ОМОВИ
К
КОМОВИ
КОМОВИKOMOVI
Новица Д. Ненадовић ВАСОЈЕВИЋКО БРАТСТВО НЕНАДОВИЋИ СА ПОЛИЦЕ - ГОРАЖДА, КОД БЕРАНА
Издавач: Издавачка кућа KOMOVI Андријевица За издавача: Миодраг Милошевић Рецензент: Славиша Губеринић Лектор: Ивана Ненадовић Технички уредник: Младен Делетић Штампа: АП Принт - Подгорица Тираж: 500
Новица Д. Ненадовић
ВАСОЈЕВИЋКО БРАТСТВО
НЕНАДОВИЋИ
СА ПОЛИЦЕ - ГОРАЖДА, КОД БЕРАНА
К
Андријевица 2010.
Mili} Gavrov i Rado{ Jovanov
Posveta: Kwigu posve}ujem dvojici mladih qudi, gimnazijalaca, koji }e uvijek predstavqati simbol bratstveni~ke sloge i qubavi. Petar II Petrovi} Wego{:
,,...Mlado `ito, navijaj klasove,
pre|e roka do{la ti je `wetva! ... Neka bude borba neprestana, neka bude {to biti ne mo`e nek ad pro`dre, pokosi satana! Na grobqu }e izni}i cvije}e ,, za daleko neko pokoqewe!
Sa neskrivenim divqewem i najdubqim po{tovawem Mili}u i Rado{u Nenadovi}u Novica Du{anov Nenadovi}
НЕНАДОВИЋИ СА ГОРАЖДА
Предговор Ова књига о братству Ненадовића, са Горажда - Полице код Берана, замишљена је тако да се у њој нађе, ако не све, а оно барем добар дио онога што би, по мом мишљењу, требало да буде сачувано од заборава. Ту прије свега мислим на поријекло, породично стабло, миграције, учешће и допринос братственика у важним историјским епохама.Такође сам желио да сачувам успомену на све братственике појединачно, тако да би ова монографија могла да буде нека врста „личне карте“ братства Ненадовића. Идеја о њеном настанку родила се на Првом братственичком скупу, јула 2006.године. За ту прилику сам припремио породично стабло, које је тада било први пут приказано братственицима и које је наишло на опште одобравање присутних. Првобитна намјера је била да то буде скрипта, типа приручника, у којој би само били побројани сви братственици и наведене њихове године рођења и смрти. Временом, користећи све више литературе и контактирајући са заинтересованим рођацима, сакупио сам обимну грађу за коју је била штета да не буде објављена у једној оваквој књизи. Колико сам успио у томе најбоље ћете рећи Ви, којима је ова књига и намијењена. Некако је у природи људи са овог, црногорског, поднебља жеља да се сазна што више о својим прецима, да се схвате њихове карактерне особине, да упоредимо себе са њима и нађемо сличности. Исто тако, чини ми се да се нигдје као у Црној Гори историја тако не воли, познаје и живо препричава. Једино у Црној Гори вјекови се не смјењују, већ живе један упоредо са другим, дајући истовремено снагу један другом. Поријеклом и породичним стаблом Ненадовића бавило се неколико наших рођака и братственика: Драго и Милосав Тодоровић, Милинко Стојановић, Вукајло Вукајловић, Благоје Ненадовић. Сви они заједно дали су доста драгоцјених података и чињеница о разним периодима и догађајима везаним за братство Ненадовића. Поред веома обимне историјске литературе, у писању ове књиге користио сам и казивања својих братственика као и предања која се преносе са кољена на кољено. Наравно да ћу се превасходно ослањати на историјске чињенице, а прибјегавати предању само онда када историјских података нема или их барем ја нијесам пронашао. При томе сам се радо користио цитатима из извора који су мени били доступни, а који (по мом мишљењу) објективно приказују наше братственике и догађаје у којима су учествовали. Мој циљ није да се бавим историјским истраживањима већ само да на што је могуће систематичнији начин, већину онога што је написано и речено о Ненадовићима, повежем у логичну цјелину. Циљ ми није био ни да подстичем надгорњавање са осталим братствима из ближе или даље околине (као ни надгорњавање братственика међу собом), нити да истичем посебан значај нашег братства које се ни по чему не разликује од осталих васојевићких братстава. Иначе, код нас Васојевића постоји неписано правило, које је волио да истиче и војвода Миљан Вуков: „Ни 7
Новица Ненадовић
један Васојевић не може рећи другом да је старијег коријена и да му је кућа боља него другог братственика. Јер, сви су Васојевићи једна кућа из једнога коријена“. Такође сам избјегавао да дајем вредносне судове о некоме или нечему, као и да се уплићем у оцјене било какве врсте. Записао сам и неколико прича које се преносе са кољена на кољено, а које се данас све ређе могу чути. Те тако лијепе приче временом нестају, блиједе или добијају други облик, тако да барем ове које се још увијек причају треба да остану записане. Иво Андрић о овоме каже: „Ништа не издаје човјека као памћење, а ништа не вара као ријеч. Само оно што је написано остаје“. Мислим да ће ова породична монографија послужити млађима да науче и не забораве, а старијима да се подсјете и све нађу на једном мјесту. Осим Ненадовићима, ова књига би требало да буде интересантна и другобратственицима, посебно у дијелу анализе пасова од Васа до Стојана и Ненада, као и у дјеловима гдје се помињу братства са којима смо се ородили удајући своје или женећи њихове одиве. Чини ми драгу обавезу да се овдје захвалим рецензенту Славиши Губеринићу, који ми је својим критикама, корисним савјетима и сугестијама не мало помогао у коначном уобличавању ове књиге. Нарочито ми је задовољство да се захвалим другобратственицима који су ми помогли у прикупљању грађе за ову монографије: Савићу Стијовићу, Милораду Кастратовићу, Душану Вулићу и Бранку Секулићу. Искрену захвалност дугујем и Милошу Бојовићу, који је прочитао радну верзију ове књиге, и уз позитивне критике упутио ме на додатну литературу и предања. Посебну захвалност дугујем нашем рођаку Вукајлу Вукајловићу из Трешњева, са којим сам обавио више телефонских разговора и неколико сусрета, који су ми много користили у писању ове књиге. Овдје ћу такође побројати оне братственике који су подржали моју идеју и дали активно учешће у писању трећег дијела ове књиге, и без чије помоћи не бих започето довео до краја. То су: Милоња Радомиров, Милосав Миле Вуков, Душан Драгомиров, Батрић Вукајлов, Милан Милошев, Славко Радисављев, Петар Миливојев, Бошко и Зоран Вукотини, Васко Милоњин, Горан Драгољубов, Драгомир Гага Душанов, Дарко Милованов, Радуле Славков, Радисав Бранков, Радош Зоранов. Одиве од којих сам такође добио драгоцјене податке су: Ната Дмитрова, Душка Драгомирова, Лида Радоњина, Горица Вукотина, Александра Милетина и Милена Петрова. Неки од њих (Перо, Зоран и Гага) су и обављали посјете у моје име, и прикупљене податке ми достављали. Свима се најсрдачније захваљујем. Све похвале, али и дио одговорности за садржај трећег дијела књиге, дијелим са свима њима. Подгорица, фебруар 2010.године.
Аутор
8
НЕНАДОВИЋИ СА ГОРАЖДА
Уводна разматрања Братство Ненадовића у ширем смислу припада братству „Машовића“ – које још чине Тодоровићи са Горажда, Стојановићи са Машта и Машовићи са Трешњева. Шире припадамо „Стојановићима“ у које се, осим „Машовића“, убрајају још: Стојановићи са Трешњева и Лушца, Вукајловићи, Маријановићи и Вуковићи са Трешњева. Још шире смо „Лопаћани“, који са „Ковачевићима“ и „Дабетићима“, чине „Рајевиће“. Као „Рајевићи“, а заједно са „Новаковићима“ и „Миомановићима“, припадамо највећем племену у Црној Гори – Васојевићима. Постојбина, или завичајно мјесто („крља“), Ненадовића је село Горажде – Полица код Берана, гдје се, у XIX вијеку, доселио са Трешњева наш родоначелник НЕНАД Миланов (по коме и носимо своје презиме), са оцем и пет синова. Наш даљи предак Стојан доселио се на Трешњево из села Лопате у Лијевој Ријеци, негдје око 1738.године – након друге сеобе Срба. У првом дијелу ове књиге биће више ријечи о племену Васојевића уопште. Биће дате границе племенске територије, презентиране историјске чињенице и предања везана за поријекло родоначелника Васојевића – Васа. Такође ће бити описане неке особености и ствари које су кроз историју постале синоним за Васојевиће. У другом дијелу књиге побројаћу пасове од Васа до Ненада, са посебним освртом и анализом пасова од Васа до Стојана – гдје ћу дати своје виђење наше лозе. Након тога сам издвојио наше директне претке од Васа до Ненада. Побројао сам и нешто више рекао о нама најближим братствима из групе „Стојановића“, док сам за братства из групе „Машовића“ дао и њихова породична стабла. Трећи, централни, дио књиге доноси родослов и генеалогију Ненадовића. У овом дијелу навео сам сва имена предака и савременика, од Ненада на даље, и покушао да објединим године рођења и смрти за све братственике или барем дам оквирни период у којем су живјели. Поред тога овдје су дати и сви остали значајни подаци или приче из живота сваког братственика појединачно. У том циљу нијесам описивао поједине догађаје па набрајао братственике-учеснике, него у оквиру приче о братственику описивао догађаје и историјска дешавања. Тако да, ако се жели стећи потпуна слика о неком догађају, морају се прочитати биографије свих Ненадовића који су у њему учествовали. У овом дијелу ће бити побројана и сва женска имена тј. имена наших одива (и њихова презимена након удаје) као и имена наших мајки (и њихова дјевојачка презимена). Сматрам да је ово превасходно важно због одржавања и чувања од заборава родбинских – крвних веза. Исто тако, веома је важно да знамо „кога смо ми родили” и „ко је нас родио“. Некада се у Васојевићима говорило да снаха треба да буде „од куће“ из „лијепе фамилије“ од „добра рода и племена“. Водило се рачуна од кога се жени, јер каже се: „О’кле жена о’тле и ђеца“. Такође су се стари Васојевићи придржавали изреке: „Сина жени од људи, а ђевојку удај ђе има доста љеба“. Четврти дио књиге је прича посвећена слави Ненадовића – Светом 9
Новица Ненадовић
Сави. Ту је дата кратка биографија Растка Немањића, акцентован значај и симболика славе. Пети дио односи се на наше завичајно мјесто - Горажде. Ту сам дао кратак историјат и прве помене у прошлости, побројао топониме и сва братства која су поријеклом са Горажда. Мислим да ово треба да остане записано, јер и поред чињенице да се све више братственика рађа и живи ван Горажда - сви они треба да знају одакле вуку коријене; јер: „Ако не знамо одакле долазимо, нећемо знати ни куда идемо“. Задњи дио књиге представља подсјећање на Први братственичи скуп. На самом крају је дат богат прилог, у којем сам дао историјска документа која би требало да буду сачувана од заборава и пропадања. Ова документа говоре довољно сама за себе, тако да им додатна објашњења нијесу потребна. Последњи прилог у књизи је фото албум, са фотографијама преминулих Ненадовића, до којих сам успио да дођем.
Сродство Сматрам да је најприкладније да при самом почетку ове књиге, због младих читалаца, као и због будућих генерација, објаснимо појам сродства и дамо објашњења за поједине сродничке називе. Ваља овдје напоменути да је у традицији нашег народа да се женидба односно удаја не дозвољава тј. не препоручује до осмог кољена сродства. Вјерује се да се све до тада „крв није довољно разриједила“ и да би такав брак донио дегенеративно потомство. Када би се такав брак догодио код старих Васојевића, за домаћине тих орођених кућа би се подругљиво говорило: „Нити браћа, нити пријатељи“. Јер не могу бити више браћа кад су им дјеца ступила у брак, а не могу бити ни пријатељи када су по пасовима још увијек блиска браћа. Својта по броју кољена рачуна се овако: када се каже да је неко својта на „прво кољено“ то значи да су им очеви браћа (или да су има мајке сестре, или пак да су једно од брата друго од сестре). За својту на „прво кољено“ у народу је веома чест израз „Они су од два брата ђеца“. Унуци те исте браће биће „друго кољено“, праунуци „треће кољено“ итд. Бројање „пасова“ је нешто другачије. Пас односно генерација у суштини не представља степен сродства, него број предака и потомака. Дакле отац и син су два паса; отац, син и унук су три паса итд. Када за неколико братственика кажемо да су исти пас, то у ствари значи да су на истој „удаљености“ од родоначелника. Често се у пракси, када се не знају тачне године рођења предака, за разлику између пасова узима период од 25 до 30 година. Овај интервал често варира од 16-17 година (у случајевима ране женидбе), па до 40 и више (у случајевима каснијих женидби). Сродство повезује неку породицу, домаћинство, братство. Сродство може бити крвно, духовно и путем својте. Крвно сродство - је у ствари веза по генетском основу, што подразумијева да сви чланови једног крвног сродства имају заједничког претка, од којег почиње родословно стабло. Представљено на нашем примјеру: сви Ненадовићи су крвни сродници са заједничким најближим претком Ненадом. Значи, Ненад је родоначелник Ненадовића. Сроднички називи крвног сродства сврстани су у следеће групе: преци, 10
НЕНАДОВИЋИ СА ГОРАЖДА
ɨɪɚɨ ɛɢʁɟɥɢ ɨɪɚɨ ɫɚɤɚʁɬɨɜ ɤɭɪɚʁɛɟɪ ɨɠɦɢɤɭɪ ɩɚɪɻɭɩɚɧ ɫɭɪɞɟɩɚɱ ɫɭɤɭɪɞɨɜ ɤɭɪɥɟɛɚɥɨ ɤɭɪɻɭɩ ɚɫɤɭɪɜɟɥ ɤɭɪɜɟɥ ɧɚɜɪɧɞʁɟɞ ɱɭɤɭɧɞʁɟɞ ɩɪɚɞʁɟɞ ɞʁɟɞ ɨɬɚɰ
̶̛̪̬̖
потомци и савременици. Као што је представљено у следећој шеми, у односу на полазну јединку неке породице, претке породичне лозе чине: - по очевој линији: отац - дјед - прадјед - чукундјед – наврндјед – курвел(курђел) ... - орао. - по мајчиној линији постоје имена предака само до четвртог паса: мајка - баба - прабаба - чукунбаба. С друге стране, потомци су: - по линији сина: син – унук(а) – праунук(а) – чукунунук(а) – бијеле пчеле - по линији кћерке: кћер – унук(а) – праунук(а) – чукунунук(а) – бијеле пчеле.
ɱɭɤɭɧɛɚɛɚ ɩɪɚɛɚɛɚ ɛɚɛɚ ɦɚʁɤɚ
ɫɢɧ ɭɧɭɤ(a) ɩɪɚɭɧɭɤ(a) ɱɭɤɭɧɭɧɭɤ(a) ɛɢʁɟɥɟ ɩɱɟɥɟ
̶̨̨̛̪̯̥
ʵʤ ɤʄɟɪ ɭɧɭɤ(a) ɩɪɚɭɧɭɤ(a) ɱɭɤɭɧɭɧɭɤ(a) ɛɢʁɟɥɟ ɩɱɟɥɟ
Шема имена породичне лозе
Морам напоменути да се називи предака у четвртом степену, чукундјед и чукунбаба, доста пута у неколоквијалном разговору називају прапрадјед и прапрабаба. Крвно или родбинско сродство чине и савременици: браћа и сестре од истих родитеља; полубраћа и полусестре - имају по једног заједничког родитеља; стриц - очев брат; ујак - мајчин брат; тетка - сестра оца или мајке; браћа и сестре од стрица - стричева дјеца; браћа и сестре од 11
Новица Ненадовић
ујака - дјеца ујака; браћа и сестре од тетке - дјеца тетака; братанић и братаничина (синовац и синовица) - братова дјеца; сестрић и сестричина - сестрина дјеца. Кроз родбинска имена се не изражава само родбинско - генетско сродство, него и међусобна слога, љубав, приврженост и блискост. У Васојевићима се крвни сродници (изван најуже фамилије) називају рођаци или братственици (припадници истог братства). Значи, братство представља скуп свих крвно везаних појединаца који носе исто презиме (по свом заједничком претку - родоначелнику). Дакле, сви Ненадовићи, поријеклом са Горажда, су између себе рођаци, односно братственици. Често се у разговорима о генеалогији може чути и појам трбушчић. Под њим се подразумијевају поједини дјелови породичног стабла, који сами за себе чине логичну цјелину (а неријетко и носе колоквијално презиме). То су, простије речено, поједине гране породичног стабла. Нас Ненадовиће рецимо, можемо подијелити на пет трбушчића, и то сваки трбушчић за по једног Ненадовог сина. У незваничном разговору потомство Радула Ненадовог звало би се Радуловићи, Миланово - Милановићи, Вукотино Вукотићи, Милетино - Милетићи и Милуново - Милуновићи. Духовно сродство – је засновано на великом личном пријатељству између појединаца или између породица. Кумство је најјачи вид духовног сродства. За кума се узима човјек који није никакав род по крвној линији. Кум вјенчава и крштава и његова дужност прелази са кољена на кољено. Такво сродство стечено кумством, освештано црквом и традицијом, постаје чвршће него најближе рођаштво и цијени се као света веза. Кум је као родитељ, кумче је као своје дијете – кум чином крштења свједочи пред Богом да преузима на себе све његове гријехе. Кум је посредник између живих и њихових мртвих предака – па се често каже: „Кум на земљи, Бог на небу“. Стога се сматра да је кумовска клетва тежа од клетве оца и мајке. Никакав гријех између кумова не може остати без дубљег трага и последица за потомство. Отуда „кад је кум куму сламу крао, по небу се траг повукао и остала кумова слама међу звијездама“. Побратимство и посестримство догађа се онда када се двоје људи много међусобно цијене, поштују и осјећају посебну блискост, а при том најчешће немају рођеног брата, односно сестру. Од тренутка чина братимства (или сестринства) то двоје људи се понашају као да су рођена браћа или сестре. Чин братимљења може се обавити у цркви или неким од народних обреда (као што је испијање, укрштањем, чаша вина у које је накапано по девет капи крви будућег брата или сестре). Својта или пријатељско сродство – формира се женидбом или удајом. Тим чином ствара се пријатељство измађу двије породице, а уједно и између два братства. Тазбина (женина породица) сваког братственика, као и домовина сваке одиве, одмах постаје пријатељска кућа и за све остале из братства. У својту убрајамо: снаха – жена удајом постаје снаха крвним сродницима свога мужа; свекар и свекрва – мужеви отац и мајка; ђевер – мужев брат; заова – мужева сестра; јетрва – ђеверова жена (жене два брата су међусобно јетрве); таст и ташта – женини отац и мајка; тетак – теткин муж; ујна – ујакова жена; зет – мушкарац женидбом постаје зет жениној фамилији; 12
НЕНАДОВИЋИ СА ГОРАЖДА
шурак и шурњаја - женин брат и његова жена; свастика – женина сестра; пашеног – свастикин муж итд.
Племена у Црној Гори Појам племе, као синоним за етничку заједницу, до данашњих дана задржао се (наравно само у фолклорном облику) једино још у Црној Гори и сјеверној Албанији. Коријене формирања племена, у облику за који ми данас знамо, налазимо у времену досељавања словенских племена на ове просторе. Тада су наши преци живјели у родовским (номадским и полуномадским) заједницама које су се звале катуни, и које су истовремено имале форму војне јединице. Временом су се мањи катуни стапали и формирали племе, а већи катуни јачали и формирали своја племена. Једна од главних карактеристика катуна је да су сви чланови катуна потомци истог претка. Отуда се за она племена која су настала јачањем само једног катуна каже да су патронимична, односно да су сви племеници род - потомци истог претка. С друге стране, она племена која су настала стапањем два или више мањих катуна (због лакше егзистенције) сматрају се не родовским тј. потомци више предака. Временом су племена јачала и свако од њих се почело дијелити на братства (са једним ближим заједничким претком), а братства опет на куће односно породице. Карактеристично је да се имена племена нијесу мијењала кроз вјекове, док су се презимена појединих братстава мијењала скоро са сваком генерацијом. Оваквих примјера генерацијске промјене презимена можемо наћи све до краја XIX, па чак и почетком XX вијека. Племенска организација Црне Горе добила је своју коначну структуру у последњим деценијама XVII вијека. Племена у Црној Гори могу се сврстати у три велике основне групе и то: племена из четири нахије, брдска племена и херцеговачка племена. У четврту групу убрајају се она племена која се по свом карактеру и историјском развоју не могу сврстати ни у једну од три основне групе. Племена из четири нахије, са простора некадашње државе Црнојевића, су: Цетиње, Његуши, Ћеклићи, Цуце, Озринићи (Чево), Пјешивци, Бјелице, Загарач, Комани (Катунска нахија); Косијери, Добрско Село, Цеклин, Љуботин, Грађани (Ријечка нахија); Подгор, Дупило, Брчели, Сотонићи, Глухи До, Лимљани, Бољевићи (Црмничка нахија) и Љешанска нахија која није подијељена на племена већ се сматра да је цијела нахија једно племе. Брдска племена су: Васојевићи, Бјелопавлићи, Пипери, Ровца, Морача (горња и доња), Кучи и Братоножићи. Херцеговачка племена су: Бањани, Риђани, Граховљани, Пивљани, Дробњаци, Шаранци, Језерци, Никшићи, Требјешани, Рудињани, Жупљани. Племена која не спадају у ове три основне групе, али по свом карактеру се несумљиво могу сврстати у црногорска племена, су: - Кривошије (између Грахова и Рисна) и за разлику од осталих били су под Млетачком влашћу; - Паштровићи, заузимају приобални дио између Будве и Спича. Они се у XIV вијеку помињу као приморска властела, а од XV до XVIII вијека били су под Млетачком влашћу, па се стога не могу сврстати ни у једну од три 13
Новица Ненадовић
велике групе црногорских племена која су дуже или краће била дио турске државе; - Мркојевићи (или Мрковићи) се простиру између Јадранског мора и планине Лисињ у близини Бара. Први пут се помињу почетком XV вијека, а од XVIII су већином прешли у ислам. Између Будве и Грбља налазе се три сеоске заједнице: Побори, Маине и Брајићи, које имају нека племенска обиљежја али никада нијесу успјели да формирају племенску заједницу. Такође је средњовјековна жупа Грбаљ имала извјесна обиљежја племена. Пред крај XV вијека постали су дио Османског царства, а од почетка XVIII вијека падају под млетачку власт. Племена која су некада живјела на територији данашње Црне Горе, а која су временом ишчезла (слабљењем или пресељавањем у крајеве без племенске организације), су: Лужани, Матаруге, Малоншићи и Кричани.
14
НЕНАДОВИЋИ СА ГОРАЖДА
1. О племену Васојевића 1.1. Положај, границе и подјела Области Васојевића Територија односно Област Васојевића зове се тако по имену „највећег динарског” тј. „највећег српског” тј. „највећег црногорског и брдског” племена Васојевића. Ово племе, као етничка цјелина, започело је своје ширење из Лијеве Ријеке, која се данас назива „колијевка” или „матица” племена. Ту се, по предању, са породицом настанио родоначелник племена Васо - по коме племе и носи своје име. Вјерује се да је Васо своју прву кућу саградио у љеворечком селу Ножица, а убрзо затим и цркву. Отуда израз „Ножица, Васова столица“.
Лијева Ријека, слика из 2006.године
Област Васојевића заузима велики дио простора данашње сјевероисточне Црне Горе. Територија Васојевића администаративно је издијељена у неколико општина: Беране, Андријевица, Плав, Колашин, Подгорица и један мали дио Бијело Поље. Професор Дашић каже: „Историјско - етничке границе племена Васојевића дефинитивно су се уобличиле у XIX вијеку”, када су се завршила масовна пресељавања, а самим тим и ширење територије. Територија Васојевића у ствари је ограничена насељима у којима већински живе Васојевићи, односно њиховим посједима и имањима. „Својом јужном страном област Васојевића се додирује са територијама 15
Новица Ненадовић
племена Куча и Братоножића: граница иде од Комова Маргаритском ријеком испод Причеља и Турјака, затим огранцима Ђуре, Козеља и Црне планине поврх Опасанице и Доње Веруше Планиницом на Јаблан и превојем и огранцима Вјетерника до изнад Лутова. Западном и сјеверозападном страном племенска матица - Лијева Ријека и насеља на горњем току Таре (Горњи Васојевићи) - граничи се са територијом Роваца и Мораче с Колашином; на тој страни граница иде мањим брдима Јаворове главе, Суводола, Високе главе и даље морачким косама до испод Требешице, затим иза Тузи излази на Ланишта, да би онда према Матешеву ишла ријеком Таром све до испод Црног вала, гдје прелази на лијеву страну ријеке до на 2 км ниже од Матешева. Прелазећи поново на десну страну Таре, граница скреће према сјеверу и пење се странама и косама на Стражарицу изнад Планинице, према Колашинским насељима Падежу и Речинама, излазећи на планину Кључ. Са кључа даље иде према сјеверу планинским косама и врховима до високе Бјеласице и планине Шишке (готово вододјелницом Таре и Лима с незнатним одступањима према Тари, гдје неки планински простори у сливу ове ријеке, као Адровица, припадају Васојевићима). Са врха Бјеласице граница скреће према сјевероистоку и превојима и косама (Буњевине, Солила, Савине Воде, Равне Градине и Штитара) спушта се на Лим. Са Лима од Биоче граница скреће на исток и иде ријеком Љешницом све до врха планине Турјак. Источна граница области Васојевића (у Горњем Полимљу) иде од Турјака према југу источним падинама Цмиљевице, Мургаша, Глођије, затим Алајковим брдом, источним странама Ваганице и Чакора (захватајући тако и предјеле слива Пећке Бистрице), све до Дјевојачког крша, а оданде се спушта према западу косама Шабове Главе и Шумарица до села Новшића, гдје пресијеца ријеку Лим, свега неколико километара од њеног извора и Плавског Језера, и онда се косама, изнад села Брезојевице, пење на планину Виситор, одакле даље планинским гребенима (преко Гребена и Липовице) излази на црногорско - албанску границу и с њом се поклапа све све до врха Мојана, чинећи тако дио јужне границе области Васојевића. Од Мојана граница Васојевића скреће према Кому, додирујући се с територијом Куча”./2/стр.21/ Овако описана Област Васојевића дугачка је, од крајње јужне до крајње сјеверне границе, око 120 км; а широка, од Матешева на западу до Бјелуха испод Чакора на истоку, преко 70 км. Такодје треба рећи да Област Васојевића у оквиру своје територије има и насеља са етнички невасојевићким становништвом, као што су: Шекулар, Велика, Горња Села и већи број мањх мјеста мјешовитог племенског и етничког поријекла. Наши преци су кратко описивали своју териториују: „Од Јаблана (испод Вјетерника) до Тифрана (клисура испод Берана ка Бихору)” или „Од Ножице (село у Л.Ријеци) до Љешнице (ријека испод Берана)” или пак „Од Ножице до Полице”. У Васојевићком закону у 12 точака границе су дефинисане као: „Небо Богу, цару сва земља, а Васојевић од Ножице до Љешнице навијек и амин”. Параграф 27 тачке 12 истог закона каже: „Да се васојевићко држи од Ножице до Љешнице, од Бјеласице па до врх Ржанице и Брезојевица црква, која цвили међу турским градовима као љута гуја међу огњевима”. 16
НЕНАДОВИЋИ СА ГОРАЖДА
Карта Области Васојевића
Сама Област Васојевића дијели се на Горње и Доње. Горњи Васојевићи су матица племена, Комови, Матешево и током Лима до Виницке, а Доњи долином Лима испод Трепче низ Лим (обухватајући Беране и стари будимљански крај - а самим тим и Полицу) до утока ријеке Љешнице. Оваква подјела у ствари је производ политичке подјеле племена признавањем Црне Горе за независну државу, на Берлинском конгресу 1878. године; Горњи Васојевићи су припали Црној Гори, док су Доњи остали у Турској (Санџаку). У Горњим Васојевићима се, према земљишном положају, разликују два дијела: - од Вјетерника до Трешњевика: Лијева Ријека са Барама Краљским и Врањештицом, и - андријевачки крај са Полимљем и Злоречицом, који се другачије зове Горња Нахија. Када се каже просто Нахија подразумијева се цијела васојевићка долина Лима. За Доње Васојевиће (око Берана) обично се каже Доња Нахија. Треба рећи да се до педесетих година XIX вијека, под Горњим 17
Новица Ненадовић
Васојевићима подразумијевала само област Лијеве Ријеке са околним мјестима (као слободни крајеви), док су Доњи Васојевићи били сви око Лима иза Комова (који су тада сви били под турском влашћу). Оваква подјела среће се код Вука Караџића и кнеза - енглеског конзула Николе Васојевића. Павле Ровински, описујући област Васојевића у другој половини XIX вијека, каже: „Васојевићи скоро са сваке стране обухватају Ком, дакле све његове огранке, што представља непрекидни травнати плато, док су све долине пуне воде, а по рјечним долинама одлична су мјеста за испашу. Врхунац свега представља тзв. Хас (данашњи берански крај). То је широка равница у којој се сусрећу све долине са сјеверне стране Кома. Од позади је као вијенцем окружена планинама, које су наспрам ње у даљини, а напријед је отворен пут према Босни, Херцеговини, Кнежевини Србији, Старој Србији, Пећи, Призрену итд. ...“.
1.2. Формирање племена „Иако најмногобројније међу динарским племенима, Васојевићи, спадају по постанку у млађа црногорска тј. брдска племена”./2/стр.153/ О постанку нашег племена Јован Цвијић каже: „Најмногобројније племе Васојевићи, врло је сложеног поријекла. Старо становништво, племенско језгро, настањено у Лијевој Ријеци појачано је сјеничким ускоцима. Освајањем су проширили своју територију и тако асимиловали старо српско племе Лужане, затим становништво Лима, архаично становништво које се бавило пољопривредом и себе звало Србљаци. Најзад, Васојевићи су обухватили старо српско племе Шекуларце, настањено у долини једне притоке Лима. Ово мало племе иако добро заклоњено рељефом почело се стапати с Васојевићима”. Први писани документ у којем се помињу Васојевићи налази се у дубровачком архиву и датиран је на 29.октобар 1444.године. У том документу дубровачки трговац, извјесни Брајан Проданић, се жали дубровачком суду и влади, да га је у близини града Медуна - код Рикавца, напало 60 горштака Бјелопавлића, Пипера и Васојевића. Том приликом су му убили брата и опљачкали робу из трговачког каравана. На основу овог документа др Дашић тврди да се „Васојевићи помињу овдје као етничка група, а не као формирано племе”. Такође се поставља питање откуд Васојевићи близу Медуна на домак Подгорице, па др.Јиричек закључује да су и били настањени на територији данашњих Куча. Међутим много је вјероватније да се радило о васојевићкој ратничкој дружини која је дјеловала и даље од свог сталног станишта. Ако је ратничка дружина напала и опљачкала дубровачке трговце код Рикавца, то је морало бити на путу Медун - Плав; онда то мјесто и није било много удаљено од територије Васојевића (од Веруше до Рикавца има нешто више од 15 км). С друге стране, као нападачи, код Рикавца, помињу се и Бјелопавлићи који су такође били доста удаљени од своје територије. И традиција, о постанку племена, каже да се из те прве етничке групе, која се спомиње под именом Васојевићи - а која је носила чисто породично обиљежје, зачело племе. Предање постанак племена везује за родоначелника 18
НЕНАДОВИЋИ СА ГОРАЖДА
Васа и његовог даљег претка Васоја, али каткад предање мијеша и слива ова два имена у једно. У народном предању, које се и данас живо препричава и многи га узимају као неоспорну чињеницу, сачувана је успомена о петорици браће: Пипо, Васо (Васоје), Озро, Ото и Красо од којих су настала брдска племена Пипери, Васојевићи, Озринићи и албанска Хоти и Краснићи. Ово предање има више варијанти са 3, 4, 5 или чак шесторици браће (шести брат се звао Брато од кога су Братоножићи) као родоначелницима својих племена. Међутим, предање не говори ништа о времену када су ова браћа живјела. Први писани документ у којем се помињу Озринићи датира из 1335. године, што је више од 100 година раније од онога гдје се први пут помињу Васојевићи и Пипери (1444.). Нема ни једног опипљивог историјског доказа који би потврдио истинитост овог предања . Следећи помен Васојевића у историјским документима, јавља се у опширном дефтеру Скадарског Санџака из 1485.године, одакле се види да су стално настањени на територији Лијеве Ријеке. У том дефтеру Васојевићи су поменути на два мјеста и то као село у саставу Нахије Пипери. На једном мјесту се каже: „Село Рјечица, друго име Васојевићи, припада Пиперима, тимар је Хасана Марината”. Том тимару припадало је 18 кућа села Рјечице (данашња Лијева Ријека). Домаћини села Рјечице, који су припадали поменутом тимару, пописани су 1485.године овим редом: “Радуле син Којичин, Стеван Владисалић, Вукосав Велики, Павле Грубашев, Сладоје син Стовићев, Бранко син Мелков, Дука син Милошев, Томјан Радоња, Вучић син Тихов, Дања син Вукашинов, Никола син Божидаров, поп син Стојов, Петар син Стојов, Никач Мачо, Радослав Херцеговић, Вукан син Ђорђијев, Миоман син Стојов и Владислав син Димитрашинов”./2/ У дефтеру стоји напомена „да и кућиште (окућница) Прескала Гризи, које је напуштено, припада овом истом тимару”. Очигледно да ово албанско име указује да је ту раније живјело и албанско становништво, али је потискивано од Васојевића. Остали уписани домаћини имају углавном словенска односно српска имена. Међутим, читаво село није било уписано као тимар. То се види из истог дефтера, гдје се каже да је село самостално и да су његови становници ту стално настањени: „Заповијеђено је да хришћани поменутог села буду ослобођени и прости од диванских намета и да чувају путеве које су и раније чували“. Значи, Васојевићи су у то вријеме били чувари путева или како су то Турци звали “дебренџије” (на турском: дебренд - кланац). Исти такав статус имали су у том раздобљу турске владавине и албанска племена Хоти и Клименти. По овом истом попису из 1485.године, Рјечица (Лијева Ријека) је поред оних домаћинстава уписаних на наведеном тимару, имала још 48 кућа, од тога неожењених 21 и удовица 3. Домаћини села наведени су овим редом: „Казнец Дабко син Вукашинов, Вукман син Добјашев, Вучић син Тихосавов, Вукосав син Радичев, Јако син Којашинов, Ђурашин син Јаков, Вуко син Милков (неожењен,бећар), Павко син Мелков, Вуксан син Дабјашев, Вуксан син Тихосавов, Богдан син Тихосавов, Радош син Радичев, Ђорђије син Јаков, Мило син Радулов, Лазар син Радоснин, Ратко син Мелков, 19
Новица Ненадовић
Никач син Никачев (неожењен,бећар), Никола син Богданов, Брато син Братков (неожењен,бећар), Вуксан син Радоњин, Чирна син Богданов, Јован син Мелков, Коле син Мелков, Краљ син Војков, Радоња син Краљев (Карлов?), Ненко син Вуксанов (неожењен,бећар), Бојо син Рабјанов, Дабжив син Вукшанов, Ђурашин син Радосавов, Миоман син Стојов, Вукић син Калођеров, Вукосав син Браћов, Борило син Радоњин, Лекац син Радоњин (неожењен,бећар), Ђорђе син Сладојев (неожењен,бећар), Радич син Рашков (неожењен,бећар), Никола син Божидаров, Владислав син Степанов, Радула син Степанов (неожењен,самац), Шишман син Степанов, Божидар син Петров, Дукоје (Дука) син Милошев, Никола син Вучетин, Пава син Вучетин, Ђураш син Вучетин, Ђураш син Војков (неожењен,бећар), Јован син Краљев, Брато син Вуксанов, Радослав син Угљешин, Вуко син Бојов (неожењен,бећар), Вучета син Вукашин, Ђорђије син Ђурашинов (неожењен,бећар), Ненко син Миоманов (неожењен,бећар), Новак син Радоњин, Дедач син Сладов, Медић син Радулов, Вричета (Вучета,Вучерин?) син Рашков, Ненко син Николин (неожењен,бећар), Новак син Божидаров, Стано син Владиславов, Вуксан син Милошев, Дабчул син Дукојев (неожењен, бећар), удовица Радославова сина Вуксанова, удовица Радославова сина Николина, и удовица Кабаљова сина Прибојева”./2/
стр.159/
У Рјечици, за разлику од осталих села у пиперско-подгоричком предјелу 1485.године, било је мало имена са типично староалбанском основом (Лекац, Прекал, Дедаћ, Никач, Коле). Несловенску основу имају и имена Шишман, Спано и Кабаљ. Такође, пада у очи да у овом првом познатом попису Васојевића нема имена Васо или Васоје. Међутим, сложена словенска имена Дабжив, Дабјажив, Радослав, Радосав, Божидар и слично, која су карактеристична за много дубљи етнички појас, наводе на закључак да су оновремени Васојевићи заиста били појачани „ускоцима“, како тврди Цвијић, из средишњих дјелова старих српских области. На примјер, име Радосав Херцеговић недвосмислено указује на то да је неки катун досељен у област Лијеве Ријеке из области Хума односно Херцеговине. Ти тзв. Ускоци, улазећи у нову средину - племе, које им је давало уточиште, морали су се прилагођавати постојећим уредбама и обичајима, примити племенску славу и ући у неко братство под његовим именом. Следећи значајан историјски документ који помиње Васојевиће је Опис Скадарског Санџака из 1614.године, који је саставио Марјан Болица – Которанин, службеник владе у Венецији. Он каже: „Васојевичко село има 85 кућа са 280 војника”, даље каже „да стоје под командом Ахмет Челебије Адровића и Јусуф бега Крнића”./2/ Поред турског војводе, у свакој нахији постојале су и домаће старјешине - кнезови. Болица је тада у Васојевићима забиљежио два главара - кнеза Николу Оташева и Лала Бајова. Васојевиће он и овдје назива „село”, али су под тим истим именом пописана и остала брдска и црногорска племена. Појам „село” умјесто „племе” користе и други Млечани који у својим извјештајима помињу Црну Гору. Они у ствари нијесу схватали „племе“ као друштвену и управно политичку заједницу онога врамена, па самим тим нијесу ни разумјели прилике и склоп нашега народа . Поређења ради, у том истом извјештају Пипери су имали 270 кућа са 20
НЕНАДОВИЋИ СА ГОРАЖДА
700 војника, Кучи 490 кућа са 1500 војника, Бјелопавлићи 306 домова са 800 војника, Братоножићи 86 кућа са 260 војника. Види се да су Васојевићи тада били једна од најмањих племенских заједница у брдима. Оно што се може закључити: „По свом етничком саставу Васојевићи су “српско племе”, а у вјерском погледу су православни, за разлику од суследних Куча који су и етнички и вјерски били мијешани (Срби и Албанци, православни и католици, касније и муслимани)“./2/ „Традиција сматра Васојевиће у ужем смислу као један род и групу истог поријекла од прије преласка из заједничке матице, и разликује их од Васојевића у ширем значењу (узетих као обласна племенска цјелина, у заједници са другим етничким елементима у свом саставу). Управо предање разликује једну хомогену и једну хетерогену групу, подваја ову заједницу на Васојевиће и не Васојевиће; први истога рода и традиције, а други различитог поријекла и предања о својој старини“/1/. У овоме се у принципу, као што смо видјели, слажу предање и историјски извори. Име Васојевићи свакако је морало доћи од властитог имена, засигурно старјешине катуна или села, Васа или Васоја (и предање их често мијеша, а историјских доказа о његовом постојању нема) који је уједно био и родовски старјешина (о Васовој генеалогији и поријеклу биће више ријечи у наредном поглављу). Већина црногорских племена добила је назив по старјешини катуна, па нема разлога да и код Васојевића буде другачије. Васојевићи су, дакле, по свему судећи настали из једног катуна, односно из братства Васојевића, појачаног свјежим ускочким елементима - вјероватно и са понеким новодосељеним катуном чак и из даљине, као и асимилирањем старосједилаца. Братство Васојевићи чини језгро племенске заједнице која је, као што извори показују, била етнички чиста. Насељени и издвојени у области Лијеве Ријеке, Васојевићи су се временом формирали у посебну племенску заједницу, која се као таква почела ширити на географски простор који и данас познајемо као Област Васојевића. Не може се са сигурношћу рећи када је дефинитивно завршен процес формирања племена.
1.3. Поријекло Васојевића Када се говори о поријеклу Васојевића, заправо се мисли на поријекло родоначелника племена Васа или Васоја, а када се говори о прапостојбини, мисли се на мјесто тј. област одакле се Васо доселио у Лијеву Ријеку – која се сматра за матицу или колијевку племена. О Васовом генеалошком и географском поријеклу писали су многи научници свих профила као и хроничари разних епоха, али и говорили племенски прваци и паметари, тако да се до данашњих дана сачувало неколико веома живих предања. Нека од историјских докумената и предања, наведена су у поглављу које говори о формирању племена. Овдје ће бити презентиран само један дио предања и закључака историчара, а за дубљу и ширу анализу Васовог поријекла, упућујем читаоца на пописану литературу која се налази на крају ове књиге. 21
Новица Ненадовић
1.3.1. Васова генеалогија У цијелим Васојевићима могу се чути уопштена причања како је Васо Васојевић „потомак старога српскога рода и кољена“ и да он „води жицу од владарске лозе“ и да је дошао у ове крајеве као „косовски пребјег“. Понекад се говори да је водио поријекло од „неке давно свргнуте владајуће куће“. # Најраспрострањенија и највише препричавана су она предања у којима се говори да Васо води поријекло од Немањића, да је у Лијеву Ријеку дошао као косовски пребјег, ту се настанио и засновао породицу. Али и у тим предањима постоје разне варијанте и дилема који је од Немањића у ствари Васов предак. По онима који тврде да Васо води поријекло од најстаријег Немањиног сина Вукана -лоза би требало да иде овако: „Од Вукана Стефан Костадин, од њега Васоје, од Васоја Стеван од њега Костадин (млађи), а од њега Васо“. Немања –Вукан –Стефан Костадин –Васоје – Стеван – Костадин II–Васо Историјски гледано, на Вукановом огранку не може се наћи име Васоје или неко слично. Истина је само да је Вукан имао 5 синова: Ђорђа, Стефана, Димитрија, Владина и Растка (монах Теодосије). У предању је очигледно Стефану, који је једно вријеме био дукљански краљ и подигао Манастир Морачу 1252.године, придружено име Костадин. По некима Васоје, као даљи Васов предак, би могао бити син краља Радослава односно унук Стефана Првовенчаног. Радослав се, каже историја, пред крај живота замонашио (монах Јован) и није оставио мушко потомство. Тако да ни ово предање не може бити прихватљиво. Они који тврде да је Васо потомак краља Милутина, овако наводе лозу: Стефан Немања – Стефан Првовенчани - Стефан Урош I - краљ Милутин - Стефан Константин - Стефан Васоје – Стефан Константин I (војвода Васојевић Стево) – Васо са браћом Ото, Красо, Озро и Пипо. Ово предање иде толико далеко (неки га узимају и као историјску чињеницу, као у извору /20/) да описује Стева Васојевића као дјечака одраслог на двору цара Душана. Кад је довољно ојачао, пратио је цара у свим походима и тријунфима. Цар Душан га је после тога именовао за војводу у Сјеници. Имао је пет синова и погинуо у Косовској бици 1389. године. Народне пјесме стварно помињу војводу Васојевић Стева као учесника Косовске битке, али исто тако се зна да су овакве пјесме стваране и много касније и да је народни пјесник, можда баш и на основу овог предања, убацио Стева као учесника, за наш народ тако значајне битке. Историјска је чињеница да је Милутинов син Константин био син тесалске принцезе и да је умро или погинуо 1321.године. Историјских доказа о његовом потомству нема. # Према још једном предању Васов отац био је Стеван Мусић, који је био сестрић цара Лазара. Народна пјесма и ову личност сврстава у учеснике Косовске битке. Историја га бележи почетком XV вијека као госта и штићеника дубровачке властеле. Осталих историјских доказа нема. Вјероватно је и ово предање имало за циљ да Васа, овога пута преко царице Милице (која води поријекло од Вукана), повеже са светородном лозом Немањића. 22
НЕНАДОВИЋИ СА ГОРАЖДА
„Стево Васојевић“ (рад Луке Мартиновића)
„Васо Ножицки“ (рад сликара Луке Мартиновића)
# Вешовић у својој књизи наводи и предање које се могло чути од другоплеменских старјешина: „Да Васојевићи воде поријекло од Деспотовића тј. Вука Гргурова – Змај Деспота Вука“. # Никола Васојевић (Милошевић), познатији као Никола Конзула или кнез Васојевић (био је енглески конзул у Новом Пазару за Санџак и Босну), оставио је у мемоарима и писмима своје виђење поријекла Васојевића. У писму свом сину Светиславу из 1841.године он каже: „Ево ме сада на земљи претков мојих на граници Васојевићкој - велим ево ме сада на земљи праотаца мојих краљева Холмије: Радослава, Драгића, Бранислава и потомака њиових Васе, Радослава, Стеве, Новака, Милоша, Ковача, Дабете, Голуба, Вукића и на земљи гдје се јошт и до данас сохранило језгро и благородство старо Сербско“. Даље наводи како је утврдио да Васојевићи воде поријекло „од краљева старе словенске династије, који су владали до 1160.год Далмацијом, Босном, Херцеговином и Горњом Албанијом“./1/ У једном од својих мемоара, он описује поријекло и диобу племена: Васојевића, Краснића, Хота и Пипера, који су из старе државе Холмије и Подгорице, а чија старина досеже до 495.године. Та наводна диоба племена почела је 1160.год. Тражећи своје племићко поријекло, он у својој генеалогији наводи: „Кнеза Радослава (Раја) који је у четвртој генерацији (одозго) потомак великог војводе кнеза Стевана Васојевића, а Стево у истој генерацији (одозго) потомак кнеза по крви Војислава (Васа), старијег сина краља Радослава 45-ог. Од себе до Радослава рачуна 15 генерација, а себе и своје синове сматра за наследне кнежеве васојевичког племена“./1/ Француски научник Ами Боуе наводи генеалогију Васојевића, позивајући се на казивања свог пријатеља Николе Васојевића: „син краља Радослава Војислав (или Васо) имао је сина Радослава, а овај Стева који је погинуо на Косову, а Стево Благоја, а Благоје три сина Новака, Раја и Мија“. # Као родоначелник Васојевића, Васо се помиње и у предањима албанских племена: „Први родоначелник неколико албанских и српских 23
Новица Ненадовић
племена био је Кећи (Катсцхи) који се, бјежећи од Турака, склонио у данашње Пипере. Имао је шест синова: Лазара, Бана, Мркоту, Кастра, Васа (Wасс Кетсцхи) и Пипа. У свађи са старосједиоцима, они убију једног од мјештана, те су морали да бјеже. Отац је био престар, те се ријеши да остане с најмлађим сином и да замоли род убијеног да му опрости. Они му опросте и дозволе да задржи најмлађе дијете Пипа – од којега су постали Пипери“./1/ Мркота се настани у близини Пипера и потомци му се назову Мркетићи тј. Мрке (Меркотаи). Остали се населе у Тријепчима – Триепсцхи (Затријебач) под планином Тријепчом (онда се звала Дреп). Идући у Пећ, да купе жито, Васо и Кастро упознају двије богате дјевојке и касније се њима ожене и настане у њиховим постојбинама. Васо ожени дјевојку из Рјечице (вјероватно Злоречице) и од њих се народе Васојевићи (Wассеwицх). Дјевојку родом из Дукађина код Ђаковице, ожени Кастро и од њих постану Краснићи (Кастроwицх). Лазар и Бан остану у Тријепчима и од њих постану братства и велики дио Хота тј. хотских Гега (од Гхегхе сина Лазара Кећија). # Код Марка Миљанова Поповића постоји забиљежено предање по којем су Васојевићи потомци неког Кећа Пантина који се, спуштајући се низ корито ријеке Цијевне, настанио испод грудског Сука тј. у Затријебчу. Имао је шест синова: Озро, Красо, Пипо, Васо, Ото и Бон. Прва четири сина била су од Кећове прве жене. Они брзо одлуче да се одселе и то Васо и Красо оду уз ријеку Цијевну, док се Озро и Пипо упуте низ ријеку – од њих се народе Васојевићи, Красићи, Озринићи и Пипери. Два млађа Кећова сина (од његове друге жене) остану да живе са оцем и мајком и од њих се народе албанска племена Хоти и Бонкећи (Застријебчани). # У једном родослову братства Милошевића (извор /25/), тврди се да је Васо потомак Страхињића Бана из Бањске на Косову. # Постоји још једно предање из којег би се у ствари могло закључити када су живјели родоначелници Васојевићких огранака, односно када је живио Васо са својим синовима. Ту се, наиме, каже да је код Васа и његових синова свратио, склањајући се после пораза на „другом Косову“, Сибињанин Јанко (Јанош Хуњади 1407.-1456.). Једна долина у Лијевој Ријеци се и данас зове Јанкова долина. Ту се, наводно, Јанко са својим војницима и товаром први пут одморио. Крећући се даље од те долине, легенда каже да је Јанку крепала мазга која је носила благо. Благо које није могло бити понесено, закопано је на том мјесту – које се и данас зове Јанков Ковчег. Одатле је Јанко свратио код Васа на Ножицу. Васови синови су га даровали: Рајо сабљом, Новак коњем и Мијо пушком. Историјских доказа о овој посјети нема, али се зна да је Јанош Хуњади (у нашим народним пјесмама и предањима Сибињанин Јанко) угарски племић и војсковођа, изгубио битку на Косову 1448.године. После пораза, војска се разбјежала, а један дио се стварно повукао у правцу Зете, преко територије данашњих Васојевића. За Хуњадија се још зна да је ухваћен и затворен у Смедереву. # Интересантна је анализа пописа Васојевића из 1485.године (овај попис је наведен у претходном поглављу о формирању племена) историчара др М.Дашића, која доводи у питање сва горе наведена предања, па чак и 24
НЕНАДОВИЋИ СА ГОРАЖДА
то да су Рајо, Новак и Мијо били Васови синови. Он наиме сматра да су родоначелници великих братственичких група (Рајо, Новак, Мијо, Дабета) живјели баш у вријеме тог пописа, односно крајем XV и почетком XVI вијека. Ради лакшег праћења излагања, даћу овдје опште прихваћену шему првих Васових потомака: "Ʉɨɜɚɱɟɜɢʄɢ"
ɍɝʂɟɲɚ
"ɇɨɜɚɤɨɜɢʄɢ"
ɇɨɜɚɤ
"Ʌɨɩɚʄɚɧɢ"
ȭɭɪɨ
"Ɋɚʁɟɜɢʄɢ"
Ɋɚʁɨ
"Ⱦɚɛɟɬɢʄɢ"
Ⱦɚɛɟɬɚ
"Ɇɢʁɨɦɚɧɨɜɢʄɢ"
Ɇɢʁɨ
ȼȺɋɈ
На челу села Рјечице, у поменутом попису, налази се казнец Дабко син Вукашинов (задатак казнеца – главара села био је да прикупља порезе и дажбине). Дашић тврди, са великом вјероватноћом, да је казнец Дабко у ствари родоначелник Васојевићког огранка Дабетића. Родоначелник Дабетића би, по пасовима, требало да је живио прије отприке 500 година што пада у вријеме овог пописа. У попису се срећу и имена Миоман Стојов и Ненко Миоманов. Мијо (Мио) тј. Миоман је по предању син Васов и родоначелник Васојевићке гране Мијомановића. У списку такође налазимо вјероватне родоначелнике огранка Рајевића и огранка Ковачевића и то: Радослав син Угљешин и Радослав Херцеговић. Дашић вјерује да је један од ова два Радослава, вјероватније Херцеговић, родоначелник огранка Рајевића, а да је Угљеша (по предању Демир – Ковач) родоначелник гране Ковачевића. Такође, бројећи пасове уназад, поклапа се да су Рајо и Угљеша живјели почетком XV вијека. Родоначелник братственичке гране Новаковића је вјероватно један од следеће двојице из истог пописа: Новак син Радоњин или Новак син Божидаров. Пошто и предања тврде да су родоначелници Васојевићких грана и огранака живјели истовремено и да се њихова имена готово поклапају са именима из пописа, нема разлога да не вјерујемо да су заправо сви пописани 1485.године. Уочава се, међутим, да у попису нема имена Васо или Васоје. Такође је врло вјероватно да велика већина са овог пописа није могла учествовати у, раније описаном, нападу Васојевића на дубровачке трговце 1444.године – тако да се може рећи да су овај напад извели Васови потомци који су живјели раније, и нема их у овом попису. С друге стране, не може бити случајност да се нека имена родоначелника Васојевића, помињана у предањима, слажу са историјским именима која се јављају у попису из времена постанка племена Васојевића. Закључак који би се могао извући, поштујући јака предања и не занемарујући историјске чињенице, је да: Рајо, Новак и Мијо јесу родоначелници братственичких грана, али је Васо њихов даљи предак. 25
Новица Ненадовић
1.3.2. Васова прапостојбина Као што смо видјели за Васово генеалошко поријекло и овдје се може казати да је немогуће са сигурношћу утврдити (нема ниједног историјског трага) одакле се родоначелник Васо доселио на Ножицу у Лијевој Ријеци. Остаје ми дакле, да презентирам неколико најчешћих предања и вјеровања. # Доста често се може чути да је Васо у Лијеву Ријеку са породицом дошао из Зете, преко Пипера и Братоножића, одморио на Јаблану код братоножићког кнеза, затим прегледао земљу за насеља, дао мјестима своја имена и настанио се на Ножици. # Можда најраспрострањеније вјеровање је оно, које везује истовремено Васа за Немањиће, и које тврди да се Васо, после пораза на Косову 1389. године, доселио у Лијеву Ријеку из Старе Србије, али се не прецизира из којег мјеста. # У народу се прича о неком Аранђију Васојевићу као стрицу или старијем брату војводе Васа. За њега се у предању тврди да је после Косова у свом одступању пред Турцима застао у Херцеговини. Могуће је да је ово стварно историјска личност, јер је у Фочи постојао споменик неком кнезу Аранђију Васојевићу, на којем се могло видјети да је то: „гроб кнеза Аранђија Васојевића који је живио у вријеме пречасног Сандаља“. То значи да је ту умро у вријеме владавине Сандаља Хранића (сина Влатка Хранића - у народним пјесмама војвода Владета учесник Косовске битке - и дједа Херцега Стјепана), почетком XV вијека. Неки историчари на основу овога доносе закључак да се први предак Васојевића у Лијеву Ријеку доселио из предјела Фоче. Ровински, пак тврди да је Фоча била само једна станица у повлачењу Васојевића из Старе Србије и да су даље ишли југоисточном Босном, Херцеговином и Далмацијом, да би се на крају настанили у Лијевој Ријеци. Он такође тврди да су Васојевићи имали свој род под тим именом још прије пресељавања под Комове. # Кнез Никола Васојевић у својим, већ помињаним, мемоарима тврди да Васојевићи имају своју старевину у Сјеници и Васојевић Стева назива „наречним војводом од Сјенице“. Да Васојевићи воде своје поријекло из Сјенице говори и народна пјесма у којој кнез Лазар позива Васојевић Стева у бој на Косово. Лазар дакле шаље поруку: „У Сјеницу у село Дубницу некаквоме граду Васојици...“ – да доведе „Сјеничане и Васојевиће и соколе из Старога Влаха“. Али овај исти Васојевић Стево помиње се и у другим народним пјесмама у којима се о њему говори као да је из Црне Горе, тако да се ни ова, као у осталом и готово све епске народне пјесме, не може узети као јак историјски доказ. # Предања албанских племена тврде да нам је прапостојбина Сјеверна Албанија, негдје око извора Цијевне.
26
НЕНАДОВИЋИ СА ГОРАЖДА
1.4. Миграције Васојевића из матице Највјероватније је родоначелник племена изабрао Лијеву Ријеку за свој дом због њеног сигурног положаја - сакривена у брдима под врховима Комова и далеко од путева, а са друге стране са довољно воде, пашњака и шума да обезбиједи егзистенцију. У почетку је Васо засигурно заузимао само слободна имања, а касније јачајући, вјероватно почео и силом да истискује старосједиоце - остаци слабијих сјеверноалбанских племена (у прилог овој теорији иду и историјске чињенице које ће у наставку текста бити презентиране). О томе на који све начин је Васо стицао и ширио своју територију говори и предање о разграничењу са родоначелником Морачана Богићем. Договоре се Васо и Богић да поставе и утврде племенску међу. Према договору, требало је да крену сваки из свога мјеста према планини Штавањ и да почну границу с мјеста гдје се састану. Богић је устао рано и хитао да што више простора прође, али Васо је кренуо још раније и прешао много већу раздаљину - те се Богић изненади кад срете Васа близу ријеке Мораче. Незадовољан и уморан, морачки главар сједе на један камен и прекори Васа што је кренуо прије зоре. Васо му „великодушно”, да се овај даље не би љутио, даде и онај камен на којем је сједио да остане у морачки крај. И стварно то мјесто се од тада зове “Богићева Столица”, али међа зађе доста дубоко правцем и падинама према Морачи. Због овога Морачани и данас кажу да је Васо надмудрио Богића и заузео земљу која би по логици ствари требало да припада њима, па се и дан данас у морачком крају може често чути: „Лукави Васојевићи”. Када се племе толико намножило да више није било довољно имања у њиховој близини, кренуло се даље преко Трешњевика ка плодној долини Лима. Васојевићи су своју област (коју смо раније описали) запосјели за непуна два вијека. Наиме, сматра се да је исељавање из матице почело пред крај XVII, а завршено у другој половини XIX вијека. Миграције у Нахију услиједиле су након осиромашења матице племена. Неродне године су такође изазивале сељакања и многи су заувијек због глади напустили своју матицу. Разлоге такође треба тражити у ратним дешавањима на овом дијелу Балкана, турском зулуму и слично. Најповољнији услови за ширење Васојевића створили су се након двије велике сеобе Срба, које су се десиле 1690.године (коју је предводио Арсеније III Чарнојевић) и 1737/1738.године (на челу са Арсенијем IV Јовановићем Шакабентом). Старо српско становништво повлачило се тада за аустријском војском, након аустријско - турских ратова. Истини за вољу, мањих исељавања из матице било је и током читавог XVII вијека. Једни од првих пресељених били су Караџићи, око 1620.године, у Петњицу код Шавника. Што се тиче пресељавања након Прве сеобе Срба старосједилаца (које су наши преци називали Србљаци), др Дашић тврди: „Да масовнијих пресељавања 1690.године није могло бити”. Наиме, у фебруару те године васојевићка насеља сравњена су са земљом. Тај поход турске, албанске и босанске војске, након повлачења аустријске војске, предводили су Хусеин 27
Новица Ненадовић
Топал паша и Џин Алија паша. Старешине Васојевића - Нико, Павић и Батрић - живи су пали у турске руке и набијени на коље. Уз то, куга је тада харала овим крајевима, покосивши толико народа „да живи нијесу могли доспјети да сахране мртве” (како су Кучи извјештавали млетачке власти почетком 1690. у Котору). Стога Дашић закључује: „Васојевићима разореним у фебруару 1690.године требало је дуго времена да се опораве. Они су, по свему судећи, наредних неколико година били принуђени на мировање”./2/ Постоји веома јако предање да је око 1700.године љеворечки првак поп Катана „под барјаком“ превео већу групу Васојевића у долину Лима. Ово се може сматрати првим масовнијим преласком уз спорадичне појединачне преласке. Много масовнији прелазак десио се након Друге сеобе Срба 1738. године и тек од тада почиње права експанзија Васојевића у долину Лима. „Прича се да су тада ови крајеви били тако нагло опустјели, тако да су Љеворечани и Клименти (сјеверно албанско племе) налазили волове у јармовима по њивама“./1/ На путу брзе експанзије, као што видимо, Васојевићима су стајала и сјеверноалбанска племена, која су такође наступала ка долини Лима са истим намјерама. „У свом насељавању Васојевићи су често потискивали слабије невасојевићке родове старосједиоце и новодосељенике”./1/ Љеворечке чете и хајдуци су неријетко пљачкањем и застрашивањем подстицали исељавања из Горњег Полимља. Било је и случајева стварања измишљених повода, напаствовања и убијања невасојевићког становништва које је након тога морало да се исели. Више историчара биљежи „да је била природна појава да Васојвићи пљачкају, отимају и насрћу на Ашане“, па Вешовић каже „да је насељавање Васојевића било у много случајева насилно“. Међутим, у то вријеме када је владао закон јачега, оваквих примјера је било на цијелој територији Црне Горе и Балкана уопште. Населивши подручје у подножју Кома и Андријевице, Васојевићи се добрим дијелом почињу спуштати низ Лим и насељавати Ас (данашње Беране са околином). Затечено становништво називали су Ашани или Србљаци. Насељавање се вршило у малим групама или појединачно. Мијомановићи су прелазили у Коњухе, затим у Виницку и Буче; Ковачевићи у Божиће и Коњухе, послије у Краље; Дабетићи у Краље и Присоју; Лопаћани на Трешњево; Новаковићи у Слатину и Забрђе. Затим су се поступно ширили и насељавали по сусједним мјестима, заокружујући на тај начин своју територију. Слично осталим Лопаћанима, и наши преци су прво доселили са Лопата на Трешњево (Стојан, после 1738.године), а касније са Трешњева на Полицу (Милан и Ненад у првој половини XIX вијека).
28
НЕНАДОВИЋИ СА ГОРАЖДА
1.5. Неке особености и обичаји Васојевића 1.5.1.Изглед куће За разлику од остатка Црне Горе, гдје су се куће градиле искључиво од камена, у Васојевићима куће су биле већином дрвене. Камене куће су биле изузетно ријетке, па се свака камена кућа називала кула. Такође, док је црногорска кућа релативно висока и доста уска, васојевићка кућа је скоро увијек са широком квадратном основом, зидови су јој од брвана – високи не више од два метра. Над зидовима се надвисује високи кров покривен смрчевим даскама дужине око 1м – шиндра. Некада је кров био сламнасти, одозго причвршћен летвама које су се називале притисак или лемежђе. За зидове куће најчешће је коришћена јелова или смрчева грађа, дебљине не мање од 4цм и различите ширине. Грађа је некад била и молика – врста бора, која се могла наћи само у високим планинама. Сва грађа је, наравно, била ручно тесана сјекиром од цијелог дрвета. Зидови куће прављени су над избом, која је од камена и донекле укопана у земљу. Изба (тај доњи етаж куће) служио је за смјештај стоке. „Ријетке су биле куће без избе. За стоку су се правиле кошаре које су служиле за смјештај оваца и коза док су говеда и коњи били смјештени у избама за вријеме зиме. За остала годишња доба прављени су торови за смјештај стоке“./9/ Кућа је обично имала двоје врата „велика“ (предња) и „мала“ (задња) врата. Велика врата су стално коришћена док су се мала користила само по потреби. С лица гледано, кућа је на земљи – и тај дио звао се „кућа“ или кућни крај (кутњи крај). Други дио куће биле су собе, које су се налазиле над избом и обично их је било двије; од којих је једна била велика, а друга мала и звала се „ћилер“. Кроз велика врата прво се улазило у кућу (кућни крај), који није био попатошен већ је био земљани или поплочан каменим плочама. Ту се налазило огњиште, изнад су висиле вериге објешене о греду веригњачу. Димњака наравно није било, па је дим излазио између кровних дасака. У близини огњишта налазили су се жарач, саџак, сач и црепуља. Остало посуђе и ситан алат стајали су на полицама које су се налазиле на зидовима кућнога краја. О обавезном намјештају, у васојевичкој кући, Ровински каже: „Овдје обавезно држе столовак и столовач – повелико сједиште у виду фотеље са високим лучним наслоном и наслоњачем за руке и гусле - које се у старој Црној Гори не налазе у свакој кући... Овдје су оне и љепше урађене него на другим мјестима у Црној Гори“. Бочно, из кућнога краја, се улазило у собе које су биле са патосом од дебелих дасака тврдо збијених и плафоном од дашчица сужених на крајевима. Собе су биле слабо освијетљене, са два или највише три мала прозора. У случајевима нужде, када је кућа запаљена у рату или не постоји „снаге“ да се направи, стари Васојевићи су живјели у привременом станишту које се звало дубирог (или, у другим мјестима Црне Горе, савардак). То је велика колиба од дугих мотки постављених у купу и са спољашње стране 29
Новица Ненадовић
покривена сламом, тако да је добро штитила од вјетра и хладноће. Основа дубирога је обично била округла, пречника од 5 до чак 8м, висине и до 8м. На средини се такође налазило огњиште. У њима је понекад живјела и цијела породица. Љети се стока изгонила на планину (сада је то веома ријетко) и тамо се живи у становима. То је четвороугаона, издужена, грађевина направљена од танких брвана. Кров је раван или једва искошен, а израђен је од дасака или некада давно, од коре дрвета које су притиснуте камењем. Читав стан је обично једна просторија, али може бити подијељен и на два дијела. Напријед је смјештена породица, а позади је простор за ситну стоку – јагњад и јарад док су нејаки. Огњиште у становима је обично ближе вратима. Данас се дубирог не може нигдје видјети, куће се наравно праве на савремен начин док су прави станови на планинама врло ријетки већ, умјесто њих, преовладавају викенд куће – погодне за живот током цијеле године. Објекте сличне становима сада можемо срести у тзв. „етно селима“ која су права туристичка атракција.
1.5.2. Односи у породици „Породица или кућна заједница представљала је или обухватала све чланове једног дома (куће) са неподијељеним наслеђем, општим родом и тековином“./1/ У кућној заједници знало је да живи по неколико генерација са више десетина чланова. Овакав вид живота најужих породица Ј.Вешовић назива „породична задруга“. Домаћин (глава куће) и домаћица су увијек били најстарији. То су обично били отац и мајка синова који су живјели ту са својим женама и дјецом; ту је обично и било неудатих кћерки или сестара. Домаћин је свакоме давао посао и чувало се задругарско правило поштовања и послушности према старијем. Диоба наслеђа и тековине (односно покретне и непокретне имовине) као и извјесна права и односи у породичној заједници, у Васојевићима су били регулисани неписаним, обичајним правом. Диоба се вршила по кољенима, а не по главама, а приликом наслеђивања умрлог члана, на свој дио имају право и они који живе изван куће, само ако су са њим у истом сродству као и остали у заједници. „Носиоци куће и имовине (наследници) су првенствено мушки чланови, женске стране ту долазе тек кад ових нема или их нестане... Мушка лоза по сину сматра се као једини и стварни носилац (ималац), јер он остаје на огњишту предака и одржава име и старину. Лишавање и жртвовање права својих одива у овоме, чини се ради одржавања и благостања заједнице, све ради куће“./1/ Ова појава изостављања женске дјеце из наследства била је општа појава у Црној Гори, а у Васојевићима је она донекле ублажавана добром опремом – комором за одиву приликом удаје. Женско дијете се тада чашћавало (осим хаљина, тканина, намјештаја ...) добрим волом, овном, накитом и сл. „По удадби њој припада као „особац“ све што са собом донесе у нови дом и заједница нове куће то не присваја. Исто се дешава ако дјевојка са собом донесе у мираз и непокретно имање (али наравно само онда када нема браће и мушких наследника)“./1/ Рођење мушког дјетета у Васојевићима прате пуцњи из пушака и јуначка пјесма. Такав обичај задржао се и данас, док се за рођење ћерке ни данас 30
НЕНАДОВИЋИ СА ГОРАЖДА
не оглашава пуцањем из ватреног оружја. Противници овог обичаја стога тврде да се женска дјеца мање воле. Међутим, није тако. Вјечита борба за слободу на овим просторима довела је до тога да се при рађању сина у ствари рађа још један војник који ће, када за то дође вријеме, дати свој живот за породицу, братство, племе и државу. Неријетко се дешавало да се умирући крик војника у боју слива са првим плачем новорођеног осветника. Тако рођени син, неразњежених и наизглед хладних родитеља, није тражио никакву раскош нити привилегије у односу на сестре; он је само сурово васпитаван, са задатком да што прије ојача, и физички и ментално, и својим животом се укључи у изградњу општег добра – слободе. Карактеристично је и то да сестре никад нијесу осјећале љубомору према својој браћи, а и често су се и клеле „братовим животом“ или „братовом жељом“ и након што добију своју дјецу и унуке. Ово никако не значи да сестра више воли брата од своје дјеце, већ само то да брат заузима посебно мјесто у њеној души, одређено ваљда –вјековима – у генетском коду сестре са ових простора. У погледу односа према женама, изван куће, тражи се особита обазривост, честито осјећање и владање собом. Чедност, поштовање материнства и вриједност у том погледу, сматра се као посебна света дужност и највећа обавеза. О положају жена у Васојевићима (слично као и у читавој Црној Гори) стварала се, или је чак и створена, крива слика – проистекла превасходно из несхватања односа и вјековног начина живота на овим просторима. Сматрало се да је жена угњетавана, потиштена и да је њен положај у животу и друштвеним односима врло биједан. Оваквој слици свакако су допринијели и разни путописци и хроничари из иностранства, посматрајући ствари само споља, не могавши да схвате и осјете срж друштвено историјиских односа код људи са наших простора. Истина је да је жена у Васојевићима радила више него игдје. Послова у којима жена није учествовала је јако мало. Жена овдје никад није орала, то је за њу и кућу била несрећа и срамота, па се говорило кад је неко требало да се прекори или понизи: „Дабогда вам жена орала“. Даље, жена никад није косила и раније никад није окопавала кукуруз. Мушкарац је у свим другим пословима мало учествовао, али зато што: „је вјечито морао да се бори са непријатељем, често и више пута јачим од себе“./15/ Такође се, неријетко, дешавало да у кући и нема одраслих мушкараца, па су жене и из тог разлога морале да раде све, па и најтеже мушке послове. Иако је однос мужа према жени био наизглед груб и осион, мушкарац је прије свега био дужан да штити своју жену и њену част. Он је такође, ријетко причао пред другима о њој, али је то управо значило да је он дубоко у себи веома цијени и поштује и да је у сваком тренутку свјестан њених квалитета и значаја за породицу. Женин тежак живот у породици давао јој је посебна права и предности. Њена личност је неприкосновена и увреда дјевојке или жене сматрала се великим злочином. У Васојевићима ће се радије опростити за своју увреду, него за увреду жене, кћерке, сестре или мајке. Ма шта да мушкарац уради, ма колико непријатеља да има – њихова освета никад не пада на женски дио породице. За вријеме најкрвавијих свађа између појединих породица, жена је потпуно безбједно могла ући у супарничку кућу, без страха да ће јој се нешто лоше десити. 31
Новица Ненадовић
Ево шта др Вешовић каже о овоме: „Иначе је жена достојно цијењена и стварно вољена ...Она је као човјек гдје затреба (држи се мушки). Она је моћна као вила. Она кори и соколи, кличе, доставља и притиче у помоћ. А то није улога потиштене стране... Многа се племенска братства презивају по жени – мајци: Мартићи по Марти, Боричићи по Борики, Зоњићи по Зоњи, Марсенићи по Марсенији...“. „Муж према жени, као и жена према мужу су дужни држати се тврдо на растанку и испраћању, у болести и о смрти, да се пред свијетом не би замјерили. Но та тврдоћа није неосјетљивост, него предохрана од мекуштва, нешто што је чувало моралну снагу у ратничко доба против слабости срца“./1/
1.5.3. Слава Васојевића Сви Васојевићи славе Аранђеловдан – Сабор Светог архангела Михаила, који пада 21.новембра (8.новембра по старом календару). Овај празник уведен је у црквену праксу у IV вијеку. Свети архангел Михаило сматра се кнезом међу анђелима и њихов је војни заповједник. Крилати ратник архангел Михаило, борац против злих сила и бранилац хришћана, по народном вјеровању је жив, па стога они који овај дан празнују као крсно име, не кувају жито. Карактеристично је да Васојевићи дочекују своју славу тј. прослава крсног имена почиње вече уочи Аранђеловадне, односно 20.новембра. То вече се скупља највећи број гостију. Такође је карактеристично да се на славу не зове, већ се гости током године „задужују“, односно, на славу ће ти доћи онај код кога си ти био на слави. Дан славе је прилика да се у кући осим пријатеља окупи сва својта, родбина и одиве. Васојевићи се по слави препознају ма гдје се налазили. Чим се чује да неко слави Аранђеловдан одмах му се траже коријени у Васојевићима. Ова слава се доста пута узима и као доказ поријекла племена, јер су исту славу славили и Немањићи, па поборници ове тезе у тој чињеници налазе још један доказ за то. Васојевићи имају и своје прислужбе: Александровдан (Свети Александар Невски) 12.септембра (30.август по старом календару) - у част побједе над Турцима (једни тврде да се битка одиграла у XVII вијеку за одбрану Лијеве Ријеке, а други да је то поводом битке 1751.године на Крчеву против Климената у периоду насељавања Лимске долине) и Савиндан (Свети Сава) 27.јануар (14.јануар по старом календару). Осим што је Савиндан прислава и свечани дан за све Васојевиће, то је и слава неколико лопатских братстава са Полице. Братства са Полице која и дан данас славе Савиндан као своје крсно име смо ми Ненадовићи, наши најближи братственици Тодоровићи, браство Ђукића са Горажда и дио Боричића, на Драгосави.
32
НЕНАДОВИЋИ СА ГОРАЖДА
1.5.4. Васојевички Закон у 12 точака Једна од интересантнијих ствари из историје Васојевића је свакако и овај Закон. Има доста историчара који негирају његово постојање (међу њима и др Јагош Вешовић). И тако док једни тврде да никад није ни донесен, односно да није постојао; други пак тврде да и ако је постојао- примјењиван је само на уском дијелу територије Васојевића, те да не може имати значаја за читаво племе, итд. Поборници постојања овог Закона тврде да га је усвојила Свеопшта народна Скупштина Васојевића, крајем 1829. или почетком 1830.године у Ђурђевим Ступовима. На челу Васојевића у то вријеме налазили су се војвода Симо Војводић (Кастратовић) и игуман Мојсије Зечевић (1780.– 1850.). Прву писану верзију овог Закона објавила је Српска краљевска академија у Београду 1929.године, са коментарима др Илије Јелића. Касније су га публиковали господин Рајко Бабовић 1990. и издавачка кућа „Ступови“ из Андријевице 1997.године. Данас се може наћи и на интернету. И поред свих оспоравања и недоумица око постојања, сматрам да ће бити интересантно да се овдје представи у цјелости. Дакле, Закон је имао 12 точака (чланова) и 27 ставова:
33
Новица Ненадовић
Точка прва 1.Да се беспоговорно умире сва братства васојевичка и србљачка. Ко не буде олџија, да буде нагонџија. 2.Да мушка глава буде триста гроша, а женска триста један. Точка друга 3.Нове џамије да се не граде, а старе да се забатале. 4.Потурчењаке нико да не убија, но да се остави свакоме братству да своје врне у прађедовску вјеру. Ако потурице не буду олџије, да буду нагонџије, а ћотеци што ко понесе. 5.Ко се поданас потурчии лажну вјеру прими, да се за Турчина држи. Точка трећа 6.Ко не притече у помоћ кад душмани ударе на граничаре, да нема никаква дијела у плијену и да се од њега нико не жени нити му ђевојку даје. 7.Ко убије или плијени Колашинца без знања Слатињана кад ови држе вјеру са Колашином градом, да слатињанима дугује крв. Точка четврта 8.Ко српско украде па се уфати, да плати дупло и кметовима ручак. Ако се не уфати, да му је арам. 9.Ко турско украде, да му је алал. Точка пета 10.Ко у кући качкине држи, да им је друг. Точка шеста 11.Који Бранковић душманима јави што главари и народ зборе, да се обестрви он и свако његов на вјечни вијек и амин 12.Ко своје главаре прескочи од туђина правицу тражи, да је крив. 13.Ко поданас оде везиру у Скадар, да се к нама више не врће, а ако се врне, да се тури под томруке, па ако се покаје, да се пусти, а ако се не покаје, да се обестрви. Точка седма 14.Караван нико да не дира, но нека иде куд га пут води. Ако чесову штету учини да одмах и беспоговорно плати; ако то неће, да му похарани задржи коње и товар докле кмет дође и да буде како кмет рече. Ако кмет у селу није, да пресуди први поштен човјек који се у близини нађе. Точка осма 15.Духовници кад у бој иду, да обритве браду и да носе нашке хаљине; ако то неће, да им главари џебану не дају. 16.Бог је створио жену, а не Сатана, и то тако да остане навијек амин. Ко противно говорио, да је проклет: на овоме свијету не имао анђела – чувара, а на ономе свијету не видио раја, већ му душа вјечито у паклу била и испаштала његове муке. 17.Духовници да се оставе жена, а који се курваром обрете, и то се начисто докаже, да се уштроји и од свештенодејства одлучи. 34
НЕНАДОВИЋИ СА ГОРАЖДА
Точка девета 18.Турци да клањају на своју земљу. Ко их уфати да то раде на његову земљу, да је властан мотком их оћерати, а ћотеци шта ко понесе. 19.Хришћани су вољни и на Спасовдан забости крстове и на нехришћанске земље које окружују њихова имања. Нехришћани могу те крстове уклонити са својих башча тек сјутрадан по Спасовудне, а никако прије. Ко противно учини, да плати селу штету и ручак кмету. 20.Ко се поданас уфати да вјештице фата, да се тури под тормуке за петнаест дана. Ако би било чесове штете да и то плати. 21.Ко копиле у воду удави, да се под гомилу тури. 22.Ко се уфати да ради у завјетне дане, да му се све поквари и нечастивом преда што тих дана уради, а кметовима обашка ручак. 23.Који ковач не удари на Божић прије сунца чекићем у наковању, па се то начисто докаже, да му се преломи чекић и наковањ, а он и свако његов обестрви. Точка десета 24.Ко своју кућу и породицу забатали да се лиши сваке војничке части. Точка једанаеста 25.Да данка другога нема осим војводске акче 26.Да војводска акча буде по два гроша с дима на дим. Точка дванаеста 27.Да се Васојевићко држи од Ножице до Љешнице, од Бјеласице до на врх Ржанице, и Брезојевица црква, која цвили међу турским градовима као љута гуја међу огњевима.
Ђурђеви Ступови, мјесто гдје је донесен Васојевички Закон 35
Новица Ненадовић
1.5.5. Грб и застава Васојевића Једини грб Васојевића чији изглед је остао сачуван до данас је овај кнеза Николе Васојевића Милошевића (Никола Конзула). Он га је сам осмислио за „потребе своје кнежевске титуле“, односно своје Кнежевине Холмије коју је планирао да оснује. Грб је у облику штита, а централни мотив грба - испружена рука са сабљом, позајмљен је са царског грба Душана Силног. Са лијеве стране сабље види се звијезда, а са десне полумјесец. При дну грба налазе се иницијали КНВ – ћирилицом, што је вјероватно значило „Кнез Никола Васојевић“ или „Кнежевина Николе Васојевића“. Застава Васојевића „била је налик на крсташ барјак легендарног јунака Бошка Југовића“/20/, која је касније прилагођена крсташ барјацима које је Карађорђе дао Васојевићима 1809.године, у Првом српском устанку, након битке на Суводолу. Барјаци су били „од двије поле: црвене и бијеле или плаве и бијеле, са по једним или два крста извезених бијелим концем, а на крсту су била четири оцила, а испод крста је писало „Бог је са нама“. ... Карађорђеве барјаке Васојевићи су носили све до 1857.године када су их замијенили црногорским барјаком црвено – вишњеве боје“./20/ Тај црногорски барјак имао је у центру крст – истих крака, а ободом је био вез бијеле или златне боје. Грб Николе Васојевића
1.5.6. Васова црква на Ножици Одмах по настањивању и изградњи куће, Васо је на Ножици саградио и цркву посвећену светом архангелу Михаилу. Ова црква је у народу позната као Васова црква, и симбол је Васојевића иако, до скоро, су се од ње видјели само зарасли темељи. И поред тога што физички није постојала, помињана је у свим описима, причама и пописима топонима Ножице и Лијеве Ријеке. Стара црква је била сазидана од ситно ломљеног камена из непосредне близине, док су волтови били од сиге која је однекуд издалека доношена, пошто је, колико се зна, нема ниђе у Васојевићима. За кров су коришћене широке камене плоче вађене из мајдана на катуну Планиница, удаљеном неколико километара од Ножице. Ова црква је, по свој прилици, била у употреби све док, након једне велике побједе Васојевића над Турцима половином XVII вијека, у Лијевој Ријеци није подигнута нова црква. Зидину, добро начету зубом времена, докусурила је потом аустроугарска војска у Првом свјетском рату када су на оближњем узвишењу, од њеног камена сазидали шанац, по чему се тај бријег и данас тако зове - Шанац. Црква је обновљена и почела са службом 2008.године. Пошто је стара црква на Ножици била сасвим скромних димензија, сада је изграђен нешто већи храм, тако да су у поду нове цркве сачувани стари темељи. 36
НЕНАДОВИЋИ СА ГОРАЖДА
Приликом откопавања старих темеља и уклањања дебелих наслага иловаче, одмах поред некадашњег улаза у цркву, са лијеве стране, на дубини од скоро два метра, пронађен је гроб за који се вјерује да је Васов.
Васов гроб, нађен у темељу старе цркве
Нова Васова црква на Ножици
Имајући у виду да је гроб нађен уз темељ цркве, што је по црквеним канонима мјесто резервисано за њеног ктитора, тим прије што је сасвим сигурно да у то доба на овим просторима није било неке друге значајније, ни духовне ни свјетовне, личности која би заслужила то гробно мјесто, са великом сигурношћу се може рећи да је у питању баш гроб родоначелника Васојевића. Антрополози и археолози су установили да су посмртни остаци, као и црква, старости између 500 и 600 година. На овај начин је у ствари потврђено једно од најстаријих предања Васојевића, које се вјековима преносило са кољена на кољено, а оно управо каже да је: „Васо сахрањен у својој цркви“. Гробница је била покривена каменом плочом, оивичена са четири дугачке камене плоче и испуњена двадесетак сантиметара дебелим слојем најфиније, као брашно ситне, иловаче. Пронађени посмртни остаци су, обзиром на своју старост, веома добро очувани.
37
Новица Ненадовић
2. Генеалогија од Васа до Ненада 2.1. Анализа пасова од Васа до Стојана У овом дијелу биће анализирана генеалогија лопатске гране племена Васојевића, од родоначелника Васа до нашег претка Стојана. Овај дио сам посебно издвојио баш зато што је о њему до сада било највише недоумица, непознаница и неслагања у смислу праћења „лозе“ наших предака. Као основ за добијање, по мени једино исправног породичног стабла тј. лозе Стојановића - у најширем смислу, користио сам у првом реду књигу др Радослава Јагоша Вешовића: „Племе Васојевићи, у вези са историјом Црне Горе и племенским животом сусједних брда“ - издате 1935.године, у Сарајеву. Ово дјело Радослав Јагош је незаобилазно када се говори о Васојевићима уопште Вешовић или пак о генеалогији појединих васојевићких братстава (тако да се сви писци васојевићких братственичких родослова позивају, у мањој или већој мјери, на поменуто дјело). Такође сам консултовао велики број лопатских братственичких родослова (у првом реду Вуковића, Вешовића, Вулевића, Марсенића и др.), као и родослове које су писали наши рођаци Драго и Мило Тодоровић, Вукајло Вукајловић и Милинко Стојановић. Имао сам у виду и предања која поједина лопатска братства сматрају једино исправним. Ради лакшег праћења даљег излагања, одмах ћу (у шеми која слиједи) представити генеалошко стабло од Васа до Стојана, до којег сам дошао: Ɋɚɞɭɥɟ
ȼɭɥɟ
ɋɌɈȳȺɇ ɩɨɩ ȺɊɋȿɇɂȳȿ ɊȺɄȿɌȺ
ȼɭɤɫɚɧ
ɊȺȳɄɈ
ɉɟʁɨ
Ɋɚɞɨɫɥɚɜ
ɆȺɇɈȳɅɈ
Ɇɢɥɢɱɤɨ
ɍɝʂɟɲɚ
ȭɍɊɈ
Ⱦɚɛɟɬɚ
ɇɨɜɚɤ
ɊȺȳɈ
Ɇɢʁɨ
Ȼɚɬɪɢʄ
ȼȺɋɈ
38
ɂɥɢʁɚ
НЕНАДОВИЋИ СА ГОРАЖДА
Одавде се види да наша линија од Васа до Стојана иде овако: Васо –Рајо –Ђуро –Манојло –Рајко –Ракета – поп Арсеније – Стојан Опште прихваћено предање, које и Вешовић узима као полазну основу, је да су од Васа три сина: Рајо (Рао), Новак и Мијо (Мио) од којих су се народиле три основне групе (гране) васојевићких братстава Рајевићи (Раовићи), Новаковићи и Мијомановићи. Најстарији Васов син Рајо имао је три сина: Ђуро, Угљеша (ДемирКовач) и Дабета; па се према њима Рајевићи дијеле на: Лопаћане (од Ђура), Ковачевиће (од Угљеше – Ковача) и Дабетиће (од Дабете). Прво мјесто у Вешовићевој књизи гдје се помињу Стојановићи је (на стр.180) при попису лопатских братстава; ту се каже „... Стојановићи са Стојковићима...“ . Одавде се наравно види да припадамо Лопатској грани Рајевића (што никад није ни била дилема) и да су нам Стојковићи блиски. Међутим, они нам нијесу крвни сродници, што ће се видјети из даље анализе. Ђуро Рајов је имао три сина: Манојла, Радослава и Миличка. „Од Манојла су Рајко и Пејо“. Одавде, по мом мишљењу, ми треба да пратимо Рајкову лозу, односно сматрам да смо Рајкови потомци. За Рајково потомство каже се: „Од Рајка су осим Ракете остали још синови Батрић и Вуксан (по једнима и Стојан)“./1/стр.181/ Ово је прво мјесто гдје се помиње наш предак Стојан, али због броја пасова са најближим братствима (као што ће се касније видјети) сматрам да Стојан није Рајков син већ параунук. Пратимо даље да је Ракета имао једног сина Арсенија попа. Вешовић, (на стр.182) говорећи о синовима попа Арсенија, каже: „Он је имао три сина (Радула, Вула и Илију по једнима још Стојана) од којих су се народили Радуловићи – Поповићи (Вешовићи и Јолићи) у Лијевој Ријеци и пресељени Вулевићи (по једнима још Стојановићи) у Трешњеву, Марсенићи на Марсенића Ријеци (прозвати тако по мајци Марсенији, удовици)“. Следећи помен Стојановића у Вешовићевој књизи, налазимо на 196. страни, да се каже: „Заједно с Вукићевићима (односно Боричићима), Голубовићима, Бојовићима, Вулевићима и другима, чији су преци дошли на Трешњево са Лопата, постали су ту и развили се Стојановићи и мањи њихов огранак Машовићи. Њих је највише на Трешњеву (40 кућа), а има пресељених одатле на Полицу, на Маште (3 к.Стојановићи) и 16 кућа на Горажду (Машовићи), 1 к. у Лушцу (Стојановића). Према томе их је свега, у горњем и доњем дијелу Васојевића, 60 кућа, у које се убраја ужи огранак, Маријановићи. Именом Стојановићи називају се по првом пресељеном претку Стојану, за којега се држи да је прешао из Лијеве Ријеке кад и остали први Лопаћани овамо. По казивању неких најближи су с Бојовићима и с Ракетићима тј. Поповићима, Вешовићима, Вулевићима и др. из ове групе, а раздвојили су се са њима прије 10 пасова. Развијајући се у складу с осталим лопатским огранцима овамо, доста су узнапредовали, бројно ојачали и задобили једно вријеме власт (капетанство) у крају (Ћуно Маријанов, један од истакнутијих у вријеме војводе Миљана и други)“. Из наведених цитата уочава се прва дилема: Да ли је Стојан Рајков син или је пак син попа Арсенија? Да је Стојан Арсенијев наш предак, а не Стојан Рајков, може послужити и анализа претходног цитата – из којег се види да смо се од осталих 39
Новица Ненадовић
Ракетића раздвојили прије 10 пасова и да смо се развијали у складу са осталим лопатским братствима. Иначе, у вријеме писања цитиране књиге лопатска братства су набрајала 15, 16 и 17 пасова од Васа. Јагош за своје Вешовиће каже: „Од Ракете набрајају 9 – 10 пасова, а од Васа 15, 16 и 17 пасова“, и појединачно наводи примјер од 15 и 17 пасова. Пошто смо видјели да смо ми Стојановићи, између осталих, најближи са Вешовићима, исти број пасова требало би да важи и за нас – односно тада смо требали да набрајамо минимум 15 пасова од Васа, и 9 или 10 пасова од Ракете. У то вријеме код нас су већ били рођени Радуле Антов, Радош Јованов и други из те генерације, који су стварно 15 пас од Васа и 10. пас од Ракете: Радош – Јован – Мијајло – Вукота – Ненад – Милан – Машо – Стојан – поп Арсеније – Ракета – Рајко – Манојло – Ђуро – Рајо – Васо. У разговору са рођаком Вукајлом Вукајловићем (јуна 2007.г у Беранама) сазнао сам да у Трешњеву стварно постоји предање, које је Вешовић записао, да је Стојан Рајков син. Међутим, он је у овом дијелу дошао до истог закључка, управо због броја пасова, да је много логичније и прихватљивије да је Стојан син попа Арсенија (то је 2008.године и објавио у својој књизи). Да је Стојан Рајков син, а не параунук, Стојановићи би у разматраном периоду, били на 13.пасу од Васа – што би било за два паса слабије од најслабије развијених братстава са лопатске гране (која су бројала 15 пасова). Једноставније речено: просто је невјероватно да је наше братство, прије 70 година, за цијела два паса било слабије од најслабије развијених лопатских братстава, генеалошки најближих нама Стојановићима. Исто тако, ако знамо да је Стојан рођен почетком XVIII вијека, и ако узмемо разумну разлику између пасова, онда је и математички прихватљивије да је наш предак Стојан син попа Арсенија Ракетиног. Пратимо низ једне наше гране: Радош (рођен 1923.) – Јован (1894.) – Мијајло (1869.)–Вукота (око 1825.) – Ненад (око 1795.) – Милан (око 1770.) – Машо (око 1742.) – Стојан (око 1700.) – поп Арсеније (по предању живио у XVII вијеку) – Ракета (по предању живио у XVII вијеку) итд. У овом набрајању година рођења: тачно се зна за Радоша, Јована и Мијајла; за Вукоту и остале Ненадове синове знамо да су сви рођени на Трешњеву у првој четвртини XIX вијека; за Ненада, Милана, Маша и Стојана претпоставимо оквирне године рођења умањујући пасове за око 30 година. За попа Арсенија и Ракету се, по предању, зна да су живјели у XVII вијеку. С друге стране, мислим да је период од око 30 година, који је узет за разлику између пасова, сасвим прихватљив - можда чак и кратак обзиром на велики број дјеце који су имали наши преци (за Ненада се рецимо сигурно зна да је имао 5 синова и најмање 3 кћери). Код наших рођака, Мила Тодоровића, у извору /9/стр.28/, и раније код Милинка Стојановића, налазимо теорију да смо ми Стојановићи потомци другог Манојловог сина Паја (Пеја), а не од Рајка – како тврдимо Вукајловић и ја. Они кажу: „Линија од Васа до Стојана иде овако: Васо – Рајо – Ђуро – Манојло – Пајо – Стјепо – Попо – Стојан“. По броју пасова ми се слажемо, с тим што нам се разликују имена предака од Манојла до Стојана. Они даље кажу: „Браћа Стојан, Бајо, Голуб и Нерад доселили су се из Л.Ријеке после сеобе срба 1690 – 1738. ... После краћег времена Бајо и Нерад су се преселили у Анџелате, а Стојан и Голуб су остали на Трешњеву. Голуб је имао пет синова Николу, овај Радоњу и Петра од којих су Лалевићи у 40
НЕНАДОВИЋИ СА ГОРАЖДА
Трешњеву, затим Фола, Пеца, Милутина и Мирка који су се преселили у Сеоце, Трепчу, Буче и Бањевац“./9/стр.25и26/ Анализом онога што је писао Јагош Вешовић, не може се видјети да ли су Пајо, Стјепо и Попо Стојанови преци; али се може закључити да: Стојан, Бојо и Голуб нијесу браћа. О поријеклу братстава Бојовића, Голубовића и Нерадовића, код Вешовића се каже : - за Бојовиће: „Они знају и прате своје претке од Боја Ђурова... По предању Бојо је имао два брата Вукића, од чијег су сина Прерада (Нерада) Нерадовићи у Анџелатима и Тодора од којега су Катићи на Мурини (неки за њих говоре да су од сина, а други од посинка Бојова)“. - за Голубовиће и њихова ужа братства: „Голубовићи у Трепчи,Трешњеву, Бучу и другим мјестима ... доста су јака и разграната лопатска грана... Прозвати су тако по свом претку Голубу који се прије 9-10 пасова доселио с Лопата на Трешњево. Дијеле се на Раичевиће, Лалевиће, Васовиће, Ивановиће, Нововиће, Павићевиће, Драговиће и др...“. - Као потомци Манојловог сина Пеја (Паја), помињу се још и ова братства: Лабани, Радивојевићи, Мијовићи, Јелићи, Вугделићи, Угреновићи, Вуканићи, Перовићи, Радуновићи, Ивановићи и Мирковићи. Одавде се види да су преци Бојовића, Голубовића и Нерадовића (Анџелаћана) преселили на Трешњево кад и остали Лопаћани („прије 9-10 пасова“), али се нигдје не доводе у ближу крвну везу са нашим претком Стојаном. Такође од побројаних братстава од Пајовог (Пејовог) потомства нема ни једно које се доводи у везу са нама. Са побројаним братствима нас не повезује ни било које предање - или га ја макар нијесам чуо. У прилог мојој тези да Стојан, Бојо и Голуб нијесу били браћа иде и писање В.Вукајловића који, позивајући се на свједочења старих учених људи из Трешњева, каже: „Стојан, Голуб и Бојо нијесу браћа, они су ближи рођаци, а Нерад не може бити брат ни са једним од њих, он је од Бојовог брата Вукића“. Он даље каже: „... Да су Стојан и Бојо друго кољено, а да је њима обојици Голуб такође друго кољено по сродству“. Сами Бојовићи чувају предање да су од Боја Ђурова. Име Ђуровог оца не знају, али држе да је Ђуро био исти пас (генерација) са нашим претком Ракетом.Врло је могуће да су били браћа од стричева (тврдња Милоша Бојовића, који важи за одличног познаваоца племенске генеалогије уопште). У следећој шеми сам представио различите варијанте Стојановог поријекла, па остављам читаоцима и потомцима да просуде која је исправна – користећи можда и изворе који мени нијесу били доступни. Ја ћу се у даљем тексту држати линије Стојановог поријекла до које сам ја дошао и коју сматрам једино исправном: Васо –Рајо –Ђуро –Манојло –Рајко –Ракета – поп Арсеније – Стојан Напомињем да ћу у даљем излагању издвајати (великим насловима) директне претке Ненадовића, док ћу остала братства побројати код задњег заједничког претка. О нама најближим братствима, из групе Стојановића и Машовића, наравно да ћу рећи нешто више од пуког набрајања. 41
Новица Ненадовић ʧ̨̣̱̍
ʥ̨̨̠
ʻ̖̬̌̔
ˁ˃ʽʵʤʻ
ˀ̱̣̖̌̔
ʿ̨̨̪
ʦ̱̣̖
ʰ̛̣̠̌
̨̪̪ ʤ̛̬̭̖̦̠̖ ʥ̛̯̬̌̓
ˁ̨̯̠̖̪ ʿ̨̖̠ (ʿ̨̠̌)
ˀ̡̖̯̌̌
ʦ̡̱̭̦̌
ˀ̡̨̠̌ ʺ̨̨̦̠̣̌ ˕̨̱̬ ˀ̨̠̌ ʦ̨̭̌ ˁ̨̯̖̏ ʦ̨̛̭̠̖̌̏̓
ʶ̨̛̭̯̦̌̔
ˁ̴̯̖̦̌ ʦ̨̭̠̖̌
ˁ̯̖̦̏̌
ˁ̴̯̖̦̌ ʶ̨̛̦̭̯̦̯̦̌
ʦ̨̭̠̖̌
̡̬̤̌ ʺ̛̛̣̱̯̦
ʶ̨̛̭̯̦̌̔
ˁ̴̯̖̦̌ ˄̨̬̹ I
ʦ̡̱̦̌
ˁ̴̯̖̦̌ ʿ̸̨̛̬̖̦̦̏̏̌ ˁ̴̯̖̦̌ ʻ̧̖̥̌̌
Разне варијанте Стојановог поријекла
2.2. Васо и синови. Главне братственичке гране Иако нема историјских доказа, и поред раније изнесених сумњи и дилема историчара, опште прихваћено предање, које се неријетко узима као неспорна чињеница у Васојевићима, је да су се сви народили из једне, Васове, куће на Ножици од три Васова сина који су се звали: - Рајо (Рао) - Новак и - Мијо (Мио или Миоман). Од њих су постале три главне групе (гране) братстава: - „Рајевићи“ (Раовићи), од Раја - „Новаковићи“, од Новака и - „Мијомановићи“, од Мија. Постоји сачувано и предање које је записао прота Милош Велимировић (извор /23/ стр.10) по коме је Васо имао и четвртог сина који се звао Ђуро. Према истом предању, тај четврти Васов син наводно је одсељен у Дупило – Црмничка Нахија, и од њега су тамошњи Ђуровићи. 42
НЕНАДОВИЋИ СА ГОРАЖДА "ɇɨɜɚɤɨɜɢʄɢ"
ɇɨɜɚɤ
"Ɋɚʁɟɜɢʄɢ"
Ɋɚʁɨ
"Ɇɢʁɨɦɚɧɨɜɢʄɢ"
Ɇɢʁɨ
ȼȺɋɈ
Имајући у виду раније цитирани попис становништва Васојевића из 1485.године и рачунајући пасове уназад, највјероватније су родоначелници Васојевићких грана живјели у другој половини XV и почетком XVI вијека. Ненадовићи, са Горажда, припадају братственичкој грани Рајевића, и о тој грани ћу рећи нешто више, а братства Новаковића и Мијомановића ћу овдје само побројати. У братственичку групу Новаковића спадају: Асановићи, Аџићи, Бабовићи, Бакићи, Бандовићи, Боричићи, Бркљићи, Бутрићи, Вујовићи, Вукадиновићи, Вукашиновићи, Вукићи, Вуковићи, Вуксановићи, Драговићи, Дујовићи, Дукићи, Дуровићи, Ђекићи, Ђековићи, Зековићи, Зујовићи, Ивановићи, Јелићи, Јеврићи, Јовановићи, Кићовићи, Кочановићи, Лаковићи, Лакушићи, Лекићи, Љубићи, Малевићи, Мањићи, Маринковићи, Марнићи, Матовићи, Мијатовићи, Мијушковићи, Миликићи, Мимовићи, Мишковићи, Мишовићи, Митровићи, Мојашевићи, Мујовићи, Николићи, Оровићи, Отовићи, Поповићи, Прелићи, Премићи, Предићи, Пантовићи, Радојевићи, Радоњићи, Радосављевићи, Радуловићи, Радуновићи, Рачићи, Радевићи, Радивојевићи, Ралевићи, Салевићи, Томовићи, Ћулафићи, Цакићи, Цанићи, Цалићи, Џанићи, Шабовићи, Шолевићи, Шарци. Братства која чине групу Мијомановића су: Алексићи, Бајићи, Божовићи, Бојичићи, Вукадиновићи, Вукићевићи, Вучељићи, Вучетићи, Вучевићи, Вујовићи, Вуковићи, Губеринићи, Делевићи, Дубаци, Ђаковићи, Ђерковићи, Зечевићи, Јочићи, Јоксимовићи, Јововићи, Крушчићи, Лепосавићи, Марковићи, Малишићи, Миловићи, Мићовићи, Мишковићи, Масловарићи, Недићи, Нововићи, Перовићи, Петровићи, Савићи, Савовићи, Стефановићи, Стијовићи, Саичићи, Тајићи, Трубљани, Туровићи, Ћеранићи, Ћорци, Фатићи, Целићи, Цемовићи, Шарбајићи и Штипаљи. Поред свега, раније изнесеног о Васу, може се још рећи да постоји сачувано и предање да је био ожењен Марицом – кћерком војводе Пипа тј. кћерком ондашњег војводе старог племена Пипера. Наиме, ово предање сматра да су већ у то вријеме, Васове женидбе, Пипери били старо племе и да је Пипо – Васов таст само синоним за тадашњег старјешину племена и да га треба разликовати од Пипа родоначелника Пипера. Војвода пиперски је Васу уз шћер дао на поклон покрајину пиперску – Јагењчарицу (садашња област Лијеве Ријеке) гдје су стари Пипери изјављивали овце после јагњења. „Интересантно је да се у предању многих црногорских племена њихов први предак жени обично кћерком сусједног или мјесног војводе старијег племена. Како Васо узима кћер војводе старих Пипера, тако Лале Дрекалов узима кћер братоножићког војводе, Бијели Павле кћер војводе старих Лужана итд. Исто тако и код Арбанаса: радоначелник Климената служећи као млад чобанин код богатог сточара из Тријепча оженио се његовом хромом кћерком и тако засновао климиначко племе“./1/ 43
Новица Ненадовић
2.3. Рајо Васов - „Рајевићи“ Највећа братственичка група Васојевића – Рајевићи, добила је име по најстаријем Васовом сину Рају. Неки кажу да се најстарији Васов син звао Рао, па се у литератури може срести да се ова братственичка група назива Раовићи. Као што смо раније видјели, др.М.Дашић тврди да се родоначелник ове васојевићке гране налази у турском попису из 1485.године и да се звао Радослав Херцеговић или Радослав Угљешин. Анализом пасова, најразвијених братстава из ове гране, стварно се поклапа да је родоначелник Рајевића живио пред крај XV и почетком XVI вијека. Рајевићи се дијеле на три велике посебне групе братстава: Лопаћане, Дабетиће и Ковачевиће; које су се народиле од, по предању, три Рајова сина који су се звали: - Ђуро, од којега су Лопаћани - Угљеша (Демир – Ковач), од кога су Ковачевићи, и - Дабета (Дабо, Дабко), од кога су Дабетићи "Ʉɨɜɚɱɟɜɢʄɢ"
ɍɝʂɟɲɚ
"ɇɨɜɚɤɨɜɢʄɢ"
ɇɨɜɚɤ
"Ʌɨɩɚʄɚɧɢ"
ȭɭɪɨ
"Ɋɚʁɟɜɢʄɢ"
Ɋɚʁɨ
"Ⱦɚɛɟɬɢʄɢ"
Ⱦɚɛɟɬɚ
"Ɇɢʁɨɦɚɧɨɜɢʄɢ"
Ɇɢʁɨ
ȼȺɋɈ
Нека предања кажу да су Угљеша и Дабета (Дабо) у ствари унуци Рајови (од његовог сина Раслава или Раича), а да је Ђуро њихов стриц. Ненадовићи су потомци Ђура Рајова и припадају грани Лопаћана, која ће бити обрађена у следећем одјељку. Од три сина Дабете Рајова, намножила су се сва данашња братства гране Дабетића. То су: Арсенијевићи, Вуковићи, Вукићи, Вуксановићи, Гарчевићи, Грозданићи, Дабетићи, Делетићи, Драгојевићи, Ђекићи, Журићи, Зоњићи, Ивановићи, Илићи, Којићи, Кубуровићи, Лабовићи, Лакићевићи, Лалићи, Лашићи, Лазаревићи, Лекићи, Мирчићи, Митровићи, Нововићи, Осмајлићи, Остојићи, Палевићи, Перовићи, Протићи, Радуновићи (Дрндари), Рајовићи, Станисавићи и Ћировићи. У грани Рајевића коју називамо Ковачевићи, разликују се следећа братства: Аковићи, Алетићи, Бацановић , Брадићи, Војводићи, Вуксановићи, Вулетићи, Вулићи, Вучевићи, Дедовићи, Ђиновићи, Ђуришићи, Ђуровићи, Ђурковићи, Зекићи, Јојићи, Јукићи, Кастратовићи, Катанићи, Маријановићи, Мартиновићи, Мићовићи, Микетићи, Миловићи, Новичићи, Обадовићи, Оташевићи, Раичевићи, Савићи, Станићи, Таићи, Шаровићи.
44
НЕНАДОВИЋИ СА ГОРАЖДА
2.4. Ђуро Рајов - „Лопаћани“ Најбројнију грану Рајевића чине Лопаћани, а тако се зову по селу Лопате у Лијевој Ријеци одакле потиче њихов предак Ђуро, син Рајов и Васов унук. Према ранијој анализи пасова, Ђуро је живио средином XВИ вијека. Од Ђура Рајова су синови: - Манојло - Радослав - Миличко Такође се мора рећи, да су по неким предањима, Радослав и Миличко у ствари синови Манојлови.
Ɋɚɞɨɫɥɚɜ
Ɇɚɧɨʁɥɨ
Ɇɢɥɢɱɤɨ
ɍɝʂɟɲɚ
ȭɍɊɈ
Ⱦɚɛɟɬɚ
ɇɨɜɚɤ
ɊȺȳɈ
Ɇɢʁɨ
ȼȺɋɈ
Лопатску грану Рајевића чине братства: Алексићи, Бојовићи, Боричићи, Васовићи, Вешовићи, Вукајловићи, Вугделићи, Вуканићи, Вукашиновићи, Вуковићи, Вукићевићи, Вулевићи, Голубовићи, Драговићи, Драгићевићи, Ђоковићи, Ђукановићи, Ђукићи, Зулевићи, Ивановићи, Јелићи, Јолићи, Караџићи, Киковићи, Лабани, Лалевићи, Маријановићи, Марсенићи, Машовићи, Мијовићи, Миковићи, Милошевићи, Мирковићи, Ненадовићи, Нерадовићи, Нововићи, Павићевићи, Перовићи, Поповићи, Радивојевићи, Радичевићи, Рајичевићи, Радићи, Ракетићи, Саковићи, Стојановићи, Спасојевићи, Тодоровићи, Угреновићи, Фолићи, Чукићи, Џикнићи.
2.5. Манојло Ђуров По предању, Манојлови синови су: - Рајко и - Пејо За Манојла можемо оквирно рећи да је живио у другој половини XVI вијека. И за Манојла постоји предање да је имао још једног сина који се звао Савић. Исто предање тврди да је тај Савић у ствари предак братства Џикнића, и да су Величко (Вели-Џикна) и Никола Конзула Васојевић у ствари браћа, а да им се отац звао Михајло. Даље се каже да је Михајло био Савов, Саво Радоњин, а Радоња Савићев. Као што смо раније видјели ми Ненадовићи смо Рајкови потомци, а од другог Манојловог сина Пеја (Паја или Пера) су раније побројана братства. До сада анализирано породично стабло изгледа овако: 45
Новица Ненадовић
Ɋɚʁɤɨ
ɉɟʁɨ
Ɋɚɞɨɫɥɚɜ
ɆȺɇɈȳɅɈ
Ɇɢɥɢɱɤɨ
ɍɝʂɟɲɚ
ȭɍɊɈ
Ⱦɚɛɟɬɚ
ɇɨɜɚɤ
ɊȺȳɈ
Ɇɢʁɨ
ȼȺɋɈ
2.6. Рајко Манојлов Синови Рајка Манојлова су: - Ракета - Батрић и - Вуксан Наш предак је Ракета. Од Батрића су се народили: Милошевићи, Џикнићи, Пејовићи, Томовићи и Мушикићи, а од Вуксана Чукићи. Предање каже да је Рајко био ожењен херцеговком, тј. да је то била дјевојка из неке досељеничке породице из „даљњих брда“. За Рајка Манојлова се сматра да је живио пред крај XVI и у првој половини XVII вијека. Убијен је од стране колашинских Турака, док је обилазио чобане који су чували овце на пасиштима између Лопата и Тузи према Морачи. Прича се да су Турке ту навели Морачани (12 брата из Коса). Том приликом Рајко је убијен из засједе, а то мјесто се од тада зове Рајкови Поди. После ове издаје Кошана, било је доста освета и враћања крви између Лопаћана са једне и Кошана и колашинских Турака са друге стране. Породично стабло до нашег претка Ракете Рајкова изгледа овако:
Ȼɚɬɪɢʄ
Ɋɚɤɟɬɚ
ȼɭɤɫɚɧ
ɊȺȳɄɈ
ɉɟʁɨ
Ɋɚɞɨɫɥɚɜ
ɆȺɇɈȳɅɈ
Ɇɢɥɢɱɤɨ
ɍɝʂɟɲɚ
ȭɍɊɈ
Ⱦɚɛɟɬɚ
ɇɨɜɚɤ
ɊȺȳɈ
Ɇɢʁɨ
ȼȺɋɈ
46
НЕНАДОВИЋИ СА ГОРАЖДА
2.7. Ракета Рајков Ракета Рајков је имао једног сина - Арсенија, попа За Ракету се прича да је од све браће „најбоље држан“ и да се одликовао великом снагом и храброшћу. Био је ожењен из Пипера, од Пилетића. Син јединац, Арсеније, био је посмрче, јер је Ракета млад погинуо од Турака на Ћемовском Пољу. Легенда каже да се у турској војсци у Подгорици појавио неки „Арап од Азије“, који је позивао на мегдан „од Брда јунаке“ и Србе и Турке. Али све док глас није стигао до Лијеве Ријеке, нико му није смио изићи на мегдан. Млади Ракета оставља своја стада и бремениту жену, и одлази на мегдан. Када га је Арап видио на Ћемовском Пољу, предање каже, овако се обратио својим пратиоцима: „Ено иде момак из планине што је спава’ под буковим ’ладом запаја’ се водом са извора, а хранио овчијем млијеком и дебелим месом овнујскијем. Плећи су му ка’ брда од Кома руке машу ка’ крила од орла од њега ћу данас погинути“.
Стога предложи да се један од њих сакрије у ископану рупу у земљи и притекне му у помоћ кад затреба. Ракета убије Арапина, али и сам буде убијен на превару од сакривеног противника.
2.8. Арсеније Ракетин Синови попа Арсенија су: - Радуле - Илија - Вуле и - Стојан Поп Арсеније Ракетин (у народним пјесмама поп Ракетић) био је племенски старјешина Васојевића током XVII вијека, када је успио да одбрани племе од напада Мустај паше Махмутбеговића (негдје пред крај или након Кандијског рата). Остало је запамћено да су Турци овај напад извели после жалбе братоножићког кнеза Пеја Станојева, на Васојевиће. У част те побједе, поп Арсеније подигао је цркву, коју је народ касније назвао „Ракетића црква“. Арсеније се школовао у манастиру Дуга, гдје је његов ујак био игуман. Радуле је био најстарији Арсенијев син, па су га сви звали Радуле попов. Отуда се његово потомство једним именом назива Поповићи или Радуловићи. О Радулу се још поуздано зна да је био племенски главар Васојевића, у вријеме када је војвода Куча и губернатор брда био Радоња Петровић (за којег је записано да је умро 1737.године). Радулеви синови су Вешо и Јоле. Од Веша су се народили Вешовићи и њихов огранак Вуковићи. Вуковићи носе своје презиме по Вуку Спаовом - оцу чувеног 47
Новица Ненадовић
војводе Миљана Вукова Вешовића. Од Јола Радулева народило се братство Јолића (у Нахији) и братство Поповића (у Лијевој Ријеци). Од Илије Арсенијева су Марсенићи, прозвани тако, према писању Јагоша Вешовића, по Илијиној удовици Марсенији. Код самих Марсенића постоји међутим и предање по којем се њихов предак звао Марко, а не Илија. Маркова жена се, по том предању, звала Сенија па је презиме дошло од стапања та два имена. Један огранак Марсенића је касније узео презиме Ракетић (по свом ближем претку Ракети Лекином). Од Вула Арсенијева су Вулевићи на Трешњеву. Вулевићи су се разгранали од два сина Јована Вулева: Нова и Тома. Њихови садашњи потомци кажу да је Ново Јованов рођен 1750.године, а Томо Јованов Војвода Миљан 1752.године. Вуков Вешовић Наш предак је четврти и најмлађи Арсенијев син Стојан (породично стабло до Стојана приказано је раније, у поглављу 2.1.).
2.9. Стојан Арсенијев - „Стојановићи“ Стојанови синови су: - Вељо и - Машо Оквирно можемо рећи да је Стојан рођен, у селу Лопате, негдје почетком XVIII вијека (око 1700.године), као и то да је био најмлађи од браће. Анализом пасова може се закључити да је од најстаријег брата Радула био млађи за најмање 20 година. Није остало запамћено ко је и одакле је била његова жена, као ни то да ли је имао још дјеце, осим два наведена сина. Сматра се да је Стојан са Лопата, у Лијевој Ријеци, доселио на Тешњево након друге сеобе Срба 1738.године, заједно са већином лопатских братстава. Која година је тачно у питању не може се рећи. У литератури се обично наводи „заједно са првим Лопаћанима“. Са сигурношћу се може рећи да се то десило у периоду од 1738. до 1751.године. Наиме, те 1751. године Васојевићи су извојевали велику побједу на Крчеву, изнад Петњика, над Климентима из сјеверне Албаније – након чега су ови одустали од намјере да населе испражњену долину Лима. Ова битка одиграла се на Светог Александра Невског, 12.септембра, па је тај дан постао прислава Лопаћана и свих Васојевића. Остало је предање да се Стојан оженио након пресељења на Трешњево (и да је прву кућу направио близу Главице), тако да су му синови највјероватније рођени између 1740. и 1745.године. Трешњево је у вријеме Стојановог доласка било беглук Реџепагића. Ту су Стојан и браћа „направили куће, цркву чији остаци постоје, воду звану калуђерица“./9/ Према тврдњама наших рођака са Трешњева, и данас је видан Стојанов гроб и налази се на Главици. Поред Стојановог, налазе се Бојов и Голубов гроб. Вељо је био старији, а Машо млађи Стојанов син. Потомство Стојана 48
НЕНАДОВИЋИ СА ГОРАЖДА ˀʤʪ˄ʸʫ ̛̭̦ ʺʰʸʤʻ
ʻʫʻʤʪ ̛̭̦
ʺʰʸʤʻ ʦ˄ʶʽ˃ʤ
ɇɟɧɚɞɨɜɢʄɢ
ʺʰʸʫ˃ʤ
Ƚɨɪɚɠɞɟ
ʺʰʸ˄ʻ ʦ˄ʶˁʤʻ ˀʤʪʽʼʤ ʰʦʤʻ
˃ʽʪʽˀ
ˀʤʪʽˌ ˀʤʪʽʵʫ ˀʤʪʰˁʤʦ
Ɍɨɞɨɪɨɜɢʄɢ Ƚɨɪɚɠɞɟ
ʺʰʸʽˌ
ʺʤˌʽ
ˀʤʪʽʵʫ ʦ˄ʶʽ ˁ˃ʽʵʤʻ
ʪˀʤʧʽʵʫ ʦ˄ʶʽ˃ʤ ˀʤʪʽʼʤ
ʧʽʸ˄ʥ
ˌ˖ʫʿʤʻ
ɋɬɨʁɚɧɨɜɢʄɢ Ɇɚɲɬɟ
ʿʫˀʰˌʤ ˁʰʺʽ ʿ˄ʻʰˌʤ ʵʽʶʽ ʦʫʹʽ ʺʰʸʽˌ ʽ˃ʤˌ
ʦ˄ˋʰ˖ ʦ˄ˋʫ˃ʤ ˃ʽʪʽˀ
Ɇɚɲɨɜɢʄɢ
ʵʽʦʤʻ
Ɍɪɟɲʃɟɜɨ
ʺʰʸʽʼʤ ʤʻ˃ʽ ʿʤʻ˃ʽ ʦ˄ʶ
ˁ˃ʤʻʽʵʫ
ɋɌɈȳȺɇ
ʻʽʦʽ ʰʸʰʵʤ
ʺʤˀʰʵʤʻ
ɩɨɩ Ⱥɪɫɟɧɢʁɟ
ʦʤˁʽ
ʺʰʵʤʵʸʽ ˇʰʸʰʿ ˀʰˁ˃ʽ
Ɋɚɤɟɬɚ
˖˄ʻʽ
Ɇɚɪɢʁɚɧɨɜɢʄɢ Ɍɪɟɲʃɟɜɨ
ʯʤˀʰʵʤ ʵʽʦʤʻ
Ɋɚʁɤɨ
ʺʰʸ˄˃ʰʻ ˄ˀʽˌ
Ɇɚɧɨʁɥɨ
ʦ˄ʶ ʺʸʤ˕ʫʻ
ȭɭɪɨ
ʺʰ˖ʤ ʺʰʸʽˌ ʦ˄ʶ ˁ˃ʫˇʤʻ
ʦ˄ʶʤʵʸʽ
Ɋɚʁɨ
ʦ˄ˋʶʽ ˃ʽʪʽˀ
ˁ˄ˀʤʻ
ȼȺɋɈ
ʺˀʦʽˌ
ʦʫʹʽ
ȼɭɤɚʁɥɨɜɢʄɢ Ɍɪɟɲʃɟɜɨ
ʻʽʦʤʶ
˕ʫʶʽ
ʶʽˁ˃ʤ
ʦ˄ʶʽ˃ʤ
ˀʤʪʽʵʫ
ʥʫʸʫ
ȼɭɤɨɜɢʄɢ Ɍɪɟɲʃɟɜɨ
ʦ˄ʶʤˌʰʻ ˀʤʶʽ ʥʽʶʽ
ˀʤʪ˄ʸʫ
ʵʽʶʽ ʺʰʸʤʻ
ʺʰʵʤ˃
ʶʽʦʤˋ
ʦ˄ʶʽ ʻʰʶʽʸʤ
ɋɬɨʁɚɧɨɜɢʄɢ
T
ʺʰʸʽˌ
Ɍɪɟɲʃɟɜɨ ɢ Ʌɭɠɚɰ
ʻʫʪʽ ʦ˄ˉʽ
ˁʿʤˁʽʵʫ
ʥʽˌʶʽ ʦ˄ˋʰʻʤ ʵʽʦʽ
ʺʰʸ˄ʻ
ʵʽʦʤʻ ʸ˄ʶʤ ʻʰʶʤ
ʽʸʫ
ʸʤʶʰ˖ ʪʺʰ˃ʤˀ ʿʤʻ˃ʫʸʰʵʤ
ˀʤʪʽˌ ˀʤʪʽʦʤʻ
Јединство рода по СТОЈАНУ Арсенијевом – „Стојановићи“ 49
Новица Ненадовић
Арсенијевога једним именом зовемо „Стојановићи“ – у најширем смислу, и у њих се убрајају братства: Стојановићи са Трешњева и Лушца, Маријановићи, Вуковићи и Вукајловићи са Трешњева – сви Вељови потомци; као и Машовићи са Трешњева, Стојановићи са Машта, Тодоровићи и Ненадовоћи са Горажда – сви Машови потомци. У претходној шеми је породично стабло Стојановића у најширем смислу (до потомака од којих су се формирала посебна братства). Као што се види, ми Ненадовићи смо потомци Маша Стојановог. Вељо Стојанов (рођен око 1740.године) имао је пет синова: Маријан, Вук, Мрвош, Оле и Мијат. Маријан Вељов имао је синове: Оташа, Васа, Ћуна и Станоја, а њихово потомство се по Маријану прозваше Маријановићи. Оташ је имао Анта и Панта; Васови синови су Илија, Мијајло и Филип; док је Ћуно имао Риста, Зарију и Јована; од Станоја су Вук и Ново. Од Маријановића морам истаћи Ћуна Маријанова који је био племенски капетан и један од најблискијих главара војводи Миљану Вукову. Један од 300 Васојевића у походу ка Србији 1861.године, и један од вођа Васојевићког устанка 1862.године. У каснијим годинама, Петар В. Маријановић је био носилац „Златне Медаље за храброст–Милош Обилић“. Вук Вељов имао је Уроша и Млађена, који су по Вуку узели презиме Вуковић. Урош је имао Милутина, Мићу и Милоша; а Млађен сина Вука. Мрвош Вељов је имао четири сина: Сурана, Ђеку, Вукајла и Вукоту. Вукајлови синови: Стефан, Тодор и Вучко, узеше презиме Вукајловић. Потомство остала три брата задржало је презиме Стојановић. Суран (Шћепан) је имао Новака (чији је потомак Максим одселио са Трешњева за Лужац); Ђекин син је Косто; Вукота је имао Радоја. Из овог огранка Стојановића истакао бих Михила - Пуља Максимова, који је за своју изузетну храброст у току Другог свјетског рата, одликован „Орденом народног хероја“. Интересантно је да је Мрвоша из освете убила Борика Вукићевић, да би осветила свог мужа Нова, којег је у једној свађи убио Мрвошев син Вукајло. Пошто је била срамота да жена учини освету, прича се да је Борика у освету повела свог дванаестогодишњег сина Петра, који је повукао обарач пошто је Борика нанишанила. После освете бјежи са шест синова и једном кћерком у правцу Косова. Касније се настанила на Полици, а од њених синова је највећи дио данашњих Боричића на Драгосави. Оле Вељов имао је три сина: Милуна, Дмитра и Пантелију – задржали презиме Стојановић. Од Милуна су: Јово, Јован, Лука и Ника; Дмитрови синови су Радош и Лакић, а Пантелија је имао Радована. Мијат Вељов имао је пет синова, који су задржали презиме Стојановић: Беле, Радуле, Ковач, Никола и Спасоје. Беле је имао Вукашина и Рака; Радулеви синови су Ђоко и Јоко; Ковачеви су Милан и Милош; Никола је имао Вука и Неда; Спасојеви синови су Вуцо, Бошко и Вучина.
50
НЕНАДОВИЋИ СА ГОРАЖДА
2.10. Машо Стојанов - „Машовићи“ Машови синови су: - Јоко - Милан - Иван - Стојан Машо Стојанов је рођен око 1742.године и живио је око 70 година. Није запамћено да ли је Машо имао и женско потомство, као ни то одакле је био ожењен. У Трешњеву постоји ливада звана Машовка са кућама братственика Машовића. Сви Машови потомци, односно потомци његових синова, још за Машова живота су се почели најприје „казивати“, а касније и званично презивати - Машовићи. Јоково потомство није мијењало презиме, и до данас се презивају Машовић. Они нијесу одсељавали са Трешњева; док су потомци остала три Машова сина узели презимена по својим ближим прецима - након одсељавања са Трешњева на Полицу (Горажде и Маште). Од Милановог сина Ненада народило се, после преласка на Горажде, наше братство Ненадовићи. Од Ивановог сина Тодора постали су Тодоровићи са Горажда. Од Стојана Машовога народили су се Стојановићи на Машту. Морам овдје истаћи да се код Драга Тодоровића, у извору /12/: „Племе Машовићи“, појављује тврдња да је наш предак Машо „Стојанов отац, а не син“. До ове непрецизности је, готово сигурно, дошло услед чињенице да: Машо јесте Стојанов отац, али се и Машов отац такође звао Стојан. Милосав Тодоровић у вези овога каже: „...Машо је Стојанов па сви потичемо од Стојана (старијег), а они на Машту од Стојана (млађег) чији је отац Машо“./9/ Дуго времена се, код братственика на Полици, причало да је заправо Машо наш први пресељени предак из Лопата на Трешњево и да се приликом преласка казивао као Машо Тодоров, јер му се кућа у Лопатама налазила на мјесту Тодоров Лаз. По том предању отуд је пребјегао од крвне освете: „Машо се са синовима супроставио Турцима, који су купили данак у Лопатама, и том приликом су убијени ага и 17 Турака. Истога дана Машо је са бројном породицом напустио Лијеву Ријеку и одселио на Трешњево код блиских пријатеља“/12/. Међутим, као што смо из досадашњег излагања видјели, наш први пресељени предак са Лопата на Трешњево био је Стојан и то у периоду од 1738. до 1750.године. Према ранијој анализи и бројању пасова, наш предак Машо, највјероватније је рођен у периоду између 1740. и 1745.године. Стога ово предање о Машовој бројној породици у Лопатама и бјежању од крвне освете, треба узети само као производ епске епохе и тежње наратора да се свом претку што више да на значају, не водећи много рачуна о историјским чињеницама. Јединство рода по Машу Стојановом приказано је у следећој шеми. У наставку су дата и породична стабла Тодоровића, Стојановића и Машовића (пренесена из књига Мила Тодоровића /9/ и Вукајла Вукајловића /10/). Због будућих генерација напомињем да до сада није забиљежен случај женидбе 51
Новица Ненадовић
или удаје у оквиру ширег братства Машовића, па стога није сувишно да се породична стабла ових братстава нађу у овој књизи. Морам нагласити да ово није случај са нашим рођацима Стојановићима у Трешњеву, гдје има 17 случајева међусобног узимања (женидби и удаја). ɊȺȾɍɅȿ
ɆɂɅȺɇ
ɫɢɧ
ɆɂɅȺɇ
ɇȿɇȺȾ
ȼɍɄɈɌȺ
ɫɢɧ
ɆɂɅȿɌȺ
ǵȍȕȈȌȖȊȐȲȐ ǫȖȘȈȎȌȍ
ɆɂɅɍɇ
ȼɍɄɋȺɇ ɊȺȾɈȵȺ ɊȺȾɈɒ ɂȼȺɇ
ɌɈȾɈɊ
ɊȺȾɈȳȿ
ǺȖȌȖȘȖȊȐȲȐ ǫȖȘȈȎȌȍ
ɊȺȾɂɋȺȼ ɆɂɅɈɒ ɆȺɒɈ ɊȺȾɈȳȿ
ɋɬɨʁɚɧ ȼɍɄɈ
Ⱥɪɫɟɧɢʁɟ Ɋɚɤɟɬɚ
ȾɊȺȽɈȳȿ ȼɍɄɈɌȺ
ɋɌɈȳȺɇ
ǴȈȠȚȍ
ɊȺȾɈȵȺ
Ɋɚʁɤɨ ȽɈɅɍȻ
Ɇɚɧɨʁɥɨ
ǹȚȖȯȈȕȖȊȐȲȐ
ȭɭɪɨ
ɒȶȿɉȺɇ
ɉȿɊɂɒȺ ɋɂɆɈ
Ɋɚʁɨ ȼȺɋɈ
ɉɍɇɂɒȺ
ȼɍɑɂȶ ȼɍɑȿɌȺ ȳɈȼȺɇ
ȳɈɄɈ ȼȿȴɈ
ɆɂɅɈɒ
ǴȈȠȖȊȐȲȐ ǺȘȍȠȱȍȊȖ
ɌɈȾɈɊ ɆɂɅɈȵȺ
Јединство рода по МАШУ Стојановом – „Машовићи“ 52
НЕНАДОВИЋИ СА ГОРАЖДА
2.10.1. Тодоровићи са Горажда Приликом доласка на Горажде, Иван Машов имао је сина Тодора од кога су се народили Тодоровићи. Тодор је имао шест синова који су се звали: Вуксан, Радоња, Радош, Радоје, Радисав и Милош (звани Мина). Тодор Иванов је убрзо након преласка, продао сву стоку коју је имао и од аге купио земљу на којој се настанио. Своју прву кућу Тодор је саградио близу Врела, а касније се већина братственика преселила – недалеко од Врела - на Марино брдо, које се данас зове Брдо Тодоровића. Вуксан Тодоров имао је сина Ивана и заједно са њим је одселио за Рачу Крагујевачку; не зна се да ли је оставио потомство. Радоња Тодоров имао је три сина: Никола звани Гацо (најстарији – погинуо 1876. у великом боју на Шекулару), Лујо (погинуо 1898.године у Буковој Страни за вријеме Кокошињег рата) и Аврам (умро млад). Од Радоње су биле и три кћерке. За Радоњу се слободно може рећи да је био један од највећих јунака свога времена, чувен по својој снази, јунаштву и хајдуковању, велики осветник и крвник турски. У доста извора онага времена помиње се његово хајдуковање са братственицима Радулем Ненадовим и Јованом Вељковим Машовићем. Умро је природном смрћу и био сахрањен у то вријеме изван Горашког гробља. Драгиша Боричић, у својим „Анегдотама испод Комова“, каже да на самртном часу Радоња није хтио да се исповиједи и причести, па је ондашњи поп Мина Михајловић наредио да се не копа у гробље. По другој верзији то се десило зато што је боловао и умро од неке опаке болести. Неки међутим тврде да је сам Радоња захтијевао да буде сахрањен изван гробља, да се касније у његов гроб не би сахрањивали ни гори, а ни бољи јунаци од њега. Данас се његов гроб налази унутар Горашког гробља, поред осталих спомен обиљежја својих братственика Тодоровића (први гроб са лијеве стране, гледано са главне улазне капије). Радош Тодоров је погинуо 1877.године и није оставио потомство. Радоје Тодоров имао је два сина Радосава и Милована, који су оставили бројно потомство (породично стабло Тодоровића је у следећој шеми). Радисав Тодоров имао је три сина: Божину, Богића и Богдана и једну кћерку. Сви су оставили потомство. Богдан Радисављев (звани Муса) одликован је „Сребрном медаљом за ревност“ у Балканском и Првом свјетском рату. Милош (Мина) Тодоров имао је три сина и то: Тодора, Вучића и Васа (Речка). Вучић и Васо имају потомство, док је Тодор умро млад (утопио се) и није оставио потомство. Братственике Тодоровиће данас карактерише веома висок ниво образовања: двадесет њих има високу стручну спрему, од чега три доктора наука и један магистар; док их је са вишом стручном спремом два. За више детаља о нашим рођацима, Тодоровићима, упућујем читаоца на књигу Милосава М. Тодоровића „Слово о роду”.
53
Новица Ненадовић
%
#!
)
!
#(
#
#
(
#
1-07*2,*5
#
# /1*2
! !
)
)
$ 303
1-07*2,*5
)
#
#! 93:*2 )
#
#
# )
1-07*2,*5
)
#
!
'
Потомство ТОДОРА Ивана Машова – Тодоровићи са Горажда 54
НЕНАДОВИЋИ СА ГОРАЖДА
2.10.2. Стојановићи са Машта Стојановићи на Машту народили су се од два сина Стојана Машовога - Вука и Голуба. Приликом пресељавања њихов отац Стојан вјероватно није био жив, па су Вуко и Голуб на Полицу доселили са стричевима Миланом и Иваном и њиховим породицама. Вуко Стојанов имао је четири сина: Радоја, Драгоја, Вукоту и Радоњу. Потомство је остало једино од Радоње, који је имао сина Дмитра. Радоје и Драгоје су млади погинули, док је Вукота био гласовити јунак свога доба. Вукота је био мали растом, па су га звали Вукотица, али хитар, окретан и храбар. Одметник од турске власти, четовао са чувеном групом Арсенија Вукићевића. И данас се прича како је књаз Никола, 1873.године, позвао Вукоту и два његова саборца на Цетиње, да би испитао ко је убио команданта турске жандармерије Малић бега Раџепагића. Наиме, књаз је добио захтјев од турских власти да ухвати и казни – убије починиоце, како се не би даље затезали односи на граници између Турске и Црне Горе. Књаз је то отворено рекао хајдуцима, као и то да „тај који је убио треба сам да се јави, ако није кукавица“. Вукота се јавио, узевши сву кривицу на себе, знајући да може бити убијен. Међутим, књаз је одао признање Вукоти за исказану храброст и даривао га, свјестан да на тај начин ризикује нове сукобе и освете од, тада сусједне, турске царевине. Голуб Стојанов имао је сина Шћепана. Од Шћепана су три сина: Петар, Андрија и Алекса; сви су оставили потомство (породично стабло Стојановића са Машта приказано је на следећој страни). Са високом стручном спремом тренутно их је у братству десет, од чега један доктор наука и један магистар.
55
Новица Ненадовић
% "
"
"
,.&/
"
"
"
"
%
"$
(&/
"
" #
"
"$ 0-0
"
"$ %
"
"$
"
"
"
"
%
.*-4&/)&2
" %
"
Потомство СТОЈАНА Машова – Стојановићи са Машта
56
НЕНАДОВИЋИ СА ГОРАЖДА
2.10.3. Машовићи са Трешњева Као што смо већ рекли, потомство Јока Машова остало је на Трешњеву и задржало презиме Машовић. Јоко (1767.-1853.) је најстарији Машов син. Јокови синови су: Пуниша, Симо, Вељо и Милош. Пуниша Јоков није оставио потомство. Симо Јоков је имао: Перишу, Вучића и Вучету. Периша је имао Јована од кога није остало потомство. Вучићеви синови су: Сава, Радоња, Милета, Зарија, Радош и Јово. Од Вучете су: Јоко, Стефан и Машо. Вељо Јоков имао је Тодора и Јована. Тодор није имао потомство, а Јован је имао Млађена и Миливоја. Милош Јоков имао је сина Милоњу (Баба), а он Богдана и Илију. Из данас бројног братства Машовића са Трешњева, морам истаћи неколико њих из прошлости: Ђорђија Саве Машовића који је носилац „Златне Медаље за храброст – Милош Обилић“ за заслуге и исказану храброст у Балканским и Првом свјетском рату; као и носиоце „Сребрне медаље Милош Обилић“ - Богдана и Васа Машовића. На следећој страни дато је породично стабло братства Машовића са Трешњева, док за остале податке о свим нашим рођацима са Трешњева, упућујем читаоца на књигу Вукајла Вукајловића „Стојановићи у Трешњеву”.
57
Новица Ненадовић
!
!
#)
!
(
#
)
)
#
'
#(
)
# )
-.*/
!
#
#!
#!
,*/
# )
' ! 203*/
#
)
%
)
)
#( !
)
)
#
)
)
)
#
#)
)
#
)
#
)
#
)
(
!
!
! $
$
# )
Потомство ЈОКА Машова – Машовићи са Трешњева 58
#
! ! %
НЕНАДОВИЋИ СА ГОРАЖДА
2.11. Милан Машов Син Милана Машова је - Ненад, родоначелник братства Ненадовића са Горажда – Полице код Берана. Осим Ненада, Милан је имао још два сина којима имена нијесу запамћена. По Благоју Ненадовићу/11/: један Ненадов брат је имао три кћерке, од којих се једна звала Милосава са надимком Чава - удата за Радула Кастратовића на Горажду и по њој се овај огранак Кастратовића и данас назива „Чавићи“. Чава је имала три сина (Лека, Вучић и Јаков) и двије кћерке. Други Ненадов брат је имао једног сина и једну кћер. Овај Ненадов синовац имао је једну кћерку која се звала Јована. Готово је сигурно да су ова два Миланова сина умрли или погинули још на Трешњеву, а да су се њихове породице доселиле на Горажде заједно са остатком Миланове породице. Каква је била судбина њиховог порода (осим Чаве) са сигурношћу се не може рећи. Постоји могућност да су се и они презивали Ненадовићи, јер није у то вријеме био риједак случај да се носи презиме по најстаријем брату, односно стрицу. За Милана оквирно можемо рећи да је рођен негдје у другој половини XVIII вијека (анализа и бројање пасова говори да је то могло бити око 1770. године). Ко је и одакле је била Миланова жена није остало запамћено, као ни то када је умро и гдје је сахрањен Милан Машов. Милан Машов је наш први пресељени предак са Трешњева на Горажде. Он је тада доселио са Ненадом и његовом породицом, као и са потомством друга два сина. Заједно са Милановом породицом, на Полицу су доселили његов брат Иван (од чијег сина Тодора су се народили Тодоровићи на Горажду) и синовци Вуко и Голуб (Стојанови синови - од којих су се народили Стојановићи на Машту). Како је изгледао сам чин пресељења можемо само да претпоставимо. Јован Цвијић је то овако описивао: „По једном старом обичају, бар један члан задруге остајао је са својима на староме огњишту, и њему су остављане непокретности и гломазне ствари, које се нису могле носити. Све остало је ношено на коњима који су у реду ишли на челу поворке. Уз исељеничке караване иде нешто оваца, затим које теле и крава, али нисам видео волова“. Миланова породица је приликом досељавања (у другој четвртини XIX вијека) била у феудално – чифчијском односу према Шеховићима из Црниша, чији је агалук Горажде било у то вријеме. „Чифчија је аги давао четвртину, а држави десетину од свега што роди на земљи коју обрађује... Поред дажбина на приходе са земље, чифчија је плаћао бидите (порез на крупну стоку) и танзимате (порез на ситну стоку, пчеле и друго)“./3/
59
Новица Ненадовић
3. Родослов Ненадовића 3.1. Ненад Миланов - родоначелник Ненадовића Ненад, који је XI пас од Васа, имао је пет синова од којих се народило братство Ненадовића. Ненадови синови су: - Радуле - Милан - Вукота - Милета и - Милун Ненад је рођен на Трешњеву негдје крајем XVIII вијека (око 1795. године). Умро је на Горажду с тим да година његове смрти, као ни мјесто гдје је сахрањен, нијесу запамћени. Чињеница да се не зна гробно мјесто нашег родоначелника, не служи на част његовим потомцима. Такође се не зна ко му је и одакле била жена. Остало је запамћено да је имао три кћерке, од којих једној није запамћено име, а друге двије су се звале Калина и Зага. Такође се зна да је једна била удата у Гаровића из Башче, а једна у Лубнице (не зна се у које братство). Приликом досељавања на Горажде, Ненадов отац Милан је већ био у поодмаклим годинама, па је главни терет око насељавања и организовања у новој средини пао управо на Ненада. Вјерује се да је Ненад доселио на Горажде са свих пет синова ,односно да су сви они рођени на Трешњеву. Да ли се нека од кћерки родила на Горажду није нам познато. Ко је од Ненадових синова био најстарији не може се са сигурношћу рећи, само претпостављамо да су се рађали од 1820. до 1835.године. Уколико прихватимо као тачно предање да се Ненад доселио са свих пет синова, онда слиједи логичан закључак: да се досељавање наших предака са Трешњева на Горажде десило између 1835. и 1840.године. Бројна породица одмах је направила прву кућу на брду, главици, изнад Коловрата близу горашког Врела и то се брдо и данас зове Главица Ненадовића. Убрзо праве и другу кућу – на Вотњици, ширећи се ка Јодолу и заузимајући добра имања око главног сеоског пута који води од Берана ка Бихору и Пештери. Као и рођак му Тодор и Ненад убрзо откупљује имање од аге. „Земља коју су заузели и откупили од аге била је доста доброг квалитета у односу на остали дио Горажда“./6/ Прве године на Горажду протекле су у крчењу и довођењу у ред имања која су старосједиоци напустили још прије 100 година (у сеобама 1690. и 1738.). Прије наших предака, на Полицу су се доселила невасојевићка братства: Шћекићи и Кучи на Бабину; Михајловићи, Секулићи и Цикићи на Заграђе и Пођани на Драгосаву. Милан, Ненад и његови синови, приликом пресељавања презивали су се (казивали презименом) Машовић. Касније су петорица Ненадових синова почела користити презиме Ненадовић, али се још доста дуго задржало и старо презиме Машовић – које се користило упоредо са новим. Презиме Ненадовић, први пут се у неком званичном документу, среће у једном допису поличких главара властима на Цетињу из 1884. године. (документ дат као прилог бр.1 у овој књизи) 60
НЕНАДОВИЋИ СА ГОРАЖДА XII
XIII
XIV
XV
XVI
XVII
XVIII
ȾȺɊɄɈ ɆɂɅɈȼȺɇ
ȻɈȳȺɇ ȻɈɊɂɋ
ɌɈɆȺ
ɆɂɅɈɒ
ɊȺȾɈȼȺɇ ɆɂɅȺɇ
ɆɂɅɈɒ
ȾȿȳȺɇ
ɉȺȼɅȿ
ȽɈȳɄɈ ȽɈɊȺɇ
ɊȺȾɍɅȿ
ɋɅȺȼɄɈ ɊȺȾɂɋȺȼ ȺɇɌɈ ɊȺȾɍɅȿ
ɊȺȾɍɅȿ
ɊȺɇɄɈ ɊȺȾɂɋȺȼ
ȻɊȺɇɄɈ
ɂȼȺɇ
ɁȺɊɂȳȺ ɉȿɌȺɊ ɂȼɈ ȾɍɒȺɇ ɆɂɅɈȼȺɇ ɆɂȳȺɌ
ɌɈȾɈɊ
ɆɂɊɄɈ
ɆɂȴȺɇ
ȾɊȺȽɈɒ
ȽȺȼɊɂɅɈ ɇɈȼɂɐȺ
ɆɂɅȺɇ ɅȿɄȺ
ȾɊȺȽɈɆɂɊ
ȾɍɒȺɇ
ȽȺȼɊɈ
ɇɈȼɈ ȴɍȻɈ
X IX VIII
ɇȿɇȺȾ
ɆɂɅɍɌɂɇ
ɆȺɒɈ
ȳɈȼȺɇ ȼɍɄɈɌȺ
ɆɂɒɈ ɊȺȾɈɒ
ɇȿɇȺȾ
ɆȺɊɄɈ
ɆɂɅȿɌȺ ɆȺɊɄɈ
ɆɂȳȺȳɅɈ
ȾɆɂɌȺɊ ɆȺɊɌɂɇ ȻɈɒɄɈ
ȾȺɇɂȳȿɅ
ɊȺȾɈɋȺȼ ɋɌɈȳȺɇ
ȼɍɄɈɌȺ ɊȺȾɈȳȿ
ȺɊɋȿɇɂȳȿ
ɋȼȿɌɂɋɅȺȼ ɁɈɊȺɇ ɊȺȾɈɒ ȼȿɋɄɈ
VI
ɊȺɄȿɌȺ
V
ɊȺȳɄɈ
ȺȼɊȺɆ
ȼȺɋɄɈ
ɊȺȾɈɆɂɊ
ɆȺɇɈȳɅɈ ȭɍɊɈ
II
ɊȺȳɈ
ɆɂȴȺɇ
ɆɂɅȺɇ
ȾɊȺȽɂȶ ɋȺȼɈ
III
ɂȽɈɊ ɆȺɊɄɈ
ɆɂɅɈȵȺ
ȻɅȺȽɈȳȿ
IV
ȽɈɊȺɇ
ɊȺȾɈȵȺ
ȾɆɂɌȺɊ
VII
ȻȺɅɒȺ ȾɊȺȽɈȴɍȻ
ɆɂȳȺȳɅɈ
ɆɂɅȺɇ
ɁȺɊɂȳȺ ȾɊȺȽɈɆɂɊ
ɆɂɅɂȶ
XI
ɇɂɄɈɅȺ
ȳɈȼɈ
ȼɍɄȺȳɅɈ ȻȺɌɊɂȶ
ɆɂɅȿɌȺ ɆɂɊɄɈ
ȴɍȻɂɒȺ
ɆɂɏȺȳɅɈ ʤʸʫʶˁʤʻʪʤˀ
ɋɂɆɈ ɆɂɅɂȼɈȳȿ
ɉȿɌȺɊ
ɆɂɅɍɇ
ȾɊȺȽȺɇ
ɌɈȾɈɊ
ɆɂɅɍɇ
I
ȼȺɋɈ
ɆɂɅɍɇ
ɉȿɌȺɊ
ȼɍɄɈ
ɆɂɅɂɋȺȼ ɆɂɊȺɒ ɆɂɅɈɋȺȼ
ȾȺɅɂȻɈɊ
Јединство рода по НЕНАДУ - Ненадовићи 61
Новица Ненадовић
Недуго по пресељењу, Ненад је морао и пушком бранити новостворено имање. Први напад и похару новонасељеног становништва Полице, извршили су муслимани од стране Рожаја и Пештери 1842.године, под командом сјеничанина Муша Латића. Тада још недовољно организовани, Поличани су претрпјели знатне паљевине и губитке. Следећи напад на Полицу десио се 17.јануара 1854.године и то са двије стране. Муслиманском војском од Бијелог Поља командовао је Хасан бег Ћоровић, а од Пештери Арслан ага Ганић. Овога пута Поличани су се много боље снашли, тако да су успјели да се одбране. Главна битка одиграла се између Бабина и Љешнице, у мјесту Гњили Поток, гдје је погинуло око 200 нападача. Код Ђукића - муслимана, који су некада живјели на Горажду, остала је сачувана прича да им је Ненад Машовић помогао да се настане на Горажде. Наиме, они су покушавали да купе имање на Горажду али нијесу успјели, па им је Ненад уступио Вучју главицу -гдје су и направили своје куће. У прдходној шеми дато је породично стабло мушких потомака Ненадовића.
3.2. Ненадови синови Као што је већ речено: од пет синова Ненада Миланова, народило се братство Ненадовића са Горажда - Полице код Берана у Црној Гори. Презименом Ненадовићи почели су се презивати, по свом оцу Ненаду, у другој половини XIX вијека. У овом дијелу ћу о сваком од њих петорице рећи оно што сам чуо или пронашао као писани траг. За сваког од њих посебно даћу породично стабло, са пописаним како мушким тако и женским потомством. Такође ћу описати важне историјске догађаје чији су активни учесници били. Општа оцјена њих петорице заједно била би да су се као новодосељеници, иако млади, добро снашли у новој средини. Одмах су заузели довољно доброг имања (шума и ливада). На челу са оцем, успјели су да оспособе запуштена имања, откупе их од аге и започну нови живот. Поженили се и успјели да, заједничким радом и братском слогом, саграде куће за сваког понаособ. Из текстова који слиједе, видјеће се да су, захваљујући својој бистрини и чврстини при доношењу одлука, уживали велики углед и бирани за кметове и главаре Полице. С друге стране, истицали су се храброшћу и јунаштвом, дајући пуни допринос у борби против Турака. У нератним годинама било их је у хајдучким четама, а у бројним ослободилачким ратовима били су у првим устаничким редовима и у њима давали своје животе за слободу, која је неминовно морала доћи. У чувеном походу 300 одабраних Васојевића, преко Турске до Србије 1861.године, налазила су се два од петорице браће – што довољно говори о јунаштву, угледу и повјерењу које су уживали у крају и племену. Учесници су и црногорско-турског рата 1862.године, Васојевићког устанка 1875.године и црногорско-турског рата 1876.-78.године (овај последњи рат у литратури се још назива Вељи рат, Велики рат или Рат за независност). Немогуће је утврдити тачне године њиховог рођења и смрти. С обзиром да су сјећања давно изблиједјела, а малобројни писани извори су доста непрецизни и контрадикторни, па самим тим и непоуздани. Једино на основу године смрти једног од њих (Милан је умро 1921.године и прича се 62
НЕНАДОВИЋИ СА ГОРАЖДА
са сто година) и година рођења њихових потомака, можемо претпоставити да су: Милун и Милета били млађи (и ближи годином рођења – рођени од 1830. до 1835.године), а Радуле, Милан и Вукота старији (рађани од 1820. до 1830.године). Из свега овога намеће се закључак да је: Радуле био најстарији, затим Милан, па Вукота иза њега Милета и најмлађи Милун. На Горашком гробљу пронађена је једна надгробна плоча, од милута (лапорца), која је означавала гробно мјесто неког од наших најстаријих предака. Због оштећења се не може прочитати читав текст, али се несумљиво може рећи да се ради о неком Ненадовићу умрлом и сахрањеном ту 1879. године.
Најстарије сачувано гробно обиљежје братсва Ненадовића на Горажду
3.2.1. Радуле Ненадов (око 1820. - око 1880.) Од Радула су два сина: - Зарија и - Тома (Тошо) Био је ожењен од Бабовића из Будимље, име јој није запамћено. Што се тиче године његове смрти у извору /5/ налазимо га у попису погинулих бораца Поличког батаљона у Васојевићком устанку 1875 и црногорско-турском рату 1876-1878.године (Вељи Рат), али се не наводи прецизно које године. С друге стране, у извору /6/ стоји да је погинуо у ослободилачким ратовима на Полици око 1880.године. Важио је за једног од најхрабријих и највећих јунака свога времена у Доњим Васојевићима. Зна се да је хајдуковао заједно са рођацима Радоњом Тодоровим са Горажда и Јованом Машовићем са Трешњева. Те хајдучке чете никад нијесу бројале више од 20 људи, због лакше покретљивости и веће могућности склањања од турских потјера. Обично се хајдуковало од пролећа до касне јесени тј. „Од Ђурђева до Митрова дана“. Гледао је свуда и на сваком мјесту да науди турским властима. У Државном архиву Црне Горе на Цетињу налази се жалба турских власти из 1874.године на „поличанина Радула, одметника, који се повремено склања 63
Новица Ненадовић
на црногорску територију“. Понекад Радулови напади на Турке нијесу одговарали ни црногорским властима (да се не би провоцирале одмазде Турака), па су га и они гонили. Од свих потјера, Радуле се некад склањао на Трешњево (код рођака Машовића), а некад на Полицу; углавном - никад није био ухваћен. Један од похода Радула Ненадовог и Радоње Тодоровог на Пештер, описао је Драгиша Боричић у анегдоти под називом „Јунаци“./4/ У љето 1861.године, био је један од 300 одабраних Васојевића у походу преко турске територије до Србије, у којем су наши Поличани били водичи и одиграли кључну улогу у одласку и повратку експедиције. У попису учесника овог похода, у више извора, помиње се и име Шћепан Ненадовић. Очигледно је да су хроничари овог похода направили грешку, јер ми код својих предака немамо име Шћепан. Евидентно је, да се још један од Радулеве браће нашао у том походу (грешком пописан као Шћепан). Такође, могуће је да се ради о Ненадовом синовцу (сину Ненадовог брата) чије име није запамћено. Осим учешћа у Вељем Рату (1876-78.), у којем је и погинуо, био је учесник и претходног црногорско – турског рата 1862.године. Највећа битка у овом рату десила се 07.маја 1862.године на Рудешу. Тада је, према оновременим извјештајима, здружена војска Васојевића, под командом војводе Миљана Вукова, нанијела турској војсци тежак пораз (погинуло је око 3000 Турака, а рањено 1500). Треба рећи да су Поличане у овом боју предводили поп Јосиф Михајловић и браћа Радисав и Миро Дедовић. На улогорену турску војску на Рудешу, под командом Селим-паше, извршен је изненадан напад. Повлачење турске војске у нереду, преко Дапсића, Полице и Бијелог Потока, била је прилика за устанике да готово потпуно униште непријатеља. Убијен је чак и Селим-паша, па су његов коњ и дванаест најљепших сабљи окованих сребром, послати на поклон књазу Николи. О овим догађајима др.Дашић каже: „У Доњим Васојевићима је тих дана Селим-пашина војска доживјела прави дебакл те побједа над њом на Рудешу, Полици и Бијелом Потоку спада у најславније побједе које су Црногорци извојевали на територији Црне Горе, у црногорско-турском рату 1862.године“. Овако тежак пораз Турска није лако поднијела, па је против Васојевића у долини Лима убрзо организован нови напад. Том приликом је бројно ојачана војска Хусеин-паше, сва српска села сравнила са земљом, запалила манастир Ђурђеве Ступове, а војску и народ разагнала по планинама у збјегове. Управо после тог напада Турска ће одлучити да оснује град Беране. Живаљ на десној страни Лима опет се морао покорити турској власти.
64
НЕНАДОВИЋИ СА ГОРАЖДА
!%!
(*(4! !/(6!
&1,!
()!
!*(,!
-1!
-#!,!
!+!/!
&1!,)!
!$!
(!
/13!
!3!5! !3!
*!#)!
)8&/)!
-*)!
!,(4! -6! (,!
Потомство РАДУЛА Ненадова
3.2.2. Милан Ненадов (око 1825. – 1921.) Милан је имао четири сина. Звали су се: - Гавро - Милован - Мијат и - Лека Био је ожењен Бориком Трифуновић из Заграђа (кћерка Стефана Трифуновића). Прича се да су Трифуновићи били против удаје своје одиве, па су чак кренули да је отму. Када су дошли увече до Милановог дубирога, један од њих провири унутра, па ће осталима: „Одиви не свануло до Ђурђевадне. Ајте да се врћемо – нит је можемо вратит, нит би она шћела“. Имали су и једну кћерку: - Загорка (Рака), удата за Новицу Жујовог Боричића, са Драгосаве. Њен син је био Драгиша-један од првих факултетски образованих Поличана, дугогодишњи професор Беранске гимназије и писац (најпознатије дјело „Анегдоте испод Комова“). Осим Драгише, имала је још четири сина: Батрића, Вељка, Михаила, Василија (Вака) и двије кћерке Ђурђу и Маку. 65
Новица Ненадовић
Милан је направио кућу на Присоја на Јодолу, недалеко од главног сеоског пута. Зна се да је био хајдук и редовни учесник у походима и похарама на Пештер и Бихорски крај, са хајдучким вођом, и кумом, Радојем Ђукићем. Остале су запамћене двије велике похаре Бихора које су Поличани организовали 1859. и 1861.године. Ова задња похара десила се на светац Три Јерарха, када је запаљено преко 200 кућа и побијено преко 130 муслимана. Заплијењен је велики број говеди и ситне стоке, чија подјела је обављена сјутрадан на Коловрату. Све ово је био одговор на бихорске нападе и паљевине из 1842. и 1854.године. „Био је дугогодишњи старјешина села“/6/ и највјероватније члан Одреда 300 Васојевића у походу према Србији. У извору /3/ налазимо да је био један од потписника молбе Поличана, из 1884.године, упућене министру војном Илији Пламенцу, гдје од њега траже да им помогне у борби са Турцима. (документ је дат у прилогу) Када је умро, 1921.године, Милан је имао 25 чланова породице. Живио је преко сто година (неки кажу и 110). Дочекао је смрт сина Милована, 1920. године. Док је стајао у реду да му се здрави глава, неко од старијих комшија му се обрати: „Камо среће Милане да си ти данас мјесто Милована“. Милан одговара неочекивано, али хајдучки: „А шта се може, свак’ на своје мјесто“. У извору /4/ једна анегдота, под називом „Збогом беже“, посвећена је Милану Ненадовом и његовој згоди са једним рожајским бегом. Тај догађај се и данас препричава, са незнатном разликом у односу на књигу, па ћу је овдје навести онако како сам је ја чуо од свог оца: „Милан је доста времена проводио поред џаде (која води преко Полице ка Бихору и даље један крак ка Пештеру, а други ка Рожајама), барем онда кад није био у хајдучији или се крио од турских власти. За сељачке редовне послове није много трагао, осим кад нужда наћера. Једног од тих дана, док је Милан сједио тик уз пут, пролазио је преко Полице неки рожајски бег са пратњом. Чуо их је још поиздаље; пратња азгина, пјевају, вичу, смију се на сав глас – само да заплаше „рају“. Кад виђоше Милана како сједи поред пута, и да није чак ни устао док бег прође, не мало се изненадише па се и граја стиша. „Дижи се Влаше кад ја пролазим“ - викну бег, замахну канџијом и удари га преко леђа. Милан скочи и ухвати бегова коња за узде. Коњ се уплаши, зањишта и подиже на задње ноге, а бег се једва одржа у седлу. И онај моменат док је пратња још била збуњена, Милан измаче у страну: „Силан ти коњ беже, но га ти не знаш ја’ат. Мораћу доћ да ти га узмем“. –„Куш влаше“-викну бег збуњен и љут, што због узнемиреног коња, што због неочекиване Миланове реакције. „Узећу ти га ја и још ћу ти гађат под прозор, да не буде да ти се нијесам јавио“ – довикну Милан који већ бјеше одмакао. Бег оста да виче и псује, али овога пута на своју пратњу. Не дуго за овим Милан се потруди да испуни „обећање“ дато бегу. Оде у Рожаје беговој кући, сачека сутон кад слуге смирују стоку, па се сакри у јасле. Ту сачека глуво доба ноћи, оседла коња и одлазећи извади кубуру и опали. „Одведо ти ја беже коња. Од мене га тражи!“. Кажу да бег није ни покушао да организује потјеру, само је изговорио: „Одведе ми Милан Ненадов коња“. 66
НЕНАДОВИЋИ СА ГОРАЖДА +?(1+"
*,/3"%"
(,*8" 5".*3"%" "15"
".*8"
",*." 6$*8"
";"
!
"'" "&"
"'-*," "5"1*." /1+"
"&/1+" /%"." *'/3"%"
*,(."
"&'",(." "1*;"
!
/>"
+?(1+"
69".+"
+?(1+"
1"&*8" (,+"
*,(%"
/1'"."
!
":"
*="."
!
*8" 5".*;"
Потомство МИЛАНА Ненадова
3.2.3. Вукота Ненадов (око 1825. – око1900.) Вукота је имао три сина, који су се звали: - Милутин - Мијајло и - Аврам Био је ожењен Шахом Ђукић, са Горажда, „сестром угледног Бајра Ђукића“./6/ Имали су и једну кћерку: - Мика, удата за Алексија Кастратовића са Бугарке, са којим је имала двије кћерке: Јевра (удата Рмуш) и Станија. Што се тиче године Вукотиног рођења, може се приближно рећи да је рођен између 1825.и 1830.године. Његова кућа налазила се на Вотњици, близу Горашког гробља, при дну западне стране Главице Ненадовића. Из породичног стабла које слиједи види 67
Новица Ненадовић
се да се од Вукоте до данас народило најбројније потомство Ненадовића. Био је вишегодишњи кмет у селу и онај од кога се тражило мишљење при доношењу важних одлука. Под називом кмет у оном времену подразумијевао се старјешина и судија у селу - придржавајући се обичајног права које је тада било „на снази“. Осим тога, кмет мири завађене, дијели имање браће, процјењује вриједност земље и слично. За кмета је бирана личност неоспорног ауторитета и угледа, како код својих комшија, тако и код турских власти. Кмет је био и посредник, односно преговарач са турским властима приликом одређивања годишњег пореза, тако да је његова вјештина преговарања, као и лично поштење, било од директног утицаја на живот локалног становништва.
Полеђина надгробне плоче која означава мјесто гдје је сахрањен Вукота Ненадов
У извору /3/ налазимо да се помиње на два мјеста и то у документима гдје се потписује као кмет и члан „Општине пољичке школе“. Оба документа су из 1893.године и дата су у прилогу ове књиге. Као борац Поличког батаљона, учесник је црногорско–турског рата 1862.године, Васојевићке буне 1875. и Вељег рата 1876. до 1878.године. Година његове смрти не може се са сигурношћу утврдити (неке анализе говоре да би то требало бити око 1900.), али је Вукотино гробно мјесто видно означено, великом плочом од милута (лапорца), на чијој полеђини је ћирилицом написано „ВУКОТА“. Гроб се налази на Горашком гробљу – окружен гробовима осталих братственика - поред породичне гробнице Тодора Ненадовића.
68
НЕНАДОВИЋИ СА ГОРАЖДА
"
8$1-;$
$)$
9&-;$
*/$
4$(91$
1=$
-/-.$
*/*1$
$/*18-1$
$/-1$
/*.6$1)4$
$($
# $8>$1$
"
*21-)$
*84$
$)*,)$
#
$1->*/$
2@.$ *'426-0$
"
"
24-;$
.A*4.$
-.$
-)26$'$ # -/*1$
-@2>.$
94=$
$)26$'$
'$1$ -426$'$
24)$1$
$4-1.$
-4.$
-/->$1.$
$4-;$
Потомство ВУКОТЕ Ненадова
69
$<$
Новица Ненадовић
3.2.4. Милета Ненадов (око 1830. – око 1878.) Од Милете Ненадова су два сина: - Саво и - Мирко Био је ожењен Великом Ивановић, која је била родом негдје из долине Лима. Његова кућа налазила се на Јодолу, најближе главном путу. У извору /5/ налазимо да је Милета био борац Поличког батаљона и да је погинуо у Васојевичком устанку 1875. или у Великом (црногрско – турском) рату од 1876.до 1878.године. Прецизна година његове смрти се не наводи. У извору /6/ налазимо га у попису погинулих за слободу, гдје се каже да је погинуо на Полици 1876.године. Милета је, као и његова браћа, учесник свих раније помињаних буна и ратова. Посебно је значајно да је био учесник битке на Шекулару, која се сматра за најкрвавији сукоб у Вељем рату. Ова епохална битка десила се 8.(по старом) тј. 20. јула (по новом календару) 1876.године, када је око 4000 добро наоружаног башибозука из Ругове, Плава и Гусиња са једне и око 3000 низама из Берана са друге стране, напало на Шекулар. Када је изгледало да шекуларској војсци и становништву нема спаса, у помоћ су пристигли Панто Цемовић са бучичким и Миро Дедовић са поличким батаљоном. „Јуриш васојевићких војника био је толико силовит да је непријатеља доводио до потпуне избезумљености“. Борба је вођена прса у прса, па ватрено оружје није било од велике користи осим за ударање кундацима и цијевима пушака. „Најзад су се тукли и камењем. Да чудо буде веће, на ратнике се у току најжешћег боја сручила и временска непогода – олуја и киша, а пала је таква магла да један другог нијесу могли познати. Но, и поред тога, бој није прекидан док Турци нијесу коначно савладани, поражени и натјерани да безглаво одступе ка Ругови, Плаву и Гусињу остављајући на бојном пољу мртве и рањене војнике“./5/ Турски губици су били велики: 624 погинула, док број рањених није тачно утврђен, али је несумљиво био велики. Губици Васојевића нијесу тачно утврђени, али су били фасцинантно мали у односу на противника. Поједини извјештаји говоре да је било 25 мртвих и 30 рањених, док други процјењују да се тај број креће од 60 до 90. Занимљиво је истаћи да је у овом боју по први пут код Васојевића примијењена наредба књаза Николе о забрани одсијецања глава турским војницима. Истини за вољу, велики број бораца је са нелагодом и нескривеним незадовољством поштовао ово наређење. Најчешће се могао чути коментар: „На старе обичаје заборависмо“. Као што се види, двојица браће, Милета и Радуле, су дали своје животе за ослобођење од Турака. Но и поред тога, њихова Полица је (црногорско – турским разграничењем, на Берлинском конгресу 1878.године) остала у саставу Турске све до Првог балканског рата 1912.године. Оно што није успјело њима, поћи ће за руком њиховим синовима који ће, барем један дио свог живота, провести без турског зулума. 70
НЕНАДОВИЋИ СА ГОРАЖДА #+)-# #%#
"
0#%#-#
3&,)+#
2.5-#
*7'0*# #2#+)5#
Потомство МИЛЕТЕ Ненадова
3.2.5. Милун Ненадов (око 1835.- ) Милун је имао једног сина, који се звао - Петар Остало је запамћено да је био ожењен Јевросимом Цимбаљевић (кћерком Савића Цимбаљевића). Имали су и три кћерке: - Наста, удата за Николу Ђукића (Шушњића), имала је синове Новицу и Новака. - Малина, удата за Милуна Ђукића (Нуковића), имала је сина Радомира и кћерке Милицу и Марицу. - Драгиња, удата за Бена Савовића, са којим је имала три сина: Ђукана, Ђура и Блажа, као и двије кћерке Ђурђу и Милену. Милун је вјероватно најмлађи од браће, што значи да је рођен између 1830. и 1835.године. Година његове смрти не може се са сигурношћу утврдити. У диоби са браћом, између осталог, добио је дио („исе“) и у Потоку близу горашког Врела – на јужној страни Главице Ненадовића гдје је Ненад и направио прву кућу приликом досељавања на Горажде. На тој окућници су живјели и Милунови потомци. Још један догађај из Вељег рата 1876-78.године, а чији су активни учесници били свих пет Ненадових синова, заслужује пуну пажњу. Ради се о боју за одбрану манастира Мораче. Наиме, тада је од Митрофана Бана упућен позив војводи Миљану Вукову да му притекне у помоћ јер је морачко-ровачка војска повучена са своје територије, од стране књаза Николе и послата као појачање у одбрани Црне Горе од турског напада из правца Херцеговине. Васојевичка војска се (после боја на Буковој Пољани - у којем, стицајем околности, није учествовао Полички батаљон) упутила ка „Лаври Немањића“. Полички батаљон са Миром Дедовићем на челу, бројао је од 500 до 600 устаника и био је подијељен у шест чета. Главни напад Мехмед Али-паше из правца Колашина на Морачу десио се 12/24.јуна 1877.године. Војвода Миљан је „распоредио војску у облику потковице: десно и лијево поставио је у засједу по два батаљона док се он са два 71
Новица Ненадовић
батаљона и два топа, колико је имао, ушанчио у средину-на челу одбране“/5/. Не очекујући напад, турска војска је дубоко зашла у спремљену засједу, тако да су били лака мета браниоцима који су их изненада и једновремено напали. После „огња из пушака“ сручили су се на Турке ханџарима и јатаганима уз заглушујућу вику. „Збуњени и унезверени Турци, били су онеспособљени да пруже јачи отпор већ су се у великој паници, пометњи и растројству дали у бјекство. А Црногорци су их за вријеме читаве обданице, гонили, тукли и касапили све до Таре близу Колашина“./5/ Према извјештају Миљана Вукова, Васојевићи су овом приликом посјекли преко 700 турских глава. После овог боја на Морачи, наш Полички батаљон упућен је у састав трупа књаза Николе да са осталим црногорским батаљонима учествује „у војну“ на Бар. Према оперативном плану, наши су били распоређени да „стоје у Загарач – према Спужу“. Након двомјесечне опсаде, Бар је ослобођен 27.децембра 1877.године. Вељи рат је требало да буде завршен потписивањем Сан-Стефанског мировног уговора 03.марта 1878. године. Тим уговором било је предвиђено да Црној Гори припаднe и наш завичај. Међутим, под притиском европске дипломатије, прије свега аустроугарске и енглеске, одлуке овог уговора су измијењене на Берлинском конгресу који је одржан од 13.јуна до 13.јула 1878. године. Источна граница Црне Горе повучена је тако да Доњи Васојевићи, испод Трепче и Марсенића Ријеке, а самим тим и наш завичај, остану у саставу Отоманског царства. У породичном стаблу које слиједи издвојено је Милуново потомство. Примјећује се да су потомци, у знак сјећања и поштовања према Милуну, још два пута користили његово за име својих наследника. !*(+! !%! !$! #&2*!+!
!*(+!
.!$!+!
.!+)!
!02!
)6&.)!
.!$(5!
!+)!
(*&+!
,#!+)!
!.(3!
+)!
!+(3&*! *!2!
Потомство МИЛУНА Ненадова 72
НЕНАДОВИЋИ СА ГОРАЖДА
3.3. Трећа генерација (пас) од Ненада У овом пасу (XIII од родоначелника Васа) било је 12 мушких потомака, односно Ненад је имао 12 унука. Према подацима које сам ја прикупио, рађали су се од 1863. (када је рођен најстарији, Милутин Вукотин) до 1880. године (када је рођен најмлађи у овом пасу-Петар Милунов). Код овог паса могу се дати тачне године рођења и смрти (са изузетком Мирка Милетиног). Подаци о годинама њиховог рођења узети су из Књига рођених које се налазе у Мјесној канцеларији на Горажду. Код братственика је важило увјерење да су преци из овог паса старији за 15 до 20 година, па се нека таква погрешна годишта могу и данас срести на њиховим надгробним споменицима. Ово је прва генерација која се родила на Горажду - у нашем данашњем завичају. И њихове животе карактеришу сталне размирице са Турцима и велике тешкоће у самом преживљавању. Значајни догађаји из историје, а чији су активни учесници били братственици из овог паса, су Велика доњовасојевићка буна 1898.г (Кокошињи рат), Балкански и Први свjетски рат. О свим овим догађајима ћу по нешто рећи, али кроз причу о сваком братственику понаособ. Посебно је интересантна прича о тзв. Кокошињем рату 1898.године у којем су учествовали сви братственици из овог паса, као и о Првом балканском рату када су наши преци коначно дочекали ослобођење од Турака. Највећи број њих је дочекао ослобођење извојевано Првим балканским ратом 1912.године. Тек после Првог свјетског рата (1914.- 1918.) успјели су да мало одахну и створе какве такве услове за пристојан живот. Неки од њих су дочекали и Други свјетски рат.
3.3.1. Зарија Радулев (1865. – 1944.) Зарија је имао два сина, који су се звали: - Анто и - Иво Био је ожењен Јелом Вељић (1867.- ?), са којом је имао и двије кћерке: - Долка, удата Ђуришић, њена дјеца су: Марко, Драгутин (Шоле) и Марица. - Крста Зарија је рођен 15.маја 1865.године, мада на његовом надгробном споменику, погрешно, стоји 1849. Учесник је Велике доњовасојевићке буне 1898.године. Ова буна је у народу остала запамћена под називом „Кокошињи рат“ или „Кокошиња рата“. У овом рату потпуно је спаљено 16 православних села на десној обали Лима, а међу њима и свих шест поличких села. Ова буна је дуго времена узимана као размеђна одредница у времену, било да се ради о рођењу или смрти члана друштва или када се описивао неки други догађај из тога времена. Тако се нпр.говорило: „то је било тачно уочи Кокошињега рата“, или: „одма иза Кокошињега рата“ и слично. Све то говори да је то касно пролеће (крај маја и јун), те 1898.године, постало синоним за патње и страдања народа на овим просторима. 73
Новица Ненадовић
Назив Кокошињи рат „дошао је по паљевини села ноћу, изненада, тако да је народ журио да спасава чељад и стоку, док се на пчеле и живину није имало времена обазирати, па је сва живина, заједно са кокошарницима, сагорела. Пошто је народ избјегао из села, живину није имао ко испустити, па је страдала и у каснијим дневним паљевинама“./28/ Ова буна, која је била ограничена само на Доње Васојевиће, унутар тадашњих граница Турске, није остала без ширег одјека. Ако ништа друго, упозорила је на положај поробљеног народа, а у ондашњој западној штампи ови догађаји подигнути су на ниво устанка.
3.3.2. Тома (Тошо) Радулев (1874. – 1945.) Тома (мада су га сви звали Тошо) имао је једног сина - Милош Био је ожењен Василијом Тмушић (1876.- 1934.). Као година њеног рођења у матичним књигама је наведена 1890.година. Имали су и три кћерке: - Марија, удата за Коста Бојковића у Никшићу, имали су сина Душка и кћерку Наду. - Мика, удата за Ђура Кнежевића у Будимљу; нијесу имали дјеце. - Роса, удата за рожајског муслимана; није имала дјеце. Као Тошова година рођења у црквеним књигама наведена је1875. За њега проф.Вулетић каже да је био познати полички ловац. Такође се зна да је волио друштво и дуге разговоре. После Младотурске револуције (1908.год.), када је Турска почела да регрутује и православни живаљ у своју војску, Тошо је са повећом групом Поличана прешао у Црну Гору како би избјегао ангажовање у турској војсци. На Полицу се враћа уочи Првог балканског рата, 1912.године. У том периоду одсуства је, са осталим пребјеглим, често мијењао мјесто боравка, па је чак једно вријеме био и на раду у Њемачкој. Учесник је Првог балканског рата (као борац Поличког батаљона и Доњовасојевићке бригаде) и Првог свјетског рата као члан Друге доњовасојевићке бригаде, Старосрбијанског одреда и Васојевићког одреда пролазећи на тај начин ратни пут од родног краја преко Метохије (Дечана и Јуника), даље преко сјеверне Албаније и Скадра, до поновног повратка у родни крај, децембра 1915.године. Породица памти да је највећи дио периода аустроугарске окупације, од 1916. до 1918.године, провео на кулуку (принудном раду), радећи понајвише на пробијању путева. Умро је 1945.године од последица рањавања. Наиме, пред крај рата враћао се из трговине, из Пећи, са два натоварена коња. Негдје на путу од Рожаја ка Горажду, сјео је да одмори и напоји коње поред неког корита. Управо тада појавио се и неки, надмени, коњаник који је хтио да одмах напоји свога седланика. Али пошто није мога да приђе од Тошових натоварених коња, почео је да виче, псује и пријети, да му се одмах направи мјесто да приђе. Тошо, као син чувенога хајдука, није могао мирно да слуша увреде; долази до свађе у којој коњаник извлачи дебљи крај и бива убијен. Тошо креће ка Горажду, а недуго за њим и потјера која га сустиже негдје надомак села и рањава. Већ у позним годинама није могао да поднесе задобијене ране и убрзо умире. Сахрањен је на Горажду у породичној гробници. 74
НЕНАДОВИЋИ СА ГОРАЖДА
3.3.3. Гавро Миланов (1864. – 1946.) Гавро је имао 4 сина, који су се звали: - Ново - Драгомир - Милић и - Љубо Гавро се женио два пута. Први пут од Поповића из Будимље и са њом је, осим сина Нова, имао и четири кћерке: - Милева, удата Ратковић, у Башчу (њен син Вучина се преселио на Горажде-Торовине, гдје му и данас живи потомство). - Станија, удата за Мираша Јоксимовића у Југовине; њени синови су Милисав и Михаило-Шале (Михаилово потомство се сада презива Вујовић). - Јелка, удата за Јаблана Гаровића у Башчу код Рожаја; њена дјеца су син Љубисав и кћерке Љубица и Драгица. - „кћерка“, којој не знамо име: удата за турског војника (звао се Рахман и био је преводилац из Новог Пазара) који је службовао, око 1908.године, у војној постаји на Горажду (тај војни објекат налазио се на Вртијељци). Отац и мајка јој то никад нијесу опростили, па у кући није помињана другачије до „непоменица“, стога јој се данас нико не сјећа имена. Друга Гаврова жена била је Станојка Митровић – Мада (1885. – 1958.), са Машта. Запамћена је по својој благости, доброти али и принципијелности. До своје смрти славила је славу и редовно окупљала одиве и пријатеље на Савиндан. Као мајка троје првобораца, одликована “Орденом заслуге за народ III реда“. Са њом је, осим синова Драгомира, Милића и Љуба, Гавро имао и три кћерке: - Зорка (1914. – 1952.), удата Васовић у Трепчу; имала је једну кћерку – Миланку. Пред саму смрт Зорка се вратила у род, гдје је умрла и сахрањена. - Видосава (Вита) (1910. - 14.01.1966.), удата за Милоњу Ђукића у Доњој Ржаници, са којим је имала два сина - Миленка и Миша, као и двије кћерке - Велику и Дмитру. - Магдалена (Дика) (1920. – 1943.), учесник НОП-а у II свјетском рату, прво као члан Поличког герилског покрета, а касније као борац Горашке партизанске чете и Поличког батаљона. Била је прва Поличанка која је прије почетка рата била члан КПЈ. Учесник је више герилских акција. Рањена у руку, у борби са Бихорцима 14.01.1942.године на Горажду. Због неадекватног лијечења задобијене ране, умире средином фебруара 1943. године. Сахрањена је са оцем и браћом у породичној гробници. Носилац је „Партизанске споменице 1941“. (дата у прилогу) Гавро Миланов (рођен 30.марта 1864.године) је упамћен по својој правичности и сталожености, „мали растом, веома бистар и у сваком погледу угледан Поличанин“/6/. У првој Југославији, дуги низ година, био је старјешина села и један од општинских одборника са најдужим стажом (за вријеме постојања самосталне поличке општине од 1920. до 1938. године). Професор Душан Вулетић за Гавра још каже: „Био је један од оних разборитих народних паметара и умирника, често биран и у мирном 75
Новица Ненадовић
и у ратном времену у какав одбор и делегацију гдје се решавало о неком важном проблему села или међуљудским односима“. Једна ливада, између Лужина и Букове Стране, по њему се и данас зове Галев стан. Ту је он имао “стан” (брвнару) у који је љети прелазио са стоком ради близине води и испаши. Био је учесник Велике доњовасојевићке буне 1898.године, Првог балканског (као борац Поличког батаљона и Доњовасојевичке бригаде) и Првог свјетског рата (припадао Другој доњовасојевичкој бригади, Старосрбијанском одреду и Васојевићком одреду). За допринос у ратовима, од 1912. до 1918.године, одликован је 1926.године “Сребрном медаљом–за ревносну службу”. Иако већ у позним годинама, за вријеме Другог свјетског рата био је активни помагач НОП-а. Приликом формирања Поличког батаљона 7.10.1941. године, база Горашке чете била је у његовој кући и ту остала све до повлачења партизанских јединица преко Лима 24.01.1942.године. У току рата је више пута хапшен и привођен од стране Италијана и четника. Краће вријеме провео је и у четничком затвору у Колашину. Током прољећа 1944. године, приликом велике четничке офанзиве, приступа новоформираном „Батаљону народних одборника“, формираном из нужде и чинили су га, како младићи од 17, тако и старци преко 80 година. У току рата сахранио је четворо дјеце: Драгомир и Милић су погинули, Љубо умро, а Дика подлегла ранама задобијеним у борби. Гавро је умро 1946. године, у 82. години живота. Било је вријеме орања њива, а по ријечима његове снахе Белке: „Орала се њива испод куће. Изашао је да обиђе орање, али када је видио да орач није ни један од његових синова, нешто је промрсио испод чибука (од кога се није одвајао), вратио се у кућу и умро“. Сахрањен је у породичној гробници на Горашком гробљу.
3.3.4. Милован Миланов (1866. – 1920.) Имао је три сина: - Тодор - Миљан и - Јово Милован је био ожењен Милицом Тмушић - Лакићевић, са којом је имао и три кћерке: - Марта, удата за Радомира Ђукића (Конића); са којим је имала синове Драгутина и Ћира као и кћерке: Милену, Милијану и Тацу. - Рада, удата Ђуришић на Бабину; њени синови су Милорад и Ранко. - „кћерка“, најстарије Милованово дијете, име јој није запамћено. Умрла као дјевојчица. Милован је био водник Прве - горашке чете Поличког добровољачког батаљона у Првом балканском рату 1912.године. Полички батаљон (на чијем челу се налазио Вукота Пантовић) састојо се од три чете: горашке, заграцко–тмушићке и маштанско-драгосавско-бабинске. Командир Горашке чете био је Милун Пантовић, а осим Милована водници су били Милоња Ђукић, Мирко Делевић и наш рођак Радисав Тодоровић. Црна Гора и Србија објавиле су рат Турској 25.септембра 1912.године и тим чином званично почиње Први балкански рат. Већ 29.септембра увече 76
НЕНАДОВИЋИ СА ГОРАЖДА
Полички батаљон напао је турске положаје на Тиврану и Јејевици. У том првом нападу гине 15 низама и 14 Поличана. После почетних успјеха, наш батаљон је морао да се повлачи преко Лиму ка Заостру, затим преко Буча долазе до Доње Ржанице, да би 31.септембра опет ступили на тло Полице и улогорили се у Цикића Долини. Ту је Полички батаљон дочекао долазак Јанка Вукотића на Полицу 15.октобра, који је претходно са својом војском ослободио Мојковац и Бијело Поље. Беране бива ослобођено 16.октобра 1912.године, када се и оснива Доњовасојевичка бригада у чији састав улази и Полички батаљон. Ова бригада бројала је 3200 војника и њен командант је био бригадир Авро Цемовић. Наступање Доњовасојевићке бригаде према Метохији, почело је ослобађањем Рожаја 26.октобра, настављено заузимањем Пећи 30.октобра и завршено ослобађањем Ђаковице 05.новембра 1912.године. У Првом свјетском рату Милован је припадао Другој доњовасојевићкој бригади која је прво ушла у састав Старосрбијанског одреда, а касније у састав Васојевићког одреда.
3.3.5. Мијат Миланов (1869. – 1890.) Мијат није оставио потомство. Рањен је из засједе од Бихораца 1888.године, чета Гаљана Хоџића, и од последица тога рањавања умире 1890.године. Сахрањен је у сеоском гробљу. Много година касније (1993.године) у његов гроб је сахрањена, по сопственом аманету, наша одива Јела Тодорова (удата Ралевић).
3.3.6. Лека Миланов (1874. – 1895.) Најмлађи Миланов син Лека, погинуо је веома млад и није оставио потомство. Сви хроничари тога времена описали су његову погибију, јер су ти догађаји изазвали доста одмазди и репресије над Горажданима од стране турске власти. Не може се са сигурношћу рећи које се године овај догађај десио (негдје се наводи 1888.г, а негдје 1895.година). Исто тако, о самом чину Лекине погибије, као и последицама које је изазвала, постоји неколико описа. Ја сам овдје записао варијанту која се мени чини највјеродостојнијом. Лека је убио чувеног хајдука и зулумћара Гаљана Хоџића из Паљуа, у зиму 1895.године и на тај начин осветио Мијата, којег су (пар година раније) ранили Гаљан и његова чета. Мијат је убрзо подлегао тим ранама. Прича се да је Лека том приликом пошао у дрва са саонима, и да је са собом повео једну Милованову кћерку (није јој запамћено име) која је тада је имала 4 - 5 година. Дрва је спремио претходних дана, чувајући стоку, негдје у шуми између Карауле и Паљуа. Кажу да је Лека могао да побјегне, након Гаљановог убиства, да се није вратио за ту малу синовицу, која га је чекала мало подаље на саонима. Баш када је дошао близу ње, стигао га је куршум (по једној варијанти од Гаљановог брата, а по другој од неког Арнаута који је четовао са Гаљаном). При том је Лека рањен, а то дијете које је срећом остало живо, касније је причало да је видјела „како стрику избија 77
Новица Ненадовић
пламен на леђа и како му се запалио капут“. Тако рањен, покушавајући да побјегне, Лека умире негдје у шуми. Исте вечери паде велики снијег и затрпа Лекин леш, тако да није могао бити пронађен. Међутим, турске власти нијесу вјеровале да је Лека стварно мртав, већ су тврдили да га неко у селу крије. Одмах сјутрадан Турци хапсе Лекину браћу Гавра и Милована, као и још неке Гораждане и одводе у Сјенички затвор. Све док снијег није окопнио (у марту) и открио Лекин леш, они су били у затвору. Цијеле те зиме сво Горажде, а посебно Јодоле, трпјело је одмазду турских власти. Остало је запамћено да су „нарочите неприлике поводом овог случаја имали Саво и Вељко Губеринић“./6/ И после откривања Лекиног леша, Турци су наводно сумњичили да су то људске кости, покушавајући да продуже ове затегнуте односе са Горажданима. Ову ситуацију (око налажења Лекиних остатака) описао је Д.Боричић у својим Анегдотама, у причи под називом „Људска кост“.
3.3.7. Милутин Вукотин (1864. – 1947.) Није оставио мушко потомство. Био је ожењен Лепосавом Аковић (1865. - 1937.) Имали су пет кћерки: - Станица, удата за Микоша Боричића, са којим је имала сина Вујадина и четири кћерке. - Љубица, удата за Милана Стијовића, са којим је остала да живи на очевом имању.Ту и данас живи њено потомство; њени синови су: Савић, Мајо, Милосав и Живко, а имала је и три кћерке. - Дука, удата Кастратовић; њени синови су Радосав и Радован и кћерке Дмитра и Милосава. - Анђа, удата за Вукајла Радуновића у Будимљу; имала је сина Мила који је млад умро и једну кћерку. - Милика Учесник Велике доњовасојевићке буне 1898.године (Кокошињи рат). Непосредни повод за ову буну био је све већи зулум и провокације које је православни живаљ морао да трпи од Руговаца. Наиме, маја те године, Арнаути из Ругове су, по наговору турских власти, сјавили велика стада оваца и стоке у већ забрањене ливаде и пшенице по свим селима на десној обали Лима. Пошто жалбе турској власти нијесу помогле, народ се сам организовао и почео да се брани: пресрећу муслиманске караване и из засједе убијају неколико арнаутских чобана и низама. Руговци окупљају око 2000 људи и крећу у освету. Гине се на обије стране. Истовремено се окупља башибозук из рожајског и биорског краја. Уз то, регуларна царска војска (низами) отворено се ставља на страну својих истовјерника и креће у незапамћену одмазду према православном становништву. Неки подаци говоре да је на муслиманској страни тада било око 15000 војника. Први напад на Полицу десио се, са бихорске стране, 30.маја 1898. године, али је успјешно одбијен. Тада су Бихорци успјели да запале само двије поличке куће. Главни напад десио се 02.јуна у рану зору, када је готово сва Полица запаљена. Сви способни узели су оружје у руке, а народ се дао у збјегове и то у загратске шуме, Ћујовац и Тифран, а било је и оних 78
НЕНАДОВИЋИ СА ГОРАЖДА
који су избјегли на црногорску територију. Највећи отворени сукоб у овој буни десио се између Машта и Будимље, у мјесту званом Погани До, када будимско – поличке чете нападају већу групу Арбанаса, која се кретала од Берана према Полици, и потпуно је, „до једног“, неутралишу.
3.3.8. Мијајло Вукотин (1869. – 1904.) Имао је два сина, који су се звали: - Дмитар и - Јован Био је ожењен Јелом Ђуришић, са којом је имао и двије кћерке: - Петра, удата Тмушић у Скакавцу; имала је пет синова: Стефан, Миливоје, Милоња, Милош и Урош и три кћерке: Зорка, Миљојка и Драгица. - Јевросима, удата за Николу Кастратовића - Чавића; имала је једног сина Воина – Воја, који је погинуо као четник у току Другог свјетског рата. Мијајло се оженио веома млад, у 21. години. Занимљиво је да се та карактеристика (да се рано жене) остала и код његовог потомства до данашњих дана. Око године његове смрти постоји дилема: у извору /6/ стоји да је погинуо на Горажду 1902.године, док је на породичној гробници наведена 1904. као година смрти. Такође је, као година његовог рођења, на споменику погрешно наведена 1819.година. Убили су га рожајски муслимани Дацићи у планини, без правог повода. Ово мучко убиство, као и начин на који је извршено, изазвало је огорчење у братству, па је убрзо организована крвна освета. Учесник је Велике доњовасојевићке буне, као припадник организованих устаничких група, које су нападале Руговце и муслиманске трговачке караване који су се кретали од Пећи ка Беранама.
3.3.9. Аврам Вукотин (1875. - 1940.) Аврамов син је - Радомир Ожењен Маром Митровић (1876. -1962.), са којом је имао и пет кћерки: - Милена, удата Кнежевић, њени синови су Томо и Мило, а кћерке Даница и Мика. - Ђурђа, удата Кастратовић, од ње су синови: Милија, Милун и Томо. - Миросава, удата Милетић; имала је два сина (Мијо и Милан) и три кћерке (Миланка, Милица и Милосава). - Даринка, удата за Зека Секулића; имала је синове Данила и Лазара и кћерку Росу. - Марица, удата за Љуба Ђукића (Зекановића), са којим је имала сина Зорана, и пет кћерки: Винка, Ната, Злата, Зорка и Љуба. Аврам је рођен 08.марта 1875.године, мада је на споменику, као година његовог рођења, наведена 1885. Остало је запамћено да је био на челу братственика који су ишли да се освете Дацићима за Мијајлово убиство. Направљен је договор да освету 79
Новица Ненадовић
изврши Дмитар и тако врати очеву крв. Кад су дошли надомак ливаде у којој су косили Дацићи, затекли су их за јелом. По неписаном закону онога времена, био је велики гријех убити неког док једе, тако да су једно вријеме морали да се притаје. Када су се поново закосили, договорено је да Дмитар убије косибашу, а да остали припуцају у ваздух, како би изазвали пометњу код осталих, а самим тим и обезбиједили себи довољно времена за безбједан повратак. Аврам се тада обратио Дмитру ријечима: „Синовац, не смијеш да промашиш!“ - и није промашио. Аврам је био учесник Велике доњовасојевићке буне, Првог и Другог балканског и Првог свјетског рата. За заслуге у ратовима од 1912. до 1918. године, додијељено му је „Добровољачко увјерење“- Споменица, које је подразумијевало и исплату одговарајуће своте новца. Од тих пара Аврам је, између два свјетска рата, саградио кућу на западној страни Главице Ненадовића. Интересантно је рећи да је за наше братственике и остале Поличане Први балкански рат почео практично мјесец дана прије него на осталом дијелу Балкана. Наиме, средином августа 1912.године (на светац Макивије), муслиманско – арнаутске снаге поново нападају Полицу, са намјером да понове паљевине као и у Кокошињем рату и што је најтрагичније успијевају у томе. Народ је опет кренуо у збјегове. Овога пута највећи дио становништва склонио се у шумама Папратнице, између Шекулара и Загорја. Напад је био тако изненадан и са великом војском, да организованог отпора практично није ни било. Тек у збјегу формира се Полички добровољачки батаљон са око 400 војника, који креће у поновно заузимање села. Убрзо затим, борбе се прекидају, а турске власти опет покушавају да изгладе односе са народом нудећи новчану накнаду за причињену штету. Међутим, догађаји који су слиједили их претичу: 25.септембра почиње Први балкански рат, а већ формирани Полички одред креће у дејства, која ће на крају довести до ослобађања од петовјековног турског ропства. Завјет предака коначно ће бити испуњен. У Првом свјетском рату Аврам је припадао Другој доњовасојевичкој бригади, која је била у саставу Старосрбијанског одреда, којим је командовао бригадир Радомир Вешовић и који је бројао 6000 војника. Задатак овог одреда, у првој фази рата, био је да штити границу према Албанији, тако да је Друга доњовасојевичка бригада била упућена у Метохију гдје је до средине 1915. године трпјела непрекидне нападе Климената и осталих арнаутских племена. По наредби црногорске владе, а под претпоставком могућности одступања србијанске војске преко Албаније, Старосрбијански одред заузима Скадар 28.јуна 1915.године. Децембра исте године Друга доњовасојевичка бригада улази у састав новоформираног Васојевићког одреда, који ће имати два часна задатка: заштита одступнице српској војсци и директна одбрана свога завичаја.
80
НЕНАДОВИЋИ СА ГОРАЖДА
3.3.10. Саво Милетин
(1870. – 1952.)
Имао је једног сина - Вукајло Био је ожењен Ђурђом Куч (1870.–1956.), са Бабина, кћерком чувеног хајдука Васиља Куча. Сама баба Ђурђа причала је да су Кучи приликом просидбе захтијевали да им се свима купи по левор, па тек онда да се води ђевојка. Знајући да је то велики издатак, од којег би се, њена нова породица дуго опорављала, она устаде и обрати се оцу и браћи (доказујући да и у њој има хајдучке крви) тоном на који нијесу били навикли: „Не но да ви пљуну за силах. Да вама купе леворе, а мене да пратите на опувано. Или ме пуштајте овако или ја одо сама“. Кучи остадоше без левора, а Ђурђа са Савом изроди и двије кћерке: - Стојна, удата за Милорада Матовића; њени синови су Станко и Раде. - Наталија, (1906. – 1925.), умрла је као млада дјевојка у 19-ој години живота. Кажу да се истицала стаситошћу и љепотом. На споменику за Сава стоји да је рођен 1875.године, а умро 1950. године. Био је учесник Велике доњовасојевићке буне – Кокошињи рат и припадао устаничким групама. Сама буна трајала је око мјесец дана. Непријатељства су прекинута средином јуна 1898.године, уз дипломатско посредовање Црне Горе, Србије па и Русије. Турске власти су обећале амнестију за све учеснике, као и да ће надокнадити штету изазвану паљењем кућа. Оформљена је мјешовита комисија која је ишла од куће до куће и правила процјену. Према сугестијама добијеним од црногорске владе, повратак народа из збјегова почео је крајем јуна, тек када су почеле исплате за уништене куће. По повратку на згаришта, устаници одложише оружје, а прихватише се сјекира, брадви и тестера и почеше мукотрпан рад на изградњи коначишта за своју нејач. Пошто се зима неумитно ближила није било времена за прављење нових кућа, па се приступило изградњи дубирога и плотара. За стоку су се осим торова правиле окапнице, само да не буде под ведрим небом. На сву срећу, остало је запамћено, да је та година била посебно родна, а да су жита и воће родили као никад. Народ се радовао нафаци, али проблем је тада престављао недостатак посуђа, судова, каца, буради и кошева који су у паљевинама изгорели до задњега. За кромпир и озимо воће копају се нови трапови, а каце за шљиве позајмљују се код својте и пријатеља са лијеве стране Лима, али ни то није било довољно. До данашњих дана је остала прича да су се из нужде копале јаме у глиновитом земљишту. Ту непропустљиву глину још би додатно утукли трупинама и ту стављали шљиве за џибру, неби ли се што год искористило. У тако припремљене „каце“ убациване су, као додатни квасац, дивљаке и зукве како би џибра што прије била спремна за печење ракије. Право говорећи: исплата за паљевине од стране турских власти била је по договору, тако да је и то помогло да се преживи престојећа дуга зима. Тек на пролеће почела је изградња кућа и то прво удовицама и породицама са најмање „снаге“ – солидарности није недостајало. У Првом балканском рату Саво је био члан Поличког батаљона који ће касније ући у састав Доњовасојевићке бригаде, а у Првом свјетском рату био је борац Друге доњовасојевићке бригаде. 81
Новица Ненадовић
3.3.11. Мирко Милетин Мирков син звао се - Симо Мирко је био ожењен Бојаном из Пешаца, дјевојачко презиме јој није запамћено. Умро је веома млад, па је његов син остао да живи само са мајком - зато га је комшилук прозвао Симо Бојанин. Мирково имање налазило се на Јодолу – Присоја, дио тог имања данас припада нашим комшијама Дашићима. Мирко је једини из овог паса за кога, ни оквирно, не знамо годину рођења и смрти.
3.3.12. Петар Милунов (1880. – 1939.) Петров син, јединац, звао се - Вуко Петар је био ожењен Маријом Секулић (1882. – 1965.), кћерком Вукашина Секулића из Заграђа (интересантно је да је његовом другом кћерком био ожењен Петров синовац Анто Заријин). Као година Маријиног рођења на споменику је наведена 1885. У црквеним књигама за Петра пише да је рођен 1880.године, а на споменику је као година рођења, наведена 1878.година. За Петра Милунова можемо рећи да је био први братственик који је похађао редовну школу и завршио тадашњу Основну, четвороразредну, школу. Наиме, налазимо га на списку ђака који су завршили („предали“) разред прве школске 1891.-1892.године, у новооснованој „Православној србској школи на Полици“. Поменути списак (дат у прилогу) датиран је на 14. јун 1892. године. Интересантно је истаћи да се настава одвијала у кући Михајловића, близу данашњег Горашко-заградског гробља и да су први учитељи били Ђорђије Милошевић (Кастратовић), Иван Боричић (Вукићевић) и Милош Ђукић (Конић). Првих пет година учитеље је плаћала Србија, а након тога Црна Гора. Учило се по комбинованом школском програму, а у завршном (четвртом) разреду учили су се следећи предмети: наука хришћанска, српски језик, црквенословенско читање, рачун и геометрија, земљопис, српска историја, познавање природе, пољска и домаћа привреда, основи хигијене, ручни рад са домаћинством и газдинством, цртање и лијепо писање, пјевање (свјетовно и црквено), гимнастика и дјечје игре. Учесник је Првог балканског и Првог свјетског рата у којем су наши рођаци, као и сви Поличани, били подијељени у двије доњовасојевићке бригаде. Подјела је била направљена тако да је Првој доњовасојевићкој бригади припадао млађи кадар, а Другој - старији. Петар је припадао Првој бригади која је, током рата, прешла тежак ратни пут од Колашина, Никшића преко Херцеговине, Вишеграда, хладне Дрине и сурових планина источне Босне и југозападне Србије до родног краја када је херојски задржавала продор аустроугарске војске, омугућивши тако повлачење србијанске војске преко Албаније до Крфа. После окупације Црне Горе у Првом свјетском рату, Петар је заробљен и интерниран у радни логор Надмеђер, у Мађарској (ондашња Аустроугарска). Логораши су радили најтеже физичке послове, а првенствено су упошљавани 82
НЕНАДОВИЋИ СА ГОРАЖДА
у Тиролским шумама, на извлачењу и преради грађе. Колико су били сурови услови у овом логору, најбоље свједоче приче преживјелих логораша, који кажу да се масовно умирало од глади, а да су затвореници морали чак и траву да једу да би преживјели. Кажу да је сва трава која се кроз ограду руком могла дохватити била почупана. Петар је важио за добростојећег и имућног Горажданина, па је између два рата купио кућу у Беранама, коју је издавао под кирију (кућа се налазила у данашњој Светосавској улици). Кућа је продата после Другог свјетског рата. Умро је 1939.године од повреда задобијених приликом пада са коња, у Петњику.
83
Новица Ненадовић
3.4. Четврти пас од Ненада У четвртом пасу Ненадовића (који је уједно XIV пас од Васа) бројимо 16 мушких потомака. Најстарији у овом пасу је Дмитар Мијајлов (рођен 1892.), а најмлађи Љубо Гавров (рођен 1925.године). Ово је прва генерација, чији се барем један дио, рађао након ослобађања од Турака. Њих карактерише тежак живот, учешће и преживљавање многобројних ратова, трагичне политичке подјеле. Као и раније и у овој генерацији било је погибија у раној младости, али исто тако ни у једном пасу прије ни послије није било толико колдара. Двојица од њих одликовани су и највећим војничким признањем за исказану храброст и допринос у ратовању (Анто и Драгомир).
3.4.1. Анто Заријин (1893. – 1938.) Имао је два сина, који су се звали: - Радуле (Драгиша) - Радисав (Дујо) Анто је био ожењен Стефанијом – Лабом Секулић (1888. – 1980.), која је била кћерка угледног човјека онога времена Вукашина Секулића, из Заграђа. „Она је била једна од најугледнијих поличких жена у сваком погледу“./6/ Лабина сестра, Марија, била је удата за Петра Милунова Ненадовића. На породичној гробници као година Лабиног рођења уписана је 1885, а у црквеним књигама стоји 1888. Имали су и двије кћерке: - Даница, удата прво за Мира Стефановића (погинуо 1946.) са којим је имала Милисава, Бата и Веру; други пут се удала за Милорада Јеврића са којим је имала сина Милована и са којим је живјела у Савином Селу (Бачка) гдје је и умрла. - Ната, удата за Драгутина Ђукића на Бабину, са којим је имала четири сина: Драгић, Драган, Драгомир и Никола. На споменику, Анту је као година рођења (по мени погрешно) наведена 1880. Анто је као борац Доњовасојевичке бригаде, у Првом балканском рату 1912.године и Првом свјетском рату 1914.-1918.године, одликован: „Златном медаљом за храброст – Милош Обилић“. Ова медаља је највеће ратничко одликовање у Краљевини СХС и Краљевини Југославији и додјељивала се за дјела велике личне храбрости. Медаљу је увео Петар I Карађорђевић 12.јула 1913.године и то у два ранга: златна и сребрна. У народу се често назива Златна Обилића медаља. Приликом додјељивања медаље,1926.године, осим значке са ликом Милоша Обилића, уручивано је и Увјерење о додјели медаље. (Антово увјерење дато је у прилогу) За Анта, Душан Вулетић у својој књизи каже: „По јунаштву и војничким врлинама био је сличан своме дједу Радулу“. Анто је учесник Првог свјетског рата од објаве мобилизације 28.јула 1914.године. Распоређен је у Прву доњовасојевићку бригаду чији командант је био Мило Саичић. У почетку рата, ова бригада је била у саставу Колашинске дивизије и свој ратни пут започела је преко Колашина и Никшића, а наставила ка Грахову, Билећи и Требињу. Средином 84
НЕНАДОВИЋИ СА ГОРАЖДА
септембра крећу ка Дрини и заузимају Фочу и Горажде. У овим походима поуздано се зна да су Поличани коришћени у обављању диверзантских акција. Почетком октобра Доњовасојевићка бригада бива додијељена као појачање Санџачкој војсци, да би већ 10.октобра 1914. године, учествовала у највећим биткама (у овој фази рата) на Гласинцу и Соколцу код Романије. Под притиском Аустроугара повлаче се на десну обалу Дрине, када бивају распоређени у новоформирану Лимску дивизију. Од марта 1915. године Прва доњовасојевичка бригада улази у састав Ужичке војске. У октобру 1915.године Аустроугари крећу у нову офанзиву, и приморавају наш Одред на повлачење, иако је отпор, који су пружили у борбама око ушћа Лима у Дрину, био вриједан дивљења. Друга доњовасојевићка бригада повлачи се преко Ушћа и Рашке до Новог Пазара, гдје стижу 17.новембра. Због силине напада, одступање настављају 22. новембра ка Рожајама и Турјаку. Тада се доноси одлука о формирању Васојевићког одреда у чији састав улазе Прва и Друга васојевићка бригада, Четврти регрутски батаљон и један вод брзометне артиљерије. Новоформирани Васојевићки одред бројао је 4500 војника, 7 митраљеза и 16 топова и имао је задатак да заједно са Првом српском армијом штити одступање српских трупа ка Албанији. Током децембра 1915.године Поличани, тако рећи на свом прагу, воде херојску борбу за коју добијају похвале и од краља Николе, који им се 29.децембра обраћа ријечима: „Мојим храбрим Васојевићима изјављујем Моју Краљевску благодарност, како на храбром неустрашивом држању у борби против много надмоћнијег непријатеља, тако исто на хуманим и братским поступцима исхрањујући не само војнике из Васојевићке бригаде, већ и остале војнике Црногорске и Србијанске војске, који дејствују и пролазе преко њихове територије. Истрај, јуначки соју Васов велика српска породицо, да се хвалиш и поносиш међу Морем и Дунавом док год буде Срба и јунака. Истрајте најљепши моји синови – Краљ“. У исто вријеме, 6.и 7.јануара 1916.године, док се одигравала Мојковачка битка, Васојевићи су водили, не мање значајне, тешке борбе на Турјаку и Буковику који су пали 09.јануара. Истог дана окупирано је и Горажде. Беране пада у непријатељске руке 10.јануара, а борбе се преносе између Берана и Андријевице. Примирје је проглашено 17.јануара, а 21.јануара је Црногорска Врховна команде објавила да: „црногорска војска престаје да постоји“. Следеће двије године овај народ ће поново бити под окупацијом - овај пут аустроугарском. Анто је био један од оних црногорских ратника који је, по завршетку ратовања, од државе добио имање у Метохији. Земља која му је додијељена налазила се између Призрена и Ђаковице у Дамњанској општини, под Паштриком. Тамо се Анто са породицом преселио 1933.године, али није продавао имање на Горажду. Као племенит и поштен човјек, а са друге стране добар мајстор за прављење кућа, Анто се добро снашао и одмах стекао повјерење и углед у новој средини. Међутим, колонијални живот није се наставио како је почео. Овај прослављени ратник, после свих бојева које је преживио, гине несрећним случајем, 1939.године. Наиме, само један тренутак непажње, приликом поправке куће, довео је до обрушавања дотрајалог каменог зида и Анто гине - радећи посао који је толико волио и у којем је био признати мајстор. 85
Новица Ненадовић
Након Антове смрти бригу о породици преузима старији син Радуле (Драгиша). Почетком 1941.године његова породица напушта имање у плодној Метохији и враћа се на родно Горажде.
3.4.2. Иво Заријин (1909. – 1990.) Од Ива су два сина: - Душан и - Петар Био је ожењен аустралијанком, европског поријекла. За Ива се зна да је између два свјетска рата завршио неколико разреда гимназије и радио у граничној служби Краљевине Југославије. Као резервни официр активиран је на почетку Другог свјетског рата. Убрзо, након капитулације у Априлском рату 1941.године, бива заробљен и интерниран у неки од логора изван земље. По завршетку рата не враћа се у земљу, већ одлази у Аустралију, гдје је засновао породицу и остао да живи. Незадовољан поратном влашћу, није долазио у СФРЈ. Жеља да се види са својима након толико година, навела га је на путовање из Аустралије за Беч, 1990.године. Међутим, тада већ у поодмаклим годинама, на том дугом путу умире.
3.4.3. Милош Томин (1907. – 1989.) Од Милоша су три сина: - Радован - Милован и - Милан Ожењен Лепосавом Кнежевић (1913. – 1986.) из Будимље, са којом је имао и двије кћерке: - Десанка (Деса) (1936. - 21.02.1975.), удата за Никодина Боричића са Драгосаве; са којим је родила сина Ранка (Браца) и кћерку Зденку. Деса је са породицом живјела и радила у Сарајеву. - Милица (1941. – 1987.), није се удавала; умрла на Горажду гдје је и сахрањена у породичној гробници свог оца. Између два свјетска рата Милош је завршио малу матуру са одличним успјехом. Ондашњи полички учитељи предлагали су му да учи Учитељску школу у Беранама, али му то родитељи (као јединцу) нијесу дозволили. Касније једно вријеме је држао ’Ан (кафану) у кући Ракића – Ђуровића испод Горашко-заградског гробља. Та зграда је некад коришћена као општинска зграда и као мјесна школа. По завршетку рата учествовао је у јавним радовима на обнови земље, а кратко је и радио у сеоској продавници; али се убрзо посветио имању од којег је и живио. Важио је за неуморног радника и прегаоца, па је и проширио имање купујући нове парцеле. Волио је да чита и препричава старину. Велики број прича које данас препричавају његови синови и синовци, сачуване су од заборава управо захваљујући Милошу. Дјед Милош је мени остао у сјећању, између осталог, и по црногорској капи коју је вазда носио. Иначе, црногорску капу у облику какав ми знамо, осмислио је Петар II Петровић Његош, у првој половини XIX вијека. Ова капа се састоји од црног свиленог обода званог деравија и од црвеног 86
НЕНАДОВИЋИ СА ГОРАЖДА
чојаног тјемена који се зове тепелак или тепелук. Према традиционалном тумачењу деравија симболизује корету за изгубљеним српским царством на Косову. За тепелак се каже да је црвене боје јер то симболизује проливену крв за слободу. На самом тепелку извезено је пет златних концентричних полукругова, и они симболизују пет вјекова ропства под турцима. Унутар ових полукругова ђед Милош је имао извезене своје иницијале. У нашем народу се унутар полукругова могу срести извезени и дјелови црногорског грба, четири ћирилична слова С („само-слога-србина-спасава“), а у вријеме књаза Николе везени су и иницијали владара („Никола Први“) итд.
3.4.4. Ново Гавров (1900. – 1978.) Новов син је - Драгољуб (Мишо) Био је ожењен комшиницом, са Горажда, Ђулом Гарчевић, са којом је имао и двије кћерке: - Драгица (Пепа) (1933.), удата Сенић у Новом Пазару; по занимању учитељица. Има сина Звездана и кћерку Радмилу. - Мица (1927.-1988.) , удата Радовић; њена кћерка је Снежана. Као веома млад ишао је са старијим рођацима у похаре Бихора и Пештери. Поуздано се зна да су га старији рођаци одвели са собом, уз пристанак дједа Милана и уз негодовање оца Гавра, у чувену похару Бихора, Рожаја и Пештери по завршетку Првог балканског рата – новембра 1912.године. Том приликом опљачкан је велики број оваца, говеди и стоке без икаквог зазора или отпора власника. Дотјерена стока подијељена је поличкој сиротињи. Иако је мало живио на селу, Ново је запамћен као веома добар косач. Остала је прича да је „двије косе“ ливаде косио за један дан (Јагњило – ливада која има око 80 ари). Иначе, када се каже „коса ливаде“ подразумијева се парцела коју косач може да покоси за један дан, и површине је 36 ари. Још је интересантно рећи да се у народу и данас доста користи мјера „рало“ – која подразумијева парцелу од 18 ари, и сматра се да ту површину један орач, паром волова, може да пооре за један дан. Између два рата био је жандар и службовао у Новом Пазару, гдје се био и скућио. У Другом свјетском рату припадао је четничком покрету, гдје је био командир чете. По завршетку рата био је осуђен и једно вријеме провео у затвору. После тога пресељава се у Црну Гору. Најприје је живио у Беранама, а после одлази у Ријеку Црнојевића, гдје је извјесно вријеме имао своју кафану. Последње године живота проводи у Подгорици, гдје и умире. Сахрањен је на подгоричком гробљу Чепурци.
3.4.5. Драгомир Гавров (1916. – 1942.) Драгомиров син је - Душан Драгомир је био ожењен Достаном-Белком Куч (1915.– 25.12.1992.), са Бабина, сестром народног хероја Милана Куча. У току рата била је више пута у збјеговима, а једно краће вријеме и у партизанима. Њу и још неколико освједочених помагача НОП-а са Горажда, четници Воја Лукачевића су јавно батинали на Коловрату 1943.године - за примјер окупљеном народу. 87
Новица Ненадовић
Кући је враћена на коњу, пребачена преко самара. Од задобијених убоја дуго се опорављала, а последице је осјећала до своје смрти. Интересантно је да се за ове батине добровољно пријавила да замијени свекра Гавра. После рата, као самохраној мајци, додијељена јој је пензија од које је издржавала породицу. Одликована је „Орденом заслуга за народ-са сребрним вијенцем“ и „Орденом рада са сребрним вијенцем“. Њихова кћерка је: - Душанка (Душка), рођена је (16.05.1942.) три мјесеца након погибије свога оца. Удата у Новом Пазару за Родољуба Алемпијевића; има сина Борислава и кћерку Србославу. Драгомир, као најстарији син из другог Гавровог брака, рођен је 07.априла 1916.године. Завршио је основну школу. Одслужио је војску, и оженио се 1939.године. Бавио се земљорадњом и живио, од имања, у родној кући са бројном породицом. „Био је средњег раста, чврст и веома издржљив“./6/ Активни је члан СКОЈ-а од 1937.године, а КПЈ од 1938.године. Прије почетка Другог свјетског рата више пута привођен и притваран због учешћа у антирежимским демонстрацијама и протестима. У Априлском рату 1941.године, као борац 48. пука, био је у јединицама које напредују према Албанији, под командом тада капетана, а касније четничког вође, Павла Ђуришића. У том периоду Ђуришић одбија једно наређење више команде, која шаље војну полицију да га ухапси. У његову заштиту стаје Дагомир, са оружјем у руци и војна полиција одустаје. Због овог поступка Павле Ђуришић ће га више пута, крајем 1941. и почетком 1942.године, тражити да приступи четницима. Долазио је и у породичну кућу и позивајући се на њихово пријатељство, оставио му као поклоне један пиштољ (који се и данас чува) и један ручни сат. Приликом капитулације Краљевске војске, Драгомир успијева да избјегне заробљавање и под оружијем се враћа кући. Активно учествује у припремама за Тринаестојулски устанак у Црној Гори. Првих дана устанка учествује у ослобађању Берана, нападом на италијански гарнизон 17. и 18. јула 1941.године. Касније припадник Поличког герилског одреда. Борац је Партизанског поличког батаљона, од његовог формирања 07.октобра 1941.године. Полички батаљон састојао се од горашке, бабинске и драгосавско – маштанске партизанске чете. Горашка чета је приликом формирања (09.октобра 1941.године) бројала 38, а Полички батаљон 86 бораца. Почетком новембра 1941.године, учествује у више герилских акција. Истог мјесеца, један је од предводника Поличког одреда на муслиманске жандаре хоџе Растодера у Петњици, када је убијено 12 муслиманских жандара. Према неким изворима био је учесник Пљеваљске битке, децембра 1941.године, док други тврде да није. Учесник је борбе за одбрану села, 14.јануара 1942.године, приликом изненадног напада бихорских муслимана. Са Поличким батаљоном повлачи се преко Лима, 24.јануара 1942. године. „У том периоду, истицао се својом храброшћу и био партијски руководилац чете“./6/ Био је замјеник комесара Прве чете у батаљону „Милош Малишић“. Те, како сви кажу, веома хладне зиме са доста снијега, 88
НЕНАДОВИЋИ СА ГОРАЖДА
борбе су вођене око Штитара, Прошћења, Барица, Равне Ријеке, Шаховића и Лепенца. Погинуо је 21.фебруара 1942.године у мјесту Жари (између Мојковца и Бијелог Поља) на тзв. Жарско-Палској коси, у борби са четницима. По цичи зими и сувомразици ту бива и сахрањен. Пренесен је у породичну гробницу, на Горажду, у љето исте године. Заједно са њим тада је погинуо и Дрешко Поповић из Будимље, активирајући испод себе ручну бомбу-да не би био заробљен. По причи његових сабораца, Драгомирова погибија је лоше утицала на ратни елан и морал бораца: „Мислили су да га метак неће“. Носилац је „Партизанске споменице 1941“, а 27.новембра 1953.године одликован је „Орденом народног хероја“. (оба увјерења дата су у прилогу). Овај орден установљен је фебруара 1942.године. Њиме је на територији бивше СФРЈ одликовано 1037 борца и учесника НОБ-а, од чега 244 из Црне Горе. Додјељивао се за „изузетна или херојска дјела у вријеме рата и мира“.
3.4.6. Милић Гавров (1924. – 1942.) Погинуо је млад. Није оставио потомство. Рођен је 22.фебруара 1924.године. Завршио је шест разреда ондашње гимназије у Беранама, прије почетка Другог свјетског рата. Примљен у СКОЈ септембра 1939.године. Учесник је НОР-а од 1941.године. Учесник свих акција Горашке партизанске чете, до повлачења преко Лима са Поличким батаљоном 24.јануара 1942.године. Након тога постаје борац беранског батаљона „Милош Малишић“. Од почетка априла 1942.године један је од 10 добровољаца, који су постали чланови „Првог црногорског омладинског батаљона“, са којим учествује у борбама око Мојковца, Колашина и планине Сињајевине. У селу Босачи, код Жабљака, крајем априла исте године, Милић бива распоређен у Трећу чету Првог батаљона - Прве пролетерске бригаде. Управо у том периоду (пролеће 1942.године) почиње непријатељска Операција Трио (у нашој истириографији позната као Трећа непријатељска офанзива), која је имала за циљ уништавање партизанских снага на граници Босне и Црне Горе. Под снажним притиском окупационих снага Прва пролетерска почиње повлачење са сјевера Црне Горе преко Зеленгоре, Трескавице и Коњица ка западној Босни. Милић је погинуо, у борби са усташама, 01.августа 1942.године у мјесту Суховрх код Ливна (Цинцар планина, Босна и Херцеговина). По завршетку рата, његови посмртни остаци су пренешени у породичну гробницу на Горашком гробљу. Носилац је “Партизанске споменице 1941”.(дата у прилогу) Најблискији је био са Радошем Јовановим, па им се животне приче готово поклапају. Заједно су одрастали и ишли у школу, заједно примљени у СКОЈ и отишли у рат из којег се нијесу вратили. Милић је по пасовима био Радошу стриц, иако једну годину млађи од њега. Важили су за најперспективније братственике у сваком погледу. И данас су симбол братственичке слоге и љубави, па им због свега тога и посвећујем ову књигу. 89
Новица Ненадовић
Милић је као дјечак посадио један орах, испред куће, који и данас стоји ту и подсјећа на њега.
3.4.7. Љубо Гавров (1925. – 1943.) Најмлађи Гавров син, умро је млад и није оставио потомство. „Као дјечак почетком Другог свјетског рата извршавао је курирске задатке између симпатизера НОБ-а и илегалаца у герили “./6/ Био је лошег здравља. Умро је 1943.године у породичној кући.
3.4.8. Тодор Милованов (1895. – 1943.) Имао је једног сина, који се звао - Мирко Тодор је био ожењен Зорком Лакићевић, из околине Андријевице, са којом је имао и пет кћерки: - Милосава (Мика) (1926. – 1980.), учесник НОП-а. Није се удавала. Живјела и радила у Београду. Веома омиљена код свих, са својим посебним смислом за хумор и без длаке на језику. Мушкобањаста, вољела је да попије и учествује у „мушким“ разговорима. Остала је такође запамћена по својој нетрпељивости према Титу (иако је била члан СКЈ) и то није скривала. Разлоге свог незадовољства Титом није шире тумачила. Причала је да гледа читуље у новинама на насловној страни; говорила је: „Читуља онога кога ја тражим, биће на првој страни“. Умрла је на Савиндан 1980. године, од можданог удара, у својој кући на Горажду. - Станисава (Стана) (1927. – 1987.), удата Кастратовић – Чавић, за Влада Николинога, са којим има двије кћерке (Бранка и Јорданка) и два сина (Драган и Чедо). - Јелица (Јела) (1930. – 1993.), удата за Марка Ралевића из Калудре, са којим је живјела у својој кући на Добропољу. По сопственој жељи сахрањена у гроб Мијата Миланова на Горашком гробљу. - Љубица (1932. – 1952.), умрла млада од туберкулозе. - Даница (Даца) (20.04.1936. - 12.02.1994.), удата за, Словенца, Ивана Буркељца; са којим је родила сина Маринка и кћерку Зденку. Даца је живјела и умрла у Словенији. Тодор је један од најугленијих братственика свога времена. Дуго времена држао је ’Ан (кафану), поред главног пута, на Јодолу. То мјесто (и аутобуско стајалиште) се и данас зове „Тодоров Ан“. Од куће у којој је некад била Тодорова кафана данас се могу видјети само зидине. Такође је имао кућу на Добропољу и кућу на бившем имању Сима Мирковога (данас припада Чеду Савовићу). Као добростојећи, запамћен је као неко ко је помагао другима у временима кризе и немаштине. Волио је да се бави ловом. У току рата био је симпатизер и члан четничког покрета. Негдје на територији Босне бива заробљен од партизана, 1943.године. У покушају бјекства гине. Сахрањен је у породичној гробници на Горашком гробљу.
90
НЕНАДОВИЋИ СА ГОРАЖДА
3.4.9. Миљан Милованов (1908. – 1988.) Миљанов син је - Драгош Са својом женом Олгом (не знам дјевојачко презиме) имао је и једну кћерку: - Радмила, удата Павловић. Миљан је први братственик који је завршио тадашњу Велику матуру, односно осам разреда гимназије. Матурирао је у беранској гимназији школске 1929/1930. Наиме, између два свјетска рата и све до педесетих година XX вијека, основна школа имала је четири разреда и то се звало Мала матура, а средња школа осам разреда – Велика матура. По завршетку школе, 1930.године, пресељава се у Београд, гдје се оженио и формирао породицу. Најдуже је радио у „Службеном листу“, одакле је и пензионисан. Умро је у Београду, гдје је и сахрањен, 1988.године.
3.4.10. Јово Милованов (1902. – 1920.) Умро је млад, као гимназијалац - није оставио потомство. За Јова је остала прича да се истицао својом љепотом и стаситошћу. Требало је да буде прстенски ђевер када се женио Јован Мијајлов. То јутро када су кретали сватови за невјесту, срела их је једна комшиница, од Гарчевића, узела угарак и нагарала Јова - “да не оде од очи”. На том путу Јово је осјетио јаке болове у стомаку и морао да се врати кући, а све обавезе ђевера пренесене су на Нова Гавровога. Убрзо после овога Јово умире.
3.4.11. Дмитар Мијајлов (1892. – 1943.) Од Дмитра су два сина: - Радоје и - Вукота Дмитар је био најстарији у овом, четвртом, пасу Ненадовића. Женио се два пута. Прва жена му се звала Симона- Стака Цикић (1894. – 1932.), из Заграђа, са којом је осим сина Радоја имао и три кћерке: - Радосава (1915. - ), удата Ћорац, у Дапсићу; њена кћерка је Ружа. - Видосава (1918. - ), удата Симић, није имала дјеце. - Миљојка (1929.), удата Кучера; њене кћерке су: Нена, Маријана, Катарина, Јелена, Љиљана и Љерка. Од друге жене Марте Кљајић (1900. – 1975.) из Загорја, су осим сина Вукоте и двије кћерке: - Пољка (1938.), удата за Влада Свилара, са којим живи и ради у Данској. Њихови синови су Раде и Александар. - Надежда (Ната), удата за Душана Вулића из Божића код Андријевице, са којим има сина Дарка и кћерку Дарку. Радни вијек је провела у Беранама радећи у Општини, као дактилограф. Дмитар је у дванаестој години остао без оца, па на њега, као старијег брата, пада старјешинство и брига о породици. Као дјечак (али и глава куће) учествује у освети свога оца Мијајла. Од тада се сви братственици 91
Новица Ненадовић
односе према њему са великим поштовањем и уважавањем. У самом чину освете (по казивању Радоње Јованова) учествовало је десетак братственика. Надомак Рожаја, дужници Дацићи су затечени у косидби. У једном шумарку надомак ливаде направљен је договор: треба убити само косибашу - он им је вјероватно колдар и вођа. Дмитар је нанишанио и убио косибашу. Тиме је освета била извршена „крв за крв“ и по тадашњем неписаним правилима на томе се завршило. Учесник је Првог свјетског рата, као борац Прве доњовасојевичке бригаде и са њом прешао читав ратни пут. Септембра 1918.године учествује у општенародном Васојевићком устанку. Тада су Васојевићи успјели, прије свих у Црној Гори и без ичије помоћи, да се ослободе аустроугарске окупационе власти. Окупациона војска је положила оружје 01.октобра у Беранама, а већ 13.октобра 1918.године није било ниједног непријатељског војника под оружјем на терену беранског и андријевачког среза. Вође овог устанка били су Лакић Војводић, Бошко Ђуричанин и Мило Саичић. Као осведоченог осветника, звали су га пријатељи Јоксимовићи да са њима учествује у једној њиховој крвној освети, негдје у рожајском крају. Дмитар узима са собом још неке Поличане и братственике и са њима одлази на кућу “дужнику”. Демонстрирајући храброст, само ријеткима својствену, сам улази у кућу, изводи крвника и предаје Јоксимовићима: „Ево ви га, па га ви убијте. Ваш је дужник, а од мене је доста што сам га извео“. Ову причу, о Дмитровом беспримјерном јунаштву, братство Јоксимовића и дан данас памти и препричава. Они такође тврде да се описани догађај десио у селу Дацићи, код Рожаја. Запамћен као пријек, али праведан. У међуратном периоду, заједно са Тодором, важио је за заштитника братства. Увијек гдје је нешто требало ријешит „на пушку“ - ишли су њих двојица. Исто тако, када су се „домови“ односили лоше према нашим одивама, оне су пријетиле Дмитром и Тодором. У почетку Другог свјетског рата био је припадник четничког покрета. До разлаза са четницма дошло је 26.фебруара 1943.године. Наиме, у сутон тог дана, Дмитар се враћао из Берана кући у друштву угледног трговца са Горажда, Сада Гарчевића, који је сумњао да му се нешто спрема па је увијек гледао да путује у друштву угледних људи који ће му гарантовати безбједност. „Док си самном не смије ти нико ништа Садо, не бој се”, рекао му је Дмитар кад су полазили. Међутим, успут им се придружио један четник са Горажда. Када су били преко Гроца овај, и поред Дмитровог упозорења, с леђа убије Сада и даде се у бијег. Увријеђени Дмитар, за кога је дата ријеч и поштовање поштених људи била изнад вјерских и политичких разлика, је почео да пуца за њим и псује на сав глас, али убица се хитро сакрио захваљујући првом мраку. Сјутрадан су четници побили све пунољетне Гарчевиће, а Дмитар је након неколико дана ухапшен и одведен у Колашински затвор. По изласку из затвора убрзо умире, од чира на желуцу, испред своје куће на мјесту гдје се данас налази орах. За Дмитра се још памти да је био добар мајстор за изградњу кућа и постављање кровних конструкција, и да је имао велику количину квалитетног алата и прибора. 92
НЕНАДОВИЋИ СА ГОРАЖДА
3.4.12. Јован Мијајлов (1894. – 1939.) Јованови синови су: - Радош - Радоња - Радосав - Марко - Мијајло и - Милета Јован је био ожењен Маром Јоксимовић (1898. - 1985.) из Југовина. После завршетка Другог свјетског рата одликована је „Орденом заслуге за народ III реда”. Мара је у поратним годинама купила један дио имања, са кућом, од комшија Ђукића - муслимана. Јован и Мара имали су и двије кћерке: - Рада (1932.), удата за Драша Бојовића у Загорје; са којим има три сина: Миша, Чеда и Лоју. - Јела (1939. – 1992.), удата за Мила Секулића из Заграђа. После развода вратила се у очеву кућу, са сином Бранком који ту одраста и којег Ненадовићи сматрају „својим“ и не одвајају од осталих братственика. За Јована Душан Вулетић каже: „Био је један од најсналажљивијих Поличана. Поред земљорадње бавио се и трговином стоком. Био је веома друштвен и духовит. Знао је да дивно пјева уз гусле. Трговао је стоком, куповао у Србији, а продавао у Црној Гори. Највише је трговао свињама, говедима па и мазгама. Имао је плаћене гониче који су му стоку дотјеривали до Подгорице. Тргујући кретао се од Берана до Пећи, Подгорице, Цетиња и Котора. Око 1930. године купио је дућане у Беранама. Доста пута је западао у финансијске кризе, али увијек се опорављао“. Поменути Јованови дућани су у ствари биле спратне куће, чија су приземља користила за трговину, а спратови су били опремљени за становање. Налазили су се у улици која иде од Харемског моста ка Беранској гимназији. После рата куће су национализоване и порушене. Јован је погинуо 1939.године на планини Чакор, у саобраћајном удесу приликом једног од бројних путовања за Пећ. Том приликом, у теренском ауту, заједно са њим путовао је и његов син Мијајло. Видјевши да ће доћи до несреће, Јован дијете избацује кроз прозор и спасава сигурне смрти. Обје куће, на фотографијама које слиједе, данас припадају Бранку Секулићу – Јелиноме, који живи на дијелу некадашњег Јовановог имања.
3.4.13. Радомир Аврамов (1907. – 1944.) Радомирови синови су: - Милоња и - Благоје Био је ожењен Великом Кљајић (1912. – 1996.), која је до краја свог живота важила за једног од најбољих радника, како у братству тако и у селу. Увијек спремна свакоме да помогне и нађе се при руци. За дивљење је била брзина којом је баба Велика плела, прела или нешто радила на њиви или ливади. Умрла је у Крушевцу, а сахрањена у породичној гробници на Горажду. 93
Новица Ненадовић
Имали су и двије кћерке, које су умрле још као дјевојчице: - Милијанка (1935. - 1947.) - Мирка (1938. - 1947.) Радомир у току Другог свјетског рата није напуштао Горажде. Остао је неопредијељен и није припадао ниједном покрету. Присилно је мобилисан у четничку јединицу Ђукана Савовића 1943.године и поред молби, породице и братственика, упућених нашем одивићу Ђукану да га не одводи, пошто је јединац. Радомир је учествовао у једној борби на Црном Врху, а одмах по повратку на Полицу бива затворен у четнички затвор, који се тада налазио у Кући Ракића. Као разлози за притварање, наведени су одбијање наређења и војничка непослушност. Његови саборци касније су причали да је Радомир, отворено пркосећи Ђукану, одбијао да пуца или пуцао у ваздух, не желећи ни по коју цијену да се укључи у братоубилачки рат. Након доласка партизанске власти, у јесен 1944.године, Радомир бива изабран за одборника поличке Општине и то на предлог Јагоша Шћекића. Поред осталих обавеза у формирању нове власти (као одборник) радио је и на незахвалним пословима реквизиције тј. одређивао колико свака кућа треба да обезбиједи хране и других потребштина за издржавање војске. Неколицини младих кандидата за пријем у СКОЈ засметало је што Радомир обавља тако одговорне послове, па га оптужују да је непоуздан и да мању реквизицију одређује четничким породицама. Војна патрола креће да га ухапси и одведе у затвор. Радомир се опирао и инсистирао да га не воде везаног преко села, већ да ће он сам одмах отићи у Команду мјеста, у Костијеву, да одмах чује за шта је оптужен. Млади војници нијесу хтјели да му удовоље, он ипак креће – не обазирући се на њихова упозорења - и бива погођен са четири метка. Опис Радомирове погибије написан је, према свједочењу ондашњег капетана, у Команди мјеста, Мана Марсенића, који је чак и навео имена кандидата који су поднијели пријаву, а која ја овдје (из разумљивих разлога) нећу наводити. Исто тако, Гојко Ђукић у својим мемоарима каже да је: „Радомир једини Поличанин који је после ослобођења погинуо на правди бога“.
3.4.14. Симо Мирков Није оставио потомство. После ране смрти свога оца остао је да живи са мајком Бојаном, па су га сви у селу и у братству звали Симо Бојанин. Он је једини братственик, из овог паса, коме барем ни приближно не знамо годину рођења. У пролеће 1918.године, пред крај аустроугарске окупације у Првом свјетском рату, Симо и Бојана, продају свој дио имања рођацима и братственицима, и одлазе у правцу Пештера и Метохије. У то вријеме, окупације (1916.-1918.године), доста народа је на такав начин тражило спас и могућност да преживи, јер је тих година владала велика глад и немаштина. За тај период наше историје народ каже „за вријеме швабе“ или „швабско доба“ и представља синоним за лош живот и свакојаке јаде, па се говорило да је било горе него у турско доба. Ратне реквизиције „швапске“ власти су биле толико велике да није остајало довољно хране за голо преживљавање. 94
НЕНАДОВИЋИ СА ГОРАЖДА
Остало је живо сјећање да се већина народа у то вријеме прехранила на зељу и коприви. Такође се прича да се јела трава, коријење, младо лишће, мљела се церова кора и кукурузна тала; чак су се и читава имања продавала за товар жита. Осим тога, да зло буде веће, појавила се шпанска грозница – „шпањолка“, па је доста народа умрло и од те опаке болести. Радно способни мушкарци одвођени су на рад под кулук и плаћани само лошим оброком за тај дан. Све у свему: „Било не поновило се“. Од тада се Симу и Бојани губи сваки траг, али је готово сигурно да нијесу преживјели ово путовање.
3.4.15. Вукајло Савов (1903. – 1978.) Вукајлови синови су: - Батрић и - Драгић (Зеко) Био је ожењен првом комшиницом Милосавом- Диком Багаш (1918. - 1994.), изузетно мудра и смјерна жена. Велики поштовалац традиције и обичаја. Лично памтим да је устајала и дочекивала на ногама свако мушко дијете (а камо ли одраслу особу) које би ушло у њихову кућу. Као година Вукајловог рођења, у матичним књигама је наведена 1906, док на надгробном споменику стоји 1903. Вукајло је живот провео бавећи се, као и већина, земљорадњом и сточарством. Тих и одмјерен, спреман сваког да саслуша и посавјетује. Један од оних људи за које се каже да „никоме није ни воду натрунио“. Памти се да је сво своје слободно вријеме проводио у читању. У поратним годинама учествовао у јавним радовима, на изградњи мостова и путева. Биле су то теренске радне акције, радило се свакодневно и спавало на градилишту. Смјена је трајала 60 радних дана. У том периоду, између осталог, пробијен је пут Беране – Рожаје, и направљен још један мост код Берана на Лиму - код Рудеша (дуго времена након изградње, народ га је звао нови мост). Умро је 1978.године, а сахрањен у породичној гробници на Горашком гробљу.
3.4.16. Вуко Петров (1909. – 1979.) Вукови синови су: - Миливоје - Милун - Милосав - Милисав и - Мираш Био је ожењен Драгицом Ђукић (Нуковић) (1906. – 1982.), са Горажда. Као година њеног рођења на споменику је наведена 1904, а у матичној књизи рођених стоји 1906. Задњих десетак година живота баба Драгица је провела на болесничкој постељи, и у том периоду живјела код најстаријег сина Миливоја, у беранском насељу Луге. Вуко и Драгица имали су и двије кћерке: - Злата (1934.), удата Бојовић; има два сина Будимира и Бранимира, и двије кћерке Бранку и Верицу. Интересантно је да је Злата била веома 95
Новица Ненадовић
талентован ђак, па је својевремено два разреда завршавала за једну школску годину. - Нада (1943.), завршила Вишу економску школу; удата за Блажа Боричића са Драгосаве, са којим има сина Бранка и кћерку Биљану. Вуко је рођен 08.марта, али година рођења се не може тачно рећи: у матичним књигама стоји 1910. (та година стоји и у сачуваној личној карти); у војној књижици као година рођења наведена је 1908.; док је на споменику уписана 1909. година - јер је запамћено да је првог сина добио са 17 година (Миливоје је 1926-о годиште). Из сачуване војне књижице се може видјети да је војску служио у пјешадији и да има ВЕС пушкомитраљезац. У личном опису каже се да је био: средњег раста, црне косе и очију, округлог и правилног лица. Између два свјетска рата завршио је три разреда основне школе. Биран је за општинског одборника Општине Будимља - Срез Берански у Зетској Бановини. У сачуваном списку одборника, датиран на 26.12.1937.године, Вуково име се налази под редним бројем 25, а у рублици занимање стоји: тежак. (списак дат у прилогу) У току Другог свјетског рата припадао је четничком покрету. У мају 1943.године, негдје између Берана и Бијелог Поља (мјесто Скакавац), бива заробљен и интерниран у неки од радних логора ондашње Њемачке. Из заробљеништва се вратио по завршетку рата. Вуко је био велики разговорџија и надасве духовит човјек, од кога су млађи учили и имали шта да чују и запамте. Био је, као и отац му - јединац, па је био добростојећи и био у прилици да плаћа надничаре. Сви су под дневницу вољели да раде код Вука, јер су знали да ће однос према њима бити крајње људски и да ће бити плаћени по договору. И данас се прича како је око подне одвео косаче у хлад и рекао им да после ручка мало легну и одморе. Људи, уморни од свакодневног рада, заспу и пробуде се тек кад је сунце било на заласку. Вуко је цијело вријеме сједио поред њих и не помишљајући да их пробуди. Наравно, кад су косачи видјели шта су направили дошли су сјутра да му надокнаде преспавано вријеме иако то Вуко није тражио од њих, али људски поступак с једне доводи, код људи, до истог таквог поступак и са друге стране. Надничарима из Бихора доста пута је знао да каже: „Доста је за данас. Ајте, да задана пређете Букову Страну“. Ево и приче, коју сам чуо од, нашег одивића, Савића Стијовића: Зима оштра, велики снијег. Вуко продавао сламу, а комшија Милета Нуковић дошао код њега да се погоде. – Вала Царе (како су звали Милету) има ође двоје саони па по „толико и толико“ и ћерај - каже Вуко. Милета ће њему, покушавајући да му убије цијену: - Вала Вулане ја ћу ово све потоварит у једне саони. Вуко га погледа и одговори како је само он знао, полако и без промјене гласа: - Може, може да ти стане све у једне саони, али да их не ћераш одавде но да ти зиме ође. Па ако ти се исплати да носиш одавде на леђа сваки дан уз Бабуља, нека буду једне. Изгледа да је Милета поћерао ипак двоје саони. По ријечима Милоње Ненадовића, говор за памћење на Вуковој сахрани одржао је Радоје - Рало Боричић. 96
НЕНАДОВИЋИ СА ГОРАЖДА
3.5. Пети пас од Ненада У петом пасу од Ненада (XV пас од Васа) било је 28 мушких потомака што је до данас најбројнији пас Ненадовића. Карактеристична је велика разлика у годинама између рођења најстаријег Радула Антовог (1914.) и најмлађег из овог паса Милана Милошевог (рођен 1948.године). Интересантно је и то да је Радуле био старији и од неких својих стричева (Драгомира, Милића и Љуба). Само су најстарији из овог паса учествовали у ратним дешавањима Другог свјетског рата. Сви остали, као много млађи, живјели су у најдужем периоду мира на овим просторима и били свједоци индустријализације и наглог привредног напретка у својој држави. Нијесу морали, као њихови преци, да се се брину само о голом преживљавању. Карактерише их и велики број одсељених из родног села, као и велики број направљених нових кућа. У овом пасу ће први пут неко од братственика стећи високо образовање.
3.5.1. Радуле (Драгиша) Антов (1914. – 1942.) Није оставио потомство. Иако му је право име било Радуле, сви су га, у селу и братству, звали Драгиша. Тако да се у писаним документима много чешће помиње као Драгиша него као Радуле. После изненадне смрти оца Анта, на Драгишу пада старјешинство и брига о породици. Био је члан КПЈ прије почетка рата и активни учесник припрема за 13. јулски устанак 1941.године. Био је члан Поличког герилског одреда, а приликом формирања Горашке партизанске чете, 09.октобра 1941.године, постаје командир вода и замјеник командира чете. „Један од најхрабријих и најперспективнијих поличких бораца НОП-а“./6/ Један је од учесника у атентату на ондашњег предсједника општине Томицу Чукића – 06.новембра 1941.године. Овај атентат помиње се у неколико хроникама и књига - савременика онога времана. У самом чину атентата учествовали су још, према писању Милуна Муја Шћекића (извор /26/ ) и Душана Вулетића (извор /6/): Војо Масловарић, Милун Мујо Шћекић, Драгомир и Дика Ненадовић. Драгиша је погинуо у нападу бихорских муслимана на Горажде, 14.јануара 1942.године. У истом нападу је рањена и Дика Ненадовић. Према писању Зарије Губеринића, вече уочи овог напада сви браниоци села били су на сијелу код Милована Губеринића. Наиме, то вече се према старом народном обичају дочекивала Нова година, по јулијанском календару. Изненадни напад десио се у зору. Драгиша је командовао одбраном села, и распоредио свој вод од 17 људи у три групе: ка Запису, Дубу и трећа ка планини. У помоћ су почели да пристижу како старији мјештани (са ловачким пушкама, московкама и француским једнометкама), тако и група четника. Нападачи су потиснути далеко преко Букове Стране. Село је одбрањено, али са трагичним билансом за наше братство. Сјутрадан, Драгиша је сахрањен уз војне почасти, на Горашком гробљу. Сахрани је 97
Новица Ненадовић
присуствовало и старо и младо, без обзира на трагичне политичке подјеле. Носилац је „Партизанске споминице 1941” (увјерење је дато у прилогу). Ово високо одликовање у бившој СФРЈ, установљено 14.09.1944.године, и додјељивано је свим борцима који су од самог почетка рата ступили у НОБ. Укупно је додијељено 27537 споменица.
3.5.2. Радисав (Дујо) Антов (1930. – 1966.) Негови синови су: - Славко - Бранко и - Ранко Право име му је Радисав, али сви су га звали Дујо. Био је ожењен Ружом Голубовић (1926. - 1997.), са Буча, са којом је имао и једну кћерку: - Славка (30.12.1949.), удата за Вучељу Барјактаровића, у Петњику. Њена дјеца су: Миливоје, Мирко и Милијана. Дујо је био милиционер. Службовао је и живио у Рожајама. Погинуо је у саобраћајном удесу у Калици, на путу од Рожаја према Беранама. Говор на Дујовој сахрани одржао је Јагош Шћекић (по ријечима стрица Милоње Ненадовића био је то један од најбољих говора који је чуо и да је то била права ода како покојном Дују тако и читавом братству Ненадовића).
3.5.3. Душан Ивов Рођен је у Аустралији. Никад није био у родном крају свога оца, па о њему и његовом брату знамо врло мало. „Ради у аустралиској дипломтској служби“./6/ Не знамо има ли порода.
3.5.4. Петар Ивов Рођен је и живи у Аустралији. За њега знамо да је љекар, али га од братственика нико није упознао. Такође се не зна да ли је ожењен и има ли порода.
3.5.5. Радован Милошев (1938.) Радован (Рајо) Милошев ожењен је Слободанком - Цином Милић (12.10.1946.) из Високог у Босни, која је сада пензионер, а радни вијек је провела као административни радник. Имају једну кћерку: - Весна (рођена 26.06.1973.године у Какњу), удала се, по завршетку Металуршког факултета у Зеници, за Велемира Петровића; са којим има кћерку Ивану. Весна са породицом живи у Квебеку – Канада, и ради као програмер. Рајо (рођен 28.октобра 1938.године) је дипломирао хемију на Природно математичком факултету у Сарајеву. Радни вијек провео је у просвети као професор хемије и Педагошки савјетник. Са породицом живио у Какњу и дуги низ година у Зеници. 98
НЕНАДОВИЋИ СА ГОРАЖДА
У току задњег рата преселио се у Бијељину, гдје је такође радио као Педагошки савјетник. Данас је пензионер.
3.5.6. Милован (Мишко) Милошев (1945.) Мишкови синови су: - Дејан - Дарко - Борис и - Бојан Ожењен је Радмилом - Радом Кастратовић (15.07.1949.), комшиницом са Горажда и кћерком Влада Машовога. До пензионисања радила је као трговац у предузећу „13. јул“, у Беранама. Мишко (рођен 20.јула 1945.године) живи са породицом у својој кући, у Беранама, близу градског стадиона. Завршио је Средњу школу економског смјера. Радио је као књиговођа у трговачком предузећу у Какњу, затим на истим пословима у беранској Циглани. Пред крај радног вијека, једно вријеме је покривао радно мјесто директора у „Фабрици гумено техничке робе“ у Беранама. Данас је пензионер.
3.5.7. Милан Милошев (1948.) Његови синови су: - Гојко и - Горан Милан је ожењен Ранком Блажановић (10.09.1953.), из Босне. Ранка је, до затварања, радила као дактилограф у „Фабрици целулозе и папира“ у Беранама. Имају и једну кћерку: - Нада (26.02.1975.), удата Милојевић. Приликом удаје живјела је у Ћуприји, а убрзо потом са цијелом мужевом породицом одлази у Доминиканску Републику. По повратку са мужем, два сина (Милан и Никола) и кћерком (Катарина) живи у околини Будве. Милан (рођен 08.марта 1948.године) је ВК машинбравар, завршио је ондашњу „Школу ученика у привреди“. Радио у беранском Руднику, затим Циглани и најдуже у „Фабрици целулозе и папира“ - до њеног затварања. Након тога кратко вријеме радио у Тапетари. Сада је пензионер. Најмлађи је у овом пасу Ненадовића. Направио је нову кућу на Горажду (уселио 2006.године), преко пута старе очеве куће, близу Горашког гробља. У њој тренутно живи са женом и млађим сином Гораном.
3.5.8. Драгољуб (Мишо) Новов (1930. – 1997.) Његов син је - Горан Ожењен Атифом Исламовић, из Новог Пазара, са којом има и двије кћерке: - Гордана (08.09.1961.), удата Момић; има сина Николу и кћерке Александру и Ивану. - Љиљана (23.10.1976.), удата Аковић; њена дјеца су Немања и Марија. 99
Новица Ненадовић
Мишо је рођен у Новом Пазару (17.априла 1930), гдје је и живио до после Другог свјетског рата. Након тога живио и радио у Беранама. Био професионални возач и радио у Беранском „Аутопревозном“ предузећу. Живио је са породицом у својој кући у Беранама. Умро је 12.јуна 1997.године у Беранама, а сахрањен на Беранском градском гробљу.
3.5.9. Душан (Дујо) Драгомиров (1940.) Његови синови су: - Новица и - Драгомир Ожењен је Радмилом – Цицом Трипковић (31.12.1946.), из околине Манастира Мораче (Дујо и Вукота Дмитров оженили су двије рођене сестре), са којом има и једну кћерку: - Соња (02.02.1968.), студирала је Вишу туристичку школу у Београду одакле, 1991.године, одлази у Лондон ради усавршавања језика. Тамо се удаје 1994.године за енглеза, Симон Вигоур, са којим има сина Луку и кћерку Анастасију. Од септембра 2003.године живе и раде у Сиднеју -Аустралија. Дујо је рођен 26.марта 1940. године. Основну школу завршио је на Горажду и Петњици, а металостругарски занат у Крагујевцу. Војни рок служио је у Вараждину од 1960. до 1962.године. Непуну годину радио је у дрвном предузећу „Лим“, а остатак свог радног вијека провео је у „Фабрици целулозе и папира“ Беране, на радном мјесту ВК металостругара, а задњих пар година обављао је послове нормирца – технолога. По затварању фабрике 1989.године, као и сви запослени, бива упућен на евиденцију Бироа рада. Пензионисан је, докупом радног стажа, 1996.године. Знатан број података и прича у овој књизи написане су по његовом казивању.
3.5.10. Мирко Тодоров (1924. – 1950.) Умро је млад и није оставио потомство. Два пута се женио. Први пут од Богаваца, а други пут од Митровића са Машта.
3.5.11. Драгош Миљанов (1944.) Драгошев син је - Никола Женио се два пута. Први пут са Данкињом са којом има двије кћерке, а са другом женом има сина. Његове кћерке су: - Катарина и - Маја Драгош је завршио Економски факултет у Београду. Радио је у ЈАТ-у и био на челу њихове пословнице у Данској. Данас је пензионер, живи у Београду. 100
НЕНАДОВИЋИ СА ГОРАЖДА
3.5.12. Радош Јованов (1923. – 1943.) Погинуо је млад и није оставио потомство. Као најстарији од шест Јованових синова, рођен је 20.марта 1923. године. У неким документима се може наћи и податак да је рођен 1924. Прије Другог свјетског рата завршио је VI разред ондашње гимназије у Беранама. Примљен у СКОЈ 1939.године. Од 13.-јулског устанка прикључио се Горашкој партизанској чети. Учесник је Пљеваљске битке 01.децембра 1941. године. Са Поличким батаљоном повлачи се преко Лима 24.јануара 1942. године. Био је борац беранског батаљона „Милош Малишић“. Почетком априла, као добровољац, постаје војник „Првог црногорског омладинског батаљона“. Учествује у свим борбама око Лима, Таре, у Санџаку и источној Босни. Борац Треће чете Првог батаљона - Прве пролетерске бригаде, од краја априла 1942.године. У Трећој непријатељској офанзиви (мај и јун 1942.) Прва пролетерска се повлачи ка западној Босни. Примљен у КПЈ 03. новембра 1942.године, што је за човјека са непуних двадесет година било велико признање и част. Увијек ведар и спреман на шалу. Био је необично надарен и талентован за многе ствари. У току ратовања, на приредбама које су организоване на ослобођеној територији, био је организатор и учесник у рециталима и глумачким скечевима. Ево шта су његови саборци из Прве пролетерске бригаде говорили приликом његовог пријема у чланство КПЈ: „У свим борбама истицао се храброшћу, врло веселе нарави, дружељубив, омиљен, добар друг, отресит, није кажњаван ни као скојевац ни као борац, служи за примјер другима“./22/ Погинуо је, у борби са четницима, 15.марта 1943.године у Четвртој непријатељској офанзиви (Операција Вајс), као пушкомитраљезац у селу Чичеву – планина Прењ у Босни (околина Коњица). У извору /22/ Радошеву погибију описао је његов саборац Гојко Ђукић, у причи „Кућа без малтера”. Носилац је “Партизанске споменице 1941”. Осим плакете (дата у прилогу књиге) носиоцима ове Споменице додјељивана је и метална значка.
3.5.13. Радоња Јованов (1925. - 1999.) Ожењен Данојлом- Даном Ђукић (Конић) (27.07.1935.), са Горажда; са којом је имао двије кћерке: - Татјана (Тања) (25.12.1956. - 09.02. 2007.) и - Леонида(Лида) (30.12.1959.),удата за Милана Поповића из Подгорице, са којим има сина Миљана и кћерку Мињу. Правни факултет завршила је у Београду. Након удаје ради у Подгорици, гдје стиче звање Судије. Од 2003. године враћа се у Београд, гдје и данас живи, и ради у Републичком суду за прекршаје. Радоња (рођен 10.априла 1925.године) је као веома млад почео је да помаже оцу у претјеривају и продаји стоке. 101
Новица Ненадовић
Више пута на почетку рата, као шеснаестогодишњак, бива затваран и привођен од стране четника. Био је затворен, заједно са стрицем Дмитром, у Колашинском затвору, све до пролећа 1943.године. Тада га четници, са још једним бројем затвореника, предају Италијанима. Интерниран у Италију, пролази кроз неколико логора: од Барија, преко Алтамурија до логора Сполета у централној Италији. У јесен 1944.године бјежи из затвора и долази до Гравине код Барија, гдје приступа Првој прекоморској бригади. Одатле је са бригадом стигао до Дрвара. Ту бива распорђен у Прву пролетерску бригаду, а недуго затим прелази у КОС, гдје остаје не само до краја рата већ и до пензионисања. По завршетку рата живио је и радио у Београду, али и службовао и бивао на терену, као професионални војник, широм ондашње СФРЈ. У току радног вијека одликован „Орденом народне армије са сребрном звездом“ и „Орденом за војне заслуге са златним мачевима“. Оба ордена (установљени 29.децембра 1951.године) додјељивани су за: „Личне заслуге у изградњи и јачању оружаних снага ФНРЈ, односно за личне успјехе у руковођењу јединицама оружаних снага и њиховом учвршћивању и оспособљавању за одбрану независности ФНРЈ“. Пензионисан је у чину потпуковника. Радоња је умро 29.августа 1999.године у Београду, гдје је и сахрањен.
3.5.14. Радосав Јованов (1926. – 1944.) Није оставио потомство. Рат га је затекао као ученика IV разреда Беранске гимназије. Вријеме рата провео је на Горажду, а без браће Радоша и Радоње, доста обавеза око породице морао је да преузме на себе. „Обављао је у селу курирске задатке“./6/ Кажу да је волио да поправља и преправља старе и покварене пушке, кратеже и пиштоље. Био је бастан и талентован за све мајсторске послове. У љето 1944.године, био је ангажован као један од водича партизанској војсци у преласку преко Полице и Бихора ка Србији. По завршеном задатку враћајући се кући, преко Бихора, губи му се сваки траг. Сви покушаји породице и братственика да сазнају нешто више о његовом нестанку остали су безуспјешни. Више пута се ишло по Би’ору, од куће до куће, али се свуда наилазило на ћутање. Тако је и други Јованов син изгубио живот у току Другог свјетског рата.
3.5.15. Марко Јованов (1929. – 1934.) Умро је у шестој години. У свим досадашњим породичним стаблима, био је изостављан. На овај пропуст указала ми је Лида Радоњина, на братственичком скупу 2006.године.
102
НЕНАДОВИЋИ СА ГОРАЖДА
3.5.16. Мијајло Јованов (1934. – 2002.) Мијајлов син је - Ненад Као петогодишњи дјечак био је у ауту, са оцем Јованом, када се на планинском превоју Чакор десио саобраћајни удес. Том приликом Јован гине, њега избацује из возила и спасава смрти. Са породицом Мијајло је живио и радио у Новом Саду. Пензионисан је као подофицир ЈНА. Умро је 2002.године.
3.5.17. Милета Јованов (1936. – 2004.) Најмлађи Јованов син Милета био је ожењен Ленком Николић, са којом има двије кћерке: - Валентина (Вања) (10.01.1964.), завршила Вишу туристичку школу у Београду. Удата је за Мира Хабибовића, живи и ради у Београду. - Александра (11.12.1966.), дипломирани економиста. Рођена у Беранама, живи и ради у Београду. Њен син је Миња Младеновић. Милета (рођен 16.априла 1936.) је био дипломирани инжењер технологије. Факултет је завршио у Београду (и на тај начин постао први Ненадовић који је стекао високо образовање). Кратко је радио у „Фабрици целулозе и папира“ у Беранама. По одласку из Берана, живио и радио у Београду. Дугогодишњи директор фабрике за произвидњу хартије „Авала“, на Ади Хуји, у Београду. Прије пензионисања радио и у фабрици стакла у Панчеву. Умро је 14.децембра 2004.године у Београду, гдје је и сахрањен.
3.5.18. Радоје Дмитров (1926. – 1943.) Умро је млад и није оставио потомство. Приликом мобе у ујчевини, у Заграђу, од косидбе је добио сплет цријева, од чега убрзо умире у 17-ој години живота.
3.5.19. Вукота Дмитров (1935. – 2007.) Вукотини синови су: - Бошко и - Зоран Женио се два пута. Први пут Милијаном Богавац са којом има сина Бошка. Друга жена му је била Милева Трипковић (08.11.1936.), из села Вочја код Манастира Мораче, са којом, осим сина Зорана, има и једну кћерку: - Горица (Беба) (28.12.1960.), завршила је Правни факултет у Сарајеву. Удата за Бориса Ивановића, са којим има сина Петра и кћерке Наталију и Катарину. Живе и раде у Данској. Вукота је 1969.године, међу првима из наших крајева, отишао да живи и ради у Данску. Запамћен као пријек и оштар, али и као човјек који је био спреман свакоме да помогне. У Морињу код Каменара, у Боки Которској, саградио стамбено пословни објекат. 103
Новица Ненадовић
Погинуо је у саобраћајном удесу 09.07.2007.године, у мјесту Сјерогоште између Мојковца и Колашина, око 17h. На мјесто погибије потомство је поставило спомен плочу. Сахрањен је 11.јула у породичној гробници на Горажду.
3.5.20. Милоња Радомиров (1933.) Милоњини синови су: - Веско и - Васко Ожењен Вером Ђукић (22.08.1940.), са Горажда, са којом има и једну кћерку: - Гордана (Гоца) (03.09.1967.), завршила је Средњу економску школу у Беранама. Удата Трашевић у Чачку; има два сина Радомира и Драгишу. Власник је Агенције за књиговоствено финансијске послове. Милоња (рођен 15.септембра 1933.) је данас најстарији братственик. Као пензионер живи у својој кући у беранском насељу Луге. Са Средњом финансијском школом, радни вијек је провео у Беранама, радећи у пореској управи. Био је секретар СК за Беране четири године. У беранском Основном суду био је поротник пуних 12 година. Велики је поштовалац традиције и обичаја у братству и племену. Иако је одавно пресељен у Беране, и не живи од имања, редовно долази на Горажде и труди се да се имање прадједова и породична кућа сачувају од пропадања. Доста података записаних у овој књизи чуо сам баш од стрица Милоње.
3.5.21. Благоје Радомиров (1941.) Његов син је - Милан Благоје са супругом Слободанком живи у Крушевцу. Благоје (рођен 06.јула 1941.године) је дипломирани хемичар. Краћи период радио је као наставник основне школе у рожајском селу Башча. Остатак свог радног вијека провео је у Крушевцу. Данас је у пензији. Аутор је Родослова Ненадовића (2005.године) у којем је по први пут уврстио и браћу нашег родоначелника Ненада и њихову дјецу. Благојев родослов је такође коришћен у писању ове књиге и налази се у попису литературе и извора.
3.5.22. Батрић (Баћо) Вукајлов (1941.) Његов син је - Љубиша Ожењен Маром Обрадовић, из Ивања код Бијелог Поља, са којом има и кћерку: - Људмила (11.03. 1976.), удата Секулић у Заграђу и има сина Драгољуба. Бартић - Баћо (рођен 06.јуна 1941.године) је сада пензионер. Радни вијек провео је у „Фабрици целулозе и папира“ у Беранама, радећи на црпној станици. Живи у породичној кући, на Јодолу, коју је саградио са братом Зеком седамдесетих година прошлог вијека. 104
НЕНАДОВИЋИ СА ГОРАЖДА
3.5.23. Драгић (Зеко) Вукајлов (1947. – 1981.) Није оставио потомство. Био је ожењен Зорицом Ровчанин. Зеко је живио и радио у Данској. Сваки годишњи одмор проводио је на Горажду. Приликом сваког доласка доносио је поклоне свима у комшилуку, тако да смо ми као дјеца сваке године са нестрпљењем очекивали његов долазак. Одмјерен и благ, свима је остао у лијепом сјећању. Умро је у Данској од инфаркта срца. Сахрањен у породичној гробници на Горажду.
3.5.24. Миливоје Вуков (1926. - 2002.) Миливојев син је - Петар Миливоје је био ожењен комшиницом, са Горажда, Ђурђом-Ђуком Губеринић (06.05.1930.- 28.05.2002.), са којом је имао и пет кћерки: - Перса (1954.- 1956.) - Бранка (25.03.1955.), удата Хрњак у Кули, има сина Јована и кћерку Јовану. - Ранка (19.03.1958.), завршила Економски факултет у Подгорици; удата Ивановић и има два сина Александра и Ивана. Живи и ради на Цетињу. - Јованка (26.04.1960.), удата Протић; живи и ради у Подгорици. - Анка (04.10.1961.), удата Вуковић у Зрењанину; има кћерку Машу. Миливоје је рођен 17. јула 1926.године. У току Другог свјетског рата био борац IV црногорске бригаде, као пушкомитраљезац. Пред крај 1943. године прикључио се четничкој групи Ђукана Савовића. Миливоје се преселио у Беране и направио кућу у насељу Луге, у којој данас живи са породицом његов син Петар. Завршио прво Средњу школу, а потом и Вишу економску школу у Пећи. Радио је у беранском „Комуналном предузећу“, као шеф рачуноводства. Касније је радио у Електродистрибуцији у Беранама, у почетку као шеф рачуноводства, а касније и као финансијски директор - и са тог радног мјеста одлази у пензију. Изузетно цијењен и поштован, како у братству и племену, тако и у цијелој беранској општини. Умро је 22.јуна 2002.године, а сахрањен у породичној гробници на градском гробљу у Беранама.
3.5.25. Милун Вуков (1928. – 1945.) Није оставио потомство. Нестао је при крају Другог свјетског рата. Као дјечак,1944.године прикључио се једној четничкој јединици која је 1945.године кренула у повлачење ка Зиданом мосту. Од тада му се губи сваки траг. Према једној верзији - погинуо је на Зиданом мосту, а према другој је погинуо као војник нове Југославије у сукобима са савезницима око Трста. 105
Новица Ненадовић
3.5.26. Милисав Вуков (1930. – 1997.) Његов син је - Драган Ожењен Видосавом Вујошевић, родом из Подгорице. Имају и двије кћерке: - Светлана, дипломирани економиста, живи и ради у Београду. Удата за Рајка Торомана са којим има једну кћерку. - Драгана, дипломирани економиста; удата Ђурашевић и има два сина. Живи у Београду. Милисав је Средњу техничку школу завршио у Подгорици. Након преласка у Београд, уз рад, завршио је Вишу грађевинску школу. Радио је у грађевинском предузећу “Енергоинвест”, па је као шеф градилишта, већину радног вијека провео на терену. Доста година радио на градилиштима изван земље - Африка и Блиски Исток. Његово последње градилиште налазило се у Замбији. Због проблема са срцем, из Замбије бива превезен у Женеву, гдје је оперисан. Ту и умире 1997.године.
3.5.27. Мираш Вуков (1932. – 1949.) Није оставио потомство. Био је ученик завршне године Средње техничке школе у Београду. Иако млад, запамћен је по својој бистрини и отмености, другим ријечима братственик који је много обећавао. Изгубио је живот – утопио се, купајући се у Дунаву. 3.5.28. Милосав (Миле) Вуков (1936. - 2009.) Његов син је - Далибор Миле је ожењен Надом Јелић (01.12.1944.), из Слатине, по занимању учитељица; са којом има и кћерку: - Данијела (Даца) (23.06.1981.), завршила је Средњу школу у Беранама. Живи и ради у Подгорици, а истовремено и студира менаџмент на Економском факултету. Миле (рођен 21.октобра 1936.године) је завршио Вишу педагошку школу на Цетињу. Још као гимназијалац, након пада, тешко је повриједио кичму, па се неколико година лијечио на Цетињу. Уз лијечење се и школовао. Опоравио се, али је последице ове повреде осјећао до краја живота. Зна се да је у младости био одличан шахиста, чак је играо и „наслијепо“, што могу само изузено надарени људи. Радио у Трепчи, Трпезима и Савином Бору као наставник и секретар школе. После рада у просвјети, дуги низ година био је службеник - предсједник канцеларије поличке Мјесне заједнице, одакле је и пензионисан. На Горажду је саградио кућу, близу Беглука, гдје и данас живи његова породица. Умро је 14.јула 2009.године, после тешке болести грла. Сахрањен у породичној гробници на Горашком гробљу. 106
НЕНАДОВИЋИ СА ГОРАЖДА
3.6. Шести пас од Ненада У шестом пасу Ненадовића (XVI пас од Васа) има 23 мушка потомка. Најстарији у овом пасу је Славко Радисављев, а најмлађи Далибор Милев. О овој, актуелној, генерацији навешћу податке о датумима рођења, школској спреми, запослењу и потомству – мада најмлађи братственици још нијесу ожењени или још немају потомство, па се надам да ће ово поглавље бити врло брзо још веће.
3.6.1. Славко (Бато) Радисављев (1952.) Славков син је - Радуле Ожењен је Радмилом Асановић (15.05.1954.), која као дипломирани правник дуги низ година ради у беранској Пошти. Бато и Радмила имају и једну кћерку: - Наташа (21.03.1983.), дипломирала енглески језик и књижевност у Београду. У току 2009.године завршила магистарске студије. Бато (рођен 27.априла 1952.године) има завршену Средњу школу. Свој радни вијек започео је у Лепосавићу, касније радио у „Фабрици кондиторских производа“ у Андријевици, а након тога у „Општинском секретаријату за избјегла лица“ у Беранама. Са породицом живи у беранском насељу Луге.
3.6.2. Бранко Радисављев (1954.) Бранкови синови су: - Радисав и - Иван Ожењен Гином Ћетковић (07.03.1956.), која је радила у трговинском предузећу „Јасиковац“ из Берана, до одласка предузеће под стечеј и гашење. Бранко (рођен 19.јануара 1954.године) је као машинбравар радио у беранском грађевинском предузећу „Изградња“. У пријевремену, инвалидску, пензију одлази услед здравствених проблема са срцем. Са породицом живи у породичној кући на Лугама код Берана.
3.6.3. Ранко Радисављев (1956.) Ожењен је Словенком Властом Рудар, која је по професији професорка енглеског језика, са којом има двије кћерке: - Нина ( 29.11.1994.) - Гаја ( 28.09.1997.) Ранко (рођен 07.јуна 1956.године) са породицом живи и ради у Словенији. Има своје предузеће за трговину, промет и услуге.
107
Новица Ненадовић
3.6.4. Дејан Милованов (1967.) Његови синови су: - Милош - Павле Из првог брака са Наташом Јелић, осим Милоша има и кћерку: - Тамара (13.08.1986.) која тренутно студира у Подгорици. У другом браку са Јасном Мујовић са Горажда, су син Павле и кћерка: - Миа (11.09.2008.) Дејан је рођен 26.јуна 1967.године, у Беранама, гдје је и завршио Средњу школу. Бавио се приватним бизнисом; имао је предузеће за транспортне услуге, касније Агенцију за промет некретнинама у Беранама. Поред Берана, једно вријеме је живио и радио у Лазаревцу. Од 2009.године са породицом живи и ради у Обреновцу.
3.6.5. Дарко Милованов (1977.) Ожењен је Љиљаном Ристић (11.07.1977.) из Смедерева, која као дипломирани економиста ради на мјесту продукт менаџера. Имају једну кћерку: - Јована (20.02.2008.) Дарко (рођен 31.јула 1977.године, у Беранама) је дипломирани економиста, завршио је Економски факултет у Београду. По завршетку школовања једно вријеме радио је у Беранама за никшићко предузеће „Требјеса“. Тренутно живи и ради у Београду, на мјесту директора продаје.
3.6.6. Борис Милованов (1981.) Рођен је 27.марта 1981.године, у Беранама, као близанац са братом Бојаном. Завршио је Средњу школу унутрашњих послова у Даниловграду. Тренутно живи у Београду; није ожењен.
3.6.7. Бојан Милованов (1981.) Рођен 27.марта 1981. Године, у Беранама. Није ожењен, као ни његов брат близанац Борис. Заједно су завршили Средњу школу унутрашњих послова. Тренутно живи у Београду.
3.6.8. Гојко Миланов (1973.) Ожењен Тањом Банч . Гојко је рођен 22.октобра 1973.године. Завршио је Средњу електро школу. Касније је завршио обуку за руковаоца грађевинским машинама, чиме се и данас бави. Гојко је направио кућу у Зрењанину, гдје живи и ради. 108
НЕНАДОВИЋИ СА ГОРАЖДА
3.6.9. Горан Миланов (1982.) Ожењен је Иваном Цикић, из Заграђа. Горан је рођен 07.јула 1982.године, у Беранама. Тренутно живи у породичној кући на Горажду. Има трећи степен средњег образовања.
3.6.10. Горан Драгољубов (1966.) Има два сина: - Балша и - Мишо Ожењен је Љиљаном Ћировић (12.10.1968.), са којом има и једну кћерку: - Нађа (08.10.2005.) Горан (рођен 01.децембра 1966.године) живи у својој кући у Беранама. Има средње образовање. Ради у беранској мљекари „Зора“.
3.6.11. Новица Душанов (1970.) Његови синову су: - Гаврило и - Зарија Ожењен Иваном Врељаковић (15.02.1973.), из Прибоја, дипломирани фармацеут, ради у предузећу за промет љекова „Фармегра“ из Подгорице. Новица је (рођен 31.децембра 1970.године, у Беранама) као машински инжињер, радио десет година у механизацији предузећа за изградњу путева „Црнагорапут“а.д. Подгорица. Задње три године рада провео на мјесту управника механизације. Писац ове књиге.
3.6.12. Драгомир (Гага) Душанов (1972.) Драгомир – Гага (рођен 01.фебруара 1972.године, у Беранама) ожењен је Данијелом Губеринић (11.02.1973.) са Горажда, са којом има три кћерке: - Јована (12.03.1993.) - Милена (05.10.1997.) - Марија (26.03.2006.) Гага тренутно живи са породицом на Горажду. Радио је у руднику угља у Беранама, у руднику Трепча, Бродарско-багерском предузећу у Београду, а од 1998. у беранској циглани „Рудеш“, до њеног затварања почетком 2009.године.
3.6.13. Никола Драгошев (1986.) Рођен 07.децембра 1986.године. Живи у Београду.
3.6.14. Ненад Мијајлов Ненадова жена зове се Стана. Имају једну кћерку: - Јелена Ненад има више образовање. Живи и ради у Новом Саду. 109
Новица Ненадовић
3.6.15. Бошко (Драган) Вукотин (1953.) Бошкови синови су: - Дмитар и - Данијел Његова жена је Нада Кораћ (28.10.1957.), из Рујишта. Њихово потомство је најстарије у следећа два паса Ненадовића. Имају и једну кћерку: - Данијела (27.02.1975.), удата за Николу Вукадиновића, са којим има два сина Стефана и Дражена, као и кћерку Ану. Живе и раде у Данској. Данијела има завршену средњу школу. Његово право име је Бошко, али га сви братственици и комшије зову Драган. Рођен је 12.октобра 1953.године. Било је планирано да се зове Драган, али на инсистирање стрица Радоње Ненадовића, добио је име Бошко. Драган је по занимању машинбравар. Радио 17 година у „Фабрици Целулозе и папира“ у Беранама. По затварању фабрике, живи од имања на Горажду. Касније, краће вријеме био запослен у руднику Трепча и беранској Секцији предузећа за путеве „Црнагорапут“. Познат је као велики љубитељ малог фудбала. Некада одличан играч и данас је редовни посјетилац фудбалских турнира у беранској општини.
3.6.16. Зоран Вукотин (1958.) Зоранови синови су: - Светислав и - Радош Ожењен је Милевом – Миром Тмушић (1962.), са Горажда. Прије удаје студирала Правни факултет у Сарајеву. Наставила је школовање у Данској и завршила Педагошки факултет. Ради у просвјети, како у Данским школама тако и у школама за дјецу са бивших југословенских простора. Зоран (рођен 10.новембра 1958.године, у Беранама) са породицом живи и ради у Данској. Прије одласка у иностранство (1977.године) завршио је, у тадашњем Иванграду, Средњу машинску школу – смјер аутомеханичар и одслужио војни рок. У крају је познат као човјек који није заборавио родни крај. Велики је донатор, посебно у акцијама изградње: цркве и капеле на Горажду, храма у Беранама, оправци и одржавању објеката од општег добра. Мозаик са иконом изнад улаза у цркву Свете тројице на Горажду је сам донирао, па је поводом тога и одликовам Похвалницом (Граматом) Митрополита Црногорско приморског – Владике Амфилохија Радовића (дата у прилогу). На свом имању на Горажду направио је и кућу, гдје проводи сваки годишњи одмор. Организовао је 12.јула 2006.године први, и за сада једини, братственички скуп Ненадовића, на којем је успио да окупи готово све братственике и одивиће. Милосав Тодоровић, у својој књизи „Слово о роду“ за њега каже: „Зоран је неуморан радник. Наш народ би казао - има златне руке“.
110
НЕНАДОВИЋИ СА ГОРАЖДА
3.6.17. Веско Милоњин (1961.) Његов син је - Игор Ожењен је Аном Павловић, која је дипломирани правник, са којом има и једну кћерку: - Ивана ( 20.04.1983.), завршила је Економски факултет – ради у Чачку. Веско (рођен 08.новембра 1961.године, у Беранама) са породицом живи и ради у Чачку. Завршио је Гимназију у Беранама, а након тога уписао Правни факултет у Чачку.
3.6.18. Васко Милоњин (1964.) Васкови синови су: - Миљан и - Марко Ожењен је Славицом Секулић (07.08.1969.) из Берана, која има завршену Средњу школу; ради као трговац. Васко је рођен 16.октобара 1964.године, у Беранама. По занимању је електротехничар. Са породицом живи и ради у Београду. Власник је сервиса и предузећа „Сјај +“ и бави се сервисирањем и монтажом електро галантерије, санитарија и слично.
3.6.19. Милан Благојев (1974.) Ожењен је Мартом Магделинић (15.01.1972.), из Крушевца. Милан (рођен 25.маја 1974.године) је завршио Економски факултет. Живи и ради у Крушевцу.
3.6.20. Љубиша Батрићев (1967.) Негови синови, близанци, су: - Михајло и - Александар Љубиша је ожењен Ранком Марсенић, са Навотине; са којом има и једну кћерку: - Драгана (14.01.1995.) Љубиша (рођен 05.марта 1967.године, у Беранама) са породицом живи на породичном имању на Горажду. Има завршену Средњу столарску школу. Краће вријеме радио у беранском Руднику и циглани на Рудешу.
3.6.21. Петар Миливојев (1953.) Његов син је - Милун Петар је ожењен Слободанком Кораћ (04.10.1961.), запослена у Општини Беране. Њихове кћерке су: - Марија (21.09.1982. – 31.05.2007.), умрла је (од инфаркта срца) 31.маја 2007.године у Херцег Новом, гдје је радила као медицинска сестра у Дому здравља. Сахрањена је на градском гробљу у Беранама. 111
Новица Ненадовић
- Милена (20.02.1984.), дипломирала на Филизофском факултету у Никшићу -дипломирани педагог; по занимању наставник предшколског образовања. Њен син је Андрија Мучалица. Петар – Перо (рођен 30.марта 1953.године, у Беранама) је по занимању електротехничар. Радни вијек започео у београдском предузећу “Електромонт”. Од 1975.године прелази у берански водовод, гдје и данас ради. Велики љубитељ лова. Са породицом живи, у својој кући, у беранском насељу Луге.
3.6.22. Драган Милисављев Драганов син је - Тодор Драган са породицом живи у Београду. Има завршен факултет техничког смјера.
3.6.23. Далибор Милосављев (1983.) Далибор – Боко још увијек није ожењен. Рођен је 30.септембра 1983.године, у Беранама. Има завршену Средњу машинску школу – смјер аутомеханичар. Једно вријеме радио у беранском АМС, касније у беранској циглани „Рудеш“. Живи на породичном имању на Горажду.
112
НЕНАДОВИЋИ СА ГОРАЖДА
3.7. Седми пас од Ненада У овом седмом пасу од Ненада (XVII пасу од Васа), за сада има 20 мушких потомака. Обзиром да је доста братственика из претходног паса још неожењено, очекујемо да се овај број убрзо увећа. Иначе, у седмог пасу Ненадовића, најстарији је Дмитар Бошков (и има потомство), а у тренутку закључивања ове књиге (фебруар 2010.) најмлађи је Павле Дејанов.
3.7.1. Радуле Славков (1985.) Рођен 10.августа 1985.године, у Беранама. На Филозофском факултету у Никшићу, дипломирао је енглески језик и књижевност. Магистрирао на истом факултету 2009.године. Тренутно живи у Беранама.
3.7.2. Радисав Бранков (1980.) Рођен 07.марта 1980.године, у Беранама. Правни факултет завршио у Подгорици, гдје тренутно живи и ради.
3.7.3. Иван Бранков (1983.) Рођен 25.јула 1983.године, у Беранама. Октобра 2009.године дипломирао на Факултету за пословни менаџмент – смјер Царина, у Бару.
3.7.4. Милош Дејанов (1995.)
Рођен 13.јула 1995.године, у Лазаревцу. Ученик, живи у Беранама.
3.7.5. Павле Дејанов (2010.) Рођен 12.јануара 2010.године, у Обреновцу. 3.7.6. Балша Горанов (2000.)
Рођен 24.јуна 2000.године, у Беранама.
3.7.7. Мишо Горанов (2003.) Рођен 23.новембра 2003.године, у Беранама. 3.7.8. Гаврило Новичин (2003.)
Рођен 26. октобра 2003.године, на Цетињу.
113
Новица Ненадовић
3.7.9. Зарија Новичин (2008.)
Рођен у Подгорици, 20.октобра 2008.године.
3.7.10. Дмитар Бошков (1976.)
Негови синови су: - Марко и - Мартин Ожењен је Биљаном Вељић са Горажда, са којом има и једну кћерку: - Маша (12.04. 2004.) Дмитар (рођен 26.октобра 1976.године, у Беранама) је по занимању аутомеханичар. У својој кући, на Добропољу, има аутомеханичарску радионицу у којој ради. Најстарији је у овом пасу Ненадовића, чак је по годинама ближи својим стричевима (од неких је и старији) у братству, него браћи. Његово потомство је такође најстарије у следећем пасу.
3.7.11. Данијел Бошков (1983.) Рођен је 13.новембра 1983.године, у Беранама. Има средње образовање, и по занимању је електричар. Једно вријеме радио у Београду, а потом у Морињу. 3.7.12. Светислав Зоранов (1984.)
Рођен је 22. јуна 1984.године, у Копенхагену – Данска. Завршио је основне и специјалистичке студије на Електро факултету у Копенхагену, 2008.године - дипломирани електро инжењер. Тренутно на постдипломским студијама. Живи и ради у Данској.
3.7.13. Радош Зоранов (1986.) Ожењен Иваном Барјактаровић (23.03.1988.) из Берана, дипломирала на Факултету за пословни менаџмент у Бару, 2008.године. Радош је рођен 14. марта 1986.године, у Копенхагену – Данска. Има, по данском образовном систему завршену гимназију и Техничку школу грађевинског дизајна. Тренутно похађа Грађевинску академију. Живи и ради у Данској. 3.7.14. Игор Весков (1987.)
Рођен 13.фебруара 1987.године, у Чачку. Студент Шумарског факултета у Београду.
3.7.15. Марко Васков (1990.) Рођен 27.октобра 1990.године, у Београду. Студент Факултета за пословни менаџмент. 114
НЕНАДОВИЋИ СА ГОРАЖДА
3.7.16. Миљан Васков (1997.)
Рођен 20.јула 1997.године, у Београду.
3.7.17. Михајло Љубишин (2001.)
Рођен 20.новембра 2001.године, у Беранама.
3.7.18. Александар Љубишин (2001.)
Рођен 20.новембра 2001.године, у Беранама.
3.7.19. Милун Петров (1994.)
Рођен 11.јануара 1994.године, у Беранама. Ученик гимназије у Беранама.
3.7.20. Тодор Драганов
115
Новица Ненадовић
3.8. Осми пас од Ненада У осмом пасу Ненадовића (XVIII пас од Васа) за сада је само потомство Дмитра Бошковога. Одмах можемо рећи да је најстарији у овом пасу Марко Дмитров.
3.8.1. Марко Дмитров (2001.) Рођен 31.јула 2001.године, у Беранама.
3.8.2. Мартин Дмитров (2006.) Рођен 25.октобра 2006.године, у Беранама.
Напомена: У овој књизи евидентиране су промјене у братству Ненадовића, закључно са фебруаром 2010.године. 116
НЕНАДОВИЋИ СА ГОРАЖДА
Кућа Гавра Миланова, на Јодолу
Кућа Аврама Вукотина, на Главици Ненадовића
Кућа Милоша Томина, близу Горашког гробља 117
Новица Ненадовић
Кућа Јеле Тодорове (сада Зорана Ненадовића)
Мјесто гдје је некада био ТодоровАн
Садашњи изглед Јованове куће, код гробља
Кућа коју је Мара Јованова купила од Ђукића-муслимана
Данашњи изглед куће Вукајла Савова, на Јодолу 118
НЕНАДОВИЋИ СА ГОРАЖДА
Мјесто гдје се некад налазила кућа Вука Петрова, при дну Главице Ненадовића
Данашњи изглед куће Дуја Антовога
Кућа Милана Милошева 119
Новица Ненадовић
Кућа Дуја Драгомирова
Кућа Радоње Јованова, на Беглуку
Кућа Вукоте Дмитрова, на Добропољу 120
НЕНАДОВИЋИ СА ГОРАЖДА
Кућа Батрића Вукајлова
Кућа Милосава Вукова
Кућа Зорана Вукотиног 121
Новица Ненадовић
Кућа Дмитра Бошкова, у изградњи
Црква Свете Тројице, на Горажду
122
НЕНАДОВИЋИ СА ГОРАЖДА
„Медаља за ревносну службу“
„Златна медаља за храброст – Милош Обилић“
„Партизанска Споменица 1941“
„Орден Народног хероја“
„Орденом за војне заслуге са златним мачевима“ „Орден народне армије са сребрном звездом“ 123
Новица Ненадовић
Свети Сава – Растко Немањић Фреска из манастира Милешева
Поглед са Главице Ненадовића 124
НЕНАДОВИЋИ СА ГОРАЖДА
4. Свети Сава - слава Ненадовића Ненадовићи, са Горажда, славе Савиндан. Тај дан, посвећен првом српском архиепископу светом Сави – Растку Немањићу, прославља се 27.јануара по новом (грегоријанском), односно 14.јануара по старом (јулијанском) календару. У српском језику истовјетно значење имају изрази „славити славу“ и „славити крсно име“. Слава, као највећи годишњи празник једне породице, представља „молитвено прослављање једног светитеља као заштитника породице и њеног молитвеног заступника пред богом“. Једноставније речено свети Сава је молитвени заступник Ненадовића пред Богом. Растко Немањић је рођен, у Дежевском крају на планини Голији, као најмлађи син великог жупана Стефана Немање и принцезе Ане. Као могућа година његовог рођења најчешће се помиње: 1169, 1174. или 1175. Са 15 година, од оца је добио на управу Хум. Брзо одустаје од световне власти и око 1191.године одлази на Свету гору. У почетку је боравио у руском манастиру Пантелејмон, гдје се и постригао. Убрзо затим прелази у грчки манастир Ватопед, гдје се замонашио и за себе изабрао духовно име Сава. Његов отац, тада већ као монах Симеон, придружује му се новембра 1197.године и тада заједнички почињу изградњу Манастира Хиландара, на темељима старог грчког манастира. Недуго затим, Сава бива рукоположен за свештеника, а звање архимандрита добија 1203. године. Почетком 1206.године, на позив своје браће Вукана и Стефана, доноси очево тијело у Србију, а убрзо затим постаје игуман манастира Студеница. Тих година измирује, око власти завађену браћу, и Стефану помаже у градњи манастира Жича. Након 10 година боравка у Србији, враћа се на Свету гору. Године 1219. одлази у Никеју, гдје је исте године од цариградског патријарха рукоположен за српског архиепископа, чиме је српска црква стекла самосталност – аутокефалност. Враћа се у Србију и столује у Жичи, која је постала сједиште архиепископије. Послије смрти брата Стефана Првовенчаног, септембра 1227.г, крунише Радослава за краља Србије. Одлази у Свете Земље 1229.године, борави у Палестини и посјећује најсветија мјеста хришћанства. Положај архиепископа напушта 1233.године, а за наследника именује свог ученика Арсенија. Поново креће у ново ходочашће и овај пут посјећује Египат, Синај и Јерусалим. На повратку у Србију, свраћа у Бугарску. Ту, после краће, болести изненада умире у манастиру Трново 27. јануара (14. по старом календару) 1235.године. Бива сахрањен у припрати цркве Четрдесет мученика. Његове мошти у Србију је пренио његов синовац Владислав (највјероватније 1237.године) и сахранио у својој задужбини манастиру Милешеви. Велики просветитељ, оснивач школа, задужбинар, црквени и грађански законодавац, дипломата и писац, народни учитељ и добротвор, након смрти постао је симбол вјере и очувања националног имена. Његов лик је, како је 125
Новица Ненадовић
вријеме пролазило, добијао све више на значају и давао снагу свом народу у временима највећих патњи, која ће доћи под турсом влашћу. Велики број легенди о њему и данас се препричава, а и велики број топонима до данас је у себи задржао његово име: Савин Кук, Савина вода, Драосава итд. Желећи да унизи углед и затре мит о светом Сави (чији се лик у то вријеме налазио и на заставама устаника), турски Синан Паша је 27.априла 1594. (или 1595.) спалио његове мошти на Врачарском пољу у Београду. Постигао је управо супротан ефекат: Свети Сава је само учврстио своје мјесто у бићу и духу народа, а поред православаца заслуживао је поштовање све већег броја и самих турака-муслимана. На мјесту спаљивања моштију налази се велелепни храм посвећен светом Сави. Као што је раније речено, племе Васојевића слави Аранђеловдан. Лопатска братства Ненадовићи, Тодоровићи, Ђукићи са Горажда, као и лопатски Боричићи са Драгосаве, једина су васојевићка братства која славе Светога Саву. Иначе, некада су сви Лопаћани (као своју славу) славили Савиндан. Прича се да су се одлучили на то поводом срећног спасавања лопатске чете од једног напада Турака који се десио на Савиндан. По другој верзији, Свети Сава се слави због побједе приликом напада колашинских Турака на лопатске чобане и због спасавања од снијега и зиме једне њихове чете која је о Светом Сави прелазила Комове. У почетку је тај дан био слављен као завјетина, а нешто касније узет је за славу тј. крсно име. Међутим, средином XIX вијека, на једном општем скупу, Лопаћани су са својим војводом Миљаном Вуковим, споразумно одлучили да се врате на стару славу Аранђеловдан – да се неби одвајали од осталих племеника. Међутим, на том скупу није био присутан одређени број лопатских братстава – међу њима и наше, јер су већ били одселили на Полицу, тако да су они наставили да славе Светога Саву. Као и код већине васојевићких братстава, и код нас прослављање славе почиње заправо вече уочи Савинадне - 26.јануара. Тада се окупља и највећи број гостију и то вече се сматра централним догађајем у обиљежавању, односно, прослави Светог Саве. Сам дан славе користи се за црквене обреде и пријем мањег броја гостију, који нису били претходне вечери. Слава, као прастари обичај, први пут се у историским документима помиње 1018.године у околини Охрида, после пропасти Самуиловог царства, а који је записао византијски историчар Кедрин. Ово свакако значи да је крсна слава као обред још и старији, и вјероватно датира из времена покрштавања Срба тј. Словена уопште. Неки научници, славу виде као пагански-предхришћански обичај или култ који је црква накнадно христијанизовала. Они кажу да је слава христијанизовани облик старог римског култа лара – надприродних чувара домаћег огњишта, раширен најприје међу илирским, а касније међу словенским племенима на Балкану. Неки славу сматрају за нови развојни облик православног и старосрпског
126
НЕНАДОВИЋИ СА ГОРАЖДА
поштовања домаћег божанства или заштитника домаћег огњишта. Други, пак славу сматрају наставком паганског култа мртвих или култа предака итд. Богослови и црквени писци сматрају, да славу треба сврстати у изворно црквени и православни израз побожности. По ријечима Патријарха Павла, обично се сматра да је слава настала као „прослављање оног светог на чији се празник крстио предак неке породице (или племена), узевши име тог светог“. Епископ Атанасије Јевтић сматра да је породична (домаћа) слава настала из заједничке црквене славе (храмовне или манастирске), не доводећи је у зависност од дана крштења првог крштеног претка.
127
Новица Ненадовић
5. Село Горажде - завичај Ненадовића 5.1. Положај и историјат Горажда Горажде, као централно и највеће поличко село, налази се на осмом километру старог пута од Берана ка Рожајама и Новом Пазару. Овај (стари) пут био је до пробијања новог магистралног пута, преко Локава, главна веза са Србијом и води преко Будимље, Полице, Трпези и планине Турјак до Рожаја. Полицу чине шест села и то: Горажде, Маште, Драгосава, Бабино, Заграђе и Тмушиће. Поличка села тј. Полица простире се изнад Будимље (сјеверо-источно од Берана) и омеђена је: брдом Тивран на западу, обронцима планина Буковик и Турјак на истоку, тврђавом Градином (средњовјековним градом Бихор) на сјеверу и средњовјековном тврђавом Градац на југу. Ова описана територија налик је огромном платоу – полици, па вјероватно отуда и заједнички назив за ових шест села. Душан Вулетић каже: „По конфигурацији земљишта, Полица се доста разликује од осталих села Горњег Полимља, односно Васојевића. Више личи на неки шумадински крај, са својим благим брежуљцима, воћњацима, њивама, ливадама и шумарцима“./6/ Надморска висина на Горажду креће се од 720 до 1001 метар, колико је високо брдо Дуб које је највише. Претпоставља се да су најстарији становници Полице били Грци и Римљани. Писаних доказа, археолошких налазишта или каквих надгробних споменика из тога времена нема. На те,најстарије становнике Полице, упућује само један број топонима: Грчки до, Латинско гробље и Латински пут. У вријеме Немањића Полица је била у саставу старих српских држава Зете и Рашке, и била је насељена српским живљем. Села Горажде, Заграђе, Маште и Драгосава били су у то вријеме метоси манастира Ђурђеви Ступови и Шудикова. Први помен Горажда у историјским документима налазимо у Светостефанској хрисовуљи (повељи) краља Милутина Немањића, из 1318. године, гдје он поклања село Горажде новосаграђеном Манастиру Светог Стефана у Бањској на Косову. Колико је то био вриједан поклон показује чињеница да је он, да неби оштетио манастире поред Лима, у замјену за Горажде даровао Ђурђевим Ступовима два манастира у Пиви. Из ове повеље види се да граница тадашњег села Горажда, одговара границама данашњих села Заграђа и Горажда заједно. У повељи се каже: „И у Будимљи село Горажде, а међе му од става реке у Градац, од Градца право путем поред Губавча Потока у прокоп, отуда по дјелу (вијенцу), поред дола у трње, отуда по дјелу у Крушку, отуд по дјелу у врбу и у студенац, од студенца у Спасово Дубље, отуда у на погор у састав потока и у врбу, и отуда преко брда Бзовик (Обзовик) и низ Бзовик у Николину цркву. И отуд цркве уз реку у Врачево Дубље и одатле у Тиковски дјел и уз дјел у Брезје, и под Јелу и Грохот изнад Буковика, и с оне стране Буковика за Чемерну Пољану, у Хрељину Пољану на погор у средње брдо, и у Враниће, у Звечку код Голог Брда, у Локву низ 128
НЕНАДОВИЋИ СА ГОРАЖДА
дјел (развође) и тако исто на саставу реке под Градац“./3/ Из текста се види да неколико топонима нијесу мијењали своје име до данашњих дана. После владавине Немањића, Полица је припадала држави кнеза Лазара. Након Косовске битке - Вуку Бранковићу, затим Стевану Лазаревићу и најзад, деспоту Ђурађу Бранковићу све до доласка Турака на простор Полице 1455. године. Остало је записано да се на челу Турака који су освојили Полицу, налазио Исак Ихсаковић. Следећих нешто више од 450 година наш завичај ће бити под турском влашћу. Први документ из периода турске владавине, а у којем се помиње Горажде, је попис локалног становништва из 1485.године. У том попису осим самог Горажда одвојено су евидентирани и данашњи засеоци Јодоле и Диње. Јодоле се у овом попису назива Тиходол и каже се да има 16 кућа, од чега по једна бећарска и удовичка, и то да се дужи са пет товара пшенице годишњег пореза. Засеок Диње у попису се назива Дијн, третира се као засебно село у којем има осам кућа (од којих по једна удовичка и бећарска) и дужи се са пет товара пшенице. Само Горажде имало је 48 кућа, од чега десет бећарских и једна удовичка, и дужило се са пет товара пшенице годишњег пореза. Овај износ пореза, у односу на број кућа, је изненађујуће мали, што вјероватно говори о слабом имовном стању тадашњих Гораждана или о неким привилегијама које су уживали од турских власти у односу на остали дио Полице. У следећем турском попису, из 1582.године, Горажде је подијељено на два дијела и то само Горажде са 26 кућа и Јодоле (Тиходол) са 18 кућа, док се засеок Диње више не помиње као засебно. Кључни разлози за одсељавање овог старог српског становништва са Полице су све већи турски зулуми и намети, регрутовање српског живља у турску војску и насилна исламизација. Први масовни одласци десили су се 1648.године, након што су Турци убили будимљанског Митрополита Пајсија; настављени су у Првој сеоби Срба 1690.године под вођством Арсенија III Чарнојевића, а дефинитивно завршени у масовној, Другој сеоби Срба 1737. године, на челу са Арсенијем IV Јовановићем Шакабентом. Интересантно је да је на цијелој Полици од старосједилаца остала једино породица Пејчиновић са Горажда. Како каже Душан Вулетић, и они су се одселили крајем XVIII или почетком XIX вијека негдје око манастира Сопоћани код Рашке. Такође се од старосједилаца помињу презимена Жујевићи и Ерићи, који су међу последњима напустили Полицу. Након ових сеоба старог становништва, Полица ће у следећих педесетак година бити скоро потпуно пуста. Истина, неких појединачних долазака је било, али ће све до осамдесетих година XVIII вијека (када се биљежи први масовнији долазак), на Полици живјети незнатан број новодосељених породица. Претпоставља се да су Шћекићи први досељени нови становници Полице, и то да су дошли из Пипера. Главно насељавање данашњег становништва Полице дешавало се у првој половини XIX вијека. Не може се са сигурношћу рећи које породице су прве доселиле. Иако писаних трагова нема, држи се да су прво дошла невасојевићка братства из Пипера (Шћекићи), Куча (Михајловићи, Секулићи, Цикићи), Роваца (Пођани) и Озринића (Поповићи). Иако су васојевићка братства касније долазила, њихови преласци су били масовнији 129
Новица Ненадовић
и чешћи па су врло брзо постали већина на Полици, као што су уосталом и данас. Полица је у вријеме досељавања новог становништва припадала плавско-гусињским агама Омеровићима, Реџепагићима, Шабановићима, затим Шеховићима и Батиловићима из Црниша, као и беговској кући Ћоровића из Лозне. Горажде је, као што смо и раније рекли, припадало Шеховићима. Новодосељени сељаци могли су да откупе имање од свог феудалца, као што су урадили и наши преци, и тада нијесу имали обавезу плаћања дажбина аги већ само држави. Територија нашег завичаја је остала у границама турске државе све до Првог балканског рата 1912.године. Наиме, иако су становници Полице учествовали у свим устанцима, бунама и ратовима за ослобођење од Турака у току XIX вијека, на Берлинском конгресу 1878.године, су усвојене такве границе да ће Полица остати под турском влашћу 34 године дуже од осталих дјелова Црне Горе и Србије, које су на том конгресу признате као самосталне државе. Од 1912. до 1918.године Полица је у саставу Краљевине Црне Горе. Године 1918. као дио Зетске Бановине улази у састав Краљевине Срба Хрвата и Словенаца. Даљи називи држава у којима се налазила (и налази) Полица, су: Краљевина Југославија, Федеративна Народна Република Југославија, Социјалистичка Федеративна Република Југославија, Савезна Република Југославија, Државна заједница Србија и Црна Гора, Република Црна Гора.
5.2. Попис горашких братстава Братства која данас (почетком XXI вијека) живе на Горажду су: Багаши (Братоножићи), Божовићи (Кучи), Боричићи (Васојевићи–Новаковићи), Вељићи (Братоножићи), Вулетићи (Васојевићи–Ковачевићи), Губеринићи (Васојевићи–Мијомановићи), Дашићи (Србљаци из Шекулара), Делевићи (Васојевићи–Мијомановићи), Ђорђевићи (преци су им из источне Србије), Ђукићи (Васојевићи–Лопаћани), Ђуришићи (Васојевићи– Ковачевићи), Ђуровићи (Васојевићи–Ковачевићи), Зекићи (Васојевићи– Ковачевићи), Ивановићи (Васојевићи–Новаковићи), Кастратовићи (Васојевићи–Ковачевићи), Кљајићи (Бјелопавлићи), Магделинићи (Горњо Морачани), Матовићи (Васојевићи–Новаковићи), Мујовићи (Васојевићи– Новаковићи), Ненадовићи (Васојевићи–Лопаћани), Пантовићи (Васојевићи–Новаковићи), Поповићи (Озринићи), Радошевићи, Ратковићи (досељеници из Башче), Савовићи (Озринићи), Секулићи (Кучи), Стијовићи (Васојевићи–Мијомановићи), Тмушићи (Горњо Морачани), Тодоровићи (Васојевићи–Лопаћани), Трифуновићи (Кучи), Целићи (Васојевићи–Мијомановићи), Чејовићи (Кучи). Братства, за која знамо, да су некада живјела на Горажду, у разним периодима, су: Бабовићи (Васојевићи–Новаковићи), Бућићи (Пивљани), Гарчевићи (Васојевићи–Дабетићи), Ерићи (Србљаци-старосједиоци), Миликићи (Васојевићи-Новаковићи), Пејчиновићи (Србљацистаросједиоци), Жујевићи (Србљаци-старосједиоци). 130
НЕНАДОВИЋИ СА ГОРАЖДА
5.3. Топоними села Горажда Као што смо већ видјели неколико топонима са Горажда јавља се у историјским документима још из XIV вијека. Овдје ће бити побројани топоними који се данас користе (или барем већина њих) и за сваки ће бити дат кратак опис локације гдје се налази. - Алуге, ливаде близу Јаштака. - Аљова међа, шума на крају села, поред Јаштака. - Бабуља, велика узбрдица изнад Врела. - Багашка главица, мало брдо поред главног пута на Јодолу, непосредно уз Тодоров ’Ан. Добило је назив по братству Багаши на чијој се земљи главица налази. - Бајрова долина, земља, која је раније припадала Бајру Ђукићу, изнад Бабуља. - Бара, локација гдје се налази велика бара између села и планине. - Бара, извор питке воде и околна ливада (власништво Љуба Тмушића), испод куће Милоша Томиног; нема чесму него се вода узима чашом или каквим мањим судом. - Беглук, ливаде на којима се налази нова кућа Радоње Јовановог, близу Горашког гробља. - Боровњак, мјесто на планини гдје има доста боровница. - Бреза, ливаде и шуме између села и планине. - Брезе, храстова шума, на крају села ка Бихору. - Брод, њиве и ливаде изнад Коловрата у правцу Трновика. - Бугарка, ливада са кућама Кастратовића, између Брда Тодоровића и Врела. - Букова Страна, шума између Горажда и Врбице. - Буковац, шумовито брдо изнад Костијева. - Буковик, дио поличке планине. - Буче, букова шума изнад Корита на Ливадицама. - Вареника, извор у шуми Рашпоток, око кога је земља бијела. - Велика пећина, пећина у горашким кршима. - Велика клеча, велика орница између села и планине. - Врело, велики и главни извор на Горажду изнад Коловрата; зове се још и Сумино Врело – по неком калуђеру Суми који је, како легенда каже, живио у манастиру који се некада налазио у близини извора. - Вртијељка, локација на крају села ка Буковој Страни; ту се некад налазила жандармеријска станица. - Вуканин до, дио шуме до Лужина у правцу Добропоља. - Вучја главица, шумовито брдо код Дуба, гдје су некад биле куће Ђукића муслимана. - Габељска вртача, вртача недалеко од кућа Ђуровића, гдје су некада долазили цигани и привремено постављали черге. - Галибур, стаза ка извору Љесковац на Јодолу. - Галев стан, пропланак у шуми између Лужина и Букове Стране, гдје је некада Гавро Миланов љети држао стан и долазио са стоком. - Гарчевића куће, локација гдје су биле куће муслимана Гарчевића, док су живјели на Горажду. 131
Новица Ненадовић
- Главица Ненадовића, брдо на југоисточном крају села, близу Врела - између Потока и Беглука. Ту се по досељавању настанио родоначелник Ненадовића - Ненад Миланов. - Грабље, букова и грабова шума у близини Горашко–заградског гробља, у правцу Торовина. - Грчки до, дио поличке планине. - Горашко гробље, једно од три гробља у селу, налази се у непосредној близини Цркве Свете тројице и у његовом центру уздиже се велики бор. На њему се сахрањујемо ми Ненадовићи, као и највећи дио горашких братстава. Иначе, гробнице Ненадовића налазе се на сјеверном крају гробља.
Горашко гробље, сјеверни улаз
- Горашко-заградско гробље, налази се на брду између два села. Један дио припада горашким, а други заградским братствима. - Губеринско гробље, гробље братства Губеринића. Налази се при крају села, изнад Долине Поповића, поред пута ка Бабину. - Гусаре, дио поличке планине испод Јеловца. - Гуџалиште, локација на Добропољу, гдје су се некад чобани гуџали. - Диње, засеок Горажда, близу данашње Основне школе; у турским дефтерима из XV вијека третирано као засебно село. - Дмитрова ступица, дио поличке планине недалеко од Јеловца. - Добропоље, велики пашњаци и дио шуме на крају Јодола, поред главног пута ка Петњици. Ови пашњаци су комун тј. власништво свих Гораждана, те су ту сви Јодољани напасали стоку. На самом почетку Добропоља налазе се куће потомака Дмитра Мијајлова и дијела Губеринића. - Добра вода, мјесто и извор на планини код Буковика. - Долина Поповића, насеље гдје живе горашки Поповићи, налази се при крају села у правцу Бабина. - Долине, њиве од Врела па до Ђуровића кућа. 132
НЕНАДОВИЋИ СА ГОРАЖДА
- Дом (Задружни дом), зграда-изграђена по завршетку Другог свјетског рата у вријеме формирања земљорадничких задруга. Налази се непосредно уз главни пут, недалеко од данашње Основне школе. Дуго се сматрала за центар села и мјесто окупљања Поличана. У просторијама ове зграде некада се налазила школа, касније продавница и кафана; одржавала се посијела, игранке, гусларске вечери и сл. - Дрезге, букова и грабова шума поред пута ка планини. - Дуб, ливаде и шуме изнад села ка Врбици. Највиша тачка на Дубу је 1001м надморске висине, што је уједно и највиша тачка Горажда. - Дуб, брдо гдје су куће Кастратовића, високо изнад Врела. - Дубока вртача, вртача у Дрезгама. - Дубокаљ, шумовити и стрми терен испод Жарскога Лаза према Врбици. - Ђуренца, шума између Јодола и села. - Жарски лаз, пространа шума и пасиште изнад Раш потока, са лијеве стране пута од Горажда ка планини. Велики дио шуме припада и Ненадовићима. - Запис, извор испод Дуба између имања Ненадовића;по њему се околне ливаде и шума називају истим именом. Ту је кажу некад била плоча са натписом на неком „неразумљивом језику“, који нико није могао да прочита – па су га једноставно звали Запис. Осамдесетих година, прошлог вијека, овај извор је каптиран и вода одведена до дијела наших браственика и њихових комшија. - Запис, локација код кућа Делевића, гдје се раније обављао обред о Тројичин дану. - Јабуке, дио поличке планине. - Јагњило, ливада са десне стране пута који води ка планини-источно испод Вртијељке, има квалитетно ситно сијено које се давало овцама после јагњења; припада Душану Драгомировом. - Јаришта, локација гдје су куће Пантовића. - Јасен, ливаде и шума Божовића, између села и планине. - Јаштак, простране ливаде између Горажда и Бабина гдје се налази Војна фабрика. - Јелаш, брдашце на Јодолу под храстовом шумом. - Јеловац, дио поличке планине. - Јеремино брдо, мјесто гдје је кућа Ђуровића код Врела. - Јукова чесма, чесма на Јодолу. - Каменица, ливада изнад Јагњила, поред пута. Припада потомству Радомира Аврамова. - Караула, мјесто на дну Добропоља - на крају села поред главног пута; ту је некада била турска посада. - Кацубер, дио поличке планине код Турјака. - Клечковац, утрина и шума између села и планине. - Клисура, стрми дио пута код Јасена Дакића (Божовића) између села и планине. - Кокошињача, шума изнад Јодола у којој је некада било дивљих кокошака. - Коловрат, плодне ливаде на сред села, испод Врела; ту се дуго 133
Новица Ненадовић
година одржавао велики народни сабор сваког 13.јула. - Конића брдо, насеље Ђукића – Конића. - Копривнице, дио поличке планине под Турјаком. - Корито, у Ливадицама, извор са коритом са лијеве стране пута од села ка планини. - Корито, у Лужинама, извор са дрвеним коритом за напајање стоке. - Корито, на Јодолу, извор са бетонским коритом на самом почетку пута ка планини, испод куће Зорана Вукотиног. - Костијево, прво насеље (са кућама Кастратовића) из правца Берана, у осоју испод Буковца. - Косишта, имање Тодоровића недалеко од Чадоришта. - Костић вода, велики извор у Копривницама под Турјаком. - Кочине, дио поличке планине. - Краљевац, извор поред пута ка планини, близу Ливадица. Ту се према предању одмарао краљ Душан враћајући се из лова, у вријеме док је боравио у Будимљи. - Крље, њиве и шуме иза Тодоровића кућа. - Крушкари, локација на Јодолу – дио Равних ливада код Јаштака. - Крушкари, локација између насеља Делевића и Пантовића гдје има дивљих крушака. - Крша, каменита узвишица у шуми на крају села, иза Добропоља, са које се види читав бихорски крај и дио Пештери. - Кршања, каменити пропланак на Добропољу, близу Гуџалишта. - Крши, каменити терен недалеко од кућа Пантовића. - Кула, узвишење са тополовом шумом изнад куће Вукоте Дмитровога. - Латинско гробље, било је код Јодола. - Лазација, локација сјеверно од Горашко-заградског гробља. - Лединци, утрине и шуме недалеко од Ђуровића кућа. - Лединак, ледина близу куће Дуја Драгомирова, гдје је некад било гувно за вршење жита. - Ливадице, ливаде и шуме поред пута у правцу планине. - Локва, дио поличке планине. - Лужине, шума и пропланци на крају села, прије Букове Стране. - Љесковац, извор са чесмом и околне ливаде на Јодолу. - Маквице, извор недалеко од Ђуровића куће. - Мала кршања, кршевити пропланак у Лужинама, близу Галева стана. - Мала пећина, пећина на дну Крша, близу Ријека. - Мала клеча, црница и шума у Путовима, између села и планине. - Марин гроб, дио поличке планине, дубоко према Рожајама. - Мача крушка, ливаде и њива, испод Вртијељке, које припадају Батрићу Вукајловом и на којима има неколико стабала крушака. - Мачков поток, извор на Јодолу, који пресушује. - Маргитића брдо, пасиште код Попова дола, између села и планине. - Мијатов мрамор, мјесто гдје је погинуо Мијат Миланов, у Буковој Страни. - Миљков бријег, шума и оранице близу Дашића куће, на Расовачама. 134
НЕНАДОВИЋИ СА ГОРАЖДА
- Мујовића брдо, брдо гдје су куће Мујовића. - Муслиманско гробље, локација гдје је некад било гробље горашких муслимана (Гарчевића и Ђукића) док су ту живјели. Налази се са лијеве стране пута, између Тодорова ’Ана и Шанца. - Нерод, ливаде и њиве испод Вртијељке; дио ових ливада припада и Ненадовићима. - Ограђеница, велики извор у Костијеву. - Орашковина, дио при планини Буковику. - Пакланишта, ливада код Клеча. - Паљ, дио поличке планине настао паљењем шума. - Плавшин до, дио поличке планине. - Пландиште, локација на Јодолу гдје је некад стока пландовала. - Помол, мјесто одакле се прво види село када се иде од Берана. - Поток, ливаде и њиве између Главице Ненадовића и Бабуља; дио имања припада и нашим братственицима. - Попов до, ливаде и шуме између села и планине. - Превлака, дио поличке планине. - Пријебуковача, извор и околна шума између Записа и Дуба, ка Буковој Страни; ту вода извире из пања дрвета. - Прослоп, дубодолина испод Гусара. - Прогон, узбрдица од Тијевица ка цркви и гробљу. - Равне ливаде, простране ливаде близу Јаштака-између Горажда и Бабина. - Равнине, дио планине између Јеловца и Симовча. - Радовандо, локација на Јодолу. Име је дато по Радовану Губеринићу, који се на Јодоле доселио са четири сина. - Расовача, храстови гај, ливаде и њиве иза Брда Тодоровића. Некада се на овој локацији изоравао рашак. - Рашпоток, поток изнад Ливадица и у подножју Жарског лаза. - Ријеке, ријека која настаје од горашког и заградског врела. - Росића гај, шума која припада Ђукићима (Росићима) близу Торовина. - Рупе, низ вртача на ивици Јодола. - Савијача, удолина изнад Буча код Јодола. - Сејдов мрамор, мјесто погибије Сејда Адровића. - Селишта, ливаде између Карауле и Јаштака. - Симовче, ливаде у планини између Јеловца и Буковика. - Скривена, дио поличке планине иза Локава. - Содом, шума иза куће Вукоте Дмитровога. - Софијача, њива између Костијева и Мујовића Брда - Стара џада, пут између Радулове Луке и Будимље. - Стране, храстове шуме изнад Ливадица. - Стрмац, веома стрм терен на путу од Прослопа ка Јеловцу. - Стублина, извор на Јодолу (близу Љесковца) без чесме, из којег се вода узимала чашом. - Ступ, узвишица непосредно изнад Коловрата, на којем су куће Савовића и Кастратовића – Чавића и Мушовића. - Ступчебрдо, веома високо брдо изнад Копривница у планини. 135
Новица Ненадовић
- Табановац, шумовита испаша између села и планине. - Тијевице, извор изнад Коловрата, по њему се околне ливаде и њиве исто зову. Извор веома тих, па отуда и име. - Тикова, комуница змеђу горашких и бихорских шума. - Тодоров ’Ан, мјесто поред главног пута на Јодолу, испод Багашке Главице, гдје је Тодор Милованов држао ’ан – кафану између два рата. Данас се може видјети само рушевина. - Тодоров лаз , лаз између Клечковца и Попова дола. - Топови, локација гдје су били стационирани турски топови 1876. године. - Торовине, локација на југозападном крају села, гдје су куће појединих Пантовића, Кастратовића као и кућа Ратковића. Ту су некад били велики торови за стоку. - Трновици, ливаде слабог квалитета са доста бијелог ливадског трња. Простиру се изнад Коловрата до испод Дома. - Трња, ливаде са доста трња на Јодолу; простиру се од Корита до Баре. Дио ливада припада и Ненадовићима. - Турјак, гранична планина (како Полице тако и цијелих Васојевића) према Рожајама, са доста шуме, воде и пашњака. - Турски пут, стари пут између Машта и Горажда. - Ћујовац, велико шумовито брдо између села и планине. - Фресло, локација између Гробља и Цркве Свете тројице. - Црква Свете тројице, налази се на мјесту које се некад звало Црквина, у непосредној близини Горашког гробља и на којем је раније, на дан Свете Тројице, бивао народни сабор. Приликом почетка радова на обнови цркве, 09.јул 1995.године, нађени су темељи старе цркве, која се ту налазила највјероватније до одсељавања старог становништва Полице. Приликом копања темеља, пронашли смо велики број металних кованих ексера, тако да се може претпоставити да је стара црква била дрвена. Обнова цркве, којом је руководио Црквени Одбор (на челу овог одбора налазио се наш рођак Милосав Тодоровић), завршена је за четири године. У дворишту цркве налази се спомен плоча борцима палим за слободу у свим устанцима и ратовима до 1918.године. - Црнице, њиве око пута на Јодолу. - Чадоришта, брдо изнад гробља гдје су куће Кљајића и Вулетића. - Челопек, стрма ливада испод куће Милоша Тошовога, ка Бари. - Чулине, слаб извор на путу ка планини. Једини између Ливадица и Ћујовца. - Шанац, ливаде и њиве између Муслиманског гробља и Добропоља. - Шер, ливада у планини код Симовча.
136
НЕНАДОВИЋИ СА ГОРАЖДА
6. Први братственички скуп Ненадовића Први скуп братства Ненадовића одржан је 12.јула 2006.године, на Добропољу, код породичне куће организатора и домаћина скупа Зорана Ненадовића. Поздравни говор одржао је, најстарији присутни братственик, Милоња Радомиров. У свом надахнутом говору поздравио је све присутне, како братственике тако и одиве и њихове породице, осврнуо се на историјат и улогу Ненадовића у важним историјским догађајима. Поименично је поменуо прерано преминуле братственике и предложио да овај скуп постане традиционалан. На крају се захвалио организатору и донатору скупа, Зорану Вукотином, и у име присутних му честитао усељење у новосаграђену кућу. На скупу, који је био одлична прилика за упознавање и зближавање родбине и сродника, присуствовало је око 120 особа.
Учесници првог братственичког скупа
137
Новица Ненадовић
Дио потомства Вука Петровога, присутна на скупу
Батрић Вукајлов са породицом 138
НЕНАДОВИЋИ СА ГОРАЖДА
Потомство Гавра Миланова
Потомство и породица Дмитра Мијајлова 139
Новица Ненадовић
Потомство Јована Мијајлова
Потомство Милоша Томина, присутно на скупу 140
НЕНАДОВИЋИ СА ГОРАЖДА
Бранко Радисављев са породицом
Славко Радисављев са породицом 141
Новица Ненадовић
Вера и Милоња Радомиров
Борис, Горан, Бојан, Ленка, Вања, Миро, Александра, Миња, Зоран Дарко, Васко и Миљан 142
ПРИЛОЗИ
НЕНАДОВИЋИ СА ГОРАЖДА
Прилог 1: Молба за помоћ, упућена министру војном војводи Илији Пламенцу на Цетиње (Ово је најстарији сачувани писани документ у којем се помиње презиме Ненадовић)- препис
Извор /3/ , страна 228 ДАЦГ , Министарство Војно 25.5.1884, док.Б 145
Новица Ненадовић
Прилог 2: Списак ђака прве генерације Основне школе на Полици, који су завршили (предали) разред школске 1891/92 године (Под редним бројем 24 је Петар Ненадовић)- препис
Извор /27/ , страна 124 Архив МИП Србија, фонд Јавор 146
НЕНАДОВИЋИ СА ГОРАЖДА
Прилог 3: Обраћање чланова Општине Полица царинику на Јавору (Један од потписника је кмет Вукота Ненадовић) - препис
Господину Ђорђију Радуловића царинару царинарнице Јавора Господине Ђоко вама шиљемо Петра Кастратовића , у име нас свега народа да вам каже наше муке које смо добили од начелника јеврема бакића са Андријевице коије доказао турцима за спомоћ школа што шиље Србија у турску и аљине за цркве те смо пострадали грешно и турскји суд млого је леђе глобио истрадали у тамнице и Петар је бијо на цетине за то што је доносијо помоћ за школе па да тамо неби петар доша да каже наше муке а ви знате да другога чојека немамо вљернога само тога Петра и зато оће црна гора дага изгуби код турака. А ми зафаљујемо Српској држави ка богу што нашу омладину возпитају ивама зафаљујемо ка свом оцу који се мислиш за нас и замо вама достављамо ђе знате наше људе и то вас замољавамо да до кажете ђе ви знате а петар и штоћеви казат тоје све истина тоје вљеран чојек од нашега народа ион ћеви казат освему. 18/7 јула
1893.Берање кадилук Општина пољичке школе Мијаило Драгјевић општинар + Вукота Ненадовић кмет +
Извор /3/ , стране 348 и 349 АС, МИД,- ПП , 1893.бр.510 Милић Ф.Петровић : Документа о Рашкој области 1890 - 1899. стр 266. 147
Новица Ненадовић
Прилог 4: Обраћање из беранске Нахије комесару државне штампарије Србије у Београду (Као један од активиста помиње се Вукота Ненадовић)препис
Господину Ђорђију Радуловићу Комесару Држ. штампарије (...) Још са почетка школске године када ја прешао Петар Кстратовић за тамо , њега су уватили и стрпали у црногорском затвору , а због тога а због тога што је он преносио књиге одавде из Србије и то за школске књиге и поповске хаљине , као што Вам је и познато за све. Зато је он страдао и био у затвору чим је прешао од Вас па до Св.Петра. Онда је ослобођен. А ја када сам прешао за тамо Вам је и познато , нашао сам 20 Срба у затвору Турском , све због отварања школа : а ја сам се потрудио са попом Јовом и још са неким Србима кои су познати код Турака , и ми смо подплатили Турски суд ; те њих ослободисмо. Нас је било (9) девет. Дали смо (15) петнајес лира , а то су ови : Поп Јово Поповић , Гавро Бабовић , стојан Димитријевић , Вукота Ненадовић , Косто Кастратовић , Милоња Бабовић , Павле Поповић , Петар Поповић , и ја учитељ Јосиф Бабовић. (...) Ја се налазећи у овим оваквим околностима нисам могао Вас известити о мом раду и мом страдању! Од Срба и Турака кои су ме гонили и то како зли Арнаути тако и несретни Срби и то неколико њих а то су ови из Турске : Маријан Вуковић , Милутин Тељ, Лазар Бабовић , Поп Јеремија са Полице , а из Црне Горе Јеврем Бакић окружни капетан са његовима младима. А тога Г.Јеврема има овде синовац и Србија га издржава , а ја страдам од њега. (...) Ђака сам имао под бројем ( 67 ) и то : ( 26 ) у II разр. а ( 41 ) у И. разреду. Извештај школски када су ме јурили Турци попадија је скрила све : књиге , протоколе и извештај који сам Вам био спремио. А имао сам једно дете из основне школе које ме заступало кад сам био у затвору. (...) Сад најпокорније Вас молим да поднесете г.Министру све ово што Вам поверавамо. Остајемо у нади да ћете Ви известити Министарство. Београд , 17. Августа `93.го.
Ваш покорни Јосиф Бабовић учитељ и Петар Кастратовић
извор /3/ страна 350 АС , МИД - ПП , 1893. бр.179. Милић Ф.Петровић: Документа о Рашкој области 1890-1899. стр 274, 275. 148
НЕНАДОВИЋИ СА ГОРАЖДА
Прилог 5: Кандидатска листа за избор одборника Општине Будимља, и решење којом се иста одобрава, из 1937. године (Под редним бројем 25 је Вуко Ненадовић)
149
Новица Ненадовић
150
НЕНАДОВИЋИ СА ГОРАЖДА
Архив Општине Беране 151
Новица Ненадовић
152
НЕНАДОВИЋИ СА ГОРАЖДА
Прилог 6: Увјерење о додјели ,,Медаље за храброст - Милош Обилић“ (Анту Ненадовићу)
153
Новица Ненадовић
Прилог 7: Споменице 1941. (Додијељене: Драгиши, Магдалени, Милићу, Драгомиру и Радошу Ненадовићу)
154
НЕНАДОВИЋИ СА ГОРАЖДА
155
Новица Ненадовић
156
НЕНАДОВИЋИ СА ГОРАЖДА
157
Новица Ненадовић
158
НЕНАДОВИЋИ СА ГОРАЖДА
Прилог 8: Повеља о додјељивању „Ордена Народног хероја“ (Драгомиру Ненадовићу)
159
Новица Ненадовић
Прилог 9: Похвалница Митрополита Црногорско-приморског (Зорану Ненадовићу)
160
НЕНАДОВИЋИ СА ГОРАЖДА
Прилог 10: Фото албум
Тома-Тошо Радулев
Иво Заријин
Радуле-Драгиша Антов
Милош Томин
Радисав-Дујо Антов
Милица Милошева
Василија (Тошова)
Лаба (Антова)
Лепосава (Милошева)
161
Новица Ненадовић
Ружа (Радисављева)
162
НЕНАДОВИЋИ СА ГОРАЖДА
Драгомир Гавров
Милић Гавров
Миљан Милованов
Драгољуб-Мишо Новов
Магдалена-Дика Гаврова
Милосава-Мика Тодорова
Јела Тодорова
Стана Тодорова
163
Љубо Гавров
Новица Ненадовић
Љубица Тодорова
Даница-Даца Тодорова
164
Достана-Белка (Драгомирова)
НЕНАДОВИЋИ СА ГОРАЖДА
Радомир Аврамов
Радош Јованов
Радоња Јованов
Милета Јованов
Радоје Дмитров
Вукота Дмитров
Вида Дмитрова
Јела Јованова
Мара (Јованова)
165
Новица Ненадовић
Марта (Дмитрова)
Велика (Радомирова)
166
НЕНАДОВИЋИ СА ГОРАЖДА
Вукајло Савов
Драгић-Зеко Вукајлов
167
Милосава-Дика (Вукајлова)
Новица Ненадовић
Вуко Петров
Миливоје Вуков
Милун Вуков
Мираш Вуков
Милосав-Миле Вуков
Марија Петрова
Марија (Петрова)
Драгица (Вукова)
Ђурђа-Ђука (Миливојева)
168
НЕНАДОВИЋИ СА ГОРАЖДА
Постскриптум Поштовани читаоци, реализација саме идеје да се напише и објави ова књига, трајала је свакако дуже него што сам очекивао на почетку рада, али свакако не дуже него што је било потребно. Тек после свега схватам колико енергије и времена су улагали моји претходници и сви хроничари који су писали сличне радове за своја братства. У циљу прикупљања грађе направио сам велики број посјета рођацима, телефонских разговора и преписки, а све у намјери да ова књига својим садржајем испуни барем минимум мојих али и Ваших очекивања. До коначног изгледа монографије дошао сам и тако што сам два пута у току рада штампао радну верзију и слао рођацима на допуне и сугестије. Приче и догађаје записивао сам онако како сам их чуо, одузимајући само оно што није тема ове књиге и додајући само оно што сам нашао у писаним изворима. Исто тако, свјестан сам да, и поред моје најбоље воље и намјере, у презентираним подацима има грешака и неправилности. Свима код којих су такви пропусти направљени дугујем велико извињење, уз напомену да те грешке нијесу резултат моје зле намјере. С друге стране, замолио бих све читаоце да не буду престроги у оцјенама, а да ми све сугестије и допуне везане за уочене неправилности, било које врсте, доставе писмено или саопште на неки други начин, како би друго издање ове монографије било комплетније, богатије и тачније. Лично сматрам да је највећи успјех овог рада детаљна анализа пасова и продужавање нашег породичног стабла од нашег родоначелника - Ненада до родоначелника Васојевића - Васа. Тај дио наше прошлости до сада је био поприлично магловит, нејасан и тумачен доста површно и без озбиљне историјске анализе. Вјеровало се да је наш први пресељени предак из Лијеве Ријеке на Трешњево био Машо, док је то у ствари његов отац Стојан. Забуну је стварало и то што је Машо имао сина Стојана, а и отац му се исто звао. Што се тиче пак Стојановог оца, као што смо видјели, није се знало готово ништа до пуких нагађања. Мислим, да анализа пасова од Васа до Стојана превазилази локални значај и да може бити од користи свим лопатским братствима у Доњим Васојевићима. Такође, мислим да ће ова књига послужити као добар основ неком од млађих и талентованијих рођака, који ће наставити оно што је овдје започето.
169
Новица Ненадовић
Литература и извори 1. др Радослав Јагош Вешовић „Племе Васојевићи, у вези са историјом Црне Горе и племенским жи-
вотом сусједних брда“
ЦИД, Подгорица 2005. ( Фототипско издање: oригинал Сарајево 1935. )
2. др Миомир Дашић „Васојевићи од помена до 1862“ Народна књига, Београд 1992.
3. Радомир П. Губеринић „Документа o Васојевичкој области 1861 – 1912“ Култ.просвјетна заједн. Србије, Београд 2001.
4. Драгиша Н. Боричић „Испод Комова – Aнегдоте“
Штампарија Јужна Србија, Скопље 1920.
5. Mиодраг С. Joксимовић „Народна војска Васојевића“ Ступови, Андријевица 1997.
6. проф. Душан Вулетић „Полица код Берана“
Библиотека Хроника села, Београд 1998.
7. др Миомир Дашић „Васојевићи у устанцима 1860 – 1878 године“ Побједа, Подгорица 1992.
8. др Ђуро Батрићевић „Добровољци у ослободилачким ратовима Црне Горе 1875 – 1918“ Унирекс и Обод, Подгорица 1997.
9. Mилосав M. Toдоровић „Слово о роду“
Пегаз, Бијело Поље 2008.
10. Вукајло Вула Вукајловић „Стојановићи у Трешњеву“
Комови; Андријевица, Беране 2008.
11. Благоје Ненадовић „Породично стабло братства Ненадовића“ Крушевац 2005.
12. Драгутин Драго Тодоровић „Племе Машовићи“ Београд 1982.
170
НЕНАДОВИЋИ СА ГОРАЖДА
13. Ж.Андријашевић, Ш.Растодер „Историја Црне Горе“ ЦИЦГ,Подгорица 2006.
14. Константин Јиричек „Историја Срба – политичка историја до 1537“
Невен, Београд 2006.( фототипско издање из 1952)
15. Павел Аполонович Ровински „Записи о Црној Гори“ ЦИД, Подгорица 2001.
16. Павел Аполонович Ровински „Студије о Црној Гори“ ЦИД, Подгорица 2004.
17. Група аутора „Црна Гора 1941 – 1945“
Побједа, Титоград 1966.
18. др Владимир Ћоровић „Илустрована Историја Срба“ I – VI
Народна Књига и Политика, Београд 2005.
19. Mитрополија Црногорско Приморска „Свети Сава – принц и просветитељ“
Централна Народна библиотека Црне Горе, Цетиње – Београд 2007.
20. др Славољуб Ђукић „Ђукићи, од Павића Владимирова из Метеха“ Самостално издање
21. Jован Цвијић „Насеља и порекло становништва“ књига 12 Државна штампарија КСХС, Београд 1922.
22. група аутора „Први Црногорски батаљон – Прве пролетерске НОУ бригаде“ Графички завод, Београд 1977.
23. прота Милош Велимировић „Племе Васојевичко“
Комови, Андријевица 2003.
24. Mилан T. Вуковић „Народни обичаји, веровања и пословице код Срба“ Самостално издање, Београд 1978.
25. Мишо Милошевић „Породично стабло братства Милошевића“ Подгорица 1978 – 1994.
26. Милун Шћекић - Mујо „У праскозорја слободе“
Самостално издање, Београд 1978.
171
Новица Ненадовић
27. проф.Душан Вулетић „Полимске Свјетиљке“
Ласер, Kраљевo – Београд 2005.
28. Радомир П. Губеринић „Буне у Васојевићима“
Култ.просвјетна зајед. Србије, Београд 1996.
29. Mиодраг-Mишо Вулевић, Зоран Вулевић „Трешњево завичај братства Вулевића“
Култ.просвјетна зајед. Србије, Београд 2000.
30. Душан Душко А.Јолић „Хроника Ријеке Марсенића и Навотине са родословом“ Комови, Андријевица 2007.
172
НЕНАДОВИЋИ СА ГОРАЖДА
Садржај Предговор …………………………………………………………………………....................…....….. 7 Уводна разматрања ..………………………………………………………………....................…… 9 1. О племену Васојевића .............................……………………………………......................... 15 1.1. Положај, границе и подјела Области Васојевића ..…….……………………… 15 1.2. Формирање племена .......................………………………………................................... 18 1.3. Поријекло Васојевића ..................................…………………………............................. 21 1.3.1. Васова генеалогија ..........................................……………………............................. 22 1.3.2. Васова прапостојбина .......................................……………………........................... 26
1.4. Миграције Васојевића из матице .............................………………………….......... 27 1.5. Неке особености и обичаји Васојевића ..................…………………………........ 29 1.5.1. 1.5.2. 1.5.3. 1.5.4. 1.5.5. 1.5.6.
Изглед куће .................................................................…………………….................... 29 Односи у породици ...................................................…………………….................. 30 Слава Васојевића ......................................................……………………................... 32 Васојевички Закон у 12 точака ..........................……………………........................ 33 Грб и застава Васојевића ....................................……………………........................ 36 Васова црква на Ножици ....................................……………………........................ 36
2. Генеалогија од Васа до Ненада ............................……………………......………............. 38 2.1. Анализа пасова од Васа до Стојана ..............................………………………….... 38 2.2. Васо и синови. Главне братственичке гране …………………………................ 42 2.3. Рајо Васов – Рајевићи .........................................…………………………..................... 44 2.4. Ђуро Рајов – Лопаћани .....................…………………………...................................... 45 2.5. Манојло Ђуров ................................................................................……………………… 45 2.6. Рајко Манојлов .......................................…………………………..................................... 46 2.7. Ракета Рајков ................................................…………………………................................ 47 2.8. Арсеније Ракетин ............................................…………………………........................... 47 2.9. Стојан Арсенијев – „Стојановићи“..................…………………………................... 48 2.10. Машо Стојанов – „Машовићи“........................………………………...................... 51 2.10.1. Тодоровићи са Горажда ..........................................……………………................... 53 2.10.2. Стојановићи са Машта ............................................…………………..................... 55 2.10.3. Машовићи са Трешњева ..................................……………………......................... 57
2.11. Милан Машов ...........................................................……………………..……................ 59
3. Родослов Ненадовића ....................................................……………………...…………........ 60 3.1. Ненад Миланов – родоначелник Ненадовића .......………….....……………….. 3.2. Ненадови синови ..................................................………………........…….....................
60 62
3.2.1. 3.2.2. 3.2.3. 3.2.4. 3.2.5.
Радуле Ненадов ................................................……………..………........................... 63 Милан Ненадов ..................................................…………..…………......................... 65 Вукота Ненадов ................................................…………..…………........................... 67 Mилета Ненадов ..................................................………..……………........................ 70 Mилун Ненадов .....................................................……...………………...................... 71
3.3.1. 3.3.2. 3.3.3. 3.3.4.
Зарија Радулев ...............................................................……………………................. 73 Tома (Toшo) Радулев ..................................................……………………................. 74 Гавро Миланов ............................................................……………………................... 75 Mилован Миланов ........................................................................................................76
3.3. Трећа генерација (пас) oд Ненада ........................…..………………………............. 73
173
Новица Ненадовић 3.3.5. Mијат Миланов ............................................................................................................ 77 3.3.6. Лека Миланов ................................................................................................................ 77 3.3.7. Mилутин Вукотин .......................................................................................................... 78 3.3.8. Mијајло Вукотин ............................................................................................................ 79 3.3.9. Aврам Вукотин ............................................................................................................... 79 3.3.10. Саво Милетин ............................................................................................................. 81 3.3.11. Mирко Милетин ......................................................................................................... 82 3.3.12. Петар Милунов ............................................................................................................ 82
3.4. Четврти пас од Ненада ..................................................................................................... 84 3.4.1. Анто Заријин ................................................................................................................. 84 3.4.2. Иво Заријин ................................................................................................................... 86 3.4.3. Mилош Томин ............................................................................................................... 86 3.4.4. Ново Гавров ................................................................................................................... 87 3.4.5. Драгомир Гавров .......................................................................................................... 87 3.4.6. Милић Гавров ................................................................................................................ 89 3.4.7. Љубо Гавров .................................................................................................................. 90 3.4.8. Тодор Милованов ......................................................................................................... 90 3.4.9. Mиљан Милованов ...................................................................................................... 91 3.4.10. Joво Милованов ......................................................................................................... 91 3.4.11. Дмитар Мијајлов ........................................................................................................ 91 3.4.12. Jован Мијајлов ............................................................................................................. 93 3.4.13. Радомир Аврамов ....................................................................................................... 93 3.4.14. Симо Мирков ............................................................................................................... 94 3.4.15. Вукајло Савов............................................................................................................... 95 3.4.16. Буко Петров .................................................................................................................. 95
3.5. Пети пас од Ненада ............................................................................................................ 97 3.5.1. Радуле (Драгиша) Aнтов ............................................................................................ 97 3.5.2. Радисав (Дујо) Aнтов .................................................................................................. 98 3.5.3. Душан Ивов ................................................................................................................... 98 3.5.4. Петар Ивов ...................................................................................................................... 98 3.5.5. Радован Милошев ......................................................................................................... 98 3.5.6. Mилован (Mишко) Mилошев .................................................................................... 99 3.5.7. Mилан Милошев ........................................................................................................... 99 3.5.8. Драгољуб (Mишо) Новов ........................................................................................... 99 3.5.9. Душан (Дујо) Драгомиров ........................................................................................ 100 3.5.10. Мирко Тодоров .......................................................................................................... 100 3.5.11. Драгош Миљанов ...................................................................................................... 100 3.5.12. Радош Јованов ........................................................................................................... 101 3.5.13. Радоња Јованов ......................................................................................................... 101 3.5.14. Радосав Јованов ......................................................................................................... 102 3.5.15. Mарко Јованов ............................................................................................................ 102 3.5.16. Мијајло Јованов ........................................................................................................ 103 3.5.17. Милета Јованов ......................................................................................................... 103 3.5.18. Радоје Дмитров .......................................................................................................... 103 3.5.19. Вукота Дмитров ........................................................................................................ 103 3.5.20. Милоња Радомиров ................................................................................................. 104 3.5.21. Благоје Радомиров ................................................................................................... 104 3.5.22. Батрић Вукајлов ........................................................................................................ 104 3.5.23. Драгић (Зеко) Вукајлов ........................................................................................... 105 3.5.24. Миливоје Вуков ........................................................................................................ 105 3.5.25. Милун Вуков .............................................................................................................. 105
174
НЕНАДОВИЋИ СА ГОРАЖДА 3.5.26. Милисав Вуков ......................................................................................................... 106 3.5.27. Мираш Вуков ............................................................................................................ 106 3.5.28. Милосав (Mиле) Вуков .......................................................................................... 106
3.6. Шести пас од Ненада ..................................................................................................... 107
3.6.1. Славко (Бато) Радисављев ....................................................................................... 107 3.6.2. Бранко Радисављев .................................................................................................... 107 3.6.3. Ранко Радисављев ...................................................................................................... 107 3.6.4. Дејан Милованов ........................................................................................................ 108 3.6.5. Дарко Милованов ....................................................................................................... 108 3.6.6. Борис Милованов ....................................................................................................... 108 3.6.7. Бојан Милованов ........................................................................................................ 108 3.6.8. Гојко Миланов .............................................................................................................. 108 3.6.9. Горан Миланов ............................................................................................................. 109 3.6.10. Горан Драгољубов ..................................................................................................... 109 3.6.11. Новица Душанов ........................................................................................................109 3.6.12. Драгомир (Гага) Душанов ...................................................................................... 109 3.6.13. Никола Драгошев ...................................................................................................... 109 3.6.14. Ненад Мијајлов .......................................................................................................... 109 3.6.15. Бошко (Драган) Вукотин ........................................................................................ 110 3.6.16. Зоран Вукотин .......................................................................................................... 110 3.6.17. Веско Милоњин ........................................................................................................ 111 3.6.18. Васко Милоњин ........................................................................................................ 111 3.6.19. Mилан Благојев .......................................................................................................... 111 3.6.20. Љубиша Батрићев .................................................................................................... 111 3.6.21. Петар Миливојев ...................................................................................................... 111 3.6.22. Драган Милисављев ............................................................................................... 112 3.6.23. Далибор Милосављев ............................................................................................. 112
3.7. Седми пас од Ненада ....................................................................................................... 113
3.7.1. Радуле Славков ............................................................................................................. 113 3.7.2. Радисав Бранков ........................................................................................................... 113 3.7.3. Иван Бранков ................................................................................................................ 113 3.7.4. Mилош Дејанов ........................................................................................................... 113 3.7.5. Павле Дејанов .............................................................................................................. 113 3.7.6. Балша Горанов ............................................................................................................. 113 3.7.7. Мишо Горанов ............................................................................................................. 113 3.7.8. Гаврило Новичин ......................................................................................................... 113 3.7.9. Зарија Новичин ............................................................................................................ 114 3.7.10. Дмитар Бошков .......................................................................................................... 114 3.7.11. Данијел Бошков ........................................................................................................ 114 3.7.12. Светислав Зоранов ................................................................................................... 114 3.7.13. Радош Зоранов ........................................................................................................... 114 3.7.14. Игор Весков ............................................................................................................... 114 3.7.15. Mарко Васков .............................................................................................................. 114 3.7.16. Mиљан Васков ........................................................................................................... 115 3.7.17. Mихајло Љубишин .................................................................................................... 115 3.7.18. Aлександар Љубишин .............................................................................................. 115 3.7.19. Mилун Петров ............................................................................................................ 115 3.7.20. Toдор Драганов .......................................................................................................... 115
175
Новица Ненадовић 3.8. Oсми пас од Ненада
......................................................................................................... 116
3.8.1. Марко Дмитров ........................................................................................................... 116 3.8.2. Мартин Дмитров ....................................................................................................... 116
4. Свети Сава – слава Ненадовића ........................................................................................125 5. Село Горажде – завичај Ненадовића ............................................................................ 128 5.1. Положај и историјат Горажда ..................................................................................... 128 5.2. Попис горашких братстава .......................................................................................... 130 5.3.Топоними села Горажда .................................................................................................. 131
6. Први братственички скуп Ненадовића ....................................................................... 137 ПРИЛОЗИ ............................................................................................................................................. 143 Постскриптум ..................................................................................................................................... 169 Литература .......................................................................................................................................... 170 Садржај ................................................................................................................................................. 173
176
КОМОВИ
КОМОВИ
КОМОВИ
ОМОВИ
К