Нематеријална културна баштина општине Грачаница by TO Gračanice

Нематеријална културна баштина општине Грачаница Аутори Манушаће Реџепи Шаип Рамић Александар Гуџић Мирослав Ивић Дејан Поповић

Превод и лектура Марија Рајковић Манушаће Реџепи Бојан Маринковић

Издавач Туристичка oгранизација Грачанице

Уредник Бобан Петровић

Дизајн Игор Васиљевић

Израду брошуре финансирао

USAID Advancing Kosovo Together - Local Solution (AKT-LS) Грачаница 2016. Напомена: Све информације у брошури су прикупљене од стране групе експерата из општине Грачаница и стога Туристичка oрганизација Грачанице не сноси одговорност за тачност објављених информација. Објављене информације су по сазнању експерата најбоље, истините и тачне у време објављивања брошуре. Сврха брошуре је само да информише јавност о нематеријалном културном наслеђу на територији општине Грачаница.

САДРЖАЈ Легенда о изградњи манастира Грачаница ............................................................. 5 Стил градње кућа ................................................................................................... 7 Косовски вез ...................................................................................................... 9 ВЕРСКИ ПРАЗНИЦИ ....................................................................................... 11 Прослављање православног Божића .......................................................... 12 Бадњи дан ............................................................................................. 13 Бадње вече .............................................................................................. 14 Божић ....................................................................................................... 15 Игре за Божић .......................................................................................... 15 Положајник ............................................................................................. 16 Коледа и коледари .................................................................................... 17 Васкрс ....................................................................................................... 19 Слава ........................................................................................................ 22 Бајрам ....................................................................................................... 24 Рамазан .................................................................................................... 25 Ђурђевдански обичаји код рома (Хедерлез) ........................................... 26 СВАДБЕНИ ОБИЧАЈИ ................................................................................... 29 Српски свадбени обичаји из XIX века ...................................................... 30 Албански свадбени обичаји .................................................................... 34 Ромски свадбени обичаји ......................................................................... 37 ТРАДИЦИОНАЛНА КУХИЊА ................................................................... 39 Традиционална косовска кухиња ............................................................. 40 Косовска стругана погача ......................................................................... 41 Препећ (косовска пита) .............................................................................. 42 Кукурузна пита ........................................................................................ 43 Качамак .................................................................................................... 43 Филија ..................................................................................................... 44 Албанско гостопримство ........................................................................ 45 ДРУШТВЕНЕ ИГРЕ ...................................................................................... 47 Гучкање ................................................................................................... 48 Клискање .................................................................................................. 49 Тесте бош .................................................................................................. 50 МЕЛЕМИ ........................................................................................................... 51 Кантарионово уље .................................................................................... 48 Мелеми за ране и повреде .......................................................................... 48 ПРАЗНОВЕРИЦЕ ............................................................................................ 53 Извори текстова .................................................................................................. 55

ЛЕГЕНДА О ИЗГРАДЊИ МАНАСТИРА ГРАЧАНИЦА Манастир Грачаница је задужбина српског краља Милутина Немањића и посвећен је Успењу Пресвете Богородице. Саграђен је на темељима византијске базилике на левој обали реке Грачанке. Зидан је више година а завршен је у септембру 1321. године. Због јединствености архитектуре и фрескописа, представља прави бисер српске средњовековне архитектуре. Грађен је у византијско-српском стилу као петокуполно здање са основом уписаног крста. О изградњи манастира постоји народно предање: Краљ Милутин је са војском, пред битку на реци Грачанки, боравио у региону Грачанице. Одмарао се и заспао на брду западно од Грачанице. У сну му се јавио анђео Господњи рекавши му да ће победити у бици и да из захвалности Господу Богу, за помоћ која му је пружена, треба да сагради цркву, чији ће му се облик приказати. Кад се Краљ пробуди рано пре изласка Сунца, на истоку је видео где се подиже красан и велики облак са пет купола. Одмах је дозвао мајсторе и на месту, над којим је био облак, поставише темељ манастиру. До јесени је сазидан до крова. С пролећа мајстори не дођоше, иако им је Краљ поручио да дођу и доврше цркву. Тако прођоше три године. Четврте дођоше, али Краљ нареди да се главни мајстор погуби за непослушност. Међутим, пре погубљења, главни мајстор замоли краља да му испуни последњу жељу и дозволи му да нешто саопшти. Краљ Милутин пристаде. „Слушајте, господару! Да сам првог пролећа дошао, јесте, манастир би био готов још те јесени. Али не би трајао ни триста година. А овако, пошто се темељ и зид за ове три године добро слегоше, па још кад и кров добро засводим, трајаће не само триста година, него у име Божије и славу твоју за век и векова.“ Краљ се на те речи одобровољи и мајстору опрости. Манастир би готов исте јесени и Краљ га богато дарива.

СТИЛ ГРАДЊЕ КУЋА Градитељско наслеђе у Општини Грачаница разликује више варијанти обликовања архитектуре: Ÿ традиционално-балканска архитектура и Ÿ архитектура XX века. Традиционална-балканска кућа, као градитељско благо, одраз је једне прошле епохе, и представља нераскидиви део наших савремених насеља. Овакав тип кућа у Општини Грачаница је у "изумирању”. Наведени тип куће јавља се као приземна или спратна, са сразмерно великим двориштем. Положај куће у односу на плац (двориште) био је двојак: једне су повучене у дубину дворишта, или су пак боком оријентисане према улици, из жеље да се има директан поглед на улаз у двориште, мада има и примера када је орјентација другачија због бољег осветљења и инсолације (осунчаност). Двориште је било опасано високим зидом од ћерпича или блата и сламе, те се са улице скоро ништа није могло видети. Живот се одвијао у овим затвореним двориштима у којима се улазило кроз пуна дрвена врата на ободном зиду, окована клинцима - пуловима са широком главом и звекиром, који су нека врста њихове декорације.

Анализирајући распоред просторија у основи, могу се уочити извесне опште црте традиционалне-балканске куће. За спратне објекте, шематски представљен план би изгледао овако: у средини основе је трем са стубовима, отворен ка дворишној страни на који излази једнокрако дрвено степениште, око кога су распоређене собе. То је углавном основа спрата, док је приземље модификовано, јер су потребе у приземљу другачије. Приземни део куће има отворени наткривени претпростор - ајат, где су се углавном налазиле просторије за рад, оставе, а у врло раном периоду настанка ових кућа у овој околини приземни део се користио и за стоку. Код спратних кућа тај простор изнад ајата избачен је и може бити отворен или затворен дрвеним оквирима и стаклом и назива се трем, карактеристичан елеменат ове архитектуре. У пар кућа је сачувано неколико примера функционално - декоративних зидова, богато и украсно обрађених. Ту су некада били плакари за одлагање постељине јуклици, полице за одлагање посуђа - долапи и простор у коме су некад била купатила - амамxици. Куће овог типа рађене су у масивном конструктивном систему, а има и примера кућа у бондручној конструкцији. Масивни систем се састоји од спољњих носећих зидова великих дебљина рађених од ћерпича у кречном малтеру, са дрвеном међуспратном конструкцијом, или ређе у комбинацији дрвета и штука. Када је објекат рађен у бондручној конструкцији испуњен је блатом и сламом. Тај начин грађења омогућује да се прозори поставе и без великих тешкоћа отварају тамо где се то жели, или поставе низови прозора повезани у једну целину дрвеном кутијом. Зидови су омалтерисани и окречени у једном тону, уз мало архитектонских детаља. Кров је углавном четвороводан покривен ћерамидом, широких стреха са видљивим таванским гредама. Спољње степениште је једнокрако дрвено са дрвеном оградом, које излази на простор трема на спрату.

КОСОВСКИ ВЕЗ Под косовским везом подразумева се део ликовног народног стваралаштва који је израђиван на различитим текстилним материјалима. Косовски вез је врло важан начин украшавања текстилних предмета а његов значајан елемент и карактеристику представља техника израде. Карактеришу га стилизовани комплексни мотиви. Израђује се на различитим предметима текстилног покућанства, првенствено на онима којим се украшавао стамбени простор. Такође је извођен и на деловима одеће, најчешће на јелецима и кошуљама и то на видним местима као што су попрсје, рукави и рубови кошуља. Везени украс чине геометријски и стилизовани биљни орнаменти тамнијих боја (смеђе, зелене, плаве, бордо, жуте, оивичене најчешће линијом веза црне боје, ређе смеђе). Техника и начин рада као и други елементи који чине косовски вез повезани су са друштвено-историјским околностима и нивоом развоја друштва. Карактеристике косовског веза одређене су још у средњем веку, али порекло одређених орнамената сеже у далеку прошлост коптске културе који су преко Византије допрли до ових крајева. Једну од првих и угледних школа косовског веза на српском владарском двору основала је жена српског краља Уроша I (1241-1276.), краљица Јелена Анжујска. Као моћна држава, Србија је у то време одржавала трговачке везе са медитеранским државама, а поготово имала тесне културне везе са Византијом. Сви ти утицаји допринели су да се на српском краљевском двору и на дворовима српске властеле негује и развија косовски вез до уметничког савршенства. Осим на дворовима, косовски вез је негован и у многим манастирима.

После Косовског боја, 1389. године, на везеним предметима уносе се и неки нови орнаменти. То је, пре свега косовски божур, који се као симбол косовског страдања и косовског мита одржао до данас. Користећи најчешће црвену боју, везиље су желеле да истакну како су цветови изникли из тла натопљеног крвљу изгинулих јунака, а повезаност са жалошћу над поразом у Косовском боју огледа се и у ситним орнаментима у облику суза и црном нити око сваког мотива. Косовски вез је опстао, спорадично до данас, он непредставља само украс, већ указује на дубља значења и, уз то везан, значај који му се приписивао и који му се још увек придаје.

ВЕРСКИ ПРАЗНИЦИ

ПРОСЛАВЉАЊЕ ПРАВОСЛАВНОГ БОЖИЋА Иако је Васкрс најзначајнији хришћански празник – празник над празницима, код Срба са Косова се Божић и празници везани за њега најсвечаније прослављају и обилују неким лепим обичајима, који време од неколико недеља око Божића чине најлепшим и најсвечанијим периодом у целој календарској години. Божић се празнује као успомена на дан рођења Господа Исуса Христа сина Божијег, Спаситеља света. Та чињеница да је то празник рођења новог живота, празник деце и детињства, празник родитељства – очинства и материнства, украсио је код Срба овај празник најлепшим верским обичајима и обредима. Божићу се радује и старо и младо, и мушко и женско. На неколико недеља пред Божић (већ од Никољдана 19. децембар) и неколико недеља после Божића (до Савиндана 27. јануар) траје свечано празнично расположење. Народ се весели и радује, у кућама и породицама влада пријатно духовно расположење, у атмосфери се осећа тихо празнично блаженство, па се у таквим приликама људи мире, праштају једни другима увреде нанете преко године и цео народ постаје једна душа. Најважнији празници у овом периоду су: Детиници, Материце, Оци, Туциндан, Бадњидан, Божић, Нова Година, Богојављање и Савиндан. За сваки од ових дана и празника везани су наши лепи обичаји. Овде ће међутим, бити речи само о празницима који се односе на Божићно славље.

БАДЊИ ДАН Дан уочи Божића, 6. јануар, зове се Бадњи дан. Назив је добио по бадњаку који се тог дана сече и уноси у кућу. Са овим даном већ почиње Божићно славље. Ујутру рано, већ у зору, пуцањем из пушака и прангија објављује се полазак у шуму по бадњак. Чим сване, ложи се ватра и приставља се уз њу печеница. Жене у кући месе божићне колаче, косовску погачу, бареницу, колоботњицу, припремају трпезу за Божић. Бадњак је обично младо, храстово или церово дрво (у неким крајевима, јелово или борово), које се на Бадњи дан ујутру рано сече и доноси пред кућу. Увече, уочи Божића, бадњак се пресеца и заједно са сламом и печеницом уноси у кућу. Пре изласка сунца, на Бадњи дан, домаћин са синовима или унуцима одлази у шуму да сече бадњак. Бира се обично млад и прав церић, ако нема церића, може и храст. Стабло церића треба да буде толико велико, да га домаћин на рамену може донети кући. Када одабере одговарајуће дрво, домаћин се окрене ка истоку, три пута се прекрсти, помене Бога, своју славу и сутрашњи празник, узима секиру у руке и сече бадњак. Бадњак се сече и засеца секиром укосо, и то са источне стране. По народном веровању, бадњак се мора посећи са три снажна ударца. Што секира од три пута не пресече, довршава се ломљењем или увртањем. Тај ломљени део на бадњаку зове се брада и пожељно је да буде на сваком бадњаку. Води се рачуна да дрво приликом пада падне директно на земљу. Не сме се, зауставити на неком дрвету. Кад се бадњак донесе кући, усправи се уз кућу, поред улазних врата, где стоји до увече. Бадњак симболично представља оно дрво, које су пастири донели и које је праведни Јосиф заложио у хладној пећини, када се Христос родио. Бадњак наговештава и дрво Крста Христовог.

БАДЊЕ ВЕЧЕ Бадње вече, практично спаја Бадњи дан и Божић. Зато се у нашем народу каже за неке особе, које су пријатељски блиске и везане да су као „Божић и Бадњидан“. Увече, када падне мрак, домаћин уноси у кућу бадњак и сламу. Бадњак се претходно исече са дебљег краја на три дела, величине да може да стане у шпорет или какву пећ, обично домаћин уноси бадњак, ступајући десном ногом преко прага и поздрављајући укућане речима: „Добро вече, срећно Бадње вече, стигао је Божић“. Укућани посипају бадњак и домаћина пшеницом одговарајући: „Добро вече! Честити Ви и Ваш Бадњак!“ Бадњак се уноси у собу где се обавља вечера на Бадњи дан и Божићни ручак, и ставља на огњиште, али пошто огњишта више нема, ставља се поред шпорета или пећи, и одмах се једно дрво ложи. Домаћин не дозвољава да бадњак изгори већ да само мало загори и вади га из шпорета и гаси вином. Када се заврше сви обичаји он од бадњака прави крстиће које ће деца у раним јутарњим сатима да носе и оставе на одређена места. После бадњака, домаћин у кућу уноси сламу. Приликом уношења сламе домаћин и домаћица говоре и поступају као кад се уносио бадњак. Слама се посипа по целој кући, а посебно на место где ће бити постављена вечера. При томе домаћин квоца, а остали укућани пијучу. Слама симболизује ону сламу у пећини на којој се Христос родио. Преко сламе се поставља столњак јер се служи и једе на поду. Када се унесу, бадњак и слама, укућани сви заједно стану на молитву, отпевају тропар „Рождество Твоје...“, помоле се Богу, изговарајући молитве које су научили. Кад се молитва заврши приступа се сечењу божићног колача и ломљењу косовске погаче. Колач се окреће као славски колач, прелива вином и на крају ломи. Након тога се ломи косовска погача. Она се ломи на два дела. Онај ко добије већи део погаче, по народном веровању, биће радан и вредан целе те године. Када се заврши ломљење погаче, укућани једни другима честитају празник и седају за трпезу да вечерају.

БОЖИЋ Најрадоснији празник међу свим празницима, код Срба је Божић. Празнује се три дана. Први дан Божића је увек 7. јануара. На Божић ујутру, пре свитања, звоне сва звона на православним храмовима, пуца се из пушака и прангија и објављује се долазак Божића и Божићног славља. Домаћин и сви укућани облаче најсвечаније одело, одлазе у цркву на јутрење и Божићну литургију. После службе у цркви се прима нафора и прво се она узима на Божић. Људи се поздрављају речима: „Христос се роди!“ и отпоздрављају: „Ваистину се роди!“ Ваља напоменути да се овако поздравља и говори све од Божића до Богојављења. Када домаћин дође кући из цркве, поздрави све укућане овим радосним божићним поздравом, и Они му отпоздраве љубећи се међусобно и честитајући једни другима празник. На Косову је обичај да се на Божић одмах изјутра деци даје да пробају врапца (џивџана) да се омрсе после вишенедељног поста. Када деца устану, са врапцем у рукама иду у шталу код стоке или у тор код оваца да тамо пробају врапца како би били напредни и лаки за сваки посао. Отуда и надимак за Косовце „Џивџани“. После тога домаћин даје деци припремљене крстове од бадњака са мало сламе које они носе и постављају на прозор куће, по шталама, торовима, амбарима, башти и на њивама због напретка у свему.

ИГРЕ ЗА БОЖИЋ У многим селима код Срба на Косову обичај је да се деца на Божић играју орасима. Најчешће су играли „чифт“ или „тек“, где се ораси скривају у шаке, ко погоди тачан број добија орахе. Исто тако направи се мала пирамида од ораха – „кула“, па се са одређене удаљености гађа једним орахом. Када погоди, играч узима целу кулу од ораха. Најзад, игра се и на овај начин: пободе се ексер у земљу па се на ексер постави метална пара и са одређене раздаљине погађа другом металном паром или орахом. Ко погоди, узима и оборену пару и одређени број ораха од присутних играча.

ПОЛОЖАЈНИК На Божић, рано ујутру, у кућу долази специјални гост, који се обично договори са домаћином, а може бити и неки случајни намерник, и он се посебно дочекује у кући. То је положајник. Положајник симболично представља оне Мудраце који су пратили звезду са Истока и који су Христа на рођењу даровали тамјаном, златом и мирисом и дошли новорођеном Христу на поклоњење. Положајник улази десном ногом, поздрави дом Божићним поздравом, љуби се са укућанима и одлази до шпорета. Отвара врата на шпорету или пећи, раније на огњишту, и граном од Бадњака или жарачем распирује ватру и говори здравицу: „Колико варница, толико срећица, Колико варница толико парица (новца) Колико варница толико у тору оваца, Колико варница толико прасади и јагањаца, Колико варница, толико гусака и пилади, а највише здравља и весеља, Амин, Боже дај“. Када заврши здравицу предаје грану домаћици која је окачи на видном месту у кући. Домаћица после тога послужује положајника разним ђаконијама, и дарује га неким прикладним поклоном (углавном су то плетене чарапе које је специјално за њега исплела) и воћем. Први посетилац положајник мора бити здрав, крепак и весео јер се верује да доноси срећу у кућу у коју долази за целу наредну годину.

КОЛЕДА И КОЛЕДАРИ Код Срба на Косову, до Другог светског рата постојао је обичај колеђања. То је обичај по којем је од Божића до Богојављења група маскираних младића и млађих ожењених људи обилазила сваку кућу у селу и певала коледарске песме, изводећи при томе разне магијске радње глумећи, све са жељом да се утиче на здравље укућана и да се дочара обиље и напредак куће. Колеђани или коледари су заузврат добијали поклоне у храни од сваке куће. Према народном веровању то су радили да се не би јагњили „коленичасти (криви) јагањци“. Коледари су имали ове извођаче: дедицу, коловођу, четири до шест певача и двојицу слугу, који су водили једног или два коња. Дедицу је играо окретан и вешт сеоски момак, који се могао снаћи у свакој сеоској кући. Облачио се у највеће „чуваће одело“. Преко одела је носио кожух (народни капут са крзном који се некада користио), а преко њега опасавао каиш. На глави је уместо капе носио јанџик (кожна торба која виси о раме), на којем су били избушени отвори за очи. Маскирао се великим брковима и великом брадом од конопље која му је висила до појаса. За бркове су на јанџику била направљена два отвора, кроз која су ови прогурани да се виде. На стражњици је носио за раоник обешено повесмо од кучине, у виду репа. Под једно колено је окачио звонце, па кад би затресао ногом, звонце је звонило. На рукама је носио шарене добро искићене рукавице, а у рукама дебео „ћулумак од дрвета“, на доњем крају мало крив. О појасу му је висила дрвена сабља, а о рамену, изнад сабље дрвена или плехана чаша, „као кеса за паре“. Коловођа и певачи су били исто обучени у „чуваће одело“. Сви су имали рукавице на рукама, а на прстима коловођиних рукавица, били су пришивени прапорци (шупље металне лоптице са металном куглом унутра). Коловођа је носио повећи штап, на који је наслањао руке, а служио му је за одбрану од сеоских паса.

Кад би коледари ушли у двориште нечије куће: „дедица“ је говорио осталим коледарима: „Ене, како се договарају домаћин и домаћица испод куће, шта ће деде да дарују. Домаћин вика вола, а домаћица коња. Што ће деде во, што ће деде коњ? Деда хоће жуте дукате и беле талире, да ожени млађег сина!“ Кад коледари приме дарове од неке породице у чију су кућу ушли, онда „дедица“ благосиља дародавце: „Фала мешаљке (домаћице) на дар, бог да Ви испуни свако добро у кући и око куће, те да Ви даде колико клина толико сина, колико обојака толико девојака!“ загледа у кућне кутове, па све оно што види око себе, помакне, додирне или склони, а по нешто и узме. Ако „дедица“ наиђе на кудељу са предивом, узеће је наводно да преде, као и плетиво да плете. Док се „дедица“ креће кроз кућу ради прошње и крађе, коловођа са певачима стане насред куће, наслонивши обе руке и чело на свој штап, па затресе прапорцима, а „певци – певачи“по два и два почињу певати читав репертоар коледарских песама, са припевом „коледо“. У селима на централном Косову од давнина је био обичај да одрасла мушка деца за време божићних празника изводе коледарске игре и песме под маскама. Поворка од три до пет коледара обилазила је куће и певала коледарске песме. Коледари су у дворишта улазили обично најављујући свој долазак ударањем звекира у капију. Звекир је метални предмет којим се некада лупало на врата, направљен у облику прстена или алке. После отпеване коледарске песме добијали су од укућана неки поклон у слаткишима, воћу, а уз то обавезно и у новцу. Ако би се среле две различите групе коледара, оне би се потукле. Према народном предању, гробље погинулих коледара се налази недалеко од села Доња Гуштерица. Коледарски обичаји на Косову су почели нагло да изумиру у обредној пракси после Другог светског рата, пре свега због законске забране верских окупљања на јавним местима. Ево једне коледарске песме са централног Косова. „Слава и час' коледо, Да је на час' коледо, Домаћину, коледо, И домаћице, коледо, Ми у кућу, коледо, Бог на кућу, коледо.“ Или „Отвор'те се, коледо, Граду врата, коледо, Ето иду, коледо, Коледари, коледо, Ми у кући, коледо, Бог на кући, коледо (...)“

ВАСКРС Васкрс или Великдан је највећи хришћански празник. Тог дана је Господ Исус Христос васкрсао из мртвих, победио смрт и свим људима од Адама и Еве до последњег човека на земљи даровао вечни живот. Због значаја овог празника, свака недеља у току године посвећена је Васкрсу и свака недеља је мали Васкрс. Васкрс спада у покретне празнике и празнује се после јеврејске Пасхе, прве недеље после пуног месеца који пада на сам дан пролећне равнодневнице, или непосредно после ње, никада пре те равнодневнице. Најраније може да падне 4. априла, а најкасније 8. маја по новом календару. За Васкрс су такође везани лепи обичаји у нашем народу. У целом хришћанском свету, па и код Срба, за овај празник је везан обичај даривања јајима. Јаје је симбол обнављања природе и живота. И као што Бадњак горећи на огњишту даје посебан чар божићној ноћи исто тако васкршње црвено јаје значи радост за оне који га даривају и оне који га примају. Један од најлепших и најрадоснијих српских обичаја, који се није искоренио, чак ни у градовима јесте фарбање јаја за Васкрс. Вредна домаћица, на Велики петак, по устаљеној традицији боји јаја. Тог дана се ништа друго не ради, већ се све мисли упућују на страшни догађај, Христовог невиног страдања и понижења од људи на Голготи у Јерусалиму. Домаћица се најпре прекрсти и помоли Богу, затим у суд са водом, у коме ће кувати и фарбати јаја, дода мало освећене водице. На шпорету ври вода са бојом, домаћица у њега спушта јаја пазећи да равномерно буду обојена. Прво обојено јаје, оставља се на страну до идућег Васкрса и зове се „чуваркућа“.

Овим јајетом домаћица која фарба јаја маже црвеном бојом чело, образе и браду деци, да буду живи и здрави и да напредују. Пре фарбања јаја се могу „шарати“. Наиме, растопљеним воском и пером за писање, или нечим сличним, на јаја се наноси топљени восак. Најпре се перо загреје на пламену свеће, па се онако вруће умаче у восак, потом се воском по јајету пише и црта. Пошто восак не прима боју, приликом фарбања, на јајету остају беле исцртане фигурице и слова. На јајету се обично пише Х. В. и В. В (Христос Воскресе и Ваистину Васкресе), исцртавају се крстићи, цветићи и друге лепе фигурице. У новије време, израђују се специјалне налепнице од папира или пластике и оне се могу лепити на јаја. Јаја се шарају и тако што се стави лист першуна или неке друге биљке и увије у најлон чарапу да би јаје било шарено. Јаја се фарбају у спомен на догађај када је света Марија Магдалена Мироносица, која је са Пресветом Богородицом, непрекидно била уз Христа у току његовог голготског страдања и којој се Христос првој јавио по васкресењу, путовала у Рим да проповеда Јеванђеље. На свом путу је посетила и цара Тиберија. Тада му је, у знак пажње, као поклон предала црвено јаје, и поздравила га речима: „Христос Васкресе“. Црвена боја симболише Спаситељеву невино проливену крв на Голготи, али је црвена боја истовремено и боја васкрсења. Јер васкрсења нема без страдања и смрти. Црвена боја је због тога првенствено боја хришћана и цркве. На Васкрс ујутру, звоне сва звона на православиим храмовима и јављају долазак великог празника. Домаћин са својом децом одлази у цркву на свету васкршњу службу. После службе, народ се муђусобно поздравља речима: „Христос Васкресе!“ и „Ваистину Васкресе!“ Тај поздрав траје све до Спасовдана. Када се дође из цркве кући, сви се укућани међусобно поздрављају васкршњим поздравом и љубе. Домаћин онда пали свећу, узима кадионицу и тамјан, окади све укућане који стоје на молитви, предаје неком млађем кадионицу и овај окади целу кућу. Уколико се не уме да се испева васкршњи тропар, наглас се чита „Оче наш“ и друге молитве које се знају напамет, или се читају из молитвеника.

После заједничке молитве, поново једни другима честитају Васкрс и седају за свечано постављену трпезу. На столу стоји украшена чинија са офарбаним јајима. Домаћин први узима једно јаје, а за њим сви укућани. Тада настаје весеље и такмичење чије је јаје најјаче. То представља велику радост за децу. Приликом куцања изговара се, такође – „Христос Васкресе“ и „Ваистину Васкресе“. Тог дана, ако дође гост у кућу, прво се дарива офарбаним јајетом, па се онда послужује осталим понудама. У прошлости је био обичај да цело село после доручка одлази на сеоски скуп где су се певале песме играло коло које се играло одвојено мушкарци од жена и . Ево једне песме са централног Косова. ЦРКВА ГРАЧАНКА Ој горо, горо зелена! У гори дрво високо, На њему лисје широко, На њему цвеће црвено, На цвеће пчелке попале! Што`но је дрво високо, То јесте црква Грачанка! А што су лисја широки, Све што су књиге црковане! А што је цвеће црвено, То јесте причест у цркви, А што су пчелке попале, Све што су људи у цркви! У прошлости се Васкрс – Великдан на централном Косову празновао три дана. Првог дана ујутру су се сви чланови фамилије купали у млакој води, у коју је сваки ставио по једно црвено ускршње јаје „да буде црвен и здрав преко целе године као јаје“. Затим би облачио најбоље одело и одлазио у цркву (крај XIX и почетак XX века). На први дан Васкрса – Великдана у прошлости је био обичај да се омрси јајетом. У оним селима која су имала цркву, сабор је био пре подне; затим се одлазило кући на ручак, а после подне су излазили момци и девојке да се забаве, девојке посебно, а мушкарци уз игру и песму. Другог дана Васкрса обично су ишле крстоноше кроз сеоски атар, а ко је желео да му сврате у кућу, плаћао је за то у житу. У прошлости је било брука и срамота да се не нашара јаје за Великдан. У време турске владавине Косовом, имућније српске куће из Приштине и околине, слале су бегу пун тањир шарених јаја.

СЛАВА Слава је после Божића најважнији српски верски обичај и повезан је са даном одређеног хришћанског светитеља. Она је веома карактеристична за Србе и представља знак њиховог препознавања и идентификације. Слава се преноси с колена на колено, и на тај начин, преношено је верско и културно наслеђе о сопственом пореклу. Српски народ је из разних разлога често мењао своје презиме и пребивалиште али је славу увек задржавао. Најстарији историјски подаци о слави датиру с почетка XI века. Највише породица слави Светог Николу (Никољдан), Светог Димитрија (Митровдан) и Светог Ђорђа (Ђурђевдан). На слави се окупља породица, њени пријатељи и комшије, и обично се припремају славски колач, кувана пшеница и традиционална јела. Славски обичаји из XIX века: „Има – нема, за ''светога'' ће имати“. На славу (светога) се мисли и спрема много раније. По најстаријим обичајима, слава траје четири дана и сваки од ових дана има назив: дан пре славе – вече славе; први дан – дан славе; други дан – слуга; и трећи дан – испраћеније. На вече славе, још у рану зору, припрема се кућа за дочек гостију. Први гости долазе након заласка сунца, обично је то родбина, која долази и без позива. Комшије и остали гости не долазе без позива. Гости се прво послуже кафом па онда ракијом и то: малом чашом, затим средњом и на крају великом чашом. На софри су и разна јела: кисео купус, киселе паприке, леблебија, суве рибе, печење, кисело млеко, кисела чорба и др. Са постављањем вечере се не жури док најстарији гост или први комшија не затраже вечеру, домаћин је и не спомиње, јер рећи ће гости да жали (штеди) ракију. Током славе, све време се певају традиционалне народне песме.

Пре вечере домаћин пали свећу, окади софру, укућане и сваког госта (сви стоје), помоли се Богу, са софре узме славски колач, унакрст пресече и над пшеницом, у којој гори свећа, залије вином. Од славског колача, домаћин одломи сваком госту по парче, затим се пшеница послужи свима, речима: ''Срећна слава, за много година! Славили – не заборавили!“. После овога се послужи вечера. Домаћин служи велику чашу ракије свим гостима речима: „Заповедај, добро си дошаја!'' Када гост преузме чашу, одговара: „А у добре руке, 'оћемо!'' Домаћин непрестано стоји и служи ракију, наздравља и пије преко руке (укршта) са гостима. Овако сви, по неколико пута наздрављају, међусобно указујући поштовање један другом. Вечера почиње тако што се домаћин прекрсти, залогај хлеба умочи у со и затим поједе, а гости кажу ''На здравље''! Сви се овако обреде и свима се каже ''на здравље''. Док траје вечера, домаћин служи вином, речима: ''Заповедај! Добро си дошаја!'', а гости као и код велике чаше ракије, одговарају: ''А у добре руке, 'оћемо!''. На дан славе, домаћин одлази у цркву, где након литургије свештеник сече славски колач. Домаћин у цркву понесе флашу ракије, флашу вина, пшеницу и славски колач и стави испред олтара. Пшеницом и ракијом домаћин служи народ који излази из цркве речима: ''Заповедај на светога'', народ се прстима послужи пшеницом, отпије ракију и каже: ''Срећна слава'' или ''Срећан свети''. Чим се домаћин врати из цркве, долазе и први гости. Са првим гостима, почиње и славски ручак. На ручку се опет пије вино и певају славске песме. Тако је и на вечери, тако и трећег дана славе на ручку и вечери. За све ово време софра се не склања, већ се стално допуњује храном. Стално се пије: за ракијом – вино, за вином – ракија. На ''испраћенији'' се даје само обичан ручак, без вина. Гости (само родбина) се испраћају флашом вина до дворишних врата. Гости децу домаћина дарују новцем, а друге чарапама или другим поклонима.

БАЈРАМ Након 30 дана Рамазанског поста, наступа тродневни Рамазански Бајрам, који се сматра великим празником у исламу. То су дани када се верници, срећни испуњеним обавезама према Богу, враћају свакодневном животу. За све муслимане Бајрам има посебан значај, јер им даје могућн ́ ост да створе везу са Богом и другим људима. Припреме за Бајрам почињу један дан раније. Током вечери домаћице спремају јела која ће се послуживати током трајања прославе Бајрама. Највећа пажња посвећује се припреми слаткиша и колач који се највише послужују у муслиманским породицама током трајања Бајрама најчешће је то баклава, али се не искључују и други слаткиши, као што су: халва, кадаиф, шећерпаре, итд. Уз шољицу топлог чаја или кафе послужиће се и урме гостима који су у тај дом дошли да би домаћину куће честитали празник. Потребно је нагласити да се након јутарње молитве у џамији или у сопственом дому размењују посете рођака и оне су пропраћене даривањем симболичних поклона. Стога се овај празник у муслиманском свету сматра даном када се сиромашним људима дарује помоћ у виду новца или хране. У муслиманским породицама се за Бајрам спремају богати празнични ручкови препуни разноврсним јелима. На ручак се позивају чланови најуже породице. Уз добру музику, пиће и храну чланови породице прослављају Бајрам. Муслимани се током овог празника солидаришу једни са другима и размењују поклоне и посете међу сродницима. Суштина празника је да обезбеди помоћ сиромашнима и онима којима је помоћ потребна и из тог разлога се Бајрам сматра најхуманијим муслиманским празником.

РАМАЗАН Рамазан је најважнији и најсветији месец исламске вере и један је од најплеменитијих обавеза муслимана. Треба нагласити да се ради о деветом месецу муслиманског календара, који се рачуна према Месецу, а не према Сунцу и током којег се сви муслимани света уздржавају од пића, хране, телесних задовољстава, као и лоших мисли и дела од зоре (суфура) до заласка сунца (ифтара) и то 30 дана. Труднице, болесни и тешки физички радници нису у обавези да посте. У време поста није дозвољено коришћење ружних речи у циљу општег људског прочишћења. Постоји веровање да се са почетком месеца Рамазана капије Џента (раја) отварају, капије Џехенема (пакла) затварају, а шејтани (ђаволи) бивају оковани. Најзначајнија ноћ у години је 27. ноћ Рамазана, јер је баш током те ноћи почела објава Свете књиге Куран и зато је њена вредност већа од преосталих ноћи. Како се верује, ради се о ноћи када се анђели, уз дозволу Господара, спуштају на земљу и смртницима испуњавају жеље и дају опроштај за мање грехе под условом да је они проводе у ибадету (верујући и надајући се). Света књига Куран каже да Рамазан има четири димензије - духовну, моралну, солидарну и здравствену. Пост је вежба издржљивости, снаге воље и вере, јер муслиман одлучује хоће ли постити да би испунио обвезу према Алаху и тако учвршћује свој карактер ускраћујући себи испуњење основних људских потреба: за јелом и пићем. Рамазански пост је средство промицања солидарности са онима који су жедни и гладују због сиромаштва. Пост је у служби здравља, јер се овим постом тело лакше очисти од нагомиланих штетних материја. По истеку овог месеца следи месец Шевал и прва три дана тог месеца је један од два празника у Исламу, Рамазански Бајрам (1. 2. и 3. дан у месецу). Њим се обележава крај поста. Први дани (оба) Бајрама су дани када пост није дозвољен. Живот у исламском свету током трајања месеца Рамазана поприма посебан изглед и чар, јер се људи међусобно посећују и заједно проводе вечери уз трпезе са разноврсном храном из традиционалне муслиманске кухиње. Рамазански дани су посебни, јер су џамије пуне током свих пет намаза.

ЂУРЂЕВДАНСКИ ОБИЧАЈИ КОД РОМА (ХЕРДЕЛЕЗ) Ђурђевдан „Ромска Слава“ 6. маја славе готово сви Роми. Роми овај празник зову Херделез или Ђурђевдан. Херделез је назив за овај празник према свецу Хидир Елезу, тако сматрају Роми са централног Косова, док други Роми у Србији сматрају да је то светац Свети Ђорђе. За овај дан се специјално чисти кућа, по могућности се и окречи. За овај празник, купују се нова одећа и обућа за све укућане. Ђурђевдан је дан, којим се обележава долазак и почетак лета. Неколико дана пре Ђурђевдана домаћин куће иде на пијацу и купује бело јагње, које мора бити младо. Славље почиње 5. маја, када се иде на уранак, одлази се на неку ливаду, по могућности у близини неке реке или потока. За уранак се припрема разноврсна храна, ту се људи веселе и слушају ромску музику. Ту се остаје до поднева, када се враћају кући, ако је неко купио два јагњета, једно се коље након повратка са уранка, а друго 6. маја ујутру рано. Увече се окупља родбина и одлазе да беру врбу, цвеће, младу траву и дебељуцу. Када се врате кући, оките кућу врбом, честитају укућанима међусобно долазак врбе у кућу. Увече се окупи фамилија и сви заједно вечерају, на трпези се обавезно налази пита, салате, месо и свећа коју је домаћин сам направио од воска, свећа се кити металним новцем и врбом. Пре него што укућани седну за софру, домаћин се помоли богу, и Ђурђевдану (Херделезу) да њему и укућанима донесе Бог те године здравље, весеље и слогу у кући. Након тога, домаћин упали свећу и стави је на хлеб који је домаћица спремила а сви укућани честитају домаћину славу, тј. Херделез.

Сутрадан, 6. маја рано ујутру сви укућани се окупљају и у казан се стављају врбу, цвеће и траву и верују да младо биље доноси здравље и весеље. Затим домаћин коље јагње, прва крв која се пролије из јагњета домаћица захвата у неки суд, па том крвљу обележава сваког укућанина на образ, чело и браду, верујући да ће сви бити здрави и црвени у образе као крв. Затим се јагње окити врбом и сви укућани се веселе уз ромску музику. Тога дана се нигде не иде већ се празник прославља у кругу породице. На трећи дан Ђурђевдана се обилази родбина а домаћин и домаћица спремају јагње и пеку га за вечеру. Када вечера буде готова на софру се сервира печено јагње, разне салате и сви укућани морају бити присутни. Домаћин, исто као и навече Ђурђевдана, се моли богу за зравље и слогу укућана, затим упали свећу, и сви укућани му честитају Ђурђевдан. Код Рома, Ђурђевдан се слави три дана, и сва три дана домаћин се моли за укућане и три дана за време вечере пали свећу. Сви Роми на централном Косову углавом овако прослављају Ђурђевдан.

СВАДБЕНИ ОБИЧАЈИ

СРПСКИ СВАДБЕНИ ОБИЧАЈИ ИЗ XIX ВЕКА Прошевина - кад сe родитељи момка сагласе за изабрану девојку - момак се готово ништа и не пита допада ли му се девојка - онда пошаљу „наводаџију“. Он понесе флашу ракије и ако родитељи девојке пристану, онда попију ракију, уколико се родитељи девојке не сложе, онда одлажу одлуку одређено време. Чак и да хоће одмах да је дају, неће пристати након првог наводаџисања, јер ће комшије рећи: „Једва дочекао да уда ћерку“. Договор се постиже тек на треће, четврто или пето наводаџисање. И кад наводаџија добије реч и „ракију попије“, врати се момковој кући и испред дворишних врата опали из пушке. Кад се породице младенаца нађу на договореном месту, уђу у неку кафану и ту прослављају на рачун младожење. Када се почне ручак, размењују се дарови. Тог се дана одређује и датум свадбе. ДАН СВАДБЕ - Свадбе се праве недељом. Суботом изјутра, мајка младожење позове девојке из комшилука (бира се здрава, поштена, вредна и мирна девојка) да умеси „крвајче“ (лепиња). Кад се испече, окачи га у „трему“ изнад врата и ту још стави које парче шећера. Након тога, изађе из трема, а неко од мушкараца дода јој пушку, па она опали да пукну душмани „као што је пукла пушка“ и затим оде кући. „КОМОРЏИЈЕ дођу раније, ручају и одлазе. Увек су двојица, иду колима и носе хаљине које ће девојка у недељу обући, кондир ракије, кафу, шећер и три погаче. Коморџије полазак огласе пушком. Испраћају се уз музику до дворишних врата, а жене и девојке певају: О, јубава, јубава, Јубава девојка. Кад падне мрак, младожења позива госте из села са своја два момка („старијим“ и млађим, старији је ожењен, млађи не). Старији момак иде напред са кондиром вина у руци, за њим младожења па млађи. Полазак огласе пушком, а девојке опет запевају: О, јубава, јубава, јубава девојка. Кад уђу у кућу, само старији момак каже „добро вече“ и

рукује се са домаћином, а младожења и млађи ћуте и љубе руку домаћину и домаћици. Одмах са ногу, старији момак пружи домаћину кондир речима: „Да заповедаш на радос“. Домаћин прихвати кондир, скине капу, прекрсти се, благосиља „Срећна радос', срећни младенци: здрави, весели и дуговечни били: пуно ги срце било“ и попије мало вина, па пружи осталим укућанима. Након тога окупљају се сватови. Сваки сват пред дворишним вратима опали из пушке, па домаћин излази у сусрет гостима и дочекује их музиком. У чело софре седи „старејко“, десно - кум, лево - девер, и - редом по старешинству. Код младожење У недељу ујутру, млади се спремју за сватове уз музику. Гости долазе и оглашавају се пуцњем из пушке. Домаћин са музиком дочекује сваког госта и прати га до софре. У подне, пред дворшиним вратима сватови се спремају за полазак по младу. Најпре војвода, наоружан до зуба, за њим још један (кога он изабере) па „барјактар“ (то је старејков човек и у његовој се кући прави застава на следећи начин: на повисоком белом пруту пришију се мараме, црвене, беле и плаве боје, а уз то се привежу и дарови за барјактара), за овим се по висини уреде сви сватови и сви наоружани пушкама и реворверима са по два „реденика“ око појаса. Ван реда нико не сме, већ један другоме у потиљак гледају. Младожења увек мора бити на коњу и он последњи излази из дворишта. Кад он пође, његов старији момак зашиљи један колац, од две педе и испред куће пободе у земљу. Младожења једном ногом стане на колац и попне се на коња. Онда му дају „накоњче“ (дете до 3 године), које подржи на рукама и врати мајци. Рођаке прилазе младожењи, љубе га у образ и дарују га. Кад пође младожења, пођу и сватови. Пуцањ пушака узгрми а девојке их испраћају до оборњих врата и певају: Ајд поди куме и старејко, и поведи кићене сватове...

Код младе Ујутру (пре сунца) девојке облаче младу хаљинама које су коморџије донеле и певају: О, јубава, јубава девојко! Кад сватови стигну до дворишта младе, зауставе се и чекају да војвода прво пушком прострели јабуку која је постављена високо изнад дворишних врата. Након што војвода погоди јабуку, младин отац пружа кондир ракије прво старејку. Овај узме прекрсти се, благосиља и отпије три пута а сватови му певају. „Старејко Бога моли, амин, амин!“ Овако наздрављају домаћин, кум и девер. Затим се уђе у двориште. Један од домаћих приђе и поведе младожењу на коњу близу девојака, које су се пред младиним тремом поређале у коло и певају: О, јубава, јубава девојко! Младожења из џепа извади јабуку и дода је некој од девојака која је по његовом укусу најлепша. За девојку је ово част. Њој припада јабука, као и новац којим је закићена јабука. Сватови поседају на одређена места, а младожења и млађи његов момак стоје, јер „на ваља да они седе“. Пошто се мало одморе младожењу с момцима поведу баби (ташти) и деди (тасту) да им целива руку. Чим сватови дођу, коморџије товаре младину спрему (одећу, постељину, и тд.) и одлазе. Пошто су сватови послужени кафом и ракијом, девери (млађи и старији) иду у собу код снаше. Другарице изнутра затворе врата и док девери не плате новцем, оне не отварају врата собе у којој је млада. Девер уноси ципеле, прстен, погачу и вино. Он се сагне да јој обује ципеле, а она пружи једну па другу ногу. Затим јој стави прстен на руку. Девер ставља на главу младе „сребро“ (капу) и изнад главе преломи деверску погачу, коју раздели свим девојкама. Сребро је капа која са предње стране пада на чело, а са задње до половине леђа и нанизана је старим сребрним парама. Врло је ретка и на Косову их је било свега двадесетак, па је због тога преношена из села у село са свадбе на свадбу. Снаша деверу и деверичету дарује по пар чарапа.

Кад девер изађе из трема, сватови устају, дотеруј се и излазе на улицу. Снашу из трема изводи брат или рођак и када стигну код дворишних врата, снаша се окрене према родбини „да их не заборави“. Након тога, сватови одлазе. Путем се пева, игра и пуца. По девојку (снашу) иду једним путем а другим се врате, јер истим „не ваља“. Младенци се венчавају у цркви. При повратку кући, младожења силази с коња на исти колац са којег се јутрос попео а затим се чекићем или секиром колац пободе сасвим у земљу. Снаши се пред дворишним вратима даје залогај хлеба умочен у со „да је не ваћају мађије“. Чим уђе у двориште, снаша баца букетић босиљка „да је пријатна ка босиљков мирис“. Испред куће јој дају накоњче (мушко дете), млада га пољуби и дарује га. Затим јој пруже сито с пшеницом. Девер сито придржава, она обема рукама захвата пшеницу и баца је напред и назад, што симболички представља благослов у браку, родну годину и напредак. Након тога се над главом младе преломи погача коју је она умесила и подели се сватовима. Девер затим поведе снашу у кућу и на кућном прагу дају јој тањир у коме се налази маслац помешан медом и она прстом намаже оквир врата „да њеним доласком донесе срећу - да тече мед и млеко“. Одмах за овим додају јој у једну руку три погаче, а у другу кондир вина и са свим тим у рукама, десном ногом уђе у кућу „да је кућа сита“. Са овим дође до огњишта и некој жени преда погаче и вино, затим потпали огањ, посоли јело које се кува и варјачом промеша. Након тога приђе свекрви, која седи на столици поред огњишта, пољуби је у руку и образ и кошуљом је дарује. Свекрва љуби у чело и дарује младу, затим, девер снашу поведе у трем. Свекрва и свекар излазе из куће да поведу коло, док излазе из куће, младићи их обоје поливају водом. Док сватови пију ракију, три пута се „пушта да прође јабука“. Прво иде старејкова јабука. Један старејков момак служи сватове заслађеном ракијом а други одмах за њим носи јабуку. Почиње се од старејка. Пружи му се чаша ракије, он је испије и забоде неколико гроша у јабуку, и тако до краја софре. Тако се ради и са деверском и домаћинском јабуком, само у извесним временским размацима. Новац прикупљен на јабуци добијају млада и младожења. За вечеру сватови доносе поклоне који су углавном одевне ствари или храна. Убрзо након вечере, разилазе се сватови.

АЛБАНСКИ СВАДБЕНИ ОБИЧАЈИ У албанској народној традицији венчање се сматрало једним од најрадоснијих догађаја. Овом породичном догађају су претходили многобројни важни животни моменти, почев од рођења здравог детета и његове припреме за живот, преласка у доба зрелости, припреме за веридбу и брак, као и сам чин венчања. Веридба се сматрала свечаним чином којим се обележавао званичан договор између двеју породица о склапању брака њихове деце. Као таква, веридба је пропраћена свечаним ритуалом, као што је слање наводаџије у кућу будуће невесте, како би се добио пристанак од домаћина да се затражена девојка даје просцу. Бити изабран за наводаџију представљало је у то време велику част, поштовање и одговорност. Наводаџија, не само да је требало да познаје добро обе породице, већ је било потребно и да поседује способност да убеди породицу затражене девојке да је просац права прилика за њу. Одговор се давао након попијене кафе. Након што би добио пристанак од домаћина, наводаџија би се враћао у кућу породице просца како би им пренео вест и честитао. Давањем пристанка да се затражена девојка даје у кућу просца започињало се са припремама за свадбу са обе стране. Уколико би породица затражене девојке одбила понуду наводаџије, било је потребно у том случају да породица девојке пронађе оправдане разлоге за одбијање просидбе, како не би увредила породицу просца. Традиционалне албанске свадбе су трајале три дана и ноћи. За најпогодније дане венчања сматрали су се понедељак или четвртак. Традиционалне свадбе су се организовале у кући младожење, а девојачко вече у кући невесте. Организовање албанске свадбе се састојало из неколико фаза: припрема, почетак свадбе, ноћ уочи свадбе, сам дан свадбе и крај свадбе. Припреме су обухватале све послове који су морали да се заврше до самог почетка свадбе и то: све потребне консултације са члановима породице, братством или селом о начину организовања свадбе, месту где ће се дочекати сватови (јер се они нису дочекивали у кући младожење), слању позива за присуство на свадби, дану

одржавања свадбе, обезбеђивању дрва за свадбу, регулисању одаје за сватове, дочеку пријатеља, одређивању бајрактара, начину послуживања кафе, одржавању реда, музичарима и свему осталом. И у кући будуће невесте обављале су се посебне припреме, почев од одржавања девојачке вечери, на којој су се окупљале све девојке из уже породице невесте, као и њене другарице. Оне су уз даире певале невести песме о њеном животу и младости, док су јој стављале на руке кану. Све то је пропраћено њеним јецајем. Док су трајале припреме невесте, остале девојке би плесале у соби у којој би се изложила девојачка спрема. Девојачка спрема се састојила од различите врсте одеће, чаршафа, пешкира и постељине, коју је девојка сама извезла како би доказала да уме да ради и колико је вредна и спретна. Почетком свадбе се сматрао дан припреме колача и развијања кора, односно спремања свадбарских јела, што је пропраћено присуством и игром једног дечака уз звуке даира. Према веровању, тај исти дечак је морао да има на глави три капе, које су представљале симбол рађања мушке деце. Такође, дечак је морао да поспе мало брашна по столу на којем се припремао свадбарски колач, јер се веровало да ће се тиме у кући младожење рађати мушка деца. Ово је пагански обичај који се примењивао свесно или не у албанском народу. У кући младожење у поподневним сатима певале су се песме о животу младожење уз звуке даира. Женски део уже породице би плесао до касно у ноћ. Ноћ уочи свадбе започињао би доласком сватова - пријатеља и званица, који би се угостили у једној од одаја младожењине куће. Уз кафу и цигарете сватови би проводили време договарајући се о последњим припремама око саме свадбе.

Даном венчања сматрао се дан када су младожењени сватови долазили по невесту. Уз звуке тапана (традиционални добош) поворка сватова, на челу са бајрактаром, кренула би у правцу невестине куће. Потребно је навести да жене у то време нису имале право да буду део мушке поворке сватова. Оне су се дочекивале у посебним одајама у кући невесте и послуживале су се водом и ратлуком, док су се мушки сватови гошћевали у дворишту куће најближег рођака кафом и цигаретама. Мушки сватови изводили би традиционалне албанске игре уз звуке тапана. Након служења сватова, част да по први пут види невесту припадао је свекрви, која би уз пратњу песме одлазила у одају у којој би се налазила невеста, чије би лице било покривено црвеним велом (црвена боја је представљала заштиту од урока и злих сила). Свекрва би јој скидала са лица вео и даривала би је скупоценим накитом. Након свекрве, невесту би скупоценим накитом даривале и остале рођаке са младожењине стране. Када би се завршило са обичајем даривања, уплакану и велом покривену невесту из куће би изводили отац, стриц или најстарији брат. Поворка сватова, на челу са невестом, кренула би у правцу младожењине куће уз песму и звуке тапана. У старије време она је тај пут прелазила јашући на коњу. Самим уласком невесте у двориште младожењине куће започињало би се са извођењем одређених обичаја, као што су: бацање жита и шећера изнад главе невесте, што је по старом веровању, представљало симбол будуће среће и благостања, као и обичај да се под вео невесте, тачније на њено крило, стави мушко дете, што је био знак да будућа невеста роди мушку децу. Пре уласка у младожењену кућу, невеста би умакала своје прсте у мед или шербет и њиме би три пута попрскала улазна врата куће како би јој будући живот у тој кући био “сладак”. Један од обичаја у то време био је и да невеста десном ногом прекорачи праг куће, према старом веровању, због срећног брачног живота. У касним сатима невесту би испратили у њену брачну одају. У међувремену би се младожења поздравио са укућанима и својим најближима и након тога би кренуо у правцу брачне одаје. Улазак младожење у брачну одају пропратио би се шалама на рачун младог брачног пара, уз песму и игру.

РОМСКИ СВАДБЕНИ ОБИЧАЈИ Свадба је код Рома значајан обред којим се заснива брак, који је у основи, више друштвени чин. Свадби предходи прошња снаше. Проводаџије претходно обаве договор о прошењу снаше. Том приликом се уговара датум свадбе и појединости око тога. Код Рома свадба обично траје три дана, тј. субота, недеља и евентуално понедељак. У четвртак, и код младе и код младожење кити се ибрик у коме се сипа ракија и шећер. Ибрик се кити марамом црвене боје и цвећем. Затим у нареднa два дана ибриком се иде код фамилије која се позива на свадбу. Фамилија тај ибрик додатно кити тако што на њега каче: паре, пешкире и кошуље. У четвртак се код младожење окупљају девојке и наредна три дана сваког јутра сеју брашно како би у недељу месили погачу и испекли. Та погача се чува до понедељка када се ломи изнад снашине главе, наравно ако је она била девица ако није онда се не ломи. И код младе се у четвртак окупљају девојке које нису удате и тог дана такође кити ибрик црвеном марамом и цвећем. Тим ибриком се наредна два дана позива фамилија да дође на свадбу, а фамилија тај ибрик кити парама, кошуљама и пешкирима. У четвртак код младе оне девојке које су китиле ибрик, оне младој на косу стављају кану (фарба за косу) и облаче је у димије и посебну кошуљу коју једино облачи млада. Тог дана млада плаче на раменима сваком члану породице. Када се заврши позивање гостију на свадбу, субота после подне, када свадба почне, обавезно музика забавља госте и комшије које дођу на свадбу. На свадби се прво свира коло које поведе свекрва, она игра са ситом за брашно које је украшено цвећем. Затим се мењају остали чланови фамилије. При томе се музичари који свирају на свадби награђују. На свадби се највише свирају традиционална ромска кола: чочек, талова, тајда, тешко коло. У суботу је традиција да младожењу обрије мушкарац који није ожењен, док музика свира, сви гости који су дошли на свадбу дарују младожењу поклонима као што су: ћебад, јоргани, кошуље и новац.

Код младе се у суботу исто одржава свадба уз пратњу музике која весели госте. Те вечери у соби где спава млада на зиду оставља отиске прстију од кане (фарба за косу). У недељу се код младожење окупљају сватови који ће ићи колима да узму младу. Сваки ауто се кити даровима и цвећем, са сватовима иде и старејко који носи окићени барјак и девер који је окићен деверском марамом. Када млада дође код младожење, пре него што уђе у кућу испред улазних врата младу дочека свекрва са ситом које је окићено и које је напуњено бонбонама, шећером у коцке и житом. Затим млада обема рукама баца бонбоне, шећер и жито на све стране, а сито баца на кров куће. По старим веровањима ако сито остане на крову куће, то значи да ће млада остати у тој кући. По старим ромским обичајима, младу на улазним вратима дочекује свекрва са шербетом, млада треба да умочи руке у шербет и њиме да окваси горњи део улазних врата. То ради три пута. Након тога се млади даје мушко дете да га три пута подигне у вис, да би родила прво мушко дете, затим јој свекрва ставља испод пазуха, са обе стране, по један хлеб, да би млада била берићетна и напредна. Затим млада улази у кућу где је чека младожења а они једам другом дају шербет да пију, по ромском веровању, да би живели слатко као што је шербет. У ромској заједници, невиност је кључна за неудату жену. Ради тога код младожење, рано ујутру док музика свира и док се фамилија весели, цепају се кошуље и пале у знак радости што је млада „честита“. Ако млада није била „честита“ весеље би изостало, често дође и до свађе измећу фамилије младожење и младе, а млада би се вратила родитељима.

ТРАДИЦИОНАЛНА КУХИЊА

ТРАДИЦИОНАЛНА КОСОВСКА КУХИЊА Косовска кухиња је настала под утицајем турске, балканске и европске кухиње. Још од давнина албански народ на Косову је придавао велики значај припреми хране, као и послуживању. Хлеб, тесто, пасуљ, млеко, сир, воће и поврће́ су били основна храна на Косову. На Косову се једе традиционална храна високе храњиве вредности и њен укус је прилично добар. Типично косовска јела спремају се од кромпира, пасуља, паприке, теста, меса, млечних производа, кукуруза. Месо је врло заступљено у свакодневној припреми оброка и преовладавају говедина, јунетина, јагњетина и пилеће месо. Месо се и суши, а суџук и сушено говеђе месо карактеристична су јела. За разлику од меса, на косовском јеловнику риба је слабо заступљена. Млечни производи су саставни део јеловника код албанаца и пожељно је пробати сиреве, кајмак, млеко и њене производе. Поврће на Косову је сезонског карактера због опште континенталне климе. Зими се од одговарајућег поврћа (купус, краставци, паприка, парадајз) праве туршије које се једу као салата или прилог. Филија је специјалитет карактеристичан за Косово, а прави се слагањем слојева теста дебљине палачинке с краја тепсије према средини. Слојеви се мажу млеком и уљем и пеку се под сачем. Филија се послужује уз кајмак, сир, јогурт. Уз бројне пите, типичним јелом на Косову сматрају се и погаче, а и једне и друге се често праве од кукурузног брашна. Као косовски дезерти позната су теста преливена шербетом, као што су: баклава, тулумбе, гурабије, халва, кадаиф, шећерпаре, теспиште. Халва је верски празнични дезерт. Припрема се брзо и једноставно: истопљеном маслацу се додаје брашно, шећер, вода и треба мешати док не добије тамну боју, док се кадаиф спрема од кадаифа, шећера, ванилин шећера, воде, лимуна, маслаца, ораха и шербета. Уз јело се служи пиће. Најпознатије косовско безалкохолно пиће је боза, тачније ферментирани сок од кукурузног брашна, који су прво правили Горанци из Драгаша. За Косово је специфичан и руски чај који се припрема у два чајника, смештена један изнад другога. У доњем, већем чајнику је кувана вода, а у горњем јаки концентрат чаја који се загрева уз помоћ паре првог чајника. Чај се послужује у малим чајним чашама цца 1 дцл и то редом: шећер, мало концентрата и по избору лимун. Алкохолна пића се конзумирају у мањој мери.

КОСОВСКА СТРУГАНА ПОГАЧА САСТОЈЦИ Потребно је: 1кг брашна, 2 кашичице соли, ½ прашка за пециво, 2 кашичице сувог квасца (може и сиров), ½ кашичице шећера ПРИПРЕМА У посуди ставити 1кг брашна, 2 кашичице соли, 1/2 прашка за пециво. Измешати па у средини направити удубљење и додати 2 кашичице сувог квасца (може и сиров), и ½ кашичице шећера и мало воде па измешати. Оставити неких 5 минута да квасац нарасте (надигне) па у квасац додати 2 кашике уља и замесити тврђе тесто са млаком водом. Тесто мора бити тврђе него за хлеб, и зато док се меси треба додавати још по мало брашна како се не би лепило за руке. Месити неких 10 минута. Оставити тесто прекривено крпом неких 5 минута па га још једном добро измесити стално посипајући брашном и поново га оставити да одстоји бар 5 минута. Затим тесто длановима притискати и брашном формирати погачу (ако не умете длановима да формирате погачу, развуците је оклагијом) која мора бити тања јер ће у тепсији нарасти. Потребно је једном док је на столу да се преокрене како би се и са друге стране утрљало брашно. Пребацити погачу у тепсију добро подмазану уљем, па је премазати одозго и около уљем и прекрити крпом. Пре печења, оставити да одстоји око 20 минута. Затим је ставити у загрејаној рерни на 250 °C док не нарасте па смањити на 200 °C. Целокупно печење је око 40 минута док не добије тамнију боју. Печену погачу истругати стругалом (рендетом) док се не уклони мазна површина и не дође до светлије боје.

ПРЕПЕЋ (КОСОВСКА ПИТА) САСТОЈЦИ Потребно је: 1кг брашна, мало соли, вода по потреби за тесто. За фил 8 до 10 јаја ½ литре млека и мало соли, маст за премазивање. ПРИПРЕМА Замесити средње тврдо тесто и оставити да одстоји 10 мин. Направити лоптице величине већег јајета и оставити да одстоји још 10 мин. Лоптице поделити на два дела за две коре. Развити сваку лоптицу величине палачинке и сваку премазати машћу. Ређати једну на другу половину теста. То урадити и са другом половином. Првом половином развити кору да крајеви прекрију тепсију премазати растопљеном машћу. Развити и другу кору величине тепсије. Прекрити прву кору другом, добро затворити крајеве оставити само мањи отвор (џеп). Ту брзински сипати фил од јаја и млека. Рерну треба укључити кад почне да се меси препећ. Пече се на најјачој температури постепено треба смањити температуру на 220 °C. Кад се фил наспе, брзо се затвори џеп, попрска се одозго растопљеном машћу и стави се да се пече. Фил не сме да се прелије преко горње коре. Кад је препећ печен попрскати га водом, прекрити крпом и оставити да се прохлади. Овај рецепт може такође послужити у спремању пите са следећим састојцима: спанаћ + сир (може и појединачно), купус (кисели, као за вариво), месо, црни лук, празилук, кромпир, тиква.

КУКУРУЗНА ПИТА Одвојити беланца од жуманаца. Сјединити сир, жуманца, со и павлаку, па добро умутити. Додати јогурт. Затим додати кукурузно брашно, помешано прашком за пециво. Умутити. На крају, пажљиво сјединити са снегом од беланаца. Смесу сипати у плех, премазан путером и посут брашном. Пећи у пећници загрејаној на 200 °C. Готову питу мало прохладити, па резати на парчад. Послужити уз киселу павлаку, јогурт или салату.

КАЧАМАК У посољеној кључалој води додати брашно, али без мешања. Брашно треба да остане на површини воде као купа. Кроз ту “купу” направити удубљење варјачом и оставити да се на лаганој ватри кува. Кад брашно нестане са површине воде, промешати да не остану грудвице и мешајући кувати још пар минута. Готов качамак прелити отопљеним маргарином. Качамак вадити кашиком у чинију из које ћете послуживати.

ФИЛИЈА Филија се обично спрема у летњем периоду, јер се спрема напољу. За филију је потребно имати сач, који израђују стари мајстори - ковачи. Поред сача потребна је и тепсија. Тесто за филију се спрема тако што се у једној посуди стави брашно и вода, со по потреби, све се то помеша како би се добило тесто које мора бити ретко. У другој посуди је кисело млеко или кајмак и уље. Поступак печења филија иде тако што се упали ватра између три камена, на коју се ставља сач како би се загрејао, на горњем делу сача се ставља пепео како би задржавао топлоту. Док се сач греје, у тепсију се долива танак слој теста, и тепсија се покрива сачем. Након пар минута (3 до 5 минута), када се први слој теста испече, подиже се сач и први слој испеченог теста се прелива киселим млеком или кајмаком, и затим се поново покрива сачем и додатно пече. Овај процес понављамо све док се не дође до врха тепсије. Печење филије траје отприлике два сата.

АЛБАНСКО ГОСТОПРИМСТВО Гостопримству се у албанском народу придавао велики значај, јер се према старим обичајима кућа једног албанца сматрала првенствено “Божијом кућом и кућом пријатеља”. Самим тим, сматрало се да лице које уђе у дом једног албанца заслужује поштовање, али и заштиту уколико се показала потреба за тим, јер домаћин куће сноси одговорност за свог госта све док он борави у његовом дому и имању. Домаћин је био спреман да свом госту на најбољи могући начин обезбеди пријатан боравак. На самом почетку, госту би се понудило нешто да попије и обично би то била једна шољица кафе, чашица ракије или неког безалкохолног пића уз чашу воде. Пиће се послуживало уз неки слаткиш, ратлук, карамела или неки други колач. Уз шољицу кафе обично су се водили разговори о многим животним темама. Након што би гост попио кафу, започињало би се са припремама постављања софре. Софра се постављала на посебан начин у част госта и према утврђеном времену и редоследу. Традиционална софра код албанаца је имала своја строга правила, која су се морала испоштовати од стране домаћина тог дома. Софра за мушкарце се постављала одвојено од софре за женски део породице. На самом челу софре седео би домаћин куће, а док са његове леве стране седео би његов гост. Са десне стране домаћина седели би његови најближи рођаци. На самом крају софре, уколико је било довољно празних места за седење, седели би преостали чланови мушког дела породице. Софру су постављали млађи мушкарци те породице.

На средини стола постављала се тепсија са главним јелом и тањири. Првенствено би се расподелиле кашике, виљушке и ножеви, а хлеб би поделио домаћин, као знак поштовања према госту и свим осталим особама које би седеле за столом. Прво парче хлеба и меса послуживало се госту и најстаријем члану породице. Након што би се послуживало јело и хлеб, домаћин куће би поздравио свог госта и све присутне добродошлицом и пожелео би им пријатан оброк. Поред софре би увек на ногама стајао један младић који би укућане и самог госта послуживао водом. Младић би стављањем леве руке на срце, уз благи наклон, послуживао десном руком присутне водом. На исти начин је то чинио и приликом узимања празних чаша. Домаћин куће никада није устајао први са стола, јер би тим гестом увредио госта, као и све остале присутне за столом. Потребно је нагласити да су се за госта увек послуживала посебна јела и пића, без обзира у каквој се економској ситуацији налазила та породица, јер сама посета госта сматрала се посетом једног пријатеља којег је Бог послао у тај дом.

ДРУШТВЕНЕ ИГРЕ

ГУЧКАЊЕ На земљи се направе три мале рупе у истом правцу, једна од друге су удаљене по две дужине штапа. Средишња рупа се зове „баба“ а обе крајње „масло“. Код оба масла стоји по један играч, док један крај штапа држи, другим крајем забада у „масло“. Трећим штапом „тера гучку“ (обло дрво) у „бабу“. Она двојица код „масла“, бране да „гурка“ не уђе у „бабу“, штапом је ударају, враћају, али пазе да им „гучкар“ не ухвати „масло“ или да их не „попари“ (гучком по нози дотакне). Ако гучкар некоме ухвати „масло“ (штапом) или га „попари“ онда он чува „масло“ а тај тера гучку. „Масло“ се може ухватити само онда кад чуварев штап није у „маслу“. У игри могу да буду по два гучкара; некад и по три „масла“ и три гучкара и једна „баба“ и то се тако уплетено, да је потребна права вештина чувати „масло“, „баба“ и ноге да их не „испаре“ а богме и штапом не ударе. Кад гучка уђе у „бабу“ онда свако своје „масло“ напусти и хвата друго, а такође и гучкар онда покушава да ухвати које масло. Ко остане без „масла“ тера гучку. Ако се деси да двојица истовремено забоду штапове у масло и један другом не попушта онда се „мере“ тј. стану код једног „масла“ и врхом штапа гађају друго масло, па ко удари у масло или ближе, тај чува а други тера гучку. Овако се „мере“ кад се почне игра.

КЛИСКАЊЕ Клискање могу играти двојица, а кад игра више њих поделе се на две равне групе. Направи се мала рупа, узме се штап од једног метра и „клиска“ (дрво од 2дм дужине). Један клиска а други чека. Овај што клиска стане до рупе, десном руком држи штап, левом клис. Клиску баци мало на горе и штапом је силно удари да далеко одлети. Онај други је чека да ухвати и да га изгори. Ако је не ухвати онда је баца да у рупу уђе или да се до ње толико приближи да раздаљина нема дужину штапа. У оба случаја га изгори. Овај што клиска, штапом чека клиску кад је онај баца к' рупи, да је удари и назад врати – и то док је још у ваздуху, јер кад падне на земљу нема право да је враћа. Ако је врати, онда бројећи штапове, мери одстојање од рупе до клиске. Кад направи одређени број штапова, јаше онога који клиску чека. А одакле ће га јахати то се одређује клиском тј. нарочито за то клисне и где падне клиска одатле га и јаше. Овај што клиска може да изгори и онда ако клиску три пута не удари.

ТЕСТЕ БОШ Тесте бош је једна он најстаријих друштвених игара код Рома. Игра се у кући по обичају буде више играча. Игра се обично увече када се заврше сви послови, могу да је играју и млађи и старији. Потребни реквизити за ову игру су: једна тепсија, 11 филџана за кафу и један мали изгужвани папир у облику кликера. За игру је потребно 5 до 10 играча. Игра почиње тако што играч који сакрије изгужвани папир, окрене се супротно од осталих играча како би сакрио папир оспод филџана, и након сакривања он се окреће према осталим играчима. Играч који започиње игру диже неки од филџана, и ако сматра да је папир испод тог филџана изговара реч „тесте“, а уколико се папир не налази испод онда изговара „бош“. Уколико играч погоди где се налази папир, онда он преузима улогу сакривача, у супротном остаје исто. И тако редом, победник је онај играч који највише пута нађе папир, и добија награду коју су претходно договорили играчи.

МЕЛЕМИ

КАНТАРИОНОВО УЉЕ - 100 грама цветова кантариона потопити у боцу хладног уља, углавном маслиновог - Прекријте боцу газом и причврстите гумицом - Оставите да одстоји 40 дана на сунцу, повремено проверавајте да ли су сви цветови стопили у уљу - Четрдесетог дана добро процедите уље и цвеће кроз газу, притисните цветове да пусте своје уље до краја - Уље чувајте у чврсто затвореним тамним боцама - Квалитетно кантарионово уље је тамне црвене боје која чак вуче на љубичасто. Кантарионово уље помаже код: опекотина првог степена, хемороида, проширених вена, капилара, чирева, реуме.

МЕЛЕМ ЗА РАНЕ И ПОВРЕДЕ Мелем се припрема на следећи начин: - загреје се до килограм свињске масти док се не отопи и постане врело, - две шаке хајдучке траве (+ камилица + латице ружа) ставити у маст, - маст и биље се кувају неких 10-ак минута стално мешајући и не на прејакој ватри, - Када се смеса стопи додаје се парче лоја, комадић воска, - све се добро промеша, док је још течно процеди се кроз газу у посуде, - остави се у посудама да се охлади и добије тврђу конзистенцију.

ПРАЗНОВЕРИЦЕ

ПРАЗНОВЕРИЦЕ Кад заигра лево око, слути на лоше; десно – на добро. Кад засврби нос – љутиће се. Кад засврби леви длан, изненада ће се добити новац, а кад засврби десни длан, потрошиће се. Кад запишти лево уво, чуће се лош глас; десно – добар. Кад зец путнику пређе пут значи да ће му се десити несрећа. У недељу, среду и петак не смеју се сећи нокти, то доноси невоље. Кад мачка греје леђа поред ватре, биће мраза. Малом детету се привеже за косицу, на челу, чешаљ лука, пара и црвени конац – да чувају дете од урока. Трудне жене како би сазнале шта ће родити: мушко или женско, стављају кокошију жуч на жар, па ако пукне – родиће мушко; у противном родиће женско дете. Из куће породиље недељу дана ништа се не износи, односно даје. А до четрдесет дана, бебе, може се позајмити али не сме та ствар тамо преноћити. Кад петлови кукуричу при заласку сунца, поквариће се време. Кад се магарац ваља по блату, пашће киша. Кад испадне залогај из руке при приношању устима значи да га је ђаво отео. Не ваља да се дете хвата за врат, јер неће расти. Не ваља горети метлу, јер ће те болети зуби. Не ваља мртвачки сандук прескакати, јер ће се мртвац повампирити. Не ваља хлеб стављати наопако. Не ваља заклати јагње пре Ђурђева дана.

ИЗВОРИ ТЕКСТОВА Манастир Грачаница – обичаји и умотворине са Косова, Јанићијe Поповић Грачаница историјско – документарни осврт са генеалогијом породица, 2015., Стојан Д. Секулић, Косовски вез - Друштвени значај, Гласник етнографског музеја Београд, књига 77, Београд 2013., Ирена Филеки Енциклопедија народног живота, обичаја и веровања у Срба на Косову и Метохији, Београд, 2001., Татомир Вукановић Српски етнографски зборник, књ.7, Обичаји српског народа на Косову Пољу, Татомир Вукановић, Коледарске песме на Косову и Метохији, БАШТИНА, Приштина – Лепосавић, св. 27, 2009., Велибор Лазаревић