Михајло Перић и Ивона Крстић, ученици 6. разреда матичне школе, учествовали су на литерарном конкурсу „Ко не слуша песму, слушаће олују“који је расписала нишка Канцеларија за младе поводом 14.фебруара Дана заљубљених. Одзив на конкурс је био изванредан јер су се пријавили и млади песници из Хрватске, Босне и Херцеговине и Бугарске. Михајло Перић и Ивона Крстић су били најмлађи учесници. Михајло је добио књигу и захвалницу (3. награда), а Ивона захвалницу.
Од прве појаве песника Мирослава Антића у књижевности прошло је скоро 65 година. Било је то средином прошлог века, када се до тад одметнути мокрински “морнар без компаса”, како је често себе називао, својим бродом заувек насукао на острво најдобронамернијег племена на кугли земаљској, дечијем. На том острву песник упознаје домородачке обичаје, усваја правила живота, саживљава се са заједницом и посве јој се посвећује. У захвалност на гостопримству он се зариче да ће читав свој живот проносити славу и певати о њиховом животу и ономе што је од њих научио. Вративши се у свој завичај песник постаје заклети пријатељ детета, те личностост којој он приступа са пуним поштовањем. У детету види нови почетак, буђење у јутру пуном наде и радости за читав један свет. Почетак за њега представља и прва примитивна размишљања о том свету. Законе које је усвојио на свом путовању он примењује на своје окружење, па тако његова географија сад постаје сокак, а интима простор у коме се једино осећа сигурним. Постаје песник усамљености, онај који проговара тајним кодовима, помоћу којих се они који их разумјевају селе на другу планету. Његов алат јесу ријечи, док за пјесме сматра да постоје једино у дјетету. Поред поезије Антић се бави свим видовима уметности којима може да се приближи свом малом, али и великом другу. Па тако он слика, снима филмове, али и пева. Пише поезију за одрасле, за велику децу, са широким осмехом завереника детињства и певуши при томе неке давне мелодије, немањене једино најмлађима, а све то са шеретстким шармом великог друга. Песник који сад већ обитава у скоро свим нашим генерацијама управо на тај начин одговара на доскочицу Душана Матића, који је сасвим прецизно констатовао да “свако у себи носи свог Антића”. У низу збирки песама које објављује, 1965. Појављује се једна која на одређени начин постаје и синоним за песника, “Плави чуперак”. У том тренутку већ доказани дечији песник, Антић први пут пише о периоду који се у детињству прећуткује. У том периоду пита се наш песник, коме никако не иде у главу “како је то могуће бити и одрастао и недорастао”. Прелазни период о коме пише у “Плавом чуперку” он нијансира и поезијом која је на ивици оне за децу и за одрасле. “То време као да се помало заборавља. тај мост преко кога треба прећи са једне на другу обалу. Та чудна пукотина између дванаесте и шеснаесте, која понекад уме да траје деценију, а некад је прескочиш за тренутак.” Антић дакле запева о првој љубави, том недефинисаном прелазном узрасту са свим својим сновима, шетњама, звездама и бојама овог света.
“Наиђу тако дани. Бану у очи као звездане кише. Око носа се нека шарена нежност исплете. И ти станеш, и не знаш да ли си, ил’ ниси више оно обично дете, оно безазлено дете.” Антић је учинио да неке тек назначене, још стидљиве и слабо видљиве појаве у осећајности деце која више нису деца, и девојака и младића који тек интезивно то желе да буду, стекну ранг важних, по много чему преломно судбоносних догађаја. “Неко у овој соби више неће да буде дете. Неко у овој соби три дана не може да руча. Неко у овој соби само ћути, ћути, и гледа кроз прозор како јесен са лишћем и ветром путује преко покислих градских кровова за птицама.” Ти малени и за многе значајни догађаји и непосредне пустоловине ђачког корза, опроштаја, састанака, у Антићевом стиху наједном стичу пуну важност у поређењу са догађајима одраслих. “Девојчице, ви, које сте вечерас последњи пут успавале своје лутке и кришом од њих, на прстима, дошле на ову игранку, са зеницама питомим, са зеницама срнеђим, бистрим као највећи као најлепши цвет, и ви са осмехом топлијим од месечине на пропланку, и ви, заљубљене у први увојак што вам покрива ухо, и заљубљене у цео свет…” Антић има и одређено разумевање за своје јунаке у том период, за њихове нагле покрете, њихове грчеве…Али је пун охрабрења за своје јунаке, потиштене бојовнике. Кроз њих песник гледа и сам у јастук забијеним носом и учи да сања. “Кад дан почне да се топи И затвара И питомо са сутоном Изгужване бриге мења, Истреси из срца труње Што се накупило данас Да не буде сутра пуно Неког дрвља и камења.” Антићева дечија поезија није жанр. То је пре свега неговани, изворно његов интерес за детињство, сан. Крајњу поетичност своје намере да пише о тајном периоду заљубљивања Мика остварује у својој насловној и посве антологијској песми: “Видећеш шта – кад једног дана
чуперак нечије косе туђе мало у твоју главу уђе, па се умудриш, удрвениш, па мало – мало… па поцрвениш, па грицкаш нокте и кријеш лице па шаљеш тајне цедуљице, па нешто куњаш, па се мучиш, па учиш – а све којешта учиш. Измешаш роткве и ромбоиде. Измешаш ноте и пирамиде. Измешаш лептире и градове. И спортове и ручне радове. И тропско биље. И старе Грке. И лепо не знаш шта ћеш од муке.” За Антића је у том периоду све непознато, али и све јасно видљиво. Па тако кад а говори о заљуљивању он одаје једну велику тајну : „Не могу да верујем да на свету постоји дечак или девојчица, а да нису заљубљени. То мора да је страшна празнина, некаква пакост, невоља, ко зна шта. Ако ову књигу прочита неко ко не уме да воли, молим га да се до понедељка ујутро заљуби и да ми се јави. Крајње је време за време љубави“.
Инспирисан ликом и делом Мике Антића Дечји културни центар Београд расписао је наградни литерарни конкурс под насловом “Лепо је волети!“. Тема овог конкурса била је ЉУБАВ. Ивона Крстић, ученица одељења VI 1, добила је похвалницу.
У читаоници Одељења књиге за децу Народне библиотеке „Стеван Сремац“ у Нишу 2. априла 2015. на Међународни дан дечје књиге одржана је завршна свечаност и додела награда поводом завршетка XIV.републичког литерарног конкурса Кад бих био мали принц то јест Кад бих била мала принцеза и Српска народна бајка у стрипу. Од више стотина приспелих радова деце из Србије, Босне, Црне Горе и Америке награђени су најуспешнији ликовни 38, литерарна 33 , а похваљена су укупно 66. Заслужним менторима уручено је укупно 55 захвалница
http://www.nbss.rs/konkurs/Nagra%C4%91eni%20strip-2015.%20kona%C4%8Dno3.pdf http://www.nbss.rs/konkurs/Nagra%C4%91ene%20pesme-2015.%20konkurs-2.pdf http://www.nbss.rs/konkurs/Svetski%20dan%20knjige%202015svecanost.pdf http://www.nbss.rs/konkurs/Svetski%20dan%20knjige%202015%20radovi.pdf
ОШ „Иво Андрић“ је у сарадњи са Невладином организацијом „АИСИЕЦ“ у периоду од 11.2 до 13.3.2015. године, примила у госте Тунижанина Омара Благија који је одржао радонице на разне теме на француском језику. 28 ученика шестог, седмог и осмог разреда учествовало је у овом пројекту, а поменута невладина организација издаје валидне дипломе ученицима за похађање часова. Ученици су два пута недељно по сат времена долазили на часове. Радионице су успешно спроведене што доказују обогаћен речник, лакша комуникација на француском језику и добра комуникација између ученика и самог предавача који је својом непосредношћу, добрим предавањем, лепим понашањем, манирима који красе лепо васпитаног човека успео да ову сарадњу подигне на виши ниво. Поводом Светске франкофоније, самим тим и у Нишу, а и у част тунишког пријатеља, наставнице француског језика Александра Арсић и Мирјана Стефановић организовале су са својим ученицима 13. марта Француски дан у школи (госту су купљени и пригодни поклони за успомену на његов боравак у нашој школи) што фотографије у прилогу и доказују.
Група ученика осмог разреда је у пратњи наставница Александре Арсић и Снежане Цвејић посетила Електронски факултет поводом манифестације „Наук није баук“ – „C est pas sorcier” (на француском језику Ученици су обишли све штандове, а посебно су се задржали и учествовали у радионици којом су ученици Гимназије „Светозар Марковић“ у Нишу презентовали билингвално одељење на француском језику. https://sites.google.com/…/osi…/galerija/nauk-nije-bauk-2015
Ученици 7. разреда су 29. и 30. априла 2015.године посетили Ћеле-кулу, један од најзначајнијих културно-историјских споменика на овим просторима. У пратњи наставника историје Владимира Савића, ученици су се ближе упознали са битком на Чегру, херојством Стевана Синђелића, као и са историјатом Ћеле-куле, споменика који је саграђен од људских лобања, по чему је јединствен у целом свету.
Поштовани, Акција „Чепом до осмеха“ је настала на иницијативу дипломиране еколошкиње Вање Петковић из Новог Сада, која је током својих студија сазнала за пример добре праксе Словеније, где је покренута хуманитарно-еколошка акција рециклирања чепова са циљем прикупљање средстава за помоћ деци са инвалидитетом или са неком сметњом у развоју. Са жељом да акцију оваког значаја и обима покрене у Србији, Вања заједно са својим сарадницама одлучује да покрене акцију „Чепом до осмеха“. Акција је покренута у мају 2012. године, када су прво неколицине људи одлучиле на овај корак и разумеле значај оваквог пионирског рада. Нарочито је важно што оваква акција има троструку улогу, а то је да се отпад рециклира, да се мисли о својој средини и да се развија хуманост и солидарност код деце и људи. Сматрамо да је предност ове акције што је механизам врло једноставан. Од оних који жели да учествују једноставно треба да одвајају своје чепове у кутије на којим стоји натпис Чепом до осмеха (једини услови је да су чепови пластични, није важно да ли су они од напитака, сокова, воде, млека, кућне хемије, шампона, паста за зубе, јогурта). Наиме, једноставност овог механизма не умањује његову ефикасност. Вредност акције јесте што је она трајног карактера. Средства која се добију када се чепови предају на рециклажу су намењена у хуманитарне сврхе са циљем да помогну деци са инвалидитетом или неком сметњом у развоју, како би им се омогућило лакше учествовање у образовању. Ова акција до сада је помогла четворо деце. Давид Мерњик из села Пивнице, купљен је школски сто, који је прилагођен његовом инвалидитету. Друго дете је Стефан Маринковић из Змајева. Прерастао је своја колица омогућили смо му замену самих. Драган Крга из Сомбора коме смо купили електрични трицикли који му је помогао да се осамостали И Наташа Минић из Футога која је добила терапеутски трицикли који ће јој помоћи да стане на своје ногице. Акција се наставља И одабрана су нова деца. Слађана Угрица из Колута, рођена 19.06.2006 године. Слађана болује од цербралне парализе, стала је на своје ногице. Наша акција ће јој помоћи да јој ногице буду још чвршће куповином још једног терапетског трицикла на ком ће она свакодневно вежбати. Наше мало некоме све. Шесто дете Вук Лојковиц, родјен 01.04.2009 у Београду, зиви у Београду, општина Раковица. Има церебралну парализу (Г80) У договору са родитељима Вуку је потребан сто, по мери, да би могао на њему да учи и једе кући. Нашим сакупљањем чепова ми ћемо му то и омогућити. Хвала свим људима добре воље који се прикључују акцији.
https://www.facebook.com/cepomdoosmeha?fref=ts http://cepomdoosmeha.org.rs/
Посадили смо ружу.
Јована Најдановић, Ања Илић и Немања Вељковић, ученици одељења VIII 2, освојили су треће место на квизу „Шта знамо о Европи“.
Наш хор је освојио друго место на Републичком такмичењу хорова основних школа у Лазаревцу.
Сећате ли се како смо се срели, упознали и постали блиски? Блиски толико да нас нико не растави и преотме тајне и жеље. Сећате ли се свега? Били смо деца, једно другоме страна непозната и далека. Желели смо да се часови што пре заврше да бисмо побегли од обавеза. Време је пролазило. Сваки нови дан у школи била је нова радост и нова прилика да сретнеш већ знана лица и узвратиш нечији осмех. Делили смо добро и зло. Заједно смо лакше подносили све грдње и неправде, заједно смо били јачи! А сада стојимо на раскрсници са безброј путева и питамо се којим да кренемо. У мени се стално јавља исто питање. Шта ће се десити ако одаберем погрешан пут, ,,слепу улицу мог живота? Да ли ће бити времена да се окренем и вратим на раскрсницу? Убеђујем себе да више на то нећу мислити. Дошло је време да једни другима кажемо ,,здраво“ и кренемо одабраним путем. Да ли ћемо се опет срести? Да ли ћемо поново бити заједно на овом месту и да ли ћемо се препознати? Ко зна? На крају нам остаје само једно-заклетва да никада нећемо заборавити прошлост која ће нас пратити до краја! Никада немојте застати, само корачајте јер живот је препун изненађења. Ксенија Ружић VIII 3
ЂАК ГЕНЕРАЦИЈЕ