Поводом Дечје недеље наш Вршњачки тим и Ђачки парламент започели .
су акцију прикупљања књига за обогаћивање фонда библиотеке у нашем новом објекту школе.
Поводом обележавања Дана јабуке ученици одељења I4 истуреног одељења наше школе угостили су ученике првог и трећег разреда ОШ „Војислав Илић Млађи“ из Рујника. Дружили су се и разменили поруке о значају јабуке за здравље људи. Другови из Рујника донели су корпу јабука на дар. Наши прваци су гостима извели краћи драмски приказ и припремили изложбу својих ликовних радова. За крај дружења гости су поклонили садницу јабуке. Посадили су је уз помоћ одраслих у школском дворишту. Забављали су се и учили под слоганом „ЈЕДНА ЈАБУКА НА ДАН ДОКТОР ИЗ КУЋЕ ВАН“. Ову поруку и јабуке прваци су поделили и ученицима трећег и првог разреда наше школе.
Бранислав
Нушић је рођен 20. октобра (8. октобра по јулијанском календару) 1864. у Београду, у Улици Краља Петра првог, у кући на чијем је месту данас Народна банка Србије, као Алкибијад Нуша (цин. Alchiviadi al Nuşa) у цинцарској породици Ђорђа и Љубице Нуше. Његов отац је био угледни трговац житом, али је убрзо после Нушићевог рођења изгубио богатство. Породица се преселила у Смедерево, где је Нушић провео своје детињство и похађао основну школу и прве две године гимназије. Нушић је матурирао у Београду. Када је напунио 18 година, законски је променио своје име у Бранислав Нушић. Дипломирао је на правном факултету у Београду 1885. године. Током студија је провео годину дана у Грацу. Нушић се борио у Српско-бугарском рату 1885. године, који га је затекао на служењу редовног војног рока. Тада је као каплар 15. пука добио у Јагодини један вод добровољаца за обуку, у том воду је био и песник Војислав Илић. Након рата је објавио контроверзну песму „Два раба“ у „Дневном листу“, због које је осуђен на две године робије. Песма је исмевала српску краљевину, а посебно краља Милана, а имала је везе са сахраном мајора Михаила Катанића и једне бабе, мајке пуковника Драгутина Франасовића. Државну службу Нушић је добио 1889. године. Као званичник Министарства спољних послова, постављен је за писара конзулата у Битољу, где се и оженио 1893. године, Даринком, ћерком трговца Божидара Ђорђевића и Љубице чији је брат Димитрије Боди у то време био конзул у Битољу. На југу Србије и у Македонији провео је целу деценију. Његова последња служба у том периоду било је место вицеконзула у Приштини. Током службовања у Српском конзулату у Приштини био је сведок страдања српског становништва, што је описивао у својим писмима која су постала позната као Писма конзула. Године 1900. Нушић је постављен за секретара Министарства просвете, а убрзо после тога постао је драматург Народног позоришта у Београду. Године 1902. Поставље је за поштанско-телеграфског комесара прве класе у Поштанскотелеграфском одељењу Министарства грађевина1904. године постављен је за управника Српског народног позоришта у Новом Саду. Године 1905. напустио је ову функцију и преселио се у Београд, где се бавио новинарством. Осим под својим именом, писао је и под псеудонимом „Бен Акиба“. Вратио се 1912. године у Битољ као државни службеник, а 1913. године основао је позориште у Скопљу, где је живео до 1915. Напустио је земљу са војском током Првог светског рата и боравио у Италији, Швајцарској и Француској до краја рата. Војвода Симо Поповић наводи податак да је Нушић хтео бити у Улцињу за време рата, и да је хвалио краља Николу како је успео сачувати Црну Гору од рата и Аустрије. После рата, Нушић је постављен за првог управника „Уметничког одсека“ министарства за просвету. На овој позицији је остао до 1923. године. После тога је постао управник Народног позоришта у Сарајеву, да би се 1927. године вратио у Београд. Његов 60. рођендан је свечано прослављен 6. новембра 1924. у Београду. Изабран је за редовног члана Српске краљевске академије 10. фебруара 1933.
Бранислав Нушић је био плодан писац, познат по свом упечатљивом хумору. Писао је о људима и њиховој, често духовитој, природи. Преминуо је 19. јануара 1938, а тог дана фасада зграде београдског Народног позоришта била је увијена у црно платно. О његовом бурном животу снимљена је телевизијска драма Неозбиљни Бранислав Нушић 1986. године. Свако своје дело писао сам у трку“, открио је Бранислав Нушић у разговору за београдски часопис Време 1924. године. Свет је написао за двадесет седам дана, Пут око света за шеснаест, Народног посланика за два месеца. Рекорд је постигао трагедијом Хаџи-Лоја. У среду вече у девет сати, у доба анексионе кризе, друштво је решило да одмах треба написати једано дело. Од девет увече до три ујутру комад је био готов. Од седам до дест пре подне улоге су биле подељене . У четвртак је била прва проба, у суботу-премијера у Народном позоришту.
Нушићу је Краљевска српска академија наука нанела тешку увреду и изазвала дубок бол јер није предложила његову најављену кандидатуру. Томе су, те 1924. године, највише допринеле сурове критике и коментари Јована Скерлића, најугледнијег књижевног критичара тога доба. Неправда је исправљена тек 1933. године, када је Нушић постаје члан Српске краљевске академије.
Бавио се фотографијом и пре конзуловања у Приштини (јун 1893). Један је од најранијих српских стереофотографа. Оставио је траг и као писац о српској фотографској историји (први је забележио деловање путујућих дагеротиписта Капилерија и Дајча), и неким тада новим техникама (нпр. о рентгенској фотографији). Својим фотографским радовима илустровао је своје три путописне књиге. Учесник је Прве изложбе фотоаматера у Београду, 1901. Објавио је у листу „Политика“ и једну приповетку на фотографске теме коју је посветио свом куму, дворском фотографу Милану Јовановићу. Нушићева фотографска дела се чувају у његовом легату у Музеју града Београда.
Бранислав Нушић је био пасионирани колекционар карикатура. Његова ћерка Гита поклонила је Музеју града Београда колекцију од стотинак портрета и карикатура, међу којима су и оне које су се налазиле у пишчевој радној соби. Ту су радови српских, руских, пољских, кинеских, бразилских, бугарских, румунских и француских карикатуриста, које је Нушић за живота скупио, као и карикатуре самог писца које је Гита касније добијала на поклон. Нека од њих су дела Уроша Предића, Пјера Крижанића, Бране Цветковића.
Нушићев син јединац Страхиња Бан борио се у Скопском ђачком батаљону, познатијем као 1300 каплара. Погинуо је 1915, а у писмима оцу и вереници наговештавао је свој трагичан крај. Савременици су забележили да Нушић никада није прежалио сина. Дуго након његове смрти није писао комедије, а свој бол исказао је у прозном делу Деветсто петнаеста-трагедија једног народа.
ОБЕЛЕЖАВАЊЕ СТОГОДИШЊИЦЕ ПРВОГ
СВЕТСКОГ РАТА
Поводом обележавања Дана школе, наставници историје Милена Живановић и Владимир Савић организовали су изложбу под називом „Први светски рат 1914-2014.“. Поставка изложбе била је организована истовремено у улазном делу матичне школе „Иво Андрић“ и издвојеном одељењу у насељу Бранко Бјеговић
директор школе Милица Петковић
Иво Андрић је био суздржан, духовит човјек. Све што би казао било је обично, али истинито, велико. Он је припадао посебној врсти људи, као и Крлежа... Шта о њему рећи? Све је рекао сам... Виђала сам га често. Био је усамљен човјек, не само у обичном смислу те ријечи, него сам у једном изузетном смислу. Без обзира на то што је судјеловао и у друштвеном животу, без обзира на то што је имао и супругу - био је сам. Уз њега је, цијели живот, била Вера Стојић. И она је, рецимо, била дио Андрићеве самоће. Бескрајно дискретна, али њему неопходан сарадник - педесет година била је уз њега. Сјећам се, у марту 1968. године умрла је Милица Бабић, његова супруга. На лицу му се огледала туга - било је то лице на коме се туга нарочито види. Био је болестан. Синуси су га бољели и то га је доста дуго мучило. Питам га једном како му је. "Ха, како? Видите, добро не видим, добро не чујем, не могу да спавам... и само морам мислити. Знате о коме мислим... Па сад, ето како ми је...". Имала сам осјећај тада, послије Миличине смрти, да му не може нико помоћи. Он помоћ, наравно, није ни тражио. Често бих га затицала како у својој радној соби стоји уз стајаћи пулт, као што фратри стоје, с наочарима у руци, те како, приближивши главу књизи - чита. Или како стоји уз прозор и гледа у парк. Па, ипак, најчешће уз књигу... Заиста није много тражио за себе. Био је врло обазрив, пажљив. Сјећам се, Вери Стојић, кад би му нешто читала, говорио је: "Имајте са мном стрпљења, још мало..." Увијек ме је питао за сина: "Како Саша?" Кад сам му рекла да иде у Пољску да студира, рекао је: "То је јако добро..." Увијек је имао осјећај да одлаже смрт. И страх га је био да није урадио ништа, да неће стићи све да уради што је наумио: "Никада ништа не стигнем да урадим, а време пролази..." Наговарао ме је да припремим вече прича, зато што сам имала успјеле вечери поезије. Силно је волио Гетеа, "Ифигенију" је гледао два пута. "Шта је живот, шта је човек?", једном приликом гласно је размишљао: "Ево, на пример, Гете. Он је био мудар човек, један од најмудријих људи. И замислите да је случајно као дете пао, да се ударио у главу и да је наједанпут постао беспомоћан - онда то више не би био Гете, мудри Гете..." И кад се смртно разболио, имао је Гетеа. Волио је јако музику. Класичну. Ми смо, Марко и ја, добили неколико добрих плоча. Дошли су Милица и Иво. Уживао је у Бетовеновој "Деветој симфонији"... У Југословенском драмском позоришту увијек смо се ми глумци окупљали око њега, очекујући да нам нешто каже. А он би, благо, насмијешен, широм отворених црних очију, једноставно рекао: "Знајте, ја се не разумем у позориште..." А није тачно да се у театар није разумио. Долазио је у позориште прије свега да види дјела класичних аутора. Посебно му се свиђао Пирандело. Кад год би нешто рекао, то вам је могао бити путоказ, некакво расвјетљење ситуације... И то је увијек било речено обичним ријечима.
Сваку одлуку је одгађао... Ништа није радио напречац. А кад му се нешто не би допало, усне би му натекле од муке - нарочито кад је била нека гужва, кад је око њега било пуно свијета, приликом прослава, рођендана... Он то није волио. Волио је да узме књигу, да ужива у својој самоћи... Просто не могу да верујем да више нећу чути: "Дођите, Марија..."
Чланови драмско-рецитаторске секције 6. И 8. разреда
Наше парламентарке на прослави Дана школе
На филму Мој City Мој Ниш је рађено пуне три године. Филм представља одличну презентацију историјског и културног значаја града туристима, посетиоцима и гостима. Филм ће бити у понуди на ДВД-у на српском и енглеском језику. Мој Цитy Мој Ниш ће се наћи у сталној продаји Туристичке организације Ниша и другим местима која се баве продајом рекламно туристичких производа за наш град.
У среду, 10. децембра, у сали нишког Симфонијског оркестра,изведен је мјузикл “Нина” о девојчици која уз помоћ другова успева да оствари успех на такмичењу талената и буде прихваћена од стране вршњака. Ово је “глума и свирка у једном”, а млади глумци и музичари који учествују у овом перформансу су на креативан начин “представили интересантну причу” о Нини и њеним друговима. Представу прати свирка бенда насталог специјално за овај догађај. Овај мјузикл настао је у оквиру пројекта “Инклузивни музичко-сценски перформанс” који реализује Отворени клуб из Ниша.
http://www.oknis.org.rs/
Милица Крстић, Николина Митић, Александар Миловановић, Жељко Арсић
http://www.nbss.rs/decje.html