Kulttura: 03

Kulttura:

septembar 2017. / broj 03

fotografiju ustupio Festival uliÄ?nih sviraÄ?a ISSN 2560-4430

Venecija

Nataša Gvozdenović glavna i odgovorna urednica

Pošto govorimo o Jadranskom moru, koje su Rimljani prvi nazvali mare nostrum (naše more), naš ćemo pogled upreti ne samo unazad do starog Rima, nego se setiti veza Dunava i Sredozemnog mora. Rimski car Trajan je imao zamisao da spoji Dunav s Drinom.

Strateška ideja je bila da iz Trakije donosi u Rim blago Starog sveta: gvožđe, dijamante, zlato, olovo. Taj morski put bi omogućio da se preko Dunava i Drine direktno izbije na Sredozemlje, do Italije. Od toga se odustalo zbog skupoće samog projekta i teškoće realizacije.

Ta ideja je ponovo zaživela u vreme Marije Terezije koja je dala konstruktoru Jožefu Kišu, koji je radio i Veliki bački kanal, nalog da Dunav preko drinskog toka spoji s Jadranom. Zbog skupoće samog projekta opet se odustaje. Jedini kanal koji bi bio pandan ovom je francuski Kanal di Midi koji spaja Atlantik sa Sredozemnim morem.

Stari Rimljani prvi Sredozemno more nazivaju mare nostrum, zato što su prvi more posmatrali kao autostradu, a ne kao prepreku.

Sredozemno more snabdevalo ih je svim vitalnim namirnicama.

Pre toga, to je bilo more pirata, pljački i individualnih trgovačkih projekata. Tek su Rimljani politizovali mare nostrum, prvi put je more bilo predmet političkog magistrata carstva. Zbog tog mora su se vodili Punski ratovi između Kartagine i starog Rima.

Posetila sam ove godine Bijenale teatra. Novi umetnički direktor Bijenala teatra je italijanski reditelj Antonio Latela, koji je prve godine svog mandata predstavio dela umetnica u dobi od oko 40 godina. U razgovoru mi odmah kaže kako ako su u selekciji samo žene to izaziva pažnju. A da su bili samo muškarci, to bi bilo prirodno, te se nad tom činjenicom moramo zapitati. Konstatuje da svakako živimo u androgino doba. Zlatnog lava za životno delo dobila je svetski poznata nemačka scenografkinja Katrin Brak.

Imala sam priliku da gledam predstave Klaudije Bauer. Prva je bila predstava „Und dann“ u produkciji teatra Schauspiel u Lajpcigu, komad Volframa Hela u kojem je glavni narator petogodišnje dete. Reč je o sećanju iz detinjstva, a da bi rekreirala to sećanje, Klaudija Bauer stvara svet specifičnog zvuka i slike svih junaka.

Predstavljena nam je porodica, okrnjena doduše, koju čine dva dečaka i otac, a majka je nestala pod misterioznim okolnostima.

Vreme je pada Berlinskog zida, dakle vreme promene jedne paradigme i vreme jednog lomnog detinjstva. Bauerova vrlo pažljivo predstavlja život oca i dečaka, njegovu nezaposlenost, tišinu u kojoj su. Naredne večeri gledali smo njenu predstavu „Der Menschen Feind“, komad koji je Peter Liht pisao po motivima Molijerovog „Mizantropa“ u produkciji Teatra Bazel. Sofisticirana igra i jedno čitanje Molijera kroz pero Lihta i viđenje Bauerove iz našeg vremena. Koliko se društvo menja ? Ili ne? Ponekad je potrebno okrenuti dobro pogled unazad da vidimo šta je bilo pre nas da bismo videli gde smo i zašto smo baš tu. No, ono što me je zaista ostavilo bez teksta jeste predstava koju sam gledala treće večeri u Veneciji – „Hideous (wo)men“ u režiji autorskog tima Suzan Bogaert, Bjanke van der Shot i Suzan Kenedi u produkciji teatra Toneelgroep Oostpooliz Holandije. Autorke ovu predstavu nazivaju pozorišnom instalacijom – izvodi se na bini koja je kružna i neprestano se vrti, u ritmu koji vas ne sluđuje, tek blago uznemirava. Svi naši junaci imaju gumene maske na licu s ljudskim likom. Kružna scena je podeljena na četiri prostora, kao četiri sobe u kojima posmatramo jednu odurnu sapunicu.

Majka, otac, ćerke, venčanje jedne od njih… To bi mogao biti siže. Ono na šta beskompromisno ukazuje ova predstava jeste stvarnost savremenog društva – svi su pod bezličnim maskama, ne bez svesti o sebi, već gotovo u potpunosti nesvesni. Lišeni empatije, bez kontakta sa sobom i sa svetom i, što je najstrašnije, nisu ni besni. Kako sam naslov kaže – odvratni su. Svoje finale predstava ima u završnoj sceni u kojoj, uslovno rečeno, glavna junakinja sebi vadi utrobu. Za glumce veoma zahtevna, rediteljski tačna, jasna, bez ičeg suvišnog, ova predstava izvrstan je primer neoegzistencijalizma i možda se najpre nastavlja na Sartrovu „Mučninu“. Nudi vam doživljaj kom se ne možete odupreti, a koji vas duboko vodi pitanju: Gde smo?

Budva

Budva je u starom Rimu bila plovidbena jedinica na koju su se morali oslanjati. Rimljani su se bojali pirata koji dolaze iz Budve.

Nisu mogli imati svu kontrolu nad morskim putevima i zbog toga je pojačana administracija trebalo da kontroliše sistem limesa.

Ovogodišnji Grad teatar u Budvi nosio je naziv „Za tri groša“ i kreiran je u više nego skromnim finansijskim uslovima i zato se tim Grada teatra odlučio za ovaj brehtovski moto ovogodišnjeg izdanja festivala. Karta je koštala samo tri evra, a cilj je bio da se postave prava pitanja, kako kaže direktorka tog festivala Milena Lubarda, od kojih su najvažnija: Ko je danas elita? Za koju publiku

se pravi festival? U Budvi sam gledala predstavu Kraljevskog pozorišta Zetski dom na Cetinju u režiji Arpada Šilinga „Dokle pogled seže“ i sa sigurnošću mogu reći da je u Budvi između crkava, dok je igrana predstava, sve odisalo jednom piratskom snagom igre, odlučnom i sasvim neustrašivom, spremnom na avanturu i put u nepoznato. Reditelj Arpad Šiling je ovu predstavu radio kroz istraživanje glumačke igre – dokle onaj unutrašnji pogled seže. Tekst (dramaturg je Bence Biro, a njegova saradnica je Kata Đarmati) je nastajao u toku proba, precizno je strukturiran i bavi se pozicijom čoveka u ovom delu sveta danas. Našom pozicijom naspram Evropske unije, dilemom da li otići ili ostati...

Sve je na odličnoj glumačkoj igri čitavog ansambla predstave.

Reditelj govori da su se tokom rada, pre svega, fokusirali na ljudsku ranjivost i tu su zaista pogodili sam centar, jer je moja prva asocijacija nakon predstave bila da sam igrom osetila svu ranjivost i fragilnost ljudskog bića.

U vreme procvata Venecije Dubrovnik je grad-država i danas se smatra da dubrovačka odvažnost ima koren u tome što su oni svoju autonomiju plaćali i Turcima i Mlecima. Dubrovnik je u odnosu na Veneciju bio izolovan, sa stalnim problemima s Turcima, no morski putevi mu omogućavaju veliki saobraćaj, a taj promet obezbeđuje dotok novca, pa samim tim i veliku umetničku produkciju.

Ovogodišnja prva premijera u produkciji Dubrovačkih ljetnjih igara bila je predstava „Gospoda Glembajevi“ u režiji Zlatka Svibena.

Igrala se u modernoj galeriji. Sviben pravi inverziju – počinje od trećeg čina. U modernoj galeriji nas dočekuju Ignjat Glembaj i barunica Kasteli, već mrtvi, već s druge strane. Ignjat Predraga scena iz predstave Gospoda Glembajevi fotografija: Arhiva Dubrovačkih Ljetnjih Igara

Inicijalna kapisla za ovaj tekst jeste praćenje letnjih pozorišnih festivala na Jadranskom moru. Ovoga puta, tim povodom, posetila sam Budvu, Dubrovnik, Veneciju i Brione.

/03

U trećem broju časopisa počinjemo da istražujemo fenomen manjinskih pozorišta s rediteljem Paolom Mađelijem, Igor Burić donosi nam ispovest jednog klovna, a Lucia Todoran nam predstavlja francuskog muralistu Žilijena de Kazabjanku.

Jasna Žugić donosi uzbudljiv intervju sa uličnim sviračima pripremajući nas za predstojeći Gradić fest. O Sarajevo Film Festivalu piše filmski kritičar Nisad Selimović.

Sonja Jankov govori zašto je važno posetiti izložbu Igora Bošnjaka u Muzeju savremene umetnosti Vojvodine. Putujemo po Sredozemnom moru i, okrećući pogled unazad, sagledavamo koje je naše mesto da bismo na pravi način trasirali put za dalje.

~ ~ ~ ~ ~ ~ ~ ~ ~ ~ ~ ~ ~ ~ ~ ~ ~ ~ ~ ~ ~ ~ ~ ~ ~ ~ ~ ~ ~ ~ ~ ~ ~ ~ ~ ~ ~ ~ ~ ~ ~ ~ ~ ~ ~ ~ ~ ~ ~ ~ ~ ~ ~ ~ ~ ~ ~ ~ ~ ~

scena iz predstave Dokle pogled seže autor fotografije: Miloš Ćetković, Grada Teatra

: Reč urednika

Mare nostrum

Dubrovnik

Antonio Latela; autorka fotografije: Nataša Gvozdenović

Venecija je, opet, bila sila novog doba. Pre svega, zato što je imala razvijen bankarski sistem.

Studenti iz Venecije i Đenove školovali su se u Isfahanu i Bagdadu. Venecija zbog ogromnih novčanih transakcija postaje centar kulturnih zbivanja.

Taj grad u moru prvi sa sebe skida okove hrišćanskih zabrana – karneval je trajao šest meseci.

Tu je implementirana potreba za neprekidnom zabavom i odatle se širila dalje prema Evropi i Velikoj Britaniji. Umetnost je cvetala i zbog razvijene institucije mecenata, koja je bogate oslobađala od poreza. Novo doba, koje tada promoviše graddržava, donosilo je novi pogled na čoveka – posao postaje deo njegovog identiteta. Kroz vreme Venecija postaje centrom svetske umetnosti. Počeci Bijenala u Veneciji sežu u 1893. godinu kada je pokrenuta bijenalna izložba italijanskog karaktera koja će za dve godine dobiti internacionalni karakter. Bijenale je već više od veka jedna on najprestižnijih i najkurentnijih umetničkih manifestacija u svetu. Sama manifestacija najpoznatija je po savremenoj vizuelnoj umetnosti, a od tridesetih godina prošlog veka u Bijenale su uvršteni festivali posvećeni teatru, filmu, muzici, dok se arhitektura priključuje 1980. godine, a savremeni ples 1999. godine.

Ejdusa je elegantan, i tajkun i otac, i čovek koji na kraju voli. Leone Mija Jurišića je osetljiv i snažan u svojoj krhkosti. Sviben nas suočava s temom smrti koja je Krležina opsesivna tema i donoseći je u klasičnom ključu pušta da nam pokažu koliko je ta priča danas aktuelna. U tajkunsko vreme u kojem živimo.

Brioni

Puno je raznih puteva prolazilo pored Briona, na ostrvu je i danas prisutna lepeza rimskih navika. Moramo pomenuti da su Brioni simbolički kamen između Venecije i Istoka, kulturni far koji je usmeravao na ono što se dešavalo na Istoku. Istok je u zlatno doba Venecije bio važniji od Zapada – da se razumemo, Venecija je slala poslanika u zapadne provincije, a brodove na istok.

O tome koliko stare veze i dalje žive govori i premijera koju sam gledala na Brionima. U teatru Lenke Udovički i Radeta Šerbedžije „Ulisis“, a u koprodukciji s beogradskim BITEF teatrom, nastala je predstava „Doručak šampiona“ inspirisana životom legendarnog boksera Mate Parlova.

scena iz predstave Doručak šampiona autor fotogtfije: Domagoj Dragaš

02/

Kulttura: 03

Boks je jedan od najstarijih sportova, i nekada i danas on je simbol pobune. Brioni spajaju stari Rim s današnjom konzumentskom kulturom, dajući šmek stare kulture uživanja koju je Rim negovao.

Mi to danas bledo kopiramo. Boks je prisutan od starog veka do danas. U novom veku boks je bio sport za gospodu. Ulične borbe učinile su boksere slavnim. Boks je deo prvih Olimpijskih igara.

Nakon Drugog svetskog rata postaje profesija. Bokseri ponovo bivaju nagrađeni za svoju hrabrost. Mate Parlov je univerzalni junak koji je unapredio lik boksera koji se svojom pesnicom probija kroz život. Reditelj predstave „Doručak šampiona“ je s autorskim timom to tačno pročitao, jer govori o Parlovu kao čoveku koji je sam birao u svom životu i sve svoje borbe vodio do kraja. Mudro i vrlo elegantno. U tome je, kako reditelj reče nakon predstave,„ljepota simfonije“.

Nataša Gvozdenović

04/

Kulttura: 03

Utisci sa prvog „Divana” Od kako je Novi Sad poneo dve titule, Evropska prestonica kulture za 2021. i Omladinska prestonica Evrope za 2019. godinu, nekadašnji prostor fabričkog kompleksa „Petar Drapšin“, u Novom Sadu poznat i pod nazivom Kineska četvrt, privlači ogromnu pažnju kako građana i raznih udruženja tako i zakupaca poslovnog prostora u tom delu grada.

Budućnost Evrope je u rukama kulturnih menadžera

U periodu od decembra 2017. do avgusta 2018. godine, kroz tri sedmodnevna modula, više od 15 eminentnih evropskih stručnjaka održaće predavanja i radionice za 30 menadžera u kulturi. Svaki modul uključiće po dva mentora i tri predavača, renomirane stručnjake iz specifičnih oblasti za organizovanje kulturnih događaja, pre svega, u javnom prostoru.

Lazar Jovanov, rukovodilac Sektora za participativne projekte Fondacije „Novi Sad 2021”, najavio je da će na konkursu biti izabrano osam kulturnih menadžera iz Novog Sada. Zbog velikog interesovanja konkurs je produžen za 30 dana, odnosno otvoren je do 15. septembra.

- Želja nam je da kroz projekat „Lab” regrutujemo kandidate koji će uzeti učešće u upravljačkim strukturama Fondacije „Novi Sad 2021” i projekta Evropska prestonica kulture – naglasio je Jovanov i dodao da očekuje da će neki od kandidata početi aktivno da rade na projektu Evropska prestonica kulture i dok bude trajala ova edukacija koja je, inače, besplatna za sve polaznike.

Inicijativa se zove „Lab for European Project Making”, ali, kako ističe umetnički direktor projekta „Temišvar 2021” Kristijan Torč, ona se ne odnosi na same evropske projekte kao takve, već na ideju kako ih poboljšati. „Lab” je, prema njegovim rečima, specijalno dizajnirani obrazovni program koji umrežava menadžere iz Centralne i Jugoistočne Evrope. Osim ovoga, služi

i za razmenu ideja jer, kako smatra Torč, „budućnost Evrope kao kulturološkog i održivog projekta nalazi se upravo u rukama ove regije“.

– Kapacitet za saradnju i ponovnog osmišljavanja Evrope stvaraju novi kreativni producenti, menadžeri u kulturi, inicijatori projekta iz ove regije. Oni bi mogli da proizvedu nove impulse zasnovane na kulturi u teškim vremenima, tako potrebne Starom kontinentu – kazao je Torč.

Na osnovu javnog poziva, Grad Novi Sad je angažovao tim nezavisnih eksperata koji je izvršio detaljnu analizu i mapiranje trenutnog stanja infrastrukture ovog fabričkog kompleksa.

U njihovom zaključku navodi se da je čak 71 odsto objekata nebezbedno. Od ukupne površine, skoro dve trećine je neiskorišćeno ili se u objektima ne odvija nikakva delatnost.

Od ukupnog broja objekata svaki peti je prazan ili je magacin, a značajan broj objekata se bespravno koristi. Kada je reč o objektima u kojima se odvija određena proizvodna ili uslužna delatnost, dominiraju majstorske radionice i skoro ih je jedna trećina i ni u jednoj od njih se ne odvijaju stari ili umetnički zanati, potom slede objekti vezani za sportske delatnosti i ugostiteljski objekti. Zanimljivo je da kulturnom stvaralaštvu u tzv. Kineskoj četvrti pripada tek svaki deseti objekat – četiri institucije kulture, tri slikarska i tri muzička ateljea, jedno pozorište i dva objekta za organizovanje kulturnih i umetničkih dešavanja.

Prvi modul planiran je za decembar ove godine u Temišvaru kada će učesnici imati priliku da se posvete temi razvoja publike i njenog aktivnog uključivanja u program. Glavni mentor biće Fransoa Mataraso, pisac, istraživač, priznati ekspert i konsultant s dugom karijerom u participaciji zajednice u kulturi i društveno angažovanoj umetnosti.

– Participacija publike jako je važan deo onoga na šta bi menadžeri u kulturi trebalo da obrate pažnju, jer nipošto ne bi smeli da očekuju da će se ljudi zainteresovati ili učestvovati samo zbog kulturnog programa kao takvog. Učešće, angažovanje, privlačenje publike puno je rizika, ali istovremeno i uzbudljivih mogućnosti zato što kada kao profesionalac radite s publikom morate uzeti u obzir interesovanja i očekivanja svakog pojedinca – izjavio je Mataraso i naglasio da je komunikacija s publikom ključna za stvaranje uzbudljivog i inovativnog projekta u kom svi žele da učestvuju.

Nakon Temišvara, edukacija će se nastaviti u Novom Sadu u aprilu, a poslednji modul obuke biće organizovan u Rijeci, u julu sledeće godine.

Nosioci projekta „Lab for European Project Making” su „Novi Sad 2021”, „Rijeka 2020” i „Temišvar 2021”, a partneri su „Matera 2019”, „Plovdiv 2019” i „Elefsina 2021”.

Saša Lekić

/05

Za realizaciju projekta, naravno, osim dobre ideje, uigranog tima i dovoljno novca, neophodan je uspešan menadžer. To se odnosi i na projekte iz oblasti kulture i umetnosti. Zbog te činjenice, kao i u želji da podigne kapacitete i izgradi veštine profesionalnih menadžera u kulturi, Fondacija „Novi Sad 2021” pokreće program edukacije budućih vođa kulturnih projekata pod nazivom „Lab for European Project Making”.

Povod za to iznenadno interesovanje je plan da se na lokaciji tzv. Kineske četvrti izgradi Omladinska kreativna četvrt (Youth Creative Polis), jedan od presudnih projekata za dobijanje ovih prestižnih titula. Realizacijom ovog projekta, uz očuvanje postojećeg arhitektonskog industrijskog nasleđa, trebalo bi stvoriti mesto na kojem će raditi, stvarati i razmenjivati ideje mladi i oni koje se bave poslovima u vezi s kreativnim industrijama.

postojećeg arhitektonskog identiteta industrijskog nasleđa.

Ovi rezultati istraživanja predstavljeni su na prvom „Divanu“, javnoj raspravi sa građanima Novog Sada i stručnom javnošću koja je održana 22. avgusta u organizaciji Fondacije „Novi Sad 2021“.

Tokom javne rasprave mogle su se čuti i primedbe i sugestije okupljenih građana i predstavnika raznih udruženja u vezi sa definisanjem namene nekadašnjeg fabričkog kompleksa, ali i statusa trenutnih korisnika pojedinih prostora nakon njegove obnove. Više puta je demantovana informacija da će se tzv.

Kineska četvrt rušiti ili da će joj se promeniti namena pozivajući se na odluku Skupštine grada Novog Sada koja je usvojila Plan detaljne regulacije Kineske četvrti sa Češkim magacinom u Novom Sadu (Zavod za urbanizam) da na pomenutoj lokaciji nije planirana izgradnja u stambene ili komercijalno-trgovinske svrhe. Kako je naglasio direktor Fondacije „Novi Sad 2021“ Nemanja Milenković kroz ovaj projekat je, na neki način, pored arhitektonskog nasleđa očuvan i kontinuitet da se na tom prostoru nalazi industrija, samo ovog puta kreativna industrija, industrija 21. veka.

Ova javna rasprava o budućem razvoju tzv. Kineske četvrti je bila prva koju je pripremila Fondacija, a u planu je da se do polovine septembra održe još dva „Divana“, kao i tri Foruma za kulturu u organizaciji Gradske uprave za kulturu. Važno je istaći da se u prošlosti retko pokretao ovakav dijalog oko jednog tako značajnog projekta za Novi Sad, što bi, kako svi očekujemo, trebalo da postane pozitivna praksa u našem gradu.

Da tzv. Kineska četvrt nema jasan identitet, može se zaključiti na osnovu istraživanja koje je agencija „Ninamedia Research“ sprovela na teritoriji Novog Sada, od 24. jula do 9. avgusta ove godine, na reprezentativnom uzorku od 803 ispitanika. Na pitanje da li su čuli za tzv. Kinesku četvrt 75 odsto Novosađana odgovorilo je potvrdno, ali na pitanje na šta ih asocira to mesto gotovo njih 63 odsto nije imalo odgovor, a više od polovine ispitanih nije posetilo tzv. Kinesku četvrt u poslednjih godinu dana. Za trenutno stanje i tehničku bezbednost tamošnjih objekata devet od deset ispitanika dalo je nedovoljnu ocenu, dok dve trećine građana smatra da je postojeće objekte potrebno renovirati, adaptirati za omladinski sektor, kulturne i kreativne sadržaje, uz očuvanje Saša Lekić Fotografiju ustupila : Fondacija „Novi Sad 2021”

06/

Kulttura: 03

oni koji su najviše zasmejavali publiku, imali su veoma težak život.

Najčešće je taj momenat nastupa, te kratke minute, predstavljao sublimaciju svih egzistencijalnih teškoća u njihovom životu.

Biti klovn znači apsolutno prihvatiti samoću i to pred hiljadama gledalaca. To je paradoks. Ti radiš stvari koje su beskorisne, a publika hoće još i još toga. Te beskorisne stvari koje klovn radi mogu se porediti sa stanjem kod novorođenčadi, kada rade stvari koje im ne polaze za rukom. Taj naš nastup je nastup novorođenčeta koje pokušava da uradi nešto što se hrani željom koju niko ne može da ispuni, da kaže da li je to dobro ili loše. Kad

Klovnovi u svom izrazu, scenskom jeziku, neguju tradiciju koja se proteže od komedije del arte, a Žan je to povezao i sa hiphopom!?

– Ja sam počeo improvizujući, euforijom gestova. Morao sam da izmislim novog klovna u toj gestikulaciji, u smislu novih pokreta.

Hiphop ima taj rad nogu koji klovn koristi, način na koji hoda. Mnoge figure koje koristi hiphop koriste i deca, odnosno klovnovi. Saviju glavu prema karlici, a karlicu poviju prema zemlji. To je ta veza. Tu ima mnogo veza. Hiphop je neverbalni ples, a klovn je, takođe, neverbalni jezik gestikulacije. Da nije toga, ne bi postojao ni kabare.

Jožef Nađ je, kao i Vi, radio u Orleanu. Postoji li tu neka veza?

– Imam brata blizanca koji je 30 godina radio u Orleanu i bio organizator za produkcije Jožefa Nađa. Nađ zna da sam ja često u Novom Sadu i da radim tu. Zvao me je i u svoj centar u Orleanu da predajem umetnost klovna. Izašao je u novinama, jednom davno, na istim stranama, tekst o njemu i tekst o meni, pa mi je rekao da sad ne mora da podnosi samo mog brata već i mene. (smeh)

Jožef Nađ je deo svog izraza upravo razvio na umetnosti klovna?

- Ne zaista klovna, nego je ugradio u svoje predstave izvesnu komiku koja dolazi iz tog polja.

Jean The Clown. Na engleskom jeziku njegovo ime se savršeno rimuje s pozivom. Ali njegovo pravo poreklo je francusko, a zemlja Italija. Ime je Žan Menigo, poznatiji kao Dete. Uzastopni povrat ci u Novi Sad znače da mu se ovde sviđa da nastupa, iako ima biografiju impresivniju od svetskog statusa naše kulturne zajednice. Ponovo je tu da vodi radionicu (novih) cirkuskih veština, kao i da nastupa na Festivalu uličnih svirača, jednoj od publici omiljenih gradskih manifestacija. U razgovoru sa Žanom pomogao je, da se ne izgubi u prevodu, Aleksandar Carić, urednik inostranog programa.

Nastupate i solo i u trupama, radite kao pedagog, kao autor, na klasičnim scenama i na ulici... Da li postoji nešto iz tog iskustva što Vam je najbliže?

– I kad nisam u Novom Sadu, cele godine na svojim radionicama koristim muziku s Balkana. Dolazak u Novi Sad je kontakt s tom celom kulturom, koja je za mene veliki rezervoar vrednosti koje koristim – počinje razgovor Žan Menigo.

Kako ste dobili nadimak Dete? Da li je teško nositi taj nadimak ceo život? Za Vaš poziv klovna ta energija deteta je dragocena!

- U srži sam uvek klovn, ali u tim produkcijama sam radio uvek ono što su tražili. Na početku, pre klovna, ja sam glumac.

Cirkus je danas prerastao u novi cirkus. Kako vidite taj odnos, pogotovo onaj razvijen u Francuskoj?

– Taj nadimak dobio sam još u zabavištu, od drugara. Malo promenjeno, moje prezime znači dete. A kad ti daju nadimak, onda to ostane za celi život. Za mene, to ime je prilika koju interpretiram na sceni. Postoji čovek s kojim sad razgovarate, a postoji i onaj na sceni.

– Radio sam dva puta u tradicionalnom cirkusu i to je bilo užasno iskustvo. A radio sam i s trupama koje rade novi cirkus, to je bilo veoma interesantno. Naravno, pre svega, u Francuskoj koja je lansirala novi cirkus. Postoji celo istraživanje koje ide u korene starog cirkusa, a radi nove oblike, otvoreno, stavljajući u odnos buržoaske odnose u pozorištu. Otvara se pozorišna zavesa za fantastične kreature. Stari cirkus je bio stomak koji je bio zatvoren.

Sad se to otvorilo. Kolonijalizam, militarizam, rat – sve je to bio stari cirkus. Klovnovi su imali najveći uspeh između dva svetska rata, jer je trebalo da se smejemo carstvima koja su nestajala. Klovn je uvek jako blizu vlasti da bi zasmejavao narod onim što vlast radi. Klovn je jedina figura koja predstavlja čoveka u toj situaciji, vraćajući se životinjskom, kao dete koje se vraća životinjskom.

Zato deca ne vole klovnove, jer je on jači od tate, čarobniji od Deda Mraza i svih proroka.

Kada su čuli koga intervjuišem, moja deca su me pitala da li se plašim razgovora s klovnom!

– To je zato što klovn dolazi iz cirkusa, a cirkuski klovn je u svakom smislu preteran lik koji se često obraća direktno publici, prilazi blizu i predstavlja nešto što je blisko i ljudskom i zverskom. Deca se istovremeno i boje toga, ali ih i privlači. Klovn spaja odraslu osobu koja u sebi ima dete, a dete u sebi ima životinjske nagone. Ako je klovn dobar, onda je sve dobro.

Tu dolazimo do kontrasta. Jedan od čuvenih je da klovnovi imaju i srećno i tužno lice. To je takođe stvar koju moraju da pomire u sebi i pred publikom.

– Klovnovi su mnogo više od tog kontrasta. Oni imaju sve emocije koje su mnogo više od tog kontrasta. To je opšte mesto iz tradicije klaunerije. Istorijski, svi veliki klovnovi,

Vi ste radili i u baletu, operi, na filmu, televiziji... Kako ste tu razvijali vlastitu veštinu i iskustvo?

– To je sve deo mog istraživanja šta je sve klovn. U poslednje vreme najviše radim na muzici, kao pevač. Voleo bih da tako i završim karijeru. Klovn je u uličnom pozorištu ono što stvara jedinstvene emocije s publikom. Meni to dozvoljava da vidim gde je čovečanstvo. Na koji smo stupanj stigli. Da li je publika živa ili samo ima ideju da živi. I koliko je ta publika manipulisana i koliko robuje konvencijama današnjeg društva.

/07

Jači od tate, čarobniji od Deda Mraza

publika kaže da je glup, za klovna je to životna poruka. Klovn je misteriozna figura koju niko ne poznaje. Figura između malog čoveka i groteskne životinje. I u dobru i u zlu.

Možda za kraj da nam kažete nešto o toj želji i potrebi da pevate, spremate li neko izdanje na tom planu?

– Jako volim da pevam pesme francuskih kantautora kao što je npr. Žak Brel, koji je iz Belgije, ali ok, računa se da je karijeru napravio u Francuskoj. Sviđa mi se ideja da snimim album, ali tek za koju godinu. Sada mi je najveći zadatak sin koji je tu sa mnom u Novom Sadu i najveći rad mi je da se posvetim njemu. Sva teorija klovna posvećena je tom ispitu, jer on sad ima deset meseci.

Igor Burić autori fotografija: Festival Uličnih Svirača, Nenad Mirković

08/

Kulttura: 03

Sarajevo Film Festival

Piano City Novi Sad 08-10. septembra 2017.

Najuticajnija filmska smotra u jugoistočnoj Evropi

Ove godine, tim crvenim tepihom prošetala je jedna filmska zvijezda koja možda imenom nije tako zvučna kao, recimo, Robert de Niro prošle godine ili Brangelina desetak godina unazad, ali je ostavila prosto sjajan utisak kod sarajevske publike, možda i više nego ikada prije. Bio je to Džon Kliz, legendarni britanski komičar, jedan od začetnika još legendarnije TV serije „Leteći cirkus Montija Pajtona“.

Kliz je osvojio Sarajlije na vrlo jednostavan način, a da toga nije bio ni svjestan. Naime, na neki čudno sličan način i legendarni bh. TV serijal „Top-lista nadrealista“ harao je televizijskim ekranima osamdesetih godina prošlog stoljeća. Ta vrsta uvrnutog, pa i crnog humora, ušla je vrlo brzo pod kožu gledaocima i bilo je to istinsko oduševljenje kada se na pozornici Ljetnog kina, pred tri hiljade ljudi ukazao neko ko je podsjećao na humor koji je blizak onom sarajevskom. Opušteno i potpuno hladnokrvno, krenuo je Kliz u svoj humoristički pohod, bez onog grča u kojem su se prenemagali svi drugi koji su bili prije njega na istoj toj bini, primajući isto to počasno Srce Sarajeva. Klizu je očito bilo drago što se nalazi tu, pred sarajevskom publikom, a poslije je i u razgovoru za jedan od bh. internet portala kazao da je u glavnom gradu BiH uživao upravo jer je osjetio da je naš humor izuzetno sličan onom koji gaji već decenijama kroz svoju karijeru i koji ga je obilježio.

Uz njega, ove godine Sarajevo je posjetio i Oliver Stoun.

To je ukratko rezime ovogodišnje, najutjecajnije filmske smotre u jugoistočnoj Evropi. Ako pitate mlade ljude koji tih dana pohode Sarajevo, pa i one koji žive tu, reći će vam da je to jedna sjajna, fenomenalna stvar, činjenica koja njima donosi mnoštvo novih mogućnosti za izlazak i zabavu. Grad doista tih dana živi po cijelu noć, a spava po danu, tako da dnevne projekcije pohode tek inozemni gosti i pokoji sarajevski filmofil, a i njih je, nažalost, sve manje. Ponekad se čini da se publika u kinima svodi na omladinu koja je željna dobrog CGI-ja. Sigurno je da će oni profinjenijeg ukusa jedva dočekati SFF i uputiti se ka Meeting Point-u gdje se tradicionalno prikazuju filmovi iz programa „Kinoscope“, bivše „Panorame“, koji, opet tradicionalno, donosi zaista najbolju reprezentaciju svjetskog filma u Sarajevo. Te filmove je apsolutni užitak gledati, bilo da se radi o dokumentarcima ili igranim ostvarenjima, ali nije ni čudo jer ih biraju filmski kritičari.

Ove godine je taj „Kinoscope“ zaista prikazao nisku fenomenalnih djela od dokazanih reditelja, kao što su „Sretan kraj“ Mihaela Hanekea i „Bez ljubavi“ Andreja Zvjaginceva. Oduševio je i bizarni triler „Sretan put“ tajvanskog reditelja Džunga Mong-Hunga, koji govori o dileru droge koji za krijumčarenje uvijek koristi taksi, ali jedne noći nabasa na apsolutno pogrešnog taksistu. Podsjetio je taj film na zlatno doba programa „Panorama“, koji je prethodio programu „Kinoscope“, a koji

Piano City je brend čiji je idejni tvorac nemački pijanista i muzički vizionar Andreas Kern. Inicijativu da Novi Sad, nakon Berlina, Milana i Napulja, preuzme licencu i postane četvrti domaćin ove manifestacije pokrenulo je udruženje „Mistyland“, na čelu sa pijanistima i nastavnicima Akademije umetnosti Novi Sad, Majom Alvanović i Kostom Jevtićem, uz podršku distributera klavira Kawai Srbija.

je uređivao njujorški kritičar Hauard Fajnstajn. Tada su ljudi bukvalno ostajali pred ulazom u kino, koje je uvijek bilo premalo da primi sve zainteresovane. Sada je donekle drugačije, ali publike ne nedostaje upravo zbog silnih stranih gostiju.

Mnogi na festivalske projekcije odlaze da bi mogli baciti selfije iz otvorenog Ljetnog kina u kojem je doista užitak gledati filmove, te da bi mogli ispuniti prazni prostor prije odlaska na neki od silnih partija kojih je napretek za vrijeme festivala u centru grada. To Ljetno kino, koje se nalazi u dvorištu sarajevske Prve gimnazije i koje se aktivira samo za vrijeme SFF-a, nekada je prikazivalo holivudske blokbastere.

Sarajevo je tada prosto uživalo – mozak na pašu, kokice, pa čak i cigareta ko voli, i ugođaj pod obojenim svjetlom i zvijezdama je bio zagarantovan. Vremena se mijenjaju, pa je i Ljetno kino koje je nekad nosilo ime „Metalac“ po imenu tog dvorišta, promijenilo dosta imena poslednjih godina, ovisno o sponzorima. A i repertoar je doživio silne promjene, jer blokbasteri sada idu direktno u kino-dvorane, a šta ostane od populističkih naslova ide na najveće platno u ovom dijelu Evrope. Tako je, prikladno zbog svečanog gosta, ove godine tu prikazana i stara komedija „Riba zvana Vanda“, a bio je tu i domaći film „Žaba“ Elmira Jukića, baziran na istoimenoj hit predstavi.

U svim gradovima u kojima se održava, Piano City predstavlja veliko pijanističko slavlje. U Novi Sad je festival ove prve godine privukao više od 60 pijanista iz regiona i gradu poklanja više od 70 koncerata na dvadeset jednoj lokaciji - Dunavski park, Muzej Vojvodine, hol i atrijum Muzeja savremene umetnosti Vojvodine, foaje Studija M, plato ispred Rektorata Univerziteta u Novom Sadu, dvorište Francuskog kulturnog centra, Sinagoga, Međumesna autobuska stanica Novi Sad, ŠOSO „Milan Petrović“, Gerontološki centar Novi Sad, hostel „VaradINN“ i joga studio „Hipokrat“, kao i sve popularniji prostor novih kulturnih inicijativa – Kineska četvrt i Firchie Think Tank Studio.

Zaštitni znak Piano City koncepta su kućni koncerti kojih je na prvom novosadskom festivalu bilo šest. Kućni koncerti u privatnoj atmosferi i okruženju donose sasvim nov i drugačiji doživljaj slušanja i interpretiranja muzike.

Što se tiče zvanične selekcije za nagrade, tu je priča dugi niz godina već prilično slična. Teško je utjecati iz novinarskog ugla na to što ćete gledati na bilo kojem festivalu, pa i na sarajevskom, a i naš zadatak je da jednostavno gledamo filmove. S tog stanovišta, selekcija je uglavnom formirana od drama različitog profila, pa su novinarske projekcije u devet ujutro ponekad mučne i teške za svariti. Uglavnom su to porodična previranja, samo iz različitih ljudskih razloga i iz drugačijeg rediteljskog ugla, ali ponajbolji utisak je ostavio rumunski film „Meda ili ne tako sjajna strana stvari“ - vrlo jasna i besprijekorno ispričana borba jednog oca za starateljstvo nad usvojenom kćerkom u ruralnim predjelima Karpata.

Prvi Piano City Novi Sad na programu ima i internacionalne pijanističke zvezde, zahvaljujući podršci Zavoda za kulturu Vojvodine.

Zlata Čočieva donosi na Piano City Novi Sad vrhunski ruski

Nagradu za najboljeg reditelja dobio je Emanuel Parvu upravo za pomenuti film, a nagrađen je Srcem Sarajeva i glavni glumac Serban Pavlu. Ornela Kapetani, zvijezda albanskog filma „Buđenje dana“, dobitnica je Srca Sarajeva za najbolju glumicu. Kao najbolji film, žiri koji je predvodio meksički reditelj Mišel Franko, proglasio je gruzijsko djelo „Strašna majka“ rediteljice Ane Urušadže. To je već drugi put da gruzijski film osvaja Srce Sarajeva, a u „region“ su uvršteni tek prije par godina.

pijanizam koji ju je učinio zvezdom najvećih svetskih podijuma među kojima su: Concertgebouw (Amsterdam), pariska Filharmonija, Tivoli Concert Hall (Kopenhagen), Sala Verdi (Milano), Filharmonija Sankt Peterburga, festival Il Progetto Martha Argerich (Lugano), Lucerne Festival, Miami International Piano Festival... Zlata je širom sveta nagrađivana: Shimanovsky International Competition (Poljska), Tivoli Piano Competition (Danska), Mozart Prize ARD Competition (Nemačka), Frechilla-Zuloaga Competition (Španija), Alberto Fano Piano Competition (Italija), Santa Catarina (Brazil), a njeno CD izdanje Šopenovih etida nemački muzički časopis „Gramophone“ je uvrstio u pedeset najboljih izvođenja Šopenove muzike ikada.

Na svom prvom gostovanju u Srbiji 10. septembra u 20 časova u Sinagogi, Zlata Čočieva izvodi dela Sergeja Rahmanjinova koja će neposredno posle festivala snimiti kao svoj četvrti CD.

Bitno je napomenuti da je ovo bilo prvo izdanje SFF-a u kraćem formatu (do sada je trajao devet, a ove godine osam dana), ali u kojem su organizatori uspjeli predstaviti rekordan broj filmova – čak 235! Također, ono o čemu se najmanje govori su programi „Talents Sarajevo“, kroz koji stasavaju novi umjetnici pod paskom onih vrhunskih, i „CineLink“, koji omogućuje krucijalne sastanke filmskih stvaralaca sa producentima. Mnogi od mladih umjetnika upravo su kroz ova dva programa izgurali svoje projekte do premijere, nerijetko upravo na SFF-u.

Dario Kandela, učenik jednog od velikana pijanizma 20. veka Alda Čikolinija, svira u atrijumu Muzeja Vojvodine u subotu, 9. septembra u 21 čas. Umetnički direktor Piano City Napoli festivala, osnivač Italijanskog centra za kamernu muziku, direktor muzičke biblioteke „Mario Pilati“ u Napulju, profesor Konzervatorijuma u Kozenci i pokretač humanitarne inicijative „Muzika za Alepo“, nastupa redovno u najslavnijim teatrima širom Italije i drugih evropskih zemalja – San Carlo u Napulju, La Fenice u Veneciji, La Commedie Francaise u Parizu, Teatro delle Erbe u Milanu, Studio Auditorium u Rimu,

Nisad Selimović Fotografiju ustupio : Sarajevo Film Festival

/09

Nastao iz kulturološkog prkosa naspram opsade, Sarajevo Film Festival je ove godine napunio 23 godine. Punoljetstvo i još nekoliko godina pride. Prošao je festival kroz sve ove godine brojne promjene, mijenjao se program, smjenjivali su se selektori. Kao članovi žirija prodefilovali su skoro svi koji nešto znače u ovom filmskom kutku svijeta, a zvijezde su šetale crvenim tepihom, iako je on nešto mlađi od samog festivala. Zaista, biografija za pozavidjeti.

Mercandante u Napulju, kao i u koncertnim dvoranama u Belgiji, Španiji, Grčkoj, Francuskoj, Nemačkoj, Sloveniji, Švajcarskoj i SAD. Koncerte će održati i profesori Fakulteta muzičke umetnosti u Beogradu – Ljiljana Vukelja i Olivera Radmanović, zatim profesori sa Akademije umetnosti u Novom Sadu – Julija Bal, Irina Zagurskaja, Aleksandra Rakić, Jelena Bajić Bojanič i drugi. Festival će uveličati i nastupi gostiju iz Niša, Vršca, Kragujevca, Skoplja, Sarajeva, Banja Luke, Zagreba i Bratislave.

U razgovoru sa nekoliko učesnika festivala Piano City saznali smo, između ostalog, i šta ih je privuklo ovom festivalu kao novom konceptu na našoj festivalskoj sceni.

Olivera Radmanović, pijanistkinja iz Beograda: „Pojam kulturne scene, što se muzike tiče, ne mora da se odnosi samo na velike uobičajene koncertne podijume. Muzika se posredstvom ovog festivala ušunjala u naš običan dan. Za pijaniste je nastup na festivalu Piano City odličan način da se, kroz novonastalu prisnost i neposrednost sa publikom, stekne veće sviračko samopouzdanje. Ono što krasi ovaj festival jesu „promene“ prostora, publike, instrumenta... Nema ništa lepše za izvođača kada u tom protoku raznih informacija uspe da zaustavi vreme muzikom.”

Ingmar Piano Duo o kućnim Piano City koncertima: „Jednostavno vas obuzme osećaj veoma prisnog odnosa sa publikom. Nekako prirodno se razbije barijera izvođač–slušalac, verovatno zbog ambijenta, nepostojanja scene, prirodnijeg ponašanja publike u novom „koncertnom“ prostoru. Moramo priznati da je za nas izvođače to jedna neprocenjiva vrsta iskustva, pogotovo ako koncert svirate u sopstvenoj kući.”

Nera Beljanski, novosadska pijanistkinja, kompozitorka i profesorka: „Najbolji način da ohrabrim svoje učenike da uzmu učešće u ovom festivalu jeste, za početak, da i sama nastupim. Ovaj festival je divan poduhvat... raznoliko, šareno, uzbudljivo i dinamično, gotovo maratonsko druženje između brojnih umetnika i ljubitelja klavirskog zvuka. Veoma se radujem i zahvaljujem na svemu tome!”

Ivana Nožica, muzikolog Fotografiju ustupio : Piano City Novi Sad

10/ Vi unutar projekta „Rediscovering Europe“ radite Pirandelov komad „Divovi sa planine“ nastao u periodu između dva svetska rata i zapravo pravite kopču s našim vremenom. Zašto baš Pirandelo i „Divovi sa planine“?

To je nedovršena Pirandelova drama. Vezan sam za taj tekst, imao sam čast s tim tekstom, mislim oko 1975. godine, otvoriti BITEF. Mira Trailović je to producirala, a igrali su Mira Stupica, Dorđe Jelisić, Bora Todorović i mnogi drugi fantastični glumci. S tom predstavom smo gostovali iznimno dugo u Parizu, u teatru Espace Cardin. Pjer Karden je bio prijatelj Mire Trailović i igrali smo u njegovom teatru. Tada sam imao, dakle, 27 godina i ideja te predstave bila je govor o kraju umjetnosti. Sada se, pod stare dane, ponovo vraćam na tu stvar. Tada je to bila hipoteza, danas je apsolutno sigurno da živimo u vrijeme u kojem je umjetnost na rubu ambisa.

Ponovno otkrivanje Evrope

Kraj umetnosti?

Tako je. Danas je samo pitanje kada će divovi dovršiti proždiranje umjetnika. Divovi su svugdje na vlasti, žderu umjetnike. Umjetnici služe kao salata svim društvima. Umjetnici nigdje nemaju nikakvu moć niti mogućnosti za suprotstavljanje ovim besmislenim zajednicama koje vladaju svijetom. Mislim da je Ilsina trupa, Pirandelova junakinja „Divova“, koju ćemo formirati, višejezično idealna za ovaj projekt. Ona će obuhvatiti talijanski, mađarski, albanski, turski, slovenački, njemački jezički i politički prostor. Zadržaću sve jezike na sceni.

Povod za razgovor s rediteljem Paolom Mađelijem jeste njegovo učešće u projektu „Rediscovering Europe“ koji je postavio s rediteljem Oliverom Frljićem i koji počinje da se radi u septembru, a deo je priprema za 2020. godinu kada će Rijeka biti Evropska prestonica kulture.

Kraj umjetnosti je vezan sa depolitizacijom mlade generacije koja ne primjećuje da je na vlasti jedan novi vid fašizma. Evo na primjer Tramp: on je, samo marioneta različitih lobija koji imaju jedan te isti plan, a to je plan antipolitike. Plan destruiranja politike kao vrijednosti i pokazivanja politike kao jednog šizofrenog glamura kako bi zapravo pod tim plaštom prošao jedan novi vid financijskog imperijalizma. Financijski imperijalizam koji se provodi u svijetu je za mene novi i najodvratniji oblik fašizma. A takozvane demokracije su postale ekspoziture anonimnog financijskog kapitala.

– Svi su bili skeptični kada smo predali projekat – kaže mi dok se pripremamo za razgovor – a projekat je prošao. Ljudi ne razumiju da u Briselu prolazi ideja, a ne lobi.

Projekat „Rediscovering Europe“ bavi se Evropom iz manjinskih perspektiva – kako manjinski narodi participiraju u kreiranju evropskog identiteta. Istražuje se pogled na Stari kontinent iz njihovog diskursa, otkrivajući nove perspektive. Mađeli će sa glumcima iz ansambla italijanske drame Hrvatskog narodnog pozorišta Ivana pl. Zajca u Rijeci, pozorišta Deutsches Staatstheater u Temišvaru, slovenačkog pozorišta u Trstu, Pozorišta „Deže Kostolanji“ u Subotici i albanskog teatra u Skoplju, režirati komad „Gorski divovi“ Luiđija Pirandela. Osim toga, ovaj se projekat bavi edukacijom i senzibilisanjem, stvaranjem nove publike kroz radionice i predavanja u kojima će učestvovati, između ostalih, novosadska Akademija umetnosti i Fakultet tehničkih nauka u Novom Sadu, tačnije Departman scenskog dizajna. O fenomenu manjinskih pozorišta, o društvu danas i o tome šta nam je činiti razgovaram s rediteljem Paolom Mađelijem koji odaje utisak čoveka koji je u svom životu živeo više života i za svaki je bilo i vremena i širine.

Kako Vi doživljavate poziciju manjinskih pozorišta danas?

Nedavno sam završio intendanturu u Državnom teatru Toskane, jednog velikog teatra u Italiji. Sa svojim sam teatrom šest godina bio član ETC-a (European Theatre Convention, prim. aut.), organizacije koja u svojoj mreži ima oko 50 najmoćnijih teatara u Evropi. Čak sam bio i u bordu te organizacije. Za to vrijeme sam se, upravo zato što sam bio član moćnih golijata, počeo strašno interesirati za nešto što bih, unutar tog Golijata, nazvao Davidom – a to su manjinski teatri.

Nisam čovjek, a to kažem iz kulturoloških razloga a ne politikantskih, koji računa da Rusija nije Europa. Rusi su veliki europski narod.

Svakako su nam bliži nego Amerikanci. S Rusijom Europa ima ogroman broj manjinskih teatara – preko 90. Naravno, Rusija zajedno s okolnim zemljama koje su pripadale SSSR-u. Sjećam se da sam kao klinac, imao sam možda 26 ili 27 godina, bio u Alma Ati sa Mirom Trailović, išli smo vlakom jer je ona voljela tako putovati. To su bila slavna vremena BITEF-a. U Alma Ati imate manjinski teatar na njemačkom jeziku. Oni govore još uvijek jedan stari, čudni njemački.

To je teatar koji je izgradila Marija Terezija… Dakle, mene zanimaju više manjine nego većine. Uvijek je bilo tako, jer dok manjine postoje, postoji još jedna nada, a ta nada se zove tolerancija. Bez manjina bit ćemo osuđeni na propast. Zato smo Oliver Frljić i ja, kada smo razgovarali o ovom projektu, koji je jedna vrsta pilota za Rijeku 2020. godine, kada će taj grad biti Europska prijestolnica kulture, došli do toga da je talijanska drama u Rijeci jedna od tih Davida koji živi unutarGolijata. Dakle, zato manjine mogu i moraju biti pokretači interesantnih i složenih projekata koji će povezati vrlo efikasno u malom prostoru neočekivane različite kulture.

Kada sam bio klinac u tadašnjoj Jugoslaviji fascinirao me Teatar nacionalnosti u Skoplju. Tamo su zajedno bili Turci, Romi i Albanci.

To je za mene bilo čudo. Gotovo nezamislivo. Ali, to je bilo za vrijeme moje mladosti. U bifeu kazališta se govorilo u isto vrijeme na tri jezika.

Zar nije to smisao današnjeg suživota u Europi? Oliver Frljić je ovom višejezičnom projektu dao ogroman doprinos. Mogao bih reći da je on bio odlučujuća osoba.

Zato je, čini mi se, važno što se ovaj projekat bavi i kreiranjem nove pozorišne publike?

Zato ću govoriti na mnogim akademijama umjetnosti i fakultetima o Pirandelu i fašizmu. Smatram da je dio mog posla osvjestiti te mlade ljude, jer kazalište ima još uvijek jednu, 'ajmo reći, stanovitu moć, a to je eventualni dijalog s inteligencijom gradova u kojim deluje. S kazalištem se ne mogu dignuti revolucije, ali se može jedan dio inteligencije osvijestiti. Uloga teatra nije samo da stvori predstavu, to je premalo, nego da funkcionira kao kulturni centar. Da funkcionira kao far koji osvjetljava čitavo područje u kojem ono, u tom trenutku, intelektualno i umjetnički agira. Zato ću praviti komparaciju između fašističkog društva i suvremenog društva i mislim da ću uspjeti pokazati da smo mi na putu da budemo za nijansu gori. (smeh) Ovo govorim, naravno, kao provokaciju, ali je činjenica da se igramo jedne velike laži, a tu laž često zovemo demokracija. Ona sa demokracijom nema nikakve veze.

To je jedan, što bi rekli Njemci, Betrug. Govorim ad apsurdum, čini mi se ponekad da je izvorni fašizam bio bolji zato što je bio deklariran. Mi živimo pod parolom demokracije i švercamo fašizam na sve strane.

Zato smo dupli lažovi. A kao takvi smo puno gori.

Beskrupulozniji?

'Ajmo reći, pokvareni do srži.

/11

autorka fotografije: Nataša Gvozdenović

Kulttura: 03

Čini mi se da je, ako govorimo o mladima, problem u tome što je ovo jedina stvarnost koju poznaju.

Mladi rođeni 90-ih u Hrvatskoj ili Srbiji misle da je svijet u kojem žive mila majka, a to sigurno nije istina. To je ono što je govorila Marija Montesori – da se promjeni jedan narod, dovoljno je 15 godina. Kada se promjeni školstvo, promjeni se generacija. Imaš druge ljude na cesti. Ali to se ne radi.

Dakle, vaš projekat je gerilski? (smeh) Sve je to gerila. Cijeli život je gerila, pogotovo kad je čovjek izoliran i pokušava doći do neke iskrenosti sa sobom.

Veoma mi se dopalo, kada sam čitala o projektu, onaj deo gde će se ljudi međusobno upoznavati tako što će kuvati svoje specijalitete jedni drugima. Oni uključeni u projekat. Svakako, biće to lepa trpeza, a za stolom se lepo i razgovara. Evropa je, po mom doživljaju, često neopisivo arogantna i neće da vidi drugog.

Postoji tendencija da se sustavno izbrišu svi kulturološki koreni naroda. To je, opet, pitanje amerikanizacije. Veliki intelektualac Levi Stros nas je naučio da je lijepo odlučiti se za čitanje povijesti raznih naroda, ali da za to često nemamo vremena. On je govorio da u ovim modernim vremenima, da se ukapira povijest jednog naroda, dovoljno je ući u jednu kavanu i pogledati dnevnik i tako razumiješ sadašnjost.

A dovoljno je ući u dobre kavane i pogledati jelovnik kako bi odmah razumio prošlost naroda. Jelovnik je knjiga koja ti daje u skraćenoj verziji povijest jednog naroda.

Eliminiranje različitih kultura je čežnja za globalnom diktaturom. To se već dešava – sada vi i ja imamo mobilne telefone na stolu. Sećam se 1985. na Univerzijadi, mi smo bili zamorčad ove tehnike. Imali smo ugovor sa Motorolom koja nam je dala prve mobilne telefone. To je bilo glomazno, uključivalo je jednu kutiju koja je imala 7 kila, to je bila zapravo baterija, a unutar nje je bio jedan monstrum – to je bio prvi mobilni telefon. To meni kao da je bilo jučer, a pogledajte dokle se stiglo s tom manipulacijom. Mi smo sluge ovih neprestanih laži koje nam serviraju, a kojima vjerujemo. Treniraju nas – dobijamo vijest o 15 mrtvih u Barseloni i zaboravljamo je uz dižestiv. Postajemo otporni na konzistentne političke činjenice. Ne razmišljamo, oni razmišljaju za nas. Brat ti postaje Google, a on ti daje sve informacije koje oni žele. Ti ćeš to progutati. Mi živimo u sistemu koji služi apsolutnoj vladavini anonimnog kapitala. Kuhinja danas: svi znaju kuhati špagete, a kuhaju smeće, svi znaju napravit šatobrijan, a prave smeće. Pravo jelo je pitanje kulture jednog naroda. Vi dolazite iz Vojvodine i možete hranom ići 500 godina unazad. Upoznavanje preko autentične hrane je iskreno.

To znači da možemo zaokružiti naš razgovor, ipak, jednim svetlom na kraju tunela. Naziv projekta o kojem govorimo je „Ponovno otkrivanje Evrope“. Vrlo lep naziv, a sve prepreke, otvorene i skrivene, možemo postaviti kao izazove, jer, naposletku, nemamo drugog izbora, ako se ne želimo predati?

Apsolutno. (smeh) Moram reći jednu stvar – tu ima jedan klinac koji ima sve te vrste svijesti ugrađene u sebe, vjerojatno zato što je prošao taj užas koji se zove rat. To je Oliver Frljić. On je jedan od klinaca koji daju nadu za ponovno otkrivanje Europe.

Nataša Gvozdenović

12/

Kulttura: 03

Vladislav Haidvogel je u radijskoj emisiji „Sa starog gramofona” govorio o korzoima, o kojima kasnije i piše u „Novosadskoj trilogiji”: „Najomiljeniji korzo je bio đački korzo na kom su se učenici viših razreda gimnazija i stručnih srednjih škola šetali u dve kolone, od Gradske kuće do zgrade Pošte, u Ulici kralja Aleksandra. Na tom mestu korzo je bio i u prvim godinama nakon rata, posle se premestio pored robne kuće „Uzor”. Krajem šezdesetih godina korzo se premešta preko puta Banovine pored poslastičarnice „Carigrad”. Preko puta đačkog korzoa, na trotoaru od hotela Kraljice Marije (danas Vojvodina) do Jermenske crkve (koja je posle rata srušena), odnosno do mesta gde je danas Bazar, bio je korzo, na kojem su se šetale frajle i mladići dospeli za ženidbu. To su bili trgovci, zanatlije, mlađi intelektualci, mladi oficiri. Treći korzo bio je u Ulici kralja Petra (današnja Zmaj Jovina ulica), od Tanurdžićeve palate do Belog lava, odnosno do ugla Dunavske ulice. Tu su se šetale služavke novosadskih otmenih gospođa, razne pomoćne radnice po lokalima, kalfe, a nedeljom i praznikom vojnici kad su dobijali izlaz iz kasarne.“

„Linije novosadskih žutih tramvaja ukrštale su se na Trgu slobode, a na korzu ispred robne kuće ‘Uzor’ valjala se u talasima posleratna omladina, koja se našla doživotno u senci ratne generacije. Nedostatak vlastite svesti o identitetu našao se naspram postepenog zamagljivanja identiteta grada.” („Život na rubu”, Laslo Vegel)

Letnje veče u gradu. Vrelina izbija iz svakog centimetra asfalta.

Hodamo, tumaramo, razgledamo, zastajkujemo, hvatamo sopstveni odraz u izlozima. Dok pokušavamo da zadržimo ritam sopstvenog hoda, sopstvenih misli, mimoilazimo se sa drugim flanerima (fr. flâneur) novosadskih ulica.

Ulice na čijem je asfaltu upisana putanja repetitivnog kretanja „same su po sebi mesto kulturnih praksi, i deo su našeg poznavanja grada jer povezuju mesta aktivnosti i kulturne prakse, čine mogućim bekstva i korak su ka nečemu drugom, i nekom drugom“, o čemu piše Dejvid Krauč u knjizi „Prizori ulice” (2002). Rekonstrukcijom centra grada koja je podrazumevala zatvaranje saobraćaja i organizovanje pešačke zone, kakva je i danas, korzo prestaje da postoji. Mladi se premeštaju u klubove i kafiće čiji se broj permanentno uvećava, dok materijalni interesi prerušeni u organe javnog reda gase muziku kada je najlepše. Mladi izlaze na ulice, spuštaju se niz centar, odlaze na kej.

Tamo zauzimaju svoje pozicije, piju piće, kibicuju, grickaju semenke. Centar čuva svoje strateške položaje, dok flaneri koračaju pored Dunava.

Ucrtava se nova mapa kretanja, novi koncept korzoa.

Značenje ove reči promenilo se u odnosu na prvobitno koje je nastalo krajem 19. veka u Parizu sa pojavom modernizma, dokolice, potrošnje i spektakla. Šarl Bodler, pesnik koji je na ulicama Pariza tragao za lepotom prolaznosti i ljubavi „na poslednji pogled”, problematizuje fenomen flanera – savršenog lutalice. Flaner je predstavljao šetača, dangubu, onog koji luta ulicama grada bez jasnog cilja. Valter Benjamin prilikom analize poezije Šarla Bodlera postavlja temelje za dalje tumačenje ovog fenomena koji stiče važno mesto prilikom sagledavanja urbanog i modernog života, o čemu govori Rebeka Solit u knjizi „Lutalaštvo Istorija hodanja”. Koncept flenera se demokratizuje i on postaje metafora savremenog urbanog žitelja, onog koji se probija kroz bujice ljudi, hodočasnike potrošačkog društva, koji se sa ulica premeštaju u tržne centre.

Otvorivši temu flanerije, zakoračimo sada korakom dugim jedan vek u period pre Prvog svetskog rata, i zauzmimo mesto na jednom od tri novosadska korzoa. Gde će biti naša „štrafta“ određivao je socijalni status konstruisan ideološkim matricama. Muzički urednik „Stotke“

/13

Flanerizam na novosadski način

Book Mark autorka fotografije: Marija Mandić

14/

Kulttura: 03

Kako svira jedna skija

Gradić fest od 1. do 3. septembra

Festival uličnih svirača pokazao nam je prethodne godine ogroman potencijal koji podgrađe Petrovaradinske tvrđave ima kao prostor koji odiše sjajnom energijom i koji bi mogao da bude centar s druge strane Dunava.

Zato se nekoliko organizacija okupilo oko ideje Gradić festa, pa će od 1. do 3. septembra pokazati kako oni zamišljaju Gradić kad oživi.

VIS Vanja i Saša, odnosno 33 izvođača sa domaće i regionalne scene. Zajedno sa umetnicima iz čitavog sveta, nastupiće na samim ulicama, trgovima i drugim prostornim celinama, bez pompeznih pozornica i u neposrednoj interakciji sa posetiocima.

Festival uličnih svirača pokrenuo je tu ideju, a tokom tri dana festivala na ulicama zatvorenim za saobraćaj nastupiće Ensh, Luke Black, Bojana Vunturišević, Hornsman Coyote, „Mambo Stars“, „Voda nad vodama“, Dojo,

Deo Gradić festa biće i deseti Cinema City, koji donosi oko 60 filmova nezavisne produkcije u selekcijama na koje smo već navikli, odnosno „Nacionalna klasa“, „360 stepeni“, „Fresh Danube Films“, „Up to 10.000 Bucks“ i „Planet Rock“.

Kao i prethodnih godina, posetioci će uživati u bogatom programskom sadržaju posvećenom, pre svega, mladoj filmskoj i muzičkoj sceni, ali i novom festivalskom iskustvu.

Ulice Gradića, odnosno podgrađa Petrovaradinske tvrđave, nekoliko dana tokom Festivala uličnih svirača postaju mesto na kojem ćete videti i čuti najčudnije instrumente, zabavne akrobacije, dobro poznate melodije izvedene u potpuno drugačijem svetlu ili neke sasvim nove. Festival uličnih svirača svakako je mesto gde znate da ćete doživeti nešto nesvakidašnje. Zato i tokom leta tamo možete videti polarna čudovišta i slušati njihovu muziku. Zvuke polarnog bubnja i baskije (električne bas-gitare napravljene od skije) doneće vam dvojac Skijaš i Jeti (Filip Jevtić i Antun Gverović) sa drum’n’bass, funk i low rock zvukom, a svaki njihov nastup začinjen je improvizacijama inspirisanim mestom na kom bend nastupa.

Veliki udeo u formiranju koncepta Skijaša i Jetija imao je projekat C.E.V. (Cirkus ekoloških veština) 2010. godine realizovan sa „Cirkusferom”, trupom koja se bavi savremenim cirkusom u kojoj smo Antun (Jeti) i ja (Skijaš) nastupali kao muzička pratnja sa svojim matičnim bendom „Tiću”. Zadatak za projekat C.E.V. bio je da se svi cirkuski rekviziti, kostimi, dekor i instrumenti naprave od recikliranih sirovina. Za tu priliku oformljen je bend „Recikliću” koji se sastojao od violine napravljene od stare tikve, bubnja od raznih metalnih i plastičnih cevi i bas-gitare od stare Elan skije. Po završetku projekta većina recikliranih elemenata se vratila nazad u kontejnere, dok je skija ostala i dalje u prostoru „Cirkusfere” u BIGZ-u kao neka vrsta amajlije.

Radim kao pozorišni dizajner i nastupi su mi bili isključivo vezani za pozorišnu scenu, tako da mi je saradnja sa „Cirkusferom” otvorila novu sferu, a to je rad na ulici. Pošto nisam poznavao cirkuske veštine, muzika je bila logičan odabir. Pošto mi nije bilo dovoljno zanimljivo da se na ulici pojavim sa svojom standardnom basgitarom, setio sam se stare skije.

U cirkusu, kao i u pozorištu, kostim igra veliku ulogu, u tom regionu nije bilo dileme, jer ko bi mogao da svira skiju ako ne skijaš. U mojim rukama su se veoma brzo našle skijaške naočare, kapica i kombinezon. To je bio trenutak nastanka lika Skijaša, čiji se prvi ulični nastup dogodio 2013. na šetalištu jedne od najlepših plaža, Las Kanterasu na Kanarskim ostrvima. Kao solo performer svirao sam skiju, nazvanu baskija, uz ritam-mašinu. Nastup je bio interesantan, ali zvučno nezadovoljavajući zbog jednoličnosti sintetičkog nasnimljenog bubnja. Pomoć je stigla od Antuna, prijatelja iz srednje škole, sa kojim sam bio na mnogobrojnim muzičkim i pozorišnim projektima.

Jedan od punktova Gradić festa biće platforma zabave Pop Up, koju čine Berberaj i Public ∏. Oni su nosioci savremene zabave u našem gradu, pa donose di-džej nastupe Rim Runnera, Jancheza i drugih, uključujući i poseban vinil sešn kao poslasticu za ljubitelje vintidž zvuka. Vizualizacije će biti uz pomoć grafoskopa, a posetioci će moći i da dobiju print na majicama uz pomoć sitoštampe, sa motivima po sopstvenom izboru.

Filipe, kako su Skijaš i Jeti došli do svog koncepta improvizacije u odnosu na prostor u kom se nalazite?

Naš muzički projekat nema ambiciju da postane svetski slavan ili superkomercijalan. Tako zadržavamo slobodu u izvedbi i potpuno uživamo u sviranju. Sloboda rezultira igrom - improvizacija se nametnula kao sjajan način da se poigra nekom idejom/ inspiracijom. Prostor, takođe, može da doprinese kvalitetu nastupa.

Ljubitelji ekstremnih i tzv. zelenih sportova imaće svoje omiljeno mesto u Podgrađu, na Vojnom igralištu na ivici šumarka desno nakon Beogradske kapije, gde će AAaaa festival imati svoj punkt za neke od manje poznatih adrenalinskih disciplina – airsoft i planinski bord.

Ako ste se ikada pitali kako izgledaju tuneli ispod Tvrđave, prijavite se za šetnju koju organizuje UGRIP (Urbani gerila ratnici iz podzemlja). Kolonu će pratiti iskusni vodiči, poznavaoci podzemlja i mitova, koje će posetiocima prezentovati kostimirani i kroz prigodan glumački performans od šest različitih tačaka – svaka na posebnu temu.

/15

Ideja o kostimu bubnjara pojavila se spontano. Hteli smo da se kostimi slažu, ali na blesav način, da postoji montipajtonovska, paradoksalna crta u našoj pojavi. Jeti je tako otkriven, ubrzo je napravljena maska, a krzno je sašiveno od prave ovčije jambolije iz Pirota. Dvojac Skijaš i Jeti tada se otisnuo u festivalske vode i imao mnogobrojne ulične nastupe.

Kako publika reaguje kada vidi vaš nastup?

Reakcije idu bukvalno ovim redom… Prvo nastupa veliko iznenađenje našim izgledom, pogotovo među mlađima. Baskija dodatno zbuni publiku. Ne veruju da se zaista svira jedna skija. Onda kreće snimanje telefonima. Uz snimanje, kreću da cupkaju u našem ritmu.

Šta prvo primetite u prostoru koji razmatrate za nastup?

Koliko je bilo teško napraviti bas-gitaru od skije?

Postoje teme koje sviramo na svakom nastupu i studijskoj probi.

Međutim, one nisu striktno definisane u formi pesme s uređenim rasporedom strofa, refrena, brejkova, niti postoji spisak s redosledom pesama. Tu ostavljamo prostor za improvizaciju koja rezultira nekim novim melodijama i ritmovima, čak i potpuno novim pesmama. Na ovaj način, muzičari doživljavaju prvo slušanje na sopstvenom nastupu, nešto što inače samo publika može. Svirke dobijaju dozu nepredvidivosti, oštrine. Što se tiče prostora, nema nekih posebnih potreba jer se dosta lako montiramo i adaptiramo raznovrsnim prostorima. Volimo Istru – arhitektura primorskih gradova, trgovi, miris mora i veoma srdačni ljudi ostavili su super utisak na nas. Stari grad Pula i njegovi trgovi nas posebno inspirišu.

Zvuči neverovatno, ali se funkcionalan električni ili akustični instrument može napraviti od bilo čega. Ja sam rasformirao jednu staru električnu bas-gitaru i sve njene komponente instalirao na skiju, koja je zahvalna jer je veoma žilava i fleksibilna zato što u originalnoj nameni mora izdržati čitavu čovekovu težinu, što omogućava neometano zatezanje bas-žica koje su veoma jake.

Da li ste nekad naišli na prostor koji vas nije inspirisao i kako pronalazite prostore u kojima želite da svirate?

Pored ovih organizacija, tu će biti i „Scenatoria”, „Suburbium”, „Fruškać” i „Happy Trash Production” koji će upotpuniti program diskusijama, predlozima za uživanje na Fruškoj gori, avangardnim di-džej nastupima i mnogim drugim zanimljivim stvarima.

Jasna Žugić

Kako je nastao baš takav kostim?

Koliko moraš biti jedinstven da bi bio uspešan kao ulični svirač? Da li se kvalitet podrazumeva?

Dobra ideja, bilo kostimski ili dramaturški, mora da izazove jaku pažnju u publici. Ljudi to mogu da prepoznaju. Na ulici ima baš puno kvalitetnih izvođača, ali sa sličnim repertoarom i pojavom - teme klasične muzike, perkusije Afrike, diđiridu solisti…

Koji film o jetiju i skijašu biste preporučili i zašto?

Ne sećam se da nas prostor nekada nije baš nimalo inspirisao. Uvek ima nešto što je zanimljivo! Fasada, nebo, drvo, grafit...

Film „Harry and the Hendersons”. Nema baš skijaša, ali jeti u filmu kida! Sjajan je lik, kao velika beba.

Istražujemo festivale na kojima bi bilo uzbudljivo i učestvovati i ispratiti ostale događaje. Za ulične nastupe koristimo godišnje doba kao efekat kontrasta – letnja starogradska arhitektura je scenografski totalna suprotnost zimskom, sportskom Skijašu i krznenom Jetiju. Daje komičnu notu.

Koju pesmu biste voleli da ljudi slušaju tokom ovog intervjua? „Jojo Mayer and Nerve” – „Tribute”.

Skijaša i Jetija moći ćete da slušate u subotu, 2. septembra na Festivalu uličnih svirača koji je ove godine deo Gradić festa.

Jasna Žugić

Fotografiju ustupila : Galerija Matice srpske

16/

Kulttura: 03

U Novom Sadu, u Galeriji Matice srpske, imali ste priliku da se susretnete s delima srpskih slikara na čije je stvaralaštvo u znatnoj meri uticalo francusko slikarstvo. Koji su Vaši utisci povodom toga?

Lepota i poezija tamo gde najmanje očekujemo

To mi samo potvrđuje da svi zajedno živimo u istom svetu. Nikada nismo daleko jedni od drugih.

Stvaranje veze između građana i kulturnih institucija jeste cilj Novog Sada kao buduće Evropske prestonice kulture. Da bi do toga došlo, potrebno je, pre svega, usmeriti aktivnost k običnom građaninu.

Projekat „Outings“ francusko-korzikanskog umetnika Žilijena de Kazabjanke (Julien de Casabianca) približava ljudima vredna umetnička dela koja su dugo čuvana u muzejima.

Poseta ovog umetnika Novom Sadu će, osim realizacijom murala, biti propraćena i radionicom za mlade od 14 do 19 godina, koji će imati priliku da prošetaju Galerijom Matice srpske i sami odaberu delo koje će fotografisati, a potom odštampati i izložiti u svom omiljenom delu grada. Na taj način Novi Sad će biti korak bliže evropskim gradovima, a Novosađani će trajno biti umreženi u gradove koje je obeležio Žilijen de Kazabjanka.

Postoji li izvesna komunikacija i vezanost Vas kao umetnika i murala koji ostaju za Vama širom sveta?

Kroz „Outings“ projekat ja stvaram lepotu i poeziju na mestima gde su uglavnom prazni zidovi ili reklame. Ali svaki gest, umetnički ili ne, menja grad. Čak i bacanje pikavca na zemlju. Mi, svi zajedno, stvaramo grad u svakom trenutku naših života.

Vaš cilj je demokratizacija klasične umetnosti. Projekat „Outings“ jeste susret klasične umetnosti s modernim viđenjem i potrebama jednog umetnika da približi svoj svet običnom čoveku. Kako objašnjavate ovu potrebu?

Koje ste delo iz Galerije Matice srpske odabrali za realizaciju murala i zašto?

Moj cilj nije demokratizacija klasične umetnosti. Cilj mi je jednostavno da stvorim jedno delo. Ja sam umetnik, nisam zadužen za politiku demokratizacije. Međutim, da, dešava se da moj rad demokratizuje klasičnu umetnost. Ali, pre svega, budi emocije zasnovane na lepoti, poeziji i iznenađenju.

Anđela koji izgleda zbunjeno. Sakriva lice rukama. Ne znam stvarnu priču te slike i ne zanima me. Ja sam kao režiser koji od svog glumca dobija izraz, misleći na svoju ženu ili majku, na rat ili na svoju činiju za doručak, svejedno mi je. Isto je.

Potpuno ću prisvojiti tu neobičnu i lepu, poetičnu sliku koju ću stvoriti na ulici s tim likom.

Na koji način i u kojoj meri smatrate da ovaj nesvakidašnji kontakt običnog prolaznika s krupnim formatom detalja jednog umetničkog dela utiče na svest ljudi o umetničkim vrednostima?

Ja ne znam šta su to umetničke vrednosti. A uticati na duh ljudi...nisam niti guru, niti političar. Ja sam umetnik. Delim s ljudima ono što mi moja mašta nudi. To je sve.

/17

Ovaj projekat realizuje se u našem gradu u saradnji s Galerijom Matice srpske, preko Francuskog instituta u Srbiji kao posrednika. Prema zamisli umetnika, koji širom sveta realizuje projekat „Outings“ još od 2014. godine, bira se po jedno delo iz muzeja, potom, u vidu murala oslikava detalj s istog dela na jednu atipičnu fasadu, neretko u zabačenom delu grada, onako kako je to već učinio u Varšavi, Parizu, Londonu, Tokiju, Tel Avivu, Njujorku, Nju Orleansu, Čikagu, Rigi, Hamburgu, Los Anđelesu, Bombaju, Jerusalimu... Sa cijljem, kako stoji u opisu projekta „Outings“ na sajtu Matice srpske - demokratizacije umetnosti. Na taj način, povezujući ulicu i muzeje koji se susreću u očima slučajnih prolaznika, Žilijen de Kazabjanka dokazuje da umetničko delo može da zaživi čak i tamo gde najmanje očekujemo, da mu je mesto tamo gde ni ne sanjamo da ćemo ga ugledati. U Novom Sadu će sredinom septembra osvanuti takav mural na Trgu neznanog junaka, na samom silasku s mosta Duga, gde će biti predstavljen Anđeo mira sa slike Stevana Aleksića.

Lucia Todoran autorka fotografija: Marija Mandić

18/

Kulttura: 03

Odlomak iz knjige:

Ivica Begin Stanković

Rezervna kultura

Prvi put je doputovao u Novi Sad s jeseni 2008. godine. Prethodno smo razmenjivali pisma. Bio je karakteristično lep, majušan čovek hristolikog lica, s dobrotom koju je neštedimice sipao iz svog prepoznatljivog kaputića.

Nije negovao zadnje misli, niti je bio sposoban za tako što. Kada sam upoznao njegove roditelje i sestre blizanke, razumeo sam da u takvom okrilju nije ni moglo izaći drugačije. Mnogo poverenja je odavao jer je mnogo poverenja imao. U život i u ljude. Dolazio je iz drugog vremena. Vrgorac je i danas mesto u kojem se kućna vrata ne moraju zaključavati, u kojem data reč još važi, u kojem se deca mogu do noći bezbrižno igrati na ulici. Tako smo se sreli kada je stigao u Novi Sad i tako smo se rastali u Vrgorcu, kada se četiri godine kasnije odjavljivao iz ovog života.

S mnogo uzajamnog poverenja. Kada bih mu slao pisma, govorio mi je da obavezno dodam očevo ime kraj njegovog, kako bi poštar odmah znao koji je Ivica Stanković. Bilo ih je nekoliko u Vrgorcu, čak i u istoj ulici Tina Ujevića, ali je samo jedan bio Begin. Bege je u matične knjige bio upisan kao Slobodan, mada ga tim imenom niko nije zvao. Ivica je Novi Sad poznavao jedino iz Balaševićevih stihova. Znao je gradske ulice i toponime koje je poput legendarnih mesta još od detinjstva usvajao iz njegovih pesama. Hteo je da ga odvedem u Cvijićevu ulicu, na Salajku, da mu pokažem džez klub koji je držao Balaševićev pijanista i još ponešto. U gepeku je uvek kao zavičajni dar nosio rakiju od košćele, uz obavezne dečje poklone za moju Milenu. Govorio je da ona može postati slikar i da će on kupovati njena platna. Zvao ju je „mali miš”.

Jednom prilikom, Draganina majka zamolila ga je da joj iz Dalmacije, njenog rodnog podneblja, donese oleander.

Ivica je stabljiku pazio na putu kao najveću dragocenost i izgledao je veoma rasterećeno kada ju je celu izvadio iz automobila.

Miloš Zubac

Gradić fest Podgrađe Petrovaradinske tvrđave

1–3. septembra 2017.

„Projekat EUtopija“ Igora Bošnjaka Muzej savremene umetnosti Vojvodine

Petak, 15. septembar u 20 časova (Velika scena)

„Outings Project“

„Tre sorelle“ – premijera Stevan Koprivica Režija: Miloš Jagodić Igraju: Slavica Vučetić, Marija Radovanov, Kristina Savkov, Slobodan Ninković, Saša Latinović, Ivan Đurić

18. avgusta – 10. septembra 2017.

Izložba fotografija murala inspirisanih umetničkim nasleđem - Galerija Matice srpske

18. avgusta – 17. septembra 2017.

Redizajn EUtopije U periodu od 18. 8. do 10. 9. imamo priliku da vidimo izložbu Igora Bošnjaka „Projekat EUtopija” u Muzeju savremene umetnosti Vojvodine (MSUV).

Izuzetno aktivan na međunarodnoj umetničkoj sceni, docent Akademije umetnosti u Trebinju Igor Bošnjak (1981) predstavio se ovog puta novosadskoj publici samostalnom izložbom „Projekat EUtopija”. Ovo je jedna od osam samostalnih izložbi koja se organizuje u MSUV u okviru projekta „Risk Change / Rizikuj promene” (2016-2020), uz tri grupne internacionalne izložbe, osam debata, tri simpozijuma, petnaest radionica i rezidencije. Podržan programom „Kreativna Evropa” Evropske komisije, projekat „Risk Change” se realizuje u partnerstvu MSUV i kulturnih organizacija, institucija i fondacija iz Slovenije, Mađarske, Hrvatske, Holandije, Letonije, Francuske, Velike Britanije, Grčke i sa Malte.

Kako se projekat „Risk Change” fokusira na (post)medijske umetničke prakse koje preispituju geopolitičke i društvene aspekte Evrope u kontekstu migracija, egzila i promena mesta boravka, Igor Bošnjak u izložbi „Projekat EUtopija” pristupa Evropi kao psihogeografskom i političkom entitetu.

Samim naslovom „Projekat EUtopija” Bošnjak stavlja Evropu u kontekst nedovršenih ili propalih političkih projekata (dizajna) poput projekta modernizma, dok se reference prema utopijskom najbolje očitavaju kroz same radove.

Izložba „Dado i Ljuba – Ukrštanja“ 1–9. septembra 2017.

Izložba „Petar Lubarda 1907–1974–2007” Spomen-zbirka Pavla Beljanskog

7. septembra – 5. novembra 2017.

19. Međunarodni festival multimedijalne umetnosti – IMAF 2017 Savez udruženja likovnih umetnika Vojvodine

8–10. septembra 2017.

Festival Dunavski dijalozi 2017 12–25. septembra 2017.

Izložba „Sedam umetnika: Paralele slikarstva i tapiserije Galerija likovne umetnosti Poklon-zbirka Rajka Mamuzića

20. septembra – 20. oktobra 2017.

29. septembar - 1. oktobar 2017

Poslednjih godina, Društvo arhitekata Novog Sada (DaNS) posvećeno radi na različitim formatima promocije arhitekture, tražeći produkcijske modalitete da se ove teme otvore široj kulturnoj javnosti, radi uspostavljanja aktivnog i kvalitetnog dijaloga. U tim naporima, nastala je i ideja o Festivalu kulture prostora, koji se prvi put organizuje u septembru 2017. godine.

Festival je koncipiran kao javni, godišnji kulturni događaj čija je osnovna svrha da uspostavi i istakne značaj arhitektonske kulture u najširem smislu, ali da istovremeno, kroz fokusirane stručne formate, pokrene rešavanje konkretnih problema arhitektonske discipline na lokalnom i regionalnom nivou. Manifestacija kao takva definiše više ciljeva: otvaranje široke ravni dijaloga o domenima arhitekture i kulture prostora, približavanje ove teme široj kulturnoj zajednici, ali i uključivanje zajednice u procese koji se tiču arhitekture, planiranja i uređenja prostora.

Titula Evropske prestonice kulture za 2021. godinu obavezuje grad Novi Sad na unapređenje kulturne scene i koncipiranje i realizaciju novih sadržaja. U tom smislu, ovaj festival unapređuje domen kulturne produkcije, promovišući arhitektonske vrednosti, ne samo kroz produkte rada arhitekata

Dragana Konstantinović

21. Međunarodni video-festival „Videomedeja“ Muzej savremene umetnosti Vojvodine

22–24. septembra 2017.

/k3

Festival kulture prostora

Petak, 22. septembar u 20 časova (Mala scena) OF SCENA - saradnja Pozorišta mladih sa Savezom dramskih umetnika Vojvodine „Sladoled“ Miro Gavran Režija: Ivana Janošev Igraju: Kristina Savkov, Bojana Milanović

Sreda, 27. septembar u 20 časova (Velika scena)

Sonja Jankov

(projekte i kuće), nego kroz aktivni participativni proces koji se oslanja na kompleksnu društvenu stvarnost. Uspeh i poseta 20. Međunarodnom novosadskom salonu arhitekture temelj je ovakvih očekivanja i polazište za konceptualizaciju kompleksnijeg i sveobuhvatnijeg formata. U tom smislu, pretpostavka je da će se Festival kulture prostora u narednim godinama razviti u jedan od najznačajnijih kulturnih i stručnih događaja u gradu, posebno zato što su festivalski formati postali značajan segment turističkog i kulturnog identiteta grada.

DaNS realizuje festival uz podršku prijatelja i partnera: Austrijskog kulturnog foruma, Akademije umetnosti, Udruženja građana „Almašani“, Udruženja građana „Efemera kolektiv“, Doma B-612, Društva arhitekata Zagreba, Istorijskog arhiva grada Novog Sada, i drugih.

Ovogodišnji Festival kulture prostora, planiran od 29. septembra do 1. oktobra, održaće se u prostoru nekadašnje Svilare, u Almaškom kraju, kako bi se ovaj još uvek devastirani prostor industrijske arheologije uspostavio kao mesto zajednice i kulture, te mapirao kao takav u društvenoj sredini. Specifična arhitektura predratnog industrijskog nasleđa i kontekst Almaškog kraja dodatno će fokusirati festival oko tema koje se bave učešćem zajednice u procesima urbanih politika, modelima građanske participacije i problemima komunikacije svih aktera ovog procesa.

Festival se realizuje kroz niz formata: izložbe, stručna i popularna predavanja, radionice i šetnje, kako bi se u konkretnom urbanom kontekstu i na konkretnoj lokaciji otvorila pitanja urbane kulture i arhitekture. Detaljan program manifestacije i spisak učesnika biće objavljen na web stranici Društva.

Utorak, 19. septembar u 20 časova (Mala scena) „Čitanje ljubavi“ Izabrao i čita: Radoslav Milenković

Kulturni centar Novog Sada – Likovni salon Osnova multimedijalne izložbe je prikaz Evrope kroz mirror-image postupak tako da se ona geografski ne graniči kopnenim putem sa Azijom, nego se njena teritorija preslikava i na drugu stranu, stvarajući figuru u obrnutoj simetriji. Na ovaj način, Bošnjak pretvara Evropu u ostrvo koje je izolovano, nedosežno i hermetično, prikazujući je kroz precizne, stroge i koncizne crno-bele mape, od kojih je jedna reljefna, a ostale su projekcije i montaže. Ovakva Evropa koja vidi samo svoj odraz u ogledalu je samodovoljna i sama je sebi uzor. To se očitava i kroz video-rad u kojem ova utopija nije samo na zemlji, nego i na nebu, stvarajući novi svet koji egzistira u delikatnoj gravitaciji kloniranih jednakih kontinenata/ planeta.

Kako umetnik ističe, ovaj prikaz je delimično kritika da je Evropa najugroženija u svom najvećem nasleđu – demokratskoj slobodi – i da mora proći kroz proces samoemancipacije. Bošnjak smatra i da nam je „Evropa potrebnija nego ikad. Samo zamislite svet bez Evrope. Preostala bi vam samo dva pola – SAD, sa svojim brutalnim neoliberalizmom, i takozvani azijski kapitalizam, sa svojim autoritarnim političkim strukturama. Izgubili biste najvredniji deo evropskog nasleđa, u kojem demokratija i sloboda podrazumevaju kolektivnu aktivnost bez koje jednakost i pravednost ne bi bile moguće”. Bošnjak ovaj participativni deo demokratije u izložbi ističe interaktivnom mapom na kojoj posetioci mogu da docrtavaju šta god žele i na taj način je redizajniraju.

Ta interaktivna mapa koja ima nezamisliv konačni izgled je upravo ona koja je protivteža hermetičnoj „EUtopiji” predstavljenoj kroz ostale mape.

Pozorište mladih Dramska scena Repertoar za septembar

„Tre sorelle“ – prva repriza

k4/

*besplatan primerak

Kulttura:

Impresum

Bauhaus je zaslužan usmerio je moje stihove u pravcu Novog naselja pored moje zgrade gde su u jednom danu stigli svi bageri ovoga sveta i počeli da grade atomsko sklonište.

U samo jednom danu saznao sam da će izbiti rat.

Sanjao sam

kamp-prikolicu pored staze koja je vodila iza zgrade.

Sanjao sam da je izbio rat ali to je bio samo san i zavšetak fudbalske utakmice.

Sanjao sam ženski glas kako peva "Kaži tiho, kaži mi put do tvoje ljubavi..."

ali to je bio samo glas moje sestre koja se spremala da pođe u školu u ranim jutarnjim časovima.

Drug iz susednog ulaza Leon Boroš po ceo dan je vozio bicikli i onomatopejski oponašao zvuk motora.

Probudio sam se i čuo ga usred noći,

kada svi spavaju a pogotovo mala deca.

To sigurno nije bio san!

A onda sam jednom sanjao kako je debela Mira iz trafike donela mojoj mami neku bebu koja je plakala.

Moja mama je iz bebe izvlačila vunu kao da para džemper.

Siniša Tucić

Glavna i odgovorna urednica

Lektura i korektura

Podrška projektu

Nataša Gvozdenović

Milica Vukadinović

IDEA

CIP - Каталогизација у публикацији Библиотека Матице српске, Нови Сад

Saradnici

Urednik fotografije

Štampa

008(497. 113)

Jasna Žugić Lucia Todoran Sonja Jankov Saša Lekić Igor Burić Nisad Selimović

Marija Mandić

Štamparija ’’Komazec’’, Inđija

Grafički urednik

Institucijalni partner

Kuća Čuvarkuća & Marko Mijatov

Izdavač

Fondacija Novi Sad 2021 Produkcija i distribucija

Kuća Čuvarkuća KCNS

Tiraž

10 000 Kontakt

redakcija@kulttura. rs

Kulttura: / glavna i odgovorna urednica Nataša Gvozdenović. - 2017, br. 3 (septembar)- . Novi Sad : Fondacija “Novi Sad 2021 - Evropska prestonica kulture”, 2017-. - 29 cm Mesečno.

ISSN 2560-4430 COBISS. SR-ID 315455495

autor fotografije: Luka Bajić

PARANJE BEBE