Book of Slavic Mythology: Forest Gods and Creatures

Slovenski narodi su pre 3000 godina bili samo grupa malih plemena i rodova, koje danas zovemo Starim Slovenima. Pojam Stari Sloveni označava sve slovenske narode u periodu pre primanja Hrišćanstva i u periodu mnogoboštva. Stari Sloveni su poštovali božanstva prirode i svuda oko sebe su videli delovanje bogova i drugih natprirodnih bića.

Stara slovenska vera označava njihovu narodnu religiju i mitologiju čiji koreni sežu u III milenijumu pre naše ere i koja je postojala sve do pokrštavanja Slovena u srednjem veku.

Sloveni danas zauzimaju veći deo Evrope i znatan deo Azije. U Evropi su najbrojnija etnička skupina (oko 35%). Sloveni su u jezičkom i kulturnom pogledu najkompaktnija etnička skupina u Evropi. Razlike između pojedinih slovenskih jezika manje su nego, na primer, razlike između severnih i južnih nemačkih dijalekata. Pored jezičke bliskosti, koja je najizrazitija (uprkos velikoj otvorenosti slovenskih jezika za pozajmice iz drugih jezika), uočljiva je i srodnost duhovne i materijalne strane slovenskih kultura u mnogim aspektima: u narodnoj književnosti, u verovanjima i običajima, u nošnji, arhitekturi, muzici itd. Nasuprot pomenutom poređenju stoji činjenica da se nemačko jezičko i kulturno područje većim delom nalazi u granicama jedne države, dok su slovenski jezici i kulture u tom pogledu izrazito podeljeni. Uzroci takvom stanju su brojni i raznovrsni i jednim delom se nalaze izvan slovenskog sveta.

Bogovi Veles

Jarilo

Vesna

Demoni Lesnik

Ĺ umska majka

Vila

Baba Jaga

Vukodlak

Poljski duhovi Polevoj

Poludnica

Prija

ˇ Suncanica

Veles je božanstvo koje se pominje u mnogim aspektima. Njemu se pripisuje širok spektar osobina. Naime, Veles je bog stoke, useva, mudrosti, umetnosti, bogatstva, vlasništva, magije, prevare, trgovine, proricanja, vrlina i vodič duša mrtvih. Veles je zaštitinik pastira i čarobnjaka (Volhvov ili Volhov). Moguće je da su naučnici greškom Velesu dodelili epitet boga stoke, jer su se oslanjali na Nestorov spis, gde on Velesa pominje u kontektsu skotjeg boga.

Naime, zna se da su hrišćanski hroničari često pogrdno govorili o paganskim bogovima, pa je i epitet „skotji” uz reč bog dosta verovatno dodat zbog prezira prema slovenskom paganizmu.

Veles je i zaštitnik ugovora i date reči, poput Peruna. U skoro svim hronikama se govori da su se Sloveni zaricali i kleli na poštovanje dogovorenog Perunom i Velesom. Nestorova hronika kaže: „Zaklinjahu se oružjem i Perunom bogom svojim i Volosom skotijim bogom i utvrdiše mir 907. godine.” Veles je predstavljen kao sin krave Zemun i Roda. Predstavljan je kao rogat, jak mladić (zbog toga sto je sin krave Zemun i jer je bog stoke), ali i kao sedi starac sa belom bradom i pastirskim štapom (ovde predstavlja zaštitinika pastira i mudrosti, ali takođe i muževan, falični simbol plodnosti).

Poštovanje prema Velesu Sloveni su imali najpre iz razloga što su u njemu videli boga od kog im zavisi preživljavanje. On je bio zadužen za useve, za polja i za životinje, kako divlje tako i domaće. Kakva god zajednica da je bila, bilo stočarska, lovačka ili poljoprivredna, zavislila je od Velesa. Takođe, magija i mudrost su veliku ulogu imali u životu naroda. Magija se povezuje i dan danas sa muzikom u mnogim religijama, pa otud i Velesova uloga kao zaštitnika muzike. Muzika se uvek smatrala tvorevinom i jezikom bogova i nečim magijskim.Veles je po nekim osobinama Peruna uporediv sa grčkim Panom i Prijapom. Volhovi su bili slovenski vračevi. U korenu imena tih vračeva je Velesovo ime. Tako da je on u tom vremenu sigurno bio smatran zaštitnikom magije i vračeva. Veles kao bog zveri, je predstavjen u svom

drugom obliku, teriomorfnom, tačnije kao medved. Medved je kod slovena značio za šumskog cara i zaštitnika koji se brinuo o životinjama, šumskim plodovima, kao i o samoj šumi.

Prema mnogim legendama Veles je zakleti neprijatelj Peruna, boga gromovnika. Jedna legenda kaže da je Veles ukrao Perunu stada, žene i podanike, pa je došlo do sukoba.

Prema drugoj legendi, Veles je hteo Dodolu, Perunovu ženu. Velesova sklonost da prevari vidi se upravo iz ova dva mita. Prema trećoj legendi, borba između Peruna i Velesa je metafora za večitu borbu nebesa i zemlje, pošto je Perun na nebesima, a Veles na zemlji. Ova borba nije konačna. Perun pobeđuje, ali Veles se uvek iznova pojavljuje.

Prema jednoj legendi, nakon Perunove pobede Veles je proteran u podzemni svet i tu nameće svoju vlast. Za borbu Velesa i Peruna vezano je verovanje o dolazku haosa i pobede nad haosom. Verovalo se da tokom zime Velesova snaga, a time i haos, jača, dok pre leta on biva pobeđen i vraća se u podzemlje. Svetkovina kojom se slavio odlazak haosa bile su Velje Noći. Za vreme ovog praznika mladići, koledari, oblačili su se u kapute od ovčije vune i nosili groteskne maske, lutali po selima i pevali pesme o dolasku iz podzemlja. Verovatno , jer je to je to aluzija na to da dolaze iz podzemnog sveta, u kom obitava Veles. Praznik je bio neka vrsta mešavine današnje Noći veštica i karnevala. Ovaj ritual je predstavljen kod nekih autora i kao primer slovenskog šamanizma. Takođe, verovalo se da Perun kada pobedi Velesa pušta kišu u znak triumfa nad Velesom. On je pored Peruna jedino slovensko božanstvo koje su poštovali svi slovenski narodi.

Jarilo u mitologiji Starih Slovena predstavlja boga prolećne vegetacije i plodnosti, a ponekad je bio povezivan i sa ratom. Zamišljan je kao izuzetno lep mladić, ponekad duge kose i brade, koji jaše na belom konju, u beloj odeći, bosonog, okićen poljskim cvećem. Zbog toga su u različitim prolećnim obredima, devojke odevene u belo i ovenčane cvećem, jahale na belim konjima. U njegovu slavu su pravljene i lutke od slame, koje su nazivane imenom ovog božanstva.

Jedini istorijski izvor koji pominje ovo božanstvo je biografija Otoa od Bamberga, nemačkog biskupa, koji je tokom svojih misija na pokrštavanju paganskih plemena Lužičkih Srba i Polapskih Slovena, naišao na festivale u čast boga rata Gerovita u gradovima Volgast i Hafelberg.

Gerovit najverovatnije važi za nemački izraz za slovensko ime Jarovid.Obožavanje ovog boga je ipak preživelo u slovenskom narodnom verovanju dugo nakon pokrštavanja. U Rusiji, Belorusiji i Srbiji su sve do 19. veka održavani narodni festivali po imenu Jarilo krajem proleća ili početkom leta. Ovi festivali su u potpunosti bili nehrišćanskog porekla, a čak i najraniji istraživači slovenske mitologije su u njima lako prepoznavali ostatke paganaskih svetkovina u čast boga proleća. U severnoj Hrvatskoj i južnoj Sloveniji održavani su slični festivali po imenu Jurjevo, Zeleni Juraj ili Zeleni Jurij. Smatralo se da su to bile svetkovine u čast svetog Đorđa, ali skoro svi elementi proslave su bili paganskog porekla i izuzetno slični Jarilima drugih slovenskih naroda.

Svi ovi prolećni festivali su u osnovi bili slični: povorka meštana bi išla u šetnju oko sela ili kroz selo na ovaj dan. Nešto ili neko bi predstavljao Jarila ili Juraja (lutka od slame, čovek ili dete ukrašen sa zelenim grančicama ili devojka obučena u čoveka koja jaše na konju.

Pevale su se pesme koje su aludirale na Jarilov povratak iz daleke zemlje preko mora, povratak proleća, blagoslove, plodnost i bogatu žetvu.

Po mitološkoj priči, Jarilo je Perunov i Mokošin deseti sin, otet od Boga Velesa čim se rodio, za

novu godinu (koja je starim Slovenima padala na zadnji mladi mesec pred prolećnu ravnodnevnicu) te je odveden u podzemlje gde je odrastao uz Velesove kćeri. Čim je stasao u snažnog mladića, a to je u božanskom svetu za Boga vegetacije jako kratko vreme, on napušta Velesovo podzemlje u vlažnim korenima Stabla sveta. Želeo je da se oženi devojkom jednakom sebi. “Sinu” vrhovnog Boga jednog sveta, smatrala se ravnopravnim samo ćerka vrhovnog Boga drugog sveta, zbog čega on kreće na put prema Perunovom dvoru. Da bi došao do svog oca, za kojeg i ne zna da mu je otac, on mora proći celo Stablo, dakle, i kroz svet ljudi i kroz svet životinja smeštenih u njegovoj krošnji. Njegov dolazak u naš svet donosi proleće odnosno novu snagu, preporođenje vegetacije i radost života.

Praslovenskim pridevom jarъ izriče se da je nešto obeleženo mladom životnom silom, žestokom silom rasta. Ta sila nije shvaćena apstraktno, nego arhajski konkretno. Ta sila se javlja u određeno doba godine, u proleće. Njom se otvara leto, obeležava se početak godine. Ovo se odvija svake godine u krug. Taj pridev u sva tri svoja roda: jarъ, jara i jaro znači ‘proleće’, ‘toplina’, ‘žestina’, ‘mlada godina’ itd. Tako je u hrvatskom i srpskom potvrđena imenica jâr (m.) No hrvatski i srpski jâr (m.) znači i ‘gnev’, ‘žestina’. Isto to znači i staroruski яръ. Na ruskom яр znači ‘oganj’, ‘žar’, ‘pepeo’. Praslovensko jarъ može se odnositi podjednako i na životinjsku i biljnu mladu snagu rasta.

Vesna je kod Slovena bila boginja proleća, a povezivana je i sa mladošću. Vesna je boginja koja je kod naroda bila jako omiljena jer je smenjivala vladavinu zime i smrti, odnosno Morene. Morena je vladala zimom, a taj period su Sloveni (pogotovo severni) povezivali sa smrću. Zima je u to vreme bila obeležena nedostatkom hrane, raznim bolestima koje prouzrokuje hladnoća, a time i sa mnogo smrti. Vesna donosi zelena polja, cvetanje, prijatno vreme, pogodnije za život i rad. Ovim promenama u prirodi Vesna donosi radost u domove Slovena. Proleće su Sloveni slavili upravo iz razloga što pobeđuje zimu i predstavlja najavu za letnje doba. Kako je proleće u narodu simbolizovalo početak lepog doba, kad priroda cveta, budi se, ponovo rađa i život se obnavlja, tako je i Vesna dobila ulogu kao boginja mladosti.

Vesna predstavlja jedno od najsvetlijih božanstava i zato je u narodu i bila omiljena. O toj činjenici svedoči i to da je naročito kod Srba često žensko ime Vesna. Ljudi su davali ćerkama to ime verujući da će njihove ćerke biti radosne i vesele poput boginje Vesne, odnosno, poput proleća. Da je Vesna svetlo božanstvo govori i to da na staroindijskom reč “vas” znači biti svetao, jasan, svetlost. A upravo ta reč se nalazi u korenu Vesninog imena. Ova činjenica govori takođe o tome da je Vesna bila božanstvo još dok su Sloveni bili u Indiji, i pre nego sto su se doselili u Evropu. Naime, Vesna je bila uzor ženama. Bila je lepa i moćna, oko sebe je širila opojne mirise. Pored lepote, pripisivana joj je i moć nad toplotom Sunca, bez koga ne bi moglo da dođe proleće. Ona nikad nije bila usamljena. Nju su pratili Gerovit, koji je bdio nad njom, i Stribog, bog vetra i vazduha.

Takodje se smatra boginjom pobednicom, jer pobeđuje smrt i zimu, i donosi svoju vladavinu u prirodu. Ovu pobedu je narod obeležavao u svojim običajima. Prema legendi, Stribog je Vesnu donosio svakog proleća na krilima lakog i prijatnog povetarca. U obračunu između Morene i Vesne Sloveni su se uvek opredeljivali

za Vesnu. U običajima su Sloveni na grani nosili lutku Vesne, dok je lutka Morene bila topljena u reci ili spaljivana. Ovaj običaj je simbolično obeležavao pobedu Vesne nad Morenom. Naravno, nikad Vesnina pobeda nije bila konačna, već se ciklično sve ponavlja svake godine. Borba između Vesne i Morene pokazuje da Vesna ima i osobine koje su veoma česte među smrtnicima, kao što su to netrpeljivost prema drugim ženama, ljubomora i težnja ka moći.

Trag o savezu Vesne i naroda može se naći i u molitvama i mnogim magijskim radnjama, kojima je takođe motiv bilo teranje zime i smrti iz domova, gde bi Morena nameravala uzimati duše i nanositi patnje. Naime, verovalo se da Vesna pomaže ljudima i da oporavlja zimom narušeno zdravlje i usklađuje prirodu da bude harmonična, a time krepi i um i srce ljudi. Ovime je Vesna donosila slogu i ljubav.

Jedan od praznika posvećenih Vesni slavio se sa supružnicima koji su sklopili brak prethodne godine. Bio je to jedan od najradosnijih praznika Slovena. Za tu priliku su spremani kolači sa medom, nazvani medenčićima. Međutim, ovaj praznik je kasnije crkva vezala za dan čedrdeset mučenika, 23. mart, i danas poznat kao Mladenci. Vesnin cvetni praznik takođe se održavao i danas se naziva Cveti. Praznik koji je u Hrišćanstvu poznat pod imenom Vrbica, takođe je bio vezan za Vesnu, gde su se deca kitila vrbinim resama, a oko vrata su im se stavljali zvončići.

Lesnik predstavlja šumskog duha starih Slovena. Da je povezan sa šumama može se zaključiti iz njegovog imena, jer “les” na staroslovenskom ( i u mnogim živim slovenskim jezicima) znači šuma. U okolini Vranja ovog su šumskog duha zvali i Šuman. U Rusiji su ga zvali Lješi, a poznata su i imena Ljesovik, Lešak, Lesnoj i Lisun. U Češkoj, Moravi, Slovačkoj i Sloveniji poznata je pojava šumskih ljudi ( Lesni Lide, Lesni Mužove ). Šumski ljudi su bili divlji i sličnog izgleda i osobina kao i Lesnici, ali živeli su u zajednici, dok je Lesnik u drugim krajevima obično individualni šumski duh.

Lesnik je obično predstavljan kao visoko biće, ali ima i sposobnost da menja svoju veličinu, od visine trave, pa sve do najvišeg drveta.

Kada se kreće šumom, glava mu dotiče najviše drveće, a kada se kreće po ivici šume ili žbunju, postaje patuljak, često tako malen da se može sakriti pod jednim listom. Takođe bi se pretvarao u patuljasta stvorenja kada bi se krio od ljudi zbog svoje upadljive visine. Kosa mu je sačinjena od trave i puzavica i postoji verovanje da nema senku. Svoj dolazak oglašavaju bukom i drekom. Takođe lepo sviraju frulu.

Smatraju se za vrlo specifična i nestašna bića: imaju užasne krike, mogu imitirati glasove osobe prepoznatljive prolazniku i namamiti ih u svoju pećinu, gde će ih golicati do smrti.

Oni nisu zla bića, već uživaju u obmanjivanju ljudi i kidnapovanju mladih žena. Poznati su po tome da paze da stoka na ispaši ne odluta duboko u šumu i izgubi se. Ako šumu nastanjuje više od jednog Lesnika, oni će se pobiti oko teritorijalnog prava. Dokaz je oboreno drveće razbacano okolo i preplašene životinje.

Lesnik je zaštitnik svih životinja i ptica u šumi.

Velike migracije životinja se navodno dešavaju po Lesnikovoj naredbi. Pričalo se da ima sposobnost menjanja oblika u bilo koju formu, životinje ili ptice. Takođe je naklonjen pastirima i čuva im stoku. Tu se naizgled javlja oprečnost u njegovoj funkciji , jer su domaće i divlje životinje prema predanju tradicionalni

neprijatelji. Međutim, ovakva funkcija je prema verovanju tadašnjeg čoveka sasvim normalna, jer je Lesnik bio zadužen da upravlja odnosima između njih. Verovalo se da neko mora da rešava antagonističke probleme. Ovakva uloga se kasnije prenosi i na svetog Savu, koji je bio zaštitnik domaće stoke, ali istovremeno i vučji pastir. Lesnik je mogao da se javi i u potpuno ljudskom obličju, jedino što tada ne bi imao trepavice ili bi imao samo jedno oko. Prema narodnom predanju, lesnici žive u svakoj većoj šumi.

Ako se osoba sprijatelji sa Lesnikom, ona će kasnije biti podučena tajnama magije. Lesnik je poznat po tome da putnike zna da navede na pogrešan put. Poznati su i po sakrivanju sekiri drvoseča. Ako Lesnik preseče put prolaznika, ta osoba će se momentalno izgubiti. Da bi pronašli put, izgubljeni pojedinci bi morali da okrenu svoju odeću naopako, i da obuju obuću naopako. Oni su često otimali lepe žene I terali ih da igraju kolo oko njih. Verovalo se da je Lesniku medved ljubimac i da su često zajedno.

Lesnici spadaju u najstarija vilinska bića. Od njih su stariji možda samo vodeni demoni i duhovi. Pojava bića poput Lesnika nije svojstvena samo Slovenima, ona je panevropska.

Skoro svi narodi u Evropi su imali biće koje je imalo karakteristike slično Lesniku. O tome da su Lesnici jedna od prvih vilisnkih bića svedoči i činjenica da su se pre nego što su Sloveni počeli da grade hramove obredi odvijali u šumama i gajevima. Postojalo je veliko poštovanje prema šumama, i mnoge biljke i drveće bili su sveti. Lesnici se pominju u skoro svim spisima o Slovenima.

Šumska majka se nalazi i kod drugih naroda, čak se može predpostaviti da je ovaj demon zaostavština paleolitske kulture, jer se šumske majke nalaze skoro kod svih paleolitskih naroda. Takođe ovaj demon ukazuje i na izražen matrijarhat, koji je kasnije zamenjen patrijarhatom, ostao veoma jak kod Slovena. Takođe biće ovog tipa ukazuje na jaku vezu Slovena sa šumom, koja je bila sveto mesto. Kada nije postojalo svetilište obredi su se činili u šumama, a šumska majka je bila gospodarica šuma i čuvar tog svetog mesta. Šumska majka je zamišljana kao jako lepa žena, razvijenih grudi, raspletene duge kose i dugim noktima. Razvijene grudi ukazuju na plodnost, što je predstava kod svih demona i božanstava koja imaju veze sa plodnošću. Mislilo se da može da boravi u krošnjama drveća. Po šumi je išla ili gola ili odevena u dugu belu haljinu. Mogla se javiti i kao ružna starica, ali takođe velikih grudi i izraženim zubima. Nekad bi se pretvarala u plast, naviljak sena, ćurku, kravu, svinju, psa, konja, ili kozu. Pojavljuje se samo noću, a pri susretu s ljudima ne želi da nanese zlo. Često je zavodila smrtne muškarce. Pojava da demoni vode ljubav sa smrtnicima je prisutna gotovo kod svih demona. Neki su smrtnike uzimali silom, drugi ih zavodili. U Srbiji postoje kazivači, koji tvrde da su vodili ljubav sa šumskom majkom. Zabeležena je priča jednog mlinara, koji tvrdi da je noću u mlinu zatekao divnu nagu ženu velikih grudi, koja mu se podala. Nakon toga je izjavio da ju je video u krošnjama.

Kada bi išla šumom drveće bi se savijalo do zemlje. Verovalo se da jako lepo peva. Takođe se smatrala zaštitnicom bremenitih žena i novorođenčadi. Međutim, često ih je i napadala tako što je donosila bolest dece. I pored ove dve funkcije, od nje bi se takođe tražila pomoć kada je u pitanju bolest dece. Pri lečenju bajalo se deci i u tim bajalicama često se pominje Šumska Majka. Iz tih tekstova proističe da ona

kako donosi, tako i odnosi bolest. Postojala je i trava koja se zvala Šumska Majka. Verovalo se da kađenjem tom travom nerotkinje mogu postati plodne. Mogla se naći u proleće pored gorskih potoka, pre nego što kukavica zakuka. Žena koja je krenula u potragu za ovom travom, nije smela da govori, a morala je da bude čista, što je podrazumevalo i čistu odeću .

Kod banatskih Hera, ovo mitsko biće se nazivalo planinskom majkom. Kada kunu, govorilo se ,,Uzela te, dabogda, planinska majka’’.

Kod Đerdapa ovo biće se zvalo šumenka. Šumenka se mogla javiti i kao lepa i kao ružna žena. Kada bi se javljala kao lepa, ne bi nanosila nikakvo zlo. Dok bi kao ružna imala čarobni štapić kojim je ljudima nanosila zlo (ovako je zamišljana i veštica, verovatno je u ovom kraju Šumska Majka preuzela obe funkcije).

Postoji pretpostavka da je Šumska Majka nekada bila i boginja, jer šumska majka ima dosta sličnosti sa boginjama klasičnih mitologija. Po nekim osobinama liči na Dijanu i Artemidu.

One su poput nje čuvale decu i žene, ali su ih takodje i napadale. Predpostavka da je šumska majka mogla biti božanstvo pre nego što je postala demon, potvrđuje i činjenica da su gotovo sve neolitske civilizacije verovale u božanstvo sličnih osobina kao što poseduje Šumska Majka. Tako da je ovo biće verovatno starije od same religije Slovena, ili predstavlja početak stvaranja religije kod Slovena.

Vila predstavlja žensko mitsko biće slovenske mitologije koje živi u prirodi. Uglavnom su bile naklonjene ljudima, ali su takođe bile i osvetoljubive. Ovakva pojava naklonosti i nenaklonosti je prirodna u mitologiji, jer je čest slučaj da naklonost bića i bogova zavisi najviše od ljudi i njihovih dela. Živele su uglavnom u šumama ili pored reka, a često i u planinama. U zavisnosti od staništa dobijale su i imena - Planinkinje, Zagorkinje, Vodarkinje, Brodarkinje i Oblakinje.

Neke vile su svoje dvorce pravile u oblacima.

Zamišljane su kao jako lepe, vitke devojke, duge kose, koja se raspletena spušta niz leđa i grudi.

Boja kose je obično bila plava ili riđa, a govori se i o zlatnoj kosi. Vila nije smela da izgubi ni jednu vlas, jer se smatralo da se u njenoj kosi nalazi sva njena snaga. Nosile su bele tanke haljine, tako da su često u narodnim pesmama dobijale epitet ,,Bela Vila’’. Takođe su imale krila i okrilje. U okrilju se nalazila njihova natprirodna moć. Okrilje bi skidale kad bi se kupale u reci. Ono je verovatno predstavljalo neku vrstu odeće koja se stavlja na krila. Ukoliko bi neko uspeo da ukrade Vili okrilje, postao bi njen gospodar i ona bi morala da ga sluša. Ljudi koji bi ukrali okrilje su se venčavali sa Vilom, međutim morali su paziti da se ona ne dočepa svog okrilja, jer bi tad postala osvetoljubiva i svetila se za naneto poniženje. Dok se kupa, niko nije smeo da je vidi, jer bi ga ona kaznila, osim ako bi joj tom prilikom ukrao okrilje.

Verovanje, da je neki deo odeće vezan za karakter i moć osobe koja je nosi, postoji i o oglavlju, odnosno kapi. Naime verovalo se da kapa čini karakter čoveka, kao i da ukazuje na njegovu poziciju u društvu. Čovek kome bi bila oduzeta ili ukradena kapa bio bi obeščašćen.

Osvetoljubivost Vile bi se mogla probuditi ukoliko bi se neko nadmetao sa njom, dok se naklonost sticala tako što bi joj neko pomogao, na primer raspleo joj kosu, koja se uplela u žbunje. Kako nisu postojale Vile muškog roda i kako su vile bile isključivo ženska mitska bića, vile su ponekad imale odnose sa smrtinicima.

U narodnom predanju se pominju Vilenjaci, kao ljudi, smrtnici, koji su imali odnos sa Vilom i time stekli neke natprirodne moći, ali bi i dalje ostali smrtnici. Ljudi koje bi vile birale bili su fizički jaki, obično planinski pastiri. Prenoše-nje moći sa vile na smrtnika je bilo moguće i na druge načine. Kada bi Vila dojila neko dete, za to dete bi se verovalo da će postati veliki heroj i da će imati neke natprirodne moći. Tu se može videti slovensko verovanje o bratstvu po mleku. Naime verovalo se da dojenjem dete dobija neke osobine majke. One bi takođe davale ljudima natprirodne sile ukoliko bi oni Vilama nešto učinili, a postoje primeri u narodnim pesmama da su se one sestrile sa ljudima (Vila Ravioila i Marko Kraljević). Često su lečile ranjene junake jer su bile vešte s biljem. Kako im je bilje prirodna okolina, dobro ga poznaju. Takođe se verovalo da čoveka mogu da vrate u život.

Vile su se rađale iz rose ili izrastale iz cvetova.

U nekim predelima postoji verovanje da su se vile rađale kao i ljudi, a kasnije postajale Vile.

Devojčica Vila je morala da prođe obred inicializacije da bi postala Vila, i tu bi joj glavna Vila predavala okrilje, čime bi ona dobijala svoje vilinske moći. Inicializacija je postojala i kod ljudi. Devojčica se smatrala devojkom kada bi prvi put zaigrala kolo. Tako i vilinski obredi sadrže kolo i ko bi nagazio vilinsko kolo bio bi kažnjen. Vilinski obredi bili su tajni i niko ne bi smeo da ih vidi. Ko bi video Vile kako igraju, kupaju se ili rade kakav drugi obred mogao bi biti kažnjen slepilom, paralizom ili čak i smrću.

Mesta na kojima su vile održavale svoje obrede su se znala i obično nosila u svom imenu reč ,,vila’’, kao na primer Vilin izvor na planini Komu ili Viline vode u Beogradu. Vile su se mogle pretvoriti i u neke životinje. Najčešće su to bili labudovi, sokolovi, konji i vukovi.

Baba Jaga je bila slovenska boginja smrti i regeneracije, međutim, ovo božanstvo je predstavljeno i kao biće kod starih Slovena. Razlog tome je bio da je Baba Jaga je mnogo poznatija kao veštica iz bajki slovenskih naroda. Opisana je kao jezivo biće koje živi u šumskoj kolibi sagrađenoj od ljudskih i životinjskih kostiju.

Transformacija Baba Jage u svesti slovenskih naroda odvijala se postepeno, u periodu koji je trajao nekoliko stotina godina. Nekadašnje vrhovno žensko božanstvo prognano je iz slovenske svesti pod uticajem Hrišćanstva, a takođe je i negiran božanski aspekt ovog bića.

Naziv Baba se u stara vremena upotrebljavao da označi Boginju majku ili majku Zemlju. Brojni toponimi koji u sebi sadrže ovo ime ukazuju na postojanje kulta Boginje majke među starim Slovenima, a kao primer mogu poslužiti nazivi sledećih mesta: Babin zub, Babino polje, Babica, Babušnica itd. Dva su načina na koje se u ta davna vremena predstavljala Baba Jaga: kao mlada i lepa žena ili kao ružna i jeziva starica.

Prvi lik Baba Jage simbolizuje sve rađajući i regenerativni aspekt vrhovne slovenske boginje, dok ona u liku starice simbolizuje samu smrt.

Baba Jaga je takođe i Boginja veštica koja svoje pandane ima u mitologijama ostalih evropskih naroda. U grčkoj mitologiji ona je Hekata, u nordijskoj Hela, a u keltskoj Keridven. Veštičiji atributi Baba Jage potenciraju se nakon prihvatanja Hrišćanstva od strane slovenskih naroda, pa se ovo biće najčešće prikazivalo kao opasna zla veštica. Prihvatanje hrišćanstva predstavlja onu tačku u razvoju slovenske svesti u kojoj dolazi do transformacije lika Baba Jage. Kao i svako žensko božanstvo on u hrišćanstvu gubi svoj božanski status i postaje biće demonskog porekla, ili ljudsko biće neobičnih karakteristika. U ruskim bajkama srećemo Baba Jagu kao vešticu koja živi u šumskoj kolibi na kokošijim nogama, koja u svom posedu ima različite magijske predmete i životinje.

Ona se kad kad predstavlja kao zlo biće koje jede malu decu, kao u pripovetci Baba Jaga, ali i kao žena koja se bavi magijom i koja pomaže

herojima da ostvare svoje ciljeve (bajka Dodji tamo ne znam kamo, donesi to ne znam što). U oba slučaja Baba Jaga postavlja glavnom liku bajke zadatke koje on ili ona treba da ispune, što Radomir Podunavski tumači kao praksu inicijacije u veštičiji kult. Ovo tumačenje svoju argumentaciju ima u činjenici da svi junaci bajki koji uspevaju da prodju Baba Jagina iskušenja dobijaju na poklon nekakve magijske predmete. To predstavlja poklon veštičijie boginje svom štićeniku.

Srpski ekvivalent ruskoj Baba Jagi je Baba-Roga, biće kojim su majke plašile, a i dan danas plaše svoju nevaljalu decu. U pozadini ove pretnje krije se zapravo strah Hrišćana od žene koja se bavi magijom, a pripisivanje negativnih osobina Baba Jagi tj. Baba Rogi predstavlja pokušaj podrivanja moći stare slovenske vrhovne boginje. I ostali slovenski narodi imali su svoju Baba Jagu. Kod Slovenaca je ona Baba Pethra, kod Bosаnaca Divlja Baba, kod Poljaka Jazi Baba, a kod Čeha Ienzababa.

Najverovatnije je da se iz pojave Baba Jage u slovenskim bajkama krije boginja Mokoš koja je, kao što je poznato, bila boginja veštica. Još jedna činjenica govori u prilog ovoj tezi, a to je da se Baba Jaga predstavlja kao prelja što je bio osnovni atribut Mokoši. Najpoznatija veštica iz ruskih bajki opisana je kako sedi za svojim vretenom koje se nalazilo u samom centru njene jezive kolibe, što pisac Dixon-Kennedy objašnjava na sledeći način: Koristeći ljudske kosti i creva od kojih je bila sagrađena njena koliba, Baba Jaga je na svom svom vretenu plela niti novog života. Ovo na najbolji način opisuje Baba Jagu kao nekadašnju boginju smtri i regeneracije.

Vukodlak je čovek koji ima vučije obličije, biće koje se pretvorilo u zastrašujući spoj čoveka i vuka, zapravo u demona krvavih očiju prekrivenog vučjom dlakom. Osnovna razlika u odnosu na vampira jeste u tome što je vukodlak pre svega živ čovek, što će i ostati pošto se ovaj preobražaj okonča. Misli se da se vukodlak može prepoznati čak i u ljudskoj formi po nekim karakterističnim znacima, recimo po dlakavim dlanovima, spojenim obrvama ili istoj dužini kažiprsta i srednjeg prsta, a iz demonskog u čovečji oblik može se povratiti ako se dodirne nekim metalom, kao što su gvožđe, čelik ili srebro.

Prema Vuku Karadžiću, Vukodlak je opisan kao čovek u koga (po narodnim pripovetkama) 40 dana nakon smrti uđe nekakav đavolski duh i oživi ga (povampiri se), otuda i sličnosti sa Vampirima. Smatralo se da vukodlak izlazi noću iz groba, davi ljude po kućama i pije njihovu krv. Pošten čovek nije mogao da se povampiri. Prelaz u ovo biće bi se dogodio kada bi preko mrtvog čoveka preletela neka ptica ili prešla neka živina, iz tog razloga su ljudi čuvali neke preminule osobe. Vukodlaci se najviše pojavljuju zimi. Kada ljudi počnu da umiru u selima, onda počinju da kruže glasine da je vukodlak negde u groblju. To su uglavnom bile priče od ljudi koji bi tvrdili da su ga videli pogadjajući ko je preobražen.

Verovalo se da skroz crni konj neće preći preko groba gde se nalazi vukodlak, za šta su ovakve konje ljudi i koristili kako bi saznali da li u blizini postoji ovo biće ili ne. Ako bi se desilo da seljaci pronadju Vukodlaka, svi bi se okupili oko njega koristeći glogov kolac kao sredstvo za oslobađanje tela od zlog demona. Takođe bi, ako bi našli na još uvek čitavo telo, spaljivali te ljude jer se smatralo da je to isto jedna od karakteristika preobraženog čoveka. Pričalo se i da su nalaženi ljudi koji su se ugojili, naduli i da su pocrveneli od ljudske krvi.

U vreme gladi, vukodlak je često mogao da se prividja oko vodenica, oko ambara i kukuruznih koševa. Nosio bi pokrov preko ramena i mogao je da se provuče kroz najmanju rupu, gde ne bi pomagala ni zatvorena vrata, kao ni kod veštica.

Polevoj (drugi naziv Polevojik), predstavlja poljskog duha iz folklora Starih Slovena čiji je fizički opis varirao od mesta do mesta. Nekad se opisivao kao muškarac obučen u belo, pripisavana mu je i trava umesto kose, a negde je predstavljen kao patuljak čije je lice imalo boju zemlje. Ljubomorno je štitio svoje stanište tako da se dešavalo da putnici koji zanoće u polju, ili pijanice koje u polju zadremaju, bivaju ubijeni od strane Polevoja. U nekim oblastima, ljudi su Polevoju noću nudili ponude kako bi se osigurali za plodnije useve. Verovalo se da je Polevoj bio povezan sa poljksim duhovima kao što su Poludnica, Prija i Sunčanica, ali najviše sa Poludnicom s obzirom da je on bio uglavnom noćno biće, dok je ona imala obe funkcije. Ovo biće se takođe moglo sresti u obližnjim šumama, a u ruskom folkloru se naziva “Poljski”.

Iako ne postoji puno informacija o Polevoju, njegove karakteristike su se mogle videti preko drugih bića sa kojima su ga obično upoređivali. Ima slične kvalitete kao biće po imenu Domovoj, i kao Lesnik koji je važio za poznatog šumskog demona.

Domovoj je jedan od najpoznatijih kućnih duhova u ruskom folkloru. On se zamišljao kao rogati čovečuljak potpuno prekriven krznom, sa crvenom kapicom koja je karakteristična za sva bića kojima se pripisuju magijske moći. Verovalo se da živi iza ognjišta ili u kuhinjskoj peći i da je zadužen za blagostanje ukućana. Ognjište je, inače, za Slovene odvajkada predstavljalo najvažniji deo kuće, što dokazuju rezultati brojnih arheoloških istraživanja. Ono je bilo izvor toplote i mesto na kome se pravila hrana, ali i mesto na kome su se sahranjivali pokojnici. Boravište Domovoja ukazuje na njegovu povezanost sa kultom predaka čiji je on neizostavni deo, a evo i zašto. Naime, Domovoj se smatrao najvažnijim pretkom porodice, samim njenim osnivačem. Njegovo drugo ime “Dedushka” tj. dedica, opisuje ga kao najstarijeg pretka i on se kao takav poštovao. Dakle, kada osnivač jedne porodice umre i bude sahranjen ispod ognjišta on postaje Domovoj - zaštitnik svojih potomaka. On im posle smrti daruje blagostanje i brine se o njima, kao što je to i za života činio. Vladalo je uverenje da novoizgrađena kuća neće doživeti prosperitet ako glava porodice ne umre i ne postane Domovoj.

Postoji jedna legenda o nastanku Domovoja koju navodi Majk Dikson-Kenedi u svojoj knjizi “Enciklopedija ruskih i slovenskih mitova i legendi”. Po tom predanju, grupa bića pobunila se protiv Svaroga u vreme kada je stvarao svet. On ih je zbog toga proterao, nakon čega su ta bića pala na zemlju - neka u šume, neka na livade, a neka u kuće i dvorišta. Oni koji su naselili kuće postali su Domovoji, a oni koji su naselili dvorišta – Dvorevoji . Navedena legenda sasvim je sigurno nastala pod uticajem Hrišćanstva budući da nalikuje na priču o isterivanju Lucifera i njegovih pristalica iz raja. Ipak, biće slično Domovoju deo je mnogih indo-evropskih folklornih tradicija, pa nema sumnje da njegovo poreklo vodi iz perioda pre prihvatnja Hrišćanstva.

Poludnica je boginja polja ili duh polja sličan Polevoju. Njeno ime označava biće vezano za period polovine dana (podne) koji je za Poludnicu bio svetinja. Ona nije dozvoljavala da se u tom periodu obavljaju poljski radovi, budući da je ovo doba dana odredila za odmor. U slučaju da neko prekrši njenu zabranu, Poludnica bi ga uštinula ili počupala za kosu, bacajući ga na zemlju bez milosti. Takođe je kod radnika koji su kršili njena pravila izazivala toplotni udar, bol u vratu, a ponekad i ludilo. Ako bi se desilo da je seljaci ne pozdrave srdačno, navodila bi njihovu decu da se izgube u polju. Ovo biće se, inače, poštovalo u Rusiji, ali je i u Ukrajini postojalo verovanje u Poludnice, mesečeve devojke koje zrake Sunca navode na zemlju preko Meseca tokom noći, omogućavajući tako jaču plodnost usevima.

Poludnica je bila povezana sa Polevojem i kao i on, predstavljana je u beloj haljini. Postoji verovanje da se Poludnica u polju pojavljivala sa kosom ili makazama postavljajući seljacima teška pitanja ili pokušavajući da ih uvuče u razgovor. Onome ko ne bi uspeo da odgovori na njeno pitanje, pretila bi da će mu odseći glavu ili bi ga razbolela. Pojavljivala se u obliku stare veštice, lepe žene ili dvanaestogodišnje devojčice. Bila je i korisna iz razloga što je terala decu od vrednih useva, plašući ih.

Biće koje je osim Polevoja, Prije i Sunčanice bilo povezano sa Poludnicom jeste tzv.

Ražana tetka, što je prevod od nemačkog naziva Roggenmuhme. Pojavljivala se severno i zapadno u ranije pretežno slovenskim govornim područijima Nemačke, a pogotovu u državi Brandenburg (Braniborska). Ona je činila da se deca u polju koja su bila u potrazi za cvećem izgube među visokim biljkama u toku vrelih letnjih dana.

Stari Sloveni su, kao što znamo bili poljoprivrednici. Za njih je od najveće važnosti bilo da im godina bude plodna, a rod bogat zbog čega su nastojali da umilostive sile koje su bile zadužene za plodnost useva. Pored Sunca kome su se molili (u obliku Dažboga i Jarila) i kiše (u obliku Peruna) oni su poštovali i mnoge boginje plodnosti, kao što su Majka Vlažna zemlja, Lada, Siva itd. Međutim, postojala su i niža bića koja su u staroslovenskoj religiji bila vezana za polja i useve.

Jedno od tih bića jeste Prija, poljski duh u ruskom folkloru povezan sa žitnim poljem, odnosno dobrim prinosom žitarica. Njeno ime podseća na ime nordijske B oginje Freje koja takođe omogućava plodnost. Smatrala se i boginjom dobrih želja, zbog čega je devojčicama ovo ime često davano.

Prija ima slične karakteristike kao ostali poljski duhovi sa kojima je i povezana, ali je kod nje razlika u tome što nije umela da naudi seljacima i uopšte ljudima i deci, odnosno bila je bezopasna. Ona predstavlja energiju rasta i plodnosti koja je omogućavala povoljni splet okolnosti kako bi usevi bili bogatiji. Verovalo se da je pravila zajedničke planove sa Polevojem, Poludnicom i Sunčanicom, a ti planovi su bili vezani za razvoj polja i po nekog obližnjeg šumarka. Ovakvim činovima, Prija je donosila sreću i bezbrižnost u slovenske porodice. Smatrana je bićem detinjeg i veselog duha sa jednim delom moći koje potiču od boginje Vesne i Jarila, što podseća na čest opis dece, kao čistih bića u koja je udahnuta božija snaga i dobrota.

Sunčanica je još jedno biće vezano za polja. Potiče iz folklora Lužičkih Srba.

Ona je, kao i Poludnica, bila vezana za podne s tim da je one ljude koje bi uhvatila da rade u polju u to doba dana kažnjavala mnogo surovije, uglavnom smrću. Sunčanica je, naime, personifikacija smrti od sunčanice koja bi zadesila sva kog onog ko boravi na otvorenom dok Sunce najjače sija. U lužičko-srpskoj bajci o Sunčanici mudra devojka nadmudruje ovo biće pričajući joj priču o lanu, tako da Sunčanica zaboravlja da je usmrti već se povlači kada je podne već prošlo.

Sunčanica bi se pojavljivala kao lepa devojka ili u vidu devojčice. Nosila je belu odoru kao što je to uglavnom bio slučaj kod ostalih poljskih duhova i bića.

Kosu bi joj uvek krasila po neka grančica ili list koji su se tu zadesili posredstvom boga Striboga, odnosno njegovih unuka, vetrova koji dolaze sa svih strana.

Dok su ljudi u podne pri najjačem Suncu odlazili sa polja, Sunčanica bi mirovala sa spuštenim pramenovima svoje duge zlatne kose. Oni bi dodirivali tlo, obasjavajući tako čitava polja i njive. Ako bi se dogodilo da se neko u ovom periodu tu zadesi, njena kosa bi ga spržila, što je izazivalo nesvesticu, a ako tu još neko vreme ostane, i smrt. Tu se javlja ta glavna razlika između Sunčanice i Poludnice. Međutim, nije bilo strano da su se njih dve ponekad i udruživale, kažnjavajući tako neposlušne.

Ponekad bi i odmarale sedeći na krošnjama drveta neke trešnje ili kajsije, sa kosama raspletenim niz grane drveta do samog korena. Postojalo je verovanje da su u krošnjama drveća različitog voća poput višanja i trešanja živele i Vile, i ako su one bile prevashodno šumska bića. Prema tome, moguće je da su ova bića zajedno sa poljskim duhovima igrala kolo kada niko od ljudi nije bio u blizini. Krile su se iz razloga što je postojalo strogo pravilo da ljudska bića ne smeju da ih spaze. U suprotnom, Vile su onoga ko bi ih video oštro kažnjavale.

’ Sanja Student: Trbovic ˇ Loncar ˇ Profesor/predavac: Željko ’ Sanja Dizajn, ilustracije i deo teksta by Trbovic ’ „Slovenska mitologija – Šumski bogovi i bica“ 2015. god, Beograd