1
Volonterski centar Vojvodine Novi Sad, 2013 Priredili: Nada Mijatović Bogdan Rašić Lektura: Jelena Amzirkov Dizajn: Verica Veljkov Štampa: Digitalia 021, Novi Sad Izdavač: Volonterski centar Vojvodine Adresa? www.volontiraj.rs office@volontiraj.rs klub@volontiraj.rs
3
SADRŽAJ
1. UVOD 2. VOLONTERSKI KLUB 3. NEFORMALNO OBRAZOVANJE 4. RADIONICA 4.1. Pojam radionice 4.2. Vrste radionica 4.3. Radioničarski rad kao oblik učenja 5. STRUKTURA RADIONICE 6. PLAN RADIONICE 7. OBLICI I TEHNIKE RADIONIČARSKOG RADA 8. VODITELJ/ KA I UČESNICI/E RADIONICA 8.1. Veštine vođenja radionice 8.2. Učesnici/e na radionicama 9. KOMUNIKACIJA NA RADIONICAMA 10. LITERATURA
4
VOLONTERSKI CENTAR VOJVODINE
5
UVOD
Ovaj priručnik je nastao u okviru projetka Volonterski klub po svačijoj meri koji je realizovan uz podršku Gradske uprave za sport i omladinu Novi Sad od juna do decembra 2013 godine. Tokom projekta radioničari/ke su imali priliku da prođu kroz obuku o radioničarskom radu i na taj način se upoznaju sa osnovama vođenja radionica. S obzirom na to da se Volonterskom klubu stalno priključuju novi radioničari/ke i da ne postojim mogućnost održavanja obuke za sve nove članive, a kako bi stekli uvid u osnove radioničarskog rada (principe, prlavila, oblike rada, tehnike, načine komunikacije sa učesnicima/ama radionice itd.) javila se potreba za izdavanjem priručnika o radioničarskom radu koji će sadržati sve navedene elemente radionice i radioničarskog postupka ne jednom mestu. Priručnik je namenjen svim sadašnjim i budućim radioničarima/kama Volonterskog kluba, a nastao je sa ciljem da se njihov rad potpomogne i omogući uvid u značaj radioničarskog rada u neformalnom (a sve češče i formalnom obrazovanju) kojim se Volonterski centar Vojvodine vec duže vreme bavi. Pored radioničara/ki Volonterskog kluba priručnik je namenjen svima koji se bave formlnim i neformalnim obrazovanjem a u svom radu primanjuju radioničarski oblik rada, te im stoga ovaj priručnik od pomoći da ga lakše sprovedu. Odlučili smo se da podrobnije opišemo šta to radioničarski rad u stvari znači i kako se sve više primenjuje u nastavi formalnog obrazovanja te je vazno znati neka pravila i preporuke kako radionice treba da se vode. U priručniku su priređeni odabrani tekstovi iz literature koja se bavi pitanjem vođenja radionica. Tako da će radioničari/ke moći kroz priručnik da se upoznaju sa pojmom radionice, vrstama radionica, osnovnim principima radioničaskog rada, pravilima koja se primanjuju na radionicama.Takođe će im biti prikazana struktura radionice i način na koji mogu da kreiraju plan/scenario radionice. Prikazan je i dataljan pregled oblika i tehnika koje se mogu primenjivati u realizaciji radionica, kao i osnovne vaštine koje voditelj/ka radionice treba da poseduje da bi bio/la uspešan/a u vođenju radionice sa posebnim osvrtom na komunikacijske veštine koje su bitne u kontaktu sa učesnicima/cama.
6
VOLONTERSKI KLUB Šta je Volonterski klub?
Sada realizuje projekat Volonterski klub – po svačijoj meri. Cilj projekta je postizanje kvalitetnijeg rada radioničara/ki Volonterskog kluba koji obuhvata rad sa različitim društvenim grupama. Što je iniciralo potrebu za proširenjem programa Volonterskog kluba i van prostorija Volonterskog centra Vojvodine, uključivanjem novih društvenih grupa i zainteresovanih institucija, razvoj veština angažovanih volontera/ki. Tokom projekta realizovane su radionice u saradnji sa partnerskim organizacijama i institucijama koje se bave formalnim i neformalnim obrazivanjem pojedinaca iz različitih društvenih grupa. Između ostalog realizovane su radionice u saradnji sa Novosadskim humanitarnim centrom i Dečijim centrom, Udruženjem za pomoć mentalno nedovoljno razvijenim osobama, centrom za prevenciju samoubistva Srce, Filozofskim fakultetom, Fakultetom tehničkih nauka, OŠ Vuk Karadžić, OŠ Jovan Popović, Američkim kutkom Novi Sad idr. Radioničari/ke su prilikom realizacije radionica u navedenim organizacijama i institucijama sticali iskustvo u radu sa određenim društvenim grupama i u uslovima koji nisu svakidašnji na redovnim radionicama u Volonterskom klubu.
Volonterski klub (VK) je mesto na kome možete steći nove veštine, proći kroz neformalne edukacije različitih vrsta, naučiti dosta kreativnih tehnika koje vam mogu olakšati život. Obzirom da u Novom Sadu ne postoji mesto koje je do sada mladima pružalo mogućnost da se na ovakav način edukuju i kvalitetno provode svoje slobodno vreme, Volonterski centar Vojvodine (VCV) je od 2011. godine počeo sa organizovanjem besplatnih radionica na kojima svi zainteresovani stariji od 16 godina mogu da učestvuju. Radionice vode mladi ljudi koji su različitim putevima čuli za mogućnosti koje Volonterski klub pruža, pa su inspirisani idejom volonterizma i deljenja znanja i sami želeli da veštine i informacije koje imaju prenesu i podele sa drugima. U Volonterskom klubu održavaju su različitog tipa: ekološke radionice, muzičke radionice, radionice joge i meditacije, časovi različitih stranih jezika i konverzacija, radionice reciklažne umetnosti, večeri angažovanog filma, razne kreativne radionice, popodneva društvenih igara. O projektu Volonterski klub – po svačijoj meri. Ove godine Volonterski centar Vojvodine uz podršku Gradske uprave za sport i omladinu Novog 7
NEFORMALNO OBRAZOVANJE Postoje tri osnovna oblika obrazovanja i učenja: formalno (škola, fakultet), neformalno (radionice, treninzi, seminari, kursevi) i informlano (učenje u svakodnevnim životnim situacijama). Neformalno obrazovanje se definiše kao dobrovoljno učenje koje se odvija u širem okruženju i u situacijama za koje nastava i učenje nije nužno njihova jedina ili glavna aktivnost. Takvo okruženje i situacije mogu biti povremeni ili prolazni, a obrazovne aktivnosti koje se u njima odvijaju mogu biti sastavljeni od profesionalnih facilitatora učenja – mladi treneri ili od strane volontera – mladi lideri. Aktivnosti u neformalnom obrazovanju su planirane, ali retko su strukturisane konvencionalnim ritmovima ili kurikulumom kakav odgovara nastavnim predmetima. One se pretežno bave sprecifičnim ciljnim grupama, ali retko dokumentuju ili procenjuju ishod učenja – dostignuća na konvencionalne načine. U mnogim evropskim zemljama, formalno obrazovanje zauzima mesto isključivo u školi, obrazovnim institucijama i univerzitetima. Sa druge strane neformalno obrazovanje se odvija van formalnog sistema obrazovanja i ono je dobrovoljno u odnosu na formalno obrazovanje koje
je obavezno za sve. Neformalno obrazovanje obuhvata širok spektar oblasti učenja, kao što su: omladinski rad, omladinski klubovi, kulturna, sportska i ekološka udruženja, volonterski servis, obuke i mnoge druge aktivnosti koje organizuju učenje iz iskustva. Ono se takođe često definiše nasuprot formalnom obrazovanju što je zabluda koju je veoma važno imati na umu, jer to nije bio primarni cilj kreiranja koncepta neformalnog obrazovanja, već se ono javilo kao dopuna formalnim obrazovnim okvirima. Radionice kao oblik obrazovanja i učenja su nastale upravo na polju neformalnog obrazovanja i učenja a sve više se primenjuju i u formalnim obrazovnim okolnostima. Radioničarski postupak je u poslednju deceniju postao izuzetno popularna metoda rada koja se do sada najčešće primenjivala u radu sa osnovnoškolskom i srednjoškolskom omladinom, kao i sa profesionalcima koji rade sa decom.
8
RADIONICA POJAM RADIONICE Radionica je oblik obrazovnog rada, najčešće primenjivan u neformalnom obrazovanju. Radioničarski način rada je grupni metod. Jedna od osnovnih razlika u odnosu na „klasičan“ način podučavanja podrazumeva aktivnost svih učesnika/ca radionice i činjenica da se cilj postupka realizuje kroz celokupan proces u kojem podjednako učestvuju svi akteri – znanje se ne servira kao „gotov produkt“ – do njega se dolazi zajedničkim angažovanjem. Cilj radionica je razvijanje neke karakteristike kod učesnika/ca: znanje, veštine, sposobnosti, osobine itd. Radionice imaju jasno definisana pravila koja objašnjavaju kako se u njima radi, imaju svoje oblike i tehnike rada i načine provere njihove uspešnosti, ali ono što je zajedničko za svaku radionicu jeste da ona podrazumeva lično i aktivno zalaganje svakog učesnika/ce, raznovrsnost komunikacije, poštovanje različitosti, razvoj tolerancije i međusobnog prihvatanja, razmenu ličnog iskustva i razvoj pozitivnog autoriteta. Kada se prođe obuka iz radioničarskog rada i kada se shvate njene osnovne karakteristike, ona postaje deo svakodnevnog razmišljanja i veoma lako se primenjuje u radu. Tada ponekad postaje teško raditi na osnovu starih modela, koji se kod nas još uvek odlikuju krutim i netolerantnim odnosom između aktera u procesu obrazovanja, jer se celokupno shvatanje odnosa između učenika i nastavnika menja i dolazi do „zdravog“ prihvatanja i poštovanja one druge ličnosti.
9
Komponente radionice: - Rad u malim grupama - Lični angažman - Težnja za opuštenom atmosferom - Aktivno učenje - Dobrovoljnost učestvovanja ili rada - Raznovrsni oblici komunikacije, neposredna komunikacija - Nepostojanje direktnog vrednovanja učesnika/ca - Rad na zajedničkom zadatku - Poštovanje različitosti i uvažavanje različitih emocija, potreba i želja koje učesnici/e imaju - Postojanje povratne informacije u svakom trenutku i prilagođavanje zadatku - Upotreba materijala prilagođena uzrastu i cilju (video prezentacije, flip čart, kompjuter, projektor, boje, igračke,stikeri...) - Poštovanje različitosti Suština radionice nije u nekoj konkretnoj dobiti, već u samom procesu, načinu rada.
VRSTE RADIONICA Radionice se međusobno razlikuju po cilju, po sadržaju i uzrastu kome su namenjene. U zavisnosti od cilja koji želimo da postignemo postoje dve grupe radionica: KREATIVNE RADIONICE čiji je cilj razvoj i podsticanje stvaralačkog izražavanja u najširem smislu te reči, podsticanje višestrukog, slobodnog i lično obojenog traganja za rešenjem (to su: dramske, likovne, muzičke, pesničkei dr. radionice) EDUKATIVNE RADIONICE osnovni cilj ovih radionica je sticanje saznanja u najširem smislu te reči. Ove radionice se dalje mogu podeliti na:
10
1. preventivne/’’mentalno – higijenske radionice’’ – koje su ‘’psihološke’’ u pravom smislu reči, usmerene na razvoj ličnosti, identiteta, i sl., a cilj im je primarna prevencija. Spadaju u grupu edukativnih radionica zato što im je cilj i sticanje nekih znanja i uvida (saznanja o sebi, drugima i sl.); 2. kognitivne radionice – kojima je cilj sticanje konkretnih znanja i veština, a takođe i podsticanje nekih kognitivnih procesa (planiranja, strategije učenja, rasuđivanja i sl.); 3. radionice za konstruktivno razrešavanje konflikata – kojima je cilj razvijanje socijalnih veština neophodnih za konstruktivno rešavanje konflikata. One objedinjuju i edukativne radionice u užem smislu (učenje konkretnih komunikacijskih veština) i mentalno – higijenske radionice (razumevanje vlastitih potreba, razvoj samosvesti i samoafirmacije, lične odgovornosti i dr.). Prema odnosu uzrasta voditelja/ke radionice i učesnika/ca radionice razlikujemo dve grupe radionica: 1. Radionice koje vode odrasli voditelji/ke u kojima su mladi učesnici/e radionice, 2. Radionice u kojima je uzrast voditelja/ke približno isti uzrastu učesnika/ca radionice –vršnjačka edukacija. Radionica kao oblik rada se može primenjivati na svim uzrastima, pri čemu se moraju prilagoditi oblici, metode, tehnike, dinamika rada i organizacija aktivnosti koje se primenjuju na radionici s obzirom na uzrasne razlike. RADIONICA KAO OBLIK UČENJA S obzirom na to da je cilj edukativne radionice sticanje nekod saznanja, jasno je da se tu govori zapravo o učenju. U zavisnosti od konkretnog cilja, odnosno scenarija/plana, u radionicama mogu da se kombinuju različiti oblici učenja. Zajedno sa aktivnim metodom (koji podrazumeva mentalnu i motoričku aktivnost učesnika/ca tokom rada), u radionicama se primenjuje i metod iskustvenog učenja. Kada govorimo o toj vrsti učenja, ne mislimo samo na uspostavljanje veza između uzroka i posledica, već i na uobličavanje ličnog doživljaja (iskustva) u svetlu nekog novog sadržaja. To uobličavanje ličnog iskustva se vrši kroz razmenu s drugim učesnicima/ama i voditeljem/kom radionice, tako da govorimo i o kooperativnom učenju.
11
U radionicama se susrećemo i sa učenjem po modelu, jer su učesnici/e u prilici da posmatraju ostale učesnike/ce, kao i voditelje/ke radionica, u različitim situacijama i ulogama, i na takav način se stvara dobra pretpostavka za korigovanjem i oblikovanjem vlastitog ponašanja. Radioničarske aktivnosti najčešće predstavljaju i rešavanje nekog problema (bez obzira da li je on kognitivni, emocionalni ili socijalni), pri čemu se kombinuje konvergentno (učenje željenog rešenja) i divergentno učenje (podsticanje na traganje za različitim putevima – načinima dolaska do rešenja).
STRUKTURA RADIONICE Struktura jedne tipične radionice se sastoji iz 3 dela, to suuvodni, centralni i završni deo: I. Uvodni deo – ima tri osnovne funkcije: zagrevanje, uvod u temu radionice i iniciranje grupne saradnje odnosno grupne dinamike među učesnicima/ama radionice. Uvodni deo obuhvata sledeće elemente: - Predstavljanje voditelja/ke (pravila rada, predstavljanje teme radionice, njene svrhe/cilja) - Vežbe za upoznavanje (vežbe za stvaranje kontakata između učesnika/ca radionice, primeri: „jednostavno”, iz pozicije drugog učesnika/ce, iz uloge neke važne osobe, iz uloge nekog važnog predmeta, istorijat imena, govorenje imena i prideva koji počinje na isto slovo kao i ime, razne akicone vežbe...) - Vežbe za stvaranje grupne kohezije (primeri: razne šetnje i ostvarivanje kontakata sa što većim brojem učesnika/ca , „kada bi me poznavao/la...”) - Vežbe poverenja (primeri: u parovima, u manjim grupama ...) II. Centralni deo radionice – podrazumeva razrađivanje osnovne teme radionice, približavanje sadržaja radionice. Obuhvata sledeće elemente: - Razradu teme - Vežbe fokusirane na temu radionice (primeri: vođene fantazije, akcione vežbe, crtanje, teme za razgovor u parovima ili malim grupama...) 12
III. Završni deo – ima funkcije integracije doživljaja, zaokruživanje teme i jačanje grupne kohezije. Obuhvata sledeće aktivnosti: - Vežbe za zatvaranje radionice (primer: da svako kaže sa čim odlazi, šta nosi sa sobom, a šta bi želeo da ostavi i sl.) - Evaluacija – sumiranje (poželjno je da svaka radionica prilikom planiranja kao završnu aktivnost ima evaluaciju; to radioničaru/ki pruža povratnu informaciju o radionici, njemu/njoj kao voditelju/ki, temi, sadržaju radionice, tehnikama koje su primenjivane, sve to sa ciljem sticanja uvida u svoj rad i poboljšanjem istog; evaluacija se može vršiti usmeno – u krugu ili pismeno – popunjavanjem evaluacionih upitnika koji mogu biti kratki, sa više ponuđenih odgovora gde učesnici/e treba da obeleže polja u zavisnosti od zadovoljstva obrade izvesnog aspekta radionice, ili otvorenog tipa, gde učesnici/e treba da ogdovore na nekoliko pitanja, ono je anonimno). Dinamika radionice podrazumeva prolazak kroz nekoliko faza, i to su sledeće: - Izazivanje ličnog doživljaja – koji je podstaknut sadržajem u scenariju radionice. On je lični i intenzivan jer je obojen emocijama. Lični doživljaj predstavlja osnovu – sirovi materijal koji se dalje kroz proces radionice razrađuje, obogaćuje i transformiše u saznanja kod slučaja edukativnih radionica a kod kreativnih radionica u kreativnu ekspresiju. - Izražavanje/uobličavanje ličnog doživljaja – lični doživljaj treba konkretizovati, izraziti, artikulisati kroz neke simboličke forme, a to su najčešće reči ali mogu biti crtež, pokret i dr. - Razmena – komunikacija sa ostalim učesnicima/ama što ima za cilj osvešćivanje i obogaćivanje vlastitog iskustva, a to se može vršiti u paru, u manjoj grupi ili u krugu (na nivou cele grupe). - Obrada (elaboracija) – poslednja faza u kojoj se uobličen, razmenjen i obogaćen doživljaj prerađuje, uopštava i osmišljava, odnosno pretvara u saznanja. Uloga voditelja/ke radionice ovde je naročito značajna jer on/ona daje tumačenja, izvodi zaključke i smisleno povezuje, sumira sve što je proisteklo tokom rada na radionici i daje kao povratnu informaciju učesnicima/ama uz otvoren prostor za njihove komentare. Nakon svake aktivnosti na radionici mora se obezbediti razmena. Tako da ukoliko se potroši više od planiranog vremena uvek je bolje se opredeliti za dobru razmenu – razgovor o onome što je bilo predmet aktivnosti nego za prelazak na novu aktivnost. 13
PLAN RADIONICE Svaka radionica treba da ima unapred osmišljen scenario ili plan aktivnosti koje su usmerene na lični angažman učesnika/ca. Iako je radionica oblik neformalnog rada, i može se činiti da ne postoji nikakv plan njene realizacije jer sve deluje spontano i prirodno, za radionicu je od izuzetnog značaja da se zasniva na pažljivo osmišljenom i unapred pripremljenom planu –scenariju. Plan radionice se sastoji od strukturiranih aktivnosti učesnika/ca koje radioničar/ka uvodi u toku radionice u obliku konkretnih zahteva (na primer: „Hajde se sada setite situacije iz života“… „Nacrtajte na šta vas asocira to“…). Konkretni zahtevi koje voditelj/ ka radionice upućuje učesnicima/ ama su prelazi između aktivnosti koje od svih učesnika/ca traže neprekidan lični angažman.
Cilj radionice obuhvata tematsku oblast koja se obrađuje (sadržaj), utiče na izbor tehnika i oblika rada koje će se koristi (proces) i služe nam kao osnov da ocenimo da li su potrebe učesnika/ca zadovoljene, i da li je radionica na odgovarajućem nivou i za određenu ciljnu grupu. Prilikom planiranja radionice važno je predvideti vreme trajanja radionice, ali i pojedinačnih aktivnosti koje će se tokom radionice izvesti. Vreme trajanja zavisi od teme koja se obrađuje, zahteva radionice, kao i potreba i profila učesnika/ca. Radionica može trajati od nekoliko časova do višednevnih treninga. Kada utvrdimo vreme trajanja radionice, sledeći korak je da dizajniramo samu radionicu u okviru raspoloživog vremena. Najčešće radionica traje od sat i po do dva sata u okviru čega treba stukturirati predviđene aktivnosti radionice.
Plan radionice treba da sadrži pored konkretnih aktivnosti i jasno istaknut cilj koji želimo da postignemo na radionici, tj. šta je krajnji cilj koji treba da se ostvari primenom planiranih aktivnosti. Kroz konkretne aktivnosti treba da se realizuje planirani cilj radionice.
Dizajniranje radionice podrazumeva osmišljavanje logičnog sleda aktivnosti na radionici, osmišljavanje dinamike radionice, ritma, vremensko trajanje aktivnosti. Sve to uka-
14
zuje da je jako važno adekvatno isplanirati radionicu kako bi imala smislen tok. Ukoliko radionicu vode dva/dve radioničara/ke ili više njih potrebno je isplanirati i ravnopravnu podelu odgovornosti na radionici, ko je zadužen za vođenje pojedinih aktivnosti što najčešće zavisi od toga kakva interesovanja i kompetencije imaju radioničari/ke.
Radioničarski pribor neophodan za svaku radionicu su: markeri i flomasteri, tabla za pisanje, selotejp/ kreptraka, makaze, papir, papiri velikog formata, nalepnice, itd. Može se primenjivati i poseban pribor kao što su lopte, koverte, baloni, sve što može biti korisno i doprineti da radionica bude što zanimljivija i dinamičnija. Pored ovakvog pribora radioničar/ka može koristiti i audio – vizuelna sredstva (lap – top, projektor, slike, video i dr.) kao prateća i pomoćna sredstva na radionici.
Da bi radionica bila u potpunosti isplanirana neophodno je predvideti i koji će materijali, pribor biti neophodni prilikom realizacije radionice. Primeri plana radionice
PLAN RADIONICE Voditelji radionice: Naziv radionice: Cilj: Min.
Aktivnost
Opis aktivnosti
15
Materija
Ko?
Plan radionice / Workshop Planning Sheet Ime i prezime vođe radionice/ Name and surname of workshop leader: Naziv radionice i broj/ Workshop name and number: Datum i vreme održavanja radionice/ Date and time of workshop: Svrha/ Topic: Maksimalan broj učesnika / Maximum number of participants:
Opiši rad radionice i aktivnosti koje će se odvijati (numeriši aktivnosti) /Describe the workshop and activities (number all activities): 1. 2. 3. 4. 5.
Potrebni materijali (i količina) / Materials needed (include quantities):
Dodatni komentari koje želite poslati mailom učesnicima / Additional comments to be sent via email to participants (write as you would send in an email):
16
PRAVILA NA RADIONICAMA – GRUPNI DOGOVOR Radionica kao oblik grupnog rada mora imati određena pravila kako bi se obezbedio kontinuitet i stabilnost i olakšan rad voditelja/ke radionice. Pravila na radionicama treba da predstvaljaju zajednički dogovor voditelja/ke radionice i učesnika/ca. Ona se obično uspostavljaju na početku svake radionice, nisu stroga i nepromenljiva ali kada se uspostave jednom moraju se poštovati i od strane učesnika/ca i od strane voditelja/ke radionice. Pravila moraju biti definisana jasno, sa konkretnim zahtevima u ponašanju. Kada se formulišu pravila rada treba ih postaviti na vidno mesto, kako bi bila dostupna svim učesnicima/ama na radionici. Osim osnovnih – univerzalnih pravila sa kojima se učesnici/e upoznaju, voditelj/ka može uvesti i neka posebna pravila u skladu sa specifičnostima konkretne radionice. OSNOVNA PRAVILA RADA NA RADIONICAMA SU: • pravilo kruga – voditelj/ka i učesnici/e na radionici sede u krugu jer se na taj način obezebeđuje ravnopravno učešće svih, niko nije dominantniji u odnosu na druge, takođe je obezbeđen vizuelni kontakt jer učesnici/e mogu da čuju i vide jedni druge. • pravilo učestvovanja – na radionici svi treba da aktivno učestvuju, nema posmatrača • pravilo slušanja – učesnici/e slušaju jedni druge • pravilo dalje – kada se vodi razmena na nivou kruga, ukoliko učesnik/ca nije u mogućnosti da učestvuje, može da kaže dalje (ne treba nikog forsirati da učestvuje ukoliko ne oseća potrebu, nikom ne treba da bude neprijatno na radionici) • pravilo diskrecije – ono što je rečeno na radonici u krugu učesnika/ca, treba da ostane u tom krugu • pravila poštovanja dogovorenog vremena – važno je poštovati dogovoreno vreme radionice, da se ne kasni na radionicu, nema dolaska ili odlaska usled radionice • pravilo ne sedeti na svojim potrebama – prvenstveno se misli na fiziološke potrebe zbog kojih učesnik/ca mora da napusti radionicu treba to da uradi bez suzdržavanja • posebna pravila – ovakva pravila se donose u dogovoru između voditelja/ke i učesnika/ca na radionici a odnose se na različite aspekte radionice (isključivanje mobilnih telefona, raspored pauza, trajanje pauza, oslovljavanje učesnika/ca međusobno). Voditelj/ka radionice ima ulogu da balansira između scenarija, potreba pojedinca i potreba većine. 17
OBLICI I TEHNIKE RADIONIČARSKOG RADA OBLICI RADIONIČARSKOG RADA Najčešće primenjivani oblici rada na radionici su: 1. Razmena u celoj grupi – osnovni je oblik rada kojim počinje i završava se svaka radionica. Bez obzira koji od oblika razmene u celoj gupi se primenjuje, po pravilu voditelj/ka na kraju sumira razgovor. Najčešće se praktikuju sledeći oblici: - razgovor u krug – strukturirana razmena u kojoj učesnici/e govore po redu sedenja; - grupna diskusija – manje stukturirana razmena u kojoj je vrlo važno obezbediti da što veći broj učesnika/ca bude uključen, da se međusobno slušaju i da se ne skreće sa osnovne teme; - mozgalica/moždana oluja (brainstorming) – najkreativniji oblik razmene u kojoj učesnici/e slobodno asociraju na zadatu temu. Voditelj/ka podstiče na iznošenje što više ideja koje beleži na pano ili tablu, bez selekcije i vrednovanja. Ovo je dinamična i često bučna tehnika koja po pravilu, kako predviđeno vreme odmiče, rezultira sve originalnijim i novim sadržajima. Poslednja faza je organizacija i obrada onoga što je produkovano. - Najbolje je koristiti ‘’otvorena’’ pitanja (Kako? Zašto?) koja razvijaju komunikaciju, - Uvek treba biti svestan svoje reakcije na mišljenja učesnika/ca i obezbediti da sva različita iskustva budu jednako prihvaćena (‘’U redu’’, ‘’Dobro’’), - Potrebno je podsticati nove ideje i drugačija mišljenja (‘’Ima li neko drugačije mišljenje?’’, ‘’Da li neko želi još nešto da doda?’’). 2. Simultana individualna aktivnost – nakon konkretnog zahteva, koji može biti usmeren na unutrašnje angažovanje (prisećanje, razmišljanje o nečemu, pokret ili stvaranje nekog produkta, npr. crtež), svi učesnici/e su angažovani, ali svako za sebe. Savet: Ohrabriti pasivne i nezainteresovane učesnike/ce, istaći da na radionici nema vrednovanja tačnih i pogrešnih odgovora/rešenja.
18
3. Rad u parovima ili malim grupama – najčešći način kojim se organizuje razmena na radionici. Nekada je poželjno, a nekada nije, da se članovi/ice male grupe međusobno dobro poznaju, što će zavisiti od sadržaja same aktivnosti. Savet: Voditi računa da grupe u toku rada ne ometaju jedna drugu, najoptimalniji rad se obezbeđuje kada mala grupa ima 3 – 5 članova. Pored gore navedenih oblika aktivnosti, tj. načina organizovanja rada u grupi, radionicu odlikuju i posebne tehnike. Ove tehnike služe tome da se isprovociraju dublji – lični doživljaji učesnika/ca, kao i da se ovi doživljaji organizuju u konkretnije celine. TEHNIKE RADIONIČARSKOG RADA Tehnike radioničarskog rada predstavljaju način na koji radioničar/ka učesnicima/ ama radionice prenosi sadržaj. Izbor tehnika zavisi od ciljeva edukacije, strukture grupe učesnika/ca (uzrast npr.) i afiniteta voditelja/ke radionice. U nastavku vam izlažemo neke koje se najčešće koriste u radioničarskom postupku. U radioničarske tehnike spadaju: Brainstorming - (vrtlog ideja, tuš ideja, bujica ideja, mozgalica) je tehnika koja rezultira mnoštvom ideja na određenu temu. Započinje tako što voditelj/ka beleži jednu reč ili rečenicu na tablu ili flipčart papir, zatim daje instrukciju da učesnici/e iznose svoje prve asocijacije na zadati pojam. Radioničar/ka zapisuje sve asocijacije koje grupa iznosi (doslovce), a pri tom ništa ne komentariše, ne diskutuje i ne vrednuje. Kada se iscrpe sve ideje, radioničar/ka zajedno sa učesnicima/ama čita sve asocijacije, komentariše ih zajedno sa grupom i sistematizuje. Krajnji produkt trebaju da budu različiti aspekti teme koja se obrađuje. Brainstorming je tehnika pogodna za otvaranje diskusije, a često se koristi i kao uvod za prezentaciju određene teme. Prednosti - stimuliše uključenost svih učesnika/ca - grupa iznosi kreativne ideje i rešenja - produkuje se znanje učesnika/ca o zadatoj temi - dobijamo produkte koje možemo uobličiti
19
Nedostatci - potrebno je da se odvija brzo, inače postaje dosadno - dominiraju najglasniji - dobijeni podaci se moraju analizirati na licu mesta što je dodatni napor za voditelja/ke radionice
Demonstracija – predstavlja prezentaciju kako se nešto pravilno radi. Pogodna je tehnika za učenje veština i drugih tehnika, jer pruža mogućnost prikaza neke metode korak po korak. Nakon svake demonstracije neophodno je ostaviti prostora za feedback (povratnu informaciju učesnika/ca, sagovornika/ ca), kako bi se razjasnilo sve što je pokazano. Prednosti - lako se održava pažnja učesnika/ca - pokazuje se praktična primena onog što se uči - uključuje učesnike/ce kada sami primenjuju tehniku - može se prilagoditi svakom tipu učesnika/ca Nedostatci - zahteva planiranje i pripremu unapred - demonstratori treba da imaju dovoljno materijala da bi sproveli teoriju u praksu - nije korisna za veće grupe Igre – opšta podela igara je na uvodne, završne i samostalne igre. Cilj igara je mnogostruk. One mogu da utiču na pojačavanje povezanosti i saradnje među članovima grupe (igre upoznavanja, igre za stvaranje grupne kohezije). Neke igre imaju jednostavan zadatak da opuste i razvesele učesnike/ce, a neke igre služe kao uvodne aktivnosti u temu koja će se tokom radionice obrađivati. Uvodne igre: -otvaraju sadržaj radionice, odnosno uvode u doživljaj koji je predmet radionice. Ovu vrstu igara možemo podeliti na: - “ledolomci”– igre za uspostavljanje pozitivne atmosfere i rade se odmah na početku radionice.
20
- igre predstavljanja i upoznavanja – osnovni zadatak ovih igara je da se učesnicima/ama pruži prilika da o drugima saznaju nešto više na zanimljiv način; - igre zagrevanja i opuštanja – osnovni zadatak im je da uvedu učesnike/ce u opušteno, relaksirano stanje u kome će biti ‘’otvoreniji’’ za sadržaje koje im radioničar/ka nudi. Najčešće služe za ‘’zagrevanje’’, tj. uvođenje učesnika/ca u temu radionice. - “enerdžajezeri” – igrice koje služe za podizanje nivoa energije učesnika/ca u toku rada. - igre za podelu učesnika/ca u parove i male grupe – ovim igrama se učesnici/e na zanimljiv i zabavan način dele u parove i male grupe, tako da se tim putem izbegava da stalno isti učesnici/e rade zajedno. Budući da ove igre često i služe za aktiviranje i razmrdavanje učesnika/ca, preporučuju se naročito posle dužih verbalnih aktivnosti. - igre za podizanje koncentracije – su igre za održavanje ili vraćanje pažnje učesnika/ca - igre izgradnje tima i uspostavljanje poverenja – igre kojima se jača kohezija grupe i uspostavlja se dinamika grupe - igre “ zatvaranja radionice “– igre kojima se rezimiraju teme koje su se obrađivale i utisci učesnika/ca. Završne igre : - igre opuštanja – osnovna funkcija ovih igara jeste da se učesnici/e opuste, razvesele i na taj način napuste radionicu u dobrom raspoloženju - igre ‘’zatvaranja radionice’’ – ove igre imaju funkciju rezimiranja teme radionice i sređivanje utisaka o radionici - igre evaluacije – cilj ovih igara je da voditelju/ki daju informaciju o tome kako su se učesnicima/ama dopale pojedine aktivnosti na radionici i kako ih procenjuju. Samostalne igre: To su igre koje po potrebi mogu da budu i uvodne i završne igre, kao i da služe kao okvir za glavnu aktivnost u radionici. One se odvijaju tokom čitave edukacije i važno je da imaju smisao u odnosu na aktivnosti koje su se odigrale ili koje slede. Savet: Prilikom izbora igara voditi računa o uzrastu učesnika/ca; i ako to nije predviđeno scenarijom, neku od igara možemo da uvedemo kada ocenimo da je opala koncentracija i zainteresovanost učesnika/ca. U takvim situacijama, igre ‘’bude’’ i podižu raspoloženje.
21
Prednosti - opuštaju učesnike/ce - podižu raspoloženje - olakšavaju slobodu izražavanja - čine učenje zabavnim - grade poverenje - unose dinamiku i tempo - zbližavaju učesnike/ce Nedostatci - neki učesinci/e ih doživljavaju kao trivijalne i dosadne - postoji opasnost da se pretera sa igrama - postoji opasnost da odvlače pažnju od centralne teme - date u pogrešno vreme, mogu da imaju kontraefekat - moraju se birati pažljivo, tako da se omogući ravnopravno učestvovanje svim učesnicima/ama (npr. osobe sa invaliditetom) Diskusija – diskusija u grupi je neizostavni deo svake radionice, a omogućava sumiranje, sistematizaciju svega što je izloženo na radionici. Radioničar/ka podstiče diskusiju postavljanjem pitanja, koja su formulisana tako da se na njih ne može odgovoriti samo sa “da” ili “ne”. Tokom diskusije radioničar/ka je neutralan/a u iznošenju svojih stavova i mišljenja i ne vrednuje i ne ocenjuje ko je od učesnika/ ca u pravu. Prednosti - omogućava razmenu iskustava i ideja - omogućava proširivanje i/ili menjanje stavova - pomaže učesnicima/ama da uče jedni od drugih - obezbeđuje da se učesnik/ca oseća sigurnije, nego kada istupa individualno - kod učesnika razvija toleranciju i spremnost da se slušaju tuđa mišljenja - učesnici/e se bolje upoznaju - omogućava učesnicima/ama da izraze ono što im je važno Nedostatci - opasnost od udaljavanja od teme - voditelju/ki je teško da obezbedi poštovanje vremena - povučenim učesnicima/ama može biti neprijatno - postoji opasnost da dominiraju najglasniji u grupi - može doći do konflikata - ako je grupa suviše neujednačena po znanju i interesovanju za temu, diskusija teško da može da bude kvalitetna 22
Igranje uloga - Role play Ovo je tehnika koja omogućava sagledavanje situacije iz drugog ugla. Učesnici/e igraju različite uloge i na taj način usvajaju znanje i veštine. Uloge treba da budu realne i smislene za učesnike/ce, jer tada imaju bolji efekat. Učesnici/e treba da se podstiču da se što više užive u ulogu i da ne iznose svoja mišljenja već ono što bi njihov lik u tom trenutku rekao. Važno je unapred obezebediti učesnicima/ ama vreme za pripremu kao i nakon odigravanja uloga, važno je sumiranje utisaka i razmena iskustava diskusijom. Prednosti - zanimljivo i dinamicno za učesnike/ce - omogućava lični doživljaj raznih uloga i situacija - obezbeđuje sagledavanje problema iz različitih aspekata - utiče na razbijanje predrasuda Nedostaci - gluma može biti preterana ili slaba, pa gubi svrhu učenja - situacija može izmaći kontroli radioničaru/ki - ističe učesnike/ce koji inače vole da se eksponiraju - nekim učesnicima/ama može biti neprijatno Vođena fantazija – tehnika u kojoj učesnici/e u atmosferi opuštenosti kroz usmeravanje od strane radioničara/ke uz pomoć mašte stiču iskustvo koje je potrebno za dalje aktivnosti. Preporučuje se da se ova tehnika koristi kada smo sigurni da neće biti ometajućih faktora (npr. buka). Tema vođene fantazije može biti različita, a osnovni cilj ove tehnike je da učesnicima približi neku temu kroz iskustveno učenje. Voditelj/ka radionice obično uvodi učesnike/ce u fantaziju rečima “Sada se opustite, zatvorite oči, pokušajte da zamislite … itd.” Nakon ovog koraka, važno je prodiskutovati o doživljajima tokom fantazije. Prednosti - zanimljivo je i održava pažnju - omogućava doživljavanje iskustva neophodnog za dalje aktivnosti - omogućava sticanje uvida u različite aspekte problema Nedostaci - instrukcije voditelja/ke moraju biti precizne i jasne - obratiti pažnju na emocije i doživljaje učesnika/ca - voditelj/ka ne može u celini kontrolisati angažovanje učesnika/ca - visok stepen koncentracije
23
Sortiranje – tehnika u kojoj učesnici/e treba da klasifikuju gotove odgovore prema zadatom kriterijumu. Može se raditi u grupi, ili parovima ili manjim grupama. Nakon primene ove tehnike takođe treba voditi diskusija o odgovorima. Radioničar/ka daje dodatna objašnjenja i informacije. Prednosti - primenjuje se kada učesnici/e nemaju dovoljno znanja, a da budu uključeni u rad - učesnici/e se intelektualno angažuju - može se preći dosta sadržaja za kratko vreme - podstiče interakciju i komunikaciju među učesnicima/ama - učesnici/e se kreću Nedostaci - ukoliko je materijal preobiman može biti dosadno i zamorno - problem sa brojem učesnika/ca i brojem kartica sa odgovorima - pažljivo formulisati kartice da rešenja ne budu očigledna, ali ni previše određena - sužava slobodu izražavanja Kviz – grupna aktivnost koja se može organizovati na osnovu bilo kog popularnog TV kviza, tako što se učesnici/e podele u manje grupe. Prednosti - interesantno i dinamicno - motiviše učesnike/ce na učešće - velika sloboda radioničara/ke kod dizajniranja tehnike - voditelj/ka stiče uvid u znanje grupe - takmičenje deluje motivaciono Nedostaci - grupe moraju biti ujednačene po znanju - neprijatna osećanja kod grupa koje gube - pojedinci mogu da se kriju u grupi i da ne učestvuju - pitanja moraju biti pažljivo formulisana, kratka, jasna i nedvosmislena bez mogućnosti višestrukih odgovora - premalo prostora za objašnjenja i ispravke voditelja
24
VODITELJ/KA I UČESNICI/E RADIONICE
Voditelj/ka radionice, radioničar/ka se razlikuje od predavača ili nastavnika po tome što razvija podržavajući autoritet i postavlja se ravnopravno u odnosu na učesnike/ce radionice. Osnivni princip ovakvog načina rada je da voditelj/ka, radioničar/ka pored toga što kontroliše učesnike/ce, obezbeđuje i kontroliše uslove i okolinu u kojoj se aktivnosti odvijaju. Radioničar/ka se rukovodi poštovanjem a ne strahom od autoriteta, a kod učesnika/ca razvija samodisciplinu i odgovornost umesto poslušnosti.Voditelj/ka radionice se postavlja kao ravnopravna član/ica i učesnik/ca radionice. Cilj radioničara/ke je da postigne ne da učesnik/ca radi šta hoće, već da hoće ono što radi. Uloga voditelja/ke radionice: • Uloga medijatora – posrednika između učesnika/ca i sadržaja radionice • Nenametljivo, ali jasno usmerava aktivnosti, sve vreme je fokusiran na glavni cilj • Postići ravnotežu među ulogama – istovremeno je pozitivni autoritet, ali i ravnopravan član/ica • Drži granice • Prati grupu (dinamiku i potrebe) • Korisno je da i sam/a ima bogato iskustvo kao učesnik/ca radionica • Na kraju radionice važno je da voditelj/ka sumira zaključke
25
Veštine vođenja radionice Veštine uspešnog vođena radionice su sva umeća koja su neophodna da bi se na radionici postigla opuštena atmosfera, međusobno poštovanje i uvažavanje učesnika/ca što bi ih podstaklo na slobodno izražavanje mišljenja. Stoga je osnovni zadatak voditelja/ke da razvije takvu atmosferu u kojoj će učesnici/e učiti jedni od drugih, razmenjivati iskustva i u kojoj će se osećati prijatno. Da bi se sve to ostvarilo potrebna su određene kompetencije voditelja/ke radionice koje treba da se poklapaju sa onim što podrazumeva biti dobar/a radioničar/ka. Veštine vođenja radionica: Komunikacijske veštine - upućivanje ohrabrujućih poruka svakom učesniku/ci radionice da slobodno iznosi svoja iskustva i mišljenja i da na taj način učestvuje u radu grupe - pokazuje uvažavanje sagovornika/ce – učesnika/ce radionice stvarajući atmosferu prihvatanja i poverenja Veštine aktivnog slušanja - slušanje učesnika/ca radionice, sagovornika/ca sa puno pažnje - slušanje sagovornika/ca bez pristrasnosti i vrednovanja - sluša osećanja sagovornika/ca Veštine facilitacije - ohrabruje učesnike/ce da učestvuju u aktivnostima na radionicama - voditelj/ka radionice prati i podstiče proces dolaska do rešenja - pomaže učesnicima/ama i usmerava ih u individualnim aktivnostima Veštine prezentovanja - govori jasno i usredsređeno na sadržaj, iznoseći najbitnije podatke - govor tela mora da potvrđuje ono što voditelj/ka radionice govori, da prati izlaganje - koristi vizualizaciju onda kada pomaže razumevanju sadržaja Veštine timskog rada - voditelj/ka učestvuje zajedno sa ostalim učesnicima/ama u radu tokom radionice, iznoseći svoje lično mišljenje i stavove - prati grupne procese i tome prilagođava svoj rad - podstiče saradničke odnose u grupi
26
Veštine liderstva - pruža učesnicima/ama model ponašanja kroz konkretan primer svog rada - delegira različite odgovornosti u grupi, nakon dobijanja potvrde saglasnosti od svih učesnika/ca - unapređuje znanja učesnika/ca radionice Veštine upravljanja teškim situacijama (konfliktima) - poznaje konstruktivne načine za postizanje integracije svih učesnika/ca - upoznat je sa načinima koji omogućavaju svim učesnicima/ama da prođu kroz predviđeni plan radionice - koristi raznovrsne tehnike kako bi motivisao učesnike/ce Napomena za uspešno vođenje radionice: - Nikada ne pričajte o vremenu jer će tada učesnici/e početi da razmišljaju o vremenu, a ne o sadržaju i zahtevima radionice. - Tokom radionice trudite se da što manje sedite, trudite se da se što više krećete. - Prilikom usmenog izlaganja menjajte jačinu i brzinu glasa i pravite pauze da bi istakli bitne delove, a učesnici/e će ih lakše zapamtiti. - Koristite gestikulaciju takođe da bi naglasili važne delove na radionice. - Koristite što više konkretnih primera koji će izlaganje učiniti zanimljivijim i življim, a učesnici/e će vezivati saznanja za primere i na taj način lakše pamtiti sadržaje. - Pamtite imena učesnika/ca i učesnike/ce uvek oslovljavajte po imenu, za šta je najbolje da učesnici/e na početku radionice ispišu svoja imena i nalepe ih na sebe. Takođe se mogu igrati igrice za pamćenje imena kao uvodna aktivnost na početku svake radionice. - Koristite što više enerdžajzera, aktivnosti za zagrevanje koje su često zabavne i opuštajuće čime će učesnici/e steći utisak da želite da stvorite relaksirajuću atmosferu a to obezbeđuje interesantan tok radionice. - Dok govorite gledajte učesnike/ce, ne pišite po tabli ili po hameru/flip čartu. - Ukoliko radite u timu – u paru sa drugim voditeljem/kom neka učesnici/e ne primete ukoliko menjate tok radionice, radite zajedno – timski sa radioničarem/ kom npr. dok jedan/a govori o sadržaju drugi/a neka piše po flip čarti ili tabli.
27
Učesnici/e na radionicama Učesnici/e su pojedinci koji prisustvuju na radionici i činje njen sastavni deo. Oni su različitih profila, interesovanja, uzrast i sredina iz kojih dolaze, kao i iskustava koja sa sobom donose na radionicu. Heterogene grupe učesnika su najčesce na radionicama u VK. Homogene grupe su grupe koje se sastoje od članova sa sličnim ili istim karakteristikama, npr. samo od osoba određenog godišta, pola ili osoba koje imaju sličan problem. Neki/e voditelji/ke grupa veruju da homogene grupe olakšavaju fokus na problem, njegovo razumevanje i motivaciju za akciju. Heterogene grupe su grupe čije se članstvo sastoji od ljudi različite starosne dobi, pola, etničke pripadnosti, političke orijentacije, vere i sl. Smatra se da su heterogene grupe povoljnije okruženje, jer omogućavaju dinamične relacije unutar i između grupa. Ko su problematični/e učesnici/e? Pri pokušaju da se odgovori na ovo pitanje možemo istaći da se najčeće misli na one učesnike/ce koji kasne, koji pričaju sa strane, prave se sveznalice. Međutim pošto je cilj svake radionice da omogući pojedincima da steknu znanja i veštine onda je problematičan/a učesnik/ca svako ko ometa sebe ili druge u ostvarivanju tog cilja. Što proširuje opis problematičnih ili teških učesnika/ca na stidljive i one koji su zaokupljeni mislima. Iako problematični/e učesnici/e izgledaju kao da ne žele da uče, ne mogu da uče ili na neki način pokušavaju da ometaju radionicu, to nije nužno slučaj. Zapravo nešto ih sprečava da uče. U slučaju stidljive osobe, to je unutrašnja blokada: stidljivost. Za one preokupirane to je spoljašnja blokada: stvari koje su van sadržaja radionice (misli na druge stvari). Zadatak radioničara/ke je da pomogne teškim učesnicima/ama da uklone te blokade, tako da i oni i drugi mogu da uče. Radioničar/ka u ovakvoj situaciji ima dva osnovna cilja tj. zadatka, a to je da: 1. ako je moguće, uključiti tog/tu teškog/u učesnika/cu 2. da smanji svaki negativan uticaj koji on/ona ima na druge Kako umanjiti negativan uticaj problematičnih učesnika/ca: - priprema – imajte na umu stvari koje mogu da pretvore inače pogodnog učesnika/cu u teškog/u: nerazumevanje ciljeva radionice, spoljašnji vremenski pritisci, nedostatak podrške supervizora itd.
28
- prostor – ne zaboravite na važnost nameštanja prostora u podsticanju učestovanja - grupna dinamika – ako su vaši učesnici/e kao većina, oni žude da budu prihvaćeni, cenjeni i podržani od strane učesnika/ca. Što više koristite male grupe u radionici više ćete smanjiti tendenciju da neko postane težak učesnik/ca. - fokusiranje na rezultate – važno je učesnici/e shvate da tokom radionice uče zbog njih samih, odnosno u njihovu korist, otpor i bezvoljnost za učestvovanjem su smanjeni. Optimalan broj učesnika na radionicama je od 15 do 20, zbog mogućnosti da svi budu uključeni i aktivni. Tipovi teških učesnika/ca i mogući razlozi njihovog ponašanja
Šta možete uraditi
Dominatni: Ovi učesnici/e mogu biti veoma pametni i inteligentni, ponekad mogu prekidati da bi podelili neku svoju priču sa nama, ponekad da bi postavili beznačajno pitanje, samo da bi slušali sopstveni glas. Koja god da je tehnika u pitanju, oni nadvladavaju grupu i drže ostale učesnike zarobljenim. Ove strategijama se grupa može vratiti nazad.
- Budite mirni, neka grupa odgovori - Uvažite doprinos, i usmerite pažnju na nekog drugog - Neverbalni signali (Okrenite se drugoj osobi, ruka na leđima) - Pitati „Ima li još neko nešto da doda“ - Dajte mu dodatna zaduženja
Sveznalica: Nametljivi/e su i u borbi sa ovakvim učesnicima/ama važno je razgraničiti one koji se prave da znaju sve od onih koji zaista znaju ili bar puno toga.
- Cenite upućenost - Pridobite njihovu pomoć - Zadajte složenije zadatke - Inicirajte razgovor u dvoje
Skeptik: Već im u očima možete videti nepoverljivost u uspeh radionice/treninga. Učesnici/e koji su sumnjičavi prema svemu što se radi tokom radionice i prema svemu što radioničar/ka priča ili radi.
- Koristite praktične primere - Izložite tačne podatke - Podstaknite ga/je da iznese svoje specifične sumnje - Raspite njegovu/njenu negativnu energiju - Inicirajte privatni razgovor - Menjajte ritam radionice 29
Onaj koji se dosađuje: Verovatno ste već videli taj pogled sa očima na pola otvorenim. Često međutim to dosađivanje je samo simptom, možda je ta osoba prekvalifikovana ili nedovoljno kvalifikovana, umorna, ili joj fali samopouzdanja.
- Ističite vrednost sadržaja za njih - Povezujte sadržaje sa primerima - Istaći negativne strane primera - Naglasite neobično
Spavalica: Ova kategorija problematičnih participanata je najviše zbunjujuća za onoga koji prezentuje. Iznenada, glava ovakvog/e učesnika/ce pada i oči mu/joj se polako zatvaraju.
- Koristite grupne aktivnosti enerdžajzere - Menjajte ritam radionice - Ponudite osveženje - Pravite pauze - Koristite više interaktivnih i fizičkih aktivnosti - Uključite učesnika/cu
Introvertan: Introvertni participanti imaju veoma malo energije. To može biti zbog toga što su stidljivi, ili uplašeni od sadržaja radionice ili gurpe, ili čak i zbog toga što suzbijaju bes što se pokazuje kroz pasivnost. Šta god da je razlog, vi ćete želeti da primenite neku strategiju, kako biste podigli nivo energije introvertnim osobama i podstakli ih na rad.
- Koristite rad u malim grupama - Tražite pismene odgovore - Uključiti rad u paru (ne spajati introvertnu i ekstrovertnu osobu) - Tražite pomoć od takvih učesnika/ca
- Nađite oblasti u kojima se slažete - Udaljite razgovor od te osobe - Neka se grupa nosi sa njim/njom - Porazgovarajte nasamo sa njim/njom - Ne nasedajte na manje provokacije - Predložite mu/joj da napusti ako mu se ne dopada
Svađalica: Borbena ličnost koja ima skrivene namere, učestvuje protiv svoje volje, ima poremećaj ponašanja.
- Tražite da podele sa vama šta se događa - Potrudite se da ih zainteresujete - Postavite pravila - Uspostavite kontakt očima - Rešite problem - Razmestite učesnike/ce
Šuškanje, došaptavanje u parovima: Potrebno im je dodatno objašnjenje nisu zainteresovani, kulturološki prihvatljivo, interna dinamika grupe, imaju potrebu koju se ne usuđuju da izraze ili im je dosadno.
30
KOMUNIKACIJA
Jedan od važnih preduslova kvalitetno vođene radionice, jeste način komunikacije sa učesnicima/ama. Važno je da voditelj/ka radionice zna da facilitira/vodi komunikaciju u okviru grupe tako da ona bude efikasna, razumljiva za sve, da doprinosi izgradnji tima i unapredi rad samog radioničara/ke u procesu držanja radionice. Kvalitetna komunikacija omogućava da se uvaže želje
i potrebe učesnika/ca u procesu, da se bude jasan, precizan u svom izlaganju. Recept dobre komunikacije je shvatanje da nam se percepcije razlikuju, a da se činjenice koje su oko nas provlače kroz lični filter emocija, iskustava, osećanja i dr. Tako svaka osoba stvara svoju sliku realnosti, za koju misli da je stopostotno autentična.
A kako ovo postići? U nastavku izdvajamo nekoliko tehnika aktivnog slušanja: 1) Parafraziranje – kao slušalac pokušavaš da razumeš i ponoviš poruku koju primaš. Npr. parafrazanje obično počinje sa: „Ako te dobro razumem onda...” Kada parafraziraš, trudi se da verno preneseš ono što je osoba rekla, bez da ubacuješ svoje interpretacije, viđenja i sl. 2) Reflektovanje – ovim postupkom možemo da proverimo kako se ljudi osećaju zbog nečega što se upravo dogodilo u grupi i da dobije povratnu informaciju o tome da li je tvoja procena situacije ispravna. Najbolje je reflektovati ono što učesnici/e osećaju u obliku pitanja, budući da se ljudi ponekad uvrede ukoliko se komentariše ono što oni osećaju. Tipično pitanje počinje sa: „Miloše, sada kada te slušam kako govoriš o rezultatu koji je postigla tvoja grupa čini mi se da si besan. Da li sam upravu? Da li imaš potrebu da su i tebe saslušali pre nego što su se dogovorili na nivou grupe?”
31
3) Sumiranje – korišćenjem ove tehnike sumiramo sve ono što je druga osoba rekla tako što izvlačimo najbitnije delove njegovih/njenih rečenica. Može se desiti da neki učesnik/ca prilikom svog izlaganja ne može da bude koncizan/a i da se fokusira, zbog čega njegovo/njeno izlaganje traje dugo. Tada voditelj/ka radionice da bi ponovo pridobio/la pažnju grupe i da bi naglasio/la ono što je rečeno, izdvaja par najvažnijih rečenica koje su pre toga bile izrečene. 4) Postavljanje pitanja – je veoma važna i korisna tehnika kojom se omogućuje provera onoga što slušamo. Ipak korisno je imati na umu sledeće savete: • Postavljajte pozitivna pitanja • Formulišite pitanja kratko i precizno • Vratite pitanja grupe grupi (izuzev onih koja se odnose na organizaciju ili dnevni red) • Uvek postavljajte pitanja čitavoj grupi • Obratite se onome koji prvi pokaže da želi nešto da kaže • Nemojte da se obraćate onima koji ne žele ništa da kažu • Preformulišite pitanje ukoliko ne dobijete odgovor • Postavljajte pitanja koja počinju sa ko, šta, kada, zašto i kako • Izbegavajte pitanja koja počinju sa „da li” jer sagovornik ima mogućnost da odgovori samo sa da ili ne, što često nije dovoljno za potpuno razumevanje • Pitajte i gestovima, pojačajte mimiku • ’’Neutrališite’’ agresivna pitanja reflektovanjem • Ukoliko je potrebno, postavljajte pitanja da isprovocirate grupu da diskutuje Ometajući faktori komunikacije i aktivnog slušanja: • Preglasan – pretih govor • Prekidanje i upadanje u reč • Nesklad verbalnih poruka i govora tela • Izostanak kontakta očima (pogled u stranu, u pod, druge ljude) • Nedostatak interesa (ili neki drugi sadržaj koji odvlači pažnju) • Nepostojanje tolerancije na različitost i neprihvatanje ideje da svako ima pravo da bude „samo svoj”.
32
Recept za aktivno slušanje: • Ne govori previše, daj priliku i drugome • Nauči da ćutiš – to može biti dragoceno vreme za promišljanje • Izbegavaj ometajuće pokrete – ne odgovaraj na zvonjavu telefona • Dobrom slušaču pomaže vizualizacija (nacrtaj ono što ti govore)
Komunikacija koja vodi nezadovoljstvu i sukobima – TI poruke U toku radionice dolazi do raznih situacija u kojima učesnici/e govore ili rade nešto što voditelju/ki radionice smeta (ne poštuju pojedina pravila radioničarskog rada, ne slušaju jedni druge, pojedini učesnici/e “drže banku” dok ostali ćute i povlače se, i sl.). U tim situacijama voditelj/ka može da reaguje na različite načine od kojih su neki pogubni po nastavak komunikacije. Najsigurniji način da se ponašanje učesnika/ca ne promeni, jeste da se sukob produbi i da voditelj/ka ostane sa lošim osećanjima je upućivanje takozvanih TI poruka. VRSTE TI PORUKA SU: 1. Poruke rešenja – ovim porukama se nude gotova rešenja za probleme koje druga strana treba, ili mora da prihvati i najčešće su u formi: - naredbe (Moraš to da uradiš….), - upozorenja (Ako to ne uradiš, desiće se….), - argumenata (To nije tačno, ako logično razmisliš…), - pridikovanja i moralisanja (Da si to na vreme uradila, sada ne bi došla u ovu situaciju…), - ili direktnog savetovanja (Zašto ne pokušaš….). Često prenose poruku da je jedna strana autoritet koji ova druga strana mora da posluša, što se nekada i desi, ali obično samo na kratko.
33
2. Omalovažavajuće poruke – ove poruke prikazuju drugu stranu u negativnom svetlu, osporavaju njen karakter i loše utiču na njeno samopoštovanje. Obično sadrže: - procenjivanje, kritikovanje (To nije u redu, Lažeš, Ti si neodgovoran, Ti si sebičan…), - ismevanje, ruganje (Prava si mamina maza, Vidi koliki ti je stomak od tih slatkiša…) - i osuđivanje (Kako si mogao to da uradiš…). One mogu da budu ili odbačene, tj. da ne dođe do pozitivne promene ponašanja, ili prihvaćene, tj. druga strana ih prihvata kao dodatni dokaz svoje bezvrednosti. 3. Indirektne poruke – u ovu grupu spadaju šale, sarkazam, zadirkivanje i komentari koji odvlače pažnju. Često ostaju neshvaćene i nemaju efekta na promenu ponašanja onoga kome su upućene. Bez obzira o kojoj vrsti TI poruka se govori, ove poruke obično prekidaju komunikaciju sa osobom kojoj ih saopštavamo, zbog toga što u sebi sadrže manje ili više očiglednu poruku da je ta osoba kriva za nešto, ili da je na bilo koji način neadekvatna i loša. Njih druge osobe čuju kao prisilu, naredbu, etiketiranje i procenu i na njih obično reaguju, ili tako što uzvraćaju na isti način (napadački), ili se povlače, što u oba slučaja dovodi do prekida komunikacije. Komunikacija koja nas povezuje sa drugima – JA poruke U situacijama u kojima voditelj/ka ima problem i želi da ga saopšti, jedan od načina da to uradi jeste da jasno kaže šta mu/joj smeta, ali na način koji neće biti optužujući, bez kritikovanja i etiketiranja. JA poruke su jedan od načina da saopštimo drugima šta je to što nam smeta, a da pri tome ne blokiramo dalju komunikaciju. JA poruke su poziv na komunikaciju i pokušaj rešavanja problema i sastoje iz četiri komponente: 1. Opažanje – ono što opažamo da druga osoba radi, ili kaže, a što nam smeta. U ovom koraku je važno da napravimo razliku između opisa ponašanja koje nam smeta (Kada kasnite na radionicu……) i našeg tumačenja tog ponašanja (Vi ste neodgovorni!)
34
2. Osećanja u odnosu na ono što opažamo. Dajte sebi vremena da prepoznate šta osećate pre nego što to izrazite. Ako kažete: “Osećam se kao da/ da ja / da ti…” izrazili ste procenu a ne osećanje. 3. Potrebe (želje, vrednosti) koje dovode do iskazanih osećanja. Prepoznavanje i saopštavanje potreba predstavlja jednu od osnovnih razlika između JA i TI poruke. Kroz TI poruku saopštavamo da nešto nije u redu sa drugom osobom/drugima pa se zbog toga mi loše osećamo: Besna sam kada (TI) kasniš, Povređena sam zato što me (TI) ne uvažavaš, Smeta mi kada (TI) neprestano pričaš. Kroz JA poruku jasno saopštavamo šta osoba radi što nama smeta, kako se mi osećamo, ali govorimo i o potrebi koja nam je nezadovoljena i zbog koje se osećamo loše. Primer: Umesto: Ljuta sam kada kasniš (TI poruka), kažemo: Ljuta sam kada kasniš, zato što bih (JA) volela da se poštuje dogovor (JA poruka). Primer: Umesto: Povređena sam zato što me ne uvažavaš (TI poruka), kažemo: Kada me ne pitaš za moje mišljenje (opservacija) povređena sam zato što mi treba uvažavanje (JA poruka). JA poruka predstavlja prihvatanje odgovornosti za sopstvena osećanja. 4. Zahtevi su konkretne akcije koje bismo želeli da budu preduzete da bi naše potrebe bile zadovoljene. Da bi bili shvaćeni na odgovarajući način, moraju ispunjavati sledećih nekoliko uslova: - Zahtev treba da bude izražen jezikom pozitivne akcije, tj. govorimo šta želimo, a ne šta ne želimo. Primer: Umesto: Prestanite da pričate, kažemo: Želim da me slušate. Umesto: Nemoj da se tučeš, kažemo: Rešavaj probleme razgovorom. Umesto: Ne upadaj drugima u reč, kažemo: Sačekaj da ona završi izlaganje pre nego što joj odgovoriš. - Zahtev treba da bude formulisan sada i ovde. Primer: Volela bih da mi kažeš kako se osećaš, Kaži mi da li želiš sada o tome da pričamo, Da li sada možemo da se dogovorimo…itd.
35
- Zahtev treba da bude konkretan, izražen jezikom opažanja. Primer: Umesto: Želim da budeš tolerantan, kažemo: Volela bih da me pitaš šta ja o tome mislim. Umesto: Želim da budeš pažljiviji, kažemo: Volela bih da me pustiš da završim rečenicu. Umesto: Budite odgovorniji, kažemo: Volela bih da se pridržavate dogovorenog vremena. JA poruka može da se izrazi formulom: o Kada radiš, kažeš… (opažanje) o Osećam se (uplašeno, zbunjeno, povređeno…) o Zato što JA imam potrebu za (prihvatanjem, uvažavanjem, poštovanjem…) o I volela bih da ti (uradiš, kažeš…) Na ovaj način ćemo drugoj osobi/osobama staviti do znanja šta rade što nas ugrožava, kako se mi osećamo i zašto (koja naša važna potreba nije zadovoljena) i šta je to što druga osoba može da uradi da bi naša potreba bila zadovoljena. Pošto JA poruka nije optužujuća, napadačka i ne znači procenu druge osobe, veće su šanse da nas druga strana čuje i izađe u susret našem zahtevu. Kada se koriste JA poruke u radionici? JA poruke se koriste onda kada voditelj/ka ima problem, tj. kada učesnici/e rade nešto što ugrožava voditelja/ku. To su situacije nepoštovanja pravila radionice: ne slušaju jedni druge, etiketiraju jedni druge, ne uvažavaju mišljenje drugih, i sl. U tim situacijama je veoma važno da voditelj/ka uputi jasnu JA poruku. Na primer: „Marko, smeta mi kada pričaš dok Mirjana opisuje svoj crtež, zato što bih volela da se pridržavamo dogovora o slušanju. Volela bih da proveriš sa Mirjanom da li joj smeta to što radiš”.
36
Ponekad problem nastaje i kada jedan od učesnika/ca priča toliko da uskraćuje drugim učesnicima/ama mogućnost da nešto kažu. U tim situacijama voditelj/ka želi i da poštuje pravo svakog učesnika/ce da iznese svoje iskustvo, a da to individualno pravo ne ugrozi i prava ostalih učesnika/ce u grupi. JA porukom voditelj/ka jasno stavlja do znanja da uvažava potrebu tog učesnika/ce da priča o nečemu što je za njega/ nju bitno, ali da mu je takođe važno da čuje i druge: „Petre, vidim da ti je važno da sa nama podeliš svoje iskustvo. Ja bih volela da čujem i ostale, zato što mi je važno da svi imaju jednaku priliku da učestvuju. Da li se slažeš sa tim?“ U situaciji konflikta mišljenja, neki od učesnika/ca mogu svoje neslaganje da izraze tako što procenjuju, etiketiraju i omalovažavaju mišljenje drugih. Voditelj/ka JA porukom stavlja do znanja da mu se to ponašanje ne sviđa: „Kada čujem da kažeš Mariji da je to što ona priča glupost, zabrinem se, zato što bih volela da uvažavamo jedni druge bez obzira da li se sa njima slažemo ili ne. Volela bih da pronađeš drugi način da izraziš svoje neslaganje. “ Ponekad se dešava da je grupa mirna, da ne odgovaraju na pitanja koja voditelj postavi. U tim situacijama voditelj jasno izražava šta se u njemu dešava kao reakcija na to ćutanje i traži objašnjenje od grupe: „Kad postavim pitanje i niko ne odgovori, zbunjena sam i potrebno mi je objašnjenje. Volela bih da mi kažete šta se sada u vama dešava, koji je razlog zbog kojeg ćutite.“
37
LITERATURA I KORISNI IZVORI
Janković, S., Kovač – Cerović, T. (1995): Učionica dobre volje. Grupa Most, Unicef. Lalić, S., Banić, M. (2007): Kako izaći na kraj sa problematičnim učesnicima – priručnik za vođenje radionica. Dostupno na http://www. scribd.com Vidović, S., Golić, M. (2009): Vršnjaci znaju kako – priručnik za vršnjačke edukatore, adoloscente za vođenje radionica sa svojim vršnjacima. Organizacija za tehničku saradnju SR Nemačka (GTZ), Beograd. http://www.npp.mingl.org
38