OШ „Иво Андрић“ у Нишу Редакција: Јован Николић VII-1 Ивона Крстић VII-1
Михајло Перић VII-2 Анђела Савић VII-2 Јана Дикић V-2 Емилија Петровић V-2 Анита Костадиновић V-3
Уређује и води Тијана Јоцић, професор српског језика
Чашо вина, хлебе, свето слово! Шљиво крај извора! Уље маслиново, које нас храниш, и које нам сијаш! Чуј нас, свети оче, који одјекујеш од звона и клепала који траже спаса! Кад ћеш нас чути, ако нас не чујеш данас, кад немамо ни језика, ни гласа? Љубомир Симовић
Молитва Светом Сави О свештена главо, славни чудотворче, светитељу Христов Саво, првопрестониче српске земље, хранитељу и просветитељу, благонадежни предстатељу и просветитељу пред Господом, теби припадамо и молимо се: дај нам да будемо учасници твоје љубави према Богу и ближњему, којом је душа твоја испуњена била за живота; озари нас истином, просвети разум и срце наше светлошћу божанске науке, научи нас теби верно подражавати, Бога и ближњега љубити, и заповести Господње вршити непогрешно, те да будемо и ми чеда твоја не само по имену но целим животом својим; моли се, свети Архијереју, за свету православну цркву и за отаџбину своју земаљску која те увек с љубављу поштује; призри благодушно на сваку душу твојих верних поштоватеља, који траже твоју милост и помоћ; буди нам свима у болести исцелитељ, у тузи утешитељ, у жалости посетитељ, у бедама и нуждама помоћник, а на самртном часу милостив покровитељ и заштитник да би помоћу твојих светих молитава и ми грешни удостојили се примити право спасење и наследити царство Христово. О Свече Божји, не постиди нашу наду коју на тебе силно полажемо, но јави нам своје многомоћно заступање, те да славимо и величамо Бога, дивнога у светима Својим, Оца и Сина и Светога Духа, сада и свагда и навек века. Амин.
Рука Светог Саве у манастиру Света Тројица у Пљевљима прелистава тајне Четири су века од Савиног васкрснућа и исто толико надања да су Синан Пашине зулумћаре надмудрили калуђери, да су његове мошти и данас уцело, здраве за добро народа и Богу на дар. Народ шапуће да је Сава данас у једном од манастира у Црној Гори. Шта је човек, Господе? Свети Отац, Син, Дух... Шта је на Светој земљи још остало свето? Мошти наших светаца, што небо и земљу обасјавају. Има ли земље којом је Свети Сава ходао а да није света и светла? Богу и сазвежђу бесмртиника узнио се Свети Сава када Синан- паша покуша да угаси духовни огањ српскоме народу спаливши му мошти на Врачару. Не би дима ни гарежи. Савина светлост, уздиже се као небески покривач. Штити његов народ. Клањају се и моле. С њим почињу и завршавају све српске молитве. А и у сну ако дође лепо је и снити и за веровати је да Свети Сава не би спаљен на Врачару. Четири су века од Савиног васкрснућа и исто толико надања да су Синан- пашине зулумћаре надмудрили калуђери, да су његове мошти и данас уцело, здраве за добро народа и Богу на дар. Можда и сан неретко буде јава. Народ шапуће да је Сава данас у једном од манастира у Црној Гори. При повратку из светог ходочашћа Светој земљи, 27. јануара 1235. године Сава Немањић се упокоји у Трновској цркви у Бугарској. По жељи Савиној, у строгој тајности, српски краљ Владислав пренесе му кости у манастир Милешеву. Мошти су, сведоче свештени списи, у Милешеви почивале 337. година. Легенда је поново оживела. Оне давне и ове од јуче. Кажу милешевски калуђери надмудрили су пашине злокобнике. Сазнавши за намеру Турака у строгој тајности, како то само калуђери знају, мошти му однеше и склонише у манастир Куманицу, на обали Лима, на корак до Бијелог Поља. Прича се с колена на колено преноси, а како би била тајна да није тако, и говори да се и данас ту чувају. Истина, нико се још није усудио да то и провери. Нико и не сумња! Друга прича, такође, не верује да су Савине мошти спаљене, већ уверава да су их калуђери склонили у непроходе, недоходе и стрмине кањона Таре у манастир Довољу. Но, срцу је и то на дар. Посебно најзанимљивија и најупечатљивија верзија која се може шапатом чути у прелепом манастиру Света тројица код Пљеваља. Дрвени ћивот, народски ковчег, као од воска изливен, миром мирише и сведочи, тако празан, да су ту почивале мошти Светог Саве. Писани списи о томе не сведоче. Веродостојних доказа, засад, нема. Тајац је и при помисли да се за њима посегне. Кажу, Турци су при одласку из Милешеве у Београд мошти ставили у врећу а ковчег бацили. Ни данас се не зна од којег је дрвета саграђен. Нађе га један
сељак и у њему је похрањивао јабуке.. Један имућнији мештанин, купујући од њега јабуке усред пролећа, приупита га како успева тако дуго очувати их здравима. Повери му се: „У подруму од своје куће имам ковчег једног српског светитеља. Од када у њему јабуке спремам увек су свеже, здраве и никад не мрзну...”
Штап Светог Саве и лева рука Светог Саве Одреши Србин позамашну кесу и откупи ковчег. Донесе га и остави, на чување, братству манастира Света тројица. Од тог тренутка ћивот Светог Саве, до данашњег дана, је неизмерна светиња, не само за Србе већ и друге народе. Провлачећи се испод њега, верујући да ће их многе болештине и несреће мимоићи. Ето ковчега Савиног који сведочи. А ту, у његовом ћивоту, је и једна невероватно очувана лева рука без малог прста. Кажу, то је рука Светога Саве. Украшена, обучена у одежду, с љубављу извезену, ћути и чека. Чека да јој се врати мали прст. Дуго се није знало где је мали прст са Савине леве руке. Игуман манастира Свете тројице Иларион каже да су лета 2003. године у госте му банули бугарски истраживачи и верници из Трнова. Угледавши руку, занемели су када су видели да на њој нема малог прста. Задуго климаху главом. Потом, рекоше: „Ово је рука Светог Саве, а његов прст, као велика светиња, чува се у Трновској цркви”. Нису гости из Бугарске скривали део приче који потврђује да је бугарски цар одобривши свом зету српском краљу Владиславу, да пренесе мошти Светог Саве, аминовао и жељу монаха Трновске цркве да за успомену оставе и део моштију – мали прст леве руке Светог Саве Немањића. Од свечеве одежде љубоморно се чува и Савин епитрахиљ с којим је молитвовао.
У пожутелим црквеним књигама, бројним списима, у Житију Светог Саве остало је записано да је ходећи, не само српским земљама, носио свемоћни штап. Где год би крочио и њиме дотакао ту би се позлатило. Не без разлога, на десетине места, само у Црној Гори, живе Савином заслугом – Савин извор, Савина вода, Савино језеро на планини Сињајевини... Тај штап – Светог Саве, златом и сребром окован и драгим камењем, чаробно украшен, епископски штап, и данас се налази у ризници манастира Света тројица. На њему, да ко не посумња, исписан је тропар Светом Сави. Овај свемоћни и свемогући штап био је, пре десетак година, украден али је, две године након тога, враћен манастиру. Није му се дало да оде од осталих реликвија које су припадале овом светитељу. Дао се једино руци Светог Саве. Ништа на њему не губи свој сјај. Можда ће нас једнога дана, и он одвести, довести, дотаћи грумен земље и рећи: „Овде почивају мошти оног који ме носио куд год је ходио, Светог Саве, спаситеља нашег”.
БЛАГОСЛОВ СВЕТОГ САВЕ НА ГЛАВИ МИХАЈЛА ПУПИНА Учитељ у сеоској школи у Идвору никад није био у стању да на мене учини тако дубок утисак као што су га чинили ови људи на селима. Ово су били људи који су кретали у свет и узели живог учешћа у светским борбама. Читање, писање, рачунање, све то ми се чинило као средство за мучење, које је мој учитељ измислио само за то да би што више ускратио моју слободу, и то баш онда када сам се већ договорио са мојим друговима да што играмо и да се забављамо. По мом тадањем схватању, тај мој учитељ није имао ни појма о свету. Али ме је мајка ускоро убедила да сам био на погрешном путу. Она, није знала ни да чита ни да пише, па ми је говорила: како је увек осећала као да је слепа код очију. Бала је тако слепа, причала ми је она, да се не би усудила да, крене даље од атара нашег села. Како се данас сећам, она би ми о томе на овај начин говорила: "Дете моје, ако желиш да пођеш у свет, о коме си толико слушао на овим нашим поселима, мораш потражити још један пар очију, очи за читање и писање. Знање, то су златне лествице које нас воде у небеса; знање је светлост која осветљава наш пут кроз овај свет и води нас у живот будућности, пун неувеле славе." Била је то врло побожна жена. Као ретко ко, познавала је и Стари и Нови Завет. Врло радо би понављала стихове из псалама. Познат јој је био и живот Светих Отаца. Омиљени светац био јој је Свети Сава. Прво сам од ње схватио живот овог чудесног Србина. Укратко речено, ово је прича коју сам од ње чуо: Свети Сава био је најмлађи син српског великог жупана Немање. Рано још одрече се краљевских части и повуче се у један манастир у Светој Гори, где проведе много година у учењу и размишљању. Затим се врати у своју домовину у почетку тринајестог столећа, постаде првим српским архијепископом, и основа самоуправну српску цркву. Он је основао и народне школе у држави свога оца. Ту су српски дечаци имали прилике да науче читати и писати. Тако је он отворио очи српском народу, а народ, из захвалности и признања према овим великим услугама, прозове га Светим Савом Просветитељем, славећи вечито његово име и успомену на њега. Од времена Светога Саве прошло је седам стотина година. Али ниједне године није било а да се, у сваком месту и у сваком дому, где Срби живе, не би одржавале светковине на којима се слави име његово. То је за мене било читаво откриће. Као и свако друго ђаче, и ја сам сваке године, у јануару, присуствовао прославама Светог Саве. Немирнији дечаци, тим приликама, збијали би разне шале на рачун оног старијег ђака који би, дрхтавим и збуњеним гласом, декламовао о Светом Сави оно што би учитељ саставио за ту прилику. После те декламације, учитељ би упео све своје силе да, говорећи обично кроз нос и смешно накарађујући свој говор, допуни оно што је био написао за свог најбољег ђака. На концу би дошао попа, који би имао изглед стално уморног човека, почео службу пуну старинских словенских речи и фраза, што је нама, немирној сеоској деци, личило на покушај словачких трговаца са мишоловкама да своју робу похвале на српском језику. Ту би наше пригушено засмејивање дошло у највеће искушење. Тако ми моји враголасти вршњаци никад нису дали прилике да схватим прави значај службе о Светом Сави. По причи, коју сам тек чуо од своје мајке, и по начину на који ми је она то све испричала, моја прва јасна слика о
Светом Сави била је у овоме: то је био светац који је нарочито истицао вредност књиге и вештине писања. Тада сам тек разумео зашто је моја мајка толико полагала на читање и писање. Тада сам се и зарекао да ћу се томе посветити макар и по цену да напустим своје другове и вршњаке. А ускоро сам пружио доказа мајци да сам и у читању и у писању дорастао сваком свом вршњаку. И учитељ је приметио ту промену. Изненадило га је то, па је почео да верује како се "десило. неко чудо." Моја мајка је у чуда веровала, па је учитељу одговорила: како то надамном бди дух Светога Саве. Једног дана, у моме присуству, причала је она учитељу да је, у сну, видела: како је Свети Сава положио своје руке на моју главу и, обрнувши се њој, рекао јој: "Кћери Пијада, ускоро ће школа у Идвору бити тесна за твога сина. Када то буде, пусти га да пође у свет где може наћи више духовне хране за душу своју, тако жељну знања и науке..." Идуће године учитељ одреди да ја декламујем о Светом Сави, и написа оно што је требало да ја кажем. Мајка моја то исправи и упрости, па ме нагна да јој то поновим неколико пута. Тога пута, на Светог Саву, држао сам прву своју беседу. Успех је био силан. Моји вршњаци, враголани, овог пута нису се засмејивали. Напротив, занимао их је мој говор, што ме још више осоколи. После тога говорили су људи међу собом: да ни Баба Батикин не би умео то тако срочити и изговорити. А мајка моја, она је плакала од радости. Учитељ је само климао главом, а попа остао као у чуду. Обојица се сложише: да је школа у Идвору већ мала за мене... Михајло Пупин
СВЕТОСАВСКО БЛАГО
СВЕТИ САВА
Наш је славни Свети Сава Био једна мудра глава. Учио је он све људе Да се увек поштен буде. Ти си нама много дао, Зато те сад славе сви. Твоја дела, твоје речи Памтићемо увек ми. Свети Саво, теби хвала, Кличу деца сва, Понос си српског рода, Наша звезда водиља.
Михајло Перић VII-2
СВЕТОСАВСКО БЛАГО
Светосавска прича Србијом се шири, Да се брат са братом поносно мири, Да чувамо језик, државу и веру, Помогнемо саком добром пријатељу. Подизао је манастире и школе, Да народ у Бога верује И да му се моле. Свети Сава, просветитељ наш, Омогућио ти је да много сазнаш, Славите, децо, своју школску славу, Жупановог сина, Светог Саву!
Јана Дикић V-2
СВЕТИ САВА Знати ли децо, ко је Свети Сава? То је српска паметна глава. Без њега данас не би било школе, а у њој све што деца воле. Српској цркви утро је путе, Српске манастире свио под скуте, На Светој Гори Хиландар блиста, У Србији Студеница бела и чиста. Савиндан се слави у јануару, тога дана ленчарења нема, дечија срца испуњава радост, у свакој школи приредба се спрема.
Емилија Петровић V-2
СВЕТОСАВСКО БЛАГО
Од малена необичан, посебан и много вредан. Учио је, читао је, а циљ му је био један. Кад порасте све да учи, да покаже шта је битно, да се Срби описмене, само то је било хитно. Када човек зна да чита, онда више врди. Светосавско благо то је, сложни Срби и писмени. Основао цркве, школе и болницу прву створи, своју браћу уједини и за то се силно бори. На крају се замонаши, оде на Свету Гору, а све што је створио, остави свом народу. Анита Костадиновић
ОСМЕХ КОЈИ МИ ЗНАЧИ И док изнутра плачу, споља се смеју само због нас. Ми смо им једини спас. Њихови осмеси сијају као звезде на небу. Они би усрећили и малену бебу. Увек су ту уз нас. Дају нам подршку, глас, дају нам последњи спас. Мама, тата, хвала вам на томе. Чините да се све невоље од нас клоне. Ваш нам осмех највише значи, уз тај осмех ми смо најјачи. Ивона Крстић, VII-1 Mентор: Тијана Јоцић
http://www.tabla.org.rs/2015/09/o.html
ВИДЕО САМ БУДУЋНОСТ
Освануло је још једно пролећно јутро. Рекао бих биће то дан као сваки други, али ипак, све је било другачије. Нисам осетио онај јутарњи ваздух пун процветалог цвећа. Моја башта као предивни шарени тепих, изгледала је безлично. Геометријски распоређени жбунови са ситним бодљама пркосили су својом висином. Где су нестале нежне љубичице, стидљиве висибабе, жуте лозице? Потаражио сам погледом беле облачке, није их било на сивкастом небу. Бледи сунчеви зраци вршили су пробој. Кроз ваздух се ширила непријатна тишина. Зашто не чујем гугутке из оближњих крошњи? Недостајала ми је вриска и цика деце док шутирају лопту. Следила ме је помисао да су сва та деца испред својих рачунара и хипнотисано играју игрице. Зашто је усмаљено наше игралиште које је некада личило на кошницу пуну пчелица? Да ли је ово наша лепа и светла будућност. Децо, размислите! Не заборавите лопту, жмурке, ластеж... Не дозволите да вам „четовање“ замени дружење, а Фејсбук ствара мноштво непознатих „пријатеља“. Вратимо се нашем дечјем свету и играма!
Јован Николић VII-1 Ментор: Тијана Јоцић http://www.tabla.org.rs/2015/08/blog-post_59.html
ВИДЕЛА САМ БУДУЋНОСТ Будућност уме да стигне ненајављена. Обукла сам ронилачко одело и размишљала загледана у сунчеве зраке који су се одбијали о површину мора. Ставила сам боцу са кисеоником на леђа и скочила са брода у мирно плаветнило. Што сам дубље ронила, светлост се све мање пробијала кроз воду. Морала сам да упалим лампу како бих боље распознала боје и животиње. Угледала сам једну рибицу. Била је живописних боја и чинило ми се да ме дозива. Пратила сам је и стигла до предивног коралног гребена. Био је пун риба, корала и шкољки. Посматрала сам рибе у потрази за храном. Видела сам рибу-кловна која се скривала у морској саси. Крај ње је пролазила риба-лав са застрашујућим бодљама. Јато малих риба ме је окружило у намери да се игра са мном. Пливале су око мене, а затим је наишла риба- папагај и уплашила их. Посматрала сам једну рибу дуже време, али јој нисам знала име. Била ми је занимљива јер јој тело не покрива крљушт, већ бодље. Чим би јој запретила опасност, та чудна риба би почела да гута воду и истог трена би се надула као лопта. Уз помоћ те способности плашила је нападаче. Биле су ту и морске корњаче. Пливале су уз помоћ својих дугачких пераја. На дну гребена становале су разне врсте шкољки. Покупила сам неколико празних љуштура, а онда сам изненада угледала нову врсту рибе. Пошто није била велика, одлучила сам да је уловим и однесем на површину како бих је проучила. Дала сам јој име Ела. Попела сам се на брод и са својом екипом вратила у научни камп. Приметила сам да Ела мења боју када јој се обраћам, што је значило да нас разуме. Када јој говоримо лепе речи, поцрвени, а када је кртикујемо, позелени. Научници су долазили код нас због Еле и помагали нам у истраживању. Баш када сам мисилила да ће проговорити, пробудила сам се. Надам се да ћу једног дана стварно истраживати морске дубине и видети моју Елу.
Анђела Савић VII-2 Ментор: Тијана Јоцић
http://www.tabla.org.rs/2015/09/blog-post_42.html
Дарко Главаш, песник из Инђије, представио је ученицима наше своју књигу „Мудријаш 2“. Дружење ученика са песником је протекло у веселој атмосфери. Својим занимљивим казивањем им је држао пажњу све време. Ученици су активно учествовали и одговарали на песникова питања, а најуспешнија је била ученица Елена Митић из IV-3 која је добила песникову књигу .
ХИЛАНДАР Црна мајко Тројеручице Пружи ми један длан Да се у чаробном мору окупам Пружи ми други длан Да се слатког наједем камења И трећи длан ми пружи Да у гнезду стихова преноћим Приспео сам с пута Прашњав и гладан И жељан другачијег света Пружи ми три мале нежности Док ми не падне хиљаду магли на очи И главу не изгубим И док теби све три руке не одсеку Црна мајко Тројеручице
Васко Попа
Бесмртност Светога Саве Спаљивањем светога тела Светога Саве Турци су, не хотећи дали могућности великом чудотворцу, да учини још једно громовско чудо. Ваистину громовско. Јер од тог тренутка Свети Сава је светим духом својим постао просто свудаприсутан за српску душу. Огањ на Врачару, сагоревајући свете мошти Светога Саве, још једном је, и то занавек сјединио Српску земљу са небом. И пропутио пут у небо за сваку христочежњиву душу, пут бетониран светлошћу незалазном и непролазном. И још једном дао нам Вечно Еванђеље Христово, и у њему: Вечну Богочовечанску Истину, Вечну Богочовечанску Правду, Вечну Богочовечанску Лепоту, Вечну Богочовечанску Савест, Вечну Богочовечанску Бесмртност, Вечни Богочовечански Живот. Неодољивим чаром своје христолике личности и еванђелском многостраношћу своје богочовечанске делатности Свети Сава је сваком људском бићу показао на опитан начин како из себе може изградити христолико биће, које живи светим еванђелским врлинама. И то живи на овој мајушној звезди Божјој, обзиданој Истоком и Западом, Севером и Југом, и опкољеној безбројним сазвежђима и неизбројивим бесконачностима. Изради ли светосавским врлинама себе у христолико богочовечанско биће, човек постаје видљив за сва небеска бића, јер га свете врлине испуњују незалазном светлошћу Христовом, и тако чине видљивим за бестелесне житеље небеске.
Саздан као христолико биће, човек свесно и несвесно, чезне за Христом Господом, за Његовом Вечном Истином и Правдом и Љубављу. Одговарајући на те чежње, Бог и Господ Исус Христос је и постао човек, да би свима нама показао како се из човека Богочовеком изграђује христолико биће. Свети Сава је такав
архитекта такав неимар своје човечанске личности, и у својој христоликој љубави увек готов да нам помогне у том себеизграђивању, ако му се од све душе обратимо молитвом, постом и осталим светим врлинама. Вођен и руковођен Светим Савом, човек свестрано расте кроз свете тајне и свете врлине "у човека савршена, у меру раста висине Христове" (Еф. 4, 13). А за људско биће то је најсавршеније савршенство у свима световима, и најблаженије блаженство коме нема краја ни у времену ни у вечности. Као свепобедни бесмртник, Свети Сава путује овом земаљском планетом побеђујући сваки грех, сваку духовну смрт, сваког ђавола: побеђујући их и у мени и у теби и у сваком људском бићу које себе преда њему свом душом, свим срцем, свим умом, свом снагом. Поступа ли тако човек, гле: он ваистину побеђује у себи сваку духовну смрт = сваки грех, јер је грех увек духовна смрт; и у исто време он побеђује у себи и сваког ђавола, јер ђаво ради кроз сваки грех и шири свој језиви пакао. Христољубив човек васкрсава себе из свих смрти, и узноси себе на небо и изнад свих небеса где ђаволи немају приступа, нити имају места. И тако, вођен Светим Савом христољубив човек и сам постаје бесмртан, јер је јачи од сваке смрти = од сваког греха = од сваког ђавола = од сваког пакла.
Ту свепобедну моћ христоноснаг бесмртника - Светога Саве, и његову незаменљиву вредност за наш народ осетили су и наши петвековни угњетачи, зато су и спалили његово свето нетрулежно тело. Иако мртво, но свето и чудотворно тело Светога Саве, било је највећа опасност по наше диндушмане. Да би га се ослободили, они су га спалили. Али спаливши вештаствено тело, они нису могли спалити светлосни и огњеносни дух Светога Саве, јер се огањ огњем не гаси нити светлост светлошћу уништава. Напротив, огањ се од огња још више разбуктава, и светлост од светлости још већма увећава. Еванђелска истина односи победу: Тешко је противу бодила праћати се (Д.А. 9, 5). Али, све ове чињенице непрестано нас потстичу на питање: у чему је последња и завршна тајна такве величине Светога Саве? - У томе, једино у томе што је сав био Христов: у свима својим мислима, осећањима, делима, подвизима, идеалима; речју: у васцелом бићу свом. Преобразивши себе Господом Христом, он је свенародном делатношћу својом преобразио душу нашег народа, и одлучно је повео путем Христове Истине и Правде. Својом еванђелском појавом и
еванђелском делатношћу Свети Сава је потпуно изменио нашу историју: одбацио је старе путеве и отворио нове; уништио је старе вредности и дао нове; уклонио је стара мерила вредности и завео нова. У њему и њиме, заиста се извршила промена свих наших вредности и свих наших мерила вредности. И опет: у чему је бесмртност Светога Саве? - У Христу Господу, свесавршеном Богочовеку. A то: y свесавршеном Богу и у свесавршеном Човеку. Све вредности Светога Саве, све силе његове, све бесмртности његове, све вечности његове, нису ни од кога другог већ једино од чудесног и увек чудотворног Господа Христа, Јединог Истинитог Бога и Јединог Истинитог Човека у свима земаљским и небеским световима. Зато је Свети Сава бесмртно жив и бесмртно вечан. И у нама бесмртан, и ми њиме бесмртни; и у нама вечан, и ми њиме вечни. Он? Он је неуспављив у нама и око нас. И непомерив са пута којим идемо. Бесмртан! бесмртан! бесмртан! He зато што смо од њега створили легенду, него зато што он од нас ствара вредности равне легенди. He зато што смо од њега направили идола, него зато што нам је дао Јединог Истинитог Бога - Господа Исуса Христа, и научио нас да најпре иштемо Царство Божје и Правде његове, са којим и за којим нам се даје све што је људском бићу потребно у свима световима и у свима вечностима - све, све, све...
САВИН МОНОЛОГ Ноћас ће кроз сан родитеља мојих слутња тешка замахати црним огромним крилима, и браће моје кроз срца витешка страх ће минути. А ја ћу већ бити далеко од родних села, на домаку светогорских тихих манастира, клечаћу већ крај манастирског прага бела пун молитве и мира. И кад бекства синовљег стигну тужни гласи до властеле наше и кнежева, резаће већ свети оци моје власи; и душа под небом јутарњим као шева биће високо. А кад мати моја пружи убогом комад хлеба и помене у молитви име изгубљеног чеда, срце ће куцати моје испод свештеничког руха и спазићу где ме Христос право у очи гледа. Куцнуо је час светог завета. Никад више видети нећу мили очински кров, ни слушати благог мајчиног савета, ни с браћом младом кренути у лов. Никад више са ових кнежевских трпеза нећу чути звук купа и кондира, и одоре своје царске од златнога веза заувек скинућу. А кад манастирске прекорачим праге мирне, у осамљеничка кад ступим дворишта и удахнем мирис свете смирне, душа моја од живота више ништа неће тражити. Молићу се тада за спас српског рода, за родитеља својих благ и побожни крај, и да браћа моја кроз живот иду светла хода, као анђели кроз рај. Десанка Максимовић