ИВО АНДРИЋ И НОБЕЛОВА НАГРАДА
Изражавам као своју највећу жељу да се при додјељивању награде не узима у обзир национална припадност кандидата, што значи да се награда додијели најзаслужнијем, био он по поријеклу Скандинавац или не. Алфред Бернхард Нобел, Париз, 27. новембра 1895. Непосредно уочи доношења одлуке Нобеловог комитета о лауреату из области књижевности за 1961. годину, водећа шведска издавачка кућа Алберт Бониерс објављује у изванредном преводу слависткиње Гун Бергман Андрићев роман На Дрини ћуприја, а убрзо потом и Травничку хронику, Проклету авлију и два избора приповедака. Андрићева наклоност и везаност за скандинавске писце била је, по сопственом сведочењу, наглашена још из младићског доба. Високо је ценио Стриндберга, Селму Лагерлеф, Харија Мартинсона и Ејвида Јонсона. Та обострана везаност подигла је мост који је нашу књижевности нашу земљу на најлепши начин повезао са далеком Шведском, њеним народом и необичним језиком. Одлука о избору лауреата Нобелове награде из области књижевности донета је 26. октобра 1961. године. У најужем избору су, поред Андрића, били и енглески писци Лоренс Дарел и Грем Грин, Американац Џон Штајнбек и Италијан Алберто Моравија. Сачувана је серија фотографија начињених тога дана у Андрићевом стану у Београду, у Пролетерских бригада 2а (данас Спомен-музеј Иве Андрића, Андрићев венац 8). Сусрети са новинарима, фоторепортерима, ђацима, пријатељима и колегама писцима означили су почетак празничне атмосфере која ће потрајати пуна два месеца. Сами књижевници су први изразили радост и честитали, међу њима Ерих Кош и Миодраг Булатовић, а своје прве утиске поводом награде Андрић је поделио са новинарима и члановима Удружења књижевника, на конференцији за штампу, у Француској 7. Његова преписка са Гун Бергман, на релацији Београд – Стокхолм, била је врло жива. Андрић је био пун питања у вези са појединостима и церемонијалом свечане доделе награде, дужине говора који је требало да одржи, али и о тоалети својој и своје супруге Милице Бабић-Андрић, што је све чинило обиман и озбиљан део предстојећих обавеза.
У писму Гун Бергман од 17. новембра, Андрић јој јавља да је текст говора завршио: 2. Ја ћу на банкету прочитати, на француском језику свој говор у ком ћу изразити своју захвалност и саопштити неколико рефлексија о приповедању и приповедачком делу уопште. Све то неће трајати никако више од 15 минута, можда нешто мање. – Мислим да ја не треба да држим никакве дуге говоре осим тога. Текст је већ спреман, показаћу Вам га чим дођемо. Андрић је у Стокхолм отишао 5. децембра, у друштву супруге Милице. Свечана церемонија доделе Нобелових одличја за 1961. годину у области медицине, физике, хемије и књижевности, одржана је 10. децембра у раскошној дворани Концертне палате Шведске академије. Др Андерс Естерлинг, члан Академије, је Андрићу приликом уручења награде рекао:... Велико је задовољство за Шведску академију да у Вама награди једног вредног представника оног језичког подручја које до сада није било представљено у листи награђених. Са изражајем наших искрених честитки, ја Вас молим да примите овај знак почасти из руку његовог Величанства Краља... Иво Андрић се потом обратио својим говором на француском О причи и причању (текст говора је касније објављен у годишњој публикацији Нобелова награда у издању Нобелове фондације, а налази се и у оквиру његових Сабраних дела). У Спомен-музеју Иве Андрића у Београду, у сталној изложбеној поставци, налазе се фотографије, позивнице и програми протокола, распоред места за седење на свечаној вечери приређеној на двору шведског краља, као и сама Нобелова награда. Она се састоји из три дела: Нобелове медаље, Нобелове дипломе и документа Скандинавске банке о новчаном износу Нобелове награде. Нобелова медаља је дело шведског вајара и гравера М. Ерика Линдберга. На аверсу је барељеф утемељивача награде Алфреда Нобела, а на реверсу барељеф младића који под ловором слуша и записује певања муза. Угравиран је стих из ВИ певања Вергилијеве Енеиде, на латинском: Како је слатко видети људски живот оплемењен проналасцима. Медаља је од злата, промера 60,5 мм. Диплома Нобелове награде се састоји из два дела, и осим основних података о нобеловцу и саставу Нобеловог комитета, садржи још и одлуку о додели награде са образложењем. Исписана је златотиском на пергаменту кашираном на дасци пресвученој плавом кожом. Андрић се 17. маја 1962. године обратио Савјету за културу НР БИХ у којем саопштава своју одлуку да 50% динарског износа примљеног на име Нобелове награде поклања у сврху унапређења библиотекарства.
Андрићев програм боравка у Стокхолму је тих децембарских дана био испуњен посетама и сусретима – са члановима Нобелове фондације, студентима и професорима Словенског института Универзитета у Упсали, са Георгом Свенсоном, директором издавачке куће Бониерс; Андрић је 13. децембра учествовао и на традиционалној свечаности Дан Луција, у Градској кући у Стокхолму где је крунисао најлепшу девојку, краљицу светлости, а 16. децембра је отворио изложбу посвећену великом индијском песнику Рабиндранату Тагори. Неке од појединости о тим свечаним данима сачувала је у сећању и у својим дневничким записима Милица Бабић Андрић, Андрићева супруга. Као дугогодишњи костимограф Народног позоришта у Београду, и личност истанчаног духа и широког образовања, она је својим кроки цртежима и уочавањем детаља оставила траг о Нобеловој награди који је импресионистички нов, свеж и надахнут. Светла Нобелове позорнице блистају до данашњег дана на нашим просторима и у нашој књижевној баштини. Премда Иво Андрић никада није волео да говори о себи и да се о њему говори ван контекста онога што је писао, са захвалношћу и поштовањем се сећамо признања којим је он осветлио и осветлао нашу књижевност, дух, историју и језик.
О причи и причању У извршавању својих високих задатака, Нобелов комитет Шведске академије решио је овог пута да писца једне, као што се каже, мале земље одликује Нобеловом наградом која, мерена међународним размерама, значи високо признање. Нека ми је допуштено да, примајући то признање, кажем неколико речи о тој земљи и додам неколико општих разматрања у вези са приповедачким делом које сте изволели наградити. Моја домовина је заиста „мала земља међу световима“, како је рако један наш писац, и то је земља која у брзим етапама, по цену великих жртава и изузетних напора, настоји да на свим подручјима, па и на културном, надокнади оно што јој је необично бурна и тешка прошлост ускратила. Својим признањем ви сте бацили сноп светлости на књижевност те земље и тако привукли пажњу света на њене културне напоре, и то управо у време кад је наша књижевност низом нових имена и оригиналних дела почела да продире у свет, у оправданој тежњи да светској књижевности и она да свој одговарајући прилог. Ваше признање једном од књижевника те земље значи несумњиво охрабрење том продирању. Стога нас оно обавезује на захвалност, и ја сам срећан што вам у овом тренутку и са овог места, не само у своје име него и у име књижевности којој припадам, могу ту захвалност једноставно али искрено да изразим. Нешто тежи и сложенији је други део мог задатка: да кажем неколико речи у вези са приповедачким делом писца коме сте указали част својом наградом.
Али кад је у питању писац и његово дело, зар не изгледа помало као неправда да се од оног који је створио неко уметничко дело, поред тога што нам је дао своју креацију, дакле део себе, очекује да каже нешто и о себи и о том делу? Има нас који смо више склони да на творце уметничких дела гледамо било као на неме, одсутне савременике, било као на славне покојнике, и који смо мишљења да је говор уметничких дела чистији и јаснији ако се не меша са живим гласом његовог ствараоца. Такво схватање није ни усамљено ни ново. Још Монтескије је тврдио да „писци нису добре судије својих дела“. Са дивљењем и разумевањем сам некад прочитао Гетеово правило: „Уметниково је да ствара а не да говори!“ Као што сам много година доцније са узбуђењем наишао на исту мисао, сјајно изражену, код непрежаљеног Албера Камија. Стога бих желео да тежиште овог кратког излагања поставим, као што је по мом мишљењу право и умесно, на разматрање о причи и причању уопште. На хиљаду разних језика, у најразноличнијим условима живота, из века у век, од древних патријархалних причања у колибама, поред ватре, па све до дела модерних приповедача која излазе у овом тренутку из издавачких кућа у великим светским центрима, испреда се прича о судбини човековој, коју без краја и прекида причају људи људима. Начин и облици тога причања мењају се са временом и приликама, али потреба за причом и причањем остаје, а прича тече и даље и причању краја нема. Тако нам понекад изгледа да човечанство од првог блеска свести, кроз векове прича смо себи, у милион варијаната, упоредо са дахом својих плућа и ритмом свога била, стално исту причу. А та прича као да жели, попут причања легендарне Шехерезаде, да завара крвника да одложи неминовност трагичног удеса који нам прети, и продужи илузију живота и трајања. Или можда приповедач својим делом треба да помогне човеку да се нађе и снађе? Можда је његов позив да говори у име свих оних који нису умели или, оборени пре времена од живота-крвника, нису стигли да се изразе? Или то приповедач можда прича сам себи своју причу, као дете које пева у мраку да би заварало свој страх? Или је циљ тог причања да нам осветли, бар мало, тамне путеве на које нас често живот баца, и да нам о том животу, који живимо али који не видимо и не разумемо увек, каже нешто више него што ми , у својој слабости, можемо да сазнамо и схватимо; тако да често тек из речи доброг приповедача сазнамо шта смо учинили а шта пропустили, шта би требало чинити а шта не. Можда је у тим причањима, усменим и писменим, и садржана права историја човечанства, и можда би се из њих бар могао наслутити, ако не сазнати смисао те историје. И то без обзира на то да ли обрађује прошлост или садашњост. Кад је реч о приповедању које има за предмет прошлост, треба напоменути да има схватања према којима би писати о прошлости требало да значи пренебрегнути садашњицу и донекле окренути леђа животу. Мислим да се писци историјских приповедака и романа не би сложили са тим и да би пре били склони да признају да сами стварно и не знају како ни када се пребацују из оног што се зове садашњост, у оно што сматрамо прошлошћу, да са лакоћом као у сну, прелазе прагове столећа. Најпосле, зар се у прошлости као и у садашњости не
суочавамо са сличним појавама и истим проблемима? Бити човек, рођен без свог знање и без своје воље, бачен у океан постојања. Морати пливати. Постојати. Носити идентитет. Издржати атмосферски притисак свега око себе, све сударе, непредвидљиве и непредвиђене поступке своје и туђе, који понајчешће нису по мери наших снага. А поврх свега, треба још издржати своју мисао о свему томе. Укратко: бити човек. Тако, и с оне стране црте која произвољно дели прошлост од садашњости писац сусреће ту исту човекову судбину коју он мора уочити и што боље разумети, поистоветити се са њом, и својим дахом и својом крвљу је грејати, док не постане живо ткање приче коју он жели да саопшти читаоцима, и то што лепше, што једноставније, и што убедљивије. Како да се то постигне, којим начином и којим путевима? Једни то постижу слободним и неограниченим размахом маште други дугим и пажљивим проучавањерм историјских података и друштвених појава, једни понирањем у суштину и смисао минулих епоха, а други са каприциозном и веселом лакоћом као онај плодни француски романсијер који је говорио: „Шта је историја? Клин о који ја вешам своје романе.“ Укратко сто начина и путева може постојати којима писац долази до свога дела, али једино што је важно и пресудно, то је дело само. Писац историјских романа могао би на своје дело да стави као натпис и као једино објашњење свега, и то свима и једном заувек, древне речи: „Цогитиви диес антиqуос ет аннос аетеорнос ин менте хабуи.“ (Размишљао сам о древним данима и сећао се година вечности.) Па и без икаквог натписа, његово дело као такво говори то исто. Али, на крају крајева, све су то пистања технике, методе, обичаја. Све је то мање или више занимљива игра духа поводом једног дела и око њега. Није уопште толико важно да ли један приповедач описује садашњост или прошлост, или се смело залеће у будућност; оно што је при том главно, то је дух којим је надахнута његова прича, она основна порука коју људима казује његово дело. А о томе, наравно, нема и не може бити прописа ни правила. Свак прича своју причу по својој унутарњој потреби, по мери својих наслеђених или стечених склоности и схватања и снази својих изражајних могућности; свак сноси моралну одговорност за оно што прича, и сваког треба пустити да слободно прича. Али допуштено је, мислим, на крају пожелети да прича коју данашњи приповедач прича људима свога времена, без обзира на њен облик и њену тему, не буде ни затрована мржњом ни заглушена грмљавином убилачког оружја, него што је могуће више покретана љубављу и вођена ширином и ведрином слободног људског духа. Јер, приповедач и његово дело не служе ничем ако на један или на други начин не служе човеку и човечности. То је оно што је битно. И то је оно што сам сматрао за добро да истакнем у овом свом кратком пригодном разматрању које ћу, ако ми допустите, завршити као што сам и почео: са изразом дубоке и искрене захвалности.
http://youtu.be/7aRPEnDZxuI
Андрићева заоставштина и у дигиталном свету Рукописна заоставштина Иве Андрића биће дигитализована и доступна истраживачима у марту наредне године. Очекујемо да ће укупан резултат бити 118.100 страна, свих рукописа Иве Андрића, из комплетне комуникације, преписке, документације, каже деканка Филолошког факултета у Београду проф. Александра Вранеш. Филолошки факултет и НИС потписали су Споразум о сарадњи на дигитализацији културне баштине, односно дигитализацији рукописне заоставштине Иве Андрића. А она ће истраживачима бити доступна у марту наредне године, и биће укључена у дигиталну библиотеку Филолошког факултета Универзитета у Београду. НИС је за то издвојио милион динара, а Министартсво културе 530.000 динара. Заоставштина Иве Андрића чува се у Архиву Српске академије наука и уметности и власништво је Задужбине Иве Андрића. Захваљујући овом пројекту грађа ће бити доступна научној јавности, а то ће допринети бољем рангу нашег универзитета у свету. "Очекујемо да ће укупан резултат бити 118.100 страна, свих рукописа Иве Андрића, из комплетне комуникације, преписке, документације, свега онога што се у личном фонду једног писца налази. Биће дигитализовани и претраживи и сви документи који се налазе у другим личним фондовима из њговог времена који се чувају у САНУ", каже деканка Филолошког факултета Универзитета у Београду проф. Александра Вранеш. Ректор Универзитета у Београду проф. Владимир Бумбаширевић каже да је то веома значајно за све оне који ће се бавити проучавањем Андрићевог дела, јер ће на једном месту имати комплетни скупљене рукописе у дигиталној форми. На факултету тврде да ће то бити и библиографски и архивистички подвиг, али и да је пројекат који омогућава учење на даљину. "То је са моје тачке гледишта веома важан корак ако држава жели да буде модерна, ако језик жели да буде жив, ако жели да буде развијен", каже заменик генералног директора НИС-а Дмитриј Фоменко. Филолошки факултет ће поново конкуристати за пројекте за капитална дела, јер би дигитализација требало да буде основ за припремање критичког издања дела Иве Андрића у 33 тома. Очекује се и помоћ министарстава културе и просвете.
Јубиларни 50. сајам књига и графике у Нишу отворен је 22. новембра. Сајам је, у знаку јубилеја Миланског едикта, отворио писац Дејан Стојиљковић, аутор "Константиновог раскршћа".
"Књиге нас данас оплемењују и уливају нам наду да ће ипак доћи нека боља времена и да ће тај један шарени свет из књига, један леп, племенит свет, да се претвори у стваран живот", каже Дејан Стојиљковић, писац. Oдржано је предавање "Забрањена историја Срба" академика Јована Деретића. Свој дан имали су нишки излагачи и писци, али и издања за децу и љубитељи стрипа. Планиране су и књижевне вечери, а и свакодневне промоције књига. "Покушавамо да и на тај начин оживимо сајам, и да људи, осим што ће куповати и гледати књиге, моћи ће и да чују о књигама, моћи ће да виде одређене писце, да им се они потписују", истакао је Горан Станковић, уредник програма сајма. И ове године додељене су традиционалне награде-за издаваштво "Пресад мудрости и "Иницијал", а за графички дизајн награда "Отисак". На сајму су сви наши велики издавачи, неки и после дужег времена. "Са нама су ове године "Вулкан", "Лагуна", "Креативни центар", Завод за издавање уџбеника, а од нових неких који нису учествовали издавачка кућа "Клет", затим "Прометеј", и још неколико, не бих да их набрајам појединачно, јер ћу сигурно неког заборавити", рекдиректорка Нишког културног центра Бојана Симовић. Сајам књига у Нишу трајаo je до 1. децембра, а посетиоци су и ове године могли да купе књиге по знатно нижим ценама.
ВЕЛИКИ ХУМАНИТАРНИ НОВОГОДИШЊИ КОНЦЕРТ
Велики хуманитарни новогодишњи концерт "Ниш у срцу", на коме су наступили нишки музичари и уметници одржан је у хали "Чаир" у суботу, 21. децембра. Организатор, удружење "Фабрика уметника", извело је вишечасовни програм подељен у три целине намењен различитим генерацијама, а уместо улазнице Нишлије су донеле играчке, храну и одећу. Све што је прикупљено биће уручено Дому за незбринуту децу, Свратишту за децу улице, Сигурној и Родитељској кући.
Од "Шанзелизеа", преко "Деце Пиреја" до руске "Каћуше" - песмама на 13 језика, нишки Вилењаци водили су своје суграђане на пут око света. Диригенткиња Милена Миловановић, која већ пет година ради са хором Вилењаци, каже да је припрема за овај концерт била прави изазов:
"Сваки пут су очекивали нови језик, нову земљу и одлазили са пробе, радознали шта ће то бити следећи пут."
У другом делу концерта "У срцу Ниша" наступило је више од две стотине уметника и музичара, од афирмисаних, школованих и оних мање познатих јавности. Сви подједнако спремни да посетиоцима приуште уживање и подстакну на хуманост. Према речима Андрије Минчића, професора Факултета уметности у Нишу: „Сви имају заједнички циљ да покажу да је сасвим у реду данас бити хуман“. Журку за крај припремили су познати нишки клупски бендови - и сем што је Ниш у срцу свима, најважније им је да помоћ која буде прикупљена пред Нову годину стигне до оних којима је најпотребнија.
У простору Галерије „Србија“ отворена је традиционална изложба „Нишки цртеж 2013″.Овогодишња тема била је “Деструкција”. Нишки цртеж организује се од 1991. године, а на овогодишњу тему „Деструкција“ одговорило је 113 од око 140 уметника, колико је конкурисало. Изложба обилује богатством различитих ликовних израза и дисциплина и права је ревија савременог цртежа код нас. Поред афирмисаних и признатих имена, на изложби су се нашли и млади уметници.Изложба “Нишки цртеж” је била отворена до 15. јануара.
Годишњица смрти Николе Тесле Навршава се 71 година од смрти Николе Тесле, једног од највећих умова 20. века. Пронашао је обртно магнетно поље, индукциони мотор, генератор и трансформатор, феномен електромагнетне резонанце и патентирао више изума на којима се заснива савремена електротехника. Српски научник који је највећи број проналазака остварио у САД чији је грађанин био готово 60 година, умро је у јеку Другог светског рата у Њујорку, 7. јануара 1943. Вест је обишла свет тек два дана касније, када је у хотелској соби где је живео као самац, пронађено његово тело. Теслин јубилеј у Америци ће ове године бити посвећен 130. години од његовог досељења у ту државу, 1884. године. Тим поводом ће бити откривена два споменика у Филаделфији и Вашингтону. Теслина научна фондација из Филаделфије одржала је 11. јануара велику меморијалну конференцију на којој су учествовати амерички научници, професори и обожаваоци српског генија, а главна тема је била "Увођење Николе Тесле у наставни план и програм САД и других држава света". То је једна од најзначајнијих иницијатива коју ће тај скуп донети, рекао је директор музеја Никола Тесла Владимир Јеленковић. Урна с Теслиним пепелом похрањена је најпре на гробљу у Њујорку, а пренета је у Београд 1951. године и отад се чува у Музеју Николе Тесле у Крунској улици. Јеленковић каже да се показало да интересовање за Теслу, не да јењава, већ расте, о чему, каже, говори и податак да је Музеј прошле године имао рекордну посету преко 40 хиљада посетилаца из читавог света. "Музеј је имао велики број значајних гостовања, пре свега у бројним народним музејима у Србији. Једно од најважнијих гостовања поменуо бих било је гостовање у Њујорку у чувеном Холу науке, и ту изложбу је видело преко 150 хиљада Американаца", рекао је Јеленковић.
Споменици Николи Тесли Међународни аеродром у Београду носи име Николе Тесле, а његовим именом названи су Електротехнички институт у Београду који је основан 1936, средња техничка школа, библиотека Универзитета у Нишу, две термоелектране у Србији... Никола-Тесла.јпг У Београду су споменици Тесли постављени испред зграде техничких факултета на Булеверу краља Александра у Београду, на аеродрому Николе Тесла у Београду. Тесла има споменик у Ужицу, код једне од најстаријих хидроелектрана на свету Ђетиње, као и у кругу бивше творнице сијалица Панчеву... У САД су досад подигнута четири споменика Николи Тесли. Први споменик подигнут му је на Нијагариним водопадима 1976. године као реплика дела Франа Кршинића, споменика у Београду, постављеног испред техничких факултета на Булевару краља Александра. У Њујорку, на Менхетну, у порти српске цркве Светог Саве је подигнута биста Николе Тесле. Крајем октобра прошле године откривен је споменик Тесли испред лабораторије у Шорему у Њујорку, дело Николе Коке Јанковића, члана Српске академије наука и уметности. Четврти Теслин споменик у САД откривен је пред сам крај године у Силиконској долини у самом центру града Пало Алто. Статуа у бронзи са сребрним преливом приказује Теслу у природној величини, а аутор је калифорнијски уметник Тери Гајер. Студије и проналасци Никола Тесла је рођен 10. јула 1856. у Смиљану, у Лици, тада Војна граница (Војна крајина) у склопу Аустрије, данас Република Хрватска. Рођен је у породици Милутина Тесле, свештеника Српске цркве (тада Карловачка митрополија) и Георгине, Ђуке, рођене Мандић, такође у српској свештеничкој породици. Тесла је започео школовање у родном Смиљану, наставио у Госпићу, Раковцу код Карловца, студирао је у Грацу и Прагу, али студије никада није привео крају. Пре САД, радио је у Марибору, Пешти, Стразбуру и Паризу. Европу је напустио 1884. године у нади да ће му у Њујорку, тада чувени проналажач и индустријалац Томас Алва Едисон, за чију фирму је радио још у Паризу, помоћи да реализује своје техничке иновације. Године 1885. у Њујорку је основао компанију "Тесла" када је и започео израду првих модела предвиђених за коришћење наизменичне струје - иновације
која је преобразила свет. Едисон је иначе био велики противник Теслиног изума, због чињенице да уложио велики капитал у једносмерну струју. Пронашао је обртно магнетно поље, индукциони мотор, генератор и трансформатор, феномен електромагнетне резонанце и патентирао више изума на којима се заснива савремена електротехника. У Европу из САД-а Тесла је одлазио само у два наврата, 1889. и 1892. године и оба пута боравио у родној Лици. Априла 1892. стигао је у Госпић, где је тада живела његова тешко оболела мајка, која је у његовом присуству и умрла, 16. априла. Месец и по дана потом, на позив делегације општине града Београда и Инжењерског удружења, допутовао је у кратку посету Београду, била је то једина његова посета Краљевини Србији. Поводом стогодишњице његовог рођења, 1956. јединица за мерење високог напона добила је Теслино име, којим је названа и јединица јачине магнетног поља. Архивска грађа из Теслине заоставштине је 2003. уписана у регистар УНЕСКО-а "Памћење света".
Теслин генератор наизменичне струје
Републичко такмичење хорова 2013. г. у Новом Бечеју
YESTERDAY
Yesterday, all my troubles seemed so far away Now it looks as though they're here to stay Oh, I believe in yesterday. Suddenly, I'm not half the man I used to be, There's a shadow hanging over me. Oh, yesterday came suddenly. Why she had to go I don't know she wouldn't say. I said something wrong, now I long for yesterday. Yesterday, love was such an easy game to play. Now I need a place to hide away. Oh, I believe in yesterday. Why she had to go I don't know she wouldn't say. I said something wrong, now I long for yesterday. Yesterday, love was such an easy game to play. Now I need a place to hide away. Oh, I believe in yesterday.
Регионално такмичења хорова 2013. г. у ОШ „Свети Сава“
Регионалног такмичења хорова 2013. г. у ОШ „
Вршњачки тим са наставницом Милијаном Милошевић
Квиз превенције за ђаке Дрога, алкохол, коцка
У квизу превенције на тему "Дрога, алкохол, коцка" такмичиће се више од 3.000 ђака осмог разреда из 51 основне школе из читаве Србије, саопштили су организатори, најављујући да се у наредна два-три дана могу очекивати пријаве још неколико школа, иако је рок за њихово слање истекао у суботу. „Главни циљ квиза је спречавање злоупотребе алкохола, дроге и коцке и обука младих да прихвате и у пракси примене вештине у области превенције“, рекао је Танјугу Курт Нојгебауер, председник вршачког удружења "Лотос театар - млади за младе", које је носилац пројекта. Он је додао да ће такмичење бити најпре организовано на школском и међурегионалном нивоу, док се завршна републичка смотра одржава у Београду и састојаће се од питања жирија и питања која ће чланови "Лотос-театра" поставити кроз мини драму и позоришни плес, у складу са темом квиза.
Истичући да је "квиз превенције, који се одржава само у Србији, оригиналан и јединствен и да га можемо понудити и другим земљама", Нојгебауер је рекао да су први контакти са заинтересованима већ остварени у Аустрији и Немачкој. Награда победнику финала и ове године ће бити екскурзија за цело одељење. „На том путовању превенција ће се наставити кроз дружење са "Лотостеатром", а идеја је да се млади људи баве вршњачком едукацијом кроз интерактивни театар, који ће им помоћи да пронађу дубљи смисао живота и да квалитетније проводе слободно време“, најавили су организатори. Главни донатор је "Фондација Хемофарм", а сарадници на пројекту су Српско лекарско друштво, Завод за уџбенике и Министарству просвете. Ученици ће, ради припреме за квиз, добити на поклон приручник "Дрога, алкохол, коцка - непријатељи живота", који је ове године објавио Завод за уџбенике. Користећи податке из ове књиге, они ће се припремати кроз интерактивну наставу, у којој се сваки ученик укључује равноправно, износећи своје мишљење, закључке и искуства о узроцима и последицама злоупотребе дрога, алкохола и коцке. „Свака школа треба да изабере најбоље одељење и најбоља три такмичара за међуокружну смотру, која је полуфинална. У том делу квиза бираће се девет одељења која су освојила највише бодова, да би три најбоља постала финалисти за републичко такмичење у Београду“, објаснила је Исмета Нојгебауер, која је један од покретача пројекта. Она је истакла да је квиз превенције усаглашен са смерницама Министарства просвете и ући ће у Календар такмичења у основним школама за 2013-2014, чија је израда у току. За две године, откако је одржан први пут уз учешће 16 основних школа у Банату, квиз је прерастао у акцију "Борба против болести зависности код младих", због великог интересовања школа и самих ђака.
AКЦИЈЕ ЂАЧКОГ ПАРЛАМЕНТ Ђачки парламент је поводом Дечје недеље организовао хуманитарну акцију прикупљања одећеи играчака за децу без родитељског старања из дома „ Душко Радовић“ у Нишу. Ђачки парламент је покренуо и акцију прикупљања новчаних средстава за оболеле школске другове. У плану је увођење годишњака, активирање школског разгласа, чишћење школског дворишта, организовањe радионица против насиља у школама, одржавање трибина „Секте у нашем окружењу“, „ Малолетничка деликвенција“ и упознавање ученика завршних разреда са занимањима за која су заинтересовани. Петра Наумовић VIII1 Исидора Станимировић VII5
ХУМАНИТАРНЕ АКЦИЈЕ
Хуманитарни концерт Mиљане Петровић њених другова из средње Музичке школе за ученике наше школе и све људе великог срца. Средства прикупљена продајом улазница намењена су за операцију Андрије Станишића, ученика другог рареда наше школе.
Рођен је као Растко Немањић, најмлађи син великог жупана Стефана Немање, и брат краљева Вукана и Стефана Првовенчаног. Kao младић добио је од оца Захумље на управу. Међутим, Растко је побегао на Свету гору и замонашио се у руском манастиру Светог Пантелејмона, где је добио име Сава. Касније је са својим оцем, који се у међувремену замонашио и добио име Симеон, подигао манастир Хиландар, први и једини српски манастир на Светој гори. У Србији је убрзо дошло до борбе за власт између Савине браће. Због тога се он вратио у Србију, како би зауставио рат. Истовремено се бавио просветитељским радом, настојећи приближити својим сународницима основе верске и световне поуке, да би се 1217. вратио на Свету гору. Године 1219. Сава је од васељенског патријарха у Никеји изборио аутокефалност српске цркве, а патријарх га је именовао за првог српског архиепископа. Остао је архиепископ све до 1233, да би га потом заменио његов ученик Арсеније. Више пута је путовао у Палестину. На повратку са једног од ходочашћа из Свете земље 1236. смрт га је затекла у тадашњој бугарској престоници Великом Трнову. Његове мошти је у манастир Милешеву пренео његов нећак, краљ Владислав. Његова најзначајнија писана дела су „Житије Светог Симеона“, „Карејски типик“, „Хиландарски типик“ и „Студенички типик“, као и „Законоправило“. Савин култ у народу био је јак. После једног устанка Срба против Османског царства, турски заповедник Синан-паша је 1594. спалио Савине мошти на Врачару. На месту за које се верује да се то одиграло подигнут је Храм Светог Саве. У Србији се дан његове смрти по грегоријанском календару (27. јануар) прославља као Дан просвете. Наталија Митровић V1 Емилија Османовић V1
Богдан Савић VIII4
ПРВА СТУДЕНИЧКА БЕСЕДА СВЕТОГ САВЕ Браћо, и оци, и децо, Приђите и чујте, добро, и разумите благодат јављену нам кроз Господа нашег Исуса Христа и кроз овог Господина нашег, који је Господу приступио и заволео га, по јеванђељској заповести реченој самим Господом: "Да љубимо Бога свим срцем својим, и свом душом својом, и свом мишљу својом и свима осећањима својим" да гледамо заповести, Његове. Да, ваистину, овај Преподобни отац наш тако заволе Бога и усрдно пође за Њим, да ни једној од Његових светих заповести не даде да падне на земљу, него (их) све прихвати у свети ум, свој и у недра душе, своје, и на олтару срца, свог, написа, и нелажно похита за светим заповестима Његовим, све творећи и све испуњујући, (те) тако чињаше течење неослабно до кончине своје, хотећи и коначној речи Господњој част одати: "Који претрпи до краја, биће спасен!" Као што сте и многи од вас очеви(д)ци почетка његовог течења и тим истим очима својим видите (и) крај његов, украшен превеликим чудесима и за то љубавно течење његово удостоји га толиког дара Владика Цар Небески: да буде и саборац Светима Његовим и с њима да ликује, нераздвојно, у бескрајне векове. И, штавише: да нам и кроз њега покаже и чудеса - да болеснима даје здравље и ђаволе да изгони после смрти. Стога и ви, браћо, љубљена, и децо овог светог Учитеља, вашег, који вам је показао добар образац ради вашег спасења, последујте за својим пастиром, подвигом, добрим и вером, чистом и душама, преочишћеним и телима, неоскврњеним и умовима, непорочним и просвећеним савестима, свагда носећи мисао, чисту у душама, својим, увек готови на свако богољубље, очишћујући се од сваког греха, а изобилујући у сваком добром делу, држећи здраву веру, и Бога свег - Неба и Земље - непрестано молећи и славећи и благодарећи, и преузносећи Га похвалама и песмама духовним, смиривајући се, умом, својим, припадајући Му и без сумње поклањајући Му се, свагда, и уздржавајући се, увек, од свакога зла, брзо, и чило, и чисто управљајући свагда свој живот, хитајући на извршавање светих заповести, Његових. Сећајући се (такође) речи речене од Господа нашег:
"Заиста вам кажем: сваки који верује у мене, неће умрети до века, и на суд неће доћи, него ће прећи из смрти у живот!" И опет рече: васкрснућу вас у живот, вечни, и тела ћу, ваша, опет оживети, и душе ће, ваше, опет ући у скровишта срца, ваших, и бићете, опет као што и бејасте, пре - и већма и више од тог, веома. Јер, вели, није то смрт: умрети телом без греха и опет оживети у време Суда и у будући Дан другог доласка Христовог. Него је смрт, рече Господ: "Ако не послушате реч моју и не поверујете Оном који је мене послао. Заиста вам кажем: "У гресима својим помрећете", и ниоткуд нећете прећи преграде смрти, него ћете вавек умрети имајући жива телеса и живе душе у себи, и у муку, вечну, бићете предани, и ту, сами уморивши себе гресима, нећете умрети коначно, него с гресима својим, у векове без краја, мучени, бићете. (Јер) рече: Кад устану верне слуге, моје, који су учинили добра дела вером, мојом и послушањем речи, моје, "прећи ће, вели, из смрти у живот", и (то) у живот вечан, и славом, својом, прославићу их у бескрајне векове, и радоваће се са свима Небеским Силама. Као што и овог Господина нашег прослави пре оног великог Дана - ради пројављивања нама безбројне милости Своје распрострте на нас. (Стога), да и ми, браћо, похитамо последовати њему, да нас с њиме у онај велики Дан праведне награде прослави Господ Бог, наш јер, Њему приличи свака слава и част и поклоњење од све твари, Оцу и Сину и Светом Духу, и сад, и увек, и у бескрајне векове. Амин.
ДРУГА СТУДЕНИЧКА БЕСЕДА СВЕТОГ САВЕ Браћо, и оци, и чеда, Разумите, смисаоно, моју реч вашој благоверности: овај богосмишљени (=Богом извољени) домострој о нашем спасењу, припремљен пре векова, и Светим Духом кроз свете Пророке проречен, (а то је) - долазак Сина Божјег нама (људима) - и од светих Апостола истинитих очевидаца Логоса још више јавно објављен, и од богоносних Светитеља и преподобних Отаца подједнако потврђен, и после њих опет нама предан тим истим Духом светим - да напомињемо вашој правоверности; а нарочито је од светог апостола Павла, учитеља све васељене, објављен и нама заповеђен. Јер (он) вели: "Пазите на разумно стадо, своје, у којем вас Дух свети постави за пастире и учитеље". Тако и мени, уздигнутом Богом на овај степен, не приличи ми од сад ћутати, нити, на своје (само) гледајући, бити најамник а не истински пастир. Молим вас, браћо, да најпре схватите Божји милосрдан силазак к нама и Христово смирење ради нашег спасења, Који је приклонио неизмерну висину (Своју) и сишао с небеса, и оваплотио се од Духа светог и Марије Деве очовечио се, и будући бе(з)страстан (=нестрадалан) Божанством, вољом Својом примио је страдање телом, и распеће, и смрт, добровољно је примио нас, ради, и пострадао, и умро телом које је од наше природе узео у утроби Мајке, то јест од Пречисте и Приснодеве Марије, и био прибројан умрлима, и у гроб био положен; и сишао у најдоња места к онима који седе у тами и сенци, смртној и држанима под влашћу тамодршца и греходршца и злоделатеља ђавола - који је од почетка погубио многе и у своју таму увукао род, наш и многе страсти (=страдања) и стењања (=муке) тешка ставио у срца наша од почетка - и у ту низину сишао је Господ, наш, Исус Христос, ради нас, људи, хотећи нас ослободити и васкрснути (=подићи, уздићи, вазнети), као што нас је и створио, ослободивши нас те беде и таме, и просветлио нас свак(ој)ако - двоструко и троструко и многоразличито (Својим) делима, а Своје, пак, Владичанство не изгуби, нити, пак, величајући се Својим Господством, презре нас. А приликовало је да Он не брине о нама, ако би се добро погледало како Га од почетка не слушамо, нити вољу Његову творимо, него преступамо све заповести, Његове, и, уз то, још веће зло чинимо што не пазимо на себе, ходећи противно Богу; ми који смо ништавни не угађамо Њему Свесуштном и Свемогућем, него, још више, изазивамо гнев Његов многим гресима, својим.
Он, пак, на све то не гледајући, и видећи нас таквима, и знајући сва наша тајна дела, ипак нас не остави да по својој злоби пропаднемо (=погинемо), него (нам) дође, и доброту, Своју, надмаши, и поклопи нашу злобу, и Својом добротом очисти, и тамна срца наша откри, и просвети познањем Свог Божанства, науком нас учећи и упућујући на правду, и причама (јеванђељским) уведе нас у веру, и чудесима задивљаваше све нас, као што (то) и данас виде ваша света љубав на овом вашем Пастиру и Учитељу и Вођи, бившем, који вам је собом показао истинит пут спасења. Да свак(ак)о, чувши и разумевши (=схвативши) толику љубав, Божју коју је имао према нама, сви се покренемо усрдно (да идемо) по стазама духовних заповести, приљежно молећи Господа Бога свог свагда. Јер то је прво и последње дело: непрестано и богоугодно мољење и молитве Богу (приносити), непорочно ходећи (=живећи) у светим заповестима Његовим, и држећи се предања светих апостола Његових, и црквеног сабора (=сабрања) не одвајајући се. Јер је (то) прва заповест, дата сваком човеку, и речено (му) је: "Да се поклања Господу Богу свом и Њему једином да служи" са сваком чистотом, душевном и телесном и са сваком благоверношћу (=побожношћу и правовером), и Њему да служимо, безгрешно, сав свој живот управљајући по вољи Његовој, и Њега, јединог, бојећи се, и смиравајући се пред Њим, и себе за ништа сматрајући, а Бога сматрајући за све: као силу, и моћ, и Спаситеља, и Избавитеља, и Победника у борбама с непријатељем, и Чувара од почетка, и Савршитеља до краја - Исуса Христа, Сина Божјег, Ком нек је сва слава и моћ, заједно с Оцем и Пресветим духом, и сад, и увек, и до века. Амин.
Манастир Студеница је један од највећих и најбогатијих манастира Српске православне цркве. Налази се 57 km од Краљева, а основао га је Стефан Немања 1190. године. Утврђени зидови манстира окружују четири цркве: Богородичну цркву и Краљеву цркву (цркву светих Јоакима и Ане), обе изграђене од мермера, цркву Никољачу (цркву светог Николе) и још једну цркву, очувану у темељима. Манастир је познат по својој колекцији фресака из 13. и 14. века. УНЕСКО је 1986. уврстио Студеницу у листу Светске баштине.
Катарина Марковић V1
ХИЛАНДАР Хиландар, у старијим списима и Хилендар (гр. Χιλανδαρίοσ) је српски манастир који се налази у северном делу Свете горе Атонске (гр. Аγιоν Оρоς), државе православних монаха која постоји више од хиљаду година. Света гора је смештена на Атосу (гр. Аτоς), трећем краку полуострва Халкидики у северној Грчкој, а манастир се налази на 2,5 километара од мора. Посматран споља манастир има изглед средњовековног утврђења, с обзиром да је утврђен бедемима који су високи и до 30 m. Спољни зидови су дугачки 140 m и окружују површину која је скоро 75 m широка. Манастир је овако утврђен с обзиром да је у прошлости, као и остала утврђена монашка насеља на Светој гори, морао да се брани од гусара. Неки сматрају Хиландар једним од првих универзитета, у претходничкој форми, а конкретно првим српским универзитетом. Манастир Хиландар је изградио грчки монах светогорац, Георгије Хеландариос. Манастир Хиландар су обновили Стефан Немања (у монаштву Симеон) и његов син Сава 1198. године. Монах Симеон је након осам месеци боравка у Хиландару, умро 13. фебруара 1200. године. Краљ Стефан Урош I je 1262. године значајно утврдио манастир. Хиландар је нарочито помогао краљ Милутин, који је око 1320. године на месту старе подигао нову цркву Ваведења Богородице. У време краља и цара Душана Света гора је дошла под његову власт, а то је период највећег просперитета манастира. У вековима турске владавине, Хиландар су помагали руски цареви и молдавски кнежеви у XVI веку, а српски патријарси из Пећи у XVII веку. Почетком XIX века створена је прва нововековна српска држава, па је настављена богата традиција хиландарскосрпских односа. У новијој историји манастир је значајно страдао 2004. године у катастрофалном пожару, а у току је обнова оштећених грађевина. Хиландар представља једно од назјначајнијих средишта српске културе и духовности. Кроз векове, релативно заштићен од напада и пљачкања, у сигурности Свете горе Атонске и њене аутономије, био је поштеђен судбине која је задесила скоро све друге српске манастире. У Хиландару је очувана најбогатија колекција оригиналних старих рукописа, икона, фресака, тако да он у данашње време представља најзначајнију ризницу српске средњовековне културе уопште. Манастир се од 1988. године, заједно са осталих деветнаест светогорских манастира, налази на УНЕСКО-вој листи светске баштине у склопу споменика средњег века обједињених под заштићеном целином Планина Атос. Катарина Марковић V1
КАРЕЈА
Име Кареја долази од грчке речи за лешник, орах, којих у овом крају има у изобиљу. Свети Сава у Карејском типику (1199) тај назив преводи са Ораховица Поред најстарије цркве на Светој Гори, у Кареји су нова здања светогорске управе, цивилних власти, адаптирани простора за разне службе (лекарска амбуланта, пошта, банка), нове продавнице, радионице. У конацима бораве представници деветнаест манастира у Свештеној општини, чланови Свештене епистасије (владе), а постоје и хотел, пекара, путнички биро и више од осмадесет келија у којима обитава неколико стотина калуђера На десетак минута хода од централног трга је Светоандрејски скит, са највећом црквом на Балкану до изградње Храма светог Саве у Београду. Смештена у средишту полуострва, на источној страни, око 500-600 метара изнад мора, у шумовитом пределу с обилним изворима питке и хладне воде, Кареја је већ дуже од једног миленијума духовни и управни центар Свете Горе. Истраживачи нису у могућности да одреде „тренутак када је установљена организација Атонаца“, али откако се у документима (средина Х века) помиње њихова централна управа (прот, његови саветници, три општа сабора) њено седиште је у Кареји, првобитно званој Меси (Средиште). Свети Сава у Карејском типику (1199) тај назив преводи са Ораховица. Име Кареја долази од грчке речи за лешник, орах, којих у овом крају има у изобиљу. Овде, у срцу Атона, поникла је монашка заједница која се називала лавром, у значењу монашког села, односно мноштва келија на чијем је челу био прот који је, осим управљања том заједницом, имао одређену духовну и административну надлежност над читавом Светом Гором. Скуп зграда где је прот пребивао и
председавао састанцима Савета стараца (Синаксис) са главним храмом називао се Протат. Савет је најпре заседао у самој цркви па је отуда прозвана Протатон или протатска црква (Христу, 2009:30). У литератури се понегде наводи да је карејска црква била седиште прота од 911. године. Сава Хиландарац каже да се назив Протат за седиште главне управе почео званично употребљавати у осамнаестом веку када је укинуто достојанство светогорског прота (1989:201).
Карејски типик
САВИНА ТИПИКАРНИЦА Неке келије су постале знамените по својим оснивачима или угледним монасима који су у њима пребивали. Са историјског становишта истичу се: келија Јована Претече у којој је живео сликар и калуђер Дионисије из Фурне, писац Тумачења уметничког живописа; Скуртеон у којој је пребивао, већ поменути, велики духовник Никодим Светогорац; Посница светог Саве Српског, познатија као Типикарница, са најстрожим типиком међу свим светогорским келијама (исписаним изнад улазних врата) и иконом Богородицом Млекопитатељницом на иконостатсу цркве св. Саве Освећеног с десне стране двери (данас у њој служи отац Никодим, пострижник Хиландара, родом из Босне), Моливоклисија, удаљена двадесетак минута од хиландарског конака, са добро очуваним фрескама „неког следбеника критског живописца Теофана“, с натписима на српскословенском. У такође хиландарској келији Патерица доскоро се чувао штап Светога Саве, сада у Хиландару, по чему је и добила име. За келију Аксион естин, у долини испод скита Светог Андреје предање везује настанак истоимене песме. Посницу светога Саве нарочито у великом броју походе руски и молдавски поклоници. Светоандрејски скит – припада манастиру Ватопеду. По својим размерама, црквама, конацима и пространој порти раван највећим светогорским манастирима.
Посница Светог Саве ИКОНЕ У цркви има много вредних икона, нарочито Богородичиних, од којих је једна опточена разнобојним драгим камењем, апостола Андреје, покровитеља заједнице, светог Антонија у белом злату. Неке су дело Андреје Рубљова. Једна Богородичина икона носи назива В скорбјех и пелаех утешеније („У тузи и јаду утеха“) а даровао ју је Андрејевском скиту, приликом освећења и постављања новог игумана, 22. октобра 1849, митрополит андријанопољски Григорије. Најстарији подаци о овој икони, која се прославила као Утешитељка, су из друге четвртине ХВИИ века. У главној цркви с леве стране, стоји на једном стубу врло поштована икона Богородице Избавитељице, с ликовима св. Андреје Првозваног који држи макету храма и св. Мартинијаном. Богороддицу све време трајања службе обасјава топла светлост упаљеног кандила.
САН СВЕТОГ САВЕ
ЛИЦА
СВЕТИ САВА СВЕТИ СИМЕОН МИРОТОЧИВИ СВИ СВЕТИ ГОСПОД НАШ ИСУС ХРИСТОС
(Дешава се након часне смрти Светог Симеона Мироточивог. Свети Сава увиђа славу свога оца.) СВЕТИ САВА (Моли се клечећи на коленима пред постељом): Господе, коме приличи свака слава и свака захвалност, помилуј ме јер си благи човекољубац. У руке Твоје, Господе Исусе Христе, Боже мој, предајем дух мој. Ти ме пак благослови, Ти ме помилуј и живот вечни даруј ми. Амин. (Свети Сава потом леже да спава. Чим се успавао, у сну угледа необичну и велику светлост коју је ипак његово око могло сагледати, а затим чу песму која је толико била блага да се ни са чим овоземаљским није могла упоредити.) НЕБЕСНИ АНЂЕЛИ И СВИ СВЕТИ (Они су невидљиви док траје песма.): Једин свјат, једин Господ Исус Христос, во славу Бога Оца. Амин. (Свети Сава угледа Господњи престо и Господа Исуса Христа како седи на њему. Око престола су сви свети и безброј ађела. Господ Исус Христос се обраћа Светом Сави.) ГОСПОД ИСУС ХРИСТОС: Радуј се Саво, јер ево увенчах оца твога, слугу мога и господара ваше богоугодне Србије, Симеона. Радуј се Саво, јер ћу те поставити да будеш раван апостолима. Радуј се Саво, велики љубитељу истине, јер ћу те удостојити да царујеш са мном у царству небеском.Такође ћеш живети у небеском Јерусалиму. (Господ благослови Светог Саву.) Блажен си Саво Немањићу, јер ћеш се сином Божијим звати!
(Господ нестаде и појави се безброј анђела од којих један кадећи. Појави се престо Светог Симеона и он како седи на њему у монашкој одажди и сија небеском лепотом.) СВЕТИ СИМЕОН: Видиш, чедо моје љубљено, како они који воле Господа буду овако увенчани. Труди се да увек испуњаваш Христову вољу, јер „нема другог моста до Бога, сем једног, а то је Господ Исус Христос“. Јер као што каже Свети апостол Павле: „Јер ако не поверујете да је Христос воскресао, узалуд је вера ваша“. Труди се да помогнеш српском народу и да га заштитиш од свега што је зло. Спаси га,чедо моје, јер то је твоја духовна мисија. СВЕТИ СИМЕОН (Благослови Светог Саву и Србију.): Благословен да си Саво, благословени да сте Срби, народе праве вере, народе богоугодни. (Када то изусти, слика нестаде, а Свети Сава благодаривши Господу поче се молити.) СВЕТИ САВА: Благодарим ти господе на овоме. Господе Исусе Христе, ради молитве пречисте твоје матере и свих светих помилуј ме грешног. (Свети сава устаје из постеље и одлази у цркву. Почиње литургија.)
Петар Недељковић VII4
Очи домовине испод школских обрва
Домовина, то није љубав према тлу којим ходам; то је љубав за цвет који воли цео свет. Домовина, то је љубав за сунце које нас греје, за кишу која пада, за снег који веје. Домовина, тамо су сви наши вршњаци јер некада смо сви били ђаци. Домовина, тамо су сви наши снови, било да су снени, стари или нови. С поштовањем се сада говори о јунацима, који су идоли баш свим ђацима. Анђела Станојевић VI3
Зашто волим домовину У лепој земљи сам се родила. Она је мала, али је пуно радости дала. У њој су рођени моји најдражи, породица, родбина и другови. Неки људи кажу да је моја земља лоша. Не разумем шта они желе, кад у мојој земљи, многе ме ствари веселе. У њој желим да живим. Ту је порекло моје Сви које волим поред мене стоје. Олга Дукић V2
Зашто волим домовину
Због природне лепоте, људске доброта, прелепих градова и села моја домовина блиста цела. Птице слободно лете. Радосно је свако дете. У њој живим слободно и срећно, нек тако остане вечно. Анђела Савић V2
Моја домовина Сваки човек највише на свету воли домовину своју, тамо где је рођен, где птице најлепше поју. Кад се ујутру пробудиш, Кроз прозор угледаш светлост дана. Кад те умилини глас на доручак зове, сав срећан помислиш, па то је моја нана. Сваки човек највише на свету воли домовину своју И ја волим земљу своју, волим Србију. Анђелија Стојановић V2
http://linoit.com/users/tijanajocic_0309/canvases/inbox
Невена Динић VIII2
Анђела Костадиновић VIII3
Марко Цветковић VII1
Михајло Костић VII1
Марко Цветковић VII1
Ивона Плавшић VII1
Ивана Митић
Марко Цветковић VII1
Миона Живковић VIII1
Нина Недељковић V5
Светско првенство у рукомету за жене Светска првенства у рукомету за жене се одржавају од 1957. године. у организацији ИХФ (Међународне рукометне ферерације). У почетку су се одржавала у неправилним размацима, који су били од две до шест година, а од 1993. године, одржавају се на сваке две године. Број екипа учесница се мењао од 9 до 24 колико их је било на последњем првенству. Двадесет прво Светско првенство у рукомету за жене одржано је у периоду од 6. до 22. децембра 2013. године у организацији Рукометног савеза Србије (РСС) и Међународне рукометне федерације (ИХФ). Утакмице су игране у Нишу, Београду, Зрењанину и Новом Саду у складу са правилима Међународне рукометне федерације (ИХФ).
Женска рукометна репрезентација Србије Женска рукометна репрезентација Србије у организацији Рукометног савеза Србије представља Србију у рукомету на свим значајнијим светским и континенталним такмичењима одржаним после 2006. године. Рукометашице Србије су до 2006. године играле у саставу репрезентације претходних држава у чијем је саставу Србија била: 1945–1963 ФНР Југославија 1964–1992 СФР Југославија 1992–2003 СР Југо славија 2003-2006 Србија и Црна Гора 2006. Србија Прво значајније такмичење на коме је репрезентација Србија наступила под овим именом било је Европско првенство 2006. у Шведској. На првенству се није прославила. После лоших резултата освојиле у 14. место од 16 репрезентација. На Светско првенство 2007. у Француској и Олимпијске игре 2008. у Пекингу није се квалификовала. У одлучујућој утакмици квалификација за Европско првенство 2008. у Македонији, репрезентација Србије је играла против репрезентације Холандије. Тренер Часлав Динић је у подмлађену репрезентацију вратио искусне Татјану Медвед, Биљану Балач, Злату Палацко и постигао „пун погодак“. Репрезентација се квалификовала за Еверпско првенство. Катарина Марковић V1