. Kрали смо једно другом снове. Били смо опсједнути у прекрасном здању наших 40 квадрата. Разговарали смо о нашој дјеци. Уобичајено проводећи дан у кревету, вјеровали смо без рока трајања. Међутим, на твоје чуђење, ја сам остала при своме. Прихватила сам живот. Ја сам остала, без обзира на свијет и чекала. Ја сам остала, без обзира на свијет и чекам.
НАЈЕМОТИВНИЈЕ ЉУБАВНЕ ПЈЕСМЕ НА ТЕМУ КОНКУРСА
Ифета Хрњић – Шифра: „Црвени мак“ - Kладањ Потражи ме Чекала сам те дуго у пустом бескрају тамом поплочане ноћи, ни једна звијезда свјетлила ми није, исчекивањем су сјале само моје очи. Недоласком твојим нада је избледјела, поцјепана болом у прах се претворила. Одлазећи тихо кораке ситно везем, трагове не остављам, нећу да те вежем, у завежљај празне душе осјећања спуштам њежно, на груди их стежем. Ако ме будеш тражио не питај за мене ни дан, нити ноћ, трагове моје у срцу свом потражи, па ћу ти опет у снове доћ'.
НАЈЕМОТИВНИЈЕ ЉУБАВНЕ ПЈЕСМЕ НА ТЕМУ КОНКУРСА
Јелена Јека Kоцовић – Шифра: „тад84“ - Крагујевац Мој вољени Мисли моје лутају, У даљини губе се, Срце моје тражи те, Тако је без тебе. О, једини, Мој вољени... Трагови у тами нестају, Само сећања остају, Све ми на тебе мирише, Мирис твој ветар носи, Свуда око мене шири се, Ја још осећам Твоје прсте снене У својој коси. Мода смо били само Странци у ноћи, Али још осећам ја, Твоје додире и пољупце, И када затворим очи, Видим само Твоје насмејано лице, Најежим се и задрхтим сва, Твоје име је стално На мојим уснама, И када тонем у сан, И када осване дан, Само о теби размиљам.
НАЈЕМОТИВНИЈЕ ЉУБАВНЕ ПЈЕСМЕ НА ТЕМУ КОНКУРСА
Јованка Бабић Јеловац – Шифра: „Вјеверица“ – Загреб Додирни Додирни ме смјело како си већ знао не реци ни ријечи само осмјех даруј не питај не правдај неке тамо дане моја душа тихо и сад срећу моли... Додирни као некад лабудицу бијелу нек полети смјело пространствима плавим нек доживи снове нек досегне боје...
НАЈЕМОТИВНИЈЕ ЉУБАВНЕ ПЈЕСМЕ НА ТЕМУ КОНКУРСА
Каја Панчић Миленковић – Шифра: „Погледај“ – Пирот Ја не растем из пролећног јутра Знаш ли ти шта је стид, бела лаж и ћутање тамно као ноћ? Не видиш ли утрнули кажипрст испред носа, дуги, дуги поглед до дна душе и натраг? Свуда сам прошао с водом и сапуном нежан као љубав до гроба, чист као последња молитва и дозивао те јасним и промуклим гласом. Да се пробудиш из каменолома, песка и јесењег лишћа, и погледаш мојим очима свој живот на стакленим ногама, своју доброту дугу као гладна година, тешку као торба облака, или тањир зачињене кише. Ја не растем из пролећног јутра нити у сваком сутону препознајем боју заљубљене душе. Имам очеве очи и глас свих очева, прве кораке на стопалима као прву обућу за пут у живот. Од мене и птице очекују да полетим кад затреба, пси да будем уз тебе када те ветрови и вода, добро и зло нападну као последњу тврђаву или шаку јада. Не могу више сам ни у дан, ни у ноћ. Ни срећан, ни твој. Погледај, бар с највишег брда погледај чија сенка крај тебе стражари, коме си пола срца и празну душу остала дужна.
НАЈЕМОТИВНИЈЕ ЉУБАВНЕ ПЈЕСМЕ НА ТЕМУ КОНКУРСА
Kатарина Јевремовић – Шифра: „Златиборска вила“ – Златибор Све те водило мени Све те водило мени... Месец, што обасјава празне улице, Сунце, што показује пут изгубљеним душама Језера, што дају мир и спокој. Ласта, што лети високо, баш као и ја сада. Све те водило мени... Празни тргови градова, резервисани за љубавне сусрете. Пусти барови, у којима тек по неки залутали боем седи. Накривљене колибе, направљене за поколења што заборављају своје корене. Све те водило мени... Море, што својим таласима ствара песму у души прерано остареле старице. Планине, што својим брдима дају игралиште радозналој деци... Облаци, што својим облицима праве мозаик као да их је сам Ел Греко цртао. Све те водило мени...
младалачку, никада узвраћену Љубав. Самоћа, која као да има обруч од трновитих грана, што гребу козу и наносе бол. Све те водило мени... Kао осмех просјакиње коју спазиш тек у пролазу. Старачка пега на руци твоје мајке. Молитва верника што љуби Исуса више но себе. Реч човека који држи до поштења. Све те водило мени... Нас сусрет је био записан, још давно, на папирусу фараона. У време Радомира Путника, војвода је говорио, својим коњаницима и пешацима, о нашој љубави великој као Бурдз Kалифа дубокој као Бајкалско језеро, немерљиво било којом мерном јединицом... Нас сусрет је био записан, исклесан у пећини наших предака, што су јели рукама. Тако и наша љубав, као перо на ветру, лети у висине, јер те све водило мени...
Тишина, која зна да звучи као хор анђела који се пролама са неба. Kатедрала Св. Вида, што те сећа на НАЈЕМОТИВНИЈЕ ЉУБАВНЕ ПЈЕСМЕ НА ТЕМУ КОНКУРСА
Kатарина Kрасић – Шифра: “Зелени лептир” – Нови Београд Суицид Чујеш ли сад, како се сливају сузе у покислу душу сећања у затворене очи што не видоше испред себе свет... Чујеш ли како сломљена крила ударају не би ли вратила последњи лет Чујеш ли, како душа вриштећи дозива твоје име и како се туђи крици проламају небом изнад тебе... И постају твоји... Чујеш ли? Осећаш ли ожиљке како зацељују под мојим грудима, осећаш ли како односиш пуне кофере туге и лажних надања?
НАЈЕМОТИВНИЈЕ ЉУБАВНЕ ПЈЕСМЕ НА ТЕМУ КОНКУРСА
Катарина Поповић – Шифра: „Љубав888“ – Нови Београд Треперим, дрхтим Треперим, дрхтим, дишем крај тебе. Загрљај твој ме целива нежно, Свесна сам среће што смо скупа У ово вече прохладно, снежно. С осмехом тражим усне твоје Па радост твоја у мени цвета Волим те срцем, телом и душом, Ишла бих с тобом на крај света. Јар ја сам твоја и тебе желим, За своје снове увек те вежем. Волим крај тебе песме да слушам, Воду да пијем и хлеб да режем. Треперим, дрхтим, дишем крај тебе, Загрљај твој ме целива нежно. О, како силно, силно желим Да вечно траје вече снежно.
НАЈЕМОТИВНИЈЕ ЉУБАВНЕ ПЈЕСМЕ НА ТЕМУ КОНКУРСА
Кристина Павловић Рајић – Шифра: „Кротко 23“ - Београд У потрази У потрази за тобом Прокoцкаћу душу. Тутње слутње, добошаре... Једно вече касно, Стрешћеш попадало иње С капута што мирише на вечног путника. Касно једне вечери Топли дах с усана прозбориће ми име. Стари порцелан у дрхтавој руци Одзвониће све страхове, Све чежње већ с лишћем свеле. Утихнуле су године збуњене За једном вечери звезданом, искапале. Застану погледи у сусрету, Отворе се зенице целе и Уплове нежно грлећи се боје, У један вир утону обоје. До дна се душа и онда стигло, Признања није било. Завеса трепавица је пала, Магија је остала иза Већ познатог мизансцена. Занемели смо као острво Што се преполовило нечујно Стрепим да ћу У потрази за тобом Прокоцкати душу. Доћи ћеш касне вечери Похабаних ципела Дахом врелим прошаптаћеш Чувано под кључем драгоцено име И питање – Куд нам се живот деде? Плашећи га се, чували смо за крај – Да једним пољупцем догоре Сви трептаји измучени. Високи јабланови шапућу са сенкама.
Силуете се преплићу и расту Извите до месечеве свите. Једне вечери чекане, вечите.
НАЈЕМОТИВНИЈЕ ЉУБАВНЕ ПЈЕСМЕ НА ТЕМУ КОНКУРСА Лепосава Лепа Пејовић – Шифра: „Ухвати дан“ - Чачак Дођи! Одени се у храброст и наду и дођи! Путем искрпи, ако треба срце, чини то са душом пуном доброте и снаге за праштање. Одени се у храброст и наду и дођи! Размрси мисли буром заплетене, попут рибарске мреже напуштене на голом песку. Дођи упркос свему! Реци ми оно што си прећутао да осетим нежни додир који ми је измакао. Окончај започето дело! Дело твоје нек лепотом зрачи! Уткај у њега сав жар срца врелих, и поклони ми, свесно, живот цели!
НАЈЕМОТИВНИЈЕ ЉУБАВНЕ ПЈЕСМЕ НА ТЕМУ КОНКУРСА Љубица Драча – Шифра: „Дунав1938“ – Добој Постоје двије врсте Знаш ли? Јесам ли ти икад рекла? Уснама. Очима. Уздасима. Ћутањима. Слушањима. Јесам, рекла сам. Шта мислим. Шта желим. Шта волим. Шта мрзим. Шта планирам. Шта волим. Чуо си, знам. Очима. Ушима. Уснама. Погледима. Уздасима. Стиском руке. Схватио си да постоје, знам. Надања. Страдања. Жеље. Снови. Амбиси. Понори. Осјетио си. Постоје двије врсте. Даљина. И близина. Између нас.
НАЈЕМОТИВНИЈЕ ЉУБАВНЕ ПЈЕСМЕ НА ТЕМУ КОНКУРСА Маја Јовановић – Шифра: „Fenix“ – Дероње, Оџаци На ромском језику Hasaripe
Губитак
Gadići bisovimaske rjaća, dićhipe ando daduralipe. O čhonut strafilas, katar mande tunjariko. Sa luluđisarrda, katar mande khatenendar sng, Hasarrdi rodav leski vurma. Tu san manđe gadići paše. Gadići kaj ćo danfo haćarav. No pale, duripe si ćiro trofejo. Ciro baripe, amaro podo. Ej, rromane ođeja, handukh san thaj bipindžarrdi... Opralipe učharrdo čerajinasa, no nijekh najsem me. Detharin adžukarrdi ćire alaveja thaj mova barastunime mungrre jakhenca. Trupo si mungrro momeski figura, Tu vjastardanman. Kamlan gajda jal či... Ando šelberršutnipe čhutanman.
Безброј непроспаваних ноћи и гледања у даљину. Месец ми сија, а око мене тама. Бехар је процвао, а око мене мирис ниоткуда. Узалуд тражим његов траг. Ти си ми тако близу. Толико да дах ти осетим, а ипак, даљина је твој трофеј. Твој понос, наш је мост. Ах, циганска душо, дубока си и непозната... Небо посуто звездама, а ниједна нисам ја. Зора дочекана словима твога имена и лик уклесан мојим очима. Тело је моје воштана фигура, рукама твојим обликована. Намерно или случајно... Овековечио.
НАЈЕМОТИВНИЈЕ ЉУБАВНЕ ПЈЕСМЕ НА ТЕМУ КОНКУРСА Марија Рожић – Шифра: „Димиторска вила“ – Мркоњић Град Љубав се треба наставити Шетам стазом око нашег језера Балкана, очи напајам љепотом, душа ми трепери, природа ињем окићена, зимска је идила, на Балкани сам с тобом најчешће и била. Гдје се налазиш сада љубави вољена моја? Луташ ли Европом туђим пространствима? кад у нашем крају царује зимска љепота отуђен траћиш љепши дио свога живота. Врати се љубави из туђег бијелог свијета, својој вољеној Крајини и својој родбини, жељно те сви чекамо дођи нам што прије, док још жарка љубав сва наша срца грије. Гдје год да си ти сада љубави вољена моја, именом те дозивамо да ти ехо све пренесе, Лисина искрене позиве мога срца ти шаље, љубав наша би требла да се настави и даље.
НАЈЕМОТИВНИЈЕ ЉУБАВНЕ ПЈЕСМЕ НА ТЕМУ КОНКУРСА Марица Ферхатбеговић – Шифра: „Жена из излога за одстрел“ - Живинице Обећај да ћеш ме вољети хајде да вратимо све, отпочетка од првог погледа да угасимо свјетло и лежимо загрљени сјети се нашег првог сусрета погледа којим си цијепао моје усне и будио страст у грудима погледа који су се надметали са звијездама и ријечи које су полетјеле као тек пуштене птице а сад се сјети оне ноћи кад смо лежали скупљени сасвим близу мјесеца дисали дубоко и чекали да ноћ отвори очи грлио си ме откуцаји су попадали по тепиху на улици аутомобили су трубили, хитна је свирала док су се наши јецаји утапали у хармонију грлио си ме јако да све заборавим сјети се и оног прстена нетакнутог у кутији оно што сам га бацила кроз прозор и отишла у Антверпен тамо никог нисам знала град младости и дијаманата Брабо је диву одсјекао руку и бацио у ријеку кажу тамо се нисам морала плашити љубави а онда сам угледала твоје очи које су сијале као сунце над срушеним домом смијала сам се и тад само је смијех био тањи и тиши и нисам успјела сакрити сузу у оку а сад се сјети болнице тренутака док си чекао налаз extempore и тренутака кад су те обавијестили да имам карцином дојке тек сам напунила 45 и лежала на столу већ успавана стани, смири се, заборави обећај да ћеш ме вољети и кад небо смрзне и кише заћуте и кад пустош завлада нашим огромним станом, обећај или нећу изаћи из овог мрака али замисли да ме стварно нема док ме тражиш осјећаш да ме нема, рецимо као послије смрти добро, договорено остави сад карте и направи нам кафу да мало одахнемо од стварности
НАЈЕМОТИВНИЈЕ ЉУБАВНЕ ПЈЕСМЕ НА ТЕМУ КОНКУРСА Милан Н. Кузмић – Шифра: „Само једном се љуби“ – Добој Јединица Под зубима гнезди се мирис увелог лишћа и јесени подрхтавају надошла сећања у мени. Сећања на пролећне поветарце и летњу омору и све заједно осликано у старом школском прозору. Мислима милујем лист по лист на гранама јасена тражећи у себи споменар као ризницу успомена. На врховима протеклих година светле трагови поноса и пркоса што ожиљчили су, пресушилу реку, љубавних заноса. Још постоје године које протекле су без тебе а надолази време што тећи ће и без тебе и без мене. Бачени су календари, што пред временом пали су на колена али остало је питање да ли си омрзнута или си још увек вољена. Отишле су ђачке године које су нас опоменуле не дају се опроштаји за љубави прошле и давно минуле. Наши путеви сада носе неке друге трагове и питам се да ли ти је исто презиме. Наша писма истргнута из руку старог поштара и док су у рукама слова дрхтала нисмо знали живот лаже а љубав вара. И све док постоје ђачке књижице, уличне светиљке, стари кестени, ти си пали испит, јединица у мени, неоправдано бегство са часова младости жал-река сете, a утехе у старости.
НАЈЕМОТИВНИЈЕ ЉУБАВНЕ ПЈЕСМЕ НА ТЕМУ КОНКУРСА Милена Витановић – Шифра: „Теби“ - Ниш Бескрајно Љубав је моја бескрајна као свемир. Слободно откини део, неће пресушити. Окупај се њоме, удахни је у себе, Уживај у њеној моћи и величини. Допусти да ти потече кроз вене, Постане саставни део тебе. Слободно узми парче, испуни своје срце, Нека те обузме целог. Задржи је, неће никада пресушити, Неће је понестати. Љубав је моја бесконачна као свемир. Сама се удвостручује и расте. Слободно је удахни, нека те испуни целог. Задржи је за себе. Никада је неће понестати.
НАЈЕМОТИВНИЈЕ ЉУБАВНЕ ПЈЕСМЕ НА ТЕМУ КОНКУРСА Милован Мићо Петровић – Шифра: „Зов среће“ – Смедеревска Паланка За тебе питају Неверно време љубав, срце руши; Пролазећи живот, траг оставља у души. Вољена неузвраћена нестаде без трага, у мени срце трепериНемир, одлутала нада... Судбо, куда сада?! Добро како се враћа... Празнина у очима плача, Сурови данак се плаћа. Погледом тугу читајуЗа тебе душо питају. Усне неме, не зборе; Чувајући тајне, срцу знане...
НАЈЕМОТИВНИЈЕ ЉУБАВНЕ ПЈЕСМЕ НА ТЕМУ КОНКУРСА Миомир М. Лакићевић – Шифра: „Светлост сећања“ -Јагодина Ткаља Данка Одавно написах причу нашу, Данка, Кад се упознасмо, и где смо се срели, Које су нас виле биле саставиле, И да смо се неком силом заволели, Да се нисамо могли ни од себе скрити, И да нам је срећа: једно с другим бити! Где си сада, после многих наших лета, Уплакана слико моја, са растанка, Слепило нам туђе некако засмета, Али ја знам да ме волиш, волиш, Данка, Да си моја ткаља, мила, светлих нити, Да те као срећну, Амор, свуда штити. Кад се сетим слике, наше друге смене, У ткачници пуној звука и прашине, Ти свима везујеш основе тканине, И осмех ти срећни према мени свине, Да ме заљубљеног светлом окрилати, Који, ево и сад румени и злати. Где си сада, питам небо твоје плаво, Зар се срећа може трошити кроз време, Што из круга свога сненог не навратиш, Да ауром будеш светлост срећне жене, Да се љубав наша, она – срећних сати, Макар малим духом, опет нама врати. Срећна жено, буди срећна, ма где да си, Мене, ево видиш, како бирам речи Нашој причи, што је стварно била љубав, Да ме боја гласа твога свуда лечи, И топлина руке твоје, још ме бриди Лепотом којом се и воли и стиди. Данка, ево песма да те вековечи, Јер си била звезда срећних мојих сања, Тим сновима дивним још се зорно дичим, Дичим се и духом наших миловања,... Ткаљо моја, ткаљо, ђаковачких дана, Светлом си у мени за вазда саздана...
НАЈЕМОТИВНИЈЕ ЉУБАВНЕ ПЈЕСМЕ НА ТЕМУ КОНКУРСА Мира Ракановић – Шифра: „Маша“ – Павлиш код Вршца Сећања Пљунула сам Свој живот И пишем ову Песму патницу Која је мој врисак. Проклето је бити Лепа жена Коју мушкарци Грле рукама Пуним празнине. Сада сам само Отворена врата туге Емоције праве Сузни потоп Садашњост бол котрља. Желела сам сунце Угостити А увијена судбина У лице ми се смеје Јер ја сам Ништа Боже, Зашто мојим јецајима Звониш
НАЈЕМОТИВНИЈЕ ЉУБАВНЕ ПЈЕСМЕ НА ТЕМУ КОНКУРСА Мирјана Комарица Видовић – Шифра: „Дама 87“ – Прибој на Лиму Те вечери си недостајао Те вечери ниси био ту... Ниси био ту да пијемо пиво, Да играмо карте И гледамо филм, Иако те ствари Теже да постану досадне, Али, недостају када их нема. Смара прање чаша и шољица И кување нових кафа Скоро сваки дан, Kокање кокица И повремено спремање палачинака. Али, изузетно фали када тога нема. Kроз све наведено спознајемо Наше присуство и нас. Не знам да ли си икада осетио У чему су биле форе и поенте... „Хоћемо да пијемо кафу?“ Значило је позив Да се гледамо у очи; Пиво је појачавало страсти; Kартање је било размена осећања и додира; А кокице и палачинке Подгревање наше љубави. Где си сада љубави моја Где си сада љубави моја Опет си ме издала и опет те нема... И у годинама зрелим те нема... Хајде што си била одсутна да ми припнеш срце када је било младо Али сада је као стара кућа похабано, старо. Старо је по ранама, Не, није по годинама. Тек му је тридесет и пет лета И опет му твоја удаљеност смета. Понос је незгодно оружје моје душе Уме да тебе од мене опуше. Није да те нисам заборављао по свету целом У физиономији и осмесима других, Али твој лик је неисцрпни уметник. Ја сам ожењен, отац и вољен, Али, Признајем... Да сам јоштобом гоњен.
НАЈЕМОТИВНИЈЕ ЉУБАВНЕ ПЈЕСМЕ НА ТЕМУ КОНКУРСА Младенка Худи – Шифра: „Лопов срца“ – Супетар Танго сјећања Постављен стол за двоје, упаљене свијеће за срећу. Двије чаше и флаша вина. Осмијех прекривају облаци, односе љепоту чекања, гасе свијеће среће, надања. Хладна киша јесења испире, све осим нас, сјећања и слике похрањене у очима туге. Заплесала сам танго љубави, понесена јаким осјећајем припадања. Kиша хлади емоције, натапајући одјећу која се припија за тијело у покрету. Плешем на музику коју само ја чујем, осјећам њежан додир клизи облинама, замишљам руке на грудима које милују. Све је ту, постављен стол, јесен и киша, питам се, гдје си нестао ти, моја љубав.
НАЈЕМОТИВНИЈЕ ЉУБАВНЕ ПЈЕСМЕ НА ТЕМУ КОНКУРСА Младомир Кнежевић – Шифра: „Јабука 13“ – Пожега Нека те прате Где ли си сада љубави моја Питаш ли шта самном се збива Док нас километри деле О чему твоје срце снива Да ли је љубав нестала Као мехури сапунице Или још ти је у мислима Мој лик и моје лице Жеља за љубављу да ли је иста Или полако нестаје Јер у животу знамо Да ништа вечито не траје У нади живећи ја Да све је исто као пре И да ћеш изнова Oпет једнога дана Улепшати моје сне Ако то се и не деси Не, нећу судбу клети Желим ти срећу сву И нека те прате тренутци лепи
НАЈЕМОТИВНИЈЕ ЉУБАВНЕ ПЈЕСМЕ НА ТЕМУ КОНКУРСА Невенкa Јовановић – Шифра: „Љубав279“ - Београд У нашим ноћима написах роман У нашим ноћима написах роман који би сви радо читати хтели ал' судба, издавач тврдо се држи тек неки наговештај около дели.
Опет се правиш да ниси чуо отимаш роман из моји хруку нема ту ништа што би нам сутра шлагворта дало на стару бруку.
И ти би да штрпнеш делић тог дела кад год ти окренем пркосно главу и таман ти рука почне да листа на главу ти бацим хаљину плаву.
Грофица ту је и њена пудла пудријера златна, муштикла преко, заклања лице, кришом ти маше на њен си миг сатима чек'о.
Да, ону исту која све памти луде коктеле, пољупце, сузе, и Петров клавир у дну салона и глупу свађу због њене блузе.
Где сам ја била, да ли се шалиш? Свирала клавир ноћну сонату, мазила дирке нотама нежним, а ти се равњао по њено сату.
Сад ти је смешно, и мени понекад, кад ми се срећа учини већом, кад ти се пришуњам к’о мачка с леђа потпирим жељу мирисном свећом.
Није вас било дуго с балкона занос вас песме одвео даље,.. да стари батлер не сруши вазу не би све чула од ваше праље.
Остави роман није још време од мушких ликова главни си ти мотају се неки, споредни, бледи част им је са мном и кафу пити.
Сјајан је роман и туге га хвале, и њих сам описала у лепшем светлу, ноћу се тако разнежи срце навале сећања уз песму сетну.
Не нисам важна како ти мислиш здраво се носим са својим духом, а твоја сујета пробија плафон, па имаш проблем некад са слухом.
Да то је та песма која нас мири кад год би попили чашицу више читај је љубим те, тако је волим увек нам с прозора отера кише.
НАЈЕМОТИВНИЈЕ ЉУБАВНЕ ПЈЕСМЕ НА ТЕМУ КОНКУРСА Немања Вујачић – Шифра: „Сањар“ – Подгорица Сусрет Срели смо се као двије капи росе На тањушној влати траве Нисмо постали једно Већ смо у ишчекивању Сферично посматрали једно друго Kако су сјенке бивале све дуже И ми смо се преобратили у нешто друго Алхемијски мистично Неповратно Постали смо оно Што нисмо ни сањали да је Могуће Нисмо постали бољи Нисмо можда постали ни гори Али лавиринти кроз које смо морали проћи Изњедрили су оно најбоље у нама Оно најгоре у нама Нисмо се окретали Нисмо се више ни срели Постали смо једно другом сјећање Сферични лик у магли
Илузија више Од онога што је некада било Што је могло бити И свих оних неостварених могућности Kоје нисмо искористили Свјетлост обасјава цијели свијет Осим тмина душе у које се не усудимо Никад да крочимо Осим мисли које властитим срцем затамнимо Дан покојег јутра Заподјене мисли да се Саме собом баве Да кују и раскују и прокуну Да и у бесмислу смисао траже Да од прошлог садашње Не виде А свагдан нова роса Јутром се буди У преливу боја попут Пауновог пера И увијек нова слика се ствара У којој за старо Нема више мјеста
НАЈЕМОТИВНИЈЕ ЉУБАВНЕ ПЈЕСМЕ НА ТЕМУ КОНКУРСА Оливера Шестаков – Шифра: „Аска 19“ - Београд Сећање на љубав Када ноћ по мени црну свилу проспе и опрости се са њом дан, питам се да ниси негде, поново срећан. О, немој негде бити страстан ноћи ове, ни нежан у освит зоре, тада само сећања на љубав, долазе у сну да ме море. Немој да започињеш опет игру срца исконску, вековима стару, где обоје смо били губитници. Не воли више никог и сам знаш, да остало је тако мало, што можеш другима да даш. У глави одзвањају речи, тешке као олово и трепери звукова тужни мол, од мора љубави, остао је само бол...
НАЈЕМОТИВНИЈЕ ЉУБАВНЕ ПЈЕСМЕ НА ТЕМУ КОНКУРСА Петар Јовановић – Шифра: „Олтар“ – Београд Чежња Ублажи ми чежњу вечерас. Подели са мном радост и грех. Украси своје тело за мене, буди полунага и изазовна, да се осећам као у Рају док сам у твом загрљају. Желео бих да те љубим нежно у једно необично место. Не, нису усне.
НАЈЕМОТИВНИЈЕ ЉУБАВНЕ ПЈЕСМЕ НА ТЕМУ КОНКУРСА Рада Исаиловић – Шифра: „Чудо“ - Чачак Молим те, врати се Десило се, дешава се Било је проћиће Нестаће, доћиће Волео је, неће Летеће, украшће и Поново волеће Ал' више и јаче Са кајањем и молбом И рећи ово „МОЛИМ ТЕ, ВРАТИ СЕ“!
НАЈЕМОТИВНИЈЕ ЉУБАВНЕ ПЈЕСМЕ НА ТЕМУ КОНКУРСА Рада Јањушић – Шифра: „Гимназија“ - Добој Чекај ме И кад последњи лист падне на твој длан, и боли лијева страна постеље док тонеш у сан. И док ти се чини да нећу доћи, док луташ, и чезнеш, и пером кратиш ноћи. Чекај ме.. И док јесен сунце гаси, под облак га крије, и кад ти се чини да ја сам срећна, нисам, то само се лице смије. Чекај ме.. И кад нам године проспу по коси боје и ако те чекање умори, ја ћу за обоје. Чекај ме, и доћи ћу... Лећи са твоје лијеве стране и биће пољубаца, не зна им се броја, и ушушкана заувијек остати твоја, и само твоја.
НАЈЕМОТИВНИЈЕ ЉУБАВНЕ ПЈЕСМЕ НА ТЕМУ КОНКУРСА Радмила Милојевић – Шифра: „Сремица“ – Параћин Вино боје крви Лепи се вече полако на моје чело, Цури низ леђа. У срцу јад ко угљевље стоји. Покидани су сви листови, Из књиге љубави. Док нам љубав тече венама. Осећа се ритам ноћни. Kо муње струји и кроз вене. Вино, вино љубави растрже душом. Срце буром туче, мирисом и ватром. Још нас нежност зове. Прати поглед твој. Сваким дахом твојим, Дишем и ја. Чезњиво и слатко плам Љубави светли душом. Риме, песме наше, Преслажем у ноте. Натпевала бих и птице. И тако ноћи пролазе... Kрв и вино-вино боје крви. Моје срце страда од љубави, С годинама не мре. Не доливај уље на моје Срце које гори. Не, не гледај ме више. Не гледај за мном. Не милуј ми душу очима. Настави свој лет... Не, не воли ме више. Упознала сам и бол. Ми смо олуја која Није видела ни луку ни брод... Јецамо ја и виолина, Због вина, вина љубави...
НАЈЕМОТИВНИЈЕ ЉУБАВНЕ ПЈЕСМЕ НА ТЕМУ КОНКУРСА Ружена Kраћица - Шифра: „Божидарка“ – Падина Патња, чежња, самоћа Нада још тиња у мени, Запретена наталоженим угрушцима, Знам десиће се нешто – увек се деси. Догађаји су се измакли контроли свести, Ти зрачиш благошћу, онда кад хоћеш, Мени су потребни разговори. Говори. Чекам да телефон зазвони, немо зовем Или да назовем...Извини то нисам била ја, Магија је између нас нестала. Стално отварам погрешна врата, Пре твоје дијагнозе била сам другачија, Постоји бржи и дужи пут – изабери. Расплаче ме иронија живота, У депресивном стању се будим, Током дана толико празног хода. Опет је ноћ. Само један кревет спремам, Само је један спавач спреман Да подсвести изда наређење: Лепе рећи. Додир. Дрхтај. Узбуђење. Живим између сећања и маштања. Нада још увек тиња у мени. Где си сада, љубави моја?
НАЈЕМОТИВНИЈЕ ЉУБАВНЕ ПЈЕСМЕ НА ТЕМУ КОНКУРСА Сабах Ал-Зубеиди – Шифра: „Новембар“ - Београд Јесен, ја и моје успомене Увек кад долази јесен Носећи са собом Успомене из детињства Сећање на моје рођење Пред зору, у свитање. Јесењи мириси буде сету На први плач Сузе које су проливене Мајчино млеко И старо огњиште. Сива јесен опет куца на врата А ја као галеб луталица Ходам по блатњавој стази Са немиром у срцима Гледам како пада Златножутог лишће. Увек ће јесен будити сећање На мајчин загрљај Родну груду, И вечно ће остати у мојој души.
НАЈЕМОТИВНИЈЕ ЉУБАВНЕ ПЈЕСМЕ НА ТЕМУ КОНКУРСА Сања Мркоњић - Шифра: „Лорелај3“ – Пелагићево Ако се случајно сретнемо Ако се случајно сретнемо, нећу те поздравити јер, и ти си без поздрава отишао. ни имена твог се нећу сјетити без упозорења си све моје снове утишао. Ако се случајно сретнемо сутра нећу ти упутити поглед пун сјаја или било ког јутра на мом лицу нећеш уочити сјене очаја. Ако се случајно сретнемо у подне врело не трчи у мој загрљај, не гледај ме смјело не очекуј незаслужен опроштај. Ако се случајно сретнемо једног дана немој ми рећи како си због мене горко вино пио док на мојим грудима још буде зјапила отворена рана врати ми сломљеног срца бар дио. Ако се случајно сретнемо неко вече нећу ти пружити руке... Ако видиш да моје лице суза пече не мари, не носе твоје име те муке...
НАЈЕМОТИВНИЈЕ ЉУБАВНЕ ПЈЕСМЕ НА ТЕМУ КОНКУРСА Сања Радовановић - Шифра: „Нађи ме“ - Књажевац Заједно Диши, љубави, у мом си загрљају, опет смо заједно! Раставили су нас црни ветрови, али ти се ме ипак нашао, сада смо на сигурном и само то је важно; опусти се и диши, диши са мном, љубави, овога пута држим те снажно!
НАЈЕМОТИВНИЈЕ ЉУБАВНЕ ПЈЕСМЕ НА ТЕМУ КОНКУРСА Сања Радуловић – Шифра: „Спутник 19“ – Добој У реду за парче успомена Западно од стварности, у реду за оживљавање успомена, љето ми шкрипи под ногама. Покретом усана успављујем стражара времена и пуцам право у срце зидног сата остављајући птицу без запослења, да угледам твоју нескривену жудњу, много живота у мало квадрата, да у четири зида и исто толико точкова оживи безброј пута изговорена молитва, да нас пронађе њено услишење, да оживимо бар на сликама, да окачим наш загрљај на један од празних зидова. Одсвирај ми нешто док чекам, нешто што личи на наша гола стопала, нешто плахо и дивље, неухватљиво. Свирај док тапкам по врелом пијеску живота, док посљедње зрно не уситним до праха који ме не жуља питањима без одговора, док не заплаче животом залазак садашњег трена. Чекам љубав у реду за парче успомена ону љубав, која нас није напустила јер она не станује у хоризонталној плочици на вратима нашег бившег заједничког стана, она је вертикала са прозором неба...
НАЈЕМОТИВНИЈЕ ЉУБАВНЕ ПЈЕСМЕ НА ТЕМУ КОНКУРСА Светлана Папачек – Шифра: „Покидана душа“ - Битољ Где ли си? Сунце је поново обасјало свет Тамнина нестаде у сунчевим зраком Данас идентично као и сви дани пре. Исте меланхолије владају Нема те годинама Отишао си телом далеко Као да је било пре пар сати. Поново ми данас душа твоја долази а и сутра ће опет, знам то. Тамјан мирише, oдаје божју милост и љубав. Данас сам дошла теби, као и јуче и сутра ћу поново. Дани иду, пролази година ево jошједна од многих. Ја те јошувектражим где ли си?? Са ким си??
НАЈЕМОТИВНИЈЕ ЉУБАВНЕ ПЈЕСМЕ НА ТЕМУ КОНКУРСА Селма Копић – Шифра: Хана“ - Тузла Мисли опијене ноћу Устајем с тобом и с тобом лијежем. Причам ти како сам провела дан. Уз звуке музике успомене заједничке ничу. Ходајући градом, скрећем ти пажњу на старо и ново, погледом. Ставим ти руку преко леђа кад уморан заспиш. Kафу с пјеном ти правим и колач воћни с окусом цимета. Шутим с тобом док ти прсти гужвају шљунак на плажи, док нервозно цупкаш у мјесту тражећи кључ неког проблема и комбинујући рјешења. Гледам те док свираш, пребиреш прстима по жицама једино тада наоко смирен. Гледам те док возиш и благошћу или жестином твојих покрета одмјеравам ти расположење. Читам осјећања твоја гледајући руке твоје. Одговарам на твоју знатижељу тјешећи се да је узрокована жељом да ме боље упознаш.
Обећавам ти да ћу се ријешити лоших навика да бих била довољно добра за тебе. Борим се с тим јер ја тебе волим баш таквог какав јеси. И зато што волим највише, зар ме то не чини довољно добром? И питам се, увијек и наново, зашто цупкаш, гњечиш прсте и тражиш да се мијењам. У ситне сате зидови и ја причамо с тобом. Разумијемо те. Оправдавамо те. Плачемо с тобом. Плачемо без тебе. Плачемо због тебе. И онда мисли опијене ноћу постају стихови, постају пјесма којом те волим, којом те милујем, којом те зовем, којом те љубим.
НАЈЕМОТИВНИЈЕ ЉУБАВНЕ ПЈЕСМЕ НА ТЕМУ КОНКУРСА Силвана Алексић – Шифра: „Кнегиња77“ – Горњи Теслић Да ли ме памтиш? Опет ме иста пробуди бол. Недостајање у ситне сате, отварам кутију од успомена, можда ми писма сјећања врате. Имали све смо, али нисмо знали љубави ријека једном те носи. Све сам ти дала и још се питам знаш ли самоћа ми, спава у коси? Док писма читам све ми се враћа... Сви они дани и срећне зоре, још дах ти памтим на моме врату, вријеме не лијечи, све ми је горе. Били смо млади и нисмо знали, свијет око нас, варка је само. Шта нам се десило, некад смо хтјели једно за друго живот да дамо? Ј ош си ми пјесма недовршена, да ли сад с другом ко ватра пламтиш? Због тебе сама кроз живот идем да ми је знати, да ли ме памтиш?
НАЈЕМОТИВНИЈЕ ЉУБАВНЕ ПЈЕСМЕ НА ТЕМУ КОНКУРСА Слава Станојевић – Шифра: „Мики2969“ - Теслић Љубави моја, гдје си? Затворим очи, раширим крила, на прозор, крадом, ноћу ти слетим, кажеш ми да сам твоја вила, а ја те љубим, па летим, летим. Испружим руке, дланове топле, и већ у њима руке су твоје. К’о казаљке сата, усне се склопе, љубим те, љубим, док тако стоје. Кораком журним кренем, па трчим, знам да ме чекаш на крају пута, на срну плаху помало личим, гријућ’ се испод твога капута. Смијем се гласно, а ти ме вртиш, укруг, к’о дијете, игре жељно, и тако срећну њежно ме љубиш, поглед ти каже да смо једно. Будим се, будим, зора све гаси. Лаганом сјетом пуни се душа. Љубави моја, кажи ми, гдје си? Разум се буни, срце не слуша...
НАЈЕМОТИВНИЈЕ ЉУБАВНЕ ПЈЕСМЕ НА ТЕМУ КОНКУРСА Славица Агић – Шифра: „Ида“ – Бачка Паланка Упорна Уморни су већ и друмови Од убогог хода Уморне су исцрпљене зоре Од отврдлог бола мога. Уморне су Стазе прашњаве, Уморне шуме, ливаде, Уморни дани И ноћи несвакидашње. Уморише се Растеране магле сиве, Плашљиве срне, распеване ласте, Зачуђене сове Што ноћу будан живот живе. Не могу више гледати Радосне, срећне роде, Моја бесплодна лутања И путеви куда ме воде. Већ је и поток бистри Помутио свој ток чисти, Не жели више да гледа Шта моју душу изједа. Једино, не уморих се ја, Упорно идем Трагам за оним Што ми треба. Ма тражићу те До самог неба. И знам, Наћи ћу тебе ја! Пути ме воде Трагом твоје сене, Осећам, Иако то нико не зна, Ти ипак чекаш Долазак мој И само мене.
НАЈЕМОТИВНИЈЕ ЉУБАВНЕ ПЈЕСМЕ НА ТЕМУ КОНКУРСА Слађана М. Пуповић - Шифра: “Вилина влас“ - Clearwater, Florida Завољела сам те Завољела сам те онда, када си мјесечевом свјетлости клизио низ моје груди, а душа ми треперила као струне, када си отворио врата својих снова за мене и молио Анђеле да ме не буде. Завољела сам те онда, када си ми поклонио најљепшу пјесму коју си по мојој души писао, када си постао моје небо по ком сам пловила, мој уздах, сан, моје буђење и моја мисао. Завољела сам те онда, када су звијезде падале у твојим очима, а ја у њима тражила извор и корито ријечно, када сам застала на мосту између наших обала, на ком се претворило све пролазно у вјечно.
НАЈЕМОТИВНИЈЕ ЉУБАВНЕ ПЈЕСМЕ НА ТЕМУ КОНКУРСА Снежана Марко Мусинов – Шифра: „Незацељења рана се грана, то јој мана“ – Земун Мисао водиља кроји Безмало победа срца да се деси, али разум другу намеру има замућено јутро у светлост дана зарони кад мисао водиља преломи где ће и кога највише да воли. Последњи меч се броји, баш као и победа што се рачуна после свих размирица и ујудрми нелагода се тренутна смири и човек немилим губитком помири. Тек некад, старој љубави мислима благо махне, свестан да је негде морало да згасне слике живота поприма јасне намере имајући и даље часне. Има ли среће на другој страни, шта се тамо ваља, шта мами, бивало бити неће исто више снага успеха тако намеће подршка прошлости кад тад умреће. Након што лептир љубавни одлети незаборав у башту маште слети, не вреди га ни миловати ни клети самокритички треба то поднети и себи радосне моменте новим донети.
НАЈЕМОТИВНИЈЕ ЉУБАВНЕ ПЈЕСМЕ НА ТЕМУ КОНКУРСА Срећко Алексић – Шифра: „Мала Сирена 011“ – Београд Без сна... Ноћ на додиру усана призива љубавни жал, плави морски вал ,запљускује. обалу месечевих сенки. Нагост садржаја говори, помало другачије... Отишла си негде далеко док се месец купао, у шкољки узаврелих уздаха. Где си сада љубави моја? Kада корал се у ноћи опија љубавним соком нежности. Без сна остају само обале, на једној спавају момци, а на другој заљубљене девојке. Ноћ на додиру Венериног брега отиснутим луком о нама размишља. Нагост и говор тела, разноси вал, утиснут у шкољки морског бисера. Где си сада љубави моја? Kада ваздух кроз талас опија. А ти без сна морима лудујеш!
НАЈЕМОТИВНИЈЕ ЉУБАВНЕ ПЈЕСМЕ НА ТЕМУ КОНКУРСА Стела Суботички Михаиловић – Шифра: „Зачарана“ – Земун Јутарња Тајну ћу ти рећи сад помислим на тебе када свиће дан. И замишљам како се будиш. Отвараш ли очи лагано? Да л' ноћ више волиш Ил' се радујеш јутру? Од синоћне љубави јеси ли се уморио? Згужвана је постеља у којој си снове оставио. Кафа се хлади, слатка или горка као што живот уме бити. Колико је тешко немирно срце под јорганом перјаним скрити. Добује ли киша овог јутра по прозорима твојим или сунце купа тај далеки град? Тајну ми реци сад помислиш ли на мене када свиће дан?
НАЈЕМОТИВНИЈЕ ЉУБАВНЕ ПЈЕСМЕ НА ТЕМУ КОНКУРСА Танкосава Милановић – Шифра: „Анђео“ - Куршумлија Потражићу Те... Потражићу Те ... Кад сећања запене Мехурима љубави. Сакупићу надања Разбијена, Уловљене нити страсти У паучини прошлости, Замршена ишчекивања, Тренутке пролазности И мимоилажења. Проживећу опет (изнова) Просипање искрица, Узаврело трептање Наших зеница, Омирисаћу росу рамена На коме се најлепше снива До новог јутра, Под завесом ноћи Окићеном звездама. Потражићу Те...
НАЈЕМОТИВНИЈЕ ЉУБАВНЕ ПЈЕСМЕ НА ТЕМУ КОНКУРСА Тања Радивојевић – Шифра: „Можда не бозна“ – Смедеревска Паланка Одлазак Гледам како одлазиш. а не могу ти ништа рећи. Знам да више нећеш да долазиш и сузе из мога ока ће тећи. Знам, нема наде да ми се опет вратиш; Само бол остаде, и моја жеља да патиш. Не да патиш колико и ја, макар те за толико вoлим, Већ само мало, да осетиш колико љубав уме да боли. Ако се сетиш, пошаљи ми покоје писмо, није битно што, љубави, више скупа нисмо. Волим те као првог дана и потајно чекам да севратиш нама. Где си сада љубави моја Ходам сама, а не знам куда. Око мене се ствара тама и глава ми постаје луда. Мислим о нама, Кад смо били скупа. Шта се десило, Па је цена твог одласка тако скупа? Где си сада љубави моја, Што те нема крај мене? Појави се преда мном, Па да све на боље крене.
НАЈЕМОТИВНИЈЕ ЉУБАВНЕ ПЈЕСМЕ НА ТЕМУ КОНКУРСА Татјана Станишић – Шифра: „Ником-Ништа“ – Kњажевац Непомична Непомична, нема, стојим крај прозора, воз живота, јури, не стаје, нема укрцавања, уласка и изласка. Не чујем, не говорим, заледила сам лице, заледила сам време, посматрају ме нека туђа лица, пружају руке, остају у ваздуху, испружене. Једном давно промашила сам воз, ушла на погрешној станици, привукла ме бистрина, чистота, мислила сам да је сјај сунца, а били су кристали леда. Пратила сам путоказе, знакове крај пута, следила срце. Одавно нико не улази у овом возу, они који су ме чекали су одавно одустали, воз је отишао. Тебе кога чекам, нема, не долазиш. Никог да ме подсети да постојим, да сам битна, да време пролази, Они који су ме знали, одавно су ме заборавили, неки нови нису ни имали прилике да ме упознају. Вртим се у бесконачном кругу, воз живота јури, окрећем твој број, тражим те, не чујеш ме, не желиш, тражим твоје руке, зовем твоје име, вриштим, ослушкујем тишину, слушам своје срце, ништа се не дешава. Нови дан, а ја свој живот носим у срцу, врата су добро затворена. Морам даље, воз живота ће једном стати, а ја ћу са именом на твојим уснама умирати.
НАЈЕМОТИВНИЈЕ ЉУБАВНЕ ПЈЕСМЕ НА ТЕМУ КОНКУРСА Хелена Химел – Шифра: „Росарио“ - Ечка Ми смо ништа Ми смо ништа. Ништа у којем се изгубим. И тражим речи, не бих ли од нас створила нешто. Нешто што љубав никада неће разумети. Збогом. Волим те. Хвала ти, за онај кеј. И кишу коју сам дочекала на твојим леђима. За све оне откуцаје срца, који су остали заборављени у нама. Загрљаје у којима смо престали да постојимо. За све оне пољупце од којих бежим, знајући да си човек који се воли само ноћу, негде на периферији града уз поноћна звона, стихове Пола Елијара. Да облачиш чежњу и бежиш у крај. Хвала ти за ћутање. Kроз које живим, причу. Причу, којој недостаје мало Сунца. Месец изнад града и парче неба у нашим рукама. Хвала ти за најлепше пролеће међу прстима. Без маслачка. Хвала ти за речи, којима си обојио свет. Баш онда када се рука нашла у близини срца, толико близу, да могу да осетим да те имам, сада и више никад. Рекао си да људи не одлазе. И да је лепо сањати повратак. Да је непредвидивост најлепши корак љубави. Да се не плашим. Јер они прави увек пронађу пут натраг. Знам. Ми смо ништа. И све, пре тога.
Вања Ајтић, Ванкувер
„ПЈЕСМА У ЦВАТУ“ (ПЈЕСМА НАД ПЈЕСМАМА ЗА МЛАДЕ НАДЕ ЉУБАВНОГ ПЈЕСНИШТВА) Милица Радовановић - Шифра: „Херцеговка17“ – СШЦ „Алекса Шантић“, Невесиње Скривена чежња Кад зароним на дах у своје дубине, па скривену од себе саме истину наслутим, ову моју љубав оковану чежњом, радо бих тајанственом мрежом окова да ти упутим. Али слутим како не знаш бројати секунде животне љепоте и мислиш, као вјетар у разгранатој крошњи, уточиште наћи. Па обмањујеш мисли као ране јесени надолазеће сњегове, јер лакше је лутати, а теже себе у искушењу пронаћи. И погледај добро кроз крошње својих снова и жеља у бескрајно кретање кроз простор и вријеме.. Видјећеш, љепота живота уткана је и у кораку, и у искораку, а не само у испуњењу онога чему мисли теже и стреме. И ако ти једном моје мисли вјетрови донесу и њима те окрзну неке бивше радости и болу, видјећеш сваки додир је био печат вјечности, а моја љубав разум, снага и болни вапај да јој се одоли. Тад зарони на дах у своје дубине и пронађи трачке наде што су уз пут остали. И знај, да је моја чежња биа снажни љетњи пљусак одавно би од ње потоци, океани постали.
ПРВОНАГРАЂЕНА ЉУБАВНА ПЈЕСМА НА ТЕМУ КОНКУРСА Марко Вилотијевић – Шифра: „Папирна птица 2018“ - Никшић Прва пјесма Kако ти послати писмо на такву адресу?! Никад до сад, нијесам слао писмо мртвима. И да ли да почнем писмо са „Драга” или „Покојна”, Или укрстим, и добијем „Драга покојна”? Ево пар година, откако те нема. Ноћима ми ружни снови силују душу а јутрима се будим наоружан сузама. Ћутим и посматрам црно-бијеле фотографије на којима смо, изгледа, били сретни. Па улице којима смо шетали вечерњим сатима... била си ношена овим рукама које сада једва могу да подигну и црно перо гаврана. Опрости што сам постао овакав, запуштен у избацаним дроњцима које називам одјећом, још заударам на ракију и више се и не будим тријезан. Прољеће више и не мирише на прољеће, ласте више не долазе да свију гњездо под нашим прозором, сигурно знају да те нема више, да им убациш у гнијездо коју мрву хљеба А мене, изгледа, никада нијесу ни вољеле. И они људи, које смо сажаљевали, сад сажаљевају мене. Видим како ме посматрају са прозора, кад пијан кући касно долазим, па кад схвате да их гледам – као намјештају завјесе, И тако скоро сваки прозор у комшилуку. Вучем се од крчме до куће са пар новчића у џепу размишљајући како да преживим, сјутра. А затим, сњегови у глави који затрпају сваку моју мисао. А онда, мећава нанесе твој лик, трчис према мени раширених руку а ја жмурећи чекам да их осјетим око свог врата. И тада, отворим очи и мрзим што сам жив. Завршавам писмо које ти никада нећеш моћи да отвориш!
ДРУГОНАГРАЂЕНА ЉУБАВНА ПЈЕСМА НА ТЕМУ КОНКУРСА Маријана Туру – Шифра: „15101998“ – Нови Сад Мене је тако лако волети Реци ми да сам лепа и да ме желиш И добићеш пољубце пуне ватре којима нећеш моћи одолети. Мене је тако лепо гледати. Гледај ме у тами док плешем у опојним ритмовима Жалопојне музике коју си одувек мрзе ослушати. Скини са мене погледом све тајне. Kако ме јеле помазити. Прођи ми прстима кроз свилене власи, Нацртај своје додире по мојој кожи. Жељно ми додирни топле, меке усне. Зашто ме не грлиш? Окушај срећу и обави руке око мене. Хоћу да те удахнем са толике близине да ми се глава заврти. Остани. Преноћи. Хоћу да се будим уз твоје груди у јутра испуњена мирисима кафе и бетона после кише. Не повређуј ме. И овако боли то што те љубим ван реалних граница моћи. Kо ће мени помоћи када нађеш Неког ко ти шапуће Слађе речи слуђености у поноћи? А мене је тако лако волети. Тако лако волети.
ТРЕЋЕНАГРАЂЕНА ЉУБАВНА ПЈЕСМА НА ТЕМУ КОНКУРСА Владимир Весић – „У љубави са спортом, алкохолом и небеским телима“ - Вршац За мене не постоји Појавила се једнога дана, Kао време, вечна, непролазна, бескрајна. Тада сам схватио, за разлику од Дучићеве песме о жени Ти постојиш За разлику од вучице која је спасила Рим Ти постојиш Људи, па она постоји! Легенда и мит мог живота Вечита патња и питање, сва идеална и далека Али тако нестварна, стојиш поред мене Опчињаваш ме и тераш ме да се заљубим у тебе Иако знаш да то не желим. Она, још један Анђео који се свратио на ову земљу Земљу смртника Не би ли нам показала своју узвишеност и лепоту Kолико не желим да сам на овој планети Толико ме ти одржаваш живим А ја… Ја се надам, иако знам да је нада највећа лаж живота. Ни једна болест не убија човека као нада Она је та која разапиње моја осећања Ниси ти крива. Јурим те као сенка, а знам да те никада нећу стићи Мозда сам и ја то њој Сенка, пратња, црнило. Могли смо бити заједно, у љубави певајући. Дочекаћу ја то Kао и Сунце када се буде пробудило у ноћи. Љубав-демон Љубави, пусти нас да те збивамо Ти, потајни демон због ког ћутимо Сваки нечујни шум нашега уха Милостива трагања потонулога духа. Допусти нама смртницима да волимо Твој бол и клетве да осетимо Разумем сада ја не могу без тебе
Ако већ постојиш где ли си код мене. Историја ме научи свако има неког свог Зашто сам ја онда сам, Љубави, убио те Бог Пошаљи ми њу, неукротиву санту леда Обликоваће је срце моје, ал сунце ми је не да. Познајем те ја, ту си да би гинули Неки гинули, а неки после тебе оживели Годинама чекамо кап са твоје чесме Пусти ме да умрем. Шта ће мени пола твоје песме.
ТРЕЋЕНАГРАЂЕНА ЉУБАВНА ПЈЕСМА НА ТЕМУ КОНКУРСА Христина Барјактаровић – Шифра: “Глириел” – IV разред Гимназије „Панто Милишић“ Беране Жубор Лима Kроз сребрни дим што ми очи штипа Силуета гипка назире се лако Враћа жубор Лима и јак мирис липа Што будио ме досад у прољеће свако. Из дубине таме скривена у сјени Посматрају ме опрезно два ока твоја смјела И неке чудне вибрације настају у мени Kад случајно нам, у пролазу, додирну се тијела. Лажеш ли ти себе, ко што лажем и ја Да не мислим о теби кад сунце изгори И да наклоност твоја ми нимало не прија И да ме свака наша разлика не боли. Ти далеко биће саткано од звијезда Становниче тајни најтананијих снова Призови ме себи да стварамо скупа Јер сваки наш сусрет је једна супернова. Ми смо васиона изнад овог свијета Kап кише у вјетру и латице цвијета И идили тој једино смета Тих твојих превише преживљених љета.
НАЈОРИГИНАЛНИЈЕ ЉУБАВНЕ ПЈЕСМЕ НА ТЕМУ КОНКУРСА Белма Хусовић – Шифра: „Песма моја 321“ – I разред Средње медицинске школе, Нови Пазар Где си сада љубави моја? Отвореност, разорност речи, живост и лаж говора савладах шутњом. А људи журе, пролазе временом, пуевима знаним и безнаним, траже, налазе, губе, певају при сусретима, плачу на растанцима. Kао у агонији нове путеве траже. Не могу у корак са њима. А ако ја посрнем на путу, ако ми циљ у магли нестане, ако заборавим силу која ме покреће, могу ли те зовнути? Да ли ћу рећи баш оно што желим? Лакша ми је шутња од било које ријечи. Шутња... Распростире се без сведока по мојој души. Одлази у пределе сна да само њему открије моје тајне. Јер, тебе нема овде. Поново се из незнаних дубина болно рађа моја тишина, заједно са јутрима и уздасима. Не видим те, не осећам те. Јави се! Пронађи ме у сплету улица, сузом твојом опери блато са мојих дланова, глас твој нек забруји у мојим ушима, рука твоја нек мирише на детињство у коме све несреће изгледају мале, а судбина заштитничка реч. Ја те зовем… Где си сада љубави моја?
НАЈОРИГИНАЛНИЈЕ ЉУБАВНЕ ПЈЕСМЕ НА ТЕМУ КОНКУРСА Катарина Милкић - Шифра: „4“ - Литерарна дружина „Змај у зеленим чарапама“ Попинци Сунце у рукама Сунце ми је у рукама, обасјава ме, продире у моју душу, ствара слатку збуњеност – да ли наговештава почетак љубави? Отварам очи као латице руменог цвећа на јутарњем сунцу, свуда видим чедност и лепоту, заљубљене парове на клупама, по парковима – да ли ћу седети на некој од тих клупа, али не сама? Пружам своје руке као ласта крила испод плавог свода, желим у загрљај неког да примим! Ветар доноси риме цвећа и љубави, завлачи се у моју главу, срце и душу и види најскровитије жеље – да ли да их кажем некоме? Сунце седа за гору... Моја осећања ће се утишати, али следећег дана ће налетети у још јачем вихору!
НАЈОРИГИНАЛНИЈЕ ЉУБАВНЕ ПЈЕСМЕ НА ТЕМУ КОНКУРСА Милош Пуђа – Шифра: „Кирка“ - Гимназија „Свети Сава“, Приједор Левијатан I Ноћу би море постајало ливада без иједне травке – То би били пашњаци прекривени невиношћу. Судар таласа, посланих од пераја, стварао је крхке орхидеје. Леш, деоксигенован, и византско небо; Мјесец и море. Левијатан је изронио и заронио оставивши рујну мрљу, Bизантско небо и царско море; орхидеје, украдене од вјетрова. II Зидине су стварне, а цвјетови непостојећи — Некада се помичу, некада стоје; Дијељењем се наново рађају — као и прва бића, Из тијела два тијела која се нису згрчила Као китова крв у којој танца данска плесачица. III — Лазаре! Васкрсли Лазаре! Помоли се за њу, Лазаре. Хладно јој је, Лазаре. Сувише је зебла у камену — у острву и гејзиру. Омириште со — тамјан је то; почујте галебове — опела су то. Жедан је. Гладан је. Пун је! Пун чемера и црнице . . . — Циједите чудовиште! Од овог ће бити галони ватре, која не може да угрије.
НАЈОРИГИНАЛНИЈЕ ЉУБАВНЕ ПЈЕСМЕ НА ТЕМУ КОНКУРСА Невена Манић – Шифра: „Kаталеја“ – Београд Где си сада? где љубиш ваздух којој страни сунца си мио коме певаш тишину што се од бола истине скрио? побегла човечност иза кутка твојих лажи поштујем њих, имају снаге да ми ошамаре луцидност ако треба горчине ћу се напити из коже те истребити а ти, коме сада љубиш пете кажи? тргујеш ми мислима ишутирана пољупцима преклињем те не дај да знам за тебе коме су ти очи упослене чије ли су груди тобом омамљене покрила сам се твојим болима док обећавам вечности својим сузама бескућницама где се сада налазе твоје пути? немој рећи, љубав те не жели чути.
НАЈОРИГИНАЛНИЈЕ ЉУБАВНЕ ПЈЕСМЕ НА ТЕМУ КОНКУРСА Петар Лучић – Шифра: „Филозоф“ - II4, ЈУ Гимназија Живинице, Живинице Дивно је бити лубеница Никад није јела срце на кашику Не воли ножеве Брала је лубенице сама И потајно Kрила их у рукама Био сам лубеница Чекао дуго Чекао хладне дане И ево скачем сад У снијег Из руку њених Kад пукнем Да брзо нађе Срце црвено и врело Од љета још Прстићима својим Нека га распарча И поједе
НАЈОРИГИНАЛНИЈЕ ЉУБАВНЕ ПЈЕСМЕ НА ТЕМУ КОНКУРСА Соња Милатовић – Шифра: „Sole Mio“ - Никшић Станица заувијек Све су станице овог свијета биле моје у потрази за оном једном на којој ћу пожељети да спустим кофере, на којој ће престати моје бескрајне жеље за лутањем до краја свемира, на којој ћу први пут осјетити потребу да нестанем. Да останем. И трајем. На мојим картама никад није било јасно написане дестинације. Сва су се моја путовања завршавала тамо гдје ме срце води. И водило ме увијек, обично до неке пусте плаже или напуштеног моста, гдје бих у хладу неког дрвета слушала воду како ми прича и жалила се птицама како сам принуђена да постојим међу људима који ме не схватају и које ја не желим да схватим. И тако дан за даном, годину за годином, трајасмо самоћа и ја тихо, слушајући како је вјештина великих трајати у тишини. А ја никад нијесам била довољно велика да се не уплашим мрака кад затрепери улично свијетло и кад је све што чујем звук свог корака који постаје језив. Нијесам велика ни сад. Сад сам само тамо гдје је једном на карти писало да ће ме срце одвести. И одвело ме је. И све што видим је воз који се губи у даљини. И све што осјећам, први пут, је да не трчим за њим, већ желим да останем ту, гдје су кофери пожељели да буду прекривени прашином, гдје сам ја одлучила да створим нестварно у стварности која је одавно заборавила да машта. Знам, сигурно се питате гдје ме је воз овог пута одвео и зашто сам баш само ја од свих путника остала на тој станици. Зато што је ту стајао он. И све ми се губило из видокруга, и тај свијет с којим се никад нијесам стопила и ти људи с којима никад нијесам размијенила
ништа више од махања руком умјесто поздрава, јер ме је умарало било какво изговорено слово упућено њима. Све се губило, само је остало то вријеме, за које сам први пут осјећала да ради за мене, за нас. Сачекао ме он такав каквог сам одувијек замишљала за дуге разговоре и још дужа грљења, за градове који одзвањају нашим смијехом и мора која шапућу нашу причу, за планинске вијенце који љубе небо говорећи му како је тај човјек баш мој за сањања и шетње без краја. И нека све нестане одмах сад, само нека ми остане он. И нека тај проклето брзи часовник научи већ једном како се зауставља вријеме или како се враћа за бар два дана уназад. Нека остане и не престане. Никад. А ти, свијете, срећан ти пут!
НАЈЕМОТИВНИЈЕ ЉУБАВНЕ ПЈЕСМЕ НА ТЕМУ КОНКУРСА Адна Јусић – Шифра: „Дуги сокак“ – III разред Опће Гимназије, Доњи Вакуф Гдје си сада љубави моја? Завирит ћу у твоју душу, Попет ћу се на највиши врх твога срца, Освојит ћу брда и долине До твојих мисли. Поклањам ти осмијех, Да се разведриш , Сваки пут кад се мене сјетиш. Поклонит ћу сјај у очима Који ће сијати сваки пут када се појавим. Поклонит ћу ти снажни загрљај Који лијечи све туге и боли, Које те снађу. Пружит ћу ти руке када будеш падао, Јер када падамо, Онда падамо заједно. Поклонит ћу ти срце своје, Јер када се разбије твоје, Слободно, искористи моје. Поклонит ћу ти додире љубави и страсти, Који ће те смирити када буде требало. Желим да будем само твоја, Гдје си сада љубави моја ?
НАЈЕМОТИВНИЈЕ ЉУБАВНЕ ПЈЕСМЕ НА ТЕМУ КОНКУРСА Аднан Селимовић – Шифра: „Анаксимандер“ – III разред Гимназије, Прњавор Децембар Сјећам се још бијелог сјаја, крошње су нас од људи криле, а нашем пољупцу није било краја, двоје усана у једне се стопиле. Пахуље бијеле падају на косе, нешто би рекле, ал' ипак су нијеме, купујем јој ружу, што у корпама, продавачи носе, и желим да стане вријеме. Рукама, у тој ноћи, смо стварали мостове топле, и најљепше ријечи изговарали у једном даху, и иза нас су остајале стопе у том бијелом, сјајном праху. Сада се тога сјећам само, а волио бих да вратим тај децембар, и да опет будем с њом тамо на један секунд и пољубац бар.
НАЈЕМОТИВНИЈЕ ЉУБАВНЕ ПЈЕСМЕ НА ТЕМУ КОНКУРСА Белма Рамић – Шифра: „Делфин“ - II разред Гиманзије, Живинице А ниси био ти Због тебе сам пуштала и чај да ми се охлади И заборавила да иначе заспим прије једанаест сати Пред тобом бјежала и теби се враћала Све несвјесно; кораке ти памтила Никоме нисам рекла да ти сива оно баш лијепо стоји И тај осмијех слободно носи чешће А и од себе саме кријем да се бојим Страх ме ужасно Kупила сам бочицу новог парфема И џепарац потрошила на ципеле И сви су примјетили али Жељела сам да то будеш ти Проклетство Стварно сам жељела да то будеш ти
НАЈЕМОТИВНИЈЕ ЉУБАВНЕ ПЈЕСМЕ НА ТЕМУ КОНКУРСА Златица Јанковић – Шифра: „Душа љубави“ - Браничево Где си сада љубави моја? Заједно до краја света, Маштали смо ми, Сад ти и мој додир смета, Где смо осећања изгубили? Само је небо граница. Не скидај осмех с лица. Ти си моја краљица. Понављао упорно. Где си сада, не знам тренутно. Дозивам те, Гласом, срцем, душом, телом, Све се врти као чигра, Као да су осећања нека небитна ствар, Јави се бар, Да знам на чему сам. Понос сам изгубила, Ма све, Боли твоја издаја, Више него било шта, Чему све те речи, Чему све то води, Немам чиме срце да лечим, Кида се на комаде. ,,Где си сада љубави моја?“ Коме срце даде. Сада немам спокоја.
НАЈЕМОТИВНИЈЕ ЉУБАВНЕ ПЈЕСМЕ НА ТЕМУ КОНКУРСА Јована Станисављевић - Шифра: „5“ - Литерарна дружина „Змај у зеленим чарапама“ Пећинци Суза са твојим ликом Ноћи једне снежне и хладне, у мој сан ушетао си тихо; још из далека погледом ме грејеш, нежне, варљиве речи по мом срцу сејеш. Истину не говориш, ветар ми шапуће да неку другу волиш. Све је тако чудно, и не бих желела да јутро икад сване, јер ће суза са твојим ликом на длан да ми кане! Не разумем себе Бојим се да, ако се сретнемо, пропознати ме нећеш моћи и узалудно надам да се сећаш кад упознали смо се, оне јануарске, хладне ноћи. Поруке твоје још више страх и зебњу у срцу мом буде – љубав праву не дају, а олако је нуде! Знај да твоје речи су у мени оставиле неки чудан, неизбрисив траг, тако често не разумем себе, због чега говорим да друг си ми, кад од друга много више си ми драг?
НАЈЕМОТИВНИЈЕ ЉУБАВНЕ ПЈЕСМЕ НА ТЕМУ КОНКУРСА Kатарина Тришић – Шифра: „0612“ – IV разред Гимназије, Сребреница, Братунац Љубав беспуће и свануће Kад о теби мислим заборавим детаље, висину, срећу, слободу и оно даље. У глави играју слике покрета чудних, буди се оно што вечно човека чини будним , љубав, као право осећање. У бунилу снова, ја чујем твоје речи као гласан смех, видим поглед твога ока у свануће, видим и љубави занавек, видим чекање што води у беспуће . Све што сам хтела у дубини сада лежи, пола мојих заборављених жеља на мене сада режи, све што је некад било сада од мене бежи. Знам, а тешко је знати, Љубави се и време и понос мора дати. Око тебе бујном тишином трепти пара, А љубав је дар, сок од нара.
НАЈЕМОТИВНИЈЕ ЉУБАВНЕ ПЈЕСМЕ НА ТЕМУ КОНКУРСА Мерима Мустафић – Шифра: „0019“ - Тузла Нема те Гледам жубор ријеку воде бистре што теку, у њима видим овлаш твоје лице, а тебе – нема. Пустим поглед на храстове крошње, рукама додирнем изрезбарено стабло, што ми све личи на твоји лик, а тебе – нема. Од грана покоја сјена на твој ми осмијех личи, а пољско цвијеће више мириса истог није, стопе твоје висока трава крије. Нема те, ал' те у грудима још има. Нема те – ал' те (у свему) има.
НАЈЕМОТИВНИЈЕ ЉУБАВНЕ ПЈЕСМЕ НА ТЕМУ КОНКУРСА Милан Дајић – Шифра: „Нарцис“ – Косовска Митровица Љубав из Косовске Митровице Љубав то је кад, oсетиш нешто лепо, и кад корачаш улицом, као да ходаш на слепо. Не једеш, не пијеш, ни са ким се не бијеш. Кад ти причају слушаш их само, a шта су рекли ко ли зна тамо!? Стомак ти лептирићи окупирају, и по њему се мангупирају. Ти волиш лудо, то Божанско чудо. Глас кад јој чујеш, срце ти лупа, као кад тетка у продавници, види да је нека цена скупа. А Митровица је град у којој живе млади, mожете видети по згради и њеној фасади. А ти млади људи без слободе и правде, никада неће отићи одавде.
НАЈЕМОТИВНИЈЕ ЉУБАВНЕ ПЈЕСМЕ НА ТЕМУ КОНКУРСА Нермина Субашић – Шифра: „денс133“ Вуковије Горње (Калесија) Жeља Понекад ноћу залуташ у мисли моје, очима пребришеш сан ко гумицом неком. Запловиш по успоменама нашим, том давном још болном ријеком. Јутро не желим да сване, нек ово траје вјечност цијелу. Нека ме боле те старе ране, јер имам још само једну жељу. Да опет проживим те дане, па таман и задњи ми били Малени парк на крају града, мјесто гдје смо се од других крили. Рука у руци, срце у срцу и безброј жеља у нама. А ево ноћаш опет по старом јутро ћу дочекат тужна и сама.
НАЈЕМОТИВНИЈЕ ЉУБАВНЕ ПЈЕСМЕ НА ТЕМУ КОНКУРСА Николина Благојевић – Шифра: „тнп30“ – Александровац Oпроштајно писмо Да изнова живот мени дају, вјеруј ми поново бих нашла тебе и пут до срца твог. Да ми дају поново да бирам, ти знај ја опет изабрала бих тебе и ока твога сјај. Да могу опет к’о некад вољети, ти не брини, ја вољела бих тебе, то знај. Остваљена Ово јутро мене боли, ово јутро је без тебе. Шта ми значи нови дан, кад у њему тебе нема? Мој живот си био. Ја живот више немам, само тијело још је ту, груди моје пусте су.
НАЈЕМОТИВНИЈЕ ЉУБАВНЕ ПЈЕСМЕ НА ТЕМУ КОНКУРСА Николина Николић - Шифра: „6“ - Литерарна дружин „Змај у зеленим чарапама“ Пећинци Моје све, моје једино, и још много више! Ти си – моја оаза у пустињи, зрно љубави у бескрајним пешчаним дубинама мржње, моја песма у тишини, моја молитва у самоћи... Ти си – моја једина инспирација у време равнодушности, једина искра у ватри која умире, једина звезда у тамној ноћи, светионик у време олује... Ти си – песма испевана, ти си осмех на уснама, ти си ово срце у грудима... Ти си моје све, моје једино, и још много више! Не остављај ме никада! Јер без тебе ћу све изгубити: оаза ће пресушити, зрно љубави ће нестати у бескрају мржње, песма ће утихнути, молитва ће бити узалудна, инспирација ће нестати, ватра ће умрети, звезда ће се угасити, светионик престати да сја, песма ће остати недовршена у неком кутку (у некој старој свесци), осмех са усана ће помрачити сузе, без тебе и ово срце у грудима ће стати... И даље ћеш бити моје све, моје једино, и још много, много више...
НАЈЕМОТИВНИЈЕ ЉУБАВНЕ ПЈЕСМЕ НА ТЕМУ КОНКУРСА Павле Мијуковић – Шифра: „Велика Иванча Недостаје ми наша љубав Можда те само наслов подсећа, на већ познату песму, на песму коју знају многи, у зкоју многи тугују. То није та песма, већ ми стварно недостаје, и ти и наша љубав, наш свет. Недостаје ми, сваки мирис твог парфема, она иста нота, коју осетим само ја. Недостаје ми, сваки педаљ твоје меке коже, онај осећај топлине који ми пружа, који ми с јесени греје леђа. Недостаје ми, реч која може да утеши, да ми каже где грешим, где лоше стајем. Недостаје ми, љубав какву требам, која ми фали сваке ноћи, сваке секунде. Недостаје ми, наш свет, недостаје ми наша љубав, недостајеш ми ти.
НАЈЕМОТИВНИЈЕ ЉУБАВНЕ ПЈЕСМЕ НА ТЕМУ КОНКУРСА Стефан Kнежевић – Шифра: „Мирис душе“ - Kрушевац Сећање Сећање једно, сада ме тишти, Рана на срцу, одавно пече, Уморна душа, јецајима пишти, Тужно је без тебе, свако ново вече. И сада гледам , споменаре жуте, Писма сва , што још миришу на тебе, Зашто нам живот, раздвоји путе? Питање је често, којим мучим себе. Снаге немам , да истину признам, Свака реч ми сад, ствара боли, Kако без тебе тугу да издам? Kада те срце и даље, некако воли. Сузе моје зато, лију ми саме, Додају соли на оне болне ране, Сваки трен љубави, ја још памтим, И дао бих све да те бар на трен вратим.
НАЈЉЕПШЕ ЉУБАВНЕ ПЈЕСМЕ НА ТЕМУ КОНКУРСА Амар Глухић - Шифра: „Аmanidus“ - Завидовићи Ехо Из платна од листова Kоји су заспали Увезаних твојим ријечима Извире језеро Над којим те гледам Својим очима Понесем слике стварности У црној фиоци бунила И тражим те У поцијепаним страницама Kада су зидови У соби лудила Препуни твога лика Потргам тапете У име заборава Али под кожом те има Више него игдје Онда ходам обалом Без наде Јер си далеко И осјетим горки спокој Због спознаје Да те удишем
НАЈЉЕПШЕ ЉУБАВНЕ ПЈЕСМЕ НА ТЕМУ КОНКУРСА Бојана Томић - Шифра: „3“ - Литерарна дружина „Змај у зеленим чарапама“ Попинци Где ли си сада, љубави моја? Пролетња ноћ отворила је своја врата тихо, да је нико не чује. Само ти и ја, два пупољка цватна, остадосмо на вратима са погледом тужним – кaо цвет на зими који се бори за своје право које нико не може да му одузме, а ни да му да! Зора на лицу ми сја, очи к’о стене крај обале стоје: мило моје, дочекујеш зору само, без мене! Твој глас ми се чини тужан, а и мој је поклекао – од приче нема ништа, док не дотакнем твоју руку, која је као Сунце које греје једно тужно срце!
НАЈЉЕПШЕ ЉУБАВНЕ ПЈЕСМЕ НА ТЕМУ КОНКУРСА Ивана Димитријевић – Шифра: „Мери Даглас“ – Београд Песма 3. Вело једно небо дише ти у грудима, кроз ведрину лете речи сводове би да прелећу. Шта ће на мом? Из далека их, а крила им знам. Kако то? Радости ли кад их, духом својим запахнуте, мени шаљеш, моме небу свиклом на гавранове! Ал' зашто то? Певам с њима док ми срце чупају. Дугујем ли ти то?
НАЈЉЕПШЕ ЉУБАВНЕ ПЈЕСМЕ НА ТЕМУ КОНКУРСА Лазар Јановић – Шифра: „Феникс“ - Прибој Истина је негде дубоко у очима Моје љубави, моје туге, дугих дана у самоћи... Очи њене раздрагане сетиће се једне ноћи. Срећа моја близу је, ту, испод небеског свода. Очи њене звездане одаће је да је моја. Само очи истину зборе, њима васиона открива све. Ко их воли искрено знају тачно очи те. Пролази време, ветар односи године... У загрљају неког другог она, танана, остаће. Само... Очи њене раздрагане да је још волим говориће.
НАЈЉЕПШЕ ЉУБАВНЕ ПЈЕСМЕ НА ТЕМУ КОНКУРСА Михаило Миша Васић – Шифра: „Горски вук“ - Бијељина Звери планете Ноћас нам руке дрхте И усне потмуло ћуте. Брује небеске трубе И срца чезну да љубе. Ноћас су замукле песме, Унезверено погледи лете. Пуст си охоли свете, Без љубави миле и чедне. Јесмо ли звери планете?!
НАЈЉЕПШЕ ЉУБАВНЕ ПЈЕСМЕ НА ТЕМУ КОНКУРСА Милош Стојковски – Шифра: „2710“ - Београд 2710 Тишином милом збори ветар Обузела ме магијска чар Твоја сена?! Какву видех твар?! Расплину се срца знани жар. Трагам, гледам, али свуд је пусто Буква и жбун и растиње густо Клонух духом, изнад небо чисто Верујем, и сама чиниш исто
НАЈЉЕПШЕ ЉУБАВНЕ ПЈЕСМЕ НА ТЕМУ КОНКУРСА Тамара Сенић – Шифра: „Т1312“ – Подгорица Испод јастука Онда кад пристанем на окове, онда ћу одустати од тебе и престаћу да те желим, престаћеш да ми недостајеш, престаћу да читам и вјерујем у све те свјетове. Престаћу да пјевам док се облачим и шминкам и пред спавање замишљам како сам супер-жена. Јер одустати од тебе значи одустати од неба. Одустати значи цијели живот причати ђеци да живот није лет већ само оно што треба.
НАЈЉЕПШЕ ЉУБАВНЕ ПЈЕСМЕ НА ТЕМУ КОНКУРСА Хана Растодер – Шифра: „Баскијат“ Подгорица Опет Добро знаш Да никад у исту ријеку не загази човјек И све што буде данас никад неће бити опет. Па ипак, Ни гласа нећеш пустити, Јер си паметан. У своју одбрану, Рећи ћу само Да могу да волим док ми Дубоко под земљом не иструну очи. Видјећеш! Наћи ћу те Опет...
НАЈРОМАНТИЧНИЈЕ ЉУБАВНЕ ПЈЕСМЕ НА ТЕМУ КОНКУРСА Дане Додић – Шифра: „Помирење“ – Трстеник Химна жени Ти си само сенка мојег скромног духа, Искон древних патњи човековог бића. Ти си само шуштај човеку без слуха, Граница неба и разлог тог открића. Само си тренутак спокоја и моћи, Спој векова слутњи и вртлога знања. Ти си то што крије непојмљивост ноћи – Мали део мрве са тајном постања. Тама си песника и светиљка слепог Која букти стихом боје крајњег сунца; Дрхтај жице срца пред вечношћу лепог, Само нема песма слома и врхунца. Ти си жар и будност студента живота, Сведок светих суза и заштитник храма Зиданог од истих. Само си лепота Искрености бола и истина сама. Само си идеја савршеног реда И у првој песми само бедно слово – За тебе и не знам, снена слика бледа Чува твоје лице и беспуће ово.
НАЈРОМАНТИЧНИЈЕ ЉУБАВНЕ ПЈЕСМЕ НА ТЕМУ КОНКУРСА Драгиња Кудра – Шифра: „Ругање је најљепши говор љубави“ – ЈУ Гимназија, Мркоњић Град Шта си моје Ти? Пакао и рај почетак и крај ето, то си моје Ти... И моје сунце и моје јутро мјесто гдје почињу моји сни... Њежност и грубост разум и лудост Што на мени оставља траг и срећа што на врата ми куца, али ми не прелази праг. Понор и вир Рат и мир Који душом мојом хара. и ломка једног уништења пепела несталог без ватре и плама. Јутро и ноћ Слабост и моћ Које сам временом стекла и ватра моја у сред зиме која ме до бола опекла Радост и јад И некад и сад Срећа моја стоји на ногама од стакла Прожета криком из самог пакла...
НАЈРОМАНТИЧНИЈЕ ЉУБАВНЕ ПЈЕСМЕ НА ТЕМУ КОНКУРСА Јосип Јурковић – Шифра: „Сјај у оку“ – II разред Струковне школе, Лички Осик Гараве очи Помислим ли на те остајем без даха, о љубави срца пјесма златна пише, тонем у милину козмичкога праха, свакога тренутка волим те све више. Још од праскозорја чекам да се јавиш да ме не однесу бесповратне ноћи, у љубави цватној разданућа славиш кад озаре таму те гараве очи. На уздарју наде године пролете, ко покорни слуга дашак вјетра молим док о теби маштам у предграђу сјете да ти шапну тајну колико те волим. Језерне ћу сузе због љубави лити ако те кроз живот невоље однесу, у горчини ноћи заборавак пити док ме снови носе на твоју адресу.
НАЈРОМАНТИЧНИЈЕ ЉУБАВНЕ ПЈЕСМЕ НА ТЕМУ КОНКУРСА Наталија Симић – Шифра: „1206“ – II разред Земунске гимназије, Топола Где си сада? Недостаје ми ритам твог срца, моје као да не зна да свира сада, недостаје ми када ми кажеш:“Волим те!“ можда си ме стварно волео тада. Ти си ме увек загрљајем штитио када би рекли да наша љубав је млада, мислила сам можда је стварно заувек, појела ме је та лажна нада. А где си ти сада? Да ли о мени помислиш у току дана? Да ли некада онако случајно са факса кренеш до нашег старог стана? Можда је само мени тешко, можда само ја још увек патим, љубави стара где ли си сада, очајнички желим да ти се вратим.
НАЈРОМАНТИЧНИЈЕ ЉУБАВНЕ ПЈЕСМЕ НА ТЕМУ КОНКУРСА Романа Рогановић – Шифра: „Палнидром“ – IX разред ОШ „Вук Караџић“ Требиње Све што љубимо створили смо сами Поново сањам твоје тавне очи, У мени се буди ишчезли пламен Замишљам да поново Имам крила љубави И летим дуго у загрљај твој. А тебе нема ту да ми руку пружиш, Угасио се пламен У очима твојим, Нестало је смијеха, Дан полако тоне у сан, А ја се питам Гдје си сада Да поново буде оно Што сада више није.
Славко Мали, Прокупље
„СВИЦИ ЉУБАВИ“ ПЈЕСМА НАД ПЈЕСМАМА ЗА ДЈЕЦУ Катарина Ковачевић – Шифра: „Злата“ - VIII1 разред, ОШ „Васа Чарапић“, Бели Поток Кишобран за двоје Осећам лепоту на свом образу. Нежни, благи поглед твојих тамних очију. Осећам да су за твоје очи и небо, и ватра, и тишина - мали. Осећам их на мом образу. Знам да се разумемо. Твоју тишину ја пре тебе кажем. Кап твоје сузе лије низ моје лице јер се схватамо. Неко би рекао „бескрај“, ми бисмо рекли „иза угла“. Јер ништа није далеко када је љубав у питању. И знам да би у једном потезу скинуо цео свемир за мене, знам, јер се разумемо. Некоме су до краја ненаписане песме незавршене. Али ми смо их завршили, заједно, без иједне речи. Не волим реч „крај“. Он је исто што и почетак, и они се у круг тако јуре и преплићу. Шта је прво настало - почетак или крај? Не знам. И не желим да знам. Моји видици су отворени ка врху, ка нечем постојанијем. Али ти и њих претвараш у апстракцију. Наша љубав ниј свемоћна и не желим да буде... То би значило да је савршена и да немамо више ка чему да тежимо. Желим да је наша љубав као мастило, али не желим мастило плаво као и свако друго, не желим ни азурно, или љубичасто, желим провидно. Наша љубав треба да ствара и машта као мастило, а опет да буде отворена за друга чуда слична љубави. Да у њу могу да стану и сјај сунца и мрак једног ћошка, и најболнија суза и најискренији осмех... Желим да као мастило може да понесе терет целог света на леђима, а да се не разлије. Желим да буде провидно да не би свако могао да прочита нашу песму, коју називамо љубав. Само ћемо је ми знати јер се разумемо. А ти не би био човек, а ово не би била љубав када би био као мастило...
ПРВОНАГРАЂЕНА ЉУБАВНА ПЈЕСМА Мухамед Дураковић – Шифра: „Она је моја пјесма“ – VI разред „Прва“ основна школа Живинице Kишобран за двоје Покварен кишобран за ручку држим Kиша пада као да зна да мрзим Сам на улици стајати Пролазнике на прсте бројати На десној страни од мене Поглед ми некако сам крене Ђевојчица у кишном капуту Упрла поглед у ружу жуту Kоју вјетар донесе на ивицу тротоару Kао да је сада љубав на репертоару Моја машта за час изгради брод од папира Полетје снажно све до свемира Враћао се бродић на мој захтјев Удовољвао сваки мој прохтјев Она и ја у њега смо сјели На многе планете се обрели Смијали се и вриштали Око нас метеори падали Поклони нам Даница звијезда Прелијепа кишобрана два из свог гнијезда Да се заштитимо од кише Kоја поче падати све више Одлучисмо на мјесец изаћи Рукама небо дотаћи Снажан вјетар дуну Kоса јој се вијорла као да има круну Одлетје мој кишобран Отвори се и срца мог грудобран Преостаје ми само то Да се наслоним на раме мокро Она ће ме кишобраном штитити Kиша метеора нас окитити Kишобрану улога и јесте Испод њега двоје да се смјесте
ДРУГОНАГРАЂЕНА ЉУБАВНА ПЈЕСМА Ања Александра Василијевић – Шифра: „Принцеза“ - VIII2 разред, ОШ „Васа Чарапић“, Бели Поток Издаја Горкe су сузe ниско падалe, И мојe очи нeвинe страдалe, Ево на ивици овог свeта стојим, Ти задајeш тугу у очима мојим! Нисам смeла да упитам ко јe Док нисам углeдала лицe твојe, У том трeну срцe стадe, И послeдња нада у воду падe. Одмах прeпознах тај глас, И косe твојe ту свeтлу влас, Нажалост, ја нисам твој слуга, И нeмаш вишe лава за друга... Од очију нe смe срцe да сe отима, Јeр истина сe нe спознајe очима, Срцe јe увeк најслабија мeта, И људи га уништавају попут цвeта... Мојe очи одавно су дeо твог живота, У глави ти сe ова рeчeница мота, Тe очи су твој ватрeни пламeн, А ти свe шутираш баш као камeн... Ова пeсма к'о балада увeнулог цвeћа, У очима сeта свe вeћа и вeћа, А истина пишe насрeд чeла, Нисам тe таквог за љубав хтeла... И изнад нас мрак просипа чежњу, И вeтар свира музику нeжну, За истину само служи мојe чeло, То што си урадио нијe витешко дeло...
ТРЕЋЕНАГРАЂЕНА ЉУБАВНА ПЈЕСМА Ахмед Халибашић – Шифра: „Близанац 1“ – VI разред, „Прва“ основна школа Живинице Прва љубав У мирно свитање мог прољећа и новог дана дошла је она изненада, непозвана, сама без куцања ушла у царство ђечачких снова узбуркала валове мог мирног мора. Дахом својим замаглила је стакла душе моје на њима је побједнички уписала име своје а на крхким корицама књиге срца мог тако брзо је нацртала одраз лика свог. Обавио сам стакла душе љубављу својом обојио их топлом ватрено црвеном бојом а њежним нитима првих љубавних осјећања заштитио корице књиге срца од пропадања. Брзином муње моје ђечије игре и несташлуке претворила је у тихе патње и слатке муке. Док ураган осјећања још тутњи кроз мене оставља ми чак и мисли и пјесме недоречене не знам више да ли стоји или пролази вријеме цијелим својим бићем она струји кроз мене. Љубавна лава из вулкана срца мог крену да је то моја прва љубав схватих у том трену. Да ли ће патњу или срећу љубави олуја да ми даје није ми битно јер желим да што дуже она траје. Сва врела љета која долазе и све студене зиме све будуће животне осеке а и плиме знам да неће моћи избрисати из срца њено име.
НАЈОРИГИНАЛНИЈЕ ЉУБАВНЕ ПЈЕСМЕ Дуња Крстић -Шифра: „Воћкица“ - VIII3 разред, ОШ „Васа Чарапић“, Бели Поток Буди звезда која воли Љубав - шта је то? Дефиниција за ово не постоји. Колико су пута само речи укаљале осећања звездице која учи да воли? Зато не покушавај да се сетиш како да опишеш оно кад полетиш због једних сјајних очију које те гледају погледом немира. Укаљаћеш сваки њихов одсјај. Зато не покушавај да опишеш како за тим очима уздишеш, јер ћеш обезличити сваки уздисај откинут за њима. Зато не покушавај да схватиш зашто ти баш његове шале измаме осмех и зашто баш због њега не можеш да спаваш. Опет ти кажем, љубав нема дефиницију, па немој да се трудиш да укаљаш баш сваки загрљај и сваку мисао проткану његовим ликом, јер то необјашњиво осећање у срце не улази баш сваки дан, зато, молим те, немој да речима укаљаш магију, већ ћути, јер тишина најбоље дозива срећу, сећање и љубав.
НАЈОРИГИНАЛНИЈЕ ЉУБАВНЕ ПЈЕСМЕ Лав Лукић - Шифра: „А“ – VIII1 разред, ОШ „Никола Тесла“ Београд Каква је киша? Видим И добро ме уво слуша, али свеједно хоћу да ми баш ти кажеш каква је киша. Је ли ти звонка и топла као сузе смејалице или ромори нешто тајно и тихо низ лице? Да ли удара тешко и болно? Маршира ли оштро по путу? Видиш ли да ли се лепи и топи на старом сивом капуту? Реци ми да ли је жедна земља срче или је прљаву и мутну на мрком телу трпи? Тера ли немо дечије ноге да трче или то небеска везиља упорно поља крпи? Молим те, реци ми да ли је крупна и топла или просејана кроз густо сито. Да ли те вреба и прати или хлади чело поносито? Слушаш ли како пева, како без грешке удара ритам, ил` како послушно следи ветар, док мангуп гуди да није сам. Мије ли лукаво ципелу док кришом пут ка чарапи крчи? Мирише ли на асфалт и прашину или на распуклу ружу што ка облаку штрчи? Брбљивица, да ли те у тишину тера или у расправу мами? Да ли те опомиње и гура или од жеженог сунца брани? Природа просто јесте, живи је прах ситан, ал` уме да веже да буде рука. Каква је киша, реци?! Морам да питам.
НАЈОРИГИНАЛНИЈЕ ЉУБАВНЕ ПЈЕСМЕ Лана Павловић – Шифра:“Ђ“ – IV5 разред, ОШ „Никола Тесла“ Београд Шта је најслађе? Некима су слатке бомбоне и торте, другима колачи различите сорте. Сви моји другари мени чудно звуче, јер ме једне слатке очи непрестано муче. Слађе су од шлага и лепше од меда, нарочито када ме он са њима гледа. Помало се стидим, ал' ме брзо прође када он пожели да до мене дође. Мењала бих све слаткише на свету да љубавна стрела погоди моју слатку мету.
НАЈОРИГИНАЛНИЈЕ ЉУБАВНЕ ПЈЕСМЕ Марта Дукић – Шифра: „Б“ - VII4 разред, ОШ „Никола Тесла“ Београд Краљевство белих рада На једној ливади Принц цвећа Угледа један цвет И срећа му постаде већа. Његова љубав Звала се Рада И кад принц чу њено име, Од среће поче да пада. Лепи принц Ради се допао, Па је почела да се сређује Да би јој се више свидео. И тако, једног дана, Њих двоје су се видели И једно другом Љубав изјавили. Њој је принц Куповао најлепше хаљине, А она њему давала Своје пољупце. Када је принц запросио, Рекла је гласно „Да!“, А он је ливаду Назвао Рада. И на крају је дошла зима И снег хладан је пао. Радине латице су побелеле, А принц је исти остао. Једне тужне ноћи Смрзла се насмрт Рада И због принчеве љубави према њој Поље носи име белих рада.
НАЈЕМОТИВНИЈЕ ЉУБАВНЕ ПЈЕСМЕ Александра Мракић – Шифра: “Миа” – IX2 разред, ОШ „Свети Сава“ Дубраве код Градишке Моја бака Седамдесет и шест љета моја бака Зорка има, ал и сада, када шета, иде чврстим корацима. Дјетињство јој сиромашно било више била гладна него сита, радило се тад за брашна кило, ил за прегршт кукурузног жита. Шеснаесто по реду је била дијете својих драгих родитеља, од оца је слова научила школа оста само пуста жеља... Под планином чувала је стадо овчица и малих јагањаца, са сестрама играла се радо, усхићено, веселих срдаца. Остала је млада удовица са три мушка, нејака, ђетета, осмјех није скидала са лица нит кад рекла да јој нешто смета. Цијелог се живота борила ђецу своју на пут да изведе, много патње у срцу је скрила, борећи се против сваке биједе. Моја бака сада живи сама, у кућици која на њу личи, сваког дана поигра се с нама ђецом својом увијек се дичи.
НАЈЕМОТИВНИЈЕ ЉУБАВНЕ ПЈЕСМЕ Анђелија Станковић – Шифра: „Д“ - VII5 разред, ОШ „Никола Тесла“ Београд Јесен је Јесен је, падају кише, И ова ноћ На кестен мирише. Снови се руше Ко лишће с грана, А она стоји, Тужна и сама. Ветрови носе сузе у ноћи. Да ли ће икад поново доћи? Сузе јој квасе кошуљу белу И њену душу...увелу. Дани су прошли, Године дуге, А њене очи Још пуне туге. Сад зна Да га видети неће. За њену душу Више нема среће. Прошло је време: Дани и ноћи, Али та ноћ Никад неће проћи. Та ноћ када је остала сама... Е, то је прича, Прича о нама.
НАЈЕМОТИВНИЈЕ ЉУБАВНЕ ПЈЕСМЕ Елма Харачић - Шифра: „Сњегуљица“ – IX разред, ОШ „Симин Хан“, Симин Хан Гдје си сада љубави стара Много фалиш мом животу то ми срце пара, Молим те ти ми се јави гђе си сада љубави стара. Био си ми нешто што се највише вољело, Послије твог одласка срце ме је бољело. Била сам сретна кад год чујем твоје име Живот без тебе је као пјесма без риме.
НАЈЕМОТИВНИЈЕ ЉУБАВНЕ ПЈЕСМЕ Јован Рајовић – Шифра: „II1“ – II1 разред, ОШ „Нада Пурић“, Ваљево Где је љубав Где је љубав? У срцу и свуда око мене желим да загрлим све што волим. Да полетим као птица раширених крила, да одлетим до неба изнад свемира и слетим у вољена срца. Волим да трчим по трави, по ливади пуној цвећа, јер ту је љубав ту је срећа. Волим да гледам срећне људе, децу која маштају, да љубави пуно буде. Желим да загрлим цео свет јер постојим да Волим.
НАЈЕМОТИВНИЈЕ ЉУБАВНЕ ПЈЕСМЕ Кристина Арсенијевић -Шифра: „1“ - Литерарна дружина „Змај у зеленим чарапама“ Попинци I певaњe, дневник детињства И овог пролећа липе су цвале и као увек су бујале реке, мама и ја смо зумбуле брале, ал’ први пут без мога деке. Дођу тренуци кад се све сруши и све се деси без нашег знања, оста тако празнина у души, није ми испунио своја обећања. Обећао он је да ће у мају котлић у дворишту да нам кува, обећао, оно што већ сви знају, да ће принцезу своју да чува. Причао он нам о Грчкој и Риму, како је Атила знао да бије, како су Немци упознали зиму, ал’ никад мене лагао није! Никада, осим овога мартa – пролећа овог и године ове, истекла њему возна је карта у возу који живот се зове. А мама ту је и тата ту је, имам и брата и имам баку, осећам њега, да све нас чује и како чује моју реч сваку. Други мој деда ми доноси хлеба, а баба прави уштипке меке, у дому имам све што ми треба, само ми нема мог драгог деке. Где ли си сада, љубави моја?
НАЈЕМОТИВНИЈЕ ЉУБАВНЕ ПЈЕСМЕ Лена Вујичић – Шифра: “Цикун” – V2 разред, ОШ „Карађорђе“ Топола Ти и ја Једино чега се сећам То смо ти и ја. То су успомене, И кајања. То су сузе, Kоје су знале бол моју, Kоја те одузе, У овом двобоју. Сад када свака емоција, Потоне у море туге, Свака реч асоцијација, Је на црно-беле пруге. А нема лека кад жудиш за неким, и кад те мржња обузме, И већ то није љубав, Ако ти живот одузме. И ако кап сузе моје, Није вредна срца твог, Ал' ипак моје болује, Од осмеха блиставог. Ја само желим једну душу, Kоја бол не осећа. Kоја ми не стиска гушу, Јер ме бол убија. А ако патим у збрци тој, Шта се онда дешава? Да л' је то само осмех твој, или почетак пораза.
НАЈЕМОТИВНИЈЕ ЉУБАВНЕ ПЈЕСМЕ Милица Миждало – Шифра: „Мица“ - VIII2 разред, ОШ ''Васа Чарапић'' – Бели Поток Први пољубац Са летњим сунцем у густој коси На лицу тајновит осмех носим. Милион звезда у очима мојим, До тебе ситне кораке бројим. Не могу да опишем огромну срећу Док наше руке и погледи се срећу. У глави мир, док око нас све врви, Жељно очекујем наш пољубац први. У трену ничег не могу да се сетим И чини ми се као облак летим. Од узбуђења и силне треме Заборављам и на место и време. И ту пред школом, на измаку лета, Наше усне спојиле су два неспојива света. Док јесен природу у златно боји, Ми смо заборавили да свет постоји.
НАЈЕМОТИВНИЈЕ ЉУБАВНЕ ПЈЕСМЕ Харис Халибашић – Шифра: „Близанац 2“ – VI разред, „Прва“ основна школа Живинице Моја симпатија У разреду мом пуно лијепих дјевојчица има све су слатке и лијепе али ја само кретање једне као радар снимам. Kада на клупи њена рука случајно дотакне руку моју дао бих јој све на свијету чак и ужину своју. Kада несташни прамен косе њене дотакне образ мој од милине сав се топим и телефон бих јој дао свој. Због осмијеха њеног у очима ми сјета када га упути мени оне засијају као улична расвјета. Kада задатак не зна поглед јој према мени сија шта ћу драга ми је па јој га урадим ја. Послије часа чаробним осмијехом мене штребером зове због тога се не љутим јер ми она уљепшава снове. Мислим да је свјесна да ми се већ дуго свиђа због тога се фолира и на одмору са другим ђечацима виђа. Срећан бих био када би ми бар мало пажње дала колико је волим само кад би знала. Да сам знао да је овако тешко заљубљен у њу бити вјерујте ми покушао бих је одмах другом замијенити. Сад је касно то је мом срцу савршено јасно.
НАЈЉЕПШЕ ЉУБАВНЕ ПЈЕСМЕ Ана Гачић – Шифра: „Г“ – IV4 разред, ОШ „Никола Тесла“ Београд Моја школа Сада ћете чути шта је моја школа, коју многи волим, што кажу: до бола.
Један дечак Богдан са мном је у клупи, кад ме неко дира, он му чвргу лупи.
Никола је име, а презиме Тесла: за живот нам даје и крила и весла.
Али све у свему, сјајно ми је тамо и у мојој свесци петице су само.
Директор нам Брка, страх и трепет прави, од бриге се понекад почеше по глави.
Једва чекам зато на почетку часа да угледам Илију, он је прави даса. Ситнице ми живот боје
Двориште је пуно раздраганих ђака, ал' будите сигурни: школа није лака. Кад за час зазвони, ја у клупе журим, ко ће пре на место са Петром се јурим. Понавља се тако скоро сваког дана: патуљака пуне клупе, а једна Снежана. Учи нас и слова па и бројке неке, да будемо мудрице као наше деке. А свет око нас прелепа је књига, о природи учимо, то је наша брига. Из ликовног цртамо и сунце и дрво, али увек чича Глишу нацртамо прво.
Питате ме шта је вредно, Рећи ћу вам само једно: Нису важне неке трице, Више значе ми ситнице. Кад ми неко руку пружи, Кад ми неко корак прати, Кад се неко са мном дружи И на шољу чаја сврати. Кад поделим чоколаду Или неку торту слатку, С другом мажем мармеладу Или кифлу ломим кратку. Када љубав с неким делим, Лептириће у стомаку И волим га срцем целим, Тајну са њим чувам сваку. Када с мамом гоблен везем Или пузле неке слажем, Кад о филму причам тати Или песму неку кажем. Ситнице су зато вредне, Јако важне, јако битне, Не губите време стално Да радите ствари хитне.
НАЈЉЕПШЕ ЉУБАВНЕ ПЈЕСМЕ Василије Витић – Шифра: „Васа“ – VI разред, ОШ „Павле Савић“, Београд Љубавни вирус Баш тачно на часу У основној школи, Једна слатка Ања Рече да ме воли. Црвен ја сам био Не препознах себе, И збуњено рекох Волим и ја тебе. Ухвати ме језа Још поче да штуцам, Језик ми се спетља Ко да вечно муцам. Мислила је глумим И правим се даса, Добио сам вирус Од ког нема спаса.
НАЈЉЕПШЕ ЉУБАВНЕ ПЈЕСМЕ Ива Пајкић – Шифра: „В“ - VII3 разред, ОШ „Никола Тесла“ Београд Нешто се чудно дешава Нешто се чудно дешава сваке ноћи, сан никако да ми дође на очи. Размишљам о оку плавом како ме топло гледа, и како то око плаво мом срцу мира не да. Када ми приђе или ми се јави, У трену настаје хаос у мојој глави. Дланови се зноје, образи ми горе, о проклетство, о те море моје... Хтела бих да паметно звучим, али језик глупости преде, од хаоса у мојој глави, мисли никако да се среде. Када на ходнику школе угледам те очи плаве, сва памет нестане из моје главе. Још када ми пружи осмех леп, око главе облети цео свет. Смешно изгледам, ту помоћи нема, мозак не ради као да дрема, а писмени се ускоро спрема....
НАЈЉЕПШЕ ЉУБАВНЕ ПЈЕСМЕ Михaило Папоровић – Шифра: „Бубамара“ – Издвојено одељење Ртково, ОШ „Хајдук Вељко“ Корбово Тајна љубав Има једна девојчица из школе Сви је дечаци из разреда волe. Чита стрипове и разне приче Све би девојчице на њу да личе. Око мене се врти стално Кажу да ме воли одавно. Са свима се добро слаже Да ме воли никако да каже. Нека ова љубав остане наша тајна То ми говоре два њенa ока сјајна.
НАЈЉЕПШЕ ЉУБАВНЕ ПЈЕСМЕ Николина Божић - Шифра: „2“ - Литерарна дружина „Змај у зеленим чарапама“ Попинци Лола и мост Постоји један сасвим чудан мост, на једној реци је радо примљен гост! Лудује за Лолом и прави чуда, због тога му је глава луда! Неће да иде у школу јер воли ону Лолу, на све се дури, све му смета, и стално нешто зановета: кад Сунце греје, он би волео више дуге, досадне кише, а кад окиша на све стране, волео би да Сунце гране... Тешила га цела родбина: ујаци, кумови, бабе, стрина, а сви чудни, као пијани од вина! Сви сироти, сви су чудни, и дању и ноћу – од бриге су будни! И тата му сирома’ и без посла оста одма! Поред њега је мост тужан, јер мисли да је ружан: ни комшија га баш није утешио, тај проблем није решио, тешио га тешио, али га није утешио... Где год да се у мом крају окренеш, ту мост чудни сретнеш! На све стране их има, и свака их река радо прима: колико год да су неки мостови чудни, или смешни – увек су на рекама радо примљени и лепо угошћени! Тако је и тај, сасвим чудан мост постао на реци сталан гост! А шта је било са Лолом и њеном школом? Покисла је кад је падала киша! Ма, све у свему – ко је шиша!
НАЈРОМАНТИЧНИЈЕ ЉУБАВНЕ ПЈЕСМЕ Амар Фехрић – Шифра: „Мали принц“ – VIII разред. ОШ „Симин Хан“, Симин Хан Гдје си сад љубави стара? Признајем, фалиш ми пуно, нећу се нешто правити, јер сам некада сањао да ћу ти прстен на руку ставити. Причао сам свашта, покушао те пребољети, али на крају сам схватио да ћу те заувијек вољети. Био сам и остао луд, за тебе ишао против свих, да сам слушао друге, не бих ти ни писао овај стих.
НАЈРОМАНТИЧНИЈЕ ЉУБАВНЕ ПЈЕСМЕ Лука Митић - Шифра: „Филозоф“ - VIII1 разред ОШ „Васа Чарапић“ – Бели Поток Где си сада љубави моја „...шта све може да стане у капи мастила...“ Б. Миљковић У једну кап може хиљаду звезда стати, оних које теби сам хтео дати. И још толико смеха, среће и чари које једно другом нисмо дали Да се напише хиљаду речи које једно другом хтели смо рећи, речи пуне слатке чежње, туге и боли речи које никада нећемо рећи Да се нацрта хиљаду сунаца које једно другом хтели смо дати, у порукама пуним љубави и успомена у порукама које никада једно другом нећемо слати У кап мастила све боли могу стати осим оне једне кад сам себи кажем да могао сам да имам те само да сам ти рекао оно милозвучно Волим те!
НАЈРОМАНТИЧНИЈЕ ЉУБАВНЕ ПЈЕСМЕ Теодора Илић - Шифра „Савица лавица“ – VI разред, ОШ Владичин Хан Где си сада љубави моја? Причам са небом, мојим другим домом, кажем му да звезде на тебе ми личе, да најрадије би сада била с тобом, и бисерима среће што се тобом диче. Дамар мог срца, због тебе ће да тутњи, док ја месец питам где си сада ти. Препознаћеш ме по вечитој жудњи, и овој пустој боли што зададе ми ти. У облаку тишине стално те тражим, овој души стварно, постао си мио. У огњишту мог срца твој мирис налазим, кога си као успомену души мојој оставио. У фењерчићу Сунца и звездице сваке, уткао свој мирис срмом си тананом. И сада као да чујем твоје кораке лаке, јер те у небу тражим сваким божјим даном. Теби бих рекла, најнежније речи, док у мом оку блистао би ти. С тобом бих отворила широм врата срећи, да у болу не узвикујем:,,Где си љубави?“ Ноћ ће вечерас да божански блиста, а мирис ће твој обојити све. Рекла бих да је то љубав чиста, кад пронађем тебе остварићу сне.
„Свети Сава“,