THE GREATEST TRUTH OF ALL - YOU ARE ALIVE Serbian Edition by Words of Peace Serbia

PREM RAWAT

IZABRANI GOVORI

Najveća istina od svih:

Ti si živ

knjiga

Ko sam ja? Ko si ti? Mi imamo jednu posebnu težnju ka usavršavanju sebe—razvijanju, napredovanju, popravljanju svega onoga što se može popraviti. Da bude bolje. Moja poruka odnosi se na mogućnost krajnjeg usavršavanja ljudskog bića—ne čovečanstva, ne zemlje, ne društvenog opredeljenja, nego ljudskog bića. I ne preko ideja ili koncepata. Niti po čuvenju ili ponavljanjem. Nego tako što će svako pojedinačno istražiti i naći lepotu unutar sebe. —Prem Rawat

Adi znaÄ?i drevan: star u mudrosti i iskustvu; datira iz davnog perioda; slavnog doba; ima osobine vezane za godine, mudrost ili dugu upotrebu; vredan poĹĄtovanja.

PREM RAWAT

IZABRANI GOVORI

Najveća istina od svih: Ti si živ

ADI knjiga

Prem Rawat The Greatest Truth of All: You Are Alive

© 2014 Words of Peace Global Sva prava zadržana. Nijedan deo ove publikacije ne sme se koristiti niti umnožavati na bilo koji način bez pismenog odobrenja osim u slučaju kraćih citata u kritičkim člancima i pregledima. Za informacije, obratite se fondaciji Words of Peace Global, P.O. Box 2745, CS Amsterdam, The Netherlands. ISBN: 978-1496173737 UREDNIK: Ole Grünbaum DIZAJN KORICA: Giorgio Menzio PRIPREMA ZA ŠTAMPU I KOREKTURA: Peter Petrovich ORIGINALNI ADI DIZAJN: Rasmus Olesen FOTOGRAFIJE PUBLIKE: Carla Cahill, Gustavo Ten-Hoever, Jaques Masraff, Marie-Catherine Toulet, Mehau Kulyk UREDNIŠTVO: Mary Wishard, Sherry Weinstein, Sara Shaffer, Jan Buchalter, Lynne Laffe, Pegi Hope Cohen PREVOD SA ENGLESKOG: Vera Putniković Prem Rawat prenosi poruku mira veoma različitim slušaocima iz celog sveta. Ova zbirka Najveća istina od svih: Ti si živ predstavlja njegove govore, koji su uređeni radi sažetosti i čitljivosti. Fotografije publike potiču sa programa na kojima je Prem Rawat govorio, ali ne obavezno sa onih prikazanih u ovom izdanju. Najveća istina od svih: Ti si živ može se naručiti na sledećim sajtovima: www.store.wopg.org www.amazon.com

SADRŽAJ UVOD 7 PRVI DEO: KO SAM JA? Stvarnost postojanja 12 Iskoristi dan 23 Potencijal 33 Činjenica broj jedan 41 Šta je ovo “ja”? 47 Lepše od bilo koje fantazije 59 DRUGI DEO: SLUŠAJTE GLAS KOJI POZIVA NA MIR Ova potraga je stvarna 73 Slušajte glas 81 Reka 87 U tebi je blago 97 Šta tebe čini srećnim? 104 TREĆI DEO: NE OBJAŠNJAVAJ—OSETI Verovanje, rasuđivanje ili znanje 116 Mislim da sam pojeo sendvič 126

Seme života 137 Šta je za tebe dobro? 143 Ne objašnjavaj—oseti 153

ČETVRTI DEO: TVOJ DOM POSTOJANJA Život u svetu koji se stalno menja 165 Smirenost u burnom svemiru 178 Mi smo se rodili i zaspali 187 Tvoj dom postojanja 199 Proleće je došlo 211

PREM RAWAT 218

UVOD

Rođen 1957. godine, Prem Rawat počinje javno da govori o miru još kao dečak. Putuje po svetu već više od četrdeset godina, obraćajući se ljudima svih obrazovnih nivoa i kulturnih tradicija—od seoskog stanovništva do državnih lidera, od zatvorenika do direktora preduzeća. Govori bez prethodne pripreme, iz srca, uspevajući da zainteresuje slušaoce humorom, jasnošću i toplinom. Po njegovim rečima: “Meni je privilegija, zadovoljstvo, čast, da putujem svetom i govorim ljudima o mogućnosti da dožive mir. “To je poruka srca. Ja svoje govore ne pripremam. Dolazim, otvaram srce i, sa osećajem jasnosti, osećajem razumevanja, i nadam se, skromnosti, prenosim ono što imam da kažem.” Njegove reči su žive reči za živu publiku: reči koje ne samo da govore o miru nego reči koje imaju snagu da probude osećaj mira, lični mir unutar svake osobe. Mnogi ljudi su izjavili da su slušajući njegov govor, iako na velikim skupovima, imali utisak da se obraćao lično njima. Ova zbirka od dvadeset jednog uređenog

govora sastavljena je u nadi da će čitalac ne samo čuti glas koji mu se obraća nego da će učestvovati u najzagonetnijem razgovoru svih vremena, onom koji polazi od jednostavnih pitanja kao što su: “Zašto sam živ?” i “Šta je moguće u ljudskom životu?” Ova knjiga nije nastala u nameri da čitaoca drži u neizvesnosti, tako da on mora čitati stranu po stranu sve do samog kraja koji konačno otkriva rešenje zagonetke. Priče se ne moraju čitati redom. Od prvih stranica Prem Rawat ističe da odgovore nećemo naći u mislima i logici, ili u rečima, nego samo u osećaju, i da taj osećaj nikada nije daleko od nas. Po mom ličnom iskustvu, osećaj mira o kome Prem Rawat govori jeste onaj najfiniji elemenat, a u isto vreme najpotrebniji, da bismo shvatili život i da bismo živeli srećno. Urednik P.S. Ima mnogo prilika da se čuje Prem Rawat, ili na programima uživo, u televizijskim emisijama ili preko online video i audio klipova. Posetite www.wopg.org.

Same reči su veoma lepe, ali suština nije u rečima. Suština je u prolaženju kroz zid reči—do stvarnosti.

Kada bih mogao videti da unutar mene nije ono komplikovano, nego ono jednostavno—ne vaga, ne tegovi, nego okean radosti—onda bih shvatio: To sam ja. Jednostavan. Lep. I sa jednom žeđi. Da budem zadovoljan. Da budem u miru. Da budem u radosti. Da razumem.

PRVI DEO

KO SAM JA?

STVARNOST POSTOJANJA

Ja govorim o nečemu veoma jednostavnom. Naravno, ljudi se nadaju da će čuti nešto što do tada nikada nisu čuli, jer smo mi nekako izjednačili “novo” i “drugačije” sa “uzbudljivim”. A novo i drugačije nemaju nikakve veze sa uzbudljivim. Uzbudljivo je uzbudljivo. Ono može biti novo, može biti staro, može biti drugačije ili može biti vrlo poznato, ali to ništa ne menja, jer uzbuđenje treba da dođe iznutra.

Ja se obraćam ljudima već četrdeset godina, a to je dugo. Počeo sam kao veoma mali. Proputovao sam svet i razgovarao sam s mnogim ljudima koji su prolazili kroz različita stanja u svojim životima, od neverovatne tuge do neverovatne radosti. Od iskustva: “Sve je u redu; više mi ništa ne treba”, do: “Ja nemam ništa.” Raznovrsnost, prostor i raznolikost bili su neverovatni. MNOGE STVARNOSTI Možda ima mnogo stvarnosti koje mi se dešavaju tokom dana. Ako stigne loša vest, to je stvarnost. Ako imam obaveze koje treba da ispunim, to je stvarnost. Ali ja isto tako znam da uprkos svim stvarnostima koje se stalno menjaju, postoji jedna stvarnost koja uvek ostaje potpuno ista. I ta stvarnost se obraća meni. Suočavamo se sa ovim stvarnostima. Spremni smo za mnoge stvari u našim životima, ali kada se pojavi nešto novo, sasvim je neočekivano. Padne nam u krilo kao da neko kaže: “Izvoli!” Pošto smo nepripremljeni, kažemo: “Aaah. Kako ću ja to izvesti?” Dobro se sećam jedne dame pored koje sam prošao na autoputu kada sam bio u Bostonu. Tog vikenda vozila se van grada sportskim kolima sa skejtbordima, biciklima i rashlađivačima, kao da ide na neku zabavu. Bicikl je nekako ispao, a policajac je stajao kraj nje posmatrajući kako pokušava da ga vrati na kola. Ne moraš čak ni da vidiš taj prizor. Dok je obilaziš, možeš osetiti nervozu. KO SAM JA? Ja znam kako ti sebe posmatraš. Ti sebe posmatraš na sasvim drugačiji način od onoga kakav si u stvari. To nije lepo. U redu je, ali nije lepo. Ko sam ja? Ako pred sobom vidim moje dete, postajem otac. “Sve u redu? Kako si? Šta je bilo? Kuda ideš? Kada se vraćaš?” Tu je taj deo mene, i ja postajem to. Onda uđem u kancelariju gde me čekaju svi ti administrativni poslovi i stvari koje treba da uradim, i ja postajem to. Ali ko sam ja, stvarno? Ljudi me zovu po imenu. Ja to ime povezujem sa sobom. Ali ko sam ja? Šta sam ja? Da li sam ja ta komplikovana osoba koju vidim? Da li je ovaj moj život stvarno toliko komplikovan koliko sam ga ja iskomplikovao? Sve ono čime procenjujem i merim svoj život, dobro i loše, da li sam to stvarno ja? Neko ko prolazi kroz krizu, neko ko ide na godišnji odmor, neko ko prolazi kroz ovo i neko ko prolazi kroz ono? Ili sam ja nešto drugo? Šta sam ja? Kada bih mogao videti da unutar mene nije ono komplikovano

nego zaista ono jednostavno—ne vaga, ne tegovi, nego okean radosti— onda bih shvatio da sam to ja. Jednostavan. Lep. I sa jednom jednostavnom žeđi. Žeđi za ispunjenjem. Žeđi za mirom. Žeđi za radošću. Žeđi za razumevanjem. Postao sam veoma dobar u postavljanju pitanja, i sve dovodim u pitanje. Ali moja sposobnost da postavljam pitanja nije umanjila moju sposobnost da razumem, a ja želim da razumem, ne samo da postavljam pitanja. Želim odgovore, ne samo pitanja. Kako to funkcioniše? Daću ti jedno poređenje. Automobil se pokvario; sve poluge su popustile, i klipovi imaju velike rupe. Bregasta osovina je polomljena, i lančani pogon je uništen. Ovaj motor se neće upaliti. Onda se pojavi neko jako pametan i kaže: “Aha. Ovde imamo problem. Vidimo da je automobil zarđao, farba se ljušti, prozori su polupani, gume su probušene. Hajde onda da ti pomognemo da popraviš ova kola. Hajde da ih prefarbamo.” Sada ovaj auto dobro izgleda. Novi prozori, nova polirana legura hroma, novo farbanje. Lepe nove-novcate gume. Automobil je doveden u neverovatno stanje, i ti kažeš: “Oh, mnogo ti hvala što si sve to popravio! Hvala!” Ali i dalje imaš problem, zar ne? Neće da krene. Pre si imao jedan neugledan automobil koji neće da krene. Sada imaš jedan lep automobil koji i dalje neće da krene. Pre svega, zašto si želeo automobil? Da izgleda dobro, ili da ide nekuda, što očigledno zahteva vožnju? U čemu je smisao ovog poređenja? Stvar je u tome da sve što radimo, radimo da bismo bili srećni. Želimo da budemo srećni. Tu spada i odlazak na Mesec. Tu spada slanje signala vanzemaljcima, kopanje naftnih bušotina— sve što radimo. Imamo mnogo opravdanja za ono što radimo, a u suštini, svi ti izgovori zasnivaju se na tome što smatramo da bi bilo veoma lepo ako bi nam, nekako, više radosti došlo u susret. Ti čuješ mnoge stvari. Čuješ: “Dobri dani dolaze, loši dani dolaze.” Ja to upotrebljavam. Ja to zovem “usponi i padovi”. Ali u tebi postoji jedno mesto koje nije ni gore ni dole. Jedno mesto u tebi koje je postojano. Postoji to divno čudo, dešavanje divne simfonije postojanja. Mir je unutar tebe. Žeđ za mirom je unutar tebe. Dobra vest! Šta to znači? To znači da ne moraš da ideš u potragu za njim. Obraćali su mi se mnogi ljudi—i još mi se obraćaju—govoreći: “Ja tragam.” A, naravno, ja kažem: “Za čime tragaš?” Ako zaista tragaš za mirom, nećeš ga naći. Zašto? Zato što ga već imaš. Kako da pronađeš nešto što već imaš? Kako da pronađeš nešto što

nikada nisi izgubio? Kako da pronađeš nešto što te prati svaki dan u životu? To leži u domenu daha koji dolazi i odlazi i donosi ti dar postojanja. To je, dragi prijatelji, čudo nad čudima. PRAVO ČUDO Rođen sam u Indiji, a u Indiji, ljudi vole čuda baš kao i bilo gde. Ali koja je definicija čuda? Ako mleko poteče iz kamena, to je čudo. Zapanjujuće. Ljudi ne smatraju da je čudo to što krava pase zelenu travu a daje belo mleko. Ali ako mleko poteče iz kamena, to je čudo. To je srećna okolnost! A da li bi ga pio? Ja ne bih. Ako, dok vozim, odjednom mleko počne da teče iz sredine volana, zaustaviću kola. Neću reći: “Oh. Čudo!”, i piti to mleko. Fascinirani smo čudima, ali ne razumemo šta je pravo čudo, jer ne znamo da nam se ono dešava upravo ispred nosa. Činjenica što postojiš jeste čudo. To je najveće čudo. Ti postojiš. Ti. Ti si živ. Ti osećaš. Ti možeš osetiti bol, ali je još važnije da možeš osetiti radost. Ti možeš osetiti uznemirenost, ali je najvažnije da možeš osetiti mir. Razmisli o tome. Ti možeš osetiti mir. Ti imaš sposobnost da osetiš zadovoljstvo. Nije slučajno da su oni koji su to osetili, iznova dalje prenosili ovu veoma jasnu poruku: “Ono što tražiš nalazi se u tebi.”

Ako pitate lidere: “Da li znate kuda idete?” Oni kažu: “Naravno, znamo kuda idemo. Pogledajte sve te ljude iza nas.” Pre mnogo hiljada godina, Sokrat je rekao: “Upoznaj samog sebe.” U današnje vreme njegova izjava postala je pitanje: “Šta misliš da je hteo da kaže time ‘Upoznaj samog sebe’?” On nije rekao: “Šta misliš da znači poznavati samog sebe?” Mogao je da kaže: “Šta misliš da bi se desilo kada bi poznavao

sebe?” Ni to nije rekao. Nije rekao: “Da li misliš da bi bilo važno to što bi poznavao samog sebe?” Jednostavno je rekao: “Upoznaj samog sebe.” Upoznaj samog sebe. Saznaj šta si. Ti si ova divna simfonija. Ti si ovo divno seme. Ti si ova divna poezija. Ti si ova divna priča. Ti si ova divna drama. Upoznaj ovu dramu. Upoznaj ovu poeziju. Upoznaj ovu pesmu. Upoznaj ovu simfoniju. PROMENI FILM Poznavanje onoga što se nalazi unutar tebe samo po sebi donosi radost, donosi mir. Naravno, ljudi imaju definicije mira. Ljudi posmatraju svet i kažu: “Zaustavite ratove; to je mir.” Moje poređenje za to jeste da svet koji vidiš spolja predstavlja samo gomilu platna. Ko je projektor? Svetski lideri? To je stvarno neobična situacija. To pomalo liči na ovo: Čitava gomila ljudi ide istim putem. Prvo je samo jedna osoba išla tim putem. A zašto je ona išla? Išla je jer nije znala kuda ide, ali pošto je želela da sazna kuda ide, išla je. Druga osoba je videla tu prvu kako ide istim putem, pa je stala iza nje. Pošto je treća osoba videla ove dve kako idu tim putem, stala je iza njih. Uskoro se stvorila velika kolona. A ko su vođe na samom početku kolone? Da li ti ljudi znaju kuda idu? Zavisi od toga koga pitaš. Ako pitaš ljude na kraju kolone, reći će: “Da, naravno da znamo kuda idemo, jer nas lideri na čelu tamo vode.” Ako pitaš vođe: “Da li znate kuda idete?”, reći će: “Naravno da znamo kuda idemo. Pogledaj sve ove ljude iza nas.” Ni jedno ni drugo nema nikakve veze s tim da li iko stvarno zna kuda ide. Znam da ima ljudi koje ovo jako nervira. Ako ti to smeta, čitaj istoriju. Dokumentovano je. Dugo se upravo to dešava. Zar nije došlo vreme kada za mir treba da stanemo na sopstvene noge? Ako ti se ne dopada ono što vidiš na platnu, ne krivi to platno. Nemoj čistiti ekran. Nemoj glačati ekran. Tako će dati samo mnogo bolju sliku onoga što je bilo projektovano na njega. Ako ti se ne dopada ono što vidiš na ekranu, promeni film, a ne projektor. Ovo je veoma važna stvar, jer se upravo to dešava na svetu. Ljudi govore samima sebi, a i govori im se: “Nisi dobar; hajde da te popravimo. Hajde da promenimo projektor. Hajde da popravimo projektor.” Promeni film. To je važno. Čudo, mir, najlepši film čeka da se stavi u ovaj projektor kako bi mogao da se prikaže. A to nije priča o očajanju, trauma, drama, i o onome što nedostaje svetu. Mnogi ljudi vide ono što nedostaje. Sledeći put kada pogledaš šumu, zapitaj se: “U čemu je suština ove šume?” Suština je u semenu koje je proklijalo, ne u onom koje nije proklijalo. Ni u jednoj šumi ne postoji neki znak na kome piše: “Ovde leži jedno seme koje

Da li ĹželiĹĄ znati definiciju uspeha? Pogledaj se. Ti si uspeh.

nije niklo.” To je istorija. Suština života je u semenu koje jeste niklo. Tvoja suština je u onome što je delotvorno, a ne u onome što nije. Nauči da meriš ovo postojanje prema onome što imaš, ne prema onome što nemaš. SRCE KAŽE DA NASTAVIŠ DALJE Počećeš da uviđaš da je ono što imaš mnogo, mnogo moćnije, mnogo, mnogo lepše od onoga što nemaš. Snovi su ostvareni. Postoji mir koji pleše i koji je mnogo lepši, mnogo spokojniji, nego što bi ti to ikada mogao zamisliti. Sve ovo je u tebi. Ljudi kažu: “Suviše sam daleko od svega ovoga.” Suviše daleko od toga? Jednoga dana ćeš biti, to je tačno, ali ne upravo sada. Nisam ovde da bih govorio šta će ti se desiti posle smrti. Žao mi je. Ima drugih koji ti mogu reći nešto o tome. Srećom, u ovom životu, postoji nešto što se zove srce, koje te podstiče—ne da se povučeš nego da nastaviš dalje. Mnogi od nas će stajati na vrhuncu života ne radeći ništa, osim što će gledati unazad. A srce kaže: “Ne. Okreni se i nastavi dalje.” Prati reku vremena. Ne opiri se; kreći se s njom. Nauči da tečeš s njom. Vodiće te na razna mesta. Mesta na kojima nikada nisi bio. Mesta koja su jednostavna. Mesta koja treba da upoznaš. Idi. Idi sa sigurnošću. Mnogi ljudi mi kažu: “Kako znaš da mi možeš pružiti mir?” Evo jednog poređenja: Zamisli da voziš nekuda. U novom gradu si, i izgubio si se. Naravno, ti prvo odbijaš da priznaš da si se izgubio. Stoga i dalje voziš, nadajući se da ćeš naići na nešto što si video u uputstvu i da će sve biti u redu. Ali to se ne dešava. Samo se dešava da sve više i više lutaš. Konačno ti zdrav razum proradi, i kažeš: “U redu, zamoliću nekog da me uputi.” Ali ti ovako postupaš (i ovo je zanimljiv deo): Spustiš malo prozor na kolima i kažeš: “Izvinite, gospodine. Da li znate gde je ta i ta ulica?” Čovek kaže: “Da. Samo prođite dva bloka i skrenite desno.” A ti kažeš: “U redu, hvala”, zatvoriš prozor, i kreneš. Kako znaš da ovaj čovek zna gde je ta ulica? Možda stoji tu i čeka da njega neko uputi, a ti se ipak osećaš sigurnim? Ono što treba da dovodimo u pitanje, ne dovodimo, a ono što ne treba da dovodimo u pitanje, dovodimo. A čak i ako dovodimo u pitanje stvari koje ne bi trebalo, dobićemo odgovor kada postavimo pravo pitanje. Da li je moguće pretvoriti neizvesnost u izvesnost? Da. Da li je moguće pretvoriti ono komplikovano u jednostavno? Da. Da li je moguće ukloniti tamu i zameniti je svetlošću? Da. Da li je moguće postići mir u ovom životu? Da. Moguće je. I to sada.

SHVATAŠ? Mir je unutar tebe. Šta neki ljudi rade. Oni kažu: “Kako da dođem do njega?” Ja kažem: “Da dođeš do čega? Shvataš?” Kako možeš doći do njega? Ti ga već imaš. Shvataš? Ako misliš da moraš doći do njega a već ga imaš, onda ne shvataš. A ako zaista želiš da dođeš do njega, onda shvati da ga već imaš. Shvataš? Sve u životu bilo je daleko od mene, tako da sam morao da stičem. Sve ono što u životu nazivam uspehom, morao sam da steknem, bilo da je to diploma, uverenje, dozvola—šta god. Čitav život posvetili smo sticanju, sticanju, sticanju. Onda, sasvim neočekivano, naiđe neko i kaže: “O, uzgred, ono što zaista želiš da stekneš, već imaš.”

Mir je unutar tebe. Žeđ za mirom je unutar tebe. Dobra vest! Ne moraš da ideš u potragu za njim. Ovo nije kao instant pirinač, gde imaš posudu, staviš je u mikrotalasnu rernu, pritisneš nekoliko dugmića, i dobiješ “instant pirinač”. U Indiji, tamo gde sam odrastao, imali smo farmu, gde smo uzgajali basmati pirinač. Kada se u našoj kući kuvao pirinač, miris se mogao osetiti na četiri bloka od nas, i to je bio prijatan miris. Instant pirinač? Mogao bi jesti i svoju čarapu. U stvari, možda bi bio sit neko duže vreme, i možda bi ona bila hranljivija, a sigurno s manjim procentom ugljenih hidrata, i sasvim je moguće da bi stvarno bila ukusnija od instant pirinča. Ko zna? Zavisi od toga koliko dugo si je nosio. Mi živimo u jednom instant svetu u kome sve hoćemo odmah. Ali kada je u pitanju nešto što smo oduvek imali u životu, ne postoji nikakav “instant”.

Da li želiš čuti šapat? A zašto je to šapat? Zato što smo ga ostavili daleko iza sebe. Utišaj zvuk. Nešto šapuće. Pusti ga da priđe. Pozovi ga da ti se približi sve više i više. Onda, ovaj glas, ovaj šapat, ovu čežnju, ovu želju za mirom i zadovoljstvom nećemo ignorisati, nego ćemo je čuti. Tako treba da se pripremiš. To je najjednostavnija stvar koju treba da uradiš. Ja ne govorim o onom uvrnutom glasu velikog komplikatora koji sve iskomplikuje. On te prvo navede da toliko poželiš tu stvar u izlogu, sve dok je ne kupiš. Posle toga, taj vrhunac samo se preokrene za devedeset stepeni i naglo spusti za četrdeset, kada je odneseš kući i izgubiš svaki interes za nju. Onda ona ide u veliki plakar. Ljudi vole prostrane plakare, jer znaju da će kupovati takve stvari kada veliki komplikator dođe i kaže: “Kupi to. Treba ti to.” Uđeš unutra, cena je velika. “O, razmisliću o tome, u redu?” Da, hoćeš. Razmišljaćeš: “Treba mi to. Želim to. Treba sebe da počastim; tako dugo nisam sebi ništa kupio. Biće to poklon, jedan unapred kupljeni rođendanski poklon za mene.” Izgovori—ima ih koliko hoćeš. A onda, u redu, odeš i staviš tu stvar na kreditnu karticu. Sada je imaš, ali je ne želiš. Ona ide u plakar. Unutrašnji glas od tebe je oduvek tražio samo jednu stvar, a to je mir, spokoj, i ne neku drugu stvar posle toga. Ne treću, ne četvrtu, ne petu. Samo jedna molba. Ona je bila tu još kada si bio dete, i biće tu dokle god budeš živ, tražeći od tebe da budeš zadovoljan. Ovo je priča tvog života. Možda nije ništa novo. U stvari, ovo je drevno, i, oh, kako uzbudljivo! Budi oduševljen time što znaš da je mir unutar tebe i što će uvek biti unutar tebe. Budi oduševljen time što znaš da je ovo tvoja prilika. Budi oduševljen time što znaš da se najveće od svih čuda već desilo. Ti si živ. Živ. Promeni svoju vagu. Da li želiš znati definiciju uspeha? Uspeh je prilika primećena—prilika iskorišćena. Prilika primećena—prilika neiskorišćena: to je neuspeh. Uspeh? Pogledaj se. Ti si uspeh. Svaki dah koji ulazi u tebe predstavlja veliki podsetnik. On je ritam tog doboša, te simfonije: Ti si živ. Ti postojiš. To je najljubazniji, najnežniji podsetnik koji bi neko uopšte mogao imati. I u tome je tvoj mir.

NA ZIDU TVOG SRCA Glavni prioritet u tvom životu treba da bude mir. Tačka. To je to. Traži mir, tragaj za mirom, uradi sve što treba da bi postigao mir. Ja ništa ne prodajem. Tebi treba mir u životu. Podsećam te na to, jer ti sada imaš veliki plan rada. Ti si važna osoba zbog tog velikog plana rada. To je tačno. Ne dao bog da taj veliki plan rada postane premalen. Ti ne bi bio toliko važan. Ovde sam da bih ti rekao: “Ti si važan bez obzira na taj plan rada zato što si živ. To je najveće čudo; to je najveći dar. I on je dat tebi.” Dat. Ne govori: “Ko mi ga je dao?” Prihvati ga. Dat je. Ako želiš biti uspešan u svom životu, treba da budeš oportunista. Ako ovaj život vidiš kao priliku za mir, onda je iskoristi. Ako ovo postojanje vidiš kao priliku da budeš zadovoljan, onda je iskoristi. To je uspeh. Plaketa na zidu tvoje kancelarije—to nije uspeh. Plaketa na zidu tvog srca—to je uspeh. Na zidu tvog srca, urami ovu divnu poeziju koja te svaki dan budi i inspiriše da bolje razumeš tu priliku divnog mira koji je moguć u tvom životu. To je važno. Ako želiš mir, mir je moguć. Ali počni tako što ćeš utišati radio, ovaj radio koji ponavlja: “Bla, bla, bla.” Utišaj radio i slušaj umilni glas koji je oduvek prisutan u tvom životu—glas koji te poziva da budeš zadovoljan. I budi zadovoljan.

Kada ti je na kraju srce puno zahvalnosti, onda si iskoristio dan.

ISKORISTI DAN Nekim ljudima je veoma važno da zadrže ono što zovu “taj neponovljivi trenutak”. To je možda prvi rođendan njihovog deteta ili dan kada su diplomirali, ili taj dan, ili onaj dan. Po njihovom shvatanju, pošto se to dešava samo jednom, uzeće fotoaparat da uhvate prvu reč svog deteta ili njegov prvi rođendan.

Jednom sam gledao na TV iz stvarnog života kako ljudi stoje pred sudijom i žale se. Jedna žena spremala se za venčanje, i imala mnogo muke da bi sve bilo savršeno. Naravno da si iz činjenice što se ona pojavljuje u programu mogao pretpostaviti da se stvari nisu baš najbolje odvijale. Desi se neki mali problem, i ona se stvarno, stvarno naljuti: “Toliko vremena je bilo potrebno da sve bude kako treba, a onda je naišao taj tip i uradio ovo, uradio ono.” A taj jadničak kaže: “Pa, žao mi je, ali . . .” Nalazimo da su ovakve stvari zabavne. Vidimo majku i oca kako izbezumljeno govore: “Slikaj to, slikaj to. Blic mi se pokvario. Nabavi nove baterije . . .” Ljudi prolaze kroz sve to zato što im je veoma važno da uhvate taj trenutak. A da li si znao da je i ovaj život neponovljiv događaj? Koje sredstvo imaš da bi ga zadržao? O tome treba razmisliti. Kupujemo fotoaparat da bismo uhvatili jedan događaj u životu. A šta imamo da bismo zadržali sam život, koji će se isto tako desiti samo jednom? Prava istina je da mi nemamo način da to uradimo. Mi to tako ne posmatramo. Odbijamo da poverujemo da je život neponovljiv događaj. Dozvolite mi da malo preciznije odredim ovaj neponovljiv događaj. Pogledaj malo bolje. Nije samo život neponovljiv događaj. Svaki dah je neponovljiv događaj. Dah koji si upravo udahnuo nikada se neće ponovo vratiti. Neću da te plašim. To nije strašno; to je bitno. Kada te svet plaši, to nije bitno. Razlika je u tome što te jedno plaši a drugo te navodi da nešto shvatiš. Neću da te plašim. Samo ukazujem na ono očigledno—da se dah koji si upravo udahnuo ne vraća. A možeš uraditi nešto u vezi s tim. Postoji način da odeš unutra i iskusiš trenutak, a kada to uradiš, onda si ga sačuvao. Kada ti je na kraju srce puno zahvalnosti, upravo si iskoristio dan. Nije ti uzalud prošao. Kada živiš u zahvalnosti, onda ti život nije uzalud prošao. Iskoristio si ga. Toliko je jednostavno i bitno kada dopustim trenutku da mi dotakne srce, kada dopustim mojoj svesti da bude tu. Kada prihvatim. Ne kada odbijem—nego kada prihvatim! GDE SI TI? Probudiš se ujutro da dočekaš novi dan. Dobre stvari će se desiti, i loše stvari će se desiti. Takav je bilo koji dan. Neće sve biti onako kako ti želiš. Čak i ako ti je rođendan, neće sve biti baš onako kako ti želiš.

Recimo da jedan sat predstavlja jedan dan. Malo dobrih stvari, malo loših stvari; dosadni trenuci, sjajni trenuci; akcija, nema akcije; niz aktivnosti, preplavljenost aktivnostima; nerviranje, smirenost. Onda recimo da dan predstavlja nedelju dana, nedelja dana mesec, mesec godinu dana, a godina čitav život. Stvari će se dešavati, ali nije važno ono što se dešava. Važno je gde si ti. Može biti haos, ali ako si se ti naspavao, ako ti je stomak pun, i ako je slučajno sve kod tebe prilično dobro, u redu je. Nije bitno. Čak i da dobiješ kaznu za nepropisno parkiranje ili propustiš let, bilo bi u redu: “Ha, ha, ha—propustio sam let.” Važno je kako si ti. Upravo tako. Ako se prethodne noći nisi dobro naspavao, ili ako si gladan ili kasniš, onda ne moraš dobiti neku kaznu za vožnju ili kasniti na let da bi se osećao grozno. Sve će ti smetati. Možda si otišao u kupatilo i tamo više nije bilo toalet papira. A onda, kada stvarno razmiliš o tome, da li rolna papira može imati tako poražavajući uticaj na tvoj život? Ako ne bi popio kafu, da li misliš da bi se ceo tvoj svet raspao? Logično, ne. Nelogično, da. Kako se to dešava? Jednostavno. Kada u meni nešto nije u skladu, kakve veze ima ako sve ostalo teče glatko? Ako ti pukne guma na automobilu, da li se osvrneš oko sebe da vidiš da li se to i nekom drugom desilo? Ako ti nestane benzina, da li pogledaš oko sebe i pitaš: “Da li je još nekom nestalo benzina?” Ne. Znaš da se to odnosi samo

Stvari će se dešavati, ali nije važno ono što se dešava. Važno je gde si ti. 25

na tebe. To što ti više nemaš benzina ne znači da će i svakome koji vozi na tom putu isto tako nestati benzina. Zvuči glupo, zar ne? Ali tako ljudi rade u svojim životima. Nešto se desi jer nešto unutar njih zapinje, i pogledaju oko sebe da vide da li je ta napetost i kod nekog drugog: “Neka se okupe svi ljudi koji osećaju napetost i podele svoje iskustvo”, kako bi osetili olakšanje što nisu jedine budale na planeti. Ovde se ceni drugarstvo. Kada nešto unutra nije usklađeno, šta misliš da bi drugarstvo moglo promeniti? Mir nije neka stvar koja raste na drvetu ili nešto što će se pojaviti u kutiji na oltaru u tvojoj kući. Mir je nešto što treba da se desi za tebe. Da bi svet bio u redu, treba u sebi da popraviš zupčanik koji zapinje. Ne moraš menjati svet. Neki ljudi misle da moraš promeniti svet. “Greška je do sveta. Stoga, promenimo svet i meni će biti dobro.” Ne. Da li stvarno misliš da bi ti pomoglo ako bi uzeo deset galona benzina i sipao u kola svih drugih osim u svoja? Naravno da ne bi. Sipaj tih deset galona u svoja kola. Samo to treba da uradiš. Ovo je ozbiljna stvar jer je život neponovljiv događaj. Neće se desiti ponovo. I smisao života nije u tome što se on dešava samo jednom. Smisao je u ispunjenju. OVO SRCE MI JE PRIJATELJ Suština nije u pretnji nego u prepoznavanju stvarne situacije i preduzimanju nečega u vezi s njom a ne u odvlačenju pažnje. Toliko toga što radiš samo je odvlačenje pažnje. Možda ne razmišljaš na taj način, ali možda jeste tako. Za srce prioritet je sasvim jasan. Zahvaljujem Bogu na srcu, jer bez tog srca, kakav bi mi život bio? Gde bi mi zdrav razum bio? Šta bih zaista mogao razumeti? Kako bih znao kada sam zadovoljan? Kako bih znao kada sam ispunjen? Bio bih kao zlatna ribica. One mogu da jedu sve dok ne puknu. Baš ispred kancelarije, imam prilično veliki ribnjak. Ribice u njemu znaju kada se neko približava, pogledaju ga pomaljajući usta iz vode kao da kažu: “Nahrani me, nahrani me.” Nije ni važno da li ih hraniš. Ako se okreneš i vratiš, uradiće isto to: “Nahrani me.” Hrane svuda ima, ali one tebe gledaju kao da kažu: “Nahrani me.”

Da li si znao da je život neponovljiv? I ne samo to. Svaki dah je neponovljiv. Bez ovog srca, gde bih bio? Ovo srce je inteligentno. Ovo srce je razborito. Imam dva prijatelja. Jedan je moje srce, a drugi je moj um. Jedan prijatelj mi kaže: “Ti imaš prava da budeš svestan. Ti imaš prava da budeš ljubazan. Ti imaš prava da budeš ispunjen.” A drugi prijatelj mi kaže: “Ti imaš prava da budeš nesvestan. Ti imaš prava da budeš ljut. Ti imaš prava da budeš zao.” Dva prijatelja na ovom svetu. Jedan bi se zvao loše društvo. A drugi? Dobro društvo. NAJVEĆA ISTINA Pođimo korak dalje. Budi u društvu istine. Ljudi istinu smatraju užasnom. Neko nam priđe u suzama i mi kažemo: “Reci mi istinu. Šta se dogodilo?” Roditelji to rade svojoj deci. Znaju da je dete uzelo ono što nedostaje. Samo hoće da dete prizna to. Da li je to “istina”? Ne, istina—prava istina—leži unutar tebe. Nepokolebljiva. Nepromenljiva. Neobjašnjiva. Ne možeš je izreći, ali je možeš doživeti unutar sebe. Divno. Neverovatno. Zanosno. I za tebe kao ljudsko biće, najveća istina ne može biti ništa drugo nego da budeš ispunjen. Onda je svaki dah ispunjen zahvalnošću, i bez obzira na to šta radiš na ovom svetu, znaš sa čime si povezan. Kada si povezan s tom istinom unutar sebe, postaješ kao majka s novorođenom bebom. Ma kuda ide, pažnja joj je usmerena na bebu. Bez obzira na to da li gleda TV ili ide u kuhinju, pažnja joj je usmerena na bebu. Nije važno šta se dešava; ako čuje i najtiši plač bebe, sve će ostaviti i poći ka njoj.

Ti imaš prava da budeš svestan. Ti imaš prava da budeš ljubazan. Ti imaš prava da budeš ispunjen.

Takav i ti treba da budeš. Bez obzira na to da li voziš kola, ili avion, ili roniš pod vodom, budi povezan s tim unutrašnjim mestom. To je najidealnija pozicija na kojoj se možeš naći. NAGRADA JE ISPUNJENJE Rezultat je lep zato što su tu radost i zahvalnost, i dan nije izgubljen. Dozvolio si srcu da ga ispuni zahvalnost. Dozvolio si srcu da ga ispuni taj osećaj. Iskoristio si dan. Dozvolio si dahu da bude sačuvan. Srce je tvoj fotoaparat. Uhvati trenutak. On se neće ponovo vratiti. Budi. Živi. Napreduj. Uživaj. Čeka te jednostavnost. Nagrada je mir. To je najveća nagrada koja postoji—ispunjenje ljudskog života. Da li možeš zamisliti veći blagoslov? To znači biti blagosloven. Jedan dah ulazi, i to je blagoslov. Upravo si dodirnut. Da li razumeš da je trenutak u kome te dah ispunjava životom najmanja razdaljina koja će ikada biti između konačnog i beskonačnog? To je najkraća moguća linija koja se može povući između ove dve krajnosti. U ovo konačno biće, ušlo je ono beskonačno. Dodirnut si. U tom trenutku ti si deo svemira. Nisi odvojen od njega. Živiš; postojiš. U tome je suština čitavog svemira. Želiš čudo? Činjenica što postojiš jeste čudo. Postojao si juče. To je čudo. Ustao si ujutro. Kakvo čudo! Dok sediš tu i slušaš me kako govorim o tome, sve ima smisla. Onda odeš odavde i pomisliš: “Ja? Čudo? Nema šanse. Hoću čudo. Bože, evo mog loto listića. Neka bude dobitna kombinacija, i to će biti pravo čudo.” Ako ne znaš vrednost onoga što imaš, onda “došao si praznih ruku i otići ćeš praznih ruku” postaje tvoja istina. To je šteta. Iako si došao praznih ruku, sigurno ne moraš otići praznih ruku. Taj osećaj se daje, ne samo jednom, nego u obilju. Nikada ti ne može ponestati. Sigurno možeš imati dovoljno besa da te ubije, ali od ljubaznosti nikada nećeš umreti. Osećaj unutar tebe dat ti je bez ikakvih ograničenja. Uzmi od tog blaga koliko god hoćeš. To je jedna stvar koju većina ljudi ima najmanje u svojim životima. Kada govorimo o ironiji. Ispunjenje nije ograničeno tvojim godinama, tvojim polom, tvojom visinom, tvojom težinom, time koliko si obrazovan—ničim. Ispunjenje je ispunjenje, i daje se besplatno svakom ljudskom biću na Zemlji.

DVOJNOST PRESTAJE, JEDINSTVENOST POČINJE Unesi prihvatanje u svoj život. Šta je prihvatanje? Primanje dara koji je dat a ne stajanje kraj njega s rečima: “Daj da izmenim ovo”. Ne menjaš zalazak sunca. Ne menjaš mlad ili pun mesec. Kada prihvataš svaki dah, sve postaje drugačije, fino, jednostavno, radosno—a srce je sudija. Ono je tiho bez odsustva zvuka. Jeste. I unutar tebe je. To je dah, i još toliko toga. Tu dvojnost prestaje a jedinstvenost počinje. To je jedino mesto na kome postoji jasna razlika između osećaja i misli, gde u stvari um ne može misliti o onome što osećaš, jer je to iznad njegove moći opažanja. Velika dvojnost je stvorena. I u toj dvojnosti, ti biraš stranu. Kada izabereš stranu srca, kada izabereš stranu tog unutrašnjeg osećaja, primetićeš jedinstvenost. Tu odgovori počinju da se javljaju, a nema nikakvih pitanja. To je jedinstvenost. Imaš odgovore, a nemaš pitanja. Tu si utolio glad, a da nikada nisi bio gladan. Tu si ugasio žeđ, a da nikada nisi bio žedan. Tu jesi, ne moraš da budeš. Postaješ jedno. Sumnji više nema, ako postoji prihvatanje, ako postoji razumevanje. Ovo je puls života. Idi unutra i doživi to, jer ne postoji ništa tome slično. Ništa.

Ti imaš potencijal da upoznaš sebe. Istraži taj rudnik unutar sebe. Ugasi tu žeđ. Ostvari taj potencijal. Vrati se kući.

POTENCIJAL

Ono o čemu govorim svodi se na sledeće: Koju mogućnost ima ljudsko biće u svom životu? A ono o čemu želim da ti pričam ne obitava na vrhu neke planine niti na dnu okeana; to je nešto što obitava u srcu svake osobe na ovom svetu. Stoga, koji je potencijal ljudskog života—mog života, tvog života?

Ti imaš seme u ruci. U tom semenu je drvo. A u tom drvetu ima mnogo, mnogo semena. A u svakom tom semenu nalazi se još jedno drvo. U tom drveću ima još na hiljade semena i još na hiljade drveća, i uskoro ćeš videti milione i milione drveća. Ako posmatraš samo jedno seme na dlanu svoje ruke, posmatraš početak veoma velike šume. Seme ima tu mogućnost. Ako se to seme poseje, zaliva, neguje, ono može postati drvo, a od tog drveta može nastati šuma. Ali ako seme nije zasađeno i ako se ne neguje, kakvu mogućnost ima šuma? Šuma ne postoji i neće je biti. USPAVANA MOGUĆNOST Ono što pokušavam da kažem jeste ovo: Mir leži uspavan u srcu svake osobe, ali nešto treba da se promeni pre nego što se taj potencijal ostvari. Dok se to ne desi, mir ostaje samo mogućnost. O tome možeš pisati pesme ili knjige, o tome možeš diskutovati na seminarima, ali to je samo mogućnost; to nije stvarnost. Govorio sam o miru na mnogim i na različitim mestima. Rekao sam da nam je potreban mir čak i ako nismo u ratu. Počne rat, i svi kažu: “Treba nam mir; treba nam mir.” A šta se dešava kada se rat završi? “O da, vratimo se svom uobičajenom poslu.” Kakvom poslu? Onom poslu koji nas vodi pravo u rat! Mir nije nešto o čemu možeš samo razgovarati. Kao da možeš samo staviti plakat na zid ili podići dva prsta i onda postići mir. Mir je nešto što treba osetiti—ne jednom, ne dva puta, ne tri puta, nego svaki dan, osećati ga svakog mogućeg trenutka. Zato ti ja govorim. Ne govorim ti samo o mogućnosti. Nego i ukazujem na to da mir može u tvom životu postati stvarnost. Kakvu korist ima žedna osoba od reči ohrabrenja? Zamisli nekog ko u pustinji umire od žeđi, a ti kažeš: “Znam jedno sjajno mesto u Londonu gde ima neverovatne vode.” Govoriš mu o baru koji nudi sve moguće vrste vode. On samo kaže: “Vode, vode.”

Mir leži uspavan u srcu svake osobe...

Možeš govoriti o miru šta god želiš kada potreba nije prisutna. Ali kada postoji potreba, onda nema mesta za diskusiju. Želiš jedno i samo jedno: da zadovoljiš tu potrebu. Tako si stvoren. DA LI JE MIR NEOPHODAN? Ti imaš sposobnost razmatranja, razmišljanja, zamišljanja. Pomoću ovih sposobnosti možeš postići neverovatne stvari. Ali to ne zamenjuje brigu o tvojim prekim potrebama. Tvoja žeđ treba da bude ugašena. Samo kada ugasiš žeđ završava se poglavlje žeđi, ni trenutak ranije. Ako ta žeđ nije ugašena, nijedno otkriće, čitanje knjiga, ni sve ideje sveta ne mogu ništa promeniti. To je tako. Sposobnost zamišljanja ne otklanja preku potrebu. Nećeš biti zadovoljan sve dok ne popiješ vodu i tako ne ugasiš žeđ. Očigledno da onda pitanje postaje: Da li ti u svom životu imaš neku potrebu koju treba zadovoljiti? To pitanje treba sebi da postaviš i da sam odgovoriš na njega. U mom životu? Da. Imam potrebu da osetim mir, da budem ispunjen, da budem zadovoljan u samoj suštini sebe. I ne zadovoljenje koje dolazi od nekog drugog koji kaže: “Ovo je tvoja nova mantra: Zadovoljan sam; zadovoljan sam; zadovoljan sam.” Neki ljudi rade to. Oni kažu: “Počni da govoriš sebi koliko si srećan, i postaćeš srećan.” Kod takve sreće postoji jedan problem—to je zamišljena sreća. Ako ti to radiš, bože sačuvaj da zaista počneš da osećaš potrebu za srećom. Rekao si sebi: “Budi srećan, budi srećan, budi srećan.” Onda jednog dana nešto unutar tebe kaže: “To je dobra ideja; zaista bi trebalo da budem srećan.” A onda se nađeš u velikoj nevolji, jer si mislio da već jesi srećan. Ljudi kažu: “Šta je sa svim našim obavezama?” Ja ne vidim sukob interesa, jer sreća koju tražiš jeste sreća koja leži unutar tebe, za tebe—upravo kao za osobu koja je živa, koja postoji. Znam da ti je možda teško da se ne poistovećuješ sa ulogom oca ili majke, nastavnika ili farmera, ovog ili onog. Ali probaj, bar na trenutak.

...ali nešto treba da se promeni pre nego što se taj potencijal ostvari.

Postoji dom unutar tebe ... DAH ULAZI U MENE Počelo je tvoje postojanje. Dah je ušao u tebe, i tvoj je. Nije važno koliko prilažeš u dobrotvorne svrhe; dah ne možeš dati. Ne mogu reći: “Evo nekoliko mojih dahova. Tebi ih poklanjam.” To ne mogu uraditi. Dah ulazi u mene, nešto mi donosi, i odlazi. I ponovo se vraća i odlazi, dolazi i odlazi, sve dok jednog dana ne dođe, ode, i više se ne vrati. Ljudi ne vole da pričaju o tome; postaje teško, zamorno. Pogledaj svoj rođendan. Tvoja porodica ili prijatelji donesu tortu. Stave svećice na tortu i onda kažu: “Evo. Oduvaj ih.” Svaka od ovih svećica predstavlja jednu godinu tvog života. Tako da ti simbolično oduvaš svaku od tih godina. Ti prihvataš prolazak svih tih godina—prošle su. Naravno, niko ne zna koliko dugo ćeš živeti, tako da oni ne mogu da stave dodatne svećice. To gašenje svećica predstavlja u suštini tvoju ranjivost, ne tvoju snagu. Iluzorna je pesma koja prati gašenje svećica. Zaista je zbunjujuće. Zbog toga misliš da se duvanje svećica odnosi na tvoju budućnost, a u stvari je prihvatanje svega onoga što je prošlo i što se nikada neće vratiti. Takva je priroda tvog života. Nemoj suditi da li je to dobro ili loše, ispravno ili pogrešno, ili da li bi trebalo biti drugačije. To je priroda postojanja. Jednostavno je. Ovde si, i to što si živ predstavlja tvoje najveće slavlje. Ti to ne posmatraš na taj način, jer imaš vagu. Sve se preispituje i odmerava, i ili je dobar period ili je loš period. Ti meriš sebe—ne u odnosu na tvoje stanje nego u odnosu na stanje stvari oko tebe. Da li ti posao dobro ide? Da li ćeš dobiti unapređenje? Da li si propustio priliku za unapređenje? To bi ti pokvarilo dan. Ako ti posao ne ide baš najbolje, to bi ti isto tako pokvarilo dan. A šta ti ulepšava dan? Kada se stvari odvijaju onako kako tebi odgovara—jer ti prema tome meriš dan. Ti ne prihvataš dan; ti ga meriš. UMETNOST STAPANJA Ja govorim o prihvatanju života i prihvatanju potrebe za ispunjenjem. Za radošću. Ne zato što ti je neko rekao: “Sada si uspešan; sada si srećan; sada si radostan”, nego zato što osećaš radost koja dolazi iz same dubine tvog

... i ti treba da se vratiš kući. bića. Srećan si zato što si ispunjen i prihvataš današnji dan kao dar, jer on jeste dar. Šta je dar? Kada ti neko pokloni nešto i ne traži ništa za uzvrat, onda je to dar. Kada ti neko pokloni nešto i kaže: “Gde ti je kreditna kartica?”, onda to više nije dar. Kada kažem: “Život je dar”, neki ljudi odmah pomisle: “Od koga?” Da li ti je stvarno bitno? Dat ti je. Uzmi ga. Da li ćeš to osporavati? Šta si ti dao za današnji dan? Ništa. A on je došao, i svi trenuci su kao male kapi. Jedna kap vode stapa se s drugom kapi vode. To je još jedan primer za potencijal. Ako se pojavi još jedna kap, ona kapljica vode ima mogućnost da se stopi s njom, a ako se još jedna kapljica pojavi, stopiće se s njom isto tako. Ako se pojavi još jedna kapljica, stopiće se i s njom. Ova sposobnost stapanja omogućava joj da postane moćna reka. Kada bi svaka kap rekla: “Ne znam odakle je ova druga kap došla; ne znam kakvih je ubeđenja, koje je religije, u šta veruje, zato joj se neću pridružiti”, te reke nikada ne bi bilo. Voda zna kako da se preobrazi. Ako je zagreješ, ona će reći: “Oh, ovo je pretoplo. Odlazim”, i onda ispari. Da li voda nestane? Ne. Kad god može da se zgusne, zgusnuće se. Postaće ponovo kap, vraćajući se opet kao voda da bi se stopila sa okeanom. Ponekad kiša može da pada i pada. A šta je kiša? Kiša je kapljica koja koristi svoj potencijal. Kapljica je sićušna, a može razdvojiti planinu. Mene to fascinira. Voda je tako gipka, pa ipak, te kapi, kada se stope, imaju potencijal da proizvedu električnu energiju u megavatima. Od veoma jednostavne stvari koju želi da radi, a to je da teče u niže predele, stvara električnu energiju u megamegavatima. Samo zato što kap poznaje umetnost stapanja s drugom kapi. Takva je njena priroda. UNUTRAŠNJI RAT Kada ću početi da uviđam da je u mojoj prirodi da osećam? Razmišljanje je u redu, ali potreban mi je osećaj. Zamišljanje je u redu, ali potrebno mi je da vidim. U redu je sanjati, ali potrebno mi je ispunjenje širom otvorenih

očiju. Nema ništa loše u snovima, ali ispunjenje treba da bude njihov glavni deo. Kada budem razumeo, bez procenjivanja, da je današnji dan dar meni, kada budem mogao da ga prihvatim, onda ću napraviti taj prvi korak na lestvicama sopstvenog ispunjenja. Onda ću znati da idem u pravcu doživljaja mira. Kada govoriš o miru, većina ljudi kaže: “Mir nastaje kada nema ratova.” Ne. To nije mir. Rat je posledica nečega. Ne postoji samo fizički rat. Postoji jedan drugi rat koji je daleko opasniji, i taj rat besni unutar ljudskog bića. Spoljašnji rat završiće se pre ili kasnije. Ali unutrašnji rat može i dalje da besni i da mu se ne vidi kraj. U današnjem svetu imamo ministarstva rata, ministarstva odbrane. A šta je sa ministarstvom za mir? Nigde ga nema. Mir posmatramo samo kao dobru ideju, ne kao nešto što bismo stvarno mogli postići. Milijarde dolara troše se na oružje. Kada dođe vreme za naplaćivanje poreza, vlade se hvale preciznošću tog oružja. Ali kada greškom dignu u vazduh skoro čitavo mesto, zapitaš se: “Mislio sam da ovo treba da bude hiperprecizno oružje koje može ući kroz jedan prozor i izaći kroz drugi. Šta se desilo?” Prošlo je kroz pogrešan prozor! U KONTAKTU SA SOBOM Ako pitam: “Kada si poslednji put zaista bio u kontaktu sa sobom?”, neko bi mi mogao odgovoriti: “Ja nisam savršen, ali znaš, trudim se. Ja sam dobra osoba. Nikome ne želim da učinim ništa nažao.” Ne. Ne tako, ne u mislima. U osećaju. Ko si ti? Ti si jedinstveno biće koje je došlo na ovaj svet. Na celom svetu nema nikoga kao što si ti, i nikada neće biti nikoga poput tebe, baš nikada. Toliko si poseban. Zato je važno da budeš ispunjen. Mi mislimo: “Siguran sam da postoji neko ko je kao ja.” Čak idemo okolo govoreći: “Video sam nekog ko izgleda baš kao ti.” To nije istina. Način na koji ti posmatraš, način na koji se ti smeješ, čemu se smeješ, i šta može da te nasmeje, to su neverovatno suptilne nijanse tvog postojanja. Kada si ti ispunjen, način na koji ti osećaš jeste suptilna tekstura života. Neverovatno suptilna. Toliko suptilna da samo ti možeš reći šta je to u suštini. Stoga, tvoje ispunjenje zavisi od tebe. Veoma je važno da ovo otelotvorenje krvi i mesa nije uzalud došlo na ovu zemlju. Da nisi samo došao ovamo i jednog dana otišao odavde. Nego si došao ovamo, video, divio se, bio ispunjen.

Da li će te se sećati deset godina posle tvog odlaska? Pa, možda deset. Možda dvadeset. Trideset? Ne znam. U prirodi sveta je da zaboravlja. Čak i da ti podignu spomenik, jednog dana pojaviće se neko želeći da izgradi stambenu zgradu tu, i nestaćeš. Nije u tome suština tvog života. To nije tvoj potencijal. Konačno, ono od čega zavisiš nisu sve one stvari od kojih misliš da zavisiš. Ono od čega zavisiš, u stvari, jeste dah koji ulazi i izlazi. Ako bi se ikada pojavila mogućnost zamene tvog mobilnog telefona, kompjutera, ili novog sata za tvoj dah, ti bi rado rekao: “Evo. Uzmi, uzmi!”, jer ti znaš da je tvoj dah tvoj stub, tvoj temelj. POZNAVANJE SEBE Trebalo bi da znaš koja je korist od gašenja tvoje žeđi, od tvog iskustva mira. Niko nije toliko daleko. Ali nam je potrebno podsećanje. Kada zaboravimo ono što je neosporno suštinsko, podsećanje će nam dobro doći. Ono o čemu ja govorim jeste upoznavanje sebe. Poslovi će doći i proći, a ti si jedan i samo jedan. Suština ovog života jeste u ispunjenju, u radosti, istraživanju rudnika unutar sebe, gašenju žeđi. Suština je u povratku kući. Postoji dom unutar tebe, i ti treba da se vratiš kući. Imaš potencijal za otkrivanje i upoznavanje sebe. Ostvari svoj potencijal.

ČINJENICA BROJ JEDAN Zato što postojiš, putovaćeš. Kakvo će to putovanje biti? Ti to ne znaš. Niko to ne zna. Data ti je barka—ljudsko telo—i samom činjenicom što ono diše, što postoji, ploviće. Ploviće tamo gde zaista niko pre toga nije bio. Mogao bi reći: “Zar moje putovanje neće biti vrlo slično putovanju nekog ko sedi do mene?” Ne. Zato što postoje bezbrojne male varijacije, tvoje putovanje neće ličiti na putovanje nekog drugog. Način na koji ti opažaš, razmišljaš, razumeš, samo je tebi svojstven.

STATISTIKA I STVARNOST Skloni smo da uopštavamo, tako da sve postaje prosek, ali ako pogledaš malo dalje od tog proseka, shvatićeš da su svi brojevi jedinstveni. Ako voziš nekuda, rizik da ti pukne guma možda je samo 0,01 procenat. Fino. A šta ako ti se to zaista desi? Ne bi ti pomoglo da kažeš: “Nisam poneo rezervnu gumu jer su šanse 99,99 procenata da mi se to neće desiti.” Kada se oslanjaš na prosek, isključuješ stvarnost. A stvarnošću moraš da se baviš svakog dana, ne prosekom. Kakav ćeš danas imati dan? Kakav ćeš sutra imati dan? Čak i ako svaki dan radiš isti posao i iste stvari, nikada dva dana neće biti ista. Dakle, šta predstavlja taj prosek? Ništa. Tek posle tvoje smrti može se na osnovu ovih brojeva izračunati i reći: “Tačno. Ove cifre stvarno se slažu sa prosekom ove osobe, jer su on ili ona imali stvarno loš period od dve godine, stvarno dobar period od pet godina” i tako dalje. Međutim, dok si živ, svaki dan je drugačiji. To nije samo pitanje dobrog ili lošeg—to je pitanje kako ti posmatraš dobro i loše. Jednog dana stvari bi mogle biti zaista užasne, ali ih ti posmatraš kao dobre, jer se u sebi osećaš dobro, tako da kažeš: “U redu je; nije tako loše.” Onda bi mogao imati neki drugi dan kada ti sve zaista ide jako dobro, ali se ti u sebi ne osećaš dobro, tako da pomisliš: “Oh, ne. Šta je smisao? Sve je loše.” To je promenljivo. NULTA TAČKA Dakle, kako ti putuješ? Ko si ti? Koja je svrha tvog putovanja? I zašto moraš ići na taj put? Da bi to razumeo, moraš početi od nulte tačke. Ne od stote tačke. Mnogo toga si čuo. Mnogo knjiga si pročitao. U glavi su ti mnoge informacije—kao što su ko je Bog i gde je Bog. Zar ne? “Gde je Bog?” Svi pokazuju i kažu: “Tamo gore.” Onda ti kažu da ako budeš radio dobre stvari, ići ćeš u raj; ako budeš radio loše stvari, završićeš u paklu. U paklu je grozno. Tamo ne želiš da ideš. U raju je dobro. Tamo zaista želiš da ideš. Stoga treba da se ponašaš tako i tako, i ako budeš radio sve te dobre stvari, stići ćeš u raj. Sve ove informacije jesu u tvojoj glavi. Zato treba da počneš od nule—bez ikakvih informacija. A onda da razmotriš činjenice, ne ideje. Činjenica broj jedan: ti si živ. A ko si ti?

Počni od nule, bez ikakvih informacija. A onda pogledaj činjenice, ne ideje. Činjenica broj jedan: ti si živ! Ko si ti? Hoćeš da ti uvek bude udobno. Želiš mekan krevet. Želiš fin, mekan jastuk. Pošto ne želiš da tražiš vodu ako noću budeš bio žedan, pored kreveta stavljaš flašu vode. Pošto ne želiš da sediš tu i pitaš se koliko je sati, kraj kreveta stavljaš mali sat. Šta radiš kada kupuješ cipele? Ne ulaziš u prodavnicu i ne kažeš samo: “Dajte mi par cipela.” Probaš ih. A onda malo hodaš. Zašto? Da bi bio siguran da cipele nisu bile nošene? Ne. Hodaš u tim cipelama da bi bio siguran da su udobne. Kada odeš da kupiš naočare, ne kažeš: “Samo mi dajte naočare.” Ne. Prvo ih probaš da vidiš da li ti odgovaraju. A onda pogledaš u ogledalo da vidiš kako ti stoje. Kada postane vruće, nije ti ugodno, i šta onda radiš? Ako ne možeš izbeći vrućinu, možda ćeš uzeti neku knjigu ili brošuru umesto lepeze. Bilo šta će poslužiti, jer se moraš osećati ugodno. Trošimo mnogo vremena i energije da bismo obezbedili telesnu udobnost. Pitanje je: Da li ulažemo vreme i da bismo obezbedili udobnost postojanja? Ili učimo kako da živimo u neskladu, kako da živimo s besom, kako da živimo sa zbunjenošću?

Ako tako radimo, to bi bilo kao da kupujemo cipele sa ekserom koji vređa stopalo. Kada ih obuješ, neudobne su, ali izgledaju dobro, stoga kažeš: “Savršeno. To je ono što želim.” Tako ne može biti. Mi ne volimo bol. Uradićemo sve što je potrebno da bismo se oslobodili bola. Takva nam je priroda. Pričaš, misliš, gledaš, slušaš, uživaš u ukusu, mirišeš. A isto tako voliš da osetiš miris u kome možeš uživati. Osetiš neprijatan miris? Odmah kažeš: “Uh.” Osetiš prijatan miris, kažeš: “Mmmm.” Šta voliš da slušaš? Ono što ti pruža zadovoljstvo. Šta voliš da gledaš? Ono što ti pruža zadovoljstvo. To je u tvojoj prirodi. Takav si—budi siguran u to. NAJVIŠE ISKUSTVO Ako samo pogledam ove činjenice, izgleda da smo ovde da bismo uživali. Želiš da uživaš u svemu što radiš—i treba da uživaš u svemu što radiš. Šta tvoje srce želi da radi? I ono želi da uživa. A u čemu tvoje srce može uživati? To je pitanje. Dato nam je telo koje voli da uživa. Nije bitno ko smo niti u kakvim smo okolnostima, uvek želimo da nam bude udobno. A isto tako želimo da se osećamo ugodno u sebi. Stoga svrha ovog životnog putovanja možda nije u bolu i patnji, nego u sposobnosti da doživimo najviše iskustvo. Sada. Šta ti misliš da je najviše iskustvo? Moram reći da je najviše iskustvo doživljaj onog najvišeg. Šta je to najviše? To najviše je sila koja sve čini mogućim—ona koja pokreće ceo svemir. Neću pokušavati da definišem to najviše, jer jedna definicija glasi da se ono ne može definisati. Neću pokušavati da objasnim šta je beskraj. Ti i ja ne možemo razumeti šta je beskraj. I zaboravi na razumevanje svemira—on se stalno menja. Nikada nećemo dokučiti njegove razmere. Nijedan merni sistem nije dovoljno veliki. Ono što stvarno fascinira nije razumevanje svemira, nego razumevanje one sile koja pokreće svemir. Ta sila je i unutar nas—i možemo je iskusiti. Zašto bi trebalo da osetiš tu pokretačku silu? Ovde pitanje postaje zaista lepo. Jer kada doživiš to najviše, ispunjen si mirom. Kada to doživiš, ispunjen si jasnošću. Kada to doživiš, ispunjen si radošću. Kada to doživiš, osećaš istinsku, istinsku sreću.

Trošimo mnogo vremena i energije da bismo obezbedili telesnu udobnost. Da li ulažemo vreme i da bismo obezbedili udobnost postojanja? Ovi razlozi zvuče veoma dobro. Stoga, kada pogledam ovo putovanje života i shvatim šta ono može da omogući, zaista želim da se otisnem na tu plovidbu. PRISUSTVO I ODSUSTVO Šta ti je potrebno na tom putovanju? Da li ti je potreban bes? Da li ti je potreban strah? Oni su ti dati, ali ti je data i ljubaznost. Postoji zbunjenost, ali postoji i jasnost. Postoji bol, ali postoji i radost. A veoma je važno znati koja je od ovih stvari odsustvo a koja prisustvo. Tama nije prisustvo. Tama je samo odsustvo svetlosti. Okrutnost nije prisustvo. Okrutnost je samo odsustvo dobrote. Bol nije prisustvo. Bol je samo odsustvo radosti. Patnja nije prisustvo. Patnja je samo odsustvo mira. U mnogim civilizacijama ljudi su se molili suncu. Sunce im je bilo veoma važno. Molili su se suncu, pošto im je donosilo toplotu, svetlost, život. Ali u tami nisu mogli mnogo toga uraditi. Dakle, svetlost uklanja tamu! Učimo da je Edison izumeo sijalicu, ali razumevanje toga da svetlost uklanja tamu postojalo je davno pre njega. Zato su ljudi noću palili vatru. Ne moraš praviti mašinu za uklanjanje tame, jer tama po sebe nije ništa. Unesi svetlo, i tama će nestati. Unesi radost, i bol će nestati. Unesi jasnost, i sumnje će nestati. Da li je to tako lako? Jeste.

TVOJ “NE” SPISAK Nemoguće je ukloniti sumnje, ali je veoma moguće uneti jasnost u tvoj život. Da li imaš spisak stvari koje ne želiš u životu ili stvari koje zaista želiš? To je veoma dobro pitanje, jer većina ljudi nema ni jednu jedinu stvar na svom spisku želja. Tu su samo stvari koje ne žele: “Ne želim zbunjenost. Ne želim siromaštvo. Ne želim bol. Ne želim ovo. Ne želim ono.” Možda ti kažeš: “Bože, ne želim da budem izgubljen.” “Bože, ne želim da odem u pakao.” “Bože, poštedi me bola i patnje.” Pogrešne molitve. Pokušavaš da izmisliš mašinu za uklanjanje tame. Tvoja molitva treba da bude: “Želim sada doživeti raj.” Ne: “Ne šalji me u pakao.” Šta je pakao? Sve ono što nije raj. Pakao nije prisustvo. Pakao je samo odsustvo raja! Ako bih hteo da sagradim kuću, a kažem arhitekti: “Dozvoli da ti pokažem sve kuće na koje ne želim da moja kuća liči”, koliko bi fotografija trebalo? U koliko obilazaka bi trebalo otići? Govorio bih: “Hajde da istražimo jugoistočni deo grada, gde ću ti pokazati sve one kuće na koje ne želim da moja kuća liči. Ne ta, ne ta, ne ta...” Jadan arhitekta bi rekao: “Šta mogu uraditi sa ’ne’ spiskom? Treba mi spisak onoga što zaista želiš.” Dakle, šta ti želiš u svom životu? Ti želiš mir. Zašto? Zato što je to tako dobar osećaj. Ti želiš radost, zato što je to tako dobar osećaj. Ti želiš jasnost; ti želiš razumevanje. I želiš osetiti svoj raj. Sada! OLAKŠAJ SEBI TERET Mnogi ljudi kažu: “Ja ne uživam na svom putovanju. Užasno je.” Naravno. Spakovao si suviše stvari. Ne možeš nositi svoj prtljag; previše je težak. Bole te leđa od nošenja svih tih ideja. Olakšaj sebi teret. Ponesi osnovne stvari; samo će ti one biti potrebne. Većina problema biće ti jasna. Takva je jasnost. Zaista je neverovatno. Pometenost, iako je odsustvo, ima toliku težinu da je skoro nemerljiva. Jasnost je toliko laka da, kada se pojavi, jedva osetiš bilo kakvu težinu. Da li si to primetio? Bol je toliko težak. A radost? Ona je tako laka da čak i tebe čini lakšim. To su dobre stvari koje treba da poneseš sa sobom, jer jedva da imaju ikakvu težinu, a i tebe čine lakšim. Imaš korist sa obe strane. Ovo je mogućnost. Kreni na putovanje. Ne stidi se. To je dobro putovanje. Osećaj raj ovde, sada. Nije to nikakva tajna. Tvoje postojanje na ovoj zemlji zamišljeno je tako da ti budeš u miru, da ti budeš u radosti.

ŠTA JE OVO “JA”? Većina onog što čujemo u životu odnosi se na to ili kako je bilo ili kako bi moglo biti. Naročito kada ostarimo, razmišljamo o tome kako je nekada bilo kada smo bili mladi. Imao sam mnogo prilika da čujem kako ljudi u stvari kažu: “O, kada sam bio mlad, radio sam ovo i radio sam ono, a kada smo bili mladi, išli smo tamo i išli smo onamo.”

Toliko sećanja, toliko misli posvećeno je onome što je bilo. Odakle crpimo naše nade i težnje? One potiču iz onoga što bi moglo biti. Za to mi radimo. Gledamo u budućnost, i u njoj pokušavamo da vidimo šta bi bilo dobro i kako bi se to moglo ostvariti. Sledimo svoje snove, svoje težnje, svoje ideje i kažemo: “Radiću naporno. Uradiću to. Steći ću to. A onda jednog dana, nekog dana u budućnosti, biću srećan. Biću zadovoljan.” Ja govorim o jednoj drugoj dimenziji, drugom vremenu. To vreme nije u prošlosti i nije u budućnosti. Vreme o kome ja govorim jeste sada. U ovom trenutku, upravo ove sekunde, dah koji ulazi u tebe najavljuje mogućnost neizmerne radosti. To je veoma zanimljivo: u ovom trenutku koji se zove sada, zadovoljene su sve moje potrebe i ispunjene su sve moje želje. Pojavljuje se pitanje: Ko je ta osoba koja kaže “moje”, koja kaže “ja”? Ko je to “ja”? Da bismo odgovorili na to pitanje, treba da počnemo da shvatamo suštinu svog postojanja. OSNOVNO RAZUMEVANJE Zamislimo jednog čoveka. Njegov posao je da pravi ramove. Ljudi mu donose slike—lepe slike—a on ih uramljuje. On samo to radi. Izrađuje ramove i uramljuje slike. I dobar je. Kako raste njegova popularnost, sve više ljudi mu donosi slike, tako da on stalno ima posla, uramljuje, uramljuje, uramljuje. Stižu mu sve te veličanstvene slike, ali, avaj, on uopšte nema vremena da ih gleda i da im se divi zato što je suviše zauzet uramljivanjem. Kada mu donesu neku sliku, on je i ne pogleda. Izmeri njenu širinu, izmeri njenu visinu; izreže ram i, čekićem i ekserima, urami tu sliku. I kaže: “Sledeća” i “Sledeća” i “Sledeća”. Kada se umori, posle mnogo sati uramljivanja, kaže: “Sada moram da se odmorim.” Napušta radionicu, izlazi napolje, gleda oko sebe i kaže: “O, tako sam umoran.” Zato ode na pauzu za čaj ili kafu. Onda pogleda na sat i vrati se u radionicu. I šta radi? “Sledeća.” Meri je, uramljuje. “Sledeća.” Meri je, uramljuje. I to se tako dešava. Svi mi to radimo. Zato što se brinemo—a to su mnogi ljudi izjavili—“Šta ću uraditi s mojim vremenom?” Razmotrimo to. Zaboravi na tren na ovo “šta”, zaboravi na “ću” i zaboravi na “uraditi”. “Ja” i “moje vreme”—to je važno. U tome je suština. Čujem kako ljudi kažu: “Ja volim plavu boju.” Neko drugi kaže: “Ja volim narandžastu”, ili “Ja volim zelenu”. Glavna stvar u ovim izjavama nije boja.

Glavno je ovo “ja”, jer bez tog “ja”, iako možeš imati koje god hoćeš boje, nema nikoga da kaže: “Ja volim.” Ovo “ja” dopušta ti da budeš otac, majka, supruga, nastavnica, pilot, doktor, advokat ili šta si već. Ma šta si, ovo “ja” dozvoljava ti da imaš posao, da budeš dete, da se igraš; ovo “ja” dozvoljava ti—i dozvoliće ti—da odeš u penziju. Jednog dana tog “ja” više neće biti, a onda . . . Ne moram ti reći. Znaš i sam. Kada “ja” nestane, više ništa od toga nije važno. Mada ono što je važno jeste da li ti prepoznaješ to “ja” u “sebi”. Da li si prepoznao to “ja” koje ti dopušta da budeš sve što jesi i koje će ti dopustiti da budeš sve ono što ćeš biti? Šta je to “ja”? FORMULA Šta je dah? Šta je ovaj život? Šta je ovo postojanje? Kada to imam, sve imam, a kada to nemam, ništa nemam—čak ni to ništa. Ne moram da radim za to. Ne moram to da zaradim. Imam to. Šta ja imam? Sve počinje od razumevanja ovog “ja”—ovog ti! A osnovno razumevanje sebe u suštini je razumevanje onoga što imaš. Svet ti uvek govori o onome što bi mogao imati. Svaki oglas je o onome što bi mogao imati. Ne o onome što ti je potrebno. Već o onome što bi mogao imati.

Kada to imam, sve imam. Kada to nemam, ništa nemam. Svet ti govori šta moraš uraditi da bi bio srećan, ali ti nikada ne pokazuje nekoga ko je sve to uradio i srećan je. Formula koju ti svet daje nema na kraju znak jednakosti. To je samo formula. Čemu je jednaka? Šta proizvodi? Šta čini? Niko ne zna. “Radi sve ovo, radi sve ono. . .” Ja ništa ne kritikujem. Ja kažem da si ti ključni elemenat koji nedostaje u svemu što se dešava na svetu. To kažem zato što ti, u svom životu, pored svih svojih obaveza, imaš i obavezu da prepoznaš ono što ti je dato.

Imate uši. I siguran sam da su mnogi od vas slušali divne koncerte i veoma mnogo uživali u njima. Divne simfonije. Divne violine, harfe, klaviri. I govorili ste: “Ah! Ovo je divno.” Siguran sam da ste slušali mnoga predavanja, razmišljali i raspravljali o njima uz kafu, pitajući: “Šta mislite o ovome? Šta mislite o onome?” A sada ću vam postaviti jedno drugo pitanje: Da li ste čuli poziv svog srca? Nikada nije bila napisana tako lepa poezija kao što je poziv srca. Ako je ikada postojalo savršeno predavanje, onda je to predavanje srca. A ako postoji tako umilni glas, onda je to glas srca. Slušaj ga. Obrati pažnju, jer se nešto tako divno pojavljuje u tvom životu. Slušaj tu molbu, jer se ona odnosi na mir, na radost, na ispunjenje. Ne sutra. Ne prekosutra. Sada. Potpunost sada. SKORO POTPUN Juče sam govorio na univerzitetu, a jedna od tema koje sam dotakao bila je “skoro potpun”. Ne potpun, skoro potpun.

Ja govorim o jednoj drugoj dimenziji, drugom vremenu. To vreme nije prošlost, i nije budućnost. To vreme je sada. Kada se javno obraćam, ja nemam unapred napisan govor. Tako da kada sam juče rekao to što sam rekao, iznenadilo me je isto toliko koliko i publiku. I posle toga sam razmišljao o značenju “skoro potpun”. Slika koja je skoro gotova, ne izražava sve ono što bi mogla. Njen potencijal nije ostvaren. Pesma koja je skoro dovršena ne izražava ono što pisac želi da izrazi. I mi smo u našim životima skoro potpuni. To je kao veličanstveni most kome nedostaje još osam stopa do kraja. Niko ga ne može koristiti jer nije završen. Samo što nije završen. To je kao jakna ili haljina kojoj nedostaju rukavi. Ne možeš je nositi. Ili testenina koja je skoro gotova, ne možeš je jesti. Kako ti postaješ potpun? Šta je potrebno za potpunost ovog postojanja? Vrlo je jednostavno. Prepoznaj ono što ti je dato. Prepoznaj! To je sve što treba da uradiš. Posle toga, ono što će se desiti, desiće se automatski. Farmer može samo da poseje seme. On ne može pritiskati seme i naterati ga da nikne. Ako to počne da radi, sve će uništiti. Sve što može uraditi jeste da poseje seme. Sve što ja mogu uraditi jeste da prepoznam. A onda počinje razvijanje. To je suština znanja o sebi. ZNANJE O SEBI Ljudi pitaju: “Zašto je znanje o sebi toliko važno?” Evo jednog dobrog poređenja: Živiš u Madridu, i znaš adrese mnogih mesta—znaš gde je kafić, bioskop, poslovna zgrada, supermarket i aerodrom. Od svih tih adresa, koja je najvažnija? Najvažnija je ona na kojoj ti živiš. U supermarket jednog dana možeš ići a drugog ne, ali kod kuće želiš biti svaki dan.

Kako postajeĹĄ potpun? Vrlo jednostavno. Prepoznaj ono ĹĄto ti je dato.

Nije važno kuda ideš u svetu; želiš da se vratiš kući. Zaista želiš. Razmisli o tome. Recimo da si stvarno naporno radio, i da si kupio kartu za godišnji odmor. Šta radiš kod kuće? Pripremaš se tako da možeš otići na godišnji odmor. Ali—najvažnije—želiš da se vratiš kući. Da ti neko kaže: “Možeš da ideš, ali ne možeš da se vratiš”, ti bi rekao: “Neću da idem. Ostaću kod kuće.” Dom je moje ja. Mogu steći mnogo znanja, koje mi uglavnom možda nikada neće biti potrebno. Stvari će se promeniti. Ali sve dok sam ja ja, biće mi potrebno znanje o samome sebi. Meni. Dokle god dah ulazi u ovo telo i ovaj instrument svira umilnu pesmu života, želim da budem tu i slušam. Želim da budem tu i plešem u tom ritmu, toj melodiji, toj radosti, tom dahu, tom razumevanju. Mnogi ljudi imaju mantru: “Smeši se, smeši se, smeši se.” Rečeno im je: “Izgledaj dobro. Smeši se.” I moraju zapamtiti: “Osmeh, osmeh, osmeh.” Teško je ako nema ničega smešnog. Pre ili kasnije, zaboravićeš tu mantru, a čim budeš zaboravio tu mantru, počećeš ponovo da se mrštiš. Osmeh je nestao. Stoga ljudi svuda pišu: “Osmeh, osmeh, osmeh.” Ali pre ili kasnije, vid će ti oslabiti. “Šta piše na zidu? Ne znam. Zaboravio sam.” Razumete šta hoću da kažem? Nešto je po prirodi promenljivo, i ostaće promenljivo. Toliko toga se sve vreme menja oko mene. Moj vid? Ne tako dobar kao što je nekada bio. Moj sluh? Ne tako dobar kao što je nekada bio. Čulo mirisa? Mislim da je još vrlo dobro, ali se menja, i menjaće se i menjaće se. A da li znaš šta se nije promenilo? Dah koji ulazi u mene i poziv mog srca oduvek su bili isti. Ni jedan jedini otkucaj nije propušten. Poziv srca oduvek je bio: “Budi ispunjen. U svakom trenutku, budi ispunjen.” Ljudi mi kažu: “To je veoma teško.” Ne postavlja se pitanje da li je lako ili teško. Samo znaj da u svakom dahu leži mogućnost ispunjenja. Poenta nije u tome da li ti to prihvataš ili ne. Poenta je u tome da takva mogućnost postoji. Danas je mnogo ljudi došlo da čuje ono što imam da kažem, i mnogo vam zahvaljujem što ste došli, jer i vi imate tu mogućnost da vam život bude ispunjen. A sada, mnogi od vas otići će odavde i reći: “Ni reč nisam razu-

meo od onoga što je rekao. Osećam se prilično ispunjenim.” Kako znaš da si ispunjen? Reći ću ti. Onog dana kada se poziv srca promeni od “Budi ispunjen” u “Hvala ti”, znaćeš da si ispunjen. TRAGANJE Sinoć sam bio žedan. U sobi je bilo mračno i nisam mogao da vidim. Zato tražim bateriju. Upalim bateriju. Vidim flašu vode, otvaram je i pijem, pijem, pijem; onda sam prestao, jer sam ugasio žeđ. Hajde da promenimo ovaj primer: Mrak je u sobi. Znam da je tu baterija i tražim je da bih je upalio i video gde je flaša vode. Suština je u tome da nađem vodu. Tražim bateriju samo da bih mogao videti vodu. Odjednom, palim svetlo u sobi. Sada vidim flašu vode, ali i dalje tražim bateriju. Zašto i dalje tražim bateriju? Zato što sam zaboravio da je razlog mog traganja za baterijom bio da vidim vodu. Sada je čak jedno veće svetlo upaljeno, a ja i dalje tražim bateriju. Pošto ne mogu da pronađem bateriju, ne pijem vodu, a još sam žedan. Da li ti zvuči poznato? Zašto smo stvorili to što smo stvorili? Da bismo bili ispunjeni. Da li nas to ispunjava? Ne. Da li i dalje nastojimo da to dostignemo? Da. A koliko dugo ćemo nastojati? Dakle, ono o čemu govorim, najjednostavnije rečeno, glasi: ono što tražiš, ono što si tražio i ono što ćeš tražiti, nalazi se unutar tebe.

Svet ti govori šta treba da uradiš da bi bio srećan, ali ti nikada ne pokazuje nekoga ko je sve to uradio i srećan je. Gde je sve to počelo? Pre svega, slušaj poziv svog srca. Budi miran. Prestani da pričaš. Pričao si, pričao si, pričao si. A šta si rekao? “Mislim da imam sve, mislim da imam sve, mislim da imam sve.” Bože sačuvaj da ikada dođe dan kada bi rekao: “Mislio sam da imam sve.” Ali ti moraš znati. Znati.

Zato što je moguće biti ispunjen u ovom životu. Koračaj u izvesnosti. To je potrebno. To život traži, to život zahteva. Koračaj u izvesnosti, ne u neizvesnosti. Promeniće ti se ceo život. Počećeš da ispituješ ne vrednost sutrašnjeg dana, nego vrednost današnjeg dana. Promeniće ti se život. To je potrebno. Tako je blizu. Nema mnogo razlike između sutra i danas. Zaista nema. Tehnički govoreći, razlika je u jednoj sekundi, ali ona sve menja zato što je sutra neizvesno; danas je izvesno. Koračaj u izvesnosti. Koračaj s tom žeđi. Koračaj, u svom životu, ka izvoru koji će ugasiti tvoju žeđ. A ako ne znaš gde je taj izvor, onda pogledaj unutra, ne spolja. Pogledaj unutar sebe. Suviše dugo si tražio spolja. Ne kažem da nisi pronašao mnogo toga spolja, ali seti se, nisi pronašao tu jednu stvar koju si tražio, taj jedan elemenat koji je pokrenuo potragu života. Koji je to elemenat? Ja neću reći. Ti već znaš. Ti si taj koji traga. Neki ljudi kažu: “Mislim da ne tragam.” Da, tragaš. Kada te privuče znak sa strane nekog puta, tragaš. Kada vidiš neku prodavnicu i kažeš: “Mmm”, tragaš. Kada taj sjajni motocikl prođe, a ti pogledaš, tragaš. Naravno da tragaš. Kada divan pun mesec sija na nebu a ti ga posmatraš, tragaš. Tragaš, i tragaćeš sve dok ne pronađeš. Toliko je jednostavno. Nekim ljudima je to veoma komplikovano. Neki ljudi me pitaju: “A moja religija?” Sledi svoju religiju. Ovo nema nikakve veze s tvojom religijom. Odnosi se na tebe. Samo na tebe, na tvom putovanju života. Da li će te to učiniti boljom osobom? Ne znam. Da li će te to učiniti uspešnijim na poslu? Ne znam. Da li će te to učiniti popularnijim kod žena? Kod muškaraca? Ne znam. Ali ovoliko zaista znam: Bićeš veoma popularan kod tvog srca. Tvoje srce će ti biti veoma privlačno. Toliko je jednostavno. TVOJA KNJIGA ŽIVOTA Da li postoji neka knjiga po kojoj ja propovedam? Ne. Zato što je u poglavljima tvog srca napisano sve ono što treba da pročitaš. U tvom srcu je jedna knjiga koja je napisana, koja će biti napisana. Postoji jedna knjiga koja se sada piše. I to je tvoja knjiga. Da li je zanimljiva? Osim tebe, niko to neće znati, jer samo ti čitaš svoju knjigu. Niko drugi je ne može čitati. Dakle, da li je zanimljiva? Pa, zavisi. Da li si pazio kada si je pisao? Meni to čini veliko zadovoljstvo. Ponekad, na brzinu zapišem nešto sebi. A onda posle dva dana, pročitam tu belešku i kažem: “Šta sam napisao?”

Znam da sam ja to napisao, ali nisam obratio pažnju. Sada ne mogu da pročitam. To je bilo nešto važno; zato sam zabeležio. Kažem sebi: “Trebalo je više da pazim. Da pišem polako, da pišem čitko.” Šta si ti napisao u knjizi tvog života? Da li je teško čitaš? Da li zato mnogi ljudi neće da govore o tome? Oni kažu: “U redu je. U tome nema ničega.” Ne. Svaki dan, posveti malo vremena, jer se knjiga sada piše. To je knjiga života; svaka stranica se piše. Piši čitko zato što ćeš ti morati da je čitaš. Ti ćeš hteti da je čitaš. I, nadam se, da ćeš uživati u čitanju, jer će biti napisana tvojim rečima. To je mogućnost o kojoj ja govorim. Suština svega ovoga je u uživanju. Istinskom uživanju, radosti srca. Dođi s tog jednostavnog mesta, onda ćeš i ti razumeti. Upravo najjednostavnije stvari u životu nose najveće značenje. One stvari na koje zaboravljamo, stvari koje počinjemo da pretpostavljamo, donose nam bol. Kada si poslednji put rekao onima koje zaista voliš da ih voliš? Na ovom svetu, očevi zaboravljaju da kažu svojoj deci da ih vole; deca zaboravljaju da kažu svojim očevima da ih vole. Muževi zaboravljaju da kažu svojim ženama da ih vole; žene zaboravljaju da kažu svojim muževima da ih vole. Ovo zaboravljanje toliko je daleko otišlo da zaboravljamo da kažemo svima onima koje volimo da ih volimo. Zaboravljamo. Zato je sada vreme da počnemo pamtiti mogućnost o kojoj govorim. Kada žeđ postane jasna, onda i svrha vode postane veoma jasna. Do tada, bez te žeđi, to je samo pretpostavka. Nemoj živeti ovaj život u pretpostavkama. Nemoj živeti ovaj život u neizvesnosti. Svaki korak, svaki dah, treba da bude u izvesnosti.

Ritam doboša daha. Želim da ga slušam iznova i iznova i iznova. 56

Sutra je neizvesno. Danas je izvesno. Koračaj u izvesnosti ka izvoru koji će ugasiti tvoju žeđ.

Zbog objašnjenja, pažnja nam odluta od suštine života. Ne govorim o upućivanju na neku knjigu. Govorim o tebi koji sebi postavlja pitanje: Šta ja želim u svom postojanju?

LEPŠE OD BILO KOJE FANTAZIJE Život se stalno odvija. Ništa nije statično. Stalno se menja. Stalno se nastavlja. I mi treba da naučimo da nastavimo dalje. Inače, život će nas preteći. Kada pogledamo svet, vidimo tako mnogo ljudi koji zaostaju pokušavajući da uhvate korak sa svakim danom, pokušavajući da rade ono što je ispravno, pokušavajući da budu jednostavni tako što postaju neverovatno komplikovani. Zato što ne razumemo šta je zapravo jednostavnost. Smatramo da ćemo postati jednostavni, ako se odreknemo svega. To nije tačno.

Neki ljudi odlaze u krajnost objavljujući svetu: “Povukao sam se. Odrekao sam se mnogih stvari. I želim ti pokazati da sam se odrekao. Želim ti kazati da sam se odrekao.” Ali u svom odricanju, nisu se odrekli onoga čega bi trebalo da se odreknu. Dakle, šta je jednostavnost? Ako napustim posao, da li ću postati jednostavan? Ne. Da bismo shvatili jednostavnost, moramo razumeti šta je čini komplikovanom. A šta je čini komplikovanom? Postoji divan distih od jednog indijskog pesnika iz petnaestog veka. On je rekao da beskrajno nije neka tema za razgovor. Beskrajno možeš samo osetiti. Iskusiti. A onda ćeš razumeti. DA LI OSEĆAŠ NEMIR? Život treba osetiti. Da li se osećaš živim? Kada ovo pitam, ljudi odmah pomisle: “Naravno, živ sam zbog toga i toga.” Ali ne osećaš se živim zbog tih stvari. Neko je rekao da bubnjevi daha odzvanjaju bez prestanka. Budala ih prespava, a onaj ko je budan oseća nemir zbog tih bubnjeva koji neprestano odzvanjaju. Međutim, osećaj nemira može biti negativan—možda osećaš nemir zato što ti je dosadno. Ili možda osećaš nemir od uzbuđenja što ne možeš nešto da dočekaš. A u tome je poenta. Da li si uznemiren zato što ti je dosadno? Ili si uznemiren zato što si uzbuđen? Toliko uznemiren da ne možeš dočekati sledeći ritam ovog daha, ne možeš dočekati da ga ponovo čuješ, da ponovo prođe kroz tebe. Ne možeš dočekati tu opčinjenost, to ushićenje. Još jedan korak. Još jedan ritam. Da plešeš ples života. To znači osećati se živim. Osetiti. Svaki dan razumeti ono što je važno u tvom životu. To je značenje jednostavnosti. A ne pitati se: “Šta će biti sa mnom? Kada umrem, da li ću otići u raj?” Ljudi kažu: “Ovde smo da bismo patili. I ako budemo dovoljno patili, onda, kada umremo, otići ćemo u raj.” Na planeti Zemlji postoje neverovatni načini na koje možeš patiti: Kao prvo, provedi leto u pustinji bez klima-uređaja. Kao drugo, živi u kući bez grejanja zimi na Severnom polu. Patićeš. Zbog objašnjenja, pažnja nam odluta od suštine života. Ne govorim o upućivanju na neku knjigu. Govorim o tvom obraćanju samome sebi. O tebi koji sebi postavlja pitanje—nikom drugom—“Šta ja želim u svom postojanju?” Ovo je tvoj život. Tebi je data ova prilika da budeš živ. U tebi odzvanja ritam

daha. Ti imaš svest. Ti si svestan—ili bar imaš mogućnost da budeš svestan. Ti imaš mogućnost da pamtiš, i ti imaš mogućnost da zaboraviš. Ti imaš ono dobro; ti imaš ono loše. Ti imaš ono ispravno; ti imaš ono pogrešno. Ružnoća i lepota nisu toliko daleko od tebe. Koliko daleko? Za dlaku. To je prilično tanka linija. Moje poređenje je sledeće: U restoranu si. Prilazi ti konobar s neverovatnim jelom. Ono divno izgleda, i voda ti pođe na usta. Ne možeš dočekati da probaš jelo. Onda se nađe pred tobom, i taman kada uzmeš nož i viljušku, vidiš dlaku u hrani. Sada ga više ne želiš. Kažeš: “Vratite jelo!”, pošto ne znaš čija je to dlaka. Možda je to dlaka nekog ko se nije tuširao poslednjih šest meseci. Za dlaku, toliko ti blizu ružnoća i lepota mogu biti. ZNAJ VREDNOST U ovom životu, sve mogućnosti su unutar tebe. Nema nikakvih granica. Šta ti želiš? Odgovor mora poteći iz tvog srca, s tog jednog iskrenog mesta u tebi. Odgovor mora doći sa onog istog mesta, ma kako ga zoveš, koje te doziva pitajući: “Šta je to što ti želiš?” Ti misliš da tvoja kuća tebi pripada; ne pripada ti. Ta kuća zna da će neko drugi tu živeti, kada ti budeš otišao. Šta možeš nazvati lično tvojim na ovom svetu? Šta je zaista tvoje? Ovaj dah je lično tvoj. Upravo je došao i otišao. Ponovo dolazi, i odlazi. I ponovo dolazi. To je tvoje čudo; to je milost u tvom životu. Koliko puta si sedeo u sobi i govorio: “Bože, ako stvarno postojiš, hoću da te vidim”? A Bog je dolazio kao dah i blagosiljao te. To je najistinskiji blagoslov. A on je neizostavno dolazio. Ne kao lice i ne kao oko; ne kao usta i ne kao zub. Nama su potrebne oči da bismo videli. Toj sili nisu potrebne oči da bi videla. Nama je potreban nos da bismo disali. Toj sili nije potreban nos, ali mi joj pridajemo lice. Šta ti tražiš? Šta ti želiš? Šta tebi treba? Znaš da imaš potrebe, a da li znaš koliko je tvojih potreba već zadovoljeno? Ako ne znaš vrednost života, živiš u svetu potpune nesigurnosti. U neznanju, ljudsko biće se muči zato što živi u neizvesnosti. Ono nije sigurno u sutrašnji dan. A kada ljudsko biće nije sigurno u nešto, dešava se jedna od ove

dve stvari. Ili ljudsko biće prihvata to i kaže: “Uradiću nešto u vezi s tim”, ili, kao većina ljudi, ljudsko biće izmišlja priču o sutrašnjem danu. Kada se ta priča jednom izmisli, ljudsko biće će uraditi sve da bi poverovalo u tu priču, ma šta trebalo. Ali to je priča, a priča ne uklanja neizvesnost. Znanje. Saznavanje. Razumevanje. Jedino ove stvari mogu ukloniti neizvesnost tako da mogu početi da s radošću dočekujem ono što sutra jeste. Ne ono što sutra donosi, nego ono što sutra jeste. To je ritam doboša daha, i ja hoću da budem uzbuđen što ću ga ponovo osetiti, ponovo čuti, i ponovo i ponovo u mom životu.

Ako ne znaš vrednost života, živiš u svetu potpune nesigurnosti. Ja imam dugačak spisak svih spoljašnjih stvari koje želim, ali moj uspeh i neuspeh ne mogu zavisiti od njih. Moj uspeh je moje uzbuđenje što ću čuti ritam mog daha. Moja žudnja. Moja istinska želja da se osećam živim. Da osećam ovo postojanje. Da osećam kako dolazi blagoslov mog Boga i dodiruje me. Dat mi je taj blagoslov. I hoću da budem blagosloven ponovo i ponovo i ponovo. Hoću da budem zasenjen tim čudom. Hoću da budem svedok tog čuda. Sasvim sigurno, postojanje je neverovatno čudo. Ljudi vole da izmišljaju priče i veruju u njih, tako da, na neki način, mogu zaboraviti na ono što se sada dešava. Bilo šta, samo da zaborave na ono što se sada dešava. Kažemo: “Mlad sam, star sam, siromašan sam, bogat sam.” Jedan drugi indijski pesnik kaže nešto jednostavno i lepo: Unutra je svako od nas isti, baš kao što će i svetlost lampe biti ista, bez obzira na to da li je upaljena u kući prosjaka, u kući kralja ili u kući sveca. Ta lampa isto svetli. UPOZNAJ SVOJU PRIRODU Mi znamo po čemu se razlikujemo. Mi ne znamo po čemu smo slični. Svako ljudsko biće želi da doživi mir. Svako ljudsko biće želi da doživi radost. Nije važno kako to zovu. Nemoj se upuštati u značenje reči. Svako ljudsko biće želi da oseća ljubav. Zašto? Zato što nam je to u prirodi. Kada se umorimo od stajanja, želimo da sednemo. A ako ne možemo naći stolicu, klupa će

nam dobro doći. Stena, dobro. Trava, dobro. Trotoar, dobro. Pesak, dobro. Komad drveta, dobro. Kada smo umorni, želimo da sklopimo oči i da spavamo. Zašto? Zato što nam je to u prirodi. Viđao sam to u pilotskim kabinama, kada avion bruji na mnogo decibela—leti brzinom od 85 procenata brzine zvuka—kao munja. Nalaziš se iznad Severnog Atlantika, gde se izgubilo toliko mnogo aviona i toliko mnogo života. A viđao sam najbolje od njih kako sede tamo—u tišini, na visini od 45.000 stopa dok motori zuje i nema nikoga s kim bi razgovarali—i zadremaju. Viđao sam ih i kako se posle toga bude, pogledaju oko sebe i pretvaraju se da su dobro. Ne krivim ih. Samo kažem: “Zašto ne odeš pozadi da malo odremaš? Deset minuta, petnaest minuta, i bićeš odmoran. Ja ću paziti na avion. Nema problema.” Logikom ne možeš sprečiti osećaj potrebe da saznaš ono što će ti pružiti istinsko zadovoljstvo, ne izmišljeno zadovoljstvo. Zato što ćeš, dok se to ne desi, imati sve, samo ne zadovoljstvo. Imaćeš sve, samo ne mir. Imaćeš sve, samo ne ljubav. Imaćeš sve, samo ne razumevanje. A ove stvari su ti potrebne—svaki dan. Kada si gladan, hoćeš da jedeš. Kada si žedan, hoćeš da piješ. To ti je u prirodi. Da li je rešenje u pobeđivanju svoje prirode? Nije. A to mnogi ljudi misle: “Pobediću svoju prirodu. Promeniću je.” Ne. Kako bi mogao? Gledao sam jedan televizijski dokumentarac u kome su rekli: da se stvaranje Zemlje desilo pre dvadeset četiri časa, ljudska bića bi bila na njoj samo petnaest sekundi. A ti želiš da se promeniš? Mi smo malo previše mladi da bismo se menjali. Izmislili smo pronalazak koji se zove stolica verovatno ne ni pre cele sekunde, a već se borimo s njom. Ne možemo dugo da sedimo. Zašto? Zato što imamo trtičnu kost na kraju kičme. Zašto? Zato što smo nekada imali rep. Sada imamo mobilne telefone, i mislimo da zato što imamo mobilne telefone, nikada nismo imali rep. Pitaj svog fizioterapeuta. Tvoj mobilni telefon nema nikakve veze s tvojim repom. Tvoja trtična kost još je tu. Vidimo sva ta dostignuća, i oduševimo se: “Oh, sada smo toliko drugačiji.” Ne, niste. Šta pričate na mobilnom? Nešto novo? Nešto drugačije? Ne. Uvek je: “Halo? Halo? Halo?!” Neko nam da parče papira na kome piše: “Sada ste dr Taj i taj ili kapetan Taj i taj.” Zato sada mislimo da smo to.

U Indiji sam imao jedan intervju na nacionalnoj televiziji. Voditelj me je pitao: “Ko ste Vi zapravo? Koje je Vaše pravo ime?” A ja sam odgovorio: “Ja.” On je rekao: “Ne, ne, ne. Koje je Vaše pravo ime?” Rekao sam: “Ja. Ja.” On je rekao: “Ne, ne, ne. Šta piše u Vašem pasošu?” Dao sam ovo poređenje: Zamisli da si u kući. Sve je u redu. Tvoje ime je Taj i taj. Onda bude zemljotres, i sruši se kuća. Sada te je zatrpao šut, ali si živ. Spolja čuješ spasilačku ekipu. Šta ćeš reći? “Pomozite g. Tom i tom”? Ne. Samo: “Pomozite mi.” Neobjašnjivo. Odjednom, sva imena nestanu—nisu važna. SLOBODA DA SE RAZUME Možda imaš neko mesto boravka, a da li misliš da si slobodan zato što možeš dolaziti i odlaziti kad hoćeš? Prošle godine sam posetio jedan zatvor da bih razgovarao s nekim osuđenicima. Bilo je divno. Divni ljudi, zato što su ljudi. Uradili su nešto što nije trebalo, očigledno—zato su u zatvoru. Ali ja nisam bio tamo da bih im sudio. Sudija je već to uradio. Niti sam išao da bih ih izveo iz zatvora. To nije bilo bekstvo iz zatvora. Išao sam tamo da bih im pokazao unutrašnju slobodu, jer je još imaju u sebi. Ritam doboša daha još je tu, i trebalo bi da ga čuju; trebalo bi da ga čuju, i trebalo bi da se probude za njega. Tako bi trebalo da bude, zato što je to mogućnost. Suština je zapravo u poznavanju unutrašnje slobode. To je prava sloboda. Sloboda da se razume. Da li si ti slobodan da razumeš? Ili robuješ idejama drugih ljudi, onim koje te sprečavaju da razumeš bilo šta drugo? Ako nisi slobodan da razumeš, onda nisi slobodan. Da li si slobodan da razumeš? Da li si slobodan da znaš? Da li si deo priče, neke bajke koja ne postoji, ili si deo priče u kojoj postoji bezgranična zahvalnost? Ako ništa ne znaš o kuvanju, onda je stvar u kuvanju. Ali ako znaš da kuvaš, prvo što razumeš jeste kako da spremiš ukusnu hranu, kako da daš jelu prijatnu aromu. To je nešto sasvim drugačije. Kada ništa ne znaš o slikarstvu, stvar je u slikanju. Ali kada znaš da slikaš, suština nije u slikanju. Suština je nešto drugo. Suština je u plesu života. Suština je u boji, suptilnosti, načinu opažanja: “Šta bih mogao naslikati na ovom platnu, i koju će to emociju izazvati?”

Kada ne znaš kako da budeš zahvalan, onda kažeš: “O, ceni život svaki dan.” Kada zaista znaš kako da ceniš, onda je suština uživanje u jedinstvenosti svakog trenutka. Da li znaš da je svaki trenutak u tvom životu jedinstven? Nikada nećeš imati dva slična trenutka. Nikada. To je umeće življenja— kada počneš da ceniš svaki trenutak. Ne da sediš i govoriš: “O, evo došao je trenutak, evo došao je trenutak, evo došao je trenutak”, nego da budeš spreman za taj trenutak pre nego što dođe. Da ti je srce toliko otvoreno, razumevanje toliko izvanredno, a žudnja za zahvalnošću toliko potpuna, da taj trenutak, kada dođe, vidiš tačno onakvim kakav jeste. To je jedino što je stvarno. Parovi uvek pitaju: “Da li me voliš?” Protokol nalaže da druga osoba kaže: “Volim te”, a ti treba da kažeš: “I ja tebe volim.” U tom trenutku misli ti mogu biti zaokupljene nečim sasvim drugim, ali šta tvoje usne kažu? “O, i ja tebe volim.” To je fantazija. Kažemo: “Volim”, a ne razumemo. Kažemo: “Razumem”, a ne razumemo i: “Znam”, a ne znamo. Temom beskraja bave se teorije i predavanja, dok bi to trebalo biti samo stvar osećaja, ne reči. Ne moraš živeti u nekom snu. U tome je lepota života. Ne moraš pratiti znake iz nekog sna. Samo treba da zatvoriš oči, da bi se mogle otvoriti za unutrašnji prostor.

Beskrajno nije neka tema za razgovor. Beskrajno možeš samo osetiti. Iskusiti. A onda ćeš razumeti. Da se odmoriš na najbolji način. Da se stvarno vratiš kući, ne u mašti. Da se osetiš živim, ne zato što ti je neko dao dozvolu za to, nego zato što se ti osećaš živim. Ne da pozajmljuješ razumevanje od nekog drugog, nego da ti razumeš. Da razumeš da je ovaj dah blagoslov zato što si to osetio—ne zato što sam ja to rekao. Ovo je predivno. Znam da su same reči veoma lepe, ali suština nije u rečima. Suština je u prolaženju kroz zid reči do stvarnosti.

OPASNA FANTAZIJA Postoji jedan lep Kabirov distih: “Da kap obitava u okeanu, svako zna. Ali da okean obitava u kapi, malo ko zna.” Razmisli o tome: Da kap obitava u okeanu, svako zna. Ali da okean obitava u kapi, malo ko zna. Želeo bih da ti budeš jedan od tih malobrojnih koji znaju. Ko je ta kap? I šta je taj okean? Ti si ta kap. Ja, ti, mi smo te kapi. A unutar nas obitava okean. Ne reči. Kada budeš osetio taj okean unutar sebe, znaćeš i razumećeš. Onda je jasno i sve je onako kako treba da bude. Osećaš se živim. Ne moraš čekati da dođe proleće. Čak i u jeku zime, čak i u siromaštvu, osećaš se živim. Neko mi je postavio pitanje: “Ja sam siromašan, neškolovan i star. Da li misliš da mogu osetiti taj mir?” U bajci, ako si siromašan, ti si niko. Ko je izmislio tu priču? “Neobrazovan sam. Nemam nikakve mogućnosti. I star sam. Slab sam.” Kada mi je prvi put bilo postavljeno to pitanje, rekao sam: “Naravno da možeš osetiti.” Kasnije sam razmišljao o tome: “O, Bože. Ovaj čovek je čitao pogrešnu priču!” A da li znaš šta je opasno? Tu istu priču su i nama pričali. Iste tri stvari nas plaše kao i tog čoveka. Ne želimo da ostarimo. Ne želimo da nas smatraju neobrazovanima. Užasava nas siromaštvo. A pomislili smo da je taj čovek toliko drugačiji od nas? Ne. Ispričali su mu priču i poverovao je; nama su ispričali istu priču i poverovali smo. To je fantazija. Kakvu nadu ima neko ko živi u zatvoru? Svaki dan kada ta osoba prihvati dar života, ceo život joj se ispuni nadom. Nije reč o priči. Reč je o stvarnosti. Ti nisi priča. Ti si živ. Oseti dolazak tog blagoslova u tvoj život. Slušaj doboš daha i pleši u njegovom ritmu. Budi oduševljen time što si danas živ. U sebi, shvati. PROLEĆE ŽIVOTA Ovde nije reč o prevazilaženju frustracije. Neki ljudi misle da ako neko ima unutrašnji mir, možeš mu odmah prići i reći: “Vaš avion neće poleteti”, a on će ostati sasvim sabran. To nije tako. Reci psu: “Tvoj avion neće poleteti”, i šta će taj pas uraditi? Mahaće repom i biti savršeno srećan. Misliš da je o tome reč? Tako da možeš biti baš kao taj pas? To nije smisao postojanja. Niti je da postaneš Supermen. Smisao postojanja

je u posmatranju ove predivne slike koju je Bog stvorio, koja se zove ti i ja, na najlepši način. Samo onda kada se to bude dešavalo u tvom postojanju, moći ćeš tek da počneš govoriti da si živ. Godišnja doba se smenjuju svake godine. Doba života dolazi samo jednom. Zato će samo jednom proleće doći u tvoj život. Da li ćeš dopustiti tom proleću da procveta? Da otvori cvetove izvesnosti, stvarnosti, prilike? Ne kao pomisao na sutra, nego žudnja: “Sutra mogu biti ponovo ispunjen kao što sam danas. Kao što sam sada. Ne mojim nedostacima, nego mojom snagom. Ne onim što ne znam, nego onim što znam.” Kada ljudi pronađu tu stvarnost u sebi, nagrada je radost. Dar je radost. Stoga, ne fantaziranje, nego stvarnost. Stvarnost je lepša od bilo koje fantazije.

“Da kap obitava u okeanu, svako zna. Ali da okean obitava u kapi, malo ko zna.” Razmisli o tome. Ja, ti, mi smo te kapi. A unutar nas obitava okean. Ne reči. Kada budeš osetio taj okean unutar sebe, znaćeš i razumećeš.

Postoji glas koji poziva na mir i koji ne pravi nikakvu razliku između bogatih i siromašnih, između drugačijih vrsta vladavina, između neke obrazovane i neke neobrazovane osobe. Molim vas, ne gušite taj glas. Podržite ga, jer je mir urođena potreba svake osobe— baš kao što je to potreba za vodom i hranom, vazduhom i skloništem.

DRUGI DEO

SLUÅ AJTE GLAS KOJI POZIVA NA MIR

Odgovor neće doći iz knjige. Odgovor neće doći spolja. Odgovor će poteći iz tebe.

OVA POTRAGA JE STVARNA Po meni, ako postoji neko značenje reči civilizacija, ono leži u razumevanju da se, u svim stvarima koje radim, ne okrećem protiv drugog ljudskog bića. Bez obzira na razlog, bez obzira na izgovore koje prave države, bez obzira na ideal današnjeg vremena, civilizacija, za mene, znači biti civilizovan. Biti učtiv. Ja govorim o mogućnosti mira. Siguran sam da se neki ljudi pitaju: “Kako je mir moguć?” Dozvolite mi da navedem razlog za moju izjavu: Mir je moguć. Zato što mir počinje od svakog pojedinog ljudskog bića na licu ove zemlje.

U tvojim očima, samog sebe ne moraš pozdravljati. Zato se danas u svetu ne ceni sopstvena ličnost. Mnogi ljudi misle da je mir odsustvo rata. Slažem se i ne slažem se. O kojem ratu pričamo? O onom spolja, u svetu? Ili o onom unutra, u meni? Ljudi smatraju da će mir vladati na ovoj zemlji ako više ne bude bilo gladi. O kojoj gladi govorimo? O onoj u mom stomaku? Ili o onoj u mom srcu? I moje srce ima jednu glad. Ja, kao ljudsko biće, imam potrebu da tragam. ŠTA JE MIR? Tragam za zadovoljstvom. I zadovoljstvo nije u tome da imaš sve—a to mnogi ljudi misle. Vidiš, problem s kojim se suočavam kada izgovorim reč mir i zadovoljstvo, jeste u tome što ne znam da li govorimo o istoj stvari, pošto svako ima svoju verziju. Šta je mir? Ako želiš saznati odgovor na ovo pitanje, dozvoli mi da ti predložim nešto. Odgovor neće doći iz neke knjige, i neće doći spolja. Poteći će iz tebe. Zato što je unutar tebe žeđ za mirom, a unutar tebe je i voda koja će ugasiti tu žeđ. Naučio si da postavljaš pitanja. Izvanredan si u postavljanju pitanja; umeš da postavljaš neverovatna pitanja. A da li si izvanredan i u prepoznavanju odgovora? Zašto te ja ovo pitam? Zato što si, uz sva pitanja koja su poticala od tebe, oduvek imao i odgovore u sebi. A da li si ih ikada pogledao? Da li si ih prihvatio? TI NE POZDRAVLJAŠ SAMOG SEBE Ti prihvataš svakog iz svoje okoline. Prihvataš svoje prijatelje, svoju ženu, svog muža, svoju sestru, svog brata, svog ujaka. Kada ustaneš ujutro, tvoj muž ili tvoja žena možda ne kažu: “Hej” ili “Zdravo”, ali vi znate kako da jedno drugom uputite pogled koji znači: “Zdravo.” Kada sretneš nekog prijatelja, kažeš: “Zdravo.” Kada sretneš svog šefa, kažeš: “Dobro jutro, gospodine.”

Ti si iskusio mnoge radosti. Ali postoji još jedna radost koju treba da osetiš: radost života.

Ali kako ti samog sebe pozdravljaš? Nikako. Nikada nisi smislio način kako samog sebe da pozdraviš. Zato što u tvojim očima, samog sebe ne moraš pozdravljati. Zato se danas u svetu ne ceni sopstvena ličnost. Toliki sveti spisi kažu da moraš razumeti svoje ja, ali ljudi kažu: “Ne znam šta to znači.” Kada ljudi čitaju svete spise, ne čitaju više ono što piše. Čitaju samo između redova. Ako čitaš samo ono što piše, ne treba ti tumačenje. Ako čitaš između redova, onda će ti trebati tumačenje, jer tamo ničeg nema. A to “ništa” zahteva mnogo tumačenja. Zato ima mnogo ljudi koji tumače. Da li možeš zamisliti da ljudi isto tako postupaju s hranom? Stigao si. Veoma si gladan, i čekaš da te usluže, a kuvar kaže: “Spremio sam Vam neverovatne stvari. Pripremio sam Vam pedeset jela. Napravio sam Vam najbolji desert.” Pođe ti voda na usta, krči ti stomak: “Hrana, hrana, hrana.” Zato kažeš: “Sjajno. Donesite mi!” A ta osoba kaže: “Ne, ne. Dozvolite mi da Vam prvo ispričam to. Dozvolite mi da opišem šta sam spremio za Vas. Dozvolite mi da Vam kažem kakav divan ukus ćete osetiti, kada budete probali ovaj desert.” To ne bi bilo dovoljno, zar ne? Glad se mora utoliti. Žeđ se mora ugasiti. Zašto ne zadovoljiti potrebu srca? U čemu je razlika? Ti kažeš: “Ako ne budem jeo i pio, umreću.” Ja kažem: “Ako ne zadovoljiš potrebu srca, ti jesi mrtav.” Zbog toga u današnje vreme ljudska bića ne prepoznaju vrednost drugih ljudskih bića. Mrtvi ljudi ne govore zdravo jedni drugima. Šta tebi znači to što si živ? Znam da imaš obaveze. Trenutno misliš da je jedina tvoja odgovornost da ispunjavaš svoje obaveze. Ja kažem da je zadovoljenje ove potrebe isto tako tvoja obaveza. Mnogi ljudi imaju ovakav izgovor: “Ako želim zadovoljiti potrebu svog srca, moraću napustiti svoju porodicu. Moraću napustiti svoj posao. Moraću napustiti sve što imam.” Zašto? Tvoja porodica je spolja. Tvoje srce je unutra. Onog dana kada sam prihvatio i razumeo želju da krenem na putovanje ka miru, napravio sam prvi korak ka sebi. Istinsko razumevanje sebe počinje tim prvim korakom. Priznavanjem žeđi. Priznavanjem da potreba koju si imao čitavog života nije neka površna potreba nego stvarna potreba koju možeš zadovoljiti. Šta će se desiti meni, tebi? Ja nemam nikakvih iluzija. Ovo telo je prah. Većina elemenata koji čine ovu zemlju jesu prah, i jednog dana, prah će se vratiti prahu.

DA LI SI SLOBODAN? Postoji jedna divna izreka: “Kada si došao na ovaj svet, plakao si, a svet se smejao. Uradi nešto da bi se ti smejao, a svet plakao, kada odeš.” Uradi nešto što je stvarno—a ne postoji ništa stvarnije od iskustva mira koji pleše unutar tebe. Taj mir nije daleko. On pleše u srcima svih ljudskih bića—čekajući, očekujući da ga prigrlimo, da ga prihvatimo, da ga razumemo, da ga otkrijemo, da ga pronađemo. Mi. Izraz tog mira donosi neuporediv osmeh. Izraz tog mira koji se ocrtava na licu, čini ga lepim. Izraz tog mira ispunjava želju srca. Misliš da si slobodan. A da li si? Ili robuješ? Da li razmišljaš o stvarima o kojima želiš da razmišljaš? Ili razmišljaš o stvarima o kojima ne želiš da razmišljaš? Kada ljudi ustanu ujutro, počnu da razmišljaju: “Oh, moram uraditi ovo, moram uraditi ono. Šta će biti s mojim poslom?” Mislimo da smo slobodni. Ali nismo. A ja govorim o jednoj slobodi, jednom miru, koji ljudi mogu iskusiti čak i u zatvoru. Siguran sam da se mnogi ljudi pitaju: “Kako je to moguće? Ne možeš doživeti slobodu u zatvoru!” Da, možeš. Kada ljudi dođu da čuju o čemu govorim, prvo što mnogi od njih kažu jeste: “U redu, daj mi čarobnu formulu.” Ja kažem: “Ali ja sam ti dao čarobnu formulu. Mir je u tebi.” Oni pitaju: “Kako onda da dođem do njega?” “Ako hoćeš da dođeš do njega, prestani da pokušavaš, zato što ga već imaš.”

Kada si došao na ovaj svet, plakao si, a svet se smejao. Uradi nešto da bi se, kada odeš, ti smejao a svet plakao.

PRAVA ŽEĐ Kada ne znaš gde ili šta da tražiš, pronaći ćeš to samo nekom višom silom slučajnosti, ako budeš imao sreće. Ali ako znaš da je mir u tebi, prestani da gubiš vreme: nećeš pronaći to u knjigama. Sledeći put kada budeš bio gladan ili žedan, čitaj knjigu. To ne pomaže, zar ne? Glad je stvarna. Zahteva hranu—ne neku teoriju ili filozofiju. Možeš čitati i pisati koliko god hoćeš kuvara, ali ne zaboravi da jedeš. Možda je to jednostavno kao i moja poruka: ne zaboravi ono pravo u svom životu. Vreme ti je ograničeno. Ti misliš da ćeš večno živeti, naročito kada si mlad. To nije istina. Dođe vreme kada sve počne da slabi. Više nemaš onu izdržljivost. Pošto ne vidiš tako dobro, trebaju ti naočare. Sluh počinje da te izdaje: “Uh?” Možda sve te stvari pokušavaju nešto da ti kažu. Umesto što slušaš druge ljude, slušaj nešto unutar sebe. Umesto što gledaš sve druge ljude, kao što si to činio celog života, možda je došao trenutak da pogledaš sebe. Čitavog života samo si jurio, jurio, jurio. Išao ovamo, išao onamo. Kada ostariš, to postaje malo teže. Možda to nešto pokušava da ti kaže: “Hej. Prestani da juriš okolo. Smiri se. I posmatraj najveličanstveniju stvar koja ti se dešava.” Oseti. Oseti dolazak i odlazak ovog neverovatnog blagoslova koji se zove dah. Ne pitaj se više. Shvati da se dešava čudo nad čudima. Niko ne obraća pažnju na ovo čudo daha sve dok ne bude prekasno. Kada dah počne da nas napušta, onda svi kažu: “Samo još jedan, i još jedan, i još jedan”—dok ga više ne bude. Svi mi delimo ovu sudbinu. Ne moraš zakazivati. Desiće se. Sigurnije je od bilo čega drugoga u tvom životu. Pa ipak, u trenucima koji su dati u životu, šta je tvoj fokus, šta je tvoj cilj, šta je tvoja namera? Koju kofu ti puniš? OSVETLJENJE SVETA Koliko vode možeš sipati u kofu koja ima rupu? Ako tvoja kofa ima rupu na dnu, možeš u nju sipati vodu svih okeana, a ona neće zadržati ni jednu jedinu kap. Predodređena je da bude prazna. Čim se napravila rupa, ma koliko vode da je bilo u kofi, iscurilo je. I od tada, nema veze šta radiš: predodređena je da bude prazna.

Ako ti imaš rupu zbunjenosti, zabluda, pitanja bez ikakvih odgovora, besa, sumnje, onda će tvoja kofa isto tako ostati prazna. Ne brini o vodi. Brini o tome kako da zapušiš rupe. Jer ako ne bude bilo ni jedne rupe u kofi, onda, veruj mi, čak i ako je samo ostaviš napolju i malo rose padne na nju, zadržaće se. Doći će voda i ispuniće je. Ne moraš brinuti—ako nema rupa. Vidim toliko mnogo rupa na ovom svetu, a niko ne radi na tome da ih zapuši. Da bi se osvetlilo fudbalsko igralište, treba mnogo lampi, koje su u stvari veoma male, ali zajedno mogu osvetliti ceo teren. Mi smo, kao ljudska bića, lampe ovog sveta. I sve dok smo neupaljene lampe, svetla neće biti. Nama je potrebna svetlost, a kada se upali to svetlo u našim srcima, onda i samo onda biće nekog osvetljenja u ovoj vrlo mračnoj noći. To počinje od nas. Dobra vest je da se ono što tražiš nalazi u tebi. Mir koji želiš nalazi se unutar tebe. Ja nudim ogledalo da bi ti mogao videti samog sebe—sebe. Ne predstave o sebi, ne kakav bi trebalo da budeš, nego kako si veličanstveno stvoren.

Ljudska bića su lampe sveta. Dok smo neupaljene lampe, svetla neće biti. PUTOVANJE POČINJE Zaista, putovanje života počinje od tvog srca, od tebe. Toliko je jednostavno. Toliko je stvarno. A kada napraviš taj prvi korak, osećaš radost. Ti si iskusio mnoge radosti, ali postoji još jedna radost koju treba da osetiš—ne jednom, svaki dan u svom životu. A to je radost života. Onda srce puno zahvalnosti kaže: “Hvala. Hvala ti za ovaj dah, za ovo vreme, za ovaj život, za ovo ispunjenje.” Da li je ovo moguće? Da, jeste. Da li je stvarno? Da, jeste. Sve ono što je između tebe i ove mogućnosti mira, samo

je veo. Kada se podigne taj veo, moći ćeš da vidiš, razumeš i ceniš veličanstvenost života. Ja idem od mesta do mesta i govorim o miru. Da li menjam stvari? Ne znam. Ali nešto se promenilo u mom životu, i ja ću i dalje pokušavati. Neki ljudi me pitaju: “Da li je ovo praktično? Da li stvarno možeš to uraditi?” Pa, ostvarenje težnji ne pripada “praktičnim ljudima”. Istorijski gledano, uvek je pripadalo onima koji su pokušavali, jer im je srce govorilo da pokušaju. Stoga, traži mir. Tragaj za njim. Ma šta morao da uradiš, pronađi mir u svom životu. Ako ga ne nađeš, potraži me. Ja mogu da pomognem.

SLUŠAJTE GLAS

Možda će vam se stvari iz moje perspektive učiniti malo drugačijima. Ja nisam povezan s važnim institucijama. Kada putujem i razgovaram s ljudima, ja zaista razgovaram s ljudima. Ponekad zaboravimo da smo svi mi ljudska bića. Toliko smo preokupirani svojim ciljevima, svojim definicijama svega, da zaboravimo da pogledamo oko sebe i vidimo da smo mi—svako od nas—ljudska bića sa istom osnovnom težnjom: da budemo srećni, da budemo u miru.

Mnogi ljudi govore o miru, a ja ih ponekad upitam: “Šta vama znači mir?” Za mnoge, mir predstavlja odsustvo nečega. Odlazite nekuda da biste se udaljili od saobraćajne buke. Ubrzo posmatrate lepo jezero, gde je sve puno spokoja, i kažete: “O, ovde je tako mirno.” Ili možete pomisliti da ako se popnete na Mont Everest ili postignete neki cilj u životu, možda ćete se onda smiriti. TRAGANJE Ali šta je mir? Kako je Sokratu ili Platonu izgledala sama pomisao na ideju mira? U to vreme nije bilo tenkova niti aviona, pa su ljudi ipak nastojali da reše probleme koji su bili veoma slični našim. Šta je bio cilj traganja? Da se unese mir u život svakog pojedinca. Tako nas to ponovo dovodi do pitanja: Šta je mir? Da li je to nešto urođeno što obitava u srcu svakog ljudskog bića? Ili je to neko stanje koje se može iskonstruisati i uneti spolja? Postoji suštinska razlika između ove dve stvari. Kada govorim o miru, ja kažem da želja za mirom obitava u ljudskim bićima od pamtiveka i traje i danas. A postoji poziv na mir koji stalno izlazi na površinu—uprkos tome što je mnogo puta bio ignorisan. Taj glas ignorišu vlade i svetski lideri. Stalno se iznova nalazimo u ratu. A uprkos tome, glas i dalje poziva na mir. Treba da ga priznamo. Treba da ga saslušamo. Ovaj glas ne pripada nekoj određenoj grupi ljudi; ne pripada nijednoj zemlji. Svako ljudsko biće traga, na sopstveni način, pokušavajući da pronađe mir. Toliko je taj glas moćan. Taj glas ne pravi nikakvu razliku između bogatih i siromašnih. Taj glas ne pravi nikakvu razliku između drugačijih vrsta vladavina. Taj glas ne pravi nikakvu razliku između neke obrazovane i neke neobrazovane osobe. Molim vas, ne gušite taj glas. Podržite ga, jer je mir urođena potreba svake osobe—baš kao što je to potreba za vodom, za vazduhom, za skloništem. RAZLOZI ZA MIR Ljudi širom sveta vape za mirom. Znam. Srećem ljude koji su izuzetno siromašni i ljude koji su izuzetno bogati. Kada oni počnu da govore o onome što im je potrebno u životu, postaje očigledno da ono što svako želi jeste potpuno isto. Ponekad vidimo razloge zašto se ne dešava mir. A ne shvatamo da mir nije tako daleko od svakoga od nas.

ZaĹĄto se tragalo? Da se donese mir svakom pojedinaÄ?no.

“Ja nisam ništa uradio. Samo sam ti pokazao ko si.” Uopšte nije slučajnost što se iznova i iznova nalazimo na neželjenom početku. Kada se vode ratovi, ljudi traže razloge da ih opravdaju. Vreme je da počnemo tražiti razloge za mir, jer miru nije pružena šansa. Niko ne želi rat. Zašto? Kome rat nanosi najviše bola? Nevinima. A ti nevini ljudi jesu jednostavni. Nisu ništa skrivili. Žele da se prehrane. Možda ne mogu čak ni sanjati o tome da imaju tri obroka dnevno, ali se nadaju da će imati bar dva dnevno. Sanjaju o pristojnom smeštaju, nekom boljem životu za svoje porodice, nekoj budućnosti za svoju decu. To je sve što žele. Odlazak u svemir nije obavezan. Ne razmišljaju toliko daleko. Ne tako davno, vozio sam se u taksiju i razgovarao s vozačem. On je pitao: “Šta će biti s našom decom?” Taj čovek je samo želeo priliku da živi u miru. Gde god da pogledaš, ma kuda da ideš, ovo je osnovna ljudska potreba. Da li je to tako teško? Da li je nemoguće? U lošim periodima, šta nam je potrebno? Kada imamo lične probleme, treba nam snaga. A na kraju krajeva, ta snaga potiče iz tvoje unutrašnjosti. Drugi ljudi su možda posrednici, ali snaga potiče iz tvoje unutrašnjosti. Mir je isti takav. Potraga za mirom potiče iz tvoje unutrašnjosti, i mir koji tražiš isto tako nalazi se unutar tebe. Ljudi kažu: “Pa, koja je formula?” Formula je očigledna. LAV ILI JAGNJE? Jednom je neki farmer pronašao mladunče lava. Video je da je ovo lavče bolesno i veoma slabo, pa ga je zato odneo kući, dao mu mleko i smestio ga u ambar, gde je bilo puno ovaca. Tako je ovo mladunče odraslo provodeći sve vreme sa ovcama, sve dok se jednog dana nije pretvorilo u lavića. Mladunče je postalo mladi lav. Jednog dana, dok su ovce pasle, veliki lav je došao iz džungle i zarikao. Po-

kušavajući da se sakriju, ovce su se razbežale na sve strane, a tako je uradio i mladi lav. Veliki lav ga je video i upitao: “Zašto se ti kriješ?” On je odgovorio: “Pa, ti ćeš me pojesti.” Veliki lav je rekao: “Ne! Zar ti ne znaš ko si?” A mali lav je rekao: “Ja sam ovca. Ali ma šta da kažeš, složiću se s tim, zato što ne želim da me pojedeš.” Veliki lav je rekao: “Ne, ne, ne. Pođi sa mnom. Hteo bih da ti pokažem nešto.” Odveo ga je do jezera i rekao mu: “Pogledaj.” A kada je mladi lav pogledao svoj odraz u vodi, video je da nije ovca. Stvarno je bio lav. Počeo je da zahvaljuje velikom lavu, a veliki lav je rekao: “Ja nisam ništa uradio. Samo sam ti pokazao ko si.” VIŠE OD TOGA Meni se dopada ova priča zato što se to nama ponekad dešava. Zaboravljamo svoju suštinsku prirodu. A kada ne možemo videti ko smo, kako se možemo odazvati potrebama onih oko nas? To je nemoguće. Mi nismo ono što mislimo da jesmo. Mi smo jedan dragocen dar usred veličanstvenosti stvorenog sveta. Sinoć sam pogledao nebo i video divne zvezde. Pa ipak, ne tako davno, gledao sam jedan televizijski dokumentarac koji je prikazivao burne promene u vasioni. Crne rupe. Planete. Zvezde. Ogromne eksplozije. Dok sam sinoć stajao tako, bilo je neverovatno mirno. Kako to može biti? Da li je to neka greška? Da li je sve greška? Ili postoji nešto više od toga? Ja kažem da postoji nešto više od toga. U svakome postoji potreba za mirom. Želja za mirom pleše u srcu svakog ljudskog bića. To je dobra vest. Dokle god ima ljudi na licu ove zemlje, postojaće potreba za mirom. Ako priznamo ovu potrebu i tražimo njeno zadovoljenje, možemo osetiti kako je to kada smo srećni. Ako u svom životu želiš sreću, prvo ti treba mir. Onda će sreća uslediti. To je moje lično zapažanje sa putovanja i iz razgovora s ljudima širom sveta. I ja pokušavam da im omogućim da u svojim životima pronađu taj mir.

Ono o Ä?emu govorim potiÄ?e iz liÄ?nog iskustva. Neko mi je pomogao da otkrijem reku. Tako da sada imam pristup vodi.

REKA Bio jednom jedan čovek koji je kupio kuću, ali tamo gde nije bilo vode. Zato je sproveo mnoga istraživanja i pronašao mesto na kome bi trebalo da iskopa bunar. Kupio je ašov i počeo da kopa. Bilo mu je vrućina i bilo mu je teško. I jednog dana, dostigao je granicu izdržljivosti. Više nije imao vode; danima je radio na vrelini sunca, kopajući bunar. Bio je neverovatno žedan, i znao je da će umreti ako uskoro ne bude došao do vode.

Zato je počeo da viče: “Vode, vode, vode.” Neko ga je čuo, prišao mu i rekao: “Pođi sa mnom. Ja ću te odvesti do vode.” Ovaj stranac ga je uzeo za ruku i odveo ga iza kuće. Nedaleko od nje, tekla je jedna ogromna reka sa lepom bistrom vodom. Kada je čovek video tu reku, skočio je u nju. Rashladio se, pio je vodu iz nje i bio je zadovoljan. Kada je izašao iz reke, zahvalio je toj osobi, vratio se svojoj kući, uzeo ašov i nastavio da kopa bunar. Zašto ja navodim ovu priču? Zato što je kopanje bunara postalo važnije od pronalaženja vode. Reka nije bila tako daleko od njegove kuće. Pošto je našao reku, nije mu više bio potreban bunar. Mogao je samo sprovesti vodu kroz cev ili ići po nju kada mu zatreba. Ali je toliko bio zaokupljen kopanjem bunara—toliko je radio na istraživanju, toliko je vremena i energije uložio da bi odredio tačno mesto—da je morao nastaviti s kopanjem čak i posle pronalaženja reke. To se dešava mnogima od nas. Toliko se bavimo formulama kako sve postići, tako da u stvari zaboravljamo šta pokušavamo postići. KO SMO MI? Dakle, šta ti želiš u svom životu? Šta ja želim u mom životu? Šta svi mi želimo? Ko smo mi? Šta smo mi? Putujući od jedne do druge zemlje, viđam table s natpisima: “Dobro došli u Indiju”, “Dobro došli u Maleziju”, “Dobro došli u Francusku”. Dobro došli u sva ta mesta. Da li te države definišu ko smo mi? Zar svi mi ne potičemo od onih ljudi koji nisu znali ni za jednu državu, koji uopšte nisu bili napredni, koji su samo želeli da prežive iz dana u dan i budu zadovoljni? Zar nismo deo tih ljudi čija želja nije bila da imaju mobilni telefon ili kompjuter, nego da postoje? Jedna civilizacija verovala je u zagrobni život. Gradili su piramide. Zar ne mislite da su oni u isto vreme bili zapanjeni i ponosni, posmatrajući te piramide? “Mi smo to napravili!” A onda, kao u knjizi, okrenula se stranica i sve se promenilo. Počelo je novo poglavlje. Dakle, evo nas u današnjem vremenu. Ko smo? Šta smo? Šta želimo? Nekada davno, kada smo bili deca, odluka svih nas bila je da uživamo, da bu-

Da li države definišu ko smo mi? Zar svi mi ne potičemo od onih ljudi koji nisu znali ni za jednu državu, koji uopšte nisu bili napredni, koji su samo želeli da prežive iz dana u dan, i budu zadovoljni?

demo zadovoljni. Formule nisu bile važne. Ideje nisu bile važne. Društvena opravdanost nije bila važna. Bilo nam je važno da budemo zadovoljni. To je toliko urođeno. To je toliko suštinsko. Tvoj život je kao cirkus koji je došao u grad. Uzbudljivo je. Podižu se šatori na polju i pravi se okruženje. Ljudi kupuju karte, sedaju i gledaju predstavu. A onda se predstava jednog dana završi, a ostane samo to polje. Ne kažem da je to dobro, niti kažem da je to loše. Ne prosuđujem o tome. To nije ni ispravno ni pogrešno. I ne govorim ti kako da to izbegneš, zato što to ne možeš izbeći. RADOST Ono što hoću da kažem jeste da je cirkus stigao u grad, i da si ti taj cirkus. Uživaj. Uživaj u ovom vremenu koje ti je dato. Ne u smislu: “Vidi šta imam!” nego: “Vidi šta sam otkrio!” Otkrivaj ono što već postoji u tebi. Ono o čemu govorim potiče iz mog ličnog iskustva. A to iskustvo mi kaže da ne treba da kopam bunar, ako sam već otkrio reku. Nisam ja tu reku stvorio. Nisam čak ni znao da je reka tako blizu. Neko mi je pomogao da je otkrijem, tako da sada imam pristup vodi. Pitate ljude: “Šta je mir?” Neki kažu: “Mir nastaje kada sve zemlje prestanu da ratuju.” Drugi vam kažu: “Mir je kada susedi više ne prave buku.” Ili: “Mir je rano ujutro dok niko drugi ne ustane, ptice počinju da pevaju, a sunce izlazi.”

Svet nas uči da smo različiti. Ali mi imamo i nešto zajedničko: žeđ srca koju svako od nas oseća.

Dozvolite mi da vam kažem nešto o miru koji ne zavisi od definicija. Dozvolite mi da vam kažem nešto o miru koji je isti za svakog na licu ove zemlje. Taj mir nije spolja. Pitate ljude: “Koja je vaša definicija radosti?” Neki će vam reći: “Radost je dobitak na lutriji.” Drugi će vam reći: “Radost je kada položim ispit za koji se nisam spremao.” Neverovatna stvar se dešava. Dođe ispitni rok, i odjednom se svi, u poslednjem trenutku, zainteresuju za učenje. U stvari, njih zapravo ne interesuje učenje; zanima ih kako da polože ispit. A čim polože ispit, mogu da zaborave sve što su učili. UPOZNAJ SEBE Tako je bilo kada sam ja išao u školu. Šta sam najviše voleo da radim? Da se igram, da se igram, da se igram. Šta je moja majka najviše volela da ja radim? Da učim, učim, učim. I što je ona više govorila: “Uči”, to sam ja više želeo da se igram. A kada je došlo vreme za ispite, njeno pitanje bilo je: “Da li ćeš proći? Da li ćeš proći? Da li ćeš proći?” Dozvolite mi da kažem nešto o toj radosti koja je ista za sve. Suština prave radosti nije u uspesima. Suština prave radosti nije na koju planinu si se popeo. Prava radost je u otkrivanju mira koji se nalazi unutar tebe. U pronalaženju reke u sebi. Dakle, ljudi čuju ovo i kažu: “Hmm. Kako? Mislim da u meni nema ničega—sve je spolja.” Šta je sa onim ljudima koji su vekovima govorili: “Ono što tražiš nalazi se u tebi”? Šta je sa onim ljudima koji su govorili: “Upoznaj samog sebe”? Ili sa kineskom poslovicom koju sam nedavno video prelistavajući jednu knjigu, dok sam boravio na Tajvanu: “Pametno je poznavati svoje prijatelje. Mudro je poznavati samog sebe.” To mi se dopalo. Da li ja govorim nešto što ti ne znaš? Veliko pitanje. Da li sam do sada naveo nešto—osim priče i kratke izreke—što ti ne znaš? Svake godine stotine hiljada ljudi dolazi da me čuje, a ja im govorim samo ono što oni već znaju. A da li znaš šta je u tome zaista lepo? Sviđa im se. Treba da se podsetimo na suštinske stvari koje znamo. Treba da se podsetimo na ono što je važno, ponovo i ponovo i ponovo. Zaboravljamo. A šta zaboravljamo? Zaboravljamo najvažnije stvari.

Kada ljudi putuju—a ja to stalno viđam—ne zaboravljaju nevažne stvari. Nikad. Njih imaju kod sebe. Ali stvari kao što je pasoš? Nemaju. Viđate ih na aerodromu kako traže pasoš i vade sav svoj prtljag, pretražujući sve. I u ovom životu zaboravljamo na pasoš. Poziv srca, zaboravljamo. Zaboravljamo, zato što nam pozivi svih drugih probijaju uši: “Ovo je važno; ono je važno.” Nekada ti je u životu jedino bilo važno ono što osećaš unutar sebe. Majka ti je govorila: “Budi miran.” Da li si bio miran? “Uaaa.” Otac ti je govorio: “Pssst!” I dalje si plakao. Plakao si zato što si imao potrebu. A kada ti je ta potreba bila zadovoljena, bilo ti je dobro. SLIČNOST Sada smo odrasli. Svet se promenio; tehnologija se promenila. Stoga mislimo da smo se i mi promenili. Letimo mlaznim avionima, vođeni najneverovatnijim modernim globalnim pozicionim sistemom sa tri digitalna autopilota. Stoga smo se promenili. Tačno? Ne kada avion počne da se drma. Probaj da kažeš sebi: “Ali ti si moderan muškarac. Ti si moderna žena. Ne plaši se—tri digitalna autopilota. Ne plaši se—globalni pozicioni sistem.

Mir traži tebe ...

Pusti stolicu. Nije to ništa.” Ha-ha. Pilot u kabini baš isto to radi.

On ima upravljač. Prebledeo je. Zglobovi su mu beli. On kaže: “Agghghh!” Nema ničeg modernog u vezi s nama. Uzmemo mobilni telefon i vodimo razgovor isto kao što bismo vodili da ta osoba stoji ispred nas. Kakva fasada je stvorena, u uverenju da smo se promenili. Nismo se promenili. Ko smo mi? Svet nas uči da smo različiti. Ali mi imamo i nešto zajedničko. Šta je to? Ista nam je žeđ srca koju svako od nas oseća. Isti nam je dolazak i odlazak daha. Isti je za svaku živu osobu. Dolazi, i donosi život. Donosi postojanje. I odlazi, i ponovo dolazi. I u njemu je neizmerna radost. Neizmeran mir. Neizmerno zadovoljstvo. Neizmerna smirenost. To pleše na pozornici tvog srca. Mir traži tebe. Da li ti tražiš mir? Mir ne nastaje zato što neki lideri ustanu i kažu: “Mir, mir, mir.” Nikada. Ako želimo mir, on ne počinje od sveta; on počinje od nas. Mnogo sam putovao po svetu, ali nikada nisam sreo nešto što se zove svet. Sretao sam ljude. Ljude, ljude i samo ljude. To smo mi.

... Da li ti tražiš mir?

Dah ulazi u tebe. To je poljubac Tvorca, koji te dodiruje, donoseći ti život. Želiš da čuješ šta je čudo? Ti si čudo. Ti si to čudo nad čudima koje se kreće, pleše. Dah ulazi u tebe. Da li znaš odakle je? To je poljubac Tvorca koji te dodiruje, donoseći ti život. Da li znaš šta je život? Upravo ova čarolija koja ti omogućava da vidiš, čuješ, osećaš, razmišljaš, smešiš se, budeš, osećaš zadovoljstvo, osećaš radost, osećaš mir—to je život. Dah ulazi u tebe. Omogućava ti da postojiš, tako da ti se sve ove lepe stvari mogu dešavati. Tvoj je. I niko ne može da dođe i da ti ga ukrade. TO NIJE SEBIČNO Neki ljudi kažu: “Zar to nije sebično?” Da li je sebično uživati u izlasku sunca? Da li je sreća sebična? Kada se mala beba smeši, da li je to sebično? Koja baka, koja majka, misli da je sebično kada joj njeno detence priđe gegajući se, snažno je zagrli i nežno je poljubi? Koji otac misli da je to sebično? To nije sebično. Zagrliš to dete. Ne kažeš: “Idi grli nekog drugog.” Ne. Sasvim suprotno. Kada joj to dete priđe i tako je zagrli, baka je presrećna. “Ah, poljubio me je. Došao je kod mene!” Dah je isti takav. Ovaj dah ulazi u mene. Došao je i dodirnuo mene. Grlim i ja njega. Prihvatam i ja njega. I osećam zahvalnost. Šta je zahvalnost? Ljudi ne znaju šta je zahvalnost. Zahvalnost je osećaj. Kada je srce puno, osećamo zahvalnost. Dopusti da te ispuni zahvalnost. Dopusti da te ispuni osećaj mira. Ja nudim način da odeš unutra i osetiš ono što je unutra. Ponekad ljudi kažu: “Daj mi to.” Šta da ti dam? Ono što već imaš? Ja govorim o otkrivanju.

Otvori. Otvori ono što dugo nisi otvarao. Otkrij ono što dugo nisi otkrivao. Nije važno koliko si mlad, i nije važno koliko si star. Došao je trenutak da otvoriš najveći od svih darova. Sreo sam mnoge ljude koji kažu: “Život je grozan. Dođeš na ovaj svet, imaš užasno iskustvo i onda umreš. I to je to.” Ne raspravljam se s njima. Ne moram. Ne želim. Možda su oni samo to videli. Možda oni znaju samo za gorčinu. Kopaju bunar i vrućina im je. A ja samo kažem da je reka u dvorištu iza njihove kuće. Neki ljudi kažu: “Bila tu reka ili ne, kopaću ovaj bunar, zato što sam sproveo istraživanje i već sam uložio toliko vremena. Zar neću ispasti budala, ako sada prestanem da kopam?” Ne, nećeš. Bićeš najpametniji, onaj koji je pronašao reku i shvatio: “Nema razloga da kopam bunar.” Dakle, ovo je moja poruka: Unutar tebe je jedna divna mogućnost. Ne u nekoj knjizi. Ne u nekoj zgradi. Ne na vrhu neke planine. Unutar tebe. U tvom životu, u tvom trajanju, postoji jedna divna mogućnost. Otkrij tu mogućnost i budi ispunjen. Uživaj u ovom postojanju. Uživaj u svakom poljupcu Tvorca koji dolazi i dodiruje te. Nijedan poljubac nije dragoceniji od tog poljupca.

Ne zaboravi ono pravo u svom životu. Vreme ti je ograničeno. Ti misliš da ćeš večno živeti, naročito kada si mlad. To nije istina. Dođe vreme kada sve počne da slabi. Više nemaš onu izdržljivost. Pošto ne vidiš tako dobro, trebaju ti naočare. Sluh počinje da te izdaje: “Uh?” Možda sve ove stvari pokušavaju nešto da ti kažu. Umesto što slušaš druge ljude, slušaj nešto unutar sebe. Umesto što gledaš sve druge ljude, kao što si to činio celog života, možda je došao trenutak da pogledaš sebe. Čitavog života si jurio. Išao ovamo, išao onamo. Kada ostariš, to postaje malo teže. Možda to nešto pokušava da ti kaže: “ Hej. Prestani da juriš okolo. Smiri se. I posmatraj najveličanstveniju stvar koja ti se dešava.” Oseti dolazak i odlazak ovog neverovatnog blagoslova koji se zove dah. Ne pitaj se više. Shvati da se dešava čudo nad čudima.

U TEBI JE BLAGO Bio jednom jedan veoma siromašan čovek. Hteo je da kupi malu farmu i uštedeo je onoliko novca koliko je mogao. Pošto je postojala neka zemlja koju niko nije obrađivao, otišao je kod njenog vlasnika i upitao ga: “Da li mogu da kupim ovu farmu od tebe?” Vlasnik je rekao: “U redu, farma može biti tvoja.” Primio je novac i prodao mu farmu. Čovek je zaista naporno radio obrađujući polja, a zemlja je urodila divnim usevima. Polako ali sigurno, prilično se obogatio. Sagradio je sebi kuću, oženio se i dobio decu. Za većinu svog bogatstva kupio je zlato. Onda je to zlato stavio u kovčeg i zakopao na svom posedu.

Prošlo je vreme. Čovek je veoma ostario. Okupio je decu oko svog kreveta i rekao: “Došlo je vreme da odem sa ovoga sveta. Ali vas molim da vodite računa o ovoj farmi. Orite polja.” Nije im rekao da je zakopao blago. Samo je rekao: “Orite njive, i bićete nagrađeni više nego što možete zamisliti.” Kada je umro, njegova deca su prisustvovala ispraćaju za kremaciju . . . a onda su izgubila svaki interes za imanje. Još jednom je ta zemlja postala neiskorišćena. Jednog dana, neko je došao i rekao: “Evo nešto malo novca. Da li biste mi, molim vas, prodali vašu farmu?” Pošto sinovi nisu bili zainteresovani, prodali su mu svoje imanje. Ovaj čovek je orao njive. Šta mislite, na šta je naišao jednog dana dok je orao? Na zakopano blago. Istog trenutka postao je bogat više nego što bi to ikada mogao zamisliti. LEPOTA U TEBI To blago je metafora za mir koji svi mi tražimo. Želeo bih da govorim o tom miru. Ne bih želeo da ti govorim šta je ispravno a šta je pogrešno. Ne pokušavam da ukažem na sve svetske probleme, zato što ih ima previše. Međutim, uprkos svim tim problemima, uprkos svim stvarima koje su pogrešne, na ovom svetu postoje neke stvari koje su zaista, zaista dobre. Uprkos svemu što je ružno, na ovom svetu postoji nešto veoma, veoma lepo. Uprkos svim napravljenim greškama, postoji nešto savršeno. A to savršenstvo, ta lepota, nalazi se u tebi. O tome bih ja voleo da govorim. Ima ljudi koji vole da ukazuju na sve moguće probleme. I, na neki način, drago mi je zbog toga. Ali smatram da treba da bude i onih ljudi koji ukazuju na dobro, ispravno, lepo, zato što ovo tvoje postojanje jeste lepo, jeste divno. A ponekad, upleteni u nevolje, u pometnju, zamisli, zaboravljamo važnost života. Dok posmatraš pustinju, primećuješ koliko je suva, ali leto nije vreme da se vidi pustinja. Nego kada pada kiša, zato što čak i pustinja, na neki tajanstven način, u sebi nosi obećanje lepog života, finih, nežnih cvetova. Ali pustinji treba kiša. Voda je kroz nju nekada tekla i urezala oblik rečnog korita. A ta presušena reka čeka i čeka, strpljivo, da padne kiša i da voda još jednom tu poteče. Spremna je. TI! Ko smo mi? Šta smo mi? Da li smo zbir svega onoga što se dešava oko nas? Ili postoji nešto više od jutarnjeg buđenja i svesti o svojim obavezama:

Mnogo toga znaš o drugim ljudima, ali o samom sebi veoma malo znaš. “Moram uraditi ovo. Moram uraditi ono”? Da li u svakom ljudskom biću postoji nešto što želi osmeh, što želi da bude zahvalno, što želi da oseća zahvalnost i radost? Govorim iz mog ličnog iskustva. Imam obaveze. Ima dobrih dana. Ima loših dana. Kada mi je dan dobar, želim da budem srećan. Želim da osećam mir. Želim da budem u kontaktu sa samim sobom. Želim da budem koncentrisan. Želim da se osećam celovitim, ne podeljenim na dve, tri, četiri ili pet ličnosti. A onda, ima loših dana. A znaš šta? Čak i kada mi je dan loš, želim da budem srećan. Ne želim da pokušavam objasniti koncept sreće. Niko to ne može objasniti. Međutim, mnogi ljudi misle da je sreća kada smo zadovoljni zbog nečega. Dete ti diplomira na fakultetu: “Tako sam srećan.” Osvojiš dobitnu kombinaciju na lutriji: “Tako sam srećan.” Daju ti unapređenje: “Tako sam srećan.” Smatramo da je naša sreća vezana za sve stvari na ovom svetu, i da će nas one nekako usrećiti. Ali na celom svetu postoji samo jedna osoba koja te može učiniti srećnim. Da li znaš ko je to? Slučajno je to osoba o kojoj malo znaš. Čudno. O osobi koja te može usrećiti, stvarno usrećiti, ne znaš mnogo. Mnogo toga znaš o svojim prijateljima. Mnogo toga znaš o drugim ljudima, ali o sebi veoma malo znaš, o tome ko si ti. A ti si ta jedina osoba koja te može učiniti veoma srećnim. Ko si ti? Rođen si. Dat ti je dar daha. Ne razmišljaš mnogo o tome. Razmišljaćeš, ali na kraju života, kada ti disanje postane otežano. Onda će biti dah, dah, dah. Viđam ljude kako, dok voze na autoputevima, trube, viču, deru se. Nekako, imam osećaj da ti ljudi stvarno ne misle da je život važan. Samo hoće da stignu tamo kuda su krenuli. To im je važno. Zamolio bih te da malo staneš i shvatiš da je tvoj život izuzetno važan. Ti nisi broj. Ti nisi ime. Uvek mi je neobično to što moram da pokažem pasoš, kada putujem u neku drugu zemlju. Pitaju me: “Ko si ti?” Hteo bih samo da odgovorim: “Ja sam ja.” Zato što sam ja više od slike u pasošu. Živ

sam. Stvaran sam. Ali, ne, potrebno mi je parče papira da bih dokazao ko sam. Neke zemlje čak izdaju ličnu kartu. Tvoja slika je na njoj, ali taj detalj nije bitan. Tvoje ime je na njoj, ali taj detalj nije bitan. Bitan detalj je potpis neke osobe koju nikada nisi sreo i koju verovatno nikada nećeš sresti. Taj potpis potvrđuje da si to ti. Znam da ta osoba nije ni potpisala—mašina je to uradila. To je samo kopija njegovog ili njenog potpisa. Ne kritikujem ja lične karte i pasoše. Trebaju nam ti dokumenti. Ali ti si nešto više od tog parčeta plastike. Ti si nešto više od zbira svih tvojih dobrih i loših stvari. Ti si više od toga. Tako mnogo ljudi na ovom svetu živi u strahu. Na izvesnim mestima, verovatno je to dobra ideja. Ali u tebi postoji jedno mesto na kome ne može biti straha, zato što bi na tom mestu trebalo da osećaš slobodu. Ja imam definiciju slobode, a ona potiče iz mog iskustva: Ako neko treba da mi kaže da sam slobodan, onda nisam slobodan. Mi imamo formule za slobodu i formule za sreću. Ali sreća nema nikakve veze s formulama. “Ovo plus ovo, plus ovo, jednako je sreći.” Ne. Ili se osećaš srećnim ili se ne osećaš srećnim. Ili osećaš radost ili ne osećaš radost. Ili se osećaš slobodnim ili se ne osećaš slobodnim. Ili osećaš mir ili ne osećaš mir. Tvoj život je pozornica na kojoj će plesati mir, na kojoj će sreća pevati pesmu za tebe. U tome je suština. Najveće čovekovo dostignuće nije odlazak na Mesec. To će pasti u senku zaborava kada neko bude otišao na Mars. A i to će pasti u senku zaborava kada neko bude još dalje otišao, zato što će se uvek pojaviti neko ko će oboriti rekord. Tehnologija će toliko neverovatno napredovati u budućnosti, da će nas neki budući ljudi posmatrati i smejati nam se. Govoriće: “Leteli su u onim napravama koje su pravile buku i izbacivale dim. Svađali su se oko njih, jer svaki put kada bi neko preleteo iznad, pravio bi takvu buku da ljudi nisu mogli spavati. Stoga su za njih morali uvesti policijski čas. U gradovima su imali autoputeve. Dešavale su se saobraćajne gužve i nesreće. I svi su sa sobom nosili te stvarčice koje su se sve vreme oglašavale. Postalo je toliko nepodnošljivo da su morali pisati pravila za njih: ‘Morate ih isključiti kada ste u restoranu ili na nekom javnom mestu kao što je biblioteka.’” Smejaće nam se, baš kao što se mi smejemo onima pre nas. Takva su pravila ovoga sveta. Sagradiš kuću i kažeš: “Ovo je moj dom.” Da li ta kuća kaže: “Ti si moj vlasnik”? Kada te više ne bude bilo, useliće se neko drugi i zvaće je svojim domom. A kada njega više ne bude bilo, neko drugi će je zvati svojim domom.

100

Šta je tvoje? Da li znaš? Ovaj dah te obasipa—odakle dolazi? Kuda ide? Svaki put kada dođe, donese dar života. Šta je život? Kada si svestan, ovaj život ti održava obećanje za obećanjem za obećanjem, donosi dar za darom za darom. Koji dar si ti prihvatio? Ako si ostao stranac za samoga sebe, onda si došao, živeo neko vreme, a onda otišao. Ne moraš čak ni da unapred zakazeš. Desiće se. Nemaš nikakvu kontrolu nad tim. Ali između života i smrti, ja mogu da uradim nešto. Od svih stvari koje mogu postići, neka budem ispunjen, neka upoznam samog sebe. I neka od svih ljudi koje sam pokušao da razumem, razumem sebe. Zato što je ovaj svet pustinja, a ja želim da dođe kiša mira i razumevanja. Ovde su presušene reke koje čekaju da ponovo poteku. Seme čeka da nikne, da procveta. PROLEĆE JE DOŠLO Tako je divno posmatrati dolazak proleća. Kod mene kući, odmah ispred moje radne sobe, nalazi se jedno drvo. Prošle zime mu je otpalo lišće tako da su ostale samo gole grane. Zatim je polako ali sigurno proleće počelo da dolazi. Ti zeleni izdanci nisu propustili ni jedan jedini dan a da se ne razviju. To ja zovem posvećenost. To ja zovem predanost. To ja zovem život. To ja zovem veliko čudo. A da je to drvo čovek, reklo bi: “Zašto ovo radimo? Zima će ponovo doći, i onda će lišće ponovo morati da mi otpadne. Zato zaboravite na cvetanje; samo prespavajte zimu.”

Ako ne poznaješ samog sebe, onda si došao, živeo neko vreme, a zatim otišao. Ne. To nije logično. To je nešto što prevazilazi logiku. Ljubav nije logična. Čak i ako nije logična, ne gubi značaj. Ti mali izdanci čekaju i čekaju, i u tom čekanju ne mogu predvideti kakvo će biti vreme. Ne kažu: “Hej, znam

101

da su ova dva dana topla, ali sledeća dva dana opet će biti kišna, stoga samo čekajte.” Ne, ne, ne. Umesto toga kažu: “Evo, trenutak je. Toplo vreme je došlo. Sunce sija. Temperatura je pogodna. Hajdemo.” Ma kako da su ove mladice nežne i krhke, čak i tokom dva hladna i kišna dana, kažu: “Izdržaćemo i nastavićemo dalje, nastavićemo dalje, nastavićemo dalje.” Preduzimaju rizik, sračunato. Ovaj prizor se svake godine ponavlja za hiljade miliona i milijardi drveća i grana na licu ove zemlje. Proleće je došlo i za tebe. Vreme je da uroniš unutra i dopustiš da nada za mir ispliva na površinu u tvom životu, da vidiš ono dobro, da razumeš ono dobro, da još jednom znaš i kažeš da onome koga si dugo ignorisao, a ko nije niko drugi nego ti! Zato što je blago u tebi. Kao onaj čovek koji je orao polja, i ti možeš pronaći to blago.

102

ŠTA TEBE ČINI SREĆNIM? Dozvolite mi da pođem od jednog pitanja: Šta kravu čini srećnom? Bio sam u njihovoj blizini, i mogu ti reći jednu stvar. Ono što kravu čini srećnom jeste samo to što je krava. Kada je krokodil srećan? Kada je krokodil. Možeš staviti krokodilu lanac-ogrlicu s dijamantima oko vrata, pokušati da mu staviš karmin, privezati ga za veoma skupocenu stolicu koja je nekad pripadala Napoleonu, i kazati: “Divno izgledaš. Taj ruž ti stvarno ističe usne i sediš na Napoleonovoj stolici.” Ali krokodila zapravo ne interesuju te stvari. Samo hoće da bude krokodil i radi ono što krokodili rade—ma šta to bilo.

104

Govorim o jednoj stvarnosti koja je toliko neverovatno stvarna, koja je predivna. Govorim o radosti koja je toliko stvarna, koja se ne vezuje za juče ili sutra. Nalazi se samo u sadašnjosti, u ovom trenutku koji se zove sada. Govorim o sreći koja je tvoja sreća—ne zavisi od bilo koga drugoga ili bilo koje okolnosti ili bilo koje situacije, nego samo od tebe. Govorim o tvom bogatstvu, bogatstvu koje je neprocenjivo. Nečemu što ne možeš prodati, i ne možeš kupiti. Zato što to imaš, ti si najbogatija osoba na licu ove zemlje. Šta je to? ŠTA TEBE ČINI SREĆNIM? Krava je srećna kada je krava; pas je srećan kada je pas; mačka je srećna kada je mačka; i krokodil je srećan kada je krokodil. Onda pitanje glasi: Šta tebe čini srećnim? Verovatno ste videli one reklame u kojima ljudi sede na plaži, piju pivo, peku neku jadnu životinju na vatri, i kažu: “Od ovoga nema ništa bolje.” Ja se ne slažem, ali oni žele da ti to misliš. Pre nego što odgovoriš na pitanje šta te čini srećnim, imaj na umu jednu stvar. Krokodil nije zavisio ni od čega drugoga—činilo ga je srećnim samo to što je krokodil. Mačku, samo to što je mačka. Bio bi to tužan dan kada bi tvoja sreća zavisila od nekog drugog ili nečeg drugog. Onda ne bi posvetio život uživanju u sreći, nego tome da budeš sa onom osobom koja te čini srećnim ili da očuvaš ono stanje koje te čini srećnim. To bi mogao biti odgovor na neka pitanja ljudi o tome šta mi radimo na ovom svetu. Nastojimo da sačuvamo sve ono što volimo i što mislimo da je dobro. Ceo svet radi samo to. Niko ne uživa jer uživanje nije važno. Ono što je postalo važno jeste da obezbedimo te okolnosti i da ti ljudi budu s nama. Koliko bi roditelja koji imaju odraslu decu želelo da se svi opet okupe kao nekada, kada su sedeli za istim stolom, i smejali se za divnom trpezom? Koliko roditelja iznova i iznova bezuspešno pokušava da vrati to vreme? Samo su roditelji posvećeni tome—ne deca. Deca kažu: “Ostavi me na miru. Imam svoj život; imam ja šta da radim.” A roditelji kažu: “Ne, ne, ne. Okupićemo se opet, baš kao nekada. Zar nam nije svima bilo lepo? Hajde da to ponovo uradimo.” Slike na zidu. Da li prava radost može zavisiti od bilo koga drugoga? Govorimo o istinskoj radosti. Istinskoj stvarnosti. Da li je ona gruba? Ili je lepa? Za one koji su to osetili, istinska stvarnost najlepša je stvarnost. To je stvarnost koja kaže: “Ja

105

postojim. Ja sam živ. Najlepši dar, najneverovatnije bogatstvo daha dato je meni, i svestan sam. Budan sam. Sposoban sam da razumem. Ne samo da imam veliku želju da budem srećan nego i unutar sebe imam izvor sreće.” HRANA I GLAD Ponekad zaboravimo da su obe stvari važne—to što imamo veliku želju da budemo srećni, da budemo u miru, i to što u sebi imamo izvor sreće i mira. Ako imaš hranu a nisi gladan, onda kažeš: “Hmm. Čekaj malo.” Ali kada si gladan i imaš hranu, onda kažeš: “Oh. To je dobro.” Mnogi ljudi me pitaju: “Kako onda da dođemo do mira? Gde je?” Kažem im da to nije problem. Mir je u tebi. Problem je u velikoj želji, gladi. Kada stojiš usred polja na kome se gaji povrće i voće, stvar nije u hrani. Stvar je u gladi. Gledaš paradajz, ali ne na isti način kao neko ko je gladan. Neko ko je gladan kaže: “Paradajz!”, dok neko ko nije gladan pita: “Koja je ovo vrsta paradajza? Da nisu malo zeleni, šta mislite? Mogu li da pipnem neki?” To je drugačiji način razmišljanja. Zašto koristim reč glad? Zašto ne koristim reč potreba? Dozvolite mi da objasnim razliku. Neko me stvarno može navesti da osetim potrebu za nečim kada je ja nemam, ali ako nisam gladan, niko me ne može naterati da osetim glad. Glad je nešto što ja treba da osetim i znam. Neke ljude više zanima pitanje: “Gde mogu da nađem mir?” Unutar tebe je! I nisam ja prvi koji je to rekao. Stotine i stotine njih pre mene rekli su: “Mir je u tebi. Mir je moguć.” Mir nije problem. Problem je da li mi osećamo glad za mirom? Zašto koristim reč žeđ? Niko ne može da je stvori u meni. Ili sam žedan ili nisam žedan. Neko ti može reći da nisi stvarno žedan. Ali ti sam znaš kada si žedan a kada nisi žedan. ISTINSKA STVARNOST Neke osobine su nam toliko svojstvene, da na njih ne utiče ništa drugo. Takva je tvoja želja za mirom, za tom stvarnošću, za tom radošću. Prava. Zato što istinska stvarnost nije u tome da li si bogat ili siromašan. Istinska stvarnost nije u tome da li si zdrav ili bolestan. To se za dan može promeniti. Možeš otići kod doktora, koji ti kaže: “Umrećeš.” Drugi doktor kaže:

106

“Uh. Pogrešan lekarski nalaz. Živećeš. U redu je.” Jednog dana misliš: “O, Bože! Umreću.” Drugog dana: “Dobro sam, zdrav sam.”

Ti imaš neprocenjivo blago. Nešto što ne možeš ni prodati ni kupiti. Zato što to imaš, najbogatiji si na svetu. Šta je to? Videli smo kako je to s bogatstvom i siromaštvom. Neko je stvarno bogat, a onda, odjednom, sve to nestane. “Uh.” To nije stvarnost. Šta je stvarnost? To što si živ! Neko bi mogao pomisliti: “Kakva je to stvarnost?” To je jedina stvarnost. Omogućava ti da budeš bogat i omogućava ti da budeš siromašan. Omogućava ti da pustiš neku suzu i omogućava ti da prasneš u smeh. Omogućava ti da plešeš i omogućava ti da mirno sediš. Omogućava ti da budeš ujak, majka, tata, tetka. Bez te stvarnosti, nema nikakve predstave. Stvarnost je jednostavna. Tvoj život nije ono što se svaki dan dešava. To je tvoja životna drama. Ovo zaista moraš razumeti. Ne menja se knjiga; nego stranice koje prelistavaš. Došao si na ovaj svet, a samo jednom ćeš doći na ovaj svet. Koliko je to sigurno? Veoma. I to se desilo. Već se dogodilo. Tada se otvorila knjiga. Sada se prelistavaju stranice i ti čitaš. A šta je na stranici? Nešto od toga su tvoje potrebe, tvoje želje.

107

Svako ima neku želju, negde, duboko u sebi. Neki bi želeli da su viši, dok bi oni koji udaraju glavom o sve, želeli da nisu toliko visoki. Oni koji imaju višak kilograma, želeli bi da nemaju višak kilograma. Svako bi želeo da bolje izgleda. Neki ljudi bi voleli da su rođeni od bogatih roditelja, da bi mogli raditi šta god požele. Svako ima neku svoju želju, svoju čežnju. Pokušavamo shvatiti zašto se stvari ne odvijaju onako kako bismo mi to hteli. Neki ljudi se okreću zvezdama—doslovno. “Pluton je bio ovde, Uran je bio tamo, tako da je to razlog zašto danas nije tvoj dan.” ZAVISNOST OD ČEGA? A onda ima ljudi koji daju naučno objašnjenje za to. Kažu: “Sve sam stvorio sam.” Ne sasvim; tome su doprineli tvoji roditelji! Jednom mi je neko s kim sam se vozio rekao: “Ti i ti ljudi konačno su došli da te čuju. Nikada ranije to nisu hteli, zato što su smatrali da su sve sami postigli i da im nije potrebna pomoć drugih ljudi.” Rekao sam: “O, znači da su zavisili od toga—da im nije potrebna pomoć drugih ljudi.” Ali tebi je i dalje potrebna pomoć farmera da uzgaja povrće, kao i prodavca da ti osigura njihovu dostupnost. I dalje zavisiš od onog ko kuva. Ili, ako sam kuvaš, zavisiš od kuhinjskog posuđa i šporeta. Zavisiš od vode koja teče iz slavine i svih ljudi koji to omogućavaju radeći u vodovodnom preduzeću. Zavisiš od pilota koji te prevoze tamo kuda ti želiš da ideš—ne kuda oni žele da idu. Voleli bismo da mislimo kako smo nezavisni, dok u stvari zavisimo mnogo i od mnogih. Mada nije o tome ovde reč. Reč je o tome da li se ti, u svojoj nezavisnosti, oslanjaš na sebe ili ne? To je trik pitanje. Kako se mogu osloniti na sebe kada i ne znam ko sam? KADA SAM JA SAMO JA Krokodil zna da je krokodil. Mačka zna da je mačka. Pas zna da je pas. Ljudsko biće, s najvećim mozgom u odnosu na veličinu tela, misli: “Hmm. Ko sam ja? Ko sam ja?” Od kako je sveta i veka, ljudsko biće pita: “Zašto sam ja ovde? Šta ja radim ovde?” Možda ću biti najsrećniji ako budem samo ono što jesam. Kada bih samo znao ko sam. Ko sam ja? Stvari se menjaju. Sećam se svog ranog detinjstva, kada sam bio veoma mali. Nisam išao u školu. Igrao sam se, igrao sam se, igrao sam se. Bio sam najmlađi, i ustajao sam jako rano ujutro. Jedva sam

108

Za one koji su to osetili, prava stvarnost je najlepša stvarnost. Ta stvarnost kaže: “Ja postojim. Ja sam živ.”

čekao da ustanem. Ležao sam u krevetu, gledajući kroz prozor kako bih video prve zrake svetlosti i onda mogao da izjurim napolje. Posmatrao sam, s neverovatnim divljenjem, kako rosa menja boje, iskreći se poput dijamanata, obasjana prvim sunčevim zracima. Kada su me odveli u obdanište, sećam se kako sam plakao i plakao. Lepše mi je bilo kod kuće. A onda sam se navikao. Vidiš tu promenu? Stvarno sam se navikao. I tako je zabavište zamenilo jutarnje ustajanje i posmatranje rose. Onda sam pošao u školu, na Akademiju Sveti Josif. I opet se sećam plakanja. Nisam želeo da idem u školu. To je bilo nešto novo; drugačije. Svi moji drugovi su bili u vrtiću. Tako sam prešao iz zabavišta u Svetog Josifa. Stvari su se stalno menjale. Ja sam stalno nešto zamenjivao. Promena-zamena. Promena-zamena. Neke promene su donele stvari koje nisu bile dobre, i one su prošle. A neke promene su donele sjajne stvari, a i one su prošle. Odbacivanje svega bez razlike. A jedina stalna stvar bio je dolazak i odlazak daha. I želja za ispunjenjem. GDE JE RAJ? Čak i kada sam ispunjen, želja za ispunjenjem raste. To je kao ljubav. Kada ne voliš, nema ljubavi. Kada voliš, voliš sve više. Onda možeš voleti još više, i više i više. Mnogi ljudi misle da im je cilj u životu ispunjenje, tako da više neće imati želju za ispunjenjem. Bio bi to tužan dan. Kada se zaljubiš u nekoga, ne zaljubljuješ se da bi prestao da voliš, zar ne? Zaljubljuješ se da bi mogao još više voleti. Da bi mogao osećati sve veću i veću ljubav. I to je za mene ostalo stalno. U detinjstvu, bio sam najmlađi. Sada sam odrastao. Jedina stvar koja je bila stalna jeste ovaj dah koji neprestano dolazi. To je dar. I ja to prihvatam, i shvatam. Tačno je da sam najsrećniji kada sam ja samo ja. Kada sam ono što jesam— neko ko diše i oseća u svom srcu zahvalnost što je živ, zahvalnost što sam ja živ. Ima ljudi koji se toliko bave time šta će im se desiti kada više ne budu bili

110

živi, da su zaboravili kako da žive. Toliko su preokupirani rajem posle smrti da su zaboravili raj na Zemlji. Dobrovoljno su izašli na vrata Raja. Raj postoji na Zemlji, i ti možeš u potpunosti uživati tu pogodnost. Gde je ovaj raj? Nije u nekoj građevini. Ovaj raj je u srcu svakog ljudskog bića. Sila koja nas je stvorila i koja nas tako dobro poznaje sigurno je mislila: “Ako stvorim raj kao neko fizičko mesto, znam da će ovi ljudi zaboraviti kako da stignu tamo. Otići će na pogrešnu adresu i izgubiće se. Znam šta ću da uradim. Staviću raj unutar njih. Tako da, ma kuda išli, jednu stvar neće moći da urade—neće moći da se izgube.” PROBUDI ŽEĐ Ma kuda da idem, kada kažem ljudima: “Mir je ono što vam treba”, oni shvataju. Kada kažem život, ljudi shvataju. Kada kažem dah, ljudi shvataju. Vrednost prepoznavanja i razumevanja dragocenosti ovog dara, ovog bogatstva, ista je za sve ljude—bez obzira na to da li su u Japanu, u Africi, u Indiji ili u Australiji. Neke stvari su nam svima svojstvene. Možda izgledamo drugačuje, ali nismo drugačiji. Možda govorimo drugačije, ali nismo drugačiji. Ja govorim o mogućnosti znanja. Poznavanja sebe. Tako da bi mogao biti ono što jesi. Jer ako ne poznaješ sebe, ne možeš biti ono što jesi, a ako ne možeš biti ono što jesi, ne možeš biti srećan kao što to može biti mačka i krokodil i krava. Važno je da poznaješ sebe da bi bio što srećniji.

Raj postoji na Zemlji, možeš u potpunosti uživati tu pogodnost. Ovaj raj je u srcu svakog ljudskog bića.

111

Toliko je jednostavno. Znam da su neki od vas hteli da čuju nešto najkomplikovanije, nešto što je najteže razumeti. Žao mi je. Jednostavno je. Ono što tražiš nalazi se unutar tebe. A to nije problem. Problem je u žeđi. Problem je u gladi. Onoga dana kada budeš probudio tu glad u sebi, pronaći ćeš ono što tražiš. Možeš zaustaviti kola na benzinskoj pumpi i pitati radnika: “Gde je Rose Avenue?” Da ja tu radim, upitao bih te: “Kuda želiš da ideš?” Ti kažeš: “Ne, ne. Reci mi gde je Rose Avenue.” Kada doživiš tu radost u svom životu, kada razumeš vrednost daha, onda zaista počinješ da shvataš šta je život. Upravo sada, ti shvataš svoje obaveze, svoje rutinske poslove, svoje dužnosti. Ne razumeš život. A veruj mi, ovom svetu je potrebno da shvati u čemu je suština života. Jako mnogo energije troši se samo na razaranje. Uništi, uništi, uništi. Tako malo toga donosi ljudima mir. Ja kažem: “Ne. Kuda želiš da ideš?” A ti kažeš: “Želim da idem u cvećaru na Rose Avenue.” A onda ću ti reći: “Nema cvećare na toj aveniji. Rose Street je prava adresa.” Da li hoćeš da ideš u cvećaru? Ili na tu aveniju? U stvari, ovo mi se jednom desilo, samo obratno. Išao sam na mesto na kome je trebalo da govorim, a postojala je i avenija i ulica sa istim imenom. Na pozivnici je pisalo avenija, a zapravo su hteli da dođem na adresu u ulici. No, bez obzira na to, kuda ti želiš da ideš? Ljudi mi kažu: “Ja tražim ovo, i ja tražim ono.” A ja kažem: “Kuda želiš da ideš? Ja poznajem ovaj kraj—samo mi reci kuda želiš da ideš, i daću ti veoma jednostavna uputstva kako da stigneš tamo.” Previše ljudi umešano je u logistiku imena ulica. Svađaju se i prepiru između sebe. “Ne, to nije avenija. To je bulevar.” Da li su ikada prolazili tim ulicama? Nikada nisu kročili. Niko nije šetao tim bulevarima otkako su asfaltirani. Rasprava se vodi o imenima ulica. Nekako smo zaboravili odredište, a imena ulica su postala važna. U svetu srca, u ovom unutrašnjem prostoru, važna su odredišta, ne imena ulica. Kada se u tebi probudi žeđ za ispunjenjem, onda ćeš pronaći svoje odredište.

112

Postoji jedna izreka: “Kad se nešto hoće, može se.” Problem nije u tome kako možemo; nego da li hoćemo. Neki ljudi kažu: “Ja tražim Boga. Želim da vidim Boga.” Kojeg Boga? Sa bradom? Očima? Svetlost? Prazninu? Nekoliko čestica? Planetu? Palmino drvo? Drvo manga? Šta? Bog koga tražiš nalazi se u svim ovim stvarima. A kako izgleda to što se nalazi u svemu? Da li si se zapitao? Ako ti je jasno šta želiš, najbolje da to potražiš u sebi, ne negde spolja, zato što se ono što tražiš nalazi unutar tebe. MOŽEŠ ZNATI Na koji način? Nije problem. Podstakni žeđ. Podstakni glad za znanjem, za razumevanjem. Nemoj biti papagaj: “Poli hoće kreker. Poli hoće kreker.” Poli ne razume ko je Poli, i Poli nema pojma šta je kreker. Saznaj. Nemoj ponavljati—saznaj. Shvati. To je tvoj potencijal. To je nešto što možeš uraditi. Možeš znati. I trebalo bi da znaš. Trebalo bi da ti bude jasno. Ovo je tvoj potencijal—da ti bude jasno. Neki ljudi će reći: “Čuo sam to ranije.” Dobro. Očigledno da nisi obratio pažnju. Slušaš ponovo. Drugi ljudi će reći: “Ja ovo nikada pre nisam čuo.” Dobro! Konačno si čuo. Stoga obrati pažnju. I ostvari mogućnost. Saznaj ko si da bi mogao biti ono što jesi. Ma kada, bilo gde, čak i u najmračnijim trenucima bola i patnje, budi ono što jesi da bi moga biti srećan. Da bi mogao biti zadovoljan. Da bi mogao naći mir u ovom životu. To je važno. Ima mnogo, mnogo važnih stvari koje moraš uraditi. Postavi ovu stvar na prvo mesto, i onda će sve ono što treba da dođe na svoje mesto, doći na svoje mesto.

Kada se u tebi probudi žeđ za ispunjenjem, onda ćeš pronaći svoje odredište.

113

Ne možeš objasniti značenje života. To treba da osetiš. Ne možeš objasniti svoj dah. Treba da dišeš. Ne možeš objasniti značenje ovog postojanja. To se može samo osetiti. Ako to razumeš, otvaraju ti se jedna sasvim drugačija vrata. Stičeš razumevanje osećajem—ne kroz objašnjenja.

114

TREĆI DEO

NE OBJAŠNJAVAJ OSETI

115

VEROVANJE, RASUĐIVANJE—ILI ZNANJE Nekada davno, naši preci živeli su na drveću. Plašili su se svih onih životinja koje su htele da ih pojedu. Stoga su se popeli na drvo. Nije im bilo udobno, ali da je neko pokušao da im objasni da su promene dobre, rekli bi: “Ne, ne, ne. Moraš živ dočekati novi dan, nadajući se, da ćeš, kada odeš na spavanje, ostati živ, i kada se ponovo probudiš ujutro, još biti živ. To je dobro.” Mora da im je bilo užasno. Međutim, polako su menjali način života prelazeći u pećine. I od tada pa naovamo, desile su se mnoge promene.

116

Najbrže se menjao način našeg razmišljanja. Ljudsko telo se nije prilagođavalo onoliko brzo koliko je to um činio. Teško je poverovati, ali naše oči ne vide uvek u boji. Periferno opažanje je crnobelo, verovatno radi bržeg procesuiranja slika. Ako se nešto pojavi u tvom perifernom vidnom polju, možeš brže primetiti u crnobeloj slici. U ono vreme, kada bi neko spazio tigra ili lava kako skače, nije mu bilo važno koje je boje; nisu mu bile važne pruge. U današnje vreme to ti je bitno, zato što ćeš se tu naći najverovatnije sa fotoaparatom. Samo pre nekoliko godina, bila bi to puška. RASUĐIVANJE ILI VEROVANJE Da si pećinski čovek, i da čuješ mobilni telefon kako zvoni, bio bi preplašen, zato što bi pomislio da je to neko novo čudovište, neka nova životinja koja će te pojesti. A ne tako davno, živeli smo u pećinama. Ali se naš način razmišljanja razvio. U današnje vreme, veoma dobro rasuđujemo. Rasuđujemo i verujemo. Nekada su se stvari morale zasnivati na činjenicama. Znanje je moralo biti veoma stvarno. Nismo mogli samo verovati—morali smo znati. Danas smo zamenili znanje za verovanje. Evo jednog primera. Pozvao si kod sebe dva prijatelja. Jedan od njih je stigao, a drugi nije, zato pitaš tog koji je stigao: “Da li misliš da će taj-i-taj doći?” A on kaže: “Verujem”—a ključna reč je verujem—“da će uskoro stići.” Kada ga pitaš zašto tako misli, on kaže: “Zato što”—a ovde stoji rasuđivanje iza verovanja—“on uvek stiže na vreme.” Ovakvo rasuđivanje ime jedan nedostatak. Ono ne uzima u obzir da je taj prijatelj možda imao neku nezgodu, i ma koliko da je tačan kada je u pitanju vreme, neće se pojaviti. Ili da, recimo, voziš, i neko te pita: “Da li misliš da ćeš imati dovoljno benzina da stigneš tamo kuda si se uputio?”, a ti kažeš: “Verujem da ću imati.” Na čemu se zasniva tvoje uverenje? “Pa, znam da do mog odredišta ima pedeset milja, a još mi je ostalo pola rezervoara benzina. Znam da s punim rezervoarom mogu preći dvesta milja, tako da još imam dovoljno benzina.” Tačno? Ne. Ovakvo rasuđivanje ne uzima u obzir da se možeš izgubiti tokom sledećih pedeset milja. Na nekim deonicama nema mnogo izlaza sa autoputa, veoma su retki, tako da kada se jednom nađeš na pogrešnom autoputu, izgubićeš se. Imamo svoja uverenja i imamo svoje razloge. I izgleda da su oni, uglavnom,

118

dovoljni. Stoga, na često postavljano pitanje: “Da li verujete u Boga?”, mnogi ljudi odgovaraju: “O, da. Ja verujem u Boga.” Rečeno im je da su zvezde, mesec, sunce i zemlja dokaz za postojanje Boga. To znači da su oni na osnovu toga zaključili da Bog mora postojati. Kada su u nekoj nevolji, kada se stvari ne odvijaju onako kako bi oni želeli, ljudi se često pitaju zašto im se to dešava, kao na primer kada im pukne guma a ne znaju da li imaju rezervnu gumu u kolima. Onda, pošto pretraže prtljažnik i uvere se da je tu rezervna guma, kažu: “Ipak ima Boga!”, zato što su se stvari desile onako kako njima odgovara. Kada im je pukla guma, nisu rekli: “Oh! Ipak ima Boga—pukla mi je guma.” Ne. Verovatno su rekli nešto sasvim neprimereno. Postoji velika razlika između rasuđivanja i verovanja—i znanja. Da li se sećaš koliko si kao mali bio opčinjen avionima? Trčao si iza kuće, šireći ruke poput krila, govoreći pri skretanju: “Vuuum!” Nisi mogao tek tako da uđeš u neki avion, pa si se pretvarao, zato što ti nije ništa drugo preostajalo. Ali ako naletiš na nekog pilota koji ima avion, on bi ti mogao reći: “Hajde da letimo.” Onda se ne moraš pretvarati. Ne moraš držati raširene ruke. Ne moraš verovati. Ne moraš samo rasuđivati. Možeš znati.

Svet će te naučiti da veruješ. Svet će te naučiti da rasuđuješ. Ali neke stvari moraš znati. HODANJE PO UGLJU Dakle, pitanje glasi: Šta si ti izabrao u svom životu? Možeš da budeš nesvestan. I možeš da budeš svestan. Izgleda da je lako biti nesvestan. Misliš da nesvesnost štedi energiju, ali nije tako. Kada te stignu posledice, potrebna ti je ogromna količina energije da se suočiš s njima. Koja je posledica nesvesnosti? Bol i patnja. Ako si ikada patio, znaš koliko energije patnja oduzima. Pre svega, ne možeš da spavaš. A onda te mnogo košta, trošiš ogromnu sumu novca. Moraš da kupiš papirnate maramice;

119

moraš da kupiš knjige; moraš da telefoniraš. Moraš pokušati da nađeš neko olakšanje od te otupljujuće, mučne patnje. I svaku pomoć prihvataš. To je posledica nesvesnosti. Možda izgleda da za svesnost treba više energije, ali u stvari nije tako. Poštedela te je papirnatih maramica, knjiga, svih onih telefonskih poziva—zato što si srećan. Sreća ništa ne košta. Besplatno je sve u vezi sa srećom. Kada si srećan, ne razmišljaš: “Da li treba da pozovem nekog? Da li treba ovo da uradim? Da li treba ono da uradim? Da li treba da plačem? Da li treba da pročitam knjigu o tome?” Ne, samo se opustiš. Sve je divno. Nesvesnost se uopšte ne isplati. Košta te vremena i košta te novca. Moraš da odeš na godišnji odmor pokušavajući da pobegneš sa mesta gde boraviš. Telo ti govori: “Ovo nije u redu. To što radiš nije u redu.” Ono vrišti. To se zove stres. A koje su posledice stresa? Pitaj doktora. A šta društvo kaže? “Dozvoli da te naučimo kako da se izboriš sa stresom.” Uzgred budi rečeno, to su oni isti ljudi koji bi te naučili kako da hodaš po užarenom ugljevlju. Devedesetih godina prošlog veka, to se smatralo velikim postignućem. Ljudi su išli na seminare na kojima su učili kako da kontrolišu sve te stvari, i, na poslednjem stupnju, hodali bi po užarenom ugljevlju. Dakle, gde bi trebalo da hodaš po ugljevlju? Jedino mesto gde bi to donekle bili korisno jeste u Argentini, gde postoje ogromne rupe za roštilj. One su na zemlji, i ljudi dugo gaze da bi obradili hranu. Stoga, ako bi ovi ljudi mogli hodati po ugljevlju, to bi im olakšalo posao. Rasuđivanje to radi. Kaže ti da si pobedio nešto, zato što si hodao po ugljevlju. A ako pogledaš unazad na čitav lanac nesvesnosti koja te je dovela do hodanja po ugljevlju, koliko ćeš razloga u obliku karika naći? To nije neki mali lanac. Verovao si i verovao. I još više verovao. I rezonovao. I još više rezonovao. Sve dok nisi došao dotle, da čak i da si se hteo osloboditi tog lanca, nisi mogao, jer je bio tako obavijen oko tebe da ti ruke uopšte nisu bile slobodne da počnu seći karike. A da stvari budu gore, ti želiš biti slobodan, ali si zaboravio kakav je to osećaj slobode. Želiš razumeti, ali si zaboravio kako da razumeš, i šta se onda dešava? Zbunjenost. ZNANJE ILI VEROVANJE Kod znanja nema nikakve zabune. Počeo sam kao veoma mali da se javno obraćam ljudima. U to vreme, jedan čovek koji je bio u vojsci, nekako je čuo

120

za mene i poželeo da dođe i da me vidi, ali se i dalje pitao: “Čemu će me naučiti neko dete? Možda će on od mene naučiti par stvari.” Tako je on došao u moju kuću u Indiji. Radio sam domaći zadatak, dok su neki drugi ljudi sedeli s njim na terasi. S mesta na kome sam bio mogao sam čuti sve što su govorili. Čovek koji je bio u vojsci, uživao je raspravljajući se s njima, zato što su svi oni, na svoj način, bili intelektualci koji su napustili znanje radi rezonovanja. Kada nešto znaš, onda uopšte nema mesta za raspravu. Ali kada je tu rasuđivanje i verovanje, ima mesta za otvorenu raspravu.

Ti želiš biti slobodan, ali si zaboravio kakav je osećaj slobode. Posle izvesnog vremena, neko mi je prišao i rekao: “Došao je neko da te vidi.” Tako sam dobio dozvolu da prestanem da radim domaći zadatak i odem u dnevnu sobu. Terasa je bila odmah do dnevne sobe, koja je imala dupla vrata—jedna staklena a druga mrežasta. Otvorio sam staklena vrata, i, slušajući kroz mrežasta vrata, čuo sam kako taj čovek kaže: “Znate, ja se svaki dan molim svetlu.” I dok je sva ta rasprava trajala, ja sam polako ušao i tiho seo. Čovek me je pogledao i ja sam pogledao njega. I rekao sam: “Pa, šta ti radiš?” “O, molim se. Molim se svetlu.” Rekao sam: “O, to je dobro. Siguran sam da molitva svetlu ne može nimalo škoditi, ali sigurno ne bi škodilo ni da ga vidiš—zar ne? Da li si i video svetlo? Ili se samo moliš?” To mu je promenilo život. “Molitva svetlu” je kao kucanje na vrata. Ona se ne otvaraju, ali ti i dalje kucaš. To kucanje postaje ritual. Šta ćeš uraditi ako neko zaista otvori vrata? Nećeš znati šta da radiš sa sobom, zbog toga što ti, osim o vratima, niko nikada ni o čemu drugom ništa nije rekao. Zarobljen si u domenu kucanja.

121

DANTEOV PAKAO U četrnaestom veku, papa je prognao Dantea iz zemlje. Danteu se to ne sviđa. On seda i piše knjigu, Božanstvenu komediju, koja opisuje pakao. Zaista se unosi u to. Hladno je i užasno. A kada je opisao pakao, papu smešta baš tu. Odjednom, dobili smo opis pakla. Tu je—crno na belo. Znamo kako je u paklu. A Dante je samo pokušavao da se osveti. A onda umetnici. Nikada nisu videli pakao. Ali su čitali Danteov opis i naslikali ga. Zato imamo taj večan problem. S jedne strane, imamo veoma detaljno objašnjenje i detaljne slike pakla. Zubi, nokti, oči, temperatura. Toliko je hladno da je Sotona plav, mada je svuda vatra. S druge strane, imamo samo veoma uopštenu sliku raja. Raj ima kapiju, plavo nebo, nešto oblaka, malo svetla, ponekog krilatog anđela. To je sve. Veoma običan, dosadan dekor tog vremena. Razum kaže da, ako Bog postoji, on mora biti kao mi—mnogo sudi. Sve je podvojeno na dobro i loše. Veoma malo dvosmislenosti. “Ako radiš to, to i to, ići ćeš u pakao.” Svaka religija ima pakao i raj kao i spisak postupaka koji će te odvesti u pakao i onih koji će te odvesti u raj. Ako si krenuo prema paklu, postoji spisak stvari koje možeš uraditi tako da završiš u raju. Veoma zgodno. Neću reći: “Šta ako je raj ovde?” Znam da je ovde. Neću reći: “Šta ako je pakao ovde?” Znam da je pakao ovde. U poređenju s bolom i patnjom koje ljudska bića podnose u svojim umovima, ključanje u ulju bilo bi samo kao kupka u mlakoj vodi. A raj? Osećaj radosti, osećaj zadovoljstva, osećaj mira. Osećaj zaljubljenosti. Kada ljudsko biće oseća ljubav, ispunjeno je u sebi. Da li opisan raj, zamišljen raj, odgovara tome? Ne. Kada je ljudsko biće zadovoljno zato što je osetilo mir unutar sebe, to prevazilazi sve zamišljene opise raja. Trebalo bi da temperatura u raju bude savršena. Međutim, kada je neko zadovoljan, nije važno da li je ledeno hladno ili strašno vruće. Zadovoljstvo je zadovoljstvo. To je pravi, pravi raj. Tada istinska božanstvenost blista na licu, i to se prepoznaje. Božanstvenost blista? Da, blista. I jasnost. I jednostavnost. Sve to ide jedno s drugim. Nikada nije samo jedno. Sve zajedno dolazi. Za tebe. Mogućnosti su beskrajne. Sva pitanja su rešena. To se dešava s pojavom jasnosti. Ostaješ sa razumevanjem. Odgovori postaju očigledni. I ispunjenje dolazi. Mir

122

dolazi. Smirenost dolazi. Vedrina dolazi. Radost dolazi. Jedno za drugim samo dolaze. Kada se srce konačno ispuni, postaješ zadovoljan. I trenutak postaje večnost. Svaki dah postaje dragocen. Sve se slaže. Magla je nestala, i počinješ da vidiš. Toliko je lepo, da je savršeno. Sve što je bilo tama, sve što je bilo skriveno, osvetljeno je. I, zato što možeš da vidiš, nema nikakvog straha. Da li znaš kako je biti bez straha? Da li znaš? Kada nešto nije osvetljeno, a ti ne znaš šta je to, javlja se strah. Možda ima šest stotina ljudi kojima si ti šef. Ti si glavni, i ničega se ne plašiš. Stvarno? Da, plašiš se. Čim pređeš prag svog doma, javi se strah. U kancelariji, svako sledi tvoja pravila. Sada, kod kuće, ti moraš slediti njihova pravila. Na poslu, svako se nadao da ga nećeš odbiti. Sada si kod kuće i nadaš se da tebe tvoja porodica neće odbiti. Posledica: strah. Ne moraš živeti u strahu. Unutar sebe možeš osetiti istinski raj. Ne moraš ga zamišljati i ne moraš verovati u njega. Možeš ga spoznati.

123

Kada je srce konačno ispunjeno, postaješ zadovoljan. Trenutak postaje večnost. Svaki dah postaje dragocen. Sve se slaže. Magla je nestala, i počinješ da vidiš. Toliko je lepo, da je savršeno. Sve što je bilo skriveno, osvetljeno je. I, zato što možeš da vidiš, nema nikakvog straha.

124

MISLIM DA SAM POJEO SENDVIČ Neverovatno je kako mi sve ono što je dobro u našim životima čuvamo za kraj. Ko je došao na tu ideju? Možda zbog deserta. To mogu razumeti. Možda izvesna hrana ima tako loš ukus da ti je stvarno na kraju potrebna neka “poslastica”. Međutim, život nije takav. Život je divno putovanje koje se dešava svaki dan. Pleše. Zove te. Želi da budeš deo toga—da aktivno prihvataš svaki dar koji se stavlja pred tebe svaki dan. Svakog trenutka. Bez prosuđivanja o tome šta je dobro a šta je loše. Bez prosuđivanja o tome šta je ispravno a šta je pogrešno.

126

Nedavno sam se vozio s jednim čovekom koji se stalno gubio, iako su kola imala navigacioni sistem. Sledećeg dana, rekao je: “O, juče je bila prava propast!” Ne, nije. Zašto nije bila prava propast? Zato što je bio živ. Kako je samo lako suditi o svemu što se dešava u našim životima, odbacujući vrednost daha, odbacujući vrednost postojanja. RAZLIKA Nedavno sam bio na jednoj sahrani. Pošto sam znao da se tom čoveku približava kraj, otišao sam da ga vidim, pre mog polaska na veoma dug put. Hteo sam da se pozdravim s njim dok je živ, zato što zaista mislim da ne možeš reći zbogom nekom koga više nema. Tako sam otišao na tu sahranu, i, na neki način, zaista je bilo potresno. Nije bio potresan sam odlazak te osobe, zato što će se to svima desiti. Ali je na groblju bilo veoma očigledno šta svi ti nadgrobni spomenici govore: “Ovde leži neko.”

Na groblju, veoma je očigledno šta svi nadgrobni spomenici govore: “Ovde leži neko.” Morao sam da stanem i razmislim. To nije samo nadgrobni spomenik. To je istorija. Ta osoba je nekad bila živa. Dobre stvari su se dešavale i loše stvari su se dešavale. Bilo je teških dana i lagodnih dana, zbunjujućih dana i jasnih dana. Bilo je dana koji su proticali onako kako je ta osoba želela i dana koji kao da su bili protiv nje. Jedno putovanje se okončalo. U čemu je razlika između tog nadgrobnog spomenika i mene? Jednog dana ću i ja biti sveden na nadgrobni spomenik, sa imenom, dva datuma i nekoliko ugraviranih reči—i to je to. Ali zar ja nisam nešto više od toga? Zar život nije nešto više od toga? Zar se samo postojanje ne izdiže iznad svega što se dešava—dobro, loše, ispravno, pogrešno, prosuđivanje? Zar

127

Niko nije kao ti. I posle tvog odlaska, neće postojati niko kao što si ti. nije dobro biti ovde? Zar ovo nije jedan poseban trenutak—ovaj trenutak koji se zove biti živ? Koliko sam ja svestan toga? Koliko ja to prepoznajem? Čime se ja danas bavim? Da li se bar malo bavim nečim što je finije od najtanje vlasi kose—nečim što se ne može meriti po širini, visini ili težini, i što predstavlja jedinu razliku između mene i tog nadgrobnog spomenika? Da li znaš šta je to? To je dah koji ulazi i izlazi iz mene. Dah ne možeš fotografisati. Ne možeš ga naslikati. Ne možeš napraviti njegov kip. Ne možeš ga dati, kupiti, trampiti ni prodati. I u njemu je sva razlika između tebe i tvog nadgrobnog spomenika. Zato što dah dolazi, razuman si. Zato što dah dolazi, ti si g. Taj i taj, gđa Ta i ta, gđica Ta i ta, dr Taj i taj, kapetan Taj i taj, profesor Taj i taj. I zahvaljujući tom daru daha, imaš sposobnost razumevanja, postavljanja pitanja, rasuđivanja, posmatranja i učenja. PREDSTAVE O MIRU Da li ja ostavljam za kraj mogućnost da budem u miru? Ako to radim, vreme je da prestanem. Potrebna je promena planova. To neću da ostavim za kraj. Treba da osećam mir svaki dan u svom životu. Putujući po svetu i govoreći o miru, jednu stvar sam shvatio: ljudi čak i ne znaju šta je mir. Niko nema pojma. Neki ljudi misle da su postigli mir ako stave cveće u kosu i plešu po ulicama, i ako se zagrle, kada se sretnu. Kada idu u neki restoran, ako je konobar bio ljubazan prema njima, onda na kraju plate račun i zagrle konobara—bez napojnice. Tako oni zamišljaju mir. Drugi ljudi smatraju da će mir nastati kada prestanu svi sukobi. Niko se neće više ni sa kim svađati. Ako tvoj sused radi nešto što ti smeta, samo ćeš sedeti i duriti se. A neki ljudi smatraju da će mir nastati onoga dana kada vozovi više ne budu išli i kada psi više ne budu lajali.

129

Neki ljudi smatraju da će pronaći mir na vrhu neke planine, posmatrajući divno jezero na zalasku sunca. Kada čuješ zrikavce, kažeš: “O, tako je mirno.” Sledeći put kada vidiš zrikavca, nemoj ga oterati—asocira te na mir. Naravno, ako taj isti zrikavac završi u tvojoj sobi, onda više nemaš mira; objavljuješ mu rat. I ne postavljaš pitanje “traži se: mrtav ili živ”. Želiš da ga nema! PRAVI MIR Mir o kome govorim jeste onaj mir bez koga bismo izgubili samu suštinu onoga što smo, mir koji pleše u srcu svakoga. Stvarnost. Lepota. Radost. Istinski mir—ne odsustvo nečeg, nego samo prisustvo nečeg. To je ono živo. To je ono moguće. Čak i usred rata, taj mir se može doživeti. Neki ljudi misle da su slobodni ako za vikend odu van kuće. Tinejdžeri misle da su slobodni ako napuste roditeljski dom. Roditelji misle da su slobodni ako njihovi tinejdžeri stvarno odu, a ne samo ako prete da će otići. Da li je to sloboda? Sloboda od mojih nevolja. Da li je to sloboda? Sloboda od mojih briga. Da li je to sloboda? Sloboda od mojih obaveza. Da li je to sloboda? Govorim o slobodi koja se može doživeti čak i u zatvoru. To je sloboda koju mi niko ne može oduzeti. Mir koji se ne može izgubiti—to je pravi mir. Sloboda koja se ne može oduzeti—to je prava sloboda. DVA NAČINA Mi stvaramo i definišemo sisteme. Ljudi i dalje pokušavaju da definišu Boga. Jedna od definicija glasi: “Bog se ne može definisati.” Stoga kažemo: “Hajde to da definišemo.” Neko kaže: “Oslobodi se tih ideja i koncepata.” A neko drugi kaže: “Ne, ja volim moje koncepte. U redu su.” To postaje veoma lično. Ljudi se toliko bave definicijama, idejama i konceptima. A onda u svetu nastane sukob: “Postoji samo jedan Bog. Ali moj Bog je bolji od tvog.” Da li smatraš da je to logično? Mi na dva načina prihvatamo informacije. Jedan je teorijski; drugi je praktičan. A između teorije i prakse nalazi se velika planina koja se zove razumevanje. Na jednoj strani te planine leži teorija—nastavi da pričaš, nastavi da definišeš. Na drugoj strani te planine leži ovaj čudesni osećaj. Dakle, koja je razlika između ova dva načina? Recimo da si otišao u neki restoran, seo i naručio sendvič. Čekao si i čekao,

130

a onda ti je konobar doneo račun. Pitao si: “Ali gde je moj sendvič?” A konabar je rekao: “Doneo sam ti sendvič; pojeo si ga.” Zaista postoje ljudi koji bi platili račun i otišli potpuno zbunjeni. Ceo dan bi razmišljali: “Da li sam pojeo sendvič? Još sam gladan. Možda je to bio neki mali sendvič. Da li sam ga stvarno pojeo?” Otišli bi kući, seli da popričaju sa svojom ženom i rekli: “Draga, da li je moguće da pojedeš sendvič a da to ne znaš?” Onda bi otišli u biblioteku. “Mislim da sam pojeo sendvič, ali u stvari nisam pojeo sendvič—da li imate neku knjigu o tome?” “Ne.” “U redu. Pogledaću u delu za samopomoć.” To bi bila sjajna knjiga: Mislio si da si pojeo sendvič, a da li si? Ta knjiga bi se dobro prodavala. Ljudi bi se mogli prepoznati u tome. Ti si jedini koji može proceniti da li osećaš mir ili ne. To ne zavisi od nekog ko kaže: “Uzgred, ti doživljavaš mir. Onda budi miran.” Ne. Tvoja reč je poslednja. Ti moraš osetiti taj mir, tu slobodu, a ne samo napisati tri stotine puta: “Osećam se slobodnim.” OGLEDALO Neki ljudi kažu: “Slušao sam njegov govor; bilo je lepo, ali nam nije pružio ništa konkretno.” Šta ti ja mogu pružiti, kada ti već imaš unutar sebe sve što ti je potrebno? To je isto kao: šta bi uopšte mogao dati nekoj lepoj ženi? Ako je zaista lepa, mogao bi joj dati ogledalo i reći: “Pogledaj ono što ja svaki dan vidim.” Mislim da bi to bio romantičan kompliment. Možda je moguće da ta žena pogrešno shvati i pita te: “Zašto mi daješ ogledalo? Šta nije u redu sa mnom?” Čudno je, ali mi se zato gledamo u ogledalu—da bismo videli nedostatke. “Da li mi kravata krivo stoji? Da li mi je nešto između zuba?” Ljudi stoje ispred Mona Lize, i svi tako zagledani kažu: “Predivno.” Trebalo bi da tu bude ogledalo! Jer ne postoji niko kao što si ti na licu ove zemlje. Čak i ako si blizanac ili bliznakinja. Niko nije kao ti. I posle tvog odlaska neće postojati niko kao što si ti. Ovo je pravo vreme za tebe da počneš da shvataš. I evo nečeg konkretnog: počni da shvataš da imaš sve ono što si ikada želeo. Ti u sebi imaš tu slobodu i taj mir. Ogledalo—to ja pružam ljudima. Šta bi drugo mogao dati nekom ko ima sve? Ti imaš sve! Ono što je unutar tebe, božansko je po svojoj prirodi. U

131

samoj biti, to je najlepša simfonija. U samoj biti, to je najlepši komad ikad napisan. Ti si glumac, i za tebe je napisan najneverovatniji scenario. Ima ljubavi. Ima malo akcije. Ima malo sigurnosti i malo zabune. To je neverovatan scenario. Koliko dobro glumiš po njemu? Koliko dobro znaš svoj tekst? Koliko dobro znaš ovaj komad? Da li ti je potreban šaptač da ti čita tekst sa mesta za orkestar? Kada ne znaš, potreban ti je neko da ti šapuće tekst. Koliko od vas poznaje ljude koji vam u vašem životu šapuću tekst? A kada dve osobe počnu da govore u isto vreme, šta se dešava? Porodični razdor? “Želim da budeš ovakav”, “Želim da budeš onakav”, “Želim da uradiš ovo za mene”, “Želim da uradiš ono za mene”, “Verovao sam ti”. Ne. Očekivao si. Ne mešaj poverenje s tim. Ti i ne znaš šta je poverenje. Poverenje je namenjeno dolasku i odlasku tvog daha—da će doći i da će otići. Poverenje, ne očekivanje. Da li će doći sutrašnji dan? Da li očekuješ da dođe? Ili imaš poverenja da će osvanuti novi dan? Razmisli o tome. Ako ne dođe, ne postoji ništa što možeš uraditi u vezi s tim. Ne možeš se raspravljati. Ne možeš se žaliti. Mudri su oni koji počinju da shvataju vrednost onoga što im je dato dok im se to još daje. Suviše je lako razumeti nešto čega više nema. Počni da prihvataš svoje postojanje na najjednostavniji mogući način— tako što ćeš ići unutra. Ne iz ideja, nego razumevanjem. Ne merenjem vagom onoga što nemaš. Shvati ono što stvarno imaš. Zato što je ono što stvarno imaš upravo tu, unutar tebe, a to znači sve. I kada kažem sve, zaista mislim sve.

Mir koji se ne može izgubiti —to je pravi mir. Sloboda koja se ne može oduzeti —to je prava sloboda.

132

KRAVATA Ljudi kažu: “Ja sam otac.” Ne, ti si ljudsko biće. Kažu: “Ja sam majka.” Ne, ti si ljudsko biće. Ali mi ne vidimo ljudska bića; vidimo sve drugo. Mislimo da je neka osoba važna zato što nosi kravatu. Meni je zaista dobro poznato kako kravata deluje. Kravata je neverovatno sredstvo. Staviš je, i postaneš neko; skineš je, i niko ti neće pridržati čak ni vrata lifta. Naučeni smo da vidimo razlike—po boji kože, po visini. Što si viši, verovatno ćeš biti uspešniji. U čemu? U udaranju glavom? Često ćeš to raditi. Vidimo sve te razlike. Pogledaj sličnost. Rođen si. To što si živ predstavlja neuporediv blagoslov. Postojiš. Shvati to. PODSEĆANJE Govorim o prisustvu lepote koja je unutar tebe, s kojom imaš sve a bez koje nemaš ništa. Toliko si srećan što si živ. To je jednostavno. To je stvarno. Samo sam želeo da te podsetim na to, zato što u teškim vremenima zaboravljamo ono najvažnije. A to nas vodi u propast. Ti to znaš. Znaš sve što sam rekao. Znaš da je mir divan. Sada je došlo vreme da zaista osetiš taj mir u svom životu. Niko nije suviše mlad i niko nije suviše star. Sada je došlo vreme da razumeš. Razumeš. Onda ti neće biti potrebna sva ta objašnjenja. Kada stekneš razumevanje, to je sve što ti je potrebno. U životu, znaj. U životu, shvati. Neka svaki korak bude pravi. Ne nečije uputstvo sa mesta za orkestar: “Sada kaži to.” Zato što je to stvar života. Ti imaš jedan život. Jedno postojanje. Jedan neverovatan dar koji je tebi dat. Volim da učim. Volim da razumem. Pre mnogo vremena, neko mi je pokazao kako da se okrenem unutra, i okrenuo sam se. I srećan sam zbog toga. Zahvalan sam na tome. Zahvalan sam svaki dan. I dalje učim veštinu kako da ne budem uznemiren. Od presudnog je značaja pamćenje onog što je važno. Što je nešto važnije, važnije je i zapamtiti to. A moraš razumeti i to da ćeš verovatno zaboraviti. Takvi smo mi. Meni pripada ta privilegija da te podsetim. Meni pripada ta privilegija, zadovoljstvo, čast, da putujem po svetu i govorim ljudima o mogućnosti da budu u miru.

134

To je poruka srca. Ja ne pripremam svoje govore. Da si me pitao o čemu ću govoriti kada budem došao ovamo, ne bih znao da kažem. Dolazim, otvaram srce, i sa osećajem jasnosti, osećajem razumevanja, i nadam se, sa skromnošću, prenosim ono što imam da kažem. Ništa ne prodajem. Neki ljudi uvek pomisle: “O, mora da postoji neki skriveni motiv.” Da li ti tako živiš? Svaki put kada si fin prema nekome, imaš neki skriveni motiv? Tvoj život, tvoj dah, tvoje postojanje jeste dobrota. Dato ti je. Motiv je dobrota. Mir nije neki apstraktan koncept. Mir je osećaj. Mir je stvaran. Nije reč o cvetu koji ima lepu nijansu plave boje. Reč je o tome da imaš unutrašnji osećaj i kažeš: “Da!” zato što si osetio. Ne kao onaj čovek koji kaže: “Mislim da sam pojeo sendvič”, nego kao onaj koji kaže: “Znam da sam pojeo sendvič” i koji je zadovoljan što je uživao u tom sendviču. Ne da lutaš i da se pitaš: “Da li sam stvarno pojeo taj sendvič? Gde je taj sendvič?” Tome nema mesta u ovom životu.

“Da li sam stvarno pojeo taj sendvič?”

135

Mi negujemo nesvesnost, a onda se pitamo ĹĄta nam se to deĹĄava u Ĺživotu. Ponovo pogledaj ono seme koje ti je dato i donesi neke jednostavne odluke.

136

SEME ŽIVOTA

Ovo je jedno poređenje, ali istinito: Kada dođemo na ovaj svet, dobijemo seme, a pitanje je: Šta ćemo uraditi sa ovim semenom? I šta je ovo seme? Postoji seme ljutnje, ali postoji i seme ljubaznosti. Postoji seme ljubavi i seme razumevanja. A postoji i seme sumnje i seme zbunjenosti. Koje god seme poseješ u vrtu svog života, ono konačno određuje pod kojim ćeš drvetom sedeti. Koliko ćeš se odmarati zavisiće od toga kakvo seme si posejao.

137

Ima izvesnog drveća s lepim cvetovima, ali oni stvaraju sok zbog koga trava ne raste ispod njih. Svako seme ima posebnu osobinu, nešto od onoga što će postati. Kada se poseje, poraste i postane drvo, imaće veoma izrazite osobine koje će ti se možda svideti a možda i neće. Ja ne iznosim svoje mišljenje niti govorim koje seme je trebalo da poseješ. Samo ukazujem na neke osobine različitog drveća. Sposoban si da doneseš tu odluku za sebe. Dovoljno si pametan da sam izabereš—s jednog jasnog mesta—šta će ti najviše koristiti. Ako budu mogla jasno sagledati, ljudska bića će donositi ispravne odluke. DRVO LJUTNJE Nije reč samo o tome da se poseje seme, nego da se neguje, zaliva, čuva, brine o njemu tako da može da se razvija. Većina nas posejala je seme ljutnje. Izgleda da se tom drvetu bez ikakvog oklevanja približavamo, ali ne volimo ono što pada s njega. Zato sebi obećavaš da se nikada više nećeš približiti tom drvetu. Međutim, ti ili zaboraviš ili toliko navikneš da živiš nesvesno, da uopšte ne oklevaš da opet odeš pravo do tog drveta i da te sasvim preplavi njegov sok. Odvratno je, a ponekad je taj sok toliko gadan da ti je potreban čitav život da ga se oslobodiš. Dve osobe se vole, a onda svaka od njih naizmenično poseti sopstveno Drvo Ljutnje, i onda kaže: “Mrzim te. Volela bih da se nikada nisi ni rodio.” Dakle, ovo je dobar primer semena i drveta. Ako posadiš seme i neguješ ga, postaće drvo. Ako želiš znati šta si negovao, samo otvori prozor i pogledaj svoj vrt i vidi koje drveće je tamo. SEME SUMNJE Ljudi sade seme sumnje: “Da li će se to stvarno desiti?” Pojavi se drvo sumnje. I ono je gadno, zato što prašina pada s njega i prekriva sve okolo, pretvarajući ono što bi moglo biti lepo u ništa. Jedna od najvećih lekcija koju moraš naučiti u životu—i ovo će čudno zvučati jer govorimo o sumnji—jeste da imaš poverenja u svaki novi dan. To je pozitivna sumnja. Negativna sumnja je: “O, Bože. Nešto nije u redu.” Pozitivna sumnja je: “Znaš šta? Toliko godina sam već na ovom svetu. Možda će ono što će mi danas reći ova osoba biti drugačije.” Ali to nije priroda drveta sumnje. Sumnja u sve. Sumnja u tvoju sposobnost da razumeš svoje iskustvo, svoj život. Samo zato što je posejano jedno seme—seme sumnje.

138

JA I MOJA SENKA Ako pogledaš svoj vrt, možda u njemu ne vidiš drvo razumevanja. Stoga možda kažeš: “Hmm. Koje je to drvo?” Zato što to seme nikada nije bilo posejano. Ali lepota je u tome što će seme nići, bez obzira na to kada ga poseješ. Nikada nije prekasno. A kakvo je drvo razumevanja? Naučeni smo da verujemo, da “skačemo u nepoznato”. Ali ne moraš to raditi. Moglo bi biti vrlo rizično. Umesto što samo veruješ, možeš u stvari razumeti šta to znači biti živ. Možda misliš: “Znam šta to znači biti živ.” Ne, ne znaš. Ti povezuješ svoj život sa svojim poslom, sa onim što se dešava oko tebe. To nije tvoj život. Velika je razlika između tebe i tvoje senke, zar ne? Da, imaš senku, ali ti nisi tvoja senka. Tu razliku treba da zapamtiš. Neke stvari postoje zato što ti postojiš, ali one nisu tvoje postojanje. One dolaze i odlaze, ali ti ćeš i dalje postojati. Nažalost, počinjemo da povezujemo sebe s tim stvarima sve dok ne pomislimo: “One su ja; ja sam one.” Ne. Te stvari su tu, ali ti nisi te stvari. Imamo ogromnu kašu koja se kuva, i u njoj je sve. Posle dovoljno dugog kuvanja, nećemo biti u stanju da razlikujemo šargarepu od graška ili krompir od luka. U središtu je tvoje postojanje: tvoj život, tvoje razumevanje, tvoji koraci, tvoje putovanje, tvoj zanos i tvoj osećaj postizanja krajnjeg i potpunog ispunjenja, u tvom srcu. ZADOVOLJAN ILI ISPUNJEN? Da li želiš biti zadovoljan? Ili ispunjen? Jedno ili drugo? Možeš naučiti da budeš zadovoljan, ali ispunjenje dolazi prirodno. Ispunjenje je osećaj koji zrači iz tvoje unutrašnjosti—iz same suštine tebe.

Većina nas posejala je seme ljutnje. Ali ne volimo ono što pada sa ovog drveta.

139

Ako želiš da znaš šta si negovao –samo otvori prozor, pogledaj svoj vrt i vidi koje drveće je tamo. To nije isto kao kada kažeš: “Meni više ništa ne treba.” To znači biti zadovoljan. A mnogi ljudi mešaju zadovoljstvo i ispunjenje. Kažu: “Zadovoljni ljudi ne žele ništa drugo; zato su se povukli od sveta, svoje dece, svojih domova, svojih poslova. Sve su ostavili. Žive na nekoj planini i postali su sveti.” Da li si ikada video “svetog” čoveka u “svetoj” odeći? On svaki dan nosi posebnu odeću da bi drugi ljudi videli da se on povukao iz sveta. Zar on ne razmišlja o svetu kada se tako oblači? Naravno da razmišlja. Treba da objavi da se povukao. Neko te pita: “Da li si zadovoljan?” Možeš reći: “Da. Imam dobar posao. Imam divnu porodicu. Imam dobra kola. Imam sjajne prijatelje. Čak me i moji kućni ljubimci slušaju. Stoga mora da sam zadovoljan.” Ah. A da li si ispunjen? “Mmm, ne znam, ali zadovoljan sam.” A da li si ispunjen? Da li si posejao seme ispunjenja? SEME LJUBAVI Da li si posejao seme ljubavi? Ne govorim o strasti. Znam da si to posejao. To seme je među prvima koje si posejao. Ljutnja rano počinje. Nerviranje, rano. Požuda? Rano—ili relativno rano. Ljubav je drugačija. Koja je razlika između leptira i zmaja? I leptir i zmaj lete. Zmaj je privezan za uzicu. Bez te niti, zaneće se i pasti. S druge strane, leptir nije privezan nekom niti, a leti. I ako bi ga privezao za uzicu zmaja, zaneo bi se i pao. Ljubav je kao leptir. Požuda je kao zmaj. Velika je razlika između njih. Ljubav pleše u srcu onog ko voli. Zbog ljubavi ne samo da je dobro onome

140

ko je oseća nego počinju da je osećaju i svi oko njega. Po jednoj izreci: “Svet voli onoga ko je zaljubljen.” Zato što je ljubav takva. Da li si posejao seme radosti? Šta je seme radosti? Da li je radost povezana s računom u banci? Ne. Račun u banci predstavlja pogodnost. Zgodno je imati dovoljno novca, to je sve. Da li su rimski carevi bili zaista srećni? Nikada. U jednom periodu istorije, rimske imperatore su ubijali, jednog za drugim. Hoću da kažem, oni su znali šta će im se dogoditi. Stalno su morali da čuvaju leđa i da najviše vode računa o svakom koga su smatrali neprijateljem, nastojeći da ga se oslobode pre nego što bi ih on mogao ubiti. SEME NESVESNOSTI Dakle, ljudi traže razloge za sve. A ideja karme stvarno stiče veliku popularnost kod onih koji pate. “Zašto se meni ovo dešava? Mora da je to moja karma, nešto što sam uradio u prošlom životu.” To ne bi imalo nikakve veze sa onim što si odlučio da uradiš u ovom životu, zar ne? Sa svom nesvesnošću koju si negovao? Ako je tvoj posao da izvlačiš otrov iz kraljevske kobre, nemoj se suviše iznenaditi ako te ona jednog dana ujede. Takva je njena priroda. Možda se tog dana kobra uznemirila. Možda ona zna šta ćeš da uradiš, i zaista ne želi da ti daruje svoj otrov. Možda si joj suviše pritisnuo glavu prošli put kada si to radio, pa je sada ljuta na tebe. Možda misli da donosiš hranu. Ko zna? Ali mi negujemo nesvesnost, a onda se pitamo šta nam se to dešava u životu. Tako ne može biti. Ponovo pogledaj ono seme koje ti je dato i donesi neke jednostavne odluke. Naročito ako se zagledaš u svoje srce i vidiš da tu nedostaje neko drveće, za koje misliš da je trebalo da bude tu, za koje si pretpostavljao da je tu. Nema problema. Nikada nije suviše kasno. Seme je u ruci; posej ga. Pazi na njega. ZA KOGA? Neguj ljubaznost u svom životu, i bićeš nagrađen darom ljubaznosti. Posej seme ljubavi, i bićeš nagrađen najneverovatnijim osećajem ljubavi koja pleše u tvom srcu. Posej seme razumevanja, i bićeš nagrađen razumevanjem. Posej seme jasnosti, i bićeš nagrađen jasnošću. Onda se svaki dan u ovom životu može izraziti zahvalnost. Upravo sada, nemaš vremena. Suviše si zauzet čišćenjem soka sa Drveta Ljutnje, Drveta Nerazumevanja, Drveta Mržnje.

141

Ma kako bilo, ne sej više seme nesvesnosti. Zaista je gadna stvar. Groznog mirisa. Posej svesnost, i nagrada će biti jednostavna i lepa stvarnost. Uživaj u ovom životu, zato što je to nešto što možeš raditi. I to je dobro. Sasvim je u redu. Ali ne očima sumnje, ne očima ljutnje, ne očima mržnje. Ne kažem da treba svakog da voliš i ideš okolo govoreći: “Volim te, volim te, volim te.” Ne govorim ja o tome. Drvo ljubavi nije zasađeno u susedovoj bašti. Nemoj čak ni da pokušaš da odeš u susedovu baštu i tamo zasadiš to drvo. Drvo ljubavi je posađeno u tvojoj bašti. A zašto da ga posadiš? Možda misliš da treba da postaneš ljubazan da bi drugi ljudi bili ljubazni prema tebi. Ne treba zbog toga da budeš ljubazan. Osećati dobrotu. Osećati istinsku ljubav. Razumeti kako je to ne sumnjati. Razumeti da postoji jedno mesto na kome su odgovori—to je nešto što radiš za sebe, ne radi drugih ljudi. Onda, naravno, neki ljudi kažu: “Zar to nije sebično?” Da li je? Kada razumem nešto, da li nekome drugom uskraćujem to razumevanje? Da li postoji samo neki ograničen broj razumevanja, tako da ako ja steknem jedno razumevanje, neko drugi ga neće steći? Ako je to tako, onda je sebično, i ti ne bi trebalo da razumeš nešto, jer je možda nekom drugom to razumevanje potrebnije nego tebi. Ali to nije tako. Kada ti nešto razumeš, ti nikog drugog ne lišavaš tog razumevanja. Kada dobiješ odgovor, ti nikog drugog ne lišavaš tog odgovora. Može ga dobiti i neko drugi. U tome je sva lepota. Nije na račun nekog drugog; samo je o tebi reč. O tvom putovanju, o tvom postojanju. O tvom srcu, o tvom ispunjenju. O tvom životu. I ti nikoga ničega ne lišavaš time što uzimaš koliko god možeš. Radi sve što moraš da radiš u svom životu. Ali uradi i ovo: posej ono seme koje želiš da poseješ. Neguj ga. Čuvaj ga. Pomozi mu da se razvije. A onda ćeš moći da uživaš u drveću u vrtu svog života.

142

ŠTA JE ZA TEBE DOBRO? Imamo sklonost da sve analiziramo. Ali kada sam žedan, ne želim neku analizu vode. Ne želim opis vode. Samo želim da znam kako da dođem do vode i tako ugasim žeđ. To je suština—gašenje žeđi.

143

Šta god da radimo—bilo da istražujemo svemir, ispitujemo dno okeana, puštamo zmaja da leti, izvodimo bandži skokove, učimo da kuvamo, pravimo nacrte za nove tipove aviona, izmišljamo nove tehnologije—činimo to jer mislimo da će nam koristiti. A imamo lošu naviku da ulećemo u stvari a da se ne osvrnemo i ne zapitamo: “Da li mi je ovo zaista bilo potrebno?” Samo težimo ka nekom novom i novom pronalasku. Pogledam sliku sebe kada sam bio sasvim mali i pitam se: “Gde je nestalo to dete? Da li je umrlo?” To je čudno pitanje, jer znam da je to dete bilo ja i da sam ja živ. Ali ja uopšte ne izgledam kao to dete. Stoga, posmatrajući tamo i onda, i ovde i sada, ne mogu a da ne pitam: “Gde je to dete nestalo?” Mi mislimo da smo zbir svih stvari koje radimo, pa ipak je ta slika mene kao malog, samo jedan snimak u životu—mom životu—koji nikada nije stalan, što sada razumem. Slika mene posle tri godine od sada izgledaće drugačije. Za deset godina od sada, izgledaće još drugačije, a za dvadeset godina od sada, izgledaće veoma, veoma drugačije. Ja se neprestano menjam. Ja možda ne primećujem da se menjam, ali ja se menjam. Dakle, ko sam ja? Ko si ti? Mi imamo jednu posebnu težnju ka usavršavanju sebe—razvijanju, napredovanju, popravljanju svega onoga što se može popraviti. Da bude bolje. Moja poruka se odnosi na mogućnost krajnjeg usavršavanja ljudskog bića—ne čovečanstva, ne zemlje, ne društvenog opredeljenja, nego ljudskog bića. I ne preko religije ili doktrine, ne preko ideja ili koncepata. Niti preko rekla-kazala ili ponavljanja ili preko sindroma stada. Nego tako što će svako pojedinačno istražiti i naći lepotu unutar sebe. A sve što se traži od neke osobe jeste da opere svoj tanjir. DVA MRAVA Jednom su se srela dva mrava. Jedan mrav je živeo u mravinjaku od šećera. Drugi mrav je živeo u mravinjaku od soli. “Odakle si ti?”, pitao je mrav iz slanog mravinjaka. “Ja živim u mravinjaku od šećera.” “Mravinjak od šećera? Šta je šećer?” “O, to je ova divna stvar, slatkog ukusa.”

144

A mrav iz slanog mravinjaka rekao je: “Ja nikada nisam čuo za to. Ja sam iz slanog mravinjaka. Hrana mi je so, i od nje ožednim. Ali ova slatka stvar zvuči veoma dobro!” Stoga je mrav iz slatkog mravinjaka rekao: “Zašto ne svratiš jednog dana, da probaš šećer i vidiš da li ti se sviđa?” Tako je ovaj mrav odlučio: “Da, novi ukus. To je dobar predlog.” Dogovorili su se oko datuma posete. Uskoro je taj dan došao, i mrav iz slanog mravinjaka spremao se da krene. “Hmm”, pomislio je, “preći ću dug put do tog mravinjaka od šećera. Šta ako mi se šećer ne bude dopao? Šta ako mu ukus bude grozan? Onda ću ostati gladan. Znam šta ću da uradim. Poneću malo soli sa sobom, tako da ću nju imati ako mi se šećer ne bude svideo.” Stavio je malo soli u usta i krenuo. Kada je stigao mrav iz slanog mravinjaka, mrav iz slatkog mravinjaka obradovao se što ga vidi. “Hej, kako si?” “O, dobro sam. Jedva čekam da probam šećer! Sjajno zvuči.” “Izvoli. Probaj ga.” Mrav iz slanog mravinjaka stavio je šećer u usta, malo ga žvakao i rekao: “Ima baš isti ukus kao so.” “Stvarno?” “Da! Ima baš isti ukus kao moja so—nema nikakve razlike. Pretpostavljam da vi to ovde zovete ‘šećer’, a tamo gde ja živim, mi to zovemo ‘so’. To je jedna ista stvar!” Mrav iz slatkog mravinjaka rekao je: “Ja ne mislim tako. Otvori usta. Daj da vidim.” Svakako, u unutrašnjosti njegovih usta, bilo je nešto soli. Zato je mrav iz slatkog mravinjaka rekao: “Daj da uzmem to”, i izvadio je so iz njegovih usta. “Sada probaj šećer.” “Oh! Neverovatno. Toliko je drugačije, toliko neverovatno! Sviđa mi se ova stvar! Selim se!”

145

Ishod bi bio drugačiji da je so ostala u ustima ovog mrava. Zato ja kažem: “Operi tanjir i okusi jelo onako kako ga treba okusiti—ne pomešano s nečim drugim. Probaj, tako ćeš saznati kakvog je ukusa.” Ja govorim o nečemu što nije neka mešavina. Nije reč o tvojim dostignućima. Reč je o tebi—tebi koji živiš. Ja znam jednu stvar, i ona je skoro neverovatno jednostavna: Ulazak i izlazak daha jeste nešto najneverovatnije što se dešava u tvom životu. “Šta?”, mogao bi da pitaš. “To nije moj novi posao? Moja nova žena? Moj novi muž? Moja nova devojka? Moj novi pas? To nije moja nova frizura, moji novi nokti, moja nova haljina, moja nova kuća?” Ne. Možda misliš: “Ali na ovom svetu ima mnogo divnih stvari.” Da, slažem se. Ima mnogo lepih pejzaža—lepih planina, oblaka, jezera, okeana, plaža i drveća palmi. Ima lepog voća, cveća, ptica, životinja. Ali ti sve ovo možeš videti, osetiti, dodirnuti, mirisati samo zato što dah ulazi i izlazi iz tebe. Ako dah nije prisutan, neko ti može staviti pod nos koliko god hoće cveća, i uopšte ne bi izazvao neku reakciju kod tebe. ŠTA JE ZA TEBE DOBRO? Ako imaš loše pamćenje, problem je u tome što ne znaš šta si zaboravio. Pod izvesnim okolnostima, ovo bi moglo biti kao bogom dano, ali je uglavnom suprotno. Sve ono što je zaista dobro za tebe, zaboravljaš. Sve ono što je zaista loše za tebe, pamtiš kao da se desilo pre samo dve sekunde. Da li ti znaš šta je dobro za tebe? Pre nego što odgovoriš na ovo pitanje, želeo bih da te podsetim na to da si, kao sasvim mali, znao šta je dobro za tebe. Nisi tako razmišljao o tome. Samo si to radio. Šta je to bilo? Želeo si da budeš srećan. Stvarno nisi mario ni za šta drugo. Samo si želeo da budeš srećan. Samo to. U to vreme sve je bilo jednostavno. Nije bilo važno da li si se rodio u siromašnoj porodici ili u bogatoj porodici. Samo si želeo da budeš srećan. Onda se malo-pomalo dosta toga desilo. Polako se tvoja pažnja odvlačila od sreće usmeravajući se na to kako da postaneš rob sveta. Bio si vaspitavan tako da te svet može podneti i da ti možeš podneti svet. Odgovornosti, disciplina i sve ostalo. Radi ovo, radi ono, radi ovo, radi ono. A od početka nisi bio istreniran za svoj urođen osećaj, pre nego što bi iko mogao dopreti do tvog uma. Vidim da se to svuda dešava, i smeta mi, a ništa ne mogu da uradim u vezi s

146

tim. Mnogi ljudi misle da stvari nisu tako loše. Nisam ovde da sudim, ali po mom mišljenju, da se ikada objavio izveštaj o ovom svetu, u njemu bi bila slaba ocena.

Kitovi nas sigurno posmatraju i kažu: “Mogu da pričam sa pola sveta, i besplatno je. Ne trebaju mi signalni tornjevi; signal je uvek tu.” ŽIVOTINJSKO CARSTVO Gledao sam jednu TV emisiju koja prikazuje sve što se dešava na njenom snimanju. Neki tip je pokušavao da se sprijatelji sa slonom, a slon ga je samo podigao surlom i protresao. Sada bih ja voleo da vidim tog tipa kako podiže tog slona i trese njega. Ne bi bilo nikakvog takmičenja. Foke plivaju brže od nas. Morski psi su razvili savršen niz zuba. Nikada ne moraju da idu kod zubara. Ako im ispadne zub, to nije neki problem—novi zub će izrasti. A morskim psima nisu ni potrebni zubi—mogu da te progutaju. Da bismo leteli, potrebno je bilo da izmislimo avion, a ptice i insekti nisu morali ništa da izmisle da bi leteli. A mi se toliko ponosimo što smo izmislili GPS. Jadan je naš osećaj za orijentaciju. Golubu, čiji mozak nije ništa veći od naše ušne jagodice, nije potreban GPS. On ima ugrađen sistem u sebi. U davna vremena, ljudi su u stvari koristili golubove za prenošenje poruka. Ma kuda išli, kada bi puštali golubove, znali su kako da dođu kući. Komunikacija? Izmislili smo mobilne telefone. Kitovi nas sigurno posmatraju i kažu: “Mogu da pričam sa pola sveta, i besplatno je. Ne trebaju mi signalni tornjevi; signal je uvek tu.” Sa toliko pronalazaka koje smatramo našim, mi samo jedva dostižemo minimum nivoa životinjskog carstva. Pa ipak, većina ovih stvorenja oseća se slobodnom da radi ono što mora da radi. Sa svim svojim pronalascima,

148

toliko smo se upleli, da smo zaboravili našu osnovnu i suštinsku želju za ispunjenjem. BEZ TUMAČENJA U tvom životu, tebi treba mir. Tebi treba ispunjenje. Tebi treba sreća. Tebi je potrebno da se osećaš kao dete kakvo si nekada bio, kakvo još jesi! Bez obzira na to koliko preokreta se desilo u tvom životu ili kroz koliko promena si prošao, ove osnove se nisu promenile. Dakle, ako treba da otkrivaš nešto, otkrivaj svoju žeđ za srećom i zadovoljstvom. Pronađi radost koja obitava u srcu svakog ljudskog bića. Budi ispunjen. Ne pitanjima nego odgovorima. Nekim ljudima, ovo čudno zvuči. “Šta? Nema pitanja? Samo odgovori? Zar pitanja i odgovori ne idu uvek zajedno?” Ne. Ne idu zajedno. Zato ljudi nikada ne nalaze odgovore. Samo i dalje nalaze sve više pitanja. Kada sam prvi put bio u Bolderu, Kolorado, davnih sedamdesetih, ljudi su svaki dan dolazili da mi postavljaju pitanja. Tu je bio jedan Indijac koji je proučavao Bhagavad Gitu. I svaki put kada bi mu se ukazala prilika, postavljao bi pitanja u vezi sa Gitom: “Zašto je ta osoba rekla to? Šta ovo znači? Šta ono znači?” Iznova i iznova. Zato sam mu konačno rekao: “U Giti, Arđuna postavlja pitanja, a Krišna odgovara na njih. A kako se Gita privodi kraju, Arđuna ima sve manje i manje pitanja. Konačno, u jednom trenutku Arđuna više nema pitanja.” Tako sam rekao: “Zar se nikad nisi zapitao šta se desilo i zbog čega je Arđuna prestao da postavlja pitanja? Ti to treba da otkriješ.” Da li znaš koliko tumačenja ima na svetu? Gledam vesti, i dobijam tumačenja. Trebalo bi da mi samo prikažu šta se desilo i da me puste da sam zaključim. Ali oni kažu: “Ovo je rečeno. Dopusti mi da ti dam moje tumačenje. Evo šta to znači.” A ja kažem: “Da li ti izgledam kao maloumnik? Kao da sam ne mogu proceniti? Kao da nemam mozga? Kao da ne umem da razmišljam?” Suština onoga o čemu govorim svodi se na tvoju sposobnost da sam piješ vodu—ne da neko drugi pije vodu i onda ti priča kako je ona dobra. Ti si taj koji je žedan, i ti sam treba da piješ vodu. Bez nečijih objašnjenja, bez nečijih tumačenja.

149

Ti si taj koji je žedan, i ti sam treba da piješ vodu. Bez objašnjenja, bez tumačenja.

LIČNO TVOJA IDEJA Na našim leđima ima mnogo nagomilanih ideja koje nisu naše. Drugi ljudi su ih tu stavili. Mi volimo da drugima prenosimo svoje ideje: “Ovo je ovako; ovo je onako.” Pusti te ideje. One nisu tvoje. Koja je lično tvoja ideja? To je ista ona koju si uvek imao—da budeš srećan. To je tvoja ideja. I nju ne moraš da napustiš. Možda si ovo ukapirao, ali zbog izvesnih stvari zaista se osećaš dobro. I ako bi napravio spisak svih tih stvari, šta misliš da bi bilo na prvom mestu? Mir. Kada imaš mir, najbolje se osećaš. Gledanje dobrog filma? Dok gledaš neki film, možeš se osećati dobro. Ako gledaš komediju, možeš se osećati dobro. Neki ljudi vole masažu. Posle nje, dobro se osećaju. Neki ljudi vole sladoled. Međutim, od svih stvari koje radimo u našim životima da bismo se osećali dobro, najbolje se osećamo kada imamo mir. Najbolje se osećamo kada smo ispunjeni. Na ovom svetu postoje mnoge stvari koje postavljaju uslove. Ispunjenje ih ne postavlja. Mir ih ne postavlja. Ponekad se ljudi zaljube, i idu okolo govoreći: “Zaljubljen sam; zaljubljen sam.” Posle dva meseca, kažu: “Više ne volim tu osobu.” Sve se to može preokrenuti. Mir nije takav. Mir je uvek dobar. Gde je? Već je unutar tebe.

151

NE OBJAŠNJAVAJ –OSETI Ponekad zaboravljamo, i to ne samo ponekad, nego veći deo vremena, šta je promenljivo a šta je stalno. Mi smo na tom brodu koji plovi niz reku, i nekako smo sebe ubedili—kako, ne znam—da se brod ne kreće. Svaki put kada podignemo pogled, vidimo kako se prizor menja i kažemo sebi: “Neverovatno. Zemlja se pomera! Pogledaj sve to drveće— kreće se. Pogledaj sve te kuće—kreću se. Zato što se sigurno ne kreće brod u kome se ja nalazim.”

153

Pokušavamo da pobedimo “Veliku Iluziju.” Ali taj privid će i dalje trajati. Sve stvari koje pokušavamo da zaustavimo ili da budemo na njihovom vrhu, biće ovde još dugo posle našeg odlaska. Jedina stvar koja neće biti ovde jesi ti. Ti si ta promenljiva. Drveće i kuće se ne pomeraju. Ti se krećeš. Možda ti se ne sviđa, ali to je istina. Kada ne želimo da se suočimo sa istinom, pokušavamo da je objasnimo. Hoćemo da objasnimo život, da objasnimo šta je dobro, da objasnimo šta je istina. A te stvari mogu se samo osetiti a ne objasniti. Ako si žedan, ne možeš ugasiti žeđ objašnjenjm vode. Treba da je piješ. Ako si gladan, ne možeš utoliti glad objašnjenjem hrane. Treba da je okusiš. Ne možeš objasniti značenje života. To treba da osetiš. Ne možeš objasniti svoj dah. Treba da dišeš. Ne možeš objasniti značenje ovog postojanja. To se može samo osetiti. Ako to razumeš, otvaraju ti se jedna sasvim drugačija vrata. Stičeš razumevanje osećajem—ne kroz objašnjenja. Počinješ da uviđaš dragocenost života, radost i istinsku odgovornost da budeš zahvalan najveličanstvenijoj sili što ti je omogućila da živiš. Ne samo jedan minut, pet minuta, deset minuta. Nego da u stvari osećaš večnu zahvalnost. To znači biti živ. Ne sumnja. Ne zbunjenost. To ne znači biti živ. Ne bol, ne patnja, ne beda, ne tama. Ne tuga i ne žalost i ne želje. Biti živ znači da ti je kristalno jasno. ŽELJE, ŽELJE Imao si želje još kao dete. A na kraju svake želje, zar nisi govorio sebi da ako ti se ta želja ostvari, to će biti to, više nećeš imati želja? I kada ti se ostvarila želja, da li si prestao da želiš? Ne. Imao si novu želju. U tvom životu, nije da ti se nisu ostvarivale želje. U stvari, ako pogledaš iza sebe, ostvarilo ti se više želja nego što bi to čak i hteo da priznaš. A nikada nisi pazio šta želiš. Samo si želeo, želeo, želeo. I bum! Želje su se ostvarile. Neverovatno je koliko se želja ostvarilo. A šta si ti želeo? Da li si želeo ispunjenje? Ne. Koristio si svoje želje pokušavajući da budeš zadovoljan na onaj način za koji si ti mislio da će ti doneti zadovoljstvo. Pre svega, na nogama si, svuda ideš. Hodaš, hodaš, hodaš. I bio si zdrav. Šta si onda želeo? “Voleo bih da imam bicikl da bih mogao brže da se krećem.” Tako si nabavio bicikl, ali si i dalje imao problem. Neko bi mogao da ti ukrade bicikl, zbog toga si morao da kupiš katanac i ključ.

154

Kada pada kiša a ti šetaš, možeš negde pronaći neko suvo mesto da staneš. Ako imaš bicikl, moraš smisliti šta ćeš da uradiš s njim. Dakle, kada si jednom shvatio da ti bicikl ne odgovara, šta si poželeo? Nisi želeo da ti se oduzme bicikl. Želeo si skuter. Onda će sve biti u redu. Sada, naravno, kada imaš skuter i onda kacigu, padneš i polomiš lakat. Više problema. A da li si želeo da ti se skuter oduzme? Ne. Sada želiš kola. A kada nabaviš kola, zaboraviš zašto su ti uopšte i bila potrebna. Ali sada ih imaš. ZAMIŠLJENO SAVRŠENSTVO Tvoj automobil donosi još više problema. Treba da dobiješ vozačku dozvolu i osiguranje, da ga otplaćuješ, održavaš ga da bude čist. Ali dok si želeo svoj auto, tom zamišljenom automobilu nikada nije trebao benzin, nikada mu nije trebalo održavanje, nikada mu nisu bile potrebne rezervne gume, nikada nije imao bilo kakav kvar. Bio je to savršeni automobil koji je samo jurio i jurio i išao mnogo brže nego što je uopšte moguće. I u tim kolima uvek je bila savršena temperatura, zato što je sve to bilo u mašti. Maštanje. Šta si ti zamislio za sebe? Nažalost, ti si čak zamišljao kako bi Bog trebalo da izgleda, uz malu pomoć onih koji ti šapuću na uvo: “Bog je ovakav i Bog je onakav.” Ti si zamišljao Boga. I ne samo da si zamišljao Boga nego si zamišljao kakav će ti ceo život biti, zar ne? Ti u mašti imaš jednu savršenu sliku—baš kao onu o automobilu kome nikada ne treba benzin, u kome je uvek savršena temperatura, nikada se ne kvari, nikada mu ne treba pranje ili poliranje ili mesto za parking. Zamislio si čitavo ovo postojanje i njegovo značenje. Iz dana u dan, to čudovište koje si stvorio nikada ne bi moglo preživeti, da ga nisi hranio objašnjenjima. Svaki dan moraš objasniti šta se desilo. Moraš objasniti šta znači biti živ. Imaš izgovore zašto nisi mogao osećati zahvalnost, zašto ti je još jedan dan protekao nesvesno, zašto si se udaljio od svega onoga što znaš, u dubini duše, da je dobro. Još jedan dan i još jedan dan i još jedan dan. I onda ti, odjednom, ponestane dana. A tada znaš! Znaš sve ono što je trebalo da uradiš. Konačno bez ikakve sumnje znaš sve ono što je trebalo da uradiš. Ali sada nemaš načina da to uradiš! DA LI ĆEŠ SE PONOVO VRATITI? Strašno, zar ne? Ljudi i za to imaju objašnjenja: “Život je okrutan.” Ili: “U redu. Vratiću se ponovo.” Kako znaš?

155

Sećanje je veoma važno. Ako imaš iPod, pre svega treba da znaš da li je tvoj ili ne. Neće neko drugi slušati tvoju muziku na njemu. Pamćenje je veoma važno. Inače ne bi znao da li je ovo tvoja kuća, da li su ovo tvoja kola, da li je ovo tvoj sat, da li je ovo tvoja jakna, da li su ovo tvoje cipele. Kada odeš sa ovoga sveta, sve se to prekida. Zašto ima toliko mnogo objašnjenja o tome kako stići u raj? “Ovako postižeš spasenje; ovako ideš u raj. Samo radi to, to, to. Nema problema.” Kada mi ljudi to ispričaju, uvek kažem: “Da li ćeš poći sa mnom da to potvrdiš?” Šta ako na vratima raja kažu: “Ne.” Onda ću pozvati tu osobu i reći: “Razgovaraj sa ovim tipom. Rekao je ne.” I naravno, rekao bih toj osobi: “Imam dve loše vesti: prvo, ja ne idem u raj; i, drugo, ni ti ne ideš u raj.” Kapija raja. Zašto kapija? Zamišljamo Boga sa izrazitim očima. Zašto sa očima? Tebi su potrebne oči, ne Bogu. Da te je automobil stvorio, ti ne bi imao oči; imao bi farove. Ne bi imao očne kapke; imao bi brisače. Ne bi imao zube; imao bi hladnjak automobila. I ne bi imao ruke; imao bi točkove. Da te je automobil stvorio, tako bi uradio. A kada ljudska bića pokušavaju da stvore nekog, upravo tako rade. Oči, sudi; raj, kapija. Tvorac svih tih stvari nije Bog; nego ljudska mašta. To je zamisao ljudskog bića: imati vrata i vratara! Zar ne misliš da bi Bog mogao naći neki bolji sistem od toga da ima vratara i knjigu? Naravno. Ali ovo je automobil koji stvara ljudsko biće. Ovo je ljudsko biće koje stvara raj. DOM JE SADA Ljudi imaju svoja objašnjenja, svoje ideje, ali raj je ovde—sada! Nije stvar u tvojoj budućnosti i nije stvar u tvojoj prošlosti nego u ovom trenutku. Ovaj trenutak je po prirodi poseban. Divan, prijatan. Miran. Sva ljudska bića mogu u njemu uživati. Toliko je divan, toliko neverovatan, da samo slušanje o njemu može uneti mir u nečiji život. Takva je njegova priroda. U ovom jednom trenutku ti postojiš. Osećaj se kao kod svoje kuće u ovom trenutku. Ti se osećaš kao kod svoje kuće u onom sutra. To nije tvoje. Osećaj se kao kod svoje kuće u ovom trenutku koji se zove sada. Osećaj se kao kod svoje kuće u zahvalnosti. Osećaj se kao kod svoje kuće u miru, ne u zbunjenosti. Osećaj se kao kod svoje kuće u osećaju, ne u objašnjenjima. Osećaj se kao kod svoje kuće u svom istinskom ja. Ako želiš biti nezavisan, onda nemoj zavisiti od zbunjenosti. Nemoj zavisiti

157

od sumnje. Nemoj zavisiti od ničega što nije tvoje. I oseti. Oseti stvarnost u njenoj veličanstvenosti. Ne iz straha. Zato što ni strah nije tvoj. Stvoren si da doživiš radost. To pripada ovoj posudi, ovom ljudskom telu. Radi toga je stvoreno. Ne radi svih drugih stvari. Dakle, šta ćeš uraditi? Znam da ima ljudi koji će pričati o tome, pokušavajući da objasne neobjašnjivo. Nemoj da gubiš vreme. TVOJ IZBOR Koga ti slušaš zavisi od tebe. To je uvek tvoj izbor. Možeš slušati unutrašnji glas koji ti šapuće: “Sve je pogrešno.” Ili možeš slušati glas koji kaže: “Budi. Budi slobodan. Neka ti bude jasno. Uživaj u ovom životu. Uživaj u ovom postojanju.” Mnogi ljudi će ti reći da nemaš izbor. Ja ti kažem, znam da imaš izbor. Svaki dan čuješ ta dva glasa; možeš da biraš koji od njih ćeš slušati. Nećeš moći a da ih ne čuješ. Takva je priroda ušiju. Ali od tebe zavisi na koji glas ćeš obratiti pažnju. To ne zavisi od glasa. Znati—to je pola bitke. Znaj. Shvati. I budi ispunjen. Svaki dan. Bez izgovora. Bez objašnjenja. Svaki dan budi ispunjen. Na putu sam za Indiju, u mala sela za koja nisam znao da uopšte postoje. Kada smo kod objašnjenja. U Indiji ima toliko mnogo objašnjenja. Kada govorim, ljudi kažu: “Takvo objašnjenje nisam nikada čuo!”

Tvoj brod se kreće, ne drveće, ne kuće. Oni će ostati ovde dugo posle tvog odlaska. I drugi će prolaziti i praviti istu grešku koju si ti napravio.

158

Kada im kažem: “Ovo nije objašnjenje. Nudim vam pravu stvar”, oni se strašno iznenade. “Stvarno? Ovo nije nešto izmišljeno?” “Ne. Ovo je stvarno.” Možeš osetiti. Možeš osetiti taj mir u svom životu. Ovo nije samo slika izvora i reka i ljudi koji plešu u vodi. Ovo je prava stvar. Toliko je neposredna. Toliko je jednostavna. Zato preduzmi korake u ovom životu. Znaj da se tvoj brod kreće, ne drveće, ne kuće. Oni će biti ovde posle tvog odlaska, i drugi će prolaziti i praviti istu grešku koju si ti napravio. Ali ti možeš znati ko se kreće a ko ne. Ne moraš da praviš greške. Uživaj.

159

Ti se osećaš dobro u onom sutra. To nije tvoje. Osećaj se dobro u ovom trenutku koji se zove sada. Osećaj se dobro u zahvalnosti. Osećaj se dobro u miru, ne u zbunjenosti. Osećaj se dobro u osećaju, ne u objašnjenjima. Osećaj se dobro u svom istinskom ja.

160

Pogledaj u svoje srce, i pronaći ćeš pravu suštinu svog postojanja. Pogledaj unutra, i pronaći ćeš najlepše vode. Pogledaj unutra, i pronaći ćeš odgovore na pitanja koja nisi ni imao.

162

Ä&#x152;ETVRTI DEO

TVOJ DOM POSTOJANJA

163

VaĹžno pitanje je: Ĺ ta ja biram svaki dan?

ŽIVOT U SVETU KOJI SE STALNO MENJA Sve je prolazno. Takva je priroda stvari. Svemir nikada ne miruje. Neprestano se kreće. Ništa u svemiru—čak ni sam svemir, ne traje večno. Nekada ga nije bilo, i jednom ga opet neće biti. Nekada ni tebe nije bilo. I jednom te opet neće biti. Suština tvog života nije u onom vremenu kada te nije bilo. I nije u onom vremenu kada te više neće biti. Suština je u tome da sada postojiš.

165

Ne bi trebalo da budeš preokupiran onim što bi ti se moglo desiti posle smrti. Trebalo bi da budeš preokupiran onim što se dešava—sadašnjim životom, zato što je tu slavlje. Ono o čemu govorim nije kontemplacija, nego iskustvo. Nije reč o teoriji; reč je o stvarnosti. Da li znaš da stvarnost ne postoji u prošlosti? I da li znaš da stvarnost ne postoji u budućnosti? Stvarnost može postojati samo na jednom mestu, a to je sada. Ako postoji istina, ta istina je sada. I ne postoji nijedna veća istina koja se može izreći od ove: “Ja sam živ.” ŠTA JA BIRAM? Došao sam na ovaj svet—ne sećam se toga. Izgleda da se većina ljudi ne seća. Imam jednu fotografiju iz detinjstva i sećam se kada sam se slikao. I od tada pa nadalje, pamtim stvari. Mnogo toga se desilo u mom životu. Mnogo priča, mnogo ratnih rana. I znam da se sve promenilo u mom životu. Promenilo se sve ono za šta sam mislio da se nikada neće promeniti. Promenilo se i sve ono što nisam želeo da se promeni. I, baš zgodno, promenilo se i sve ono što sam želeo da se promeni. Postoje samo dve stalne stvari u mom životu. Jedna je promena. A druga je želja da budem ispunjen. Da budem zadovoljan. Da budem srećan. Da ponovo i ponovo osetim zahvalnost u ispunjenom srcu. Možeš steći mnoge stvari na ovom svetu, i veruj mi, sve one će ti dosaditi. Ali ti baš nikada neće dosaditi zahvalno srce—bez obzira na to koliko puta se to ranije dešavalo. Svaki put kada ti se srce ispuni zahvalnošću, isto je kao prvi put. Novo? Da. Posebno? Da. Pruža zadovoljstvo? Nema većeg zadovoljstva. Želja za tim osećajem bila je stalna u mom životu. Iako se sve spolja menjalo. Svaki dan sam morao donositi mnogo odluka. Ponekad one dolaze naglo i brzo. Ima dana kada sam preplavljen pitanjima, gde god da se okrenem— pitanje, pitanje, pitanje. Sve do pitanja šta bih želeo da jedem. Ali nisu to važna pitanja. Važno pitanje je: Šta ja biram svaki dan? Moram ulagati. Vreme ističe. Ništa ne mogu uraditi u vezi s tim. Ništa. Ne mogu ga usporiti; ne mogu ga ubrzati. Ono samo dolazi, dolazi, dolazi. Šta ja radim sa svojim vremenom? Da li ga štedim? Da li ga pobeđujem? Da li ga zaustavljam? Ili ga samo puštam da prolazi? Došlo-otišlo, došlo-otišlo, došlo-otišlo. I stalno sam iznenađen. “Uh? Uh? Uh?” To se može dogoditi.

166

Ne postoji veća istina koja se može izreći od ove: “Ja sam živ.” Sećam se, kada sam bio mali, stariji su mi uvek govorili: “Što si stariji, vreme brže prolazi.” Sada to razumem. Ali razumem i to da ono ne teče ni brže ni sporije. Vreme teče istom brzinom—samo se promenio moj ugao posmatranja. NEMA OSOBA PROBA BOMBONU Ljudsko biće traži besmrtnost u smrtnom svetu. Izvini. Ne bi trebalo da tražiš besmrtnost. Nećeš je naći. Tražiš besmrtnost; ona obitava u tebi. Uvek je bila tu. Uvek će biti. I onda možeš naterati vreme da radi za tebe, a ne da ti radiš za vreme. Da li znaš da ti imaš svoj integritet? Ne zbog svojih dostignuća—nego samo zato što si ljudsko biće koje hoda po ovoj zemlji, kome je data prilika da bude, da oseća, da razume. A na ovom svetu uskraćena ti je ta svest o sebi. Uskraćeno ti je razumevanje samog sebe. Kako da izbegneš tu lišenost? Kako da sačuvaš svoj integritet? Kabir, indijski pesnik iz petnaestog veka, kaže da niko—niko—nije siromašan. A sam je bio toliko siromašan, da je čak pisao da uopšte nema pojma odakle će mu doći sledeći obrok. Šta je onda mislio, kada je rekao da niko nije siromašan? “Niko nije siromašan—svako je bogat.” Ali smo zaboravili da otvorimo paket koji je poslat zajedno s nama, i zato smo bez prebijene pare.” To je on rekao. Koji paket? Da li smo mi došli s nekim paketom? Jesmo. Gde je on? Upravo ovde—u ovom ljudskom postojanju. Ovaj paket ljudskog života sadrži bogatstvo koje se ne može dočarati. Zahvalnost, ispunjenje, razumevanje, radost. Da li zaista razumeš značenje reči radost?

167

Radost se pojavljuje kad god u sebi osetiš ono besmrtno. To te ispunjava radošću. A kakva je radost? Neopisiva. Kakav je osećaj ispunjenja? Ne može se opisati. Kakav je osećaj mira? Ponovo, Kabir kaže: “Ne može se opisati. To je kao kada nema osoba jede bombonu.” Samo zato što ta osoba ne može opisati bombonu, ne znači da ne može uživati u njoj. Uživanje te osobe nema nikakve veze s njenom nesposobnošću da je opiše. Čak i ako bi poželela da opiše bombonu, a nije nema, samo bi mogla reći: “Mmm. Mmm. Mmm.” Postoje dve vrste učitelja. Jedan kaže: “Probaću bombonu, a onda ću ti reći kakav ima ukus. Pisaću o tome.” Međutim, kada pitaš pravog učitelja: “Kakav ukus ima bombona?”, on iz svog džepa vadi jednu bombonu i kaže: “Evo. Probaj.” Prva vrsta učitelja reći će: “Ima primesu nečeg slatkog, malo isprženog, šećerastog…” I tu se oni ne zaustavljaju. Troše papir—tone i tone—pokušavajući da opišu neopisivo. Pravi učitelj kaže: “Želiš ispunjenje? Oseti ga. Moguće je. Nema problema. Možeš imati mir u svom životu.” Ali kada ovaj učitelj izvadi komad tog slatkiša i pruži ga ljudima, oni kažu: “Šta je to?” “Bombonu jedem. Hteo si da znaš kakav ima ukus. Stoga, izvoli, zašto je sam ne probaš?” A onda ljudi kažu: “Ne, ne!” Zašto? Ljudi ne znaju šta hoće. NIKAD ZADOVOLJAN Ilustrovaću to jednom pričicom. Nekada je u Indiji živeo jedan car po imenu Akbar. O njemu ima mnogo priča. Postao je car kao veoma mlad, a na kraju je ujedinio Indiju u ogromno carstvo. U svakom slučaju, sazivao je dvorsko veće, i na njegovom dvoru bio je jedan veoma pametan dvoranin po imanu Birbal. Svi ostali dvorani bili su veoma ljubomorni na Birbala, zato što ga je Akbar zaista veoma voleo. Uvek je bio snalažljiv. Jednog dana je kasnio, i car je upitao: “Gde je Birbal?” Dvorani su rekli: “Vaše veličanstvo, on kasni. Kasni u Vaš dvor!” Nastavili su da govore kako je to loše, sve dok se Akbar nije prilično iznervirao. “Zašto kasni? Zar ne zna da sam ja car, i da sam ja ovde, a on nije ovde?”, i tako dalje. Kada se konačno jadni Birbal pojavio, car je bio jako ljut.

168

“Zašto kasniš?” “Vaše veličanstvo, bio sam s mojim nećakom. Došao je kod mene u posetu, i morao sam da ga čuvam.” “Oh, znači tvoj nećak je važniji od mene?”, upitao je car. “Ne, Vaše veličanstvo, to nije istina. Ali, kao što znate, moram da ga čuvam, a on je bio veoma tvrdoglav.” “Svako može zadovoljiti dete!” “Ako tako kažete, Vaše veličanstvo. Možda može, možda ne može. Ne znam.” “Ja sam car. Šta bi to on mogao poželeti a da mu ja ne bih mogao dati?” “Ne znam, Vaše veličanstvo, da li biste stvarno mogli da ga umirite.” Onda je Akbar pomislio u sebi: “Oh, ovo je dobro. Sada sam uhvatio Birbala! Tu sam ga čekao. Uz svu svoju dovitljivost, ne može da uradi nešto tako jednostavno.” Stoga je rekao: “Pozovi svog nećaka.” Kada je nećak ušao, mali petogodišnji dečak, Birbal mu je rekao: “Pokloni se caru.” Akbar je rekao: “Da, šta bi ti želeo?” Dečak je odgovorio: “Hoću šećernu trsku.” “Nema problema.” Doneli su šećernu trsku i ponudili je dečaku. On je uzeo šećernu trsku i počeo da plače. “Zašto plačeš?”, upitao je Akbar. “Hteo si šećernu trsku, i dobio si je od mene.” “Plačem zato što ne mogu da jedem šećernu trsku. Još ima koru, i nije isečena.” Akbar je rekao: “Nema problema.” Pogledao je Birbala kao da hoće da mu

169

kaže: “Ti si lud.” Onda je rekao nekom da oljušti šećernu trsku i ponovo je donese. Tako su je oljuštili, isekli i ponudili dečaku. Ali dečak je samo zgrabio činiju i zaplakao još jače. “Šta je sada bilo?” Dečak je rekao: “Predomislio sam se. Želim celu šećernu trsku.” Akbar je i dalje mislio: “Birbale, preuveličao si ovu stvar.” Stoga je izdao naređenje: “Donesite mu celu šećernu trsku.” Doneli su mu celu šećernu trsku, a dečak je još glasnije zaplakao. Akbar je rekao: “Zašto sada plačeš? Hteo si šećernu trsku. Doneli smo ti je. Onda si hteo da bude isečena. Dali smo da se iseče za tebe. Onda si se predomislio i poželeo celu šećernu trsku, pa smo ti dali celu šećernu trsku. Zašto sada plačeš?” Dečak je rekao: “Ne, neću neku novu šećernu trsku. Hoću da ista ona koja je bila isečena bude opet cela.” Tada je Akbar razumeo značenje reči “nikad zadovoljan”. Takvi smo mi. Šta hoćemo? Ne znamo. NIT KOJA TE POVEZUJE S BESMRTNIM Zamisli da si ušao u katakombe ispod grada Pariza. Mrkli je mrak, i ti za sobom ostavljaš kanap, da bi na povratku mogao pronaći izlaz. Već si prešao priličan deo puta, a odjednom, iako si pažljivo odmotavao kanap, nigde u pećini ne možeš pronaći tu nit. Jednostavno se desilo. Šta ćeš uraditi? Šta ti govori zdrav razum. Treba da nađeš taj kanap, jer ako to ne uradiš, nećeš moći da pronađeš izlaz. Zato si odmotavao kanap. Ako bi se iznenada setio gde si ga ispustio, odmah bi se zaustavio na tom mestu, potražio ga—i verovatno ga našao. I rekao bi: “Našao sam ga!” Žeđ za mirom i ispunjenjem jeste ta nit. Pronađi svoju žeđ. To je tvoja nit koja te povezuje s besmrtnim—tvoj vodić do onoga za čime si tragao čitavog života i za čime ćeš tragati do kraja svog života. A šta je to?

170

SLOBODA ILI ROPSTVO? Kada si bio mali, želeo si da porasteš. Mislio si da će biti bolje. Moći ćeš da odeš od kuće, da živiš samostalno. Tako nađeš sebi novi dom. Ali se onda počešeš po glavi i pomisliš: “To je bila samo sloboda od mojih roditelja. Ne osećam se sasvim slobodnim. Oh, u redu. Kupiću sebi kola. Naći ću sebi posao. Biću materijalno obezbeđen. To je to!” Odeš. Nađeš posao i spremiš se za budućnost. A onda kažeš: “Šta se desilo? Sve to imam. Sada bi trebalo da budem srećan. Trebalo bi da se osećam slobodnim, ali se osećam kao rob. Moram da radim za tu osobu koja mi po ceo dan samo nešto naređuje. Sve moje kolege samo mi nešto naređuju. To je samo rad, rad, rad. Tražeći slobodu, pronašao sam ropstvo.” Onda pomisliš: “Ah, sada znam. Oženiću se! Osnovaću porodicu.” Sloboda, sloboda, sloboda. A gde se nađeš? Samo si tražio slobodu. Sasvim neočekivano nađeš se “i u dobru i u zlu” i onom “dok nas smrt ne rastavi”, izgovarajući sudbonosno “Da”. I pomisliš: “Sada sam slobodan. Pronašao sam slobodu.” Dok se ne probudiš sutra ujutro i ne čuješ: “Dragi…” Reč dragi je uvod za: “Gde mi je doručak?” “Zašto je toliki nered u dnevnoj sobi?” “Ko je napravio toliki nered?” “Počisti za sobom.” “Vrati se do tada.” “Ne, ne bi mogao. Nećeš; ne možeš. Ne smeš.” A onda sloboda postane: “Beba, beba, beba! Hoću da imam bebu!” Tako prođeš kroz onaj zabavni deo. Uskoro se javi beba u nekoj vrsti kese ispod stomaka. Sve je fino, i ti pomisliš: “Baš lepo. Da, imaćemo naš fudbalski tim ili naš hokejaški tim, i radićemo ovo i radićemo ono. Ići ćemo tamo i postići ćemo ovo i …” Onda dođe beba. Tu ste. Imali ste dug dan, naročito majka. Ona bi želela da se malo odmori, ali muškarci obično misle da su i oni imali isto tako dug dan. A beba? Naravno, beba nema sat ili budilnik. “Uaaa. Uaaaa.” Dragi, vidi šta radi beba. “Šta? Štaaa?” A onda? Unapređenje. Unapređenje. Unapređenje. Novac znači slobodu. Unapređenje dođe, ali kada ono stigne, nađeš se, zapravo, zbog velike infla-

171

Kakav je osećaj ispunjenja? Ne može se opisati. To je kao kada nema osoba proba bombonu. cije, na nižem materijalnom položaju. Imaš više dugova nego što si to ikada mogao zamisliti. Međutim, nemoj me pogrešno shvatiti. Nemam ništa protiv dece ili porodice ili pronalaženja posla i svega što ide uz to, ali sagledaj to na pravi način. Zašto želiš porodicu? Zašto želiš posao? Zašto želiš da se iseliš iz kuće? Ne radi to s lažnim izgovorom, jer ako tako budeš radio, pogodi ko će se najviše razočarati? Ti. U međuvremenu, otkako si počeo da tražiš slobodu, čak i pre toga, nešto je oštrilo nož, čekajući na tebe. Da li želiš znati definiciju strpljenja? Vreme. Vreme ima strpljenja. Ono čeka. Ono je izuzetno pametno. Ne pravi apsolutno nikakvu razliku između nekog prosjaka, nekog kralja, nekog cara. ŠTA AKO BOG SLUŠA? U današnje vreme, ljudi se mole za svaku stvar. Mislim da su pomešali Deda Mraza i Boga. Gledao sam na televiziji vojnike kako se mole pre polaska u borbu. “Bože, daj mi snage da pobijem sve moje neprijatelje.” Da li možeš zamisliti da se i neprijatelj isto tako moli. “Bože, daj mi snage da pokosim moje neprijatelje.” A Bog se verovatno smeje. “I jedan i drugi traži isto.” Šta ako Bog sluša? Da li je to stvarno ono što želiš da kažeš? Zamisli da stvoritelj svemira, tvorac vremena, ono beskrajno sluša—baš tebe. Šta bi ti rekao? “Učini da položim ispite.” Zaista? “Produži mi život.” Zaista? ”Učini me bogatijim.” Zaista? Mislim, stvarno?

172

Pronađi svoju žeđ. Ona je tvoj vodič za ono što tražiš čitavog života.

Razmisli o tome. Tvorac najmanje čestice prašine i svake zvezde, koje će, kada vreme uništi ljudska bića, još dugo biti tu, tebe sluša. Šta bi ti želeo da kažeš? Dozvoli mi da to objasnim. Zamisli da već neko duže vreme tvoj suprug ili tvoja supruga leži u bolnici u dubokoj komi. Lekari su prognozirali da će se on ili ona probuditi iz kome na pet sekundi. Samo na pet sekundi. A onda će tvoj suprug ili tvoja supruga, zauvek otići. Šta bi ti želeo da kažeš? Imaš gomilu pitanja, ali tu osobu veoma mnogo voliš. Imaš pet sekundi. To je sve. Samo pet sekundi. Šta bi ti rekao? “Dragi, uh, gde je kosilica za travu, ona koju si kupio?” “Pitam se gde je poslednji testament.” Zaista? Da sam to ja, sveo bih reči na ono što je najvažnije. Zaboravi na kosilicu za travu. Zaboravi na testament. Zaboravi na to gde su ključevi od kuće. Samo bih rekao: “Volim te.” Ne: “Imamo samo pet sekundi. Da li me voliš?” Ne. “Volim te.”

Traži besmrtno. Ono obitava u tebi. Uvek je bilo, uvek će biti. ZAHVALNOST Postoji jedna veoma jednostavna stvarnost, kada se sve svede na ono što je važno u životu. I ako me moj Bog čuje, jedino što bih želeo da kažem jeste: “Hvala.” Neverovatna milost postoji u životu svakog ljudskog bića. Ali ti možda posmatraš svoj život, i vidiš u njemu ono što on nije. Predlažem da počneš da posmatraš svoj život, i vidiš ono što on jeste. Možda posmatraš svoje postojanje i praviš spisak svih stvari koje nemaš.

174

Predlažem ti da pogledaš one stvari koje imaš. Možda vidiš samo one stvari koje nisi postigao. Predlažem ti da pogledaš one stvari koje jesi postigao. A to nema veze sa psihologijom i podsticanjem da bi se osećao dobro. Uspeh o kome ja govorim jeste dah. On je čudo. Da li voliš čuda kao sporednu predstavu, ili voliš prava čuda? Ako voliš čuda kao sporednu predstavu, moraćeš veoma naporno raditi za njih. Ali ako voliš prava čuda, onda samo pogledaj svoj dah. On je neverovatno čudo koje se dešava u svakom trenutku tvoga života.

175

Dah je neverovatno Ä?udo koje se deĹĄava u svakom trenutku tvoga Ĺživota.

176

SMIRENOST U BURNOM SVEMIRU Ja se obraćam mnogim ljudima. A većina njih kao da ima neki omotač oko sebe—svoje predstave o svemu. Oni postoje u toj sferi, nažalost, potpuno odvojeni od stvarnosti. I štite taj mehur od sapunice, strahujući da je ono spolja strašno, užasno. Stvarnost je sasvim drugačija. Ono što je van njihovog kruga interesovanja, što zaista predstavlja stvarnost, veličanstveno je, divno je, neverovatno je. Stvarno je. Menja se, pleše, kreće se, inspiriše. I to je tvoja stvarnost. Tvoja. Ko si ti? U čemu je suština ovog života? Ako bih rekao: “Reč je o tebi”, da li bi poverovao?

178

NEPRIJATELJSKI SVEMIR Gledao sam jedan video iz televizijske serije o svemiru. Prikazali su svemir kao veoma neprijateljsko mesto. Stalno se dešavaju eksplozije: planeta, zvezda. Uništavaju se ogromna nebeska tela, i te eksplozije traju tokom svetlosnih godina. Zemlja je trunka prašine u poređenju s njima. Izvan planete Zemlje, supersonični vetrovi zrače sa Sunca i pogađaju Zemlju. Ovde, ako vetrovi duvaju pedeset milja na sat, ljudi kažu: “Uh, vetrovito je!” Ovde, ljudi su zabrinuti ako idu često na rendgen, da se ne ozrače. Tamo napolju, tolika je radijacija da, ako bi napustio površinu Zemlje, bio bi smesta spržen. Doslovno. Pa ipak, da li si ikada noću posmatrao zvezde na nebu i rekao: “Tako je lepo, tako spokojno, tako smireno”? Vidiš, u ovom životu reč je o tebi. Stavljen si na ovu Zemlju, zaštićen od kosmičkih sila, zato što ne bi mogao da ih podneseš. Umro bi. Nestao bi. Međutim, u ovom periodu koji se zove životni vek, sve je usklađeno prema tebi, tako da ti zapravo možeš da posmatraš a da ne vidiš bure, već smirenost. ZA ŠTA JE LJUDSKO BIĆE DOBRO? Pogledaj, onda, šta se dešava kod tebe. Ti si tvorac svoje žestine. Ti si tvorac svoje pometnje. Ne treba ti niko drugi za to. Samo ti treba vlastito nerazumevanje suštine života. Ti onome što je toliko očigledno potpuno oduzimaš tu očiglednost, čineći ga tajanstvenim i dalekim. Ta sila, ta energija, čija je priroda mir, čija je priroda radost, toliko je pristupačna—a ti je pretvaraš u nešto toliko nepristupačno. Ako staviš čili u tiganj s vrelim uljem, čili će se ispržiti. Priroda tiganja je da sprovodi toplotu i sprečava ulje da iscuri napolje. Tiganj zadržava ulje i čili, i sprovodi toplotu kroz metal do ulja. Priroda ulja je da zadrži toplotu, a priroda čilija je da se isprži kada dođe u dodir s vrelim uljem. Zar nije toliko jednostavno? Zar nije toliko jasno? Dakle. Šta je tvoja priroda? Tvoja priroda je takva da kada stupiš u dodir s tom silom u sebi, radost izvire, mir nastaje. A čemu još služi tiganj? Mogao bi njime udariti nekog po glavi, i pretpostavljam da bi to bilo efikasno oružje. Ali tiganj nije radi toga napravljen. Možda bi mogao da upotrebiš tiganj za kopanje rupe, ali on nije radi toga napravljen. Mogao bi da upotrebiš tiganj kao šešir—da ga staviš na glavu i šetaš se držeći ga za ručku. Moglo bi se izvesti, ali to nije njegova namena.

179

Stoga, ako se pitaš čemu može tiganj dobro poslužiti, odgovor je očigledan—za prženje, zagrevanje. To je njegova namena. Tako onda pitanje postaje: Za šta je ljudsko biće dobro? Radi čega si stvoren? Vođenja ratova? Ne. Zašto? Gineš. Stradaš. Za šta jeste ljudsko biće dobro? Kada malo dublje razmotriš, shvatiš da je ljudsko telo sredstvo pomoću kojeg se postižu mir i radost. I ono što ti u svom životu radiš da bi to postigao jeste pravilna upotreba ovog ljudskog tela. Sve ostalo što radiš, a ne donosi ti radost i ne donosi ti mir, nije ono radi čega je ovo telo stvoreno. UNIŠTENJE Dakle, to je veoma smela izjava i siguran sam da ima ljudi koji će reći: “Pa, moraš imati posao, i moraš zarađivati novac da bi imao kuću i sve te stvari i da bi ispunjavao sve svoje obaveze.” Izvinite. Hajde prvo da navedemo neke činjenice. Koliko novčića treba da bi drvo manga poraslo? I koliko novčića treba da se stavi mango na granu? Živimo u sistemu koji je neko stvorio, ali nekada taj sistem nije postojao. Ako su ljudi osećali glad, izlazili bi, skupljali hranu i jeli. Negde tokom evolucije ljudskih bića, pojavila se ideja vlasništva. Pre toga, bilo bi: “Posedovati šta?” Ljudi su jeli uglavnom travu. Pšenica je u osnovi trava, ali tokom dugog perioda, ljudska bića su je uzgajala i menjala. Pre toga, rasla je tamo gde je rasla, a ljudi su išli da je skupljaju. I uspeli su da opstanu. Zato smo mi danas ovde. I ne samo da smo ovde nego je naš ego toliko veliki da posmatramo te ljude—naše pretke—i kažemo: “Oh, ja nisam bio takav.” Da, jesi. A loša vest—ili dobra vest—jeste da si i dalje takav. Ovo civilizovano društvo je daleko bliže ivici istrebljenja nego što su bila ona koje nazivamo primitivnim. Ona su opstajala na ovoj Zemlji mnogo duže od našeg civilizovanog društva u kome zemlje, ma gde da se okreneš, jedna za drugom, opravdavaju uništenje. Tiganjem bar možeš iskopati rupu. Ovim modernim oružjem ne možeš ništa drugo nego da uništavaš. I razmišljamo o svemu tome. Ali ne koristimo razum za mir. Sigurno ne. Naše rasuđivanje je u službi rata. Potpunog uništenja. Našu kreativnost ne koristimo za nešto lepo; koristimo za proizvodnju oružja koje bi trebalo da razara sigurnije, brže, bolje, i kao što nam je rečeno: “uz veliku preciznost”. Šta podrazumevaš pod “preciznošću”? Šta precizno? Govoriš o razaranju. Kada bomba eksplodira, ona eksplodira. Bez razlike. Dakle, takva je situacija u svetu.

180

Ali ono što imam da kažem ne odnosi se na dešavanja u svetu. Odnosi se na ono što se dešava u tvom životu. Odnosi se na ono što ti vidiš, što ti osećaš. Da li osećaš svoje srce? Da li osećaš žudnju za mirom u svom životu? Da li osećaš žudnju za radošću, ispunjenjem, razumevanjem, jasnošću u svom životu?

Za šta je ljudsko biće dobro? Vođenje ratova? Ne. Zašto? Jer strada. POVINOVATI SE ČEMU? Šta te pokreće svaki dan? Da li je to samo tvoje rezonovanje—“Ali ja moram, moram, moram”—ili je to tvoja duboka želja da budeš ispunjen? Jer ako osluškuješ tu želju, ako je prepoznaješ u svom životu, onda ona postaje tvoj pratilac. Ona postaje sila koja te oblikuje, koja ti omogućava da se razvijaš, koja te usmerava prema onome radi čega si stvoren. Konačno, glavno pitanje je: “U ovom životu, šta treba da radiš?” Ovde si na veoma kratko vreme, izuzetno kratko vreme. A dok si rastao, onaj jednostavan i nevini deo tebe pokušavao je da uživa. Samo si to želeo. Onda su te, prerano, naučili šta znači “odgovornost”. Ti nisi bio neodgovoran. Vrlo dobro si shvatao odgovornost. Ali si mislio da je tvoja odgovornost da uživaš. Ma šta da je bilo potrebno da to radiš, morao si da uradiš. To je bio tvoj plan rada. Onda su te učili: “Ne, ne, ne. Moraš naučiti da slušaš druge. Ako to naučiš, onda ćeš biti dobra, odgovorna osoba.” Danas kada si odrastao, ne dopada ti se to pravilo. Kada ti neko kaže: “Moraš se povinovati”, ti to ne želiš. Vidiš na putu saobraćajne znake koji ograničavaju brzinu na pedeset pet milja na sat ili sedamdeset-osamdeset kilometara, i tebi se to ne sviđa. Hteo bi da voziš onom brzinom kojom ti hoćeš. Hteo bi da radiš ono što ti hoćeš. To je najveća iluzija koja postoji.

181

Zašto je to najveća iluzija? Zato što ti je već rečeno da se povinuješ, to ti je usađeno. Od jutra do večeri, povinuješ se, povinuješ se, povinuješ se. Ono čemu se ne povinuješ jeste ono što srce pokušava da ti kaže—da se osećaš slobodnim. Zašto je ta ideja slobode, ta reč sloboda, tako privlačna? Zato što negde duboko u sebi znaš da nisi slobodan. Naučio si da živiš između zidova; naučio si da se povinuješ. I sada ti je to usađeno. SRCE JE TVOJ SPASITELJ Nešto se svaki dan dešava u tvom životu. Divan, predivan dah ulazi u tebe. Ulazi i izlazi, ulazi i izlazi, donoseći ti sve vreme obilje postojanja, svesti, svesnosti. Ako bi mogao biti svestan toga da si živ, da postojiš, onda, mada je ne tako daleko odavde neverovatno buran svemir, ovde, na površini Zemlje, za tebe bi postajala neverovatna smirenost i lepota. Kada budeš osetio da je dolazak i odlazak ovog daha blagoslov u tvom postojanju, tog dana ćeš postati slobodan. To je prava sloboda. Tog dana ćeš reći: “Blagosloven sam. Sve moje molitve uslišene su.” U svakoj religiji se kaže: “Doći će mesija”—spasitelj ljudi. Šta da Bog kaže: “U redu, spasitelji, idite odavde svi. Spustite se tamo u isto vreme”? Da li shvataš kakav bi to nered nastao? Da li bi mogao da razmotriš mogućnost da je spasitelj, tvoje srce, već postavljen u svako ljudsko biće? I čiju poruku to srce donosi? Da li stvarno očekuješ da mesija dođe, uzme Bhagavad Gitu i kaže: “Da citiram ovo”? Ljudi bi rekli: “Mi smo već to čitali.” Ako bi mesija uzeo Bibliju i rekao: “Dozvolite da vam pročitam treće poglavlje, četvrti stih”, ljudi bi se počešali po glavi i rekli: “Kakav je to spasitelj?” A ako bi mesija rekao: “Zaboravite na to i dozvolite mi da vam kažem nešto novo”, svi bi rekli: “Ali on ne navodi svete spise. Kakav je to spasitelj?” Ja mislim da se mesijama to dešava. Onda se popnu u raj i Bog im kaže: “Hoćete da siđete dole na Zemlju?”, a oni svi kažu: “Ne!” Ako bi se mesija dobrovoljno javio da siđe, čak bi mu i Bog rekao: “Čoveče, stvarno si glup. Zar nisi shvatio još prvi put? Pretukli su te na smrt, raspeli te na krst, uradili su ti ovo, uradili su ti ono, a ti želiš da siđeš tamo?”

182

Gde god da se okreneĹĄ, jedna drĹžava za drugom opravdava razaranje.

Kada stupiš u dodir s tom silom koja je u tebi –radost izvire, mir nastaje. Zašto bi iko želeo da to ponovi? Ali spasitelj koga tražiš jeste ovde u obliku tvog srca—i oduvek je bio tu. I ovaj spasitelj govori o onome što tebi treba. Ovaj spasitelj govori o radosti, o smirenosti, o miru da bi ti pomogao da razumeš važnost svakog dana u svom životu—da bi ti pomogao da razumeš važnost toga što si živ, da bi ti pomogao da razumeš važnost žeđi u tebi da budeš ispunjen, da prepoznaš tu lepotu ponovo i ponovo i ponovo. Raj privlači ljude, ali ti si ovde u raju. Tvoj bog obitava unutar tebe, a rezultat toga jeste da se tvoj raj nalazi unutar tebe. Tražiš istinu. Istina je da si živ. Istina je da postojiš. Istina je da možeš osećati mir. Istina je da ti u svom životu možeš imati jasnost—to je istina, tvoja istina. I onog dana kada budeš to shvatio, bićeš spasen. Spasen od čega? Od čega treba da budeš spasen? Treba da budeš spasen od nesvesnosti. Treba da budeš spasen od zbunjenosti. Treba da budeš spasen od sumnje. To su tvoji neprijatelji. To su stvari koje te muče jer te lišavaju znanja o svom postojanju. To su stvari zbog kojih zaboravljaš da si živ. Ukloni zbunjenost i nesvesnost, i bol i patnja će nestati, jer onog dana kada budeš počeo da prihvataš svoj život, počećeš da shvataš da je ovaj život blagoslov. I u ovom neverovatnom, veličanstvenom stvorenom svetu, stvoren je ovaj vrt. Sjajan. Kako je to neverovatan vrt! Jedna Kabirova pesma kaže: “On je stvorio sve čemu je potrebna osnova. Pa ipak, u samom sebi, njegovom delu ne treba nikakva osnova. On je daleko od svega što je stvorio, pa ipak je u svakom deliću svega stvorenog.”

184

Kako divno. Kako lepo. Tu je a nije nametljivo. Prisutno je a nije vidljivo. Čak ono što se ne može videti ovim očima, prisutno je u očima. To su tvoje istine. To je tvoja stvarnost koju treba da prihvatiš svaki dan. I to je jasnost. RELIGIJE Da li si ti siguran u svom životu? Avijatičari imaju jednu izreku: “Ishod bilo kog manevra nikada ne bi trebalo dovoditi u pitanje.” Da li je tvoj život takav—da se ishod onoga što radiš nikada ne dovodi u pitanje? Mislim da nije takav. Mi volimo da rizikujemo. “Šta radiš?” “Ne znam. Nadajmo se najboljem.” Ljudi se mole za mnoge stvari. Ma šta da se desi: “Pomolimo se.” U današnje vreme, sasvim je neverovatno. Ljudi kažu: “Hajde da pobijemo sve ove ljude.” I oni stvarno mole Boga da ih sve uspešno pogube. Da li oni misle da je Bog na sve zaboravio? Otišao je na godišnji odmor, okliznuo se i pao na pod, udario glavu o nešto i sada nema pojma da smo mi uopšte ovde na planeti Zemlji, da se niko u stvari ne brine o nama, tako da stalno moramo da mu zvonimo na vrata govoreći: “Ovo i ovo, i ovo, i ovo...” Šta ako bi pilot rekao: “Dame i gospodo, govori vam vaš pilot. Dobro došli na let taj i taj. Upravo sada, zaista treba da se pomolimo Bogu da nam pomogne da stignemo na tih neverovatnih pedeset stopa iznad piste pri poletanju. Ovaj avion samo što je bio na tehničkom pregledu. Zato, pridružite mi se, molim vas, sklopite oči i molite se: ‘Bože, danas nam zaista treba tvoja pomoć da poletimo sa zemlje, zato te molimo da nam pomogneš. Amin.’” Ako bih to čuo, ne bih razmišljao o posledicama. Otvorio bih izlaz za slučaj opasnosti i izašao iz tog aviona. Ne bi trebalo to da uradim; poslali bi me u zatvor. Ali, hej, u redu je. Bar ne bih bio u tom avionu.

U čemu je suština ovog života? Kada bih ti rekao: “Reč je o tebi”, da li bi poverovao?

185

Ja zaista nemam problema s religijama. Moj jedini problem nastaje kada ljudi počnu da se svađaju oko njih. Jer, kad god izbije rat, ko najviše ispašta? Nevini ljudi koji nemaju nikakve veze s tim. Oni žive jednostavno; nevini su. Rade na svojim poljima, dobijaju dovoljno hrane za dva obroka dnevno, i zadovoljni su. Pa ipak, oni su ti koji svaki put stradaju. Ljudi pokušavaju da opravdaju rat: “To je dobar rat” ili “To je opravdan rat.” I to je ono što mi se ne dopada—navođenje ljudi da u ime Boga ratuju jedni s drugima. To je prosto sasvim pogrešno. Upravo sada, sve religije bi trebalo da budu među najistaknutijim pobornicima mira. Nepopustljivim. Sve religije bi trebalo da spaja jedan cilj: mir i prosperitet za sve ljude. A postale su linije razdvajanja. Šta će se desiti zbog toga? Situacija će samo eskalirati. Znam da ima na stotine i stotine miliona ljudi koji samo žele da žive u miru. Oni žele malo prostora. Žele da ih ostave na miru. Oni samo žele da žive i uživaju u životu. Spremni su da uzmu svoje plugove, oru svoja polja i gaje neko povrće. To im odgovara. Ima mnogo takvih ljudi. Oni ne traže milostinju. Ne žele je. Njima je jednostavan život dovoljno dobar. Ali njih neće ostaviti na miru. Zašto? TVOJA STVARNOST Da li se moliš Bogu u teškim vremenima? Šta kaže Bog? “Pronađi svoj mir, pronađi svoje ispunjenje, pronađi svoju radost.” Šta Bog kaže ako se moliš u dobrim vremenima? “Pronađi svoj mir, pronađi svoje ispunjenje, pronađi svoju radost.” Želiš da se moliš, a ne prihvataš Božje odgovore. Kako Bog odgovara? “Ti si srećan. Ti si živ. Evo mog blagoslova. Moj blagoslov tebi jeste ovaj dah.” Da li ti to prihvataš? Da li se svaki dan pripremaš za ovaj blagoslov? Šta je stvarnost? Ti si živ. To je stvarnost. Šta će se sutra desiti? Ne brini. Nešto će se desiti. Postoje dve mogućnosti: prva, mogao bi da umreš. Ako umreš, ne moraš brinuti za sutra jer te više neće biti. Ako se ne pojaviš na poslu zato što si umro, a tvoj šef kaže: “Zašto je ta osoba to uradila?”, ne moraš odgovoriti. Čak i ako imaš mnogo neplaćenih kazni za parkiranje, u redu je. Niko te više neće juriti zbog njih. Gotovo je. Druga mogućnost je da budeš živ. I ti možeš uraditi nešto u vezi s tim. Možeš se pripremiti da dočekaš sutrašnji dan svesno, jasno, s razumevanjem, sa srcem punim radosti.

186

MI SMO SE RODILI I ZASPALI Ne možeš a da ne primetiš da je za mnoge ljude život borba. Borimo se sa toliko mnogo stvari. Zašto? Kad god se pojave dve suprotne sile, nastaje borba. A da bi razrešio taj sukob, prvo moraš utvrditi koja su ta dva elementa. Kada ih jednom budeš odredio, možeš izabrati koji od njih želiš i onda ukloniti ono što ne želiš. Dakle, koji su to elementi najčešći uzrok borbe u našim životima? Kako nastaje ova borba?

187

Pre mnogo stotina godina, jedan pesnik je rekao da smo se rodili a onda zaspali. Shvati to kako hoćeš. Znam da ovakva misao izaziva dosta skepticizma. Ali ma kakva da je tvoja stvarnost, pozabavi se ovom mišlju samo na minut—da smo se rodili i zaspali. I u tom snu, doživljavamo sve traume ovog sveta, sav smeh—sve. Onda, zamisli neku usnulu osobu, koja se ponekad smeje, koja ponekad plače, koja ponekad viče i koja ponekad priča. To je poput noćne more koja se stalno vraća. Pa ipak, ova osoba ima veliku želju da i dalje sanja, zato što taj san postaje toliko opojan, da ona želi ostati uspavana. Zaista nam je veoma teško da se bavimo mogućnošću i potrebom da se probudimo. Ako bi upravo sada izašao na ulicu i rekao nekome: “Ti spavaš. Da li bi voleo da se probudiš?”, ta osoba bi te samo pogledala: “Da li si ti lud?” Ne samo da spavamo nego nam se i sviđa to stanje usnulosti. Navikli smo na takvo stanje. Ne shvatamo šta to znači biti budan. Tako da kada neko dođe i kaže: “Probudi se”, to čudno zvuči. Toliko te je obuzeo san, da ne razumeš zašto ti neko to govori. “Kako to misliš, ‘probudi se’? Ja jesam budan. Zar nije sve ovo stvarno? Sve ono dobro, loše, traume—sve što se dešava na ovom svetu—zar nije stvarno?” Koliko nas je prošlo kroz frustrirajuće iskustvo usled pucanja gume na točku? Koliko nas je nešto kuvalo dopustivši da to zagori ili slučajno pocepalo pantalone i osećalo se toliko neprijatno? A kada to osećaš, zar ne izgleda stvarno? Pa ipak, koliki je značaj svih tih stvari koje nam se dešavaju? Nije veliki. Dođe novi dan i nastaviš dalje. Zar ne bi, onda, moglo biti tačno, da je sve ono što nam se dešava u stanju sna, od malog značaja kada smo budni? BUĐENJE Mi ne razumemo razliku između stanja usnulosti i budnog stanja. A kada neko dođe i kaže: “Probudi se”, to znači da postoji nešto što možeš uraditi i što će imati značajnu posledicu u tvom životu—ne negativnu posledicu, nego pozitivnu. Postoje ljudi koji ne shvataju da je život dar. Ne mogu da shvate. Stalno su u rascepu između sopstvenih želja i onoga kako se stvari zaista odvijaju u njihovom životu. Upleteni su u strašnu, strašnu noćnu moru. A oni nisu jedini koji sanjaju. Svi sanjaju.

188

Neko dođe i kaže: “Probudi se!” Toliko te je obuzeo san da kažeš: “Budan sam. Zar sve ovo nije stvarno?” Mi smo u snovima drugih ljudi, a oni su u našim. U našem snu, vidimo da neki umiru, a u njihovom snu, oni vide nas ostavljene na ovoj zemlji, kada odlaze dalje. I boli nas kada pogledamo u budućnost i shvatimo: “Sada ću ostati bez te osobe.” Ne brine nas sadašnjica. Budućnost nas brine. Sećanja naviru iz prošlosti: “Oh, to je bila divna osoba”, a znaš da to možda nije bilo tačno. Možda nisi voleo tu osobu, ali sada kada je više nema, pogledaš u budućnost i kažeš: “Sada se neće dogoditi sve one dobre stvari koje su se mogle dogoditi, i zato će mi život biti vrlo, vrlo bolan.” Koje su onda posledice buđenja? Buđenje znači prihvatanje divne stvarnosti toga što si živ. Ti gledaš, posmatraš, vidiš, razumeš. I ti gradiš, jer svaki korak koji napraviš ima pozitivnu posledicu. Kada si usnuo, vreme se povezuje samo sa onim što će se desiti. Možda čekaš da neko dođe po tebe i odveze te na aerodrom. Pogledaš na sat i pomisliš: “U redu, imam još četiri minuta; imam još tri minuta; imam još dva minuta. Sada moram da krenem.” Ono što ti sat zaista govori jeste: “Evo još jedne sekunde života. Evo još jednog minuta života. Evo još jednog sata života.” Ali oni usnuli, ne shvataju to. Samo budni mogu shvatiti važnost vremena koje im je dato. Da li razumeš ovo danas? Da li razumeš ovo sada? Da li razumeš da je ovo vreme tebi dato? Tebi! To bi trebalo sve da ti znači. Značenje ovog danas, značenje ovog sada, nikada ne možeš shvatiti ako spavaš. Ali kada si budan, shvataš šta znači imati ovo danas, imati ovo sada. UMORAN PUTNIK Ja često kažem: “Ovaj život je dar.” Ne govorim o onome što dobijaš za Božić ili rođendan, ni o stvarima koje ti poklanjaš drugim ljudima. Kako

189

možeš porediti život s takvom stvarima? Nije to neki predmet koji možeš kupiti u prodavnici, uviti ga u ukrasni papir i dati ga nekom uz pisamce u kome piše: “Hvala” ili “Srećan rođendan” ili “Ovo sam ti ja kupio.” Život je neprocenjiv. Da li znaš šta znači neprocenjivo? Da li si ikada zaista naišao na nešto neprocenjivo? Svaki dah je neprocenjiv. Život prevazilazi i nadmašuje bilo koju vrednost koju mi možemo izmeriti. Svaki dan je neverovatno dragocen. Svaki trenutak u kome postojiš i u kome si svestan jeste neverovatno dragocen. Da li biti svestan znači biti budan? Budi siguran. Upravo to znači. Dok spavamo, postoji obilje uspavanki a krevet je mek. I, naravno, putnik je umoran. Zašto? Zato što je putnik krenuo na putovanje ali ne zna kuda da ide. Tako putnik pođe jednim putem i vrati se. Pođe drugim putem i vrati se. Pođe još jednim putem i vrati se. Živimo svoj život u pokušajima: “Pa, da probamo i vidimo kuda vodi ovaj put.” A kada to ne ide? Vraćamo se, i onda ponovo polazimo. Šta možeš da razumeš kada čak i ne znaš da si izgubljen? Zbog toga buđenje postaje od ogromne važnosti. I, veruj mi, buđenje neće biti deo tvog sna. Nećeš sanjati o tome da si se probudio. Buđenje će se desiti samo onda kada neko bude došao i rekao: “Probudi se.” A šta će mnogi ljudi reći? “Budan sam.” Ili: “Zašto?” Ili: “Ko je ovo?” Ali nešto u tebi želi da se probudi—to je uzrok borbe. Jedan deo želi da spava a drugi deo želi da se probudi.

Da bi ti bilo jasno u životu, moraš ukloniti sve što tu ne pripada i što je uzrok sukoba.

190

PRAH PRAHU Stoga, probudi se i shvati šta je ovaj život. I znaj da sve ono što ti izgleda čarobno, sve ono što ti izgleda tako neverovatno na ovom svetu, predstavlja elemente koji su potekli od praha. A oni imaju tu sklonost da se ponovo pretvore u prah—to oni rade. Tvoje telo stalno obnavlja kožu. Što si mlađi, koža se više obnavlja. Što si stariji, koža se manje obnavlja. Ovaj proces prah prahu dešava se još za tvog života. Čak ne moraš ni da umreš. Prah prahu je u toku. U vasioni postoji ogromni vrtlog svemirske prašine. A samo povremeno se ova prašina nagomilava i pretvara u planetu. Ova Zemlja je stvorena od praha, i jednog dana, ponovo će postati prah. Po samoj prirodi svega oko tebe, to si ti i to je tvoj svet: prah, prah i samo prah. Osim jedne stvari. Žeđ da osećaš ono najlepše, mogućnost da osećaš ono najlepše, kao i samo to najlepše, jedini su elementi u tebi koji nisu deo tog praha. Sve ostalo predodređeno je da ide ka tom prahu, ide ka tom prahu i ići će ka tom prahu. Možeš biti siguran u to. “REČ BOŽJA” Dakle, ako želiš da budeš opčinjen nečim, onda budi opčinjen onim najlepšim što se nalazi unutar tebe. Žeđ da osetiš to najlepše ne obitava u tvom umu ili u tvojim mislima. Ona obitava u tvom srcu. Zato treba da slušaš svoje srce. Um voli sam sebe da juri, tako da kaže: “Razmisli o onome što je nezamislivo. Shvati ono što je neshvatljivo. Pokušaj da vidiš ono što se ne može videti. Pokušaj da čuješ ono nečujno. Pokušaj da uhvatiš ono beskrajno. Pokušaj da izmeriš vreme onome što je bezvremeno.” Um se bez prestanka vrti u istom krugu. Svaka religija pokušava da definiše ono što se ne može definisati. I ljudi se bore za svoju religiju. Svaka religija kaže: “Ovo je reč Božja. Ovo je konačna verzija; posle ove verzije više nema nikakvih verzija.” Neki ljudi s ponosom kažu: “Ovo je originalna verzija.” Drugi kažu: “Ne, to je druga verzija; prepravljena je.” Kao revizije softvera: verzija 1.0, 2.0, 3.0 i tako dalje. Da li ti razumeš šta se u stvari tvrdi u svim “Božjim rečima”? Ono “carstvo nebesko je unutra”? Da je ono što tražiš unutar tebe? To ćeš pronaći u svakoj verziji.

191

U stvarnosti, Bog svaki dan svakom govori. Glas srca kaže: “Budi ispunjen. Budi radostan. Budi u lepoti. Oseti ono najlepše. Shvati, prihvati. Budi u jasnosti. Nemoj sumnjati.” Da li si se ikada zapitao zašto je bol bolan a radost radosna? Jednostavno je. Radost treba da postoji. Bol ne. Jasnost nije nešto neobično. Jasnost obitava u svakom ljudskom biću. Za to ti ne treba neka druga osoba; veruj mi. Da bi stekao jasnost u svom životu, treba da budeš sposoban da ukloniš sve one stvari kojima tu nije mesto i zbog kojih se boriš. To je sve.

Šta je sutra? Velika iluzija u koju svi veruju. RAJ JE UNUTRA Da li je moguće svaki dan imati osećaj ispunjenja? Jeste. Da li je potrebno raditi na tome? Da, potrebno je. Nije lako biti svestan, naročito ako si navikao da spavaš ili ako si navikao da budeš nesvestan. A da li je ispunjenje moguće? Jeste. Zbog jedne sekunde nesvesnosti možeš tako mnogo bola pretrpeti. Jedna sekunda nesvesnosti može imati razorne posledice. Ako pogledaš cenu ove dve stvari, razlika je upadljiva: jedna sekunda svesnosti jeftina je u poređenju s mogućnošću da čitav život provedeš u bolu i patnji. Šta je sutra? Velika iluzija u koju svi veruju. Neki ljudi čekaju dan kada će se uspeti na nebo. Ono što ja kažem jeste da postoji raj unutar nas. Uzdigni se, onda, do tog raja unutar sebe. Dok si živ. SVETLOST ILI LAMPE? Ima toliko toga što nam odvlači pažnju od ovog sada, toliko toga što nam odvlači pažnju od naše stvarnosti. Da li tražiš način da otkloniš žeđ, ili tražiš

193

način da ugasiš žeđ? To je veoma precizno pitanje. Recimo da si žedan i da se nalaziš u pustinji. Naiđeš na oazu gde su dva mala jezera. Kod jednog piše: “Pij ovu vodu, i nikada više nećeš biti žedan.” A kod drugog piše: “Ako želiš ugasiti žeđ, slobodno izvoli.” Kojem ćeš prići od ova dva? Zbunjujuće? Možda pomisliš: “Da, želeo bih da se zauvek oslobodim žeđi.” Pa, postoji jedan način na koji se to može ostvariti. Ako je voda u prvom jezercetu otrovna, onda ćeš umreti ako je budeš pio, i nikada više nećeš osećati žeđ. Drugi je veoma jednostavan. Njegov smisao nije u tome da nikada više ne budeš žedan. Ako budeš živeo, bićeš žedan. Smisao je u tome da ćeš, kad god budeš bio žedan, imati pristup vodi, tako da ćeš moći ugasiti žeđ. Mnogi ljudi misle da kada jednom postigneš “prosvetljenje”, to je to. Sijalica je upaljena. Ne. Osoba koja je prosvetljena povezana je sa svetlošću, ne sa sijalicom. Stoga, ako napolju ima dosta svetla, ugasi lampu. Ne treba ti. A kada padne mrak, onda upali lampu. Ta veza nije s lampom; to je povezanost sa svetlošću. Ti si jurio lampe. Tako da imaš mnogo lampi ali nemaš svetlost. A takvo je stanje sveta—mnogo lampi ali nema svetlosti. Ima nekih koji sebe nazivaju učiteljima, a oni su učitelji lampi—ne svetlosti nego lampi. Imaju stare lampe, nove lampe, otmene lampe i veoma umirujuće lampe. Ima ljudi koji nose svoje lampe ali ih nikada ne pale. Oni noću nose svoje neupaljene lampe, da se lampi ne bi nešto dogodilo ako je upale, jer žele da je sačuvaju. Tako da dobijaju modrice, zato što im ruke nisu slobodne da ih zaštite kada padnu. Oni samo padaju i tako dobijaju modrice. Mene neki ljudi nazivaju učiteljem. To praktično ništa ne menja u mom životu. Ako me niko ne bi nazivao učiteljem, u redu bi bilo, s moje strane. Ako me neko naziva učiteljem, i to je u redu. Da li ja vidim sebe kao učitelja? Ne. Ali ja jesam povezan sa svetlošću. I zaista ne marim za lampe. ŠTA JE MIR? Ima ljudi koji veruju da mir ne može vladati. A onda ima ljudi poput mene koji veruju da mir može vladati. Samo jednu stvar želim da ti kažem: Ovaj svet pripada onima koji veruju. Istorijski posmatrano, tako je bilo. Kada su rekli: “Hajde da odemo na Mesec”, bilo je onih koji nisu verovali i onih koji su verovali. Oni koji ne veruju ne moraju da rade na rešenjima. Sve što treba da urade jeste da ukažu na nemoguće. Oni koji veruju traže rešenja. Za njih

194

Nešto u tebi želi da se probudi. To je uzrok borbe. Jedan deo želi da spava. Drugi deo želi da se probudi. ne postoji nijedna prepreka toliko velika da se ne bi mogla premostiti. Ako treba da se prevaziđe, oni nađu način da je prevaziđu. Tako treba da bude i s mirom. Možda ti imaš pet razloga zašto mir ne može da vlada. Možda imaš deset razloga zašto ne može vladati mir, na primer, zato što ima suviše pohlepe, suviše politike, suviše vojske. Ma čega. Deset razloga? Petnaest? Dvadeset? Ja kažem da ima 6,7 milijardi razloga zašto treba mir da vlada na ovoj zemlji—jer danas ima 6,7 milijardi ljudi koji žive na njoj. A svako ljudsko biće na licu ove zemlje jeste razlog zašto treba da vlada mir. Ali većina ljudi ne shvata šta je mir. Nikada ga nisu iskusili, nikada nisu bili u njegovoj blizini; samo su čuli za njega. Oni misle da je mir odsustvo rata, ali rat je samo simptom. Evo jednog poređenja: Prehlađen si, i zato odeš kod doktora. Doktor pita: “Šta nije u redu s tobom?” Ti kažeš: “Curi mi iz nosa.” Doktor kaže: “U redu, hajde da zaustavimo to.” I stavi ti dva čepa u nozdrve. “Sada ti više ne curi!” Onda ti kažeš: “Boli me grlo.” A on pita: “Pa, kada te boli grlo?”

195

“Kad gutam.” “Onda nemoj da gutaš!” Suvišno je reći da niko ne želi takvog doktora. Ali mi tako prilazimo miru. Prestanak ratova neće doneti mir. Ratovi su mnogo puta prestajali—ali su i ponovo nastajali. Ako gori vatra, a ti samo tu i tamo gasiš male iskre plamena, ta vatra će se stalno iznova paliti, zato što njen žar nije ugašen. Mnogi ljudi opisuju mir kao neko stanje vegetiranja. Kada ga jednom dostigneš, nisi više nimalo dinamičan. Kao da ti se uradi lobotomija. To nije mir. Osoba koja oseća mir jeste dinamična! Zato što je živa. Nije uspavana; živa je. Raduje se blagoslovu daha kada on ulazi i izlazi. Želi da oseća zahvalnost svaki dan, svake sekunde ako može. Mir je dinamičan. Istinski život je dinamičan. A tako treba da bude i za tebe. Dinamično. Živo. Stvarno. ČUDO Mnogi se ljudi ne čude više. Njihovo čuđenje doseže do pitanja: “Zašto je saobraćaj tako usporen?” A gradska uprava čak je i tu privilegiju oduzela postavljajući znakove na kojima piše: “Desila se nezgoda.” Tako da sada znaš zašto je saobraćaj tako usporen. A ljudima je baš dosadno. Ne dosađuj se. Ni u jednom trenutku ne bi trebalo da ti bude dosadno, ako shvataš šta je suština života. Ma kuda da ideš, gde god da si, okreni se unutra. Shvati. Divi se. Mi zaista u životu imamo jednu priliku. A to nije da se borimo. Ne treba život takav da bude. Razumevanje i divljenje—treba da budu u tvom životu, bez obzira na to šta se dešava. Ne projektovanje u budućnost. Ne sećanje na prošlost. Nego budnost i uživanje u životu. Što se mene tiče, ako možeš u najpravijem smislu te reči, uživati jedan dan, dobro radiš. Zaista dobro radiš.

196

Nikada više neće biti ničega kao što je ovaj dom postojanja.

TVOJ DOM POSTOJANJA Ovo je jedno poređenje o kome sam razmišljao na povratku kući s turneje. Šta je dom? Svi smo mi čuli za izreke: “Dome, slatki dome” i “Dobro došao kući.” Ali šta je dom? Ako budeš imao sreće, tu ćeš udahnuti svoj poslednji dah—ako te ne udari neki kamion ili ako ne padneš iz aviona u središte Amazonije ili usred nekog okeana.

199

Slušaj šta srce ima da kaže. To nije velika filozofija. To nije velika rasprava. To je vrlo kratka izjava koja glasi: “Budi ispunjen.”

Dom je mesto gde ponekad nastane pometnja, pa ipak može pružiti i neverovatnu udobnost. To je mesto, nadam se, gde neguješ ugodno okruženje u kome možeš napredovati, gde nisi preplavljen problemima. To je zaista mesto udobnosti—ne samo fizičke udobnosti nego i mentalne udobnosti koja potiče od saznanja da si kod kuće. Kako ovaj dom može biti dom? Treba raditi na tome. Ne govorim o odlukama na kojoj strani će biti vrata ili o tome koliko je otmen. Video sam sreću i udobnost i u nekoj kolibi. Možda je napravljena od blata, sa krovom od slame i malim vratima, koja čak i nemaju bravu, ali se ljudi koji tu žive osećaju ugodno. Kada vidite tako nešto, shvatite da je njima nebitno na kojoj strani su postavljena vrata. Oni tu žive, i to im je bitno. TVOJIH 15 MINUTA Dakle, zašto ja govorim o domu? Zato što je ovo postojanje tvoj dom. I na tebi je da učiniš ovaj dom što je moguće udobnijim, što je moguće mirnijim, što je moguće lepšim, što je moguće stvarnijim. Jer ovaj dom postojanja predstavlja mesto istinske nege. U ovom domu postojanja dobre stvari se dešavaju i loše stvari se dešavaju, ali ti treba da se postaraš za to da se dobre stvari dešavaju tako što ih neguješ, tako što u prvi plan stavljaš istinsku radost koju ovaj dom može pružiti. Nikada više neće biti ničeg kao što je ovaj dom postojanja. Teško je poverovati, zar ne? Teško je poverovati da će ti biti dozvoljeno da budeš samo 15 minuta na ovoj najveličanstvenijoj pozornici, a onda će se zavesa spustiti, bićeš zamoljen da odeš i neko drugi će doći. I posle njega doći će neko drugi i neko drugi i neko drugi. Za većinu ljudi izuzetno je teško da poveruju da nema ničeg više. Ja kažem ljudima koji su izgubili nekog bliskog: “U redu je. Oni nisu nikuda otišli; i dalje su s tobom. Žive u tvom sećanju. Ti, zato što si živ, možeš da ih vidiš; možeš da ih osetiš; možeš da misliš na njih. Oni plešu s tobom. Oni su s tobom. I to saputništvo možda nije isto, ali i dalje traje. Neguj to. Shvati to. Zato što u tome uopšte nema sramote, uopšte nema patnje. To je priroda stvari.” To je kao kada voda teče—tada je voda srećna. Još jednom može da se igra sa životom. Još jednom može pružiti utočište drugim oblicima života. Kada voda ne teče, postaje mrtva. Da li znate kako voda postaje mrtva? To je neverovatno. S jedne strane,

201

imate svežu vodu. Ako je okružena zemljom, voda postaje sve slanija i slanija, dok sve u njoj ne ugine. S druge strane, imate neverovatan okean, a on je slan, ali u njemu život buja. I sve što slatka, sveža voda želi jeste da se vrati u okean i ponovo postane slana. To je najbolja prilika da još jednom postane čista i bistra. To je najbolja prilika da se pročisti od svake nečistoće. Ne postoji nijedan drugi način. I tako voda žubori i juri da se još jednom vrati tamo odakle je potekla. IZAZOV Shvati da je tvoja priroda kao ta voda; ne opiri se. Ne pitaj: “Zašto?” Jer se na tvoje “Zašto?” nikada neće odgovoriti. Nikada. Pokušavaš da pravilno rasuđuješ, ali ono čime rasuđuješ jeste najnerazumnije, jer ne može razumeti. Ljudi otkriju nešto. I kažu: “Ah! Mi smo to otkrili!” Da li razumeš koliko to glupo mora izgledati Prirodi? Priroda sigurno misli: “Znala sam za to dok se još niste ni rodili.” Mi razmišljamo onim čime se ne može razmišljati. Pokušavamo razumeti ono što se ne može razumeti. I definišemo ono što se ne može definisati. Mi, živi ljudi, ponašamo se kao da smo mrtvi—neosetljivi za sve ono što se dešava oko nas, neosetljivi za ono najveličanstvenije što se dešava unutar nas. Ovaj dah, ovaj dar, ova blagost dolazi do nas; život se za nas odvija bez napora. Ne moramo da vučemo konopac. Ne moramo da pritisnemo neko dugme. Odvija se sam.

Ovo postojanje je tvoj dom. Učini ga što je moguće udobnijim, učini ga što je moguće mirnijim, učini ga što je moguće lepšim, što je moguće stvarnijim.

202

A u ovom vremenu koje imaš, ovoj svesti, ovoj prilici da znaš—šta si saznao? Šta si razumeo? Ovo postojanje je tvoj dom. Učini ga što udobnijim, učini ga što mirnijim, učini ga što lepšim, što stvarnijim. Pred nama je izazov da razumemo ono očigledno. Kako da razumemo ono očigledno? Slušaj ono što srce ima da kaže. To nije velika filozofija. To nije velika rasprava. To je vrlo kratka izjava koja glasi: “Budi ispunjen.” Da li bi moglo postojati čudo samo u prihvatanju—da jednostavno prihvatim svoje postojanje i onda će se desiti nešto sjajno? Da, o tome ja govorim. To je očigledno. Upravo je tu. Prihvati dah koji ti je dat. GNOSTIČARI Gledao sam na televiziji jedan dokumentarni film. Reč je o Jevanđelju po Judi. Film govori malo o Judi, a onda nagoveštava da se u ranom hrišćanstvu dešavalo mnogo više od onoga u šta su ljude navodili da veruju. Jedan profesor je govorio o svicima gnostičara iz Nag Hammadija i objašnjavao njihovu suštinu. Rekao je: “Ti ljudi verovali su u znanje koje ne potiče iz neke knjige. Verovali su da u svakom ljudskom biću obitava iskra istog Boga i da je mogu osetiti. Sedeli su sklopljenih očiju i dostizali stanje smirenosti.” Neverovatno. Zašto? Zato što je bilo ljudi koji su davno nešto shvatili, i ta iskra čak ni danas nije ugašena, kada se praktično sve ostalo promenilo. Promenilo se ono u šta ljudi žele da veruju, kako žele da veruju u to, kao i toliko drugih stvari. Ali jedna stvar nije se promenila: potraga za božanskom iskrom koja obitava u srcu svakog ljudskog bića. To što je i danas tražimo i želimo da je osetimo nije nimalo drugačije nego što je bilo pre dve hiljade godina. Stoga je važno da, koliko god možeš, učiniš ovaj dom postojanja što lepšim. I zaista treba da radiš na tome. Smeće se mora izbaciti. Počni da izbacuješ smeće i reši da ga više ne unosiš unutra. To izbacivanje smeća i ta rešenost treba da se dese istovremeno. Jer ako odlučiš da izbaciš smeće a ne rešiš da ga više ne unosiš unutra, onda ćeš ga izbacivati i ponovo unositi, izbacivati i ponovo unositi. To svi mi radimo. Zato nikada ne naučimo. Pravimo greške i zaklinjemo se: “Naučio sam svo-

203

ju lekciju.” Ali jedina lekcija koju si naučio jeste kako da zaboraviš naučene lekcije. TVOJ POGREB Toliko si preokupiran stvarima, da zaboraviš, misleći: “Ha-ha. Sve je divno. Ja sam car; ja sam glavni; ovo je moj mali svet.” Hej. Mi govorimo o domu. Tvom domu. Ne govorimo o svetu. Ali ti misliš: “Sada je sve fino. Sve je sjajno. Uradio sam ovo; moram da uradim ono. Ja sam veoma važna osoba.” Ti jedino želiš da znaš—da te svet ceni. Koliko puta si se vrteo u tom krugu, u kome si se osećao toliko važnim, a onda si shvatio da svet u stvari ne mari za tebe niti te smatra važnim? Svet i ne zna da ti postojiš.

Čak i ako te odvedu i smeste u zatvor, moraš sa sobom poneti svoj dom. Veruj mi, ljudi koji se pojavljuju na tvojoj sahrani, ne dolaze zbog tebe. Ti to znaš, zar ne? Oni u stvari dolaze zbog svih drugih koji su još živi. Tebe više neće biti. Ti nećeš ni znati ko je bio. Kako znam da oni dolaze zbog drugih ljudi a ne zbog tebe? Jer kada se pritisne dugme i kada te sahrane, oni će otići na piće i zakusku, a ti nećeš biti pozvan. I ako bi se ti pojavio na tom skupu, oni bi otkačili! Tako je to. Pričaće o tebi dok ne budu popili prvo piće. Onda, kako se procenat alkohola bude povećavao u krvi, možda ćeš se ponekad pojaviti usred razgovora, koji će se uglavnog voditi oko onog: “Pa, čime se ti baviš?” Živimo u svetu punom licemerja. A to nije najgori deo. Najgori deo je to što smo svi mi članovi te grupe. Mi zapravo pomažemo da se održi takvo stanje stvari. Počni da shvataš stvarnost ovog doma postojanja. Toliko je neverovatno krhak. Ne mogu ti ni opisati koliko je krhak. Pa ipak, upravo je to mesto koje će te zaštiti od bura, sevanja, uragana, grada. Toliko je nežan, pa ipak toliko snažan da je skoro neverovatan.

204

U ovom domu postojanja, pronađi tu božansku iskru i neka ti ona bude pratilac. SREĆAN DOM A ti misliš da samo treba da ga okrečiš da bi lepo izgledao? Ne. Krečenje je u redu, ali prvo se postaraj da to bude jedan srećan dom. Jer ako je to srećan dom, nije bitno da li je okrečen. Ako jeste, odlično; ali pre svega, on mora biti srećan dom. Dakle, šta si tu uradio u poslednje vreme da bi tvoj dom bio srećan dom? I šta sutra planiraš da uradiš? Koja će se muzika tu puštati? Kakvo će ga svetlo obasjavati? Da li će čista voda teći kroz taj dom i oko njega? Da li će svež vazduh prolaziti kroz njega? Koliko će jednostavan biti taj dom? Kada si poslednji put zaista otvorio prozore svog doma ne strahujući šta bi moglo ući unutra? Kada si poslednji put osetio sigurnost da možeš ostaviti otvorena vrata? Kada si poslednji put upalio svetlo i pogledao oko sebe? Kada si poslednji put seo i divio se svom domu i osetio zahvalnost što imaš dom? Kako glasi ona poslovica? “Svoja kućica, svoja slobodica.” Naravno, biće dobrih dana i biće loših dana. Zato treba da se postaraš da tvoj dom bude u dobrom stanju. Zato što je ovo tvoj dom. Bez hipoteke. Bez polaganja prava na imovinu. Bez zajmova. Ovaj dom je tvoj. I tvoj je na tako divan način— niko ti ga ne može oduzeti sve do tvog poslednjeg daha. Čak i ako te odvedu i smeste u zatvor, moraš poneti svoj dom sa sobom. Ako se nikada nisi starao o ovom domu, onda ćeš biti beskućnik. Čak i ako imaš sve, nećeš imati dom. Onog dana kada budeš pronašao svoj dom, shvatićeš da možeš živeti bez mnogih stvari, zato što imaš dom. Sve te tragedije i problemi postoje u svetu. Znam da je teško. Ali oni nemaju veze s tobom. Ovaj dom je za tebe. I tvoj dom treba da bude naj-

206

lepši dom, ne u poređenju s drugima, nego najbolji za tebe, tako da živeći u njemu, nemaš nikavih bojazni, i boraveći u njemu, zaista se osećaš kao kod svoje kuće. Osećaš se srećnim što imaš takav dom. OVDE SAM U ovom domu postojanja, pronađi božansku iskru i neka ti ona bude pratilac. Veliki je blagoslov kada počneš da uviđeš ono dobro. Dobro. Lepotu nečega, kakvo je i trebalo da bude. Razumeš savršenstvo stvari kakve jesu. Razumeš zašto voda toliko žuri. Sledeći put kada budeš video reku kako teče, nasmeši se. Sledeći put kada budeš video vodopad, nasmeši se, zato što si upravo shvatio kuda se voda uputila. Onoga dana kada stvarno budeš počeo da tražiš razumevanje, u toj jednoj sekundi kada budeš video da voda neprestano i neumorno teče—upravo onda ćeš pročitati sveti spis. I ne samo da ćeš ga pročitati nego ćeš ga i razumeti! Shvatićeš, a nije 15.000 ljudi pokušavalo da ti objasni šta to zaista znači. Kada u januaru cvet počne da cveta, mnogi ljudi to zovu “lažni početak”. A u stvari nije. Taj cvet ne gleda u kalendar, ne gleda na sat. Samo je tu. Postoji nešto što je čekao i čekao i čekao. I sada je došlo vreme. On ne prati kalendar. Prati temperaturu. Kada nastane odgovarajuća temperatura, cvet kaže: “Ovde sam.” Tvoj život je priča koja počinje od tog: “Ovde sam.” A zašto si ovde? Ovde si zato što je božanska iskra u tebi, i blagoslov daha ulazi u tebe i izlazi iz tebe. To je suština. Da bi preživeo krizu ovoga sveta, trebaće ti tvoj dom i trebaće ti tvoje noge. Moraćeš da naučiš kako da staneš na sopstvene noge. Možda će biti bolno, ali to je dobro. Bar ćeš stajati na sopstvenim nogama, a ne na nogama nekog drugog. Trebaće ti i snaga, a to će morati da bude unutrašnja snaga, ne spoljašnja. Spoljašnja snaga ti neće pomoći. Možda ti može pomoći da guraš kolica kada kupuješ, ali tebi je potrebna unutrašnja snaga. NEŠTO JE KRENULO Buđenje je veoma nežan, lep proces, ne poput olujnog udara s grmljavinom. Buđenje nije poput reanimacije, da bi te vratili iz mrtvih. Ljudi misle da je to buđenje. Dobiješ udar od 200.000 volti uz: “Grrrrrr! Grrrrr!” i tvoje

207

telo viče: “Budan sam!” To nije buđenje. Buđenje je veoma nežan, lep proces. Kao trava koja nikne iz zemlje i raste samo malo-pomalo. Ne možeš reći kada se to desilo, ali se, odjednom, pojavi. Cvet, seme. Nikne. Da li si ikada posmatrao talase? Posmatraš okean, i tamo nema ničega; sve izgleda ravno. Onda talas počinje da dolazi sve bliže i bliže, sve veći i veći, sve dok, iznenada, bela pena ne zapljusne obalu. A onda pogledaš nekoliko hiljada stopa iza talasa, i tamo se ništa ne dešava. Odakle oni dolaze? Ah! Nešto je krenulo daleko odatle. Možda je jedino mesto koje vidiš sama obala, ali taj proces je započeo na hiljade milja od nje. Taj talas koji je upravo pred tobom zapljusnuo obalu, nije se tek tako stvorio. Putovao je, i putovao, i putovao. Sledeći put kada budeš video neki talas, shvati to. Taj mali talas nastao je daleko od obale. I ti si putnik. Kuda ideš? “Samo idem. Po prirodi stvari moram.” Shvati to. Ne dovodi to u pitanje. Da li je besmisleno? Da li ćeš samo udariti u tu obalu i nestati? Ah! Ali u redu je. Zato što će se pri tome nešto veoma lepo desiti.

Ovo je tvoj dom. Bez hipoteke. Bez zajmova.

208

Kada bi proleće došlo u tvoj život, da li bi bio spreman? Da li si spreman da procvetaš?

210

PROLEĆE JE DOŠLO Proleće je. A natezanje traje. S jedne strane, zima ne popušta. S druge strane, probija se toplina leta. Ova drama izvodi se na nebu sa oblacima, munjom, dugama i suncem. Na zemlji su sve te male nežne biljke. One su krhke. Prošle jeseni, preuzele su rizik: “Doći će zima, a da bismo je pregurale, treba da odbacimo lišće.” Tako su i učinile. Ali pravi rizik nije vezan za zimu. Pravi rizik bio je: “Leto će opet doći, a kada bude došlo, moći ćemo da ponovo prolistamo i još jednom postanemo potpune.”

211

Sada su spremne, i najmanji nagoveštaj dolaska leta podstakao ih je da ponovo prolistaju. I ti nežni listići i nežni cvetići postaju spremni da prihvate obavezu da budu potpuni. TVOJE PROLEĆE Ako si to primetio, onda je moje pitanje za tebe samo ovo: Kada bi proleće došlo u tvoj život, da li bi bio spreman? Da li si spreman da procvetaš? Ako jesi, ja imam veoma dobru vest za tebe. Proleće je već došlo. Cvetaj! Ovo nije vreme za rasuđivanje. Ovo nije vreme za ispitivanje. Ovo nije vreme za

212

raspravljanje da li je proleće stvarno došlo ili ne. Nije vreme žaljenja što će još jednom doći jesen i što će lišće morati da otpadne. Da li znaš da proleće dolazi svaki dan u tvoj život i da je od vitalnog značaja da budeš spreman? Reč je o vitalnom, ne obaveznom. Ja ne kažem da ako ne budeš bio spreman, posledice će biti odlazak u pakao ili nešto tome slično. Kada razmišljaš o tome, vidiš da se to dešava u tako mnogo religija. A religija je, za mene, kao prst uperen ka Bogu. Pa ipak, tako mnogo ljudi ne gleda

213

ono što prst pokazuje, nego im je pažnja usmerena na prst. I onda kažu: “Moj prst je bolji od tvog prsta. Moj prst je duži od tvog prsta. Moj prst je stariji od tvog prsta. Moj prst je belji od tvog prsta.” A niko ne gleda ono što prst pokazuje.

Ma koliko da je velika moć neznanja, biće nadjačana. Tragalac unutar tebe moćniji je od zbira svih pitanja. Da li ti to radiš u svom životu? Kada se pojavi bol, šta radiš? Šta je bol? Bol je poziv na buđenje. Znate, budilnici prave neprijatnu buku, i za to postoji razlog. Poenta je da te budilnik probudi, ne da ponovo utoneš u san. Da se oglasio uspavankom u pratnji harfe, ti bi se opustio: “Ahhhh, zvonio je sat. Sada konačno mogu da odem da spavam.” To nije svrha budilnika. TVOJ RITAM Kada se bol pojavi, on kaže: “Hej, da nismo bili malo nesvesni u poslednje vreme? Probudi se. Probudi se.” Ali bol se pojavi, i ljudi kažu: “Šta je ovaj bol? Hajde da pogledamo. Hajde da analiziramo.” Bol ne postoji zato. Ta unutrašnja nelagodnost dešava se jer nešto nije u redu. Kao ljudsko biće, ti imaš jedan ritam. Taj ritam kaže: “Kreni. Napreduj. Idi. Shvati.” Shvati svoju smrtnost i budi inspirisan da nastaviš dalje. Shvati i svoju besmrtnost. Deo tebe je smrtan, a deo tebe je besmrtan. Ti si kao sendvič. Poklonio si mnogo pažnje jednom parčetu hleba, onom smrtnom. Treba da obratiš pažnju i na ono drugo parče, jer će se ono smrtno raspasti. Takva mu je priroda. Neka te to ne plaši. Neka te to inspiriše da se usredsrediš na ono drugo parče—besmrtno—koje je stvarno dobro, zaista izvrsno. Poklo-

214

ni pažnju inspiraciji koja obitava u tvom srcu. Unutar tebe je ritam bubnja koji te poziva da saznaš, da kreneš, da plešeš u njemu, da plešeš u razumevanju i da pevaš: “Kakav dar mi je dat! Shvatam svoju potrebu da se razvijem.” Ljudi kažu: “Ja tražim nešto, ali ne znam šta je to.” Sećaš se rizika koje su male biljke preuzele puštajući da im otpadne lišće. Bez upotrebe brze Internet konekcije, satelita ili baza vremenskih podataka prikupljanih godinama i godinama, one su preuzele rizik koji u stvari i nije rizik. Jer je lepota u tome što će proleće sigurno doći. UNUTRAŠNJI PORIV Kada gledam kako se pojavljuju ti svetlozeleni listići, kažem u sebi: “Idite. Krenite. Ne plašite se. Nemojte biti obeshrabreni zato što je danas hladno. Ma kako da je velika moć ove hladnoće, biće nadjačana.” Za tebe, ma koliko da je velika moć neznanja, biće nadjačana jer je tragalac unutar tebe moćniji od zbira svih pitanja, ma koja da su to pitanja, ma koliko miliona pitanja da ima, ma koliko zbunjenosti da ima na svetu. Toliki je taj unutrašnji poriv. Ovaj poriv za traganjem jeste najlepši poriv. A ako neko traga, da li ja treba da budem taj koji će reći: “Ja znam za čim treba da tragaš”? Ne. Ja kažem: “Ti tragaš? Dobro. Tragaj!” Jer ako iskreno tragaš, pronaći ćeš ono što će ti pomoći da ostvariš tu potragu. Hoćeš. Mnogi ljudi kažu: “Reci mi, kako se to dešava?” To se zove žeđ, žedni i voda. Da ne postoji nešto kao što je žeđ, ne bi postojali ni oni koji su žedni. Ali pošto žeđ postoji, postoje i žedni. I zato što ima žednih, voda će biti pronađena. Voda za kojom tragaš nalazi se unutar tebe. Zato će biti pronađena. Siguran sam da ima ljudi koji bi pomislili: “Da, ali neki u pustinju umiru od žeđi.” U toj pustinji o kojoj ja govorim, sve što treba da uradiš jeste da ukloniš pesak neznanja, i najčistija, najlepša, bistra voda poteći će, bilo gde. Ne moraš da ideš na neko posebno mesto. Ne moraš da tražiš neku oazu, izvor ili reku. Ne moraš da tražiš ptice ili drveće. Ne moraš ništa da tražiš. Bilo gde u toj pustinji možeš pronaći vodu, jer ona sve vreme teče iz najneverovatnijeg izvora. Svaki dah ispumpava najneverovatniju vodu koja će ugasiti tvoju žeđ—sva-

215

ki dah, sve vreme. Jednog dana, više neće biti tako. Ljudi se iznenade na to, što mene iznenađuje. Nemoj se iznenaditi. Ti to znaš. Tri stvari postoje: rođenje, život i smrt. Rođenje se već desilo, tako da nema svrhe razgovarati o tome. Ono poslednje će se desiti čak i ako ti to ne želiš. Suština života nije u tome da ubacuješ novčiće u neki automat i da onda možeš da biraš: “U redu, želim ovo ili ono. Ali to dugme nikada neću pritisnuti!” Život nije takav. On nije neizvestan. Sigurno će se završiti. Besmisleno je zadržavati se na njegovom kraju. Zadrži se na životu. Zadrži se na mogućnosti prepoznavanja toga što je voda ispod peska, baš onog peska koji izgleda toliko suv da te obeshrabruje. Pogledaj svet. Zar nije obeshrabrujući? Ja putujem u mnoga mesta i govorim o miru. Ali ljudi nisu time preokupirani. Bave se stvarima kao što su: “Direktori ove banke doneli su loše odluke.” “Poginulo još dvoje ljudi.” I pokušavaju da opravdaju svu ludost sveta: “Čovečanstvo se borilo kroz istoriju, tako da ovo nije ništa novo.” Ali na kraju svakog rata i svake bitke, šta ljudi žele? Mir. Pronikni u svoje srce, i pronaći ćeš pravu suštinu svog postojanja. Pogledaj unutra, i pronaći ćeš najdivnije vode. Okreni se unutra, i pronaći ćeš svoja rešenja. Pronaći ćeš odgvore na pitanja koja nisi ni imao. U hramu tvog srca, pronaći ćeš najsvetiji spis koji je ikada napisan. Spis koji niko drugi ne može čitati i za koji ti ne treba znanje nijednog jezika. Spis koji je stalno s tobom. On ti ne preti. Ne govori ti šta treba da uradiš. A najneverovatnije od svega, tumačenje mu nije potrebno. NEVEROVATNA ENERGIJA Da li ti je potrebna vera? Naravno da ti je potrebna vera, ali u šta? Na početku sam rekao: “Biljke su preuzele rizik.” U redu, rizik nije baš prava reč. Ako razmisliš o tome, možeš u stvari promeniti tu reč u veru. Veruj da će proleće doći. Ono će doći. Raduj se. Shvati šta ti je dato. Najveći od svih darova koje primaš jeste dolazak i odlazak daha. Da li zaista želiš znati da li postoji Bog? A kada kažem “Bog”, ne mislim na nekog boga koji ima ljudsko lice i oči, i loše je volje. Tako mnogi ljudi zamišljaju Boga. Ja govorim o najneverovatnijoj energiji, koja nema ljudsko lice i oči, ali je zaista svemoćna, svevideća i sveprisutna; koja ima osećanja i saosećanja; koja održava udaljene svemire, i one iza njih. Govorim o onoj

216

energiji koja sve drži na svom mestu, koja od praha stvara sunca, mesece, planete. Iz ničega, sve stvoriti. Stvoriti ovu zemlju, stvoriti neverovatnu teksturu tepiha, tavanica bez stubova—živu, lepu, koja se stalno menja. Stvoriti svetlost koja je veličanstvena u svakoj nijansi. Stvoriti nezamisliva noćna svetla—mesec, zvezde, oblake, sve to. Stvoriti dan tako da ne postoje dva slična dana, stvoriti trenutak tako da ne postoje dva slična trenutka. Stvoriti drveće tako da ne postoje dva slična drveta, stvoriti pahuljice snega tako da ne postoje dve slične pahuljice, i stvoriti ljudska bića tako da ne postoje dva slična ljudska bića. To je majstorstvo stvaranja. I podariti tebi sposobnost da budeš deo toga—ne samo da posmatraš sve to nego sposobnost da se diviš i kažeš: “Kako veličanstveno.” Kada kiša lije i lije, seti se veličanstvenosti kojom si blagosloven. Seti se koje su mogućnosti. Seti se da si ti deo toga. Ti nisi neko nestvarno bezvredno stvorenje koje se tu slučajno zateklo. Kada je majstorstvo stvaranja tako dobro, onda svaki delić treba posmatrati i diviti mu se. Ništa nije beznačajno; nijedno zrno peska nije na pogrešnom mestu. Nijedan list, pahuljica snega ili kišna kap nije na pogrešnom mestu. Ako to prihvatiš, onda moraš prihvatiti i to da ti nisi na pogrešnom mestu. VIDI STVARNOST Sposobnost divljenja jeste jedno od najvećih dostignuća ljudskog bića. Način na koji se ti diviš, čini te posebnim. Tvoja zahvalnost je jedinstvena. I odgovarajuća je. Da li će tvoja zahvalnost pomoći Bogu? Neće. Kada osećaš zahvalnost, ti ćeš biti dirnut. Kada se diviš, ti ćeš biti ispunjen neverovatnim blaženstvom i radošću. Tako je to. Posmatraš svoj dan, i vidiš probleme. Pitaš se šta će ti se desiti kada umreš, a nikada se ne zapitaš šta bi ti se moglo desiti dok si živ. Postavljao si pitanja, ali pogrešna. Nekako, prema opšteprihvaćenom obrascu, imaš dozvolu da razmišljaš o raju i želiš da budeš u njemu posle smrti, ali ti se uopšte ne dozvoljava da razmišljaš o raju ovde, sada. Taj koncept je, po meni, neobičan. Vidi stvarnost. Stvarnost je lepša od bilo čega što si ikada zamišljao. Proleće svaki dan dolazi. Prihvati i shvati priliku. Budi spreman da se razviješ—bez oklevanja, svaki dan. I još jednom, budi celovit. Budi potpun.

217

PREM RAWAT Prem Rawat je govorio o miru još kao dečak, inspirišući slušaoce jedinstvenim pogledom na svet i mudrošću. On govori iz srca, a ne iz unapred pripremljenog i uvežbanog govora, unoseći jednostavnost u važna pitanja koja ljudi često smatraju komplikovanima. Rođen u Indiji u imućnoj porodici, Prem Rawat je kao tinejdžer sa željom da upozna svet, napustio svoju domovinu da bi putovao po Evropi i Americi. Njegov ideal bila je jedna optimistička vizija života i mira, i na ličnom i na kolektivnim nivou. Promocija te vizije ima istu pokretačku snagu danas, kao i pre četiri decenije. Da bi ostvario svoj životni cilj, Prem Rawat prati jedan naporan raspored letenja, još od svojih prvih putovanja po svetu kao mlađi tinejdžer. U proseku, on godišnje preleti više od 100.000 nautičkih milja. Samo 2011. obraćao se publici od preko 500.000 ljudi na 78 programa uživo širom sveta. U tom periodu, broj preuzimanja njegovih videa kao download sadržaja, dostigao je 1,1 milion. Prem Rawat privlači pažnju slušalaca iz svih društvenih slojeva, bez obzira na njihovo obrazovanje, uverenje, životno doba ili društveni položaj. Kao što je govorio na manjim intimnim okupljanjima ili većim skupovima— na kojima je u Indiji ponekad bilo više od 300.000 ljudi—pozivan je da se obrati i u nizu važnih institucija i da učestvuje na njihovim forumima. Tu spada Evropski parlament, Ujedinjene nacije (UN), Senat u Italiji, parlamenti u Australiji, Argentini i na Novom Zelandu, Organizacija mladih predsednika (the Young President’s Organisation), Gildhol (Guildhall) u Londonu, kao i brojni univerziteti širom sveta. NEDAVNI USPESI I PRIZNANJA Novembra 2011. godine, bio je pozvan kao glavni govornik i predlagač inicijative “Obećanje za mir” (Pledge to Peace) pokrenute u Evropskom parlamentu, pod pokroviteljstvom prvog potpredsednika Giannija Pittelle. Zavet mira, kao poziv na mirnu akciju, bio je prvi te vrste ikada predstavljen u Evropskoj uniji, a potpisalo ga je 37 institucija. Aktivnosti vezane za ovo obećanje, najavljeno na Dan mira Ujedinjenih nacija, nastavljaju da hvataju zamah.

218

Godine 2012. Premu je dodeljena nagrada za životno delo od strane jednog Udruženja brendova Pacifičke regije (the Asia Pacific Brands Association’s Brand Laureate Lifetime Achievement), rezervisana za državnike i pojedince čija su dela i rad pozitivno uticali na živote ljudi i na svet uopšte. Ovu prestižnu nagradu dobili su i Nelson Mandela i Hillary Clinton. U proleće 2012. bio je pozvan da promoviše Treći festival mira (the Third Festival of Peace) u Brazilu. Ova inicijativa, upriličena od strane UNIPAZ-a (University of International Peace), koji se zalaže za mir u svetu, obuhvata više od milion ljudi. Obraćajući se u jednom posebno pripremljenom videu za Nordijsku mirovnu konferenciju (the Nordic Peace Conference) u Oslu, Prem je naglasio vrlo realnu mogućnost mira u našim životima. Tom prilikom izjavio je: “Ima ljudi koji su veoma pohlepni. Ima ljudi koji ne brinu. Ali po mom mišljenju, oni čine manjinu. Većina ljudi na licu ove zemlje želi mir, a ako je to istina, onda je mir na zemlji jedan vrlo lako dostižan cilj. Ljudi kažu da se taj cilj neće ostvariti. Pa, neka onda ovo vreme pripadne onima koji veruju da se taj cilj može ostvariti, a ne onima koji kažu da ne može.” Kao priznanje za veliki uticaj na pojedince i doprinos razumevanju mira u svetu, Prem je primio ključeve mnogih gradova i mnoge druge nagrade, i nominovan je za Ambasadora mira od strane UNIPAZ-a (Univerzitet za svetski mir) i tri druge vladine organizacije. HUMANITARNA ZALAGANJA Godine 2001. osnovao je Fondaciju Prem Rawat (The Prem Rawat Foundation—TPRF), koja pruža humanitarnu pomoć kao što je hrana, voda, očni pregledi i ublažavanje posledica nesreća u najugroženijim područjima na svetu. Tokom poslednjih 10 godina, ova fondacija je odobrila preko 116 novčanih pomoći ljudima u više od 34 zemlje sa svih pet kontinenata. Posredstvom TPRF, Prem Rawat je uveo Obrazovni program o miru (the Peace Education Program—PEP), da bi pomogao ljudima da u sebi otkriju izvor unutrašnje snage. Ovaj edukativni program sproveden je u preko 28 zatvora širom sveta, u okviru programa obrazovanja odraslih, predstavljen je na univerzitetima i na raznim drugim mestima. Obrazovni program o miru trenutno je predmet naučnog proučavanja, zbog svoje uspešnosti i izuzetno visoke stope u smanjenju broja povratnika.

219

PRIVATAN ŽIVOT Kao veoma moderan čovek, ceni kreativnost i najsavremeniju tehnologiju. On je pronalazač i visokokvalifikovan pilot, sa preko 12.000 sati letenja, od kojih najveći deo sam pilotira da bi stigao na programe. Prem Rawat je oženjen i ima četvoro odrasle dece.

220