Обележен Дан Ћирила и Методија и словенске писмености
Празник словенских светитеља Ћирила и Методија обележавају све словенске земље као празник свесловенског просветитељства и сећање на мисионарство и визионарство свете браће из Солуна из времена јединствене хришћанске цркве. Празновању православних цркава и Српске православне цркве у Србији се прикључују просветне, културне и државне установе. Празник се прославља увек 24. маја (11. маја по старом календару) као сећање на тај дан 863. године када су светитељи Кирило и Методије, после свечаности у част обнове Цариграда кренули на мисионарски пут у Моравску. За солунском браћом остао је неизбрисив траг од великог значаја за све словенске народе а то су словенска литургија и традиција појања слављења Бога на сопственом језику, а њихове реформе означиле су и почетак словенске религиозне културе. Дан словенске писмености је прилика за подсећање на заслуге свете браће који преводили богослужбене књиге и апологетских дела на језике Словена. У 9. веку, када су Ћирило и Методије успели да увере црквену јавност да хебрејски, латински и грчки нису једини богослужбени језици и да словенске језике уведу у православну литургију, подела цркве је већ била готово свршен чин. Ћирила и Методија је у Централну Европу као мисионаре послао је император Константинопоља а у Риму им је, упркос примедбама које су стизале са свих страна, папа поверио задатак да оснују "Цркву центра". Ова замисао цркве која не би била ни западна ни источна са сопштвеним литургијским језиком, која није заживела, спречила би, како данас верују неки теолози, миленијумску противречност и поделу на - латинску цркву и остатак света. Упркос свесрдној подршци моравског кнеза Растислава, наилазили су на многе препреке и посебно отпор западно-германског свештенства, које се противило употреби словенског народног језика у црквеној служби. После Кирилове смрти, у Риму 869. године, Методије је сам наставио борбу за словенско богослужење. Пред крај живота је у Моравској на словенски језик превео Библију и један грчки номоканон што је такође био један од разлога великог противљења западног свештенства на чији је захтев Методије осуђен на тамницу. Методије је умро у Велеграду 885. године. Мисију Кирила и Методија наставили су њихови ученици који су такође прогањани и осуђивани као следбеници огорчене борбе за народни језик.
Велике поплаве се памте као буне или ратови
У неправилним размацима, од двадесетак до тридесетак година, наилазе велике поплаве које се, после, памте као што се памте буне или ратови, писао је књижевни великан, нобеловац Иво Андрић у одломку "Велики поводањ" романа "На Дрини ћуприја " у којој описује поплаве које су погађале Вишеград и Босну и Херцеговину.
Жућкаст порозан камен од ког је мост саграђен, чврснуо је и збијао се од наизменичног утицаја влаге и топлоте; и вечито бијен ветром који иде у оба правца долином реке, пран кишама и сушен сунчаном жегом, тај камен је с временом убелео загаситом белином пергамента и сијао је у мраку као осветљен, изнутра. Велике и честе поплаве које су биле тешка и стална беда за касабу, нису му, могле, ништа. Оне су долазиле сваке године, у пролеће и јесен, али нису увек биле једнако опасне и судбоносне по варош поред моста. Сваке године, бар, по једном или два пута, набуја Дрина и замути се и с великим шумом проноси кроз лукове моста одваљене плотове с њива, изваљене пањеве и мрк талог од лишћа и грања из прибрежних шума. У касаби страдају авлије, баште и магазе најближих кућа. И све се сврши на том. Али, у неправилним размацима, од двадесетак до тридесетак година, наилазе велике поплаве које се, после, памте као што се памте буне или ратови и дуго се узимају као датум од ког се рачуна време и старост грађевине и дужина људског века. („На пет-шест година прије великог поводња‖, „Уз велики поводањ‖.) После тих великих поплава, мало шта остане од покретног имања у оној већој половини касабе која лежи у равници, на пешчаном језичку између Дрине и Рзава. Таква поплава баца целу касабу за неколико година унатраг. То поколење проведе остатак свог века у поправљању штета и несрећа које је оставио „велики поводањ‖. Они, до краја живота, изазивају, у међусобним разговорима, страхоту јесење ноћи кад су, по студеној киши и пакленом ветру, уз светлост ретких фењера, извлачили робу, свак из свог дућана и износили је горе, на Мејдан, у туђе куће и магазе. Кад су, сутрадан, у мутно јутро, гледали, с брега, доле, на ту касабу коју воле несвесно и силно као рођену крв и посматрали мутну запењену воду како дере улицама у висини кровова на кућама и по тим крововима, с којих вода с праском одваљује даску по даску, погађали чија кућа још стоји усправно. О славама и Божићима или у рамазанским ноћима, седи отежали и брижни домаћини, живнули би и постали разговорни чим би дошао говор на највећи и најтежи догађај њиховог живота, на „поводањ‖. На одстојању од петнаестак или двадесетак година у којима је опет поново течено и кућено, „поводањ‖ је долазио као нешто и страшно, и велико; и драго, и блиско; он је био присна веза између
још живих али све ређих људи тог нараштаја јер ништа људе не везује тако као заједнички и срећно преживљена несрећа. И они су се осећали чврсто везани сећањем на ту минулу невољу. Зато они тако воле те успомене на најтежи ударац који их је у животу задесио и налазе у њима задовољства која су младима неразумљива. Њихова су сећања неисцрпна а они су у понављању тих сећања неуморни; допуњују се у разговору и подсећају; погледају, само, један другом у старачке очи са склеротичном, пожутелом беоњачом и виде оно што млади не могу ни да наслуте; заносе се сопственим речима; топе своје садашње свакодневне бриге у сећању на веће које су давно и срећно прошле. Седећи у топлим собама својих кућа, преко којих је некад прошла та поплава, они су, с нарочитом насладом, по стоти пут препричавали поједине дирљиве или трагичне призоре. И што је сећање било теже и мучније, то је пријатност од причања била већа. Гледани кроз дувански дим или чашицу меке ракије, ти су призори били често маштом и даљином измењени, увећани и дотерани, али то нико од њих није примећивао и свак би се заклео да су, управо, такви били јер су сви, у том несвесном улепшавању, учествовали. Тако је увек живело још по неколико стараца који су памтили последњи „велики поводањ‖ о ком су увек могли да говоре међу собом, понављајући младима да нема више старих несрећа, али ни некадашњег добра и благослова… Једна од највећих поплава ,уопште, која се десила у последњој години 18. века, нарочито се дуго памтила и препричавала. У том нараштају, како су старци, доцније, причали, није било, готово, никог ко се добро сећао последње велике поплаве. Ипак су сви били тих кишних јесењих дана на опрезу знајући „да је вода душманин‖. Испразнили су магазе најближе реци; обилазили су, ноћу, с фењером, по обали и ослушкивали хук воде јер су стари људи тврдили да се по неком нарочитом зујању водене матице може познати хоће ли поплава бити једна од оних обичних, које сваке године походе касабу и наносе незнатне штете, или ће бити једна од оних, срећом ретких, које преплаве и мост, и варош, и однесу све што није тврдо зидано и утемељено. Следећег дана, видело се да Дрина не расте и касаба је те ноћи утонула у дубок сан јер су људи били преморени од несна и узбуђења прошле ноћи. Тако се десило да их је вода преварила. Те ноћи је нагло и незапамћено надошао Рзав и, црвен од блата, зајазио и заптио Дрину на ушћу. Тако су се обе реке склопиле над касабом…
Академик, један од највећих српских писаца и некадашњи председник СРЈ, Добрица Ћосић, рођен 29. децембра 1921. у Великој Дренови, код Трстеника. Средњу пољопривредну школу похађао је у околини Неготина. После рата завршио је Вишу политичку школу "Ђуро Ђаковић" у Београду. Први роман "Далеко је сунце" објавио је 1951. године. То је књига с темом из Другог светског рата и револуције. Роман "Деобе", објавио је 1961. Ћосићеви "Корени", објављени 1954, је један од првих модерних српских романа. Вишетомни роман "Време смрти", објавио је од 1972. до 1975. године. Јунаци из "Корена" нашли су своје место у том роману о Првом светском рату, борби, страдању и трагедији српског народа. Осамдесетих је објавио дела "Време зла","Верник","Грешник" и "Отпадник". Ћосић је књигу "Време власти" објавио 1995. године, од 2001. до 2008. у шест књига дневник "Пишчеви записи", а "Време змија" 2009. године. Добитник је бројних награда за књижевност у Србији и неколико књижевних награда у свету а три пута је номинован за Нобелову награду за књижевност, 1981, 1989. и 2011. године. Читава његова јавна, књижевна и публицистичка делатност била је посвећена егзистенцијалним проблемима српског народа. Неретко је називан "оцем нације", у позитивном, али и у пежоративном смислу.
Био је један од аутора Меморандума САНУ, у којем је анализирана тадашња ситуација у Југославији. Меморадум је наишао на бурне реакције у целој земљи. За председника Савезне Републике Југославије, коју су, после распада бише СФРЈ, чиниле Србија и Црна Горе, изабран је 27. априла 1992. године. После 2000. објавио је дела Пишчеви записи, Српско питање, Писци мога века, Косово, Пријатељи, Време власти и Време змија. Последњи Ћосићев роман Време змије изашао је 2009. године и у овом роману реч је о дневничким белешкама које су настале од 21. марта 1999. до 1. јануара 2000. године. Члан Српске академије наука и уметности био је од 1970. године. Преминуо је 18. маја 2014.године у 93. години живота.
ЈОВАН ДУЧИЋ Приказ рада драмске и рецитаторске секције учеика 5. разреда Уторак, 20. 5. 2014. год.
Биографија О години рођења постоје спорови и нејасноће. Перо Слијепчевић наводи да је Дучић рођен, највероватније, 1872. у Требињу. Већи број истраживача тврди да је рођен 1874. Светозар Ћоровић у својим сећањима наводи (према М. Милошевићу, Рани Дучић) да је Дучићева година рођења 1872. Датум рођења би могао да буде 15. јун или 15. јул. САНУ као датум рођења наводи 5/17. фебруар 1871. Дучићев отац Андрија био је трговац. Погинуо је у Херцеговачком устанку 1875. године, а сахрањен у Дубровнику. Мајка Јованка поред Јована и Милене имала је двоје деце из првог брака са Шћепаном Глоговцем (Ристу и Соку). Основну школу учио је у месту рођења. Када се породица преселила у Мостар, уписује трговачку школу. Учитељску школу похађа у Сарајеву 1890—1891. године и Сомбору где матурира 1893. Учитељевао је кратко време по разним местима, између осталог у Бијељини, одакле су га аустроугарске власти протерале због патриотских песама „Отаџбина― („Не трза те ужас б’једе, нит’ те трза ужас рана/Мирно спаваш, мила мајко, тешким санком успавана―)[тражи се извор од 10. 2010.] и „Ој Босно―. Због њих Дучић бива стављен под истрагу, а затим, у мају 1894. године, власти га протјерују из града. Одмах након прогонства, песник није могао наћи учитељску службу готово нигде, па се запошљава у манастирској школи у Житомислићу. Као учитељ ради у Мостару од 1895. до 1899. Члан је друштва Гусле. У друштву са Шантићем створио је књижевни круг и покренуо часопис Зора. Последње године боравка у Мостару, заједно са пријатељем и писцем Светозаром Ћоровићем, ухапшен је и отпуштен са посла. Исте године одлази на студије у Женеву, на Филозофско-социолошки факултет. Провео је скоро десет година на страни, највише у Женеви и Паризу. За то време одржава везе са пријатељима писцима из Мостара, упознаје Скерлића у Паризу, сарађује са многим листовима и часописима (Летопис, Зора, Српски књижевни гласник). На женевском универзитету је свршио права и потом се вратио у Србију. Године 1907. у Министарству иностраних дела Србије добија службу писара. Од 1910. је у дипломатској служби. Те године постављен је за аташеа у посланству у Цариграду, а исте године прелази на исти положај у Софији. Од 1912. до 1927. службује као секретар, аташе, а потом као отправник послова у посланствима у Риму, Атини, Мадриду и Каиру (1926 — 1927), као и делегат у Женеви у Друштву народа. Потом је привремено пензионисан. Две године касније враћен је на место отправника послова посланства у Каиру. Биран је за дописног члана Српске краљевске академије, а за редовног члана изабран је 1931. Следеће године постављен је за посланика у Будимпешти. Од 1933. до 1941. прво је посланик у Риму, потом у Букурешту, (где је 1937. године постављен за првог југословенског дипломату у рангу амбасадора у Букурешту), а до распада Југославије посланик је у Мадриду.
У доба инвазије и касније окупације Југославије 1941. године Јован Дучић је био опуномоћени посланик краљевине Југославије у Мадриду. У јуну 1941. Дучић се повукао у неутралну Португалију, у Лисабон одакле је, у августу исте године отишао у САД у град Гери, Индијана, где је живео његов рођак Михајло. Од тада до своје смрти две године касније, водио је организацију у Илиноису (чији је оснивач Михајло Пупин 1914. године), која представља српску дијаспору у Америци. За то време писао је песме, политичке брошуре и новинске чланке погођен развојем ситуације у Југославији и страдањем српског народа, осуђивао је геноцид над Србима који је вршила хрватска усташка влада. Умро је 7. априла 1943. у Герију. Његови посмртни остаци пренесени су исте године у порту српског манастира Светог Саве у Либертивилу, САД. Његова жеља је била да га сахране у његовом родном Требињу. Ова последња жеља Јована Дучића испуњена је 22. октобра 2000. Прву збирку песама објавио је у Мостару 1901. у издању мостарске Зоре, затим другу у Београду 1908. у издању Српске књижевне задруге, као и две књиге у сопственом издању, стихови и песме у прози – Плаве легенде и Песме. Писао је доста и у прози: неколико литерарних есеја и студија о писцима, Благо цара Радована и песничка писма из Швајцарске, Грчке, Шпаније итд. О Дучићевој поезији Као и Шантић, Дучић је у почетку свога песничког стварања био под утицајем Војислава Илића; али кад је отишао на страну, он се тога утицаја сасвим ослободио и изградио своју индивидуалну лирику према узорима француских парнасоваца, декадената и нарочито симболиста. У доба општег култа према моди са Запада, његова је поезија одиста значила новину и освежење, и у мотивима и у изражају. Место снова, патњи, чежњи и дражи на свом тлу, у идеалима своје расе, он чудном и сјајном гипкошћу узима туђи, западни и латински идеал лепоте и живота, западни естетизам, отмен и виртуозан али хладан, лишен дубоких заноса и узвишене етике. Он открива сасвим нове мотиве у нашој поезији, дотле неслућене, ретка осећања, бизарна, префињена. Чак и лична расположења, своју еротику на пример, он неће рећи једноставно нити ће дозволити да изгледа обична. Он има двоструки страх: од вулгарности мисли и осећања и вулгарности израза. Снага и лепота његове поезије је у изражају. Он је песника схватио као „кабинетског радника и ученог занатлију на тешком послу риме и ритма―.
Јован Дучић као амбасадор Наћи најсавршенији изражај, то је врховно начело његове поезије. У обради, он је одиста надмашио све што је до њега стварано у нашој лирици, толико је он јак у изразу, — отмен, дискретан, духовит и љубак. Његова поезија блешти сликовитошћу и мелодичним ритмом. Она је толико неодољива својим
обликом и толико је суверено владала, да су се најмлађи песници почели бунити против ње, осећајући и сами њен чар и њен притисак уједно.
Приватни живот У јесен 1893. године, на балу у тек саграђеном хотелу „Дрина― у Бијељини, млади и амбициозни учитељ Дучић сусреће тек свршену ученицу Трговачке школе Магдалену Николић. С њом се тајно верио 5. новембра 1893. године, а њихова преписка ће се наставити и након Дучићевог одласка из Бијељине и преласка у Мостар на учитељовање од 1895. до 1899. године. Један део те кореспонденције је сачуван, као и писмо које је Дучићев пријатељ и песник Алекса Шантић упутио Магдалени 6. априла 1901. године молећи је да помогне у прикупљању претплате за своје „Песме―. Љиљана Лукић, професор у пензији, чува у личном власништву преписку између Дучића и Магдалене. Професор Љиљана Лукић наводи да је Дучић кратко становао у кући Магдалене Николић која је живела са сестром. После раскида са Дучићем, Магдалена се зарекла да никада више неће изаћи из куће. „Као каква романескна хероина, живела је од успомена и једине срећне тренутке налазила је у читању писама и песама човека кога је волела―, закључује професор Лукић. Дучићева тајна вереница у аманет је оставила да јој након смрти на споменик уклешу следеће речи, које се и дан данас читају на бијељинском гробљу: „Мага НиколићЖивановић, 1874-1957, сама песник и песника Јове Дучића прво надахнуће―. Двадесет година пре Магдаленине смрти, Дучићу је, док је био опуномоћени министар Краљевине Југославије, стигла молба која сведочи о дубоком трагу који је Дучић оставио у Бијељини. Певачко друштво „Србадија― тражила је од министра помоћ за изградњу дома за потребе друштва. „На првом месту, у овоме идеалном послу, друштво је слободно да Вам саопшти да би желело и да би било срећно, ако види да ваш дом ’Србадије’ буде сазидан и назван Задужбина песника Јована Дучића-Србадија―, стоји између осталог у писму послатом 1937. упућеног министру Дучићу. На маргини писма стоји Дучићев рукопис: „Послао 6. децембра 1937. године прилог од 1000 дин. Молио да неизоставно назову свој дом именом великог песника Филипа Вишњића, њиховог најближег земљака―. Из љубавне везе са глумицом Јованком Јовановић имао је ванбрачног сина Јовицу који се као млад убио. Библиографија Споменик Јовану Дучићу испред Педагошког факултета у Сомбору Пјесме, књига прва, издање уредништва Зоре у Мостару, 1901. Песме, Српска књижевна задруга, Коло XVII, књ. 113. Београд, 1908. Песме у прози, Плаве легенде, писано у Женеви 1905. Београд, 1908. Песме (штампа „Давидовић―), Београд, 1908.
Песме, издање С. Б. Цвијановића, Београд, 1911. Сабрана дела, Књ. I-V. Библиотека савремених југословенских писаца, Београд, Издавачко предузеће „Народна просвета― (1929-1930). Књ. I Песме сунца (1929) Књ. II Песме љубави и смрти (1929) Књ. III Царски сонети (1930) Књ. IV Плаве легенде (1930) Књ. V Градови и химере (1930) Књ. VI Благо цара Радована: књига о судбини, Београд, издање пишчево, 1932. Градови и химере, (Путничка писма), Српска књижевна задруга, Коло XLII, Књ. 294. Београд, 1940. Федерализам или централизам: Истина о ―спорном питању― у бившој Југославији, Централни одбор Српске народне одбране у Америци, Чикаго, 1942. Југословенска идеологија: истина о ―југославизму―, Централни одбор Српске народне одбране у Америци, Чикаго, 1942. Лирика, издање пишчево, Питсбург, 1943. Сабрана дела, Књ. X Један Србин дипломат на двору Петра Великог и Катарине I – Гроф Сава Владиславић – Рагузински, Питсбург, 1943. Сабрана дела, Књ. VII-IX (Одабране стране). Рукописе одабрали Ј. Ђоновић и П. Бубрешко. Издање Српске народне одбране у Америци, Чикаго, 1951. Сабрана дела, (уредили Меша Селимовић и Живорад Стојковић), Свјетлост, Сарајево, 1969. Сабрана дела, (уредили Меша Селимовић и Живорад Стојковић. Прегледао и допунио Живорад Стојковић), БИГЗ, Свјетлост, Просвета, Београд-Сарајево, 1989. Корисни линкови: http://www.poezijasustine.rs/jovan-ducic http://www.mfa.gov.rs/sr/images/stories/pdf/katoalog_Ducic.pdf http://sr.wikipedia.org/sr/%D0%88%D0%BE%D0%B2%D0%B0%D0%BD_%D0%94%D 1%83%D1%87%D0%B8%D1%9B https://www.facebook.com/jovan.ducic http://www.youtube.com/watch?v=7fZ4U1T7FyQ http://www.youtube.com/watch?v=_iMML0OOtSo http://www.ask.rs/ASK_SR_AzbucnikPisaca.aspx
Маја Бранковић V2 и Теодора Цветковић V2
Сара Вељковић V1, Михајло Перић V2, Сара Пајић V2, Олга Дукић V2
http://youtu.be/_iMML0OOtSo http://youtu.be/isuh0lKt1kE http://youtu.be/7fZ4U1T7FyQ
Mилена Терзић V1, Емилија Османовић V1, Ива Перић V1, Ивона Крстић V1, Јана Арсић V2, Викторија Стојановић V1, Драгана Плавшић V1
Списак награђених и похваљених ученика на литерарном конкурсу Фестивала „Пролећне риме, ноте и слике“ - средњи и старији узраст
На литерарни конкурс Фестивала „Пролећне риме, ноте и слике― са темом „У славу пролећа, другарства и љубави, природе и цвећа―, који је завршен 30. априла 2014. год. ученици од 5. до 8. разреда су послали мноштво квалитетних и лепих песама. У категорији СРЕДЊИ И СТАРИЈИ УЗРАСТ стручни жири је од 92 укупно пристигле песме ( 53 за средњи узраст и 39 за старији узраст) направио следећи избор награђених и похваљених ученика: НАГРАДЕ (СРЕДЊИ) УЗРАСТ 1. награда – Пролеће, Душан Савић V1 ОШ „Иво Андрић“ Ниш 2. награда – У славу пролећа, другарства, природе и цвећа, Николија Тричковић V1 ОШ „Иван Горан Ковачић― Нишка Бања 3. награда – Пролећни поздрав, Милоје Алексић V2 ОШ „Милош Обреновић― Аранђеловац
У Нишу,
Чланови жирија:
16.5.2014.
Виолета Јовић, књижевник Власта Н. Ценић, професор српског језика и књижевности, дечји песник Светлана Биорац Матић, песник Ирена Златковић, професор српског језика и књижевности
ПРОЛЕЋЕ
Кад ти жути лептир на длан нежно слеће, то је добар знак, стиже нам пролеће. Шарене ти боје пролећу кроз око, глас ласте се чује, пролеће се потписује. Песмо, проспи речи нек ништа не боли, у пролеће је дозвољено само да се воли. Појачај срце на најјаче. Стиже нам, стиже пролеће! Важно је да смо сви ту, идемо у сусрет пролећу. На плавом небу појави се дуга, дозвољен је осмех, забрањена туга. С лица бриши тугу и осмех нацртај, певај ову песму и ништа не питај. Душан Савић V1 наставник Тијана Јоцић
Филип Стошић V1
ВЕЛИКИ ХОР
https://www.facebook.com/ivoandricnis
http://youtu.be/uwAlHBaiaxk
Сара Ђорђевић VII5, Глорија Станојевић VII5, Исидора Станимировић VII5, Марија Крстовић VII5
Јелена Грковић, Ана Ранђеловић, Душан Милојевић