Поводом два века од објављивања "Мале простонародне славено-сербске пјеснарице" и "Писменице сербскога језика, по говору простога народа написане", Библиотека Матице српске приредила је електронску изложбу грађе из својих збирки. "Мала простонародна славено-сербска пјеснарица" објављена је у Бечу 1814. године и представља прекретницу у српској књижевности у погледу односа према народној књижевности. Реч је о збирци од сто лирских и осам епских песама, у којој је Вук Караџић направио класификацију песама на "мушке" епске и "женске" лирске . У "Писменици", пак, извршено је радикално упрошћавање српског писма и правописа, на чијој је реформи почео да ради још Сава Мркаљ. Ово дело је значајно као прва граматика говора простога народа и први велики корак на путу нормирања и успостављања правила у књижевном језику.
Поводом обележавања 80. годишњице рођења једног од најзначајнијих српских песника прошлог века, Бранка Миљковића, Министарство културе и информисања организује окупљање крај гроба творца антологијске песме „Узалуд је будим“.
На сам дан када је 1934. године у Нишу рођен Бранко Миљковић, 29. јануара у 11 сати крај Бранковог гроба на београдском Новом гробљу (парцела 28, гробница бр. 1 у другом реду), окупили су се представници Министарства културе и информисања, Народне библиотеке Србије, Филолошког факултета у Београду, Института за књижевност и уметност, Института за српски језик САНУ, Библиотеке града Београда, Српске књижевне задруге, Удружења књижевника Србије, Српског књижевног друштва, Српског ПЕН центра, Друштва књижевника
Војводине, Удружење књижевних преводилаца, као и велики број књижевних стваралаца и поштовалаца дела Бранка Миљковића. Бранко Миљковић рођен је у Нишу 29. јануара 1934. године.Детињство је проводио у периоду Другог светског рата, у породичној кући на периферији Ниша. Одрастање у поробљеном Нишу, у коме је био сведок страхота рата и насиља, највероватније ће касније у психолошком смислу бити зачеткик тема о смрти у његовој поезији. Бранко је био ученик гимназије „Стеван Сремац“ у Нишу, где је његов песнички дар откривен у школском књижевном друштву „Његош“. Прву песму објавио је 1952. у београдском листу „Записи“. Имао је тада осамнаест година. У Нишу, песме објављује у „Службеном гласнику“, „Гласу омладине“, „Нашем путу“, „Гледиштима“ … Године 1953. из Ниша је отишао у Београд на студије филозофије и на Филозофском факултету дипломирао је 1957. Још као студент (1956) припадао је групи неосимболиста који су настојали да у поезији синтетизују песничко искуство симболиста и надреалиста. Прве песме у Београду му објављује Оскар Давичо 1955. у часопису „Дело“, и тиме му отвара врата осталих издавача и странице бројних часописа. Убрзо потом следи његова прва збирка песама „Узалуд је будим“ 1956, којом постиже успех код публике и критичара, а потом и збирке песама: „Смрћу против смрти“ (заједно са Блажом Шћепановићем, 1959), „Порекло наде“ (1960), „Ватра и ништа“ (1960), „Крв која светли“ (1961)… Књижевна критика га је врло брзо, без обзира на његову младост, сврстала у сам врх српске поезије. Његове ране песме показују утицај француских симболиста Валерија и Малармеа, као и Хераклитове филозофије. Најзначајнија је његова збирка „Ватра и ништа“ у чијој се основи, поред античких, налазе национални митови и легенде које је он уткао у сопствену поетику, посебно у циклусу „Утва златокрила“. Бранко Миљковић трагично је „окончао“ живот 12. фебруара 1961. године у Загребу. Корисни линкови: http://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%91%D1%80%D0%B0%D0%BD%D0%BA%D0%BE_% D0%9C%D0%B8%D1%99%D0%BA%D0%BE%D0%B2%D0%B8%D1%9B http://branko-miljkovic.blogspot.com/2011/06/poeziju-ce-svi-pisati.html http://youtu.be/m6hUoI8LHGg
Поезију ће сви писати Сан је давна и заборављена истина коју више нико не уме да провери сада туђина пева ко море и забринутост исток је западно од запада лажно кретање је најбрже сада певају мудрост и птице моје запуштене болести цвет између пепела и мириса они који одбијају да преживе љубав и љубавници који враћају време уназад врт чије мирисе земља не препознаје и земља која остаје верна смрти јер свет овај сунцу није једина брига али једнога дана тамо где је било срце стајаће сунце и неће бити у људском говору таквих речи којих ће се песма одрећи поезију ће сви писати истина ће присуствовати у свим речима на местима где је песма најлепша онај који је први запевао повући ће се препуштајући песму другима ја прихватам велику мисао будућих поетика: један несрећан човек не може бити песник ја примам на себе осуду пропевале гомиле: ко ну уме да слуша песму слушће олују али: хоће ли слобода умети да пева као што су сужњи певали о њој
КАД БРАНКО ЗАПЕВА, ЗВЕЗДЕ ЗАЋУТЕ Хвала ти Бранко, за стихове дивне, за сонете сетне, епитафе вечне. Од стихова твојих и звезде заћуте, засењене ватром која из њих пламти, речи твоје теку и милину роје носећи нам снагу осећања бурних. Пламен из твог срца остаће заувек сачуван у стиху што га ти написа, а поруке горде сећаће на тебе и живеће вечно у мислима нашим.
Михајло Перић V2
Један од најпопуларнијих српских и југословенских писаца Бранко Ћопић напустио је овај свет скоком са Бранковог моста у Београду пре три деценије, 26. марта 1984. године. Ћопић је аутор изузетне популарности, необично плодан, са, за наше прилике, невероватним тиражима. Притом, његова дела су преведена и објављена на више од 30 језика широм света. Прву књижевну награду је добио 1938. од Академије седам уметности за кратку причу, затим Ракићеву награду идуће године, потом награду Српске краљевске академије 1940. године. Његошеву награду добио је 1972. за антологијску збирку приповедака ''Башта сљезове боје''. Ћопић је ту књигу објавио 1970. године. Добитник је и Награде АВНОЈ-а, а НИН-ову награду за најбољи роман добио је 1958. године за роман "Не тугуј, бронзана стражо"“. Од 1968.године био је члан САНУ. Рођен је 1. јануара 1915. у Хашанима код Босанске Крупе, данас Федерација БиХ. "Рођен сам почетком Првог светског рата. У то исто време мој отац, као војник аустроугарске армије, борио се негде на фронту у Карпатима, а мој стриц Ниџо, српски добровољац, борио се у српској војсци против аустроугарских завојевача. Тако су се два брата, налазећи се у две зараћене војске, борили уствари један поред другога. Тек пошто се рат завршио, мој отац и стриц Ниџо нађоше се поново заједно, у истој кући. Од њих сам добио своје прве играчке, месингане пушчане чауре и чуо прве ратне приче", описивао је Ћопић атмосферу његовог детињства. Нижу гимназију је завршио у Бихаћу а учитељску школу је похађао у Сарајеву, Бања Луци и Карловцу. Постоји локално предање, према којем је он, наводно, био прво дете у његовом крају које је име добило по песнику Бранку Радичевићу. Философију и педагогију дипомирао је у Београду 1940. године. У то време објављивао је кратке приче у "Политици"“. Напад на Југославију 1941. године, затекао га је на одслужењу војног рока у Марибору, да би се убрзо потом у родној Крајини у лето те 1941. прикључио устаницима партизанима. Релативно брзо постао је политички комесар, у исто време и дописник партизанских листова бањалучког "Гласа"“и "Борбе"“. Писао је скечеве, позоришне представе. У Београду је после рата био главни уредник листа "Пионир“", а потом професионални писац. "Писање за дјецу за мене је најлепши посао, најпријатнија забава и најбољи одмор. Кад завршим једну књигу за дјецу, ја се осећам тако весео и расположен као да се враћам с неке велике мајске свечаности", рекао је он.
Очигледно, писањем бајковитих прича о детињству и рату бранио је и самог себе од стварности у којој му је бивало све тесније и тамније.
http://youtu.be/Rs8qquFhjoQ
Стеван Раичковић, Бранко Ћопић и Иво Андрић
http://www.nbss.rs/decjab/deca_stvaraoci/DODELA%20NAGRADA%20CIT.DNEVNIK%2025.1.2014.pdf
http://nbss.rs/decije1.html
Пинокијеве авантуре Једне дивне звездане ноћи у једном селу у Италији, десила се необична пустоловина. Цврчак Цврчко је тражио место где би провео ноћ. Гладан и уморан од пута угледа топлу собу и рече: „Ово ће бити мој кутак и у њој недовршени лутак.“ У собу уђе стари Ђепето да доврши започетог лутка и рече кад је задовољан био: „Зваћеш се Пинокио!“ Кад је пало вече с првим сном у собу сребрна светлост је испунила, то је била Плава вила. Махну чаробним штапићем: „Пробуди се лутко мала живот сам ти даровала!“ „Буди храбар и поштен и буди добар ђак, једног дана постаћеш прави дечак.“ Ђепета обузе радост и нека топла милина, пресрећан рече: „Најзад имам сина!“ Док га је следећег јутра спремао за школу Ђепето му рече забринута лица: „Сине, клони се варалица.“
Лисац Недруг и поштени Јовица нудише му успех преко ноћи и испуњење сна, и да је школа само губљење времена. Цврчак је убрзо схватио да га воде у погрешном смеру лагали су га причом о слави, а тај пут није прави. Преваранти напустише позориште чим су награду добили, лутак је показао све што зна мислећи да је постао права звезда. „Хоћу кући да се похвалим оцу.“ Ал' окрутни луткар га стрпа у кавез. Пинокио најзад схвати са варалицом је склопио савез. У собу се појави Плава вила: „Пинокио, зашто ниси у школи?“ „Срело ме зелено чудовиште и одвело у неко двориште.“ „То је лаж, Пинокио! И то није све лажеш ме, Пинокио, и нос ти расте.“ „Лаж расте као и твој нос и не може се сакрити мораш бити поштен и прави дечак ћеш постати.“ Трчао је из све снаге да види очеве очи драге. „Стани, не можеш такав пред њим, јер видеће твоју бригу, водимо те у земљу Разбибригу.“ Овде је све дозвољено овде све можете радити, Цврчку све беше јасно опет ће га преварити.
Сладолед и лимунаде мамиле су наивне дечаке и уместо да постане добар ђак пушио је као димњак. Лукави Фитиљко поведе га у коцкарницу, а лутак никако да схвати да му место није ту и да баци ту цигарету. Капије земље Разбибриге убрзо се затворише све нестаде као трен лутак схвати да је заробљен. Цврчак га је најзад нашао: „Тако нећеш постати прави дечак, знаш шта је рекла Плава вила буди поштен и добар ђак.“ На другој страни зли Фитиљко: „Пинокио, твоја глава је луда. Нећеш ваљда дозволити да ти наређује обична буба!“ У магарећој кожи ће наивни дечаци радити у руднику соли, Цврчак никако то није могао да дозволи. Пинокио је кренуо са њима Цврчко није хтео да се сложи и већ следећаг трена Пинокио се нашао у магарећој кожи. „Пинокио, за мном још увек наде има.“ И кренули су да беже према морским таласима. Голуб спусти писмо у крило Пинокијево, али он није знао
да прочита ни слово. „Да си слушао Плаву вилу и около да ниси скитао био би добар ђак и писмо би прочитао.“ Срећа што Цврчко сва слова зна у писму је писало: „Ђепету је помоћ потребна.“ Очајни стари Ђепето журећи да спасе сина доспео је у стомак Џиновског кита Грдила. Угледаше око огромне немани да веће не може бити. „Цврчко, морамо ући у њега и мог оца спасити!“ Ђепето уморан и гладан мислећи како Пинокију руку спаса да пружи, кит зевну и Пинокио улете свом оцу да се придружи. Запалише ватру, од великог дима кит кину и они испливаше на површину. Нашли су се на обали, Ђепето срећан што је готово следећи призор био је још тежи јер Пинокио непомично лежи. Док је над њим плакао, сузе су му лице прекриле појавише се очи, очи Плаве виле. „Био си храбар, искрен и несебичан да би постао дечак прави такав си заиста и био
пробуди се, драги Пинокио.“ Кад отвори очи угледа своје руке и ноге то је био добар знак: „Оче, ја сам прави дечак!“ Собу им испуни славље радост и милина Пинокио срећан што је дечак, а Ђепето јер има сина. И још нешто да знате заслужена златна медаља красила је Цврчков капут јер је наивног Пинокија вратио на прави пут. Нек' сви знају да је велика ствар вратити на пут наивног дечака, бити храбар, поштен и несебичан пут је којим прави дечаци ходају. Кад дечаци скрену с пута морају знати како да се врате, зато будите добри ђаци и наравно слушајте тате. Душан Савић V1
NAGRAĐENI LITERARNI RADOVI U AKCIJI ''KOŠ ZA JOŠ''
Po odluci ĉlanova Komisije najbolji literarni radovi su sledeći: u kategoriji 1.-4.razred osnovne škole: 1.mesto MAJA SIMOVIĆ, II4, OŠ Drinka Pavlović, Kuršumlija 2.mesto ANDRIJA STEFANOVIĆ, IV3, OŠ Vasa Ĉarapić, Pinosava 3.mesto STEVAN KRAJINOVIĆ, IVb, OŠ Ĉaki Lajoš, Baĉka Topola
u kategoriji 5.-8.razred osnovne škole: 1.mesto MARTA MLADENOVIĆ, V, OŠ Despot Stefan Lazarević, Babušnica
2.mesto BORIS CVETKOVIĆ, V2, OŠ Ivo Andrić, Niš 3.mesto MILICA BAJIĆ, V3, OŠ Đuro Jakšić, Kikinda
http://takmicenje.taboosport.com/kos-za-jos/vest/mlade-kategorije-m/nagradjeni-literarni-radovi-uakciji-kos-za-jos-1516.html http://takmicenje.taboosport.com/kos-za-jos.html
http://youtu.be/bVnZ1KFWJAw
Гости из Гимназије „Светозар Марковић“
ВИНЧАНСКО ПИСМО
Винчанско писмо, познато још и као винчаница или србица, је назив за низ симбола, или слова, нађених на преисторијским налазима у југоисточној Европи, тачније у Србији и Румунији. Постоје спорења око тога да ли је то уопште писмо или само случајни низ разних симбола. Ако би се прихватило као писмо, било би то најстарије писмо људске цивилизације, претходећи чак и сумерском клинастом писму. Симболи на глиненој посуди ископаној у Винчи, нађеној на дубини од 8,5 метара. Поједини научници заступају тезу да је то систем словног писма Винчанске културе, која је постојала у том региону у периоду од 6000. до 4000. п. н. е. Класификацијом и анализом знакова винчанског писма, установљено је да ово писмо располаже са неколико верзија својих знакова. Од већег броја знакова издвојено је 57 карактеристичних. Од тога броја 14 знакова је могуће препознати као вокале. Међутим, поновљена анализа, показала је да се ради о 5 вокала, док остали знаци представљају њихове верзије. И међу консонантима, се од укупно 43 могу уочити варијанте, тако да се долази до резултата да винчанско писмо има азбуку од 26 слова. Други научници сматрају да то није никакво писмо већ просто скуп разних симбола. Претпостављају да би Винчанско писмо пре могло бити врста протописма него само писмо.
Катарина Марковић V1
Црнпризац Храбар (стсл. Чрънпризьць Храбръ, буг. Чернпризец Храбър), мпнах и средопвекпвни писац најстаријег раздпбља старпслпвенске коижевнпсти, чији идентитет дп сада није утврђен. Ппстпје мнпги дпкази да је Црнпризац Храбар бип један пд ученика Ћирила, Метпдија, Климента и Наума кпји су пп прптериваоу из мисије у Великпј Мправскпј, преселили свпј рад наБалкан, на прелазу из 9. у 10. век. Изузев ппменуте расправе, пд пвпг мпнаха немамп више сачуваних дела.
Аутор је прве филолошке расправе на старословенском језику, познате у око 60 бугарских, руских и српских преписа, која у српској редакцији носи назив О писменех Чрнорисца Храбра. Са много жара али научним аргументима брани словенску азбуку од напада Грка. Добар познавалац историје грчког језика и писма, Храбар многим грчким филолозима, између осталих, седамдесеторици преводилаца Старог завета (верзије познате под називом Септуагинта), супротставља двојицу словенских просветитеља, Ћирила и Методија, истичући њихову улогу у културном, духовном и историјском развоју Словена. Значај расправе Црнорисца Храбра је да је то прва словенска филолошка расправа, која се обраћа и домаћим противницима, убеђујући их у довољност старословенског језика и писма, и њихову равнопрвност са другим великим језицима и писмима. Највећи број аргумената из овог дела односи се на критику величања великих или старих језика, показивање сличности и разлика између словенског и грчког писма. Пређе Словени не имаху књига, него по цртама и резама читаху и гатаху, будући погани. Крстивши се, римским и грчким писменима мучаху се писати словенску реч без правила... Ако ли упиташ словенске писмене људе, говорећи : “ Ко вам је писмена учинио и књиге превео?” – то сви знају, и одговоривши, рећи ће: “Свети Константин филозоф, названи Ћирил, тај нам писмена начини и књигњ преведе, и Методије, брат његов...” Црноризац Храбар није право име већ псеудоним који је узео један од монаха, да би избегао евентуални прогон због свог писања. Сама реч Црноризац значи монах односно онај који је оденут у црну ризу (монашку одећу), док придевом Храбар означава своју храброст да јавно иступи у одбрану словенског писма. O пореклу Црнорисца Храбра постоје супротстављена мишљења. Постоје научни кругови који тврде да је био један од писаца Преславске школе у Источној Бугарској, док други проналазе једнако вредне доказе да је припадао Климентовом кругу Охридске књижевне школе. Контроверза долази дотле да се под именом Црноризац Храбар у неким научним круговима подразумева лично неки од најважнијих византијских учитеља писмености. Последњи векови балканског национализма довели су до покушаја да се мистерија идентитета овог монаха и творца прве словенске филолошке расправе искористи за величање вредности појединачне националне књижевности, и тиме, вредности појединачне балканске нације. Међутим, дело Црнорисца Храброг има општесловенски карактер, баш као и мисија његових учитеља - Ћирила и Методија.
Коста Јанковић V1
Мaja Бранковић V2 и Теодора Цветковић V2
Mирослављево јеванђеље је најзначајнији ћирилични споменик српске и јужнословенске односно српско-словенске писмености из 12. вијека. У њему су упоредо заступљена два правописа: зетско-хумски и рашки. Настао је по наруџбини захумског кнеза Мирослава, брата рашког великог жупана Стефана Немање, највјероватније у Котору, око 1185. године, а за потребе цркве Светог Петра и Павла у Бијелом Пољу на Лиму, и саме задужбине кнеза Мирослава, која је доцније постала епископско сједиште Хумске епархије Српске православне цркве. Ова књига је у ствари превод грчког јеванђелистара цариградске цркве Св. Софије. (Јеванђелистар- богослужбена књига у којој су текстови распоређени према читањима у току црквене године.) Највећи дио јеванђелистара дјело је непознатог преписивача (у науци названог Варсамелеон*, по ријечи из дјела за коју су проучаваоци вјеровали да је име аутора), док је Глигорије „дијак“ (ђак), други писар, написао крај рукописа, у четири кратка записа и украсио текст орнаментима. Потписао се у три варијанте као Григорије, Глигорије и Глигор. Књига је написана на пергаменту словима тзв. уставне ћирилице, а украшена је са три стотине стилизованих минијатура и иницијала, у боји и злату. У основном дијелу текста заступљена су два правописа српскословенског (српске редакције старословенског језика) - зетско-хумска и рашка, а у начину како је обликована ћирилица осјећа се њена генетска веза са глагољицом, док је орнаментика списа обиљежена снажним западним, романским, утицајем. Рукопис се до 1896. налазио у Хиландару, када је поклоњен краљу Александру Обреновићу приликом његове посјете Атосу. Данас се чува у Народном музеју у Београду, а један лист у Публичној библиотеци у Санкт-Петер Унеско га је 2005. године уврстио у своју библиотеку „Памћење свијета“ чиме је постао дио 120 најврједнијих добара које је створила људска цивилизација. Издато је фототипско издање књиге и направљен филм о томе „У почетку беше реч“ редитеља Бошка Савковића.
http://youtu.be/kDkVx3p37Uc http://youtu.be/dDAS0bzrA0M
Завештање Стефана Немање о језику Реч Стефана Немање (оца Симеона) изговорене на самртничкој постељи, које је записао његов најмлађи син Растко, Свети Сава (из књиге Завештање Стефана Немање писца Милета Медића)
Чувајте, чедо моје мило, језик као земљу. Реч се може изгубити као град, као земља, као душа. А шта је народ - изгуби ли језик, земљу, душу? Не узимајте туђу реч у своја уста. Узмеш ли туђу реч, знај да је ниси освојио, него си себе потуђио. Боље ти је изгубити највећи и најтврђи град, него најмању и најнезнатнију реч свога језика. Земље и државе не освајају се само мачевима, него и језицима. Знај да те је туђинац онолико освојио и покорио, колико ти је речи поткрао и својих натурио. Народ који изгуби своје речи престаје бити народ. Постоји, чедо моје, болест која напада језик као зараза тело. Памтим ја такве заразе и морије језика. Бива то најчешће на рубовима народа, на додирима једног народа с другим, тамо где се језик једног народа таре о језик другог народа. Два народа, мило моје, могу се бити и могу се мирити. Два језика никад се помирити не могу. Два народа могу живети у највећем миру и љубави, али њихови језици могу само ратовати. Кад год се два језика сусретну и измешају, они су као две војске у битки на живот и смрт. Док се год у тој борби чује и један и други језик, борба је равноправна, кад почиње да се боље и више чује један од њих, тај ће превладати. Најпосле се чује само један. Битка је завршена. После изгубљеног језика нема народа. Знај, чедо моје, да та битка између језика не траје дан-два, као битка међу војскама, нити годинудве, као рат међу народима, него век или два, а то је за језик исто тако мала мера времена као за човека трен или два. Зато је, чедо моје, боље изгубити све битке и ратове, него изгубити језик. После изгубљене битке и изгубљених ратова остаје народ. После изгубљеног језика нема народа. Језик је, чедо моје, тврђи од сваког бедема. Кад ти непријатељ провали све бедеме и тврђаве, ти не очајавај, него гледај и слушај шта је са језиком. Ако је језик остао недирнут, не бој се. Пошаљи уходе и трговце нека дубоко зађу по селима и градовима и нека само слушају. Тамо где одзвања наша реч, где се још глагоља и где се још, као стари златник, обрће наша реч, знај, чедо моје, да је то још наша држава, без обзира ко у њој влада. Цареви се смењују, државе пропадају, а језик и народ су ти који
остају, па ће тако освојен део земље и народ кад-тад вратити својој језичкој матици и своме матичном народу.
Олга Дукић V2
http://youtu.be/Ni189iEJ02w http://youtu.be/D6D3uy3U_yw
RÊVES RÊVANT
Rêves rêvant, rêves tissant, rêves de perles ourdissant, en rêve vis, rêve respire, mais ces menus rêves mouvants, je ne peux pas rêves écrire.
Rêves rêvant je trame rêves, en forger des tableaux je rêve, mais ce sont là rêves vivants, avant même que les achève,
Снпве снивам Снове снивам, снујем снове, снујем снове бисерове, у сну живим, у сну дишем, ал' не могу ситне снове, не могу их да напишем. Снове снивам, снове снујем, у слике бих да их кујем, ал' су санци полетанци, не могу их да прикујем срцу моме лаганоме. Ал' наслони на те снове твоје груди бисерове, две ледене бисер капи: та би студен смрзла снове, све те слике следила би.
ils ont quitté mon cœur trop lent.
Laza Kostić '' Snove snivam '' http://youtu.be/s9c2tnVrp0k
Изложба радова ученика насталих у Креативној радионици, организована поводом 8. марта
Марија Крстовић Цветови
Глорија Станојевић
Александар Павловски Као кроз сан
Василије Ћетковић
Микро свет
Владан Илић Пупољак
Савремена енкаустика у којој се експериментисало са врућим ваздухом да би се добили ефекти боје на подлози у овој техници Енкаустика је стара техника сликања уз употребу боје која се меша са растопљеним воском. Раствор боје и воска се слику наноси у топлом стању. Једна је од најстаријих сликарских техника и још увек се не знају сви детаљи поступак сликања, јер је у употреби савремених уметника врло ретко, и то у модификованом облику.
Воштане боје су се употребљавале у старом Египту у Грчкој и у Риму а Грци су употребљавали восак не само за уметничке слике већ су њиме импрегнирали зидове, скулптуре и бродове. Од Грка су ову технику преузели Римљани. Римске енкаустике су откривене у затрпаним градовима у Помпеји и Хераклеуму у ентеријерима њихових објеката. У средњовековном сликарству је ова техника била заборављена. Нагађа се какав је могао бити поступак. Слична је уљаној техници, али разликује се по томе што боје нису састављане од уља и не мешају се са ланеним уљем или терпентином, и не полажу се на платнену подлогу четкицом, него се, везане воском, постављају металним штапићем на дрвену подлогу, на мермерну или плочицу од слоноваче. Након сликања вероватно је уметник охлађени восак поновно загревао усијаним гвожђем да би спојио површине различитих боја. Енкаустика је необична техника. У Ал Фајуму, у доњем Египту, било је врло популарно да се поставља портрет покојника на гробовима. Приказан је један пример од тих портрета. Видљива је изврсна очуваност боја, а слика је стара 1800 година. Те боје су необично отпорне. Некада су биле коришћене и за сликање Богородице са Исусом Христом - дететом у раном Византијском добу. Након тога почиње да се користи темпера. Касније, када су вршена археолошка ископавања зидних слика у Помпеји и Риму и откривања Фајумских портрета у Египту почео је поново да се рађа велики интерес за енкаустику и то у 18. веку. У савременом сликарству се повећава интерес за ову технику и она се налази у центру пажње многих уметника у свету због своје сталности и колорита као и изражајности.
За енкаустику се употребљава восак који производе пчеле у кошницама. Најпре се кува више пута да би се ослободио непотребних састојака и нечистоћа
(које падају на дно посуде). Чврстоћа воска није велика, може се запарати ноктом, а најчвршћи је египатски. Како је восак релативно чврст он се мора превести у размазиво стање. Може се сликати на свакој подлози која је чврста и сува. Подлога се препарира воском. Да би се боје очувале топлина воска се мора регулисати а мора се загрејевати и подлога. У енкаустици је могуће добро кориговање слика јер се восак може поново загревати и дорађивати. Овако настала енкаустика има мат-карактер и може се углачати трљањем (платном) до сјаја. Ово је старински начин сликања чији су се трагови изгубили у детаљима. У 6. веку је изгубљена свака традиција рада у овој техници.Ово је компликовани начин и може се са воском радити и на хладни начин. Ово се постиже путем растварача. Восак се разреди терпентином, да постане пихтијаст, меша се са бојама-пигментима и ставља у конзерве. Том масом се слика, а слика није осушена све док терпентин не изветри, а у зиду остану само пигмент и восак. Овако добијена слика се глача комадом згужваног платна да би се постигао сјај. За овај поступак зид се препарира раствором воска, смоле и терпентина.
http://youtu.be/0HMxpUuKMBo
Поводом Светског дана воде у издвојеном одељењу ОШ „Иво Андрић“ у насељу Бранко Бјеговић наставница географије Соња Стојановић Николић је са ученицима 5. разреда организовала презентацију Значај и коришћење воде.
ДА САМ ПИСАЦ, ПИСАО БИХ О МОРУ Да сам писац, писао бих о мору, великом и бескрајном по коме плове лађе и бродови и дувају јаки ветрови. Писао бих о таласима, великим и снажним што носе лађу малу у дубоком мору залуталу На лађи је стари капетан што у небо гледа и моли да олуја стане, да настави путовање. Филип Стошић V1
Ученици одељења VIII5 са наставницом Милијаном Милошевић у Основној школи „Вожд Карађорђе“ у Алексинцу