Ja volim i umetnost drugih

ГАЛЕРИЈА САВРЕМЕНЕ УМЕТНОСТИ СМЕДЕРЕВО

Трећи Београд Ја волим и уметност других

април 2012.

Радош Антонијевић ТРЕЋИ БЕОГРАД / Ја волим и уметност других Трећи Београд је уметничка група настала 2009. године на иницијативу уметника Селмана Тртовца, као резултат трагања за делотворним облицима уметничког деловања и понашања. У почетку је групу чинило осам уметника, али се група убрзо повећала, тако да данас има петнаест чланова међу којима има уметника, историчара уметности и људи других професија. Група се састоји од људи различитих година и искустава, а обједињује их жеља за истраживачким радом у оквиру уметности. У почетку није било готово никакве јасне идеје о формалном деловању групе. Чланови групе су се састајали и разговарали о томе како стварати уметност у комплексном амбијенту савремености, а први састанци су послужили за осмишљавање реалних начина колективног функционисања. Ипак мора се признати да је то тада личило на експеримент на који смо сви пристајали интуитивно осећајући да иза свега стоји нешто веће од наше појединачне визије. У уметности је срећна околност да се од свега може створити велика уметност1. Тако смо носећи се више вером него знањем, током 2011. извели неколико заједничких уметничких радова2. Они су пре свега имали задатак да испитају капацитет групе у уметничком смислу, али и да укажу на могуће форме колективног рада као и на наше способности за рад у колективу. Радови су настајали као нека врста самопосматрања и самооткривања, али су осим тога имали и уграђени развојни елемент који би се могао илустровти питањем које нас је покретало: “какви уметници и какви људи желимо да будемо?”. Ова идеализована слика била је својеврсна хетеротопија3. Радови су говорили о

паралелности која функционише на ивици стварности, створила се нека врста уметничке утопије. На трагу тих напора започет је рад на пројекту Ја волим и уметност других. Он ће представити колектив као скуп индивидуалаца, који без обзира на свој ангажман у групи, имају и свој уметнички и сваки други жиивот појединца. Специфичност овог пројекта је да сваки уметник осим свог рада излаже и рад неког другог уметника по сопственом избору. То шири слику Трећег Београда јер открива сложеност односа унутар групе и показује да група није само прост збир чланова и њихових релација, већ је то сложени систем односа који захвата много већу социјалну мрежу. Уметници бирају, доводе у везу, воле уметност своју и других уметника. Уступају свој рад на коришћење и коментар другом уметнику, али имају право и на сопствени коментар. Изложба има поетичан назив Ја волим и уметност других, али шта заиста волимо у уметности других? Одговор на ово питање вероватно ће дати појединачни радови. Међутим оно о чему се буду договарали уметнци, сачуваће уметнички уговори4. Сваки члан Трећег Београда ће потписати уговор са својим изабраним уметником и у уговор уградити најбитније чињенице и мотиве размене. Та форма бележења међусобних односа биће жива представа различитих уметничких позиција и биће материјал за даље истраживање.

1 Изјава Милорада Младеновића 2 Колективни сан, Топло место, Ручак на трави и Колективни сан 2.

3 U stvari, heterotоpije su sva ona stvarna mesta (prostori, ambijenti, instalacije, ekrani, tela itd.), koja, iako su vezana za realno vreme, ipak sadrže u sebi jedan vanvremeni, utopijski (ne-stvarni, fikcionalni) sadržaj

ili značenje.

Belančić, Milorad, Treći Beograd 2009 - 2011, Heterotopija umetnosti nemogući status ( 14 - 31), Beograd,Treći Beograd, 2011, 64.

4 Изјаве уметника употребљене у каталогу преузете су из чланова 4. и 5. ових уговора.

Уговор закључен између Дејана Анђелковића, Јелице Радовановић и Вељка Павловића

Радош Антонијевић, Самоизбор, инсталација, 2012.

Самоизбор је име продавнице текстилне робе која се више десетина година налазила у простору у коме је данас Галерија савремене уметности Смедерево. У тој продавници сам 1991. године купио један кожни сако који ћу искористити у овом раду, мењајући му функцију и комбинујући га са радом Музеј савремене уметности Радоша Антонијевића. Рад Зорана Тодоровића под називом Warmth / Топлина има уграђен концепт преобликовања (од косе до филца и даље). Овај рад волим јер презентује драгоценост људског живота и људских односа кроз једноставну и директну демонстрацију човека као ресурса. Радош Антонијевић

Рад Book_02 је уметничка књига формата 21х16,5х2,4 cm од 310 страна са перфорираном насловном страном. Књига има клиритни омот дебљине 2 mm. Истражујући начин да учествујем на овој изложби, желео сам да пронађем аутора који би био спреман да реагује на мој рад и да му мој рад послужи као основа интервенције. Изабрао сам уметницу Мариелу Цветић која се бави књигом као предметом уметничког истраживања, да би заједно покушали да направимо јединствен ауторски рад. Размишљам о околностима значаја уметничког рада и његове перцепције од стране оног ко га посматра, а за уметника који га ствара (од позиције алтруизма до позиције егоизма). Милорад Младеновић

Зоран Тодоровић Warmth / Топлина,инсталација и видео, 2009.

Рад Warmth / Топлина је произведен као индустријски полу-фабрикат, то је заправо 1200 квадратних метара филца направљеног од људске косе чији процес израде прати и видео документација. Ова метража, осим што се поставља у форму минималне инсталације, се и продаје, препродаје у неким приликама поклања и позајмљује. Овај материјал често чини основу различитих јавних интервенција и наступа коју преузимају купци, власници филца, или други уметници који по неком основу имају овај материјал на располагању што и јесте коначно исходиште овог рада. Зоран Тодоровић

Заједничка инсталација два уметничка рада, 2012. Милорад Младеновић, две књиге Book_02 у омоту од клирита, столица и уговор Маријела Цветић, Техника акрилик на картону, осликана картонска макета књиге М. М.

Рад Техника акрилик на картону је објекат формата 21х16,5х2,4 cm и постоји као тродимензионални trompe–l’oeil. Двојник – копија са и без оригинала. Ни Милорад Младеновић ни Вилиам Вилсон (William Wilson). Само да се потпишем и да се потпише. Мариела Цветић

Вељко Павловић Т-рампа, видео, 2012.

Милена Милосављевић Кружни објекат на земљи, цртеж и објекат, 2012.

Рад се састоји из објекта (пчелињег гњезда старог преко сто година) и цртежа из серије која представља реакцију на објекат. Гњездо (темка) је место у коме су становале пчеле, па самим тим представља емитера енергије која је још увек у њему присутна. Из фасцинације настале посматрањем и пипањем објекта настаје серија цртежа која се састоји од ритуалног понављања форме објекта. Из ње је издвојен један цртеж који на одређени начин комуницира са објектом. Милена Милосављевић

Илија Шошкић, Еntscheidungsproblem, црни штап и фотографија са перформанса у СКЦ-у, 2010. аутор фотографије: Зоран Пантелић

Ако посмартање узмете као своју уметничку стратегију, неминовно сте доведени у позицију да у свој видокруг укључите и уметност других. Овим уговором су обухваћена два огледа. Т-рампа је видео рад настао из аутентичног снимка уметничког рада Папазјанија Јелене Јовић. Једина интервенција на овом материјалу је да понуђеним начином гледања оствари илузију додатног садржаја. Т-рампа указује на баријеру (рампу) у синтези визуелног и смисаоног на примеру грађења словног облика Т. Овај назив истовремено алудира и на размену (Трампу) која је увек присутна између извођача и посматрача, а везује се и за тему изложбе: „Ја волим и уметност других“. Други оглед узима слике Јелице Радовановић и Дејана Анђелковића, настале пре више од двадесет година, измешта их из простора кућног амбијента и доводи у простор галерије („нултог места“ – простора за кога се ликовна уметност ствара. Сви закључци произашли из ових огледа остају отворени за посетиоце изложбе. Вељко Павловић

Јелица Радовановић Зелена слика, уље на платну, 1988. Дејан Анђелковић Спирала, цртеж, 1990.

Зелена слика, један од неколико радова из осамдесетих који још увек постоји. - Јелица Цртеж из 1990. год. који нисам никада излагао. Занима ме како функионише у савременом галеријском контексту.

- Дејан Зар постоји нешто друго осим утопије. Неке утопије су моћне и намећу се свима. То не значи да мање моћне утопије нису могуће. Јелица и Дејан

изражавања и личних тражења. Радови Акваријум и Battment настали су управо у Порту и представљају почетак новог циклуса који још увек траје. Сања Латиновић Августа месеца 2008. године добио сам позив од Жан Марка Адолфа, уредника часописа Movement (Покрет) да се придружим групи SKITE / Sweet & Tender Collaborations у Портоу. Група је окупљала 46-оро уметника који су током пет недеља радили заједно у истом граду на стварању нових дела. Са њима сам започео пројекат назван BATTMENT који је доводио у питање квалитет апстрактног покрета и високе покрете ногу типичне за класичан балет. Одмах сам се досетио француског канкана, а такође и специфичних покрета који се користе у ритуалу „смене страже“, посебно у пакситанској верзији овог ритуала. Идеја пројекта је била разрадити ове покрете и успоставити дијалог између три играча. Давид Вампак

Нина Тодоровић Алфа гнезда, дигитални принт на плексигласу, 2009.

Нининим радовима, управо у индуковању стања усамљености савременог човека. И док Нина има поглед „споља“ на дати проблем, ја у својим радовима покушавам да завирим „унутар“ проблема и сагледам га са те унутрашње тачке психичког простора, који такође може носити сличну тензију и компликовану, наоко уређену, структуру Нининих архитектонских простора. Аница Вучетић

Аница Вучетић Гласник, видео амбијент (фрејм), 2005.

Бавећи се истраживањем архитектонских структура, често грађевинама у почетним фазама конструкције, Нина Тодоровић се истовремено бави и метафизичким аспектом усамљености и отуђења оних који у тим структурама налазе своје станиште. Нина о свом раду каже: „Интересује ме тензија коју стварају конструкције одређених геометријских објеката, нарочито када је илузија мира директно супротстављена нераздвојном, узнемирујућем, али ипак посредном присуству/ постојању људских бића“. Размишљајући о појединим аспектима свога рада, налазим тачку додира са неким

Серија радова Алфа Гнезда је наставак истраживања феномена живота у граду. Наглашавањем и понављањем сегмената архитектонских целина, појачавам осећај отуђености и стављам акценат на свеприсутну материјалну самоћу. Умножавање текстура и нових зидова чини да постајемо све више изоловани и ограничени сопственим ирационалним жељама. Ораничавамо не само физички него и ментални, емотивни и интелектуални простор. Грађевине поништавају људско присуство и постају самодовољне. Рендгенски снимци „гнезда“ показују сву згуснутост тескобе у граду. Учешће у овом пројекту представља изазов – сагледавање личног рада из друге перспективе а истовремено и препознавање и проналажење сличног „патерна“ у приступу уметничком проблему који, сматрам, делим са колегиницом Аницом Вучетић. Нина Тодоровић

Сања Латиновић, Акваријум, принт, 2008.

Сарадња са кореографом Давидом Вампаком представља кључни заокрет у избору медија изражавања трасе моје уметничке праксе. Као вајар који се формирао на академији која негује класичан приступ у обради материјала и теме, боравак у Португалу (2008) и сарадња са уметницима који долазе из домена извођаких уметности (савремени плес и перформанс) за мене је значила дуго тражени одклон. Прелазак из једног медија изражавања у други није нужно представљало одбацивање до тада стеченог знања, већ напротив даље преиспитивање традиционалног скулпторског

Давид Ванпак, Battement, видео, 2008.

Предраг Благојевић, Црвени шал, вуна, 2001.

Радове Црвени шал и Threadwork направиле су жене. Шал у облику пушке исплела је мајка уметника. Threadwork (ручни рад) – шака начињена од ножева, рад је вајарке. Осим те рукописне чињенице и формалне сличности да су оба рада изведена у сличном материјалу и да се баве насиљем, ова два рада сапаја један дубљи и смисленији принцип уметничког стварања. Од јединственог егзистенционалног штофа, уметност трансформише ствари и појаве, реконструише предмете и даје им нова значења, мапира нове релације са идејом да ново заиста не постоји уколико у себи не садржи ткиво онога што му је претходило. Волим Црвени шал зато што пушку можеш да опараш и да иштрикаш чарапе, надајући се да се ствари могу поправити. Оливера Парлић

Александар Тодоровић Иконостаси изама, принт 2007. Марко Црнобрња, Северни поглед, принт, 2012.

Радови Александра Тодоровића су ми се допали када сам их први пут угледао и сама чињеница да је то и прво уметничко дело које сам купио формално завређује пажњу да представим Александра као уметника чију уметност волим. Мој рад под називом Северни поглед је географски експеримент. Поглед на нашу земљу из досад невиђеног угла. Зашто је север увек горе, а југ доле? Шта би се догодило када бисмо ствари посматрали на овај начин? Занимљив ми је осећај неравнотеже кад посматрам ову слику. Марко Црнобрња

Иконостаси изама се баве анализом феномена зла, посматрано кроз три политичка система – капитализам, комунизам и нацизам. Анализа је дата кроз поистовећивање те три идеологије са религијама. Радови су дати у форми сакралних објеката – иконостаса. Оригинали су рађени техником акварела, туша и акрилика на папиру, урамљени су и застакљени. Формат (са рамом) је око 80 х 100 cm. За сврху овог излагања урађени су дигитални принтови у размери 1:1. Сами радови су намерно рађени као цртежи – имитације икона, а не као праве иконе на даскама, са украсним рамом и позлатом, чиме тај објекат постаје предмет масовне потрошње самих идеологија – плакат. Александар Тодоровић

Црвени шал, рад реализован 2001. године, настао је парањем једног одевног предмета и његовим поновним плетењем у други. Заправо није! Иако је то била првобитна намера, џемпер који сам носио у детињству (дуги низ година) био је стар, вуна је пуцала приликом парања а био је и мање црвен но што сам то упамтио. Штрикала га је моја мајка, исто као и пушку годинама касније. Предраг Благојевић Оливера Парлић, Threadwork, конац, ножеви, 2007.

Немања Вишњић, Богоудобно, редимејд, 2007.

Милан Блануша Nach Dem Kozept Von Selman T. уље на платну, 2003.

Селман Тртовац и Ранко Ђанковић, Трећи човек, полиестер, 2011.

Селман Тртовац и Ранко Ђанковић излажу заједничку скулптуру Трећи човек, која је последица размишљања о заједничком деловању унутар форме. По унутрашњој површини форме су исписана сећања у облику својеврсног регистра сећања. Може се рeћи да је Трећи човек и последица „љубави“ према уметности другог. Рад Nach Dem Kozept Von Selman T. је слика настала као последица размишљања уметника Милана Блануше о раду Црна рука Селмана Тртовца. Излагањем та два рада ствара се узајамна спрега размишљања и љубави према раду другог. Селман Тртовац

Редимејд Богоудобно Немање Вишњића је рад који волим још из времена када је настао док смо заједно студирали на ФЛУ. Селман Тртовац и Ранко Ђанковић излажу скулптуру Трећи човек, али овог пута као слику. Идеја долази из жеље оба уметника да новом композицијом укажу на важност унутрашњег дела скулптуре. Ранко Ђанковић Богоудобно. Колажирати, у маниру редимејда, два наизглед неспојива предмета даје могућност тумачења новонастале целине, тј. стварање нове стварности коју прожима померени, алтернативни поглед на свет. Моћни и добро познати појмови – стопљени у самом називу рада: Бого-удобно – дају нам сигурност (својеврсну удобност) у већ установљеним значењима и вредностима, од којих се не одступа, које се не доводи у питање. Они нам, такође, дају сигурност (утеху): постају наше чуване тричарије, личне реликвије, лакрдије и тотеми наших таштина, чему онда савршено доликује став из Књиге проповједникове: „...таштина над таштинама, све је таштина.“ Немања Вишнић

С. Тртовац и Р. Ђанковић, Tрећи човек (детаљ)

Уметничка задруга Трећи Београд www.trecibeograd.com

Гостујући уметници Дејан Анђелковић, рођен 1958. године у Краљеву. Завршио Факултет ликовних уметности у Београду, Одсек сликарства, у класи проф. Стојана Ћелића 1983, а последипломске студије 1985. године у класи проф. Милице Стевановић. Са Јелицом Радовановић од 1991. ради заједничке радове. Излагали су на преко стотину самосталних и групних изложби у земљи и иностранству. Чланови Спортско – уметничког удружења Стрелка. Живе и раде у Београду.

Чланови Трећег Београда учесници изложбе Радош Антонијевић, рођен 1969. у Панчеву, Србија. Магистрирао је на Вајарском одсеку Факултета ликовних уметности у Београду на којем тренутно реализује докторски уметнички пројекат. На истом факултету у звању доцента води предмет Скулптура у металу и дрвету. Аница Вучетић, рођена 1962. у Београду. Дипломирала и магистрирала сликарство на Факултету ликовних уметности у Београду. Бави се видео инсталацијама и амбијентима. Слободан уметник од 1986. Живи и ради у Београду. Ранко Ђанковић, рођен 1978. у Осијеку, Хрватска. Студирао вајарство на Факултету ликовних уметности у Београду. Живи и ради у Београду. Сања Латиновић, рођена 1983. у Србији. Завршила Факултет ликовних уметности у Београду на Одсеку за скулптуру. Живи и ради у Београду. Милена Милосављевић, рођена у Новом Пазару 1986, Србија. Студирала је сликарство на Академији ликовних уметности у Београду. Тренутно је на студијама на Уметничкој академји у Дизелдорфу. Милорад Младеновић, рођен 1966. у Београду. Дипломирао је сликарство на Факултету ликовних уметности и на Архитектонском факултету у Београду. Магистрирао је на Факултету ликовних уметности у Београду. Моментално на докторским студијама на Факултету ликовних уметности у Београду. Ванредни професор на Архитектонском факултету у Београду. Живи и ради у Београду. Вељко Павловић, рођен у Београду. Дипломирао камеру на Факултету драмских уметности у Београду. На истом факултету ради у звању ванредног професора на преднету Кинематографска слика. Тренутно на докторским студијама на Факултету ликовних уметности у Белграду. Живи и ради у Београду. Оливера Парлић, рођена 1971. у Београду. Завршила вајарство и мсгистрирала на Факултету ликовних уметности у Београду. Тренутно на докторским студијама на истом факултету. Од 2005. године ради на Вајарском одсеку ФЛУ. Има звање доцента. Живи и ради у Београду. Селман Тртовац, рођен 1970. у Задру, Хрватска, Југославија. Студирао на Факултету ликовних уметности у Београду, потом магистрирао на Уметничкој академји у Дизелдорфу. Члан Интернационалног уметничког гремијума ИКГ од 2003. Тренутно на докторским студијама на Факултету ликовних уметности у Београду. Живи и ради у Београду. Марко Црнобрња, рођен 1978. године у Обреновцу . Дипломирао скулптуру на Факултету ликовних уметности у Београду. У току студија постао муж, па отац неколико пута. Таква ситуација га је приморала да због недостатка времена скулптуру употреби као дидактички материал у комуникацији са својом децом, која су била сведоци очевог неискуства у васпитању. Едукативна скулптура, патентирана као решење за све вербалне недостатке једног оптимистичног родитеља , који верује да уметност не може променити свет али може помоћи у одгајању несташних синова.

Предраг Благојевић, рођен у Ваљеву 1972.године. Дипломирао 1997. године на Факултету ликовних уметности у Београду, вајарски одсек. Магистрирао на истом факултету, 2001. године. Милан Блануша, рођен 1943. у Јагодини. Дипломирао 1967. на Академији за ликовне уметностиу Београду, одсек сликарства, у класи проф. Љубице Сокић. Постдипломске студије завршио 1971. на Државној високој школи за ликовне уметности у Брауншвајгу (Braunschweig), Немачка. Као редовни професор радио на Факултету примењених уметности у Београду, на Факултету ликовних уметности на Цетињу и на Академији уметности у Новом Саду. Давид Ванпак (David Wampach), рођен 1978. године у граду Але, Француска. Почео је да студира медицину пре него што је одлучио да се пребаци на позоришне студије у Екс ан Прованс, док у исто време студира на Конзерваторијуму драмских уметности у Марсеју. Немања Вишњић, рођен 1979. године у Београду. Апсолвент Факултета ликовних уметности у Београду у класи проф. Мрђана Бајића. Јелица Радовановић, рођена 1957 године у Дубровнику. Дипломирала на Факултету ликовних уметности у Београду 1981. године на Одсеку сликарства у класи професора Раденка Мишевића. Са Дејаном Анђелковићем од 1991. ради заједничке радове. Излагали су на преко стотину самосталних и групних изложби у земљи и иностранству. Чланови Спортско – уметничког удружења Стрелка. Александар Тодоровић, рођен 1982. године у Београду. Дипломирао на Факултету ликовних уметности у Београду 2007. године. Члан УЛУС-а и самостални уметник од 2011-е године. Члан друштва Игнис, и друштва Широка Стаза, један од оснивача групе Артизани. Радио и даље ради хонорарно израду стрипа, илустрација, уметничких слика, портрета, пејзажа, икона и зидних слика. Зоран Тодоровић (Србија) је уметник рођен у Београду 1965. Живи и ради у Београду. Доцент је на Факултету ликовне уметности Универзитета уметности у Београду. Дипломирао је на одсеку за сликарство Факултета ликовних уметности Универзитета Уметности у Београду. У својим радовима тематизује питања надзора и контроле откривајући непријатне истине и скривене мотивације. Излагао је у водећим светским институцијама и фестивалима нових медија у Европи и шире, између осталог, представљао Србију на 53. бијеналу у Венецији. Нина Тодоровић, рођена у Београду, 1973. године. Дипломирала 1999. на ФЛУ, одсек сликарство, у класи професора Чедомира Васића. Од 2000. члан УЛУС-а, са статусом самосталног уметника. 2002. магистрирала, у класи истог професора. Тренутно похађа Уметничке докторске студије, на ФЛУ, Београд. Мариела Цветић, уметница и теоретичарка уметности, ванредни професор Архитектонском факултету Универзитета у Београду. Дипломирала је на Факултету ликовних уметности Универзитета уметности у Београду где је и магистрирала, као и на Машинском факултету Универзитета у Београду. Докторирала на Интердисциплинарним докторским студијама Теорије уметности и медија Универзитета уметности у Београду. Илија Шошкић, рођен 1935. у Дечанима, живи и ради у Риму. Учио је Школу примењених уметности у Херцег Новом, Академију ликовних уметности у Београду и Accademia di belle arti у Болоњи. Од 1969. до 1972. године живи у Болоњи. Од 1972. до данас живи и ради у Риму.

Уметнички савет: Мр Габриел Глид Оливера Марковић Проф. Милорад Младеновић Мр Наташа Радосављевић Кузмановић Мр Власта Филиповић Издавач: Музеј у Смедереву Организација изложбе: Галерија савремене уметности Смедерево Кустоси: Мр Наташа Радосављевић Кузмановић и Милан Марковић Техничка поставка: Марко Лазић Фотографије: Вељко Павловић и Нина Тодоровић Дизајн каталога: Милан Mарковић Уредник каталога: Радош Антонијевић Штампа: Графички центар Интерагент, Крагујевац Тираж: 300

ISBN COBISS

Галерија савремене уметности Смедерево, Трг Републике 5, Смедерево, 026/614-595, sdgalerija@yahoo.com Покровитељи Галерије:

Град Смедерево

Министарство културе Републике Србије