Kulttura:04

ISSN 2560-4430

Kulttura: oktobar 2017. / broj 04

*Specijal

: Reč urednika

02/

Kulttura: 04

Četvrti broj časopisa Kulttura: sadrži specijal koji je posvećen festivalu „Synergy/ #WTF“ – Festivalu jezičkih manjina sveta, koji se održava u Novom Sadu. Nosilac projekta je Novosadsko pozorište/ Újvidéki Színház, a festival je deo projekta „Novi Sad 2021 – Evropska prestonica kulture“.

Savremeni ples van institucija, ali bliži publici

Ako našu sliku zadržimo na trenutak na Evropi, možemo reći da je Evropa uvek bila pačvork naroda.

Na sajtu festivala saznajemo da „na festivalu mogu da učestvuju profesionalne pozorišne trupe i pozorišta koji su autentičan umetnički izraz manjinskih jezičkih zajednica u zemljama u kojima žive (van svojih matica).“ A umetnost? Umetnost i kultura kroz sva vremena, pa i u ovom našem u kojem je svet fakat globalno selo, granice naizgled nisu krute i stroge, ali jesmo duboko podeljeni u svojim razlikama, a umetnost, dakle, poput muzičke numere svirane na različite načine i u različitim tonalitetima, uvek govori isto, odnosno predstavlja egzistencijalije koje se iz jedne sredine prenose u drugu. Donosi nam ono staro saznanje koje tako lako zaboravljamo: da smo u ključnim tačkama – isti. I lep je uvek trenutak kada to prepoznamo i osetimo u susretu s umetničkim delom i onda se lupimo po čelu. O, pa da.

Savremeni ples ste do sada mogli da vidite samo u pozorištima, a onda jedno vreme nigde. Zato su plesači i ljubitelji plesa rešili da naprave ne jedan već dva festivala savremenog plesa – „Pokretnicu“ i „Tanz Platz“.

Ta dva festivala su različita, pa ste na jednom mogli da učestvujete u plesnim radionicama i igrankama, a na drugom da pogledate tri performansa najkvalitetnijih mladih evropskih plesača.

– Novi Sad, nažalost, nema više prostor za savremeni ples u svojim formalnim institucionalnim tokovima. Postoje divne inicijative kao što je „Pokretnica“ i koje podržavamo punom snagom. Od ovog trenutka 2017. je definitivno godina procvata i samoorganizovanja u savremenom plesu koje su nam devojke iz „Pokretnice“ pokazale.

Radeći u evropskoj plesnoj mreži „Aerowaves“, godinama smo pokušavali da približimo novosadskoj publici savremeni ples i sad smo konačno i pokazali šta se to zaista dešava u Evropi i ko su novi mladi umetnici – kaže za Kultturu: jedan od producenata festivala „Tanz Platz“ Nemanja Vuković. Osim njega, producentski tim Festivala savremenog plesa „Tanz Platz“ u ime Studentskog kulturnog centra u Novom Sadu čine i Marija Popović i Aleksandar Oparnica.

O tome govori i priča o Bitefu koji je jedan od najznačajnijih i najstarijih evropskih pozorišnih festivala, o kulturnoj diplomatiji nekad i sad, o jačanju umetničkog identiteta, o čemu govore i priče o festivalima „Piano City“, „Tanz Platz“ i „NOA“, Lubardinoj izložbi – otvaramo temu o umetnosti kao zadnjem bedemu našeg identiteta.

Nataša Gvozdenović glavna i odgovorna urednica

Na festivalu „Tanz Platz“ prikazana su tri komada od 20 najboljih koji su izabrani u grupi od 250 radova prijavljenih prethodne godine „Aerowaves“ mreži, koja se bavi mobilnošću mladih plesača, koreografa i onih koji su na neki način uključeni u savremeni ples.

– Gledali smo da u ovoj selekciji predstavimo tri komada koja postavljaju različita pitanja. Jedan proizilazi iz flore i faune, ono što je naša prvobitna okolina („Anatomija mačke“ istražuje mogućnost promene anatomije tela); drugi polazi od toga šta se dešava kada smo sami sa sobom, prepušteni sami sebi („Lov na nadu“ leži između fizičkog teatra, društvenog proglasa i plesa) i treći komad je eksperimentalni projekat koji u vidu predavanja dekonstruiše naša osećanja prilikom posmatranja čina striptiza – šta očekujemo kada se striptiz dešava u pozorištu, šta očekujemo kada odemo na striptiz-šou, a kako izgledaju naši pogledi dok se to dešava – kaže Vuković.

Novi Sad

Beograd

Budimpešta

Bukurešt

Pariz

Kao što je i u komadu „Striptiz“ rečeno, kada odemo u pozorište očekujemo neočekivano, novo, zanimljivo, duhovito, do sada neviđeno. To se na festivalu „Tanz Platz“ i desilo! Tokom dva dana festivala publika je skoro bez treptanja pratila šta se dešava na sceni. Festival je otvorio komad „Anatomija mačke“ u kom je plesačica Petra Hrašćanec istraživala šta može da uradi sa svojim telom ukoliko se koristi anatomijom mačke. To istraživanje izazvalo je nove pokrete, stavove, kretanja, a samim tim navela i na razmišljanje o tome na koje sve načine možemo bolje da upoznamo svoje telo.

/03

Nemanja Milenković i Nemanja Vuković

Novosadska publika mogla je da vidi i najbolji plesni komad u Evropi za 2017. godinu po selekciji mreže „Aerowaves“ – „Lov na nadu“. Tokom ovog duhovitog ali i izuzetno prisnog komada, naše poimanje pola, roda, stereotipa kulturnih i društvenih klasa izvrnuto je i pomešano. Una Doerti uspela je da predstavi sirovost ulice i tip osobe koju nikada ne bismo očekivali u pozorištu, pa skoro ni kao lika. U trenerci, širokoj majici i s kajlom oko vrata, povezivala je situacije i misli i lovila nadu ponavljanjem pokreta s malim promenama, sirovim pokretima s uticajem i uličnih plesova.

– Jako je teško predstaviti novosadskoj publici šta je sad trenutni tok u savremenom plesu. Recimo, 2016. godina definitivno je obeležena temom gender bending – savijanjem polnog, prevazilaženjem roda i svih tih savremenih normi, uslovljenosti društvenih konteksta i tako dalje. Po našoj proceni, mislili smo da to neće biti dovoljno dobro za našu publiku. Odabrali smo tri komada koja će biti dovoljno intrigantna, dovoljno drugačija kao nešto što nije viđeno – kaže Vuković.

„Tanz Platz“ je organizovao Studentski kulturni centar Novog Sada koji planira da u narednih pet godina razvija tu platformu sa željom da 2022. godine ponudi Novom Sadu jedan od najvećih festivala savremenog plesa koji se zove „Spring forward“.

– Festival „Tanz Platz“ je dobro mesto za sve mlade umetnike koji se bave savremenim plesom, a, nažalost, nemaju gde to da pokažu.

Ovo je i poruka nade da nisu sami i da i te kako postoji prostor za njihovo razvijanje i izuzetan umetnički rad koji može biti cenjen i van njihovog rodnog mesta, gde god da stvaraju – dodaje Vuković.

Da bi se desio veliki festival savremenog plesa, prema mišljenju

organizatora, u narednih pet godina potrebno je postepeno graditi publiku. Kako nam Vuković kaže, imali su veliku bojazan kada su razmišljali o broju ljudi koji će doći da gleda predstave. Međutim, nakon prvog dana, postalo je jasno da je interesovanje za savremeni ples veće od očekivanog.

– Definitivno je da tu postoji veliki broj ljudi iz institucija koje se bave plesom, poput baletske škole, instituta za umetničku igru i tako dalje.

To jeste struka, ali ovde smo videli i ljude koji nikad nisu došli u naš prostor. To je isto jedna velika pobeda – kaže Vuković.

Vuković je najavio i da će SKC „Fabrika“ u narednih pet godina imati program koji će se ticati teatra i savremenog plesa i skromno dodao da se nada da će „Tanz Platz“ prerasti u veliku manifestaciju, iako prema reakcijama publike to već jeste.

Jasna Žugić Autorka fotografija: Jelena Ivanović

04/

Kulttura: 04

Godina u znaku Lubarde Do 5. novembra u Spomen-zbirci Pavla Beljanskog novosadska publika može pogledati izložbu slika i crteža Petra Lubarde kojom se obeležava 110 godina od rođenja slikara. Izložba obuhvata bogatu arhivsku građu i radove koji su zaostavština iz kolekcije Pavla Beljanskog i Legata Petra Lubarde u Kući legata, kao i radove nekoliko savremenika koji se tiču Lubarde. U pitanju je putujuća izložba koja posle Podgorice stiže u Novi Sad, a potom će beogradska publika imati priliku da je vidi u Kući legata od 9. novembra do 10. januara 2018. godine, nakon čega se izložba seli u Andrićgrad tokom trajanja filmskog festivala „Kustendorf“. „Malo je umetnika u likovnom životu Srbije koji se mogu pohvaliti s toliko izložbi priređenih u njihovu čast koliko je tokom prve polovine 2017. godine imao slikar Petar Lubarda“, uvodne su reči Jasne Jovanov u katalogu koji je publikovan povodom izložbe „Lubarda 1907–1974– 2017“. Nakon izložbi u Domu Jevrema Grujića, Velikoj galeriji Doma vojske Srbije, Galeriji „Kanvas“, Nacionalnoj galeriji, kao i nekoliko tematskih izložbi koje su uključivale Lubardina dela, izložba „Lubarda 1907–1974–2017“ predstavlja muzeološki najznačajniju, najobuhvatniju i najtemeljnije pripremljenu izložbu koja obeležava spomen velikog posleratnog slikara. Za koncept projekta zaslužne su Milana Kvas iz Spomen-zbirke Pavla Beljanskog i Dina Pavić iz Kuće legata.

Kroz hronološku postavku koja počinje parom aktova iz 1928. godine i slikom „Plavi izlog“ iz 1930, stiče se uvid u razvoj

Lubardinog likovnog jezika, kao i uvid u razliku između njegovog predratnog i posleratnog stila. U kasnijim monumentalnim formatima ogleda se njegov pristup temama koje su bile zastupljene u srpskom slikarstvu realizma, pogotovo u slikama „Kosovska bitka“ iz 1952, „Borba petlova“ iz 1958. i „Prvi srpski ustanak“ iz 1971. Na izložbi se takođe mogu pogledati i veliki formati „U borbi za slobodu“ iz 1948, „Bik i oblak (Indija)“ iz 1963, „Smederevo (jutro)“ iz 1970, „Napušteni brod (savski motivi II)“ i „Putovanje kroz noć“ iz 1971. Osim radova iz kolekcije Spomenzbirke Pavla Beljanskog i Legata Petra Dobrovića, u izložbu su uključeni radovi iz kolekcija Narodnog muzeja u Smederevskoj Palanci, Muzeja Srpske pravoslavne crkve u Beogradu, Vlade Republike Srbije, Muzeja grada Beograda, umetničke kolekcije kompanije „Tarkett“, privatnih kolekcija i Umetničke zbirke Srpske akademije nauka i umetnosti.

Izuzetno značajan segment izložbe predstavlja dokumentarna građa koja je takođe hronološki raspoređena po izložbi. U okviru nje možemo videti porodične fotografije Petra Lubarde, kao i njegova pisma. U arhivsku građu spada i plakat Drugog bijenala u Sao Paolu (1953/54) na kojem je Lubarda učestvovao, dok je 1956. dobio Nacionalnu Gugenhajmovu nagradu. Tu su i razglednice, katalozi, zahvalnice za učestvovanje na izložbama, poput Treće međunarodne izložbe savremene umetnosti u Japanu 1955. godine. Iz dokumentarnih fotografija se vidi da je pozadina

govornika na Prvoj konferenciji nesvrstanih zemalja 1961. bila Lubardina slika „Industrijalizacija“. Posebno je zanimljiv telegram kojim Lubarda javlja porodici da je stigao u Indiju, gde je u Umetničkom muzeju u Nju Delhiju izlagao kao prvi predstavnik evropske umetnosti. Iste 1963. je nakon katastrofalnog zemljotresa Skoplju poklonio 26 radova. Godine 1965. je radio na monumentalnom muralu „Velika štafeta ljudskog razuma“ u zgradi Saveznog izvršnog veća, današnjoj Palati Srbije, o čemu svedoči jedna od brojnih fotografija koje portretišu Lubardu u radnom okruženju.

Značajan deo izložbe je zbornik tekstova s katalogom izloženih radova koji je štampan ovom prilikom. Nakon uvodnog teksta urednice Jasne Jovanov „Lubarda – slikar u svom vremenu i graditelji slike“, sledi kratak osvrt „Petar Lubarda 1907–1947–2017“ koji je napisao Filip Brusić-Renaud. Gordana Krstić Faj razmatra stvaralaštvo Petra Lubarde u svetlu francuskih izvora, nakon čega sledi tekst Milane Kvas „Lubarda i Beljanski: portret prijatelja“ i rad Dine Pavić „Petar Lubarda i kulturna politika nakon 1945. godine – jedno čitanje arhive Kuće legata“. Zbornik takođe obuhvata i hronologiju života i umetnosti Petra Lubarde koju su priredile Jasna Jovanov, Milana Kvas i Dina Pavić, kao i već spomenuti katalog koji prikazuje izložene radove.

/05

Izložba „Lubarda 1907–1974–2017“ daje detaljan uvid u stvaralaštvo jednog od najznačajnijih likovnih umetnika XX veka u Srbiji. Osim toga, ova izložba je i značajno svedočanstvo o poziciji umetnika u posleratnom društvu kada je Lubarda neretko predstavljao Jugoslaviju i Evropu na međunarodnim i prekookeanskim izložbama i bijenalima savremene/ moderne umetnosti. „Lubarda (ne)slavno dobija titulu ’d ržavnog slikara’, a prva porudžbina stiže već 1951. godine“ (Dina Pavić, str. 53), nakon čega sledi niz murala u zgradi SIV-a, to jest Palati Srbije, koja je sada zaštićeni spomenik kulture. Izložba „Lubarda 1907–1974–2017“, nažalost, ne može da ih obuhvati i prenese, ali bez obzira na to predstavlja nezaobilazan događaj za sve ljubitelje i proučavaoce umetnosti.

Sonja Jankov Autor fotografije : Miljan Vuletić

06/

Kulttura: 04

Bitef u Parizu, veliko zbivanje Bitef festival, 51. po redu, završen je. Obeležavajući pola veka trajanja Bitef je imao promocije u zemlji i u Evropi, tako je u Kulturnom centru Srbije u Parizu održan program „Nebo nad Bitefom“ koji se sastojao od retrospektivne izložbe svih plakata ovog festivala, videoprezentacije „Događaj – Bitef“,a u okviru tog programa održana je panel-diskusija „Bitef i francusko pozorište – pola veka povezivanja kultura“. Na njoj su govorili francuski teatrolog i kritičar, počasni predsednik Međunarodnog udruženja pozorišnih kritičara Žorž Bani, Karolin Karlson, jedna od najznačajnijih umetnica u polju savremene igre, reditelj Žoris Lakost, a moderator je bio umetnički direktor Bitefa Ivan Medenica. Bani je nadahnuto govorio o svojim sećanjima na saradnju s Jovanom Ćirilovim i značaj koji je,kao polje slobode i mesto susreta i razmene, Bitef imao za pozorišne umetnike i stvaraoce iz Istočne Evrope, tako i za njega, koji je poreklom iz Bukurešta.

On je izdvojio dva svojstva Ćirilova kao selektora: to što je stoički podnosio kada predstava doživi neuspeh na Bitefu i što nije insistirao na ekskluzivnosti svog izbora, nego rado primao savete i uticaje. ŽorisuLakostu je Ivan Medenica uručio Specijalnu nagradu Bitefa „Jovan Ćirilov“ koju je prošle godine dobila njegova predstava „Svita broj 2“ („Svita“ je dobila i nagradu publike). Lakost je istakao da mu je ovo prva nagrada i da mu zato jako znači: – Zapravo, ovo je prvi put da primamo neku nagradu, a konkretno ova nagrada nam je dragocena iz više razloga: za početak, jer je reč o Bitefukoji za brojne francuske umetnike moje generacije predstavlja mitski festival; zatim, jer smo dobili specijalnu nagradu žirijakao inagradu publike, a uvek je dobro kad uspete da doprete i do stručnjaka i do laika i konačno, stoga što nagrada nosi ime Jovana Ćirilova, kojeg sam izuzetno poštovao zbog njegove strasti za pozorištem, njegove upornosti i radoznalosti.

U prepunoj sali Kulturnog centra u Parizu među gostima su bili i Filip le Moan, koji je bio direktor Francuskog kulturnog centra u Srbiji, kao i Bernar Fevr d’Arsije, nekadašnji direktor festivala u Avinjonu i jedan od ključnih ljudi evropskog pozorišta. Svedočili smo vrlo dinamičnoj diskusiji koju je Darko Tanasković, ambasador Srbije u Francuskoj pri Unesku, ocenio kao jednu od najuzbudljivijih kojoj je prisustvovao nakon dužeg vremena.

Kontekst u kojem se panel-diskusija održala jeste retrospektivna izložba plakata Bitefa autorke Vesne Bogunović koja je posebno važno svedočanstvo istorije festivala i istovremeno samosvojnog razvoja umetnosti grafičkog dizajna.

– Za mene je bilo veoma važno ono što je na panelu rekla Karolin Karlson – ističe umetnički direktor Bitefa Ivan Medenica – da je danas, kada imamo obilje različitih umetničkih formi, mnogo teže prepoznati i izdvojiti nove tendencije nego 60-ih i 70-ih i da je baš zato ona oduševljena izborom predstave „Olimp“ Jana Fabra jer se za nju zaista može reći da je nešto radikalno drugačije i novo.

Čitav program „Nebo na Bitefom“ promišlja baštinu Bitefa. Ukoliko se vratimo na početke ovog festivala koji obeležava pola veka trajanja, Bitef jeste svedočanstvo vremena kada je radnik u kulturi mogao da stvori manifestaciju od svetskog značaja koja je tada bila spona između strogo razdvojenog Istoka i Zapada. Govori o tome da su vladajuće strukture u doba socijalizma prepoznale značaj te ideje i uložile svoju logističku i finansijsku podršku u Bitef. Danas imamo pola veka Bitefove kulturne diplomatije prvog stepena,a program u Kulturnom centru Srbije u Parizu sa svojim učesnicima i gostima svedoči upravo o tome.

– Naravno – konstatuje Ivan Medenica – da, nakon pada Berlinskog zida i završetka Hladnog rata, živimo u drugoj paradigmi, Bitef nije više most između Istoka i Zapada, ali je sada u poziciji da stoji između nadobudnog Severa i siromašnog Juga, a kada kažem „Jug“ mislim, pre svega, na Afriku i Bliski istok. Mi na severu zemlje imamo zid od bodljikave žice koji je podigla Mađarska, imamo migrante koji dolaze u velikom broju i, kako je neko rekao, Bitef više nije most, ali je rupa u toj bodljikavoj žici koja omogućava susrete i razmenu u jednom, na složeniji i manje očigledan način nego tokom Hladnog rata, ali ipak i dalje politički podeljenom i konfliktnom svetu.Takođe, nameravamo da širimo saradnju s afričkim zemljama, a koja je prošle godine uspostavljena dodelom Nagrade „Talija“ Međunarodne asocijacije pozorišnih kritičara Femiju Osofisanu iz Nigerije i tako baštinimo tradiciju Pokreta nesvrstanih. Dokaz da je Bitef uvek bio i da će ostati politički osvešćen i društveno odgovoran jeste, između ostalog, i to što smo nedavno dali podršku ruskom reditelju Kirilu Serebrenikovu, koji je trebalo da bude član žirija ovogodišnjeg Bitefa, ali je to sada, naravno, nemoguće pošto je u kućnom pritvoru.

Naziv panela „Bitef i francusko pozorište – pola veka povezivanja kultura“ govori ne samo o vezi između Bitefa i francuskog pozorišta koja traje pola veka nego i o multikulturalnosti kako Bitefa tako i francuske kulture – Žorž Bani je rumunskog porekla, a Karlsonova je Amerikanka koja već decenijama stvara kao francuska umetnica.

Priča o Bitefu je i priča o kontinuitetu, a kontinuitet je, ako govorimo o Balkanu, uvek posebna vrsta uspeha, ekskluzivitet.

Bitef je po svom osnivanju bio instrument državne politike, deo diplomatije u svetu koji jeste bio jasno podeljen. Danas Bitef jeste deo kulturne diplomatije u globalnom svetu u kojem povezanost digitalnim mrežama zapanjujuće raste. S druge strane raste terorizam, jača krajnja levica kao i desnica, a Bitef, čini se, pre svega ima za cilj da ojača umetnički identitet kojim će nas dalje predstavljati, jer on stvara umetnost u kojoj se prepoznajemo, koja zatim postaje deo našeg kulturnog identiteta.

Na jedan način upravo je događaj u Parizu označio kraj jedne etape Bitefa i početak nove, postavio je psihološku i istorijsku granicu, a nama ostaje da vidimo u kojem će se pravcu festival dalje razvijati.

Nataša Gvozdenović fotografija: Vladimir Marinković

*S pe ci ja fotografija: promo Novosadsko pozorište/ Újvidéki Színház

l

02 -06/09/2017.

/07

Festival jezičkih manjina sveta „Synergy/ #WTF“osmislio je Valentin

Vencel, direktor Novosadskog pozorišta/Újvidéki Színház-a, koje je nosilac projekta i mesto u kojem se oktobra 2017. godine festival i održava.

Osnivač festivala je Grad Novi Sad koji je ovaj projekat uvrstio u projekat kandidature Novog Sada za Evropsku prestonicu kulture 2021. godine. Festival će se održavati svake godine u oktobru i biće revijalnog karaktera*. *preuzeto sa zvaničnog sajta festivala Synergy#WTF

08/

Kulttura: 04

Platforma „Plus“

Dobra konstelacija zvezda

Dani posvećeni interkulturalnosti

– Platforma „Plus“ objedinjuje više kulturnih formi i ovo je prvi projekat iz Aplikacione knjige koji Fondacija „Novi Sad 2021“ realizuje s jednom od institucija kulture.

Naročito je važno da će ponovo kroz međusektorsku saradnju biti realizovano više ideja. Model odabira programa u Fondaciji „Novi Sad 2021“ mogu da uporedim s materijalom za krojenje odela, koje se kroji u skladu sa evropskom modom, ali koje paše nama, po našoj meri je. Na taj način iskrojena je i platforma „Plus“, važna ne samo u segmentu nacionalnih zajednica već i različitih segmenata kulture koji se spajaju. Otuda počinjemo s građenjem kapaciteta onoga što će činiti platformu koja će, nadam se, postati legat grada Novog Sada, brend koji će nastaviti da bude održiv i nakon 2021. godine.

U okviru platforme „Plus“Fondacije „Novi Sad 2021“ videćemo Festival jezičkih manjina sveta „Synergy/ #WTF“, a u okviru tog festivala biće održan prvi simpozijum „Uloga i značaj jezika u procesu individualne i kolektivne samoidentifikacije“.

Nakon toga,u okviru iste platforme organizovaće se Prva evropska konferencija manjinskih i lokalnih medija koja ima za cilj informisanje manjinskih zajednica i podsticanje interkulturalnog dijaloga između zajednica u Novom Sadu i Evropi.

Tim povodom, rezultat prve konferencije biće kreiranje medijske mreže koja će biti spona između manjinskih zajednica i manjinskih medija. Konferencija će trajati od 16. do 18. novembra 2017. godine.

Nemanja Milenković, direktor Fondacije „Novi Sad 2021“

Valentin Vencel, direktor Novosadskog pozorišta/ Újvidéki Színház-a, idejni je tvorac i selektor Festivala jezičkih manjina sveta „Synergy/ #WTF“ s Oršoljom Frajtag koja je i generalna menadžerka festivala.

Novosadsko pozorište/ Újvidéki Színház smatram prirodnim terenom za jedan ovakav festival. Naposletku, taj teatar je već godinama jedan od najboljih u regionu i apsolutno je organski deo, fenomen i brend Novog Sada. Privilegija na koju ste naročito ponosni.

U okviru festivala biće održan i simpozijum „Uloga i značaj jezika u procesu individualne i kolektivne samoidentifikacije“ koji će govoriti i o uticaju manjinskih jezičkih zajednica i domicilne sredine. Evropa je oduvek bila pačvork naroda. Novi Sad na svoj način isto tako. Prirodan smo teren za razgovor o tome koliko i kako utičemo jedni na druge.

Teatar i jeste, pre svega, mesto susreta i dijaloga.

Kada sam radila prvi intervju s Valentinom Vencelom, tik pošto je postao direktor Novosadskog pozorišta, čula sam od njega priču koju sam usvojila kao lekciju.

– Vidite – rekao mi je – istočnjaci znaju jednu stvar: u svakom odnosu oni ne vode računa samo o svom interesu, nego uvek vode računa i o interesu drugog. Mogli bismo da učimo od njih.

Istina, mogli bismo, jer tek kada vodimo računa o interesu drugog, imamo kompletnu sliku i možemo delovati na pravi način.

Podsećanje na tu priču, a upravo u kontekstu festivala „Synergy/ #WTF“, čini mi se kao pravi uvod u intervju s Valentinom Vencelom.

Kako se razvijala ideja o festivalu?

– Ovo je ideja koja je nastala još u Egeru. Naime, kada sam boravio u tom mađarskom gradu, onda je i grad Eger aplicirao za titulu Evropske prestonice kulture, a Pečuj je titulu dobio. Bio sam član organizacionog odbora i svi smo mi dolazili s raznim idejama kako da taj predivni, barokni mađarski grad postane Evropska prestonica kulture.

Tada sam došao na ideju o festivalu manjinskih pozorišta. Treba znati da u Mađarskoj postoji festival pozorišta u dijaspori. Ta ideja je bila gotovo neshvatljiva timu, još i na trećem sastanku se ona poistovećivala s festivalom u Kišvardi – festivalom mađarskih pozorišta u dijaspori.

Kada sam imao priliku da radim u aplikacionom timu za Novi Sad kao Evropsku prestonicu kulture, onda sam predočio ovu ideju. Treba znati da je ovo gradski program.

Mi smo ga predlagali i dobili skromna sredstva za ovaj festival još u 2016. godini. Dakle, ja sam ga implementirao u aplikaciju. Naravno, s tim uspehom u Briselu je ovaj program postao deo glavnog programa Evropske prestonice kulture.

Ko su bili prvi saradnici u stvaranju te ideje?

– Zahvaljujem Vam na pitanju o saradnicima – to su, pre svega, ljudi iz Novosadskog pozorišta, tu su Snežana Miletić, Olivera Đerić, Oršolja Frejtag je spoljni ali drugi čovek menadžerskog tima. Tu su saradnici koji i inače rade na organizacionim pitanjima Novosadskog pozorišta: Angela Lovrić, Ferenc Jutrka, Lenard Robert – to je tim.

Imamo i spoljne saradnike, pomenuću Natašu Heror, Voju Alimpića. Dakako, tu je aktivna saradnja s kolegama iz Fondacije „Novi Sad 2021“, SNP-a i Sterijinog pozorja.

*S pe ci ja l

*S pe ci ja l na onim jezicima koji su prihvaćeni evropskom kartom manjinskih jezika. Kontaktirali smo dvadesetak pozorišta. Priča o reakcijama je jako interesantna. Jedan deo kolega nije shvatio u kom pogledu govorimo o kategoriji manjinskog. Tu se postavlja pitanje: Da li postoje manjinski teatri ili se radi samo o različitosti puteva? Odmah se videlo da po našoj formulaciji jedan deo teatara je odabrao put integracije, a druga grupa tih teatara se opredelila za segregativan stav po kom deo naših kolega smatra da oni svoje mesto i ulogu treba da traže u najužoj etničkoj sredini i da oni u toj svojoj sredini govore o sebi, za sebe i ni za koga više. Upravo zbog tog stava se oni ne osećaju manjinskim teatrima. U odnosu na koga da se tako osećaju, kada žive i stvaraju samo u svom svetu? Oni u tim sredinama nisu manjinski teatar, a njihove ambicije ne izlaze iz kruga one sociokulturološke zajednice kojoj pripadaju.

Teatri koji su se opredelili za integrativni put prate paradigme teatra kao univerzalne umetnosti, jezik na kojem igraju tretiraju samo kao jedan elemenat scenskog kazivanja. Pozorišni jezik je višekanalna komunikacija u kojoj je verbalna komunikacija samo jedan kanal, jedan prenosnik. Oni sebe ne smatraju manjinskim isto.

Naučio sam da oni pojmovi, kategorije u kojima mi mislimo na ovim prostorima, a tiču se manjinske problematike, te kategorizacije su na drugim prostorima potpuno drugačije.

Kako Vi objašnjavate uspeh Újvidéki Színház-a?

– Srpsko pozorje je potentno: ima izuzetan fond glumaca, izuzetne reditelje čiji su kvaliteti iznad ne samo srpske scene nego i zapadnobalkanske, a unutar toga tu je i Novosadsko pozorište kao jedno od najznačajnijih pozorišta. Mi smo deo jednog, inače, dobrog fonda pozorišne struke. Nema recepta, ali u Novosadskom pozorištu i mnogo pre mog dolaska se radilo uvek na osnovu precizno utvrđenih programskih planova. Otkako sam došao, planovi koji su definisani mogli su pretrpeti male izmene, ali su morali da se realizuju. Naši stvaralački planovi su građeni na nekoj osnovnoj paradigmi, snoviđenju koje smo prvo misaono artikulisali, a zatim realizovali, kroz projekte opredmetili. Tu je verovatno i dobra konstelacija zvezda, pozitivnih energija, stvaralačkih namera koja već godinama drži ovaj ansambl.

Od 2013. i ranije, svakako govorimo o dinamici rada, mi ne dozvoljavamo ni sebi ni našim saradnicima da se uvale u depresiju.

Ne dozvoljavamo sebi da preuzmemo na sebe nacionalni mentalitet koji je određen depresijom, kulturom pesimizma, kulturom kritike same po sebi. Tu defetističko-depresivnu kulturu mi odbacujemo od sebe. Ne bavimo se onim što nemamo, već smo radosni zbog onog čime raspolažemo. Naši osnivači nas pomažu koliko mogu i mi moramo tu pažnju, koja traje gotovo pola veka, uzvratiti. To je unutrašnja energija pozorišta, odgovornost koja postoji – društvena odgovornost, odgovornost prema delu struke kojoj pripadamo. Ako uopšte ima formule, onda bi ona bila da se članovi Novosadskog pozorišta više raduju onom što imaju, nego što kukaju zbog onog što nemaju. S druge strane, znate kako se kaže: pobednici samo sporije gube. (smeh)

/09

Kojim ste redom kontaktirali druge partnere i kako su to oni primali?

– Mi smo u proleće 2016. počeli da kontaktiramo partnere, ali je projekat zvanično krenuo 1. jula iste godine. Naš pristup je bio taj da smo krenuli prema širokoj lepezi manjinskih pozorišta. Osnovni cilj nam je bila činjenica da postoji evropska karta manjinskih jezika i njom smo se služili. Imali smo jedno polazište – da teatri igraju

Zatim pitanje pristupa kvalitetu projekta – mi smo opterećeni kategorizacijom da je neka predstava dobra, a druga ne, koja je napredna predstava, koja konzervativna… To je pozitivistički prilaz projektu i on je, zapravo, prevaziđen u prostorima iz kojih dolaze naši gosti.

Na koji način?

– Tamo se polazi od toga koja je najveća vrednost projekta. Ona leži u činjenici da je to delo nastalo. Sigurno se sećate, pominjao sam to u jednom razgovoru, najveća vrednost ljudskog bića, pojedinca je u tome da je rođen. Da postoji.

Povodom festivala i osnovnog pogleda naših kolega, budućih gostiju festivala – sve je u rođenju, nastanku jedne pozorišne predstave. Ti naši prilazi, oko valorizacije scenskog dešavanja… to je koješta, to je prevaziđeno. Pri tome, predstave koje ćemo videti su božanstvene i prelaze preko rampe, ali u evropskim dimenzijama. Neki projekti su zapaženi i u svetskoj relaciji. Recimo, Jidiš teatar iz Bukurešta dolazi s projektom koji je igran u Njujorku, Varšavi, Sankt Peterburgu, kolege Rusi iz Kazahstana dolaze s jednim projektom koji je na svim prostorima ruskog govornog područja, a to nije mala teritorija, dobio nagrade. Kolege Mađari dolaze s „Galebom“ koji je pobedio na rumunskom nacionalnom pozorišnom festivalu. Naučio sam da smo mi u oceni sopstvenog rada zaostali u toj paradigmi pozitivističke kritike.

Ne radi se u pozorištu o tome da li je nešto dobro ili loše. Ako valorizujemo, pitamo se u odnosu na šta. Osnovni kriterijum dobrog ili lošeg teatra je da li taj teatar dopire; da li ima snagu da izazove u gledaocu misao, emociju, žestinu; u kolikom krugu i na kojem prostoru dopire dotično pozorište. Ta moć se ne može kategorisati onim kategorijama kojima mi raspolažemo.

Koje su perspektive festivala?

– Mi svakako mislimo da ovaj festival treba da ostane do 2021, 2022. godine. Da to bude godišnji festival s razradom pojma manjine. Mi smo potpuno svesni da je pojam manjine, pogotovo u Evropi, sve širi.

Razvijaćemo se na toj liniji manjina, kao i ugroženih društvenih grupa.

Ovaj festival će biti, nadam se, uvek jedan oblik rada Novosadskog pozorišta.

Nataša Gvozdenović autor fotografije: Otoš Andraš

10/

Kulttura: 04

Pozorište u konstantnom dijalogu Sinergija je ključna reč za festival koji nam se sprema u Novosadskom pozorištu. Manjine, takođe. Robert Lenard kao umetnički direktor Novosadskog pozorišta/ Újvidéki Színház-a, kuće u koju Novosađani, ali i mnogi drugi koji nisu iz Novog Sada, vole rado da „zavire“, isto tako rado odgovara na složena pitanja o prirodi novopokrenutog festivala, a sve u sklopu projekta „Novi Sad 2021 – Evropska prestonica kulture“.

Šta manjinama znači festival manjina?

– Mi nismo u programu festivala manjina. To je više sklop okolnosti.

Tada izlazi premijera „Grobnice za Borisa Davidoviča“ i imali smo ideju da to bude nulti dan festivala iz jednostavnog razloga što, iako je Danilo Kiš pisao većinskim jezikom, on je polumađarski Jevrejin, polu–Crnogorac, smatrao je sebe Jugoslovenom, i to radi manjinsko pozorište s makedonskim rediteljem Aleksandrom Popovskim. Meni se to sviđa kao multikulturalizam u predstavi.

Različito mi gledamo na to pitanje: Da li postoji manjinsko pozorište, da li ne postoji? Znamo iz iskustva da mađarska pozorišta u Vojvodini funkcionišu potpuno drugačije nego pozorišta u Mađarskoj. Isto tako, znamo da su i od nas i od Mađara veoma različita, i u funkcionisanju i načinu glume i režije, rumunska pozorišta na mađarskom jeziku. Ja sam onaj koji tretira ideju da nikad nismo pričali o Kafki kao manjinskom piscu, a on to jeste bio.

On u Češkoj piše na nemačkom, pri tom je Jevrejin, a sam kaže da nema veze s manjinskim grupama. U svojim „Dnevncima“ piše da ne zna zašto kažu da je Jevrejin, kad ne može da nađe ništa zajedničko s njima, niti sam sa sobom.

Onda smo mi svi u manjini i sami sa sobom?

– Mislim da je to osobno, zavisi kako se čovek oseća. Ima nečega u tome kad neko donese kulturu na svom jeziku iz neke većinske kulture, ali svakako ako čovek to radi u Novom Sadu, gde je uticaj jugoslovenske i srpske kulture izuzetno velik, ne mogu niti želim da izbegnem da to ima uticaja na moj rad. U tom smislu, to je zdravo.

To sad više zavisi od toga koliko smo getoizovani, a Novosadsko

pozorište to nije. Nije da igramo samo za mađarsku publiku, nije da radimo samo s Mađarima. To bi bilo moguće s dovoljno konzervativnom kulturnom politikom pozorišta, mada ja mislim da je to glupost. Mi volimo da stupimo u kontakt sa srpskim rediteljima i šire. To nama znači nešto. Mađarskim pozorištima u Rumuniji to znači. Kluž radi s Andrejom Šerbanom, Targu Mureš, koji dolazi upravo sad s predstavom koju je režirao kućni reditelj, radi s jednim od najpopularnijih rumunskih reditelja Raduom Afrimom... Svi su oni u konstantnom dijalogu s većinskom kulturom. Mi nismo u živom kontaktu s drugim grupama koje dolaze na festival, ali festival služi tome da mi saznamo kako rade Jevreji u Bukureštu ili Rusi u Kazahstanu. Nama je to izuzetno zanimljivo i svrha festivala je i razmena informacija kako i po kojim principima rade drugi. Zato se organizuje simpozijum u Matici srpskoj 4. oktobra, da vidimo kakve veze ima manjinska svest sa stvaralaštvom u većinskoj okolini.

Verujem da ćemo imati različita iskustva, ali sigurno ćemo imati tačke u kojima smo veoma slični.

Kad ste spomenuli Kafku i njegove „Dnevnike“, on tamo tematizuje i izbeglice, to jest današnje imigrante, koji imaju status manjine, ali statistike zapravo pokazuju da je većina stanovništva na Zemlji bar jednom bila prinuđena da napusti svoje ognjište!

– Sigurno, da. To jeste tema koja konstantno golica. Upravo zato što je medijski fokus na migrantima. Kad migrant postane manjina, to je politička stvar. Bilo je reči o tome u ranijim razmišljanjima o festivalu.

Postoji arapsko pozorište u Francuskoj, mislili smo da ih zovemo, ali uprava festivala postavila je granicu za prvo izdanje da postoji pravilo kakva je manjina u pitanju. Odlučeno je da budu u pitanju jezičke manjine po karti evropskih manjinskih jezika. Arapski nije priznat kao manjinski jezik u Francuskoj. Iako Arapa ima puno, imaju i svoje pozorište, ali politička stvar, oni se ne računaju kao manjina.

Možda će to biti promenjeno i zanimljivo je razmišljati o tome – kad arapski migrant postane manjina u Francuskoj?! To je unutrašnja stvar francuske politike. Bog zna šta misle Francuzi o tome.

*S pe ci ja l

*S pe ci ja l

Pitanje manjina je onda iskonstruisano pitanje. Nije li to razlog zbog kojeg dolazimo do toga da smo sami sebi manjina?

– Da, ali to zavisi od toga u čemu ti definišeš manjinu. Postoji ih mnogo. Ne postoji samo jezička manjina. Ona je samo najuhvatljivija u kulturološkom smislu. Meni nije teško odrediti sebe kao Mađara, ne samo zato što sam mađarskog porekla, nego zato što je moj maternji jezik mađarski i na njemu se bavim pozorištem. Najlakše se sporazumevam na mađarskom. Ali ako stavimo fokus na seksualnu manjinu, tu već imamo ogroman problem, jer stvar je naizgled laka ako postavimo granicu između homoseksualaca i heteroseksualaca. A šta je s biseksualcima, transrodnim osobama, kvir osobama čija je definicija da izađu iz polja definicije. Srešćemo odmah niz pitanja po kojima ne možemo definisati manjinu. S etničkim grupama isto tako. Šta ako je majka Romkinja, a otac Srbin, da li onda odlučuje samo svest?

To su veoma škakljiva pitanja!

Makedoniji, Mađari u Rumuniji, a zapravo me najviše zanima taj trenutak u kom smo slični. Mislim da bi taj trenutak trebalo da bude ta sinergija. A pitanje je da li je taj trenutak sinergije samo manjinska sinergija ili nas to zapravo spaja s većinom.

Ako jezik strukturira svet, onda Vi ne biste bili manjina, poreklom biste bili Srbin!

– Pa da. Ja imam srpsko državljanstvo, to jest jugoslovensko, pa državljanstvo Srbije i Crne Gore, pa sad srpsko, evoluiralo je...

Čudna neka evolucija, evolucija u manjine?!

– Evolucija koja sužava.

Ako već konstruišemo pojam manjina, da li bismo onda mogli reći da su manjina i oni koji vladaju, odnosno drže apsolutnu ekonomsku i političku moć?

– O tome nikad nisam razmišljao kao o manjini, nego kao o klasnoj borbi, ali da, klasna borba konstruiše jednu manjinu koja je problematična. I jednu većinu koja je potlačena tom manjinom. To važi za celu Evropu, ali ne mislim da ta manjina treba da dobije svoj pozorišni festival.

Oni već imaju sve!

– O, imaju oni ogromnu pozorišnu ludnicu, pa nek režiraju.

Oni i režiraju. Životinje su u manjini, ljudski resursi...

– Pravno regulisanje svakako to konstruiše, mada manjine nisu samo politička stvar. Za Srbiju je apsurdna situacija, malo zapadnije nije – vegetarijanci su manjina. U Nemačkoj oni imaju svoja prava.

Žene?

– Žena uvek ima više...

Možemo li onda pojam manjine da vezujemo za neku vrstu ugroženosti?

– Ne bih rekao, barem na papiru, da su ovde manjine ugrožene.

To nije srpski izum, nego ta pravila i zakoni su iz Jugoslavije. To su veoma liberalni zakoni, liberalniji nego što Turci imaju u Nemačkoj.

Prava žena postoje. Mada nisu manjina, a jesu ugrožena grupa.

Pre sto godina nisu imale pravo glasa...

Od kolege sam nedavno čuo da trenutno na Zemlji ima više živih nego onih koji su umrli!

To je dosta sumnjiv aspekt. U prirodi sinergija znači da se raznorodne stvari udružuju u zajedničkom cilju, dobru.

– To treba da pogledamo malo bliže. Ja s jevrejskom kulturom nemam previše kontakta i meni je izuzetno drago da dolaze s predstavom „Dibuk“, najvažnijom dramom o jevrejskoj kulturi uopšte. Kžištof Varlikovski je to radio. Na drugoj strani novčića su i Turci u Skoplju, baveći se Šekspirom, univerzalnim stvaraocem...

Otelom, manjinom koja radi za većinu!

– Tu ste totalno u pravu, nisam ni razmišljao o tome.

Targu Mureš?

– „Galeb“. Ako baš hoćemo, možemo i to tretirati kao priču o manjini. Umetnik koji nije shvaćen, koji neće da ide putem kojim idu svi i na kraju se ubija.

Šta bi bio rezultat ove sinergije, osim festivala i konferencije?

– Mi se nadamo da će nam to doneti neku zajedničku energiju, kao svi festivali. Moj prvi festival je bio „Fist“ u Beogradu. Bile su jako dobre predstave, radionice... Ali posle toga, sedeljke, ta zajednička energija, različiti ljudi iz različitih zemalja, to ujedinjenje, to očekujem i sad. Fenomenalno.

Da li su onda festivali važniji kao mesto okupljanja teoretičara, umetnika, konstruisanja nekih pojmova ili sedeljke i neposredni susreti, publika?

– Odgovor je u programu festivala. Imamo jednu konferenciju i više predstava. To je to. Razmišljati o pozorištu, o tome šta je manjina, to jeste naš posao, ali nije posao publike.

Razmena energije, sinergija?

– To jeste. To se dešava i tokom predstave, nadam se.

– Zanimljivo. Mrtvi su manjina, ali ne zahtevaju posebna prava. Još!

A šta je za Vas sinergija?

/11

– Jedva čekam taj konferencijski deo festivala, kao drugu stranu novčića. Jedna strana su predstave, da vidimo šta rade Turci u Igor Burić fotografija: Elvira Kakusi

12/

Kulttura: 04

Pozorište koje otvara pitanja razgovor s Majom Morgenštern, direktorkom Državnog jevrejskog teatra iz Bukurešta

„Dibuk“ je termin iz jevrejske mitologije koji označava zlog duha sklonog da zaposedne nečije telo dok ne ispuni svoj naum. Iako poznat još s kraja srednjeg veka, termin je zaživeo još snažnije kroz dramsku literaturu početkom 20. veka, kroz komad S. Anskog (pseudonim koji je koristio Šlojme Zanvl Ropoport, rusko-jevrejski pisac rođen u Varšavi). Predstavu „Dibuk“ novosadska publika imaće priliku da vidi 3. oktobra u Srpskom narodnom pozorištu na novopokrenutom festivalu „Synergy/ #WTF“ koji organizuje Novosadsko pozorište/ Újvidéki Színház u okviru projekta „Novi Sad 2021 – Evropska prestonica kulture“.

Predstava „Dibuk“ dolazi iz Bukurešta, u produkciji Državnog jevrejskog pozorišta koje u modernoj Rumuniji „čuva nebo kulture jidiša“, kako glasi slogan ove kuće. Prošle godine Državno jevrejsko pozorište proslavilo je 140 godina pozorišta na jidišu u Rumuniji, između ostalog, osnivajući Međunarodni pozorišni jidiš festival „Tesfest“. „Dibuk“ važi kao izazov za svakog reditelja. Reč je o ljubavnoj priči koju zbog oblika i motiva tragične radnje često porede sa Šekspirovom dramom „Romeo i Julija“. Mladi koji ne pristaju na konvencije predstavljene svetom roditelja, ujedinjuju se u smrti, dok se u drami mešaju svetovi prirodnog i natprirodnog, ljudskih i božjih zakona, dobra i zla, greha i vrline. „Čovečanstvo postaje sve nemoćnije pred iskušenjima. Mi ne moramo da se borimo protiv naših grehova, nego da postanemo bolji“, zapisala je povodom rada na predstavi „Dibuk“ u Bukureštu rediteljka Kris Simion. Kritička recepcija predstave u velikoj meri potvrđuje ljubav publike prema njoj. Uzbuđenja dolaze od večne teme odnosa u trouglu ljubav–život–smrt, kao i iz činjenice da je Kris Simion renomirana rumunska rediteljka koja je uspela da adaptira tekst na savremen način. Neki od pozitivno ocenjenih atributa predstave su njena vizuelna komponenta, koreografski elementi, kao i izvođačka veština glumačkog ansambla. Poseban doprinos predstave je to što je, po mišljenju rumunskih medija, ujedinila rumunsku publiku u pozorištu koje neguje jidiš.

Kada je reč o jevrejskoj kulturi u Rumuniji, to je tema koja se uklapa u koncept festivala „Synergy/ #WTF“ Novosadskog pozorišta – festival pozorišta koja u svojim državama rade na jezicima manjina.

Festival u Novom Sadu sadržaće i simpozijum posvećen pitanjima jezičkog identiteta manjina u kulturnom kontekstu Evrope i njenih država. Na simpozijumu, koji će se održati 4. oktobra u Matici srpskoj, učestvovaće i direktorka Državnog jevrejskog pozorišta iz Bukurešta Maja Morgenštern.

Maju Morgenštern nazivaju simbolom rumunskog filma i pozorišta. Pod ovim se ne podrazumeva samo rumunski kontekst, nego i svetski. Maja Morgenštern je dobitinica Evropske filmske nagrade za najbolju glumicu, a svetsku slavu osvojila je ulogom Isusove majke Marije u filmu „Pasija“ Mela Gibsona.

Za Maju Morgenštern pozorište–manjine–zajednica–jezik predstavljaju složenicu u čijem polju mogu da se postave brojna pitanja. Prvo je da li države u kojima žive različite grupe ljudi, diferencirane po etničkom, nacionalnom, religijskom i jezičkom identitetu, podržavaju i razvijaju kulturne različitosti, ili dopuštaju da ona stagnira, ili čak pokušavaju da deluju represivno na njihov razvoj, koristeći pravna, ideološka i druga sredstva. U tom smislu, Maja Morgenštern pozorište vidi kao svojevrsno ogledalo nacionalnih kultura, kao i sredstvo za razvoj komunikacije na nivou koji prevazilazi jezičke barijere. Teatar je za nju metajezik jer posreduje i u emocionalnom, moralnom i intelektualnom razumevanju, bez nužno neophodnih verbalizovanih kanala komunikacije. „Da li postoje pozorišta manjina ili mi tu samo govorimo o različitom načinu izražavanja?“ postavlja još jedno pitanje Maja Morgenštern. „Delovanje u pravcu integracije, kao i one forme egzistencije koje bi se temeljile na segregaciji imaju svoje opravdanje, sve dok jedno ne isključuje drugo, odnosno dok integracija ne isključuje očuvanje kulturnog identiteta, kao što ni hermetičnije delovanje ne bi isključivalo uticaje okolnog miljea.“ Upravnica Državnog jevrejskog pozorišta iz Bukurešta, pred gostovanja u Novom Sadu i akademske rasprave na temu pozorišnog festivala jezičkih manjina, još razmišlja o teatru kao dijalogu glumaca na sceni i dijalogu, to jest unutrašnjoj razmeni koja se dešava u pojedincima ujedinjenim u zajednicu formiranu u publici. Takva zajednica nikad nije homogena po pitanjima estetskih potreba i ideoloških vrednosnih stavova, pa se u njoj dijalog odvija uglavnom u tišini i povremenim emocionalnim reakcijama. Otud novo pitanje: „Da li po definiciji pozorišta manjina obavezuje odnos prema problemima vezanim za sopstvenu kulturu ili bi, pomenutim drugim sredstvima komunikacije i izraza, mogli da deluju i spram tema koje se tiču većinske ili drugih manjinskih zajednica?“ Za kraj, iz Državnog jevrejskog pozorišta u Bukureštu poručuju da se raduju što će njihova poseta pomoći projektu „Novi Sad 2021 – Evropska prestonica kulture“ i što će tako biti uspostavljen novi kontakt i odnos za koji se nadaju da će biti nastavljen i u budućnosti.

*S

Igor Burić fotografija: Oana Monica Nae

pe ci ja l

*S pe ci ja l

*fotografija ustupljena ljubaznošću vlasnika

Prelazak rampe Intervju s direktorom Srpskog pozorišta u Budimpešti Milanom Rusom Šta za Vas znači učešće na festivalu „Synergy/ #WTF“?

– Valentin Vencel je dugogodišnji prijatelj našeg pozorišta, on je i igrao i režirao ovde. Nama je svakako velika čast i zadovoljstvo što ćemo biti deo prvog izdanja festivala „Synergy/ #WTF“ koji je svakako poseban i važan jer progovara mnoštvom jezika i to na terenu teatra gde je jezik jedan od vidova komunikacije. Mešanje i susretanje s kolegama daje uvek posebnu vrstu snage i podrške.

izazvala je skandal, čak osudu Srpske pravoslavne crkve, a nama to zaista nije bila namera. Eto, i to govori o različitim školama i sredinama.

Interesantno je da je predstava s kojom dolazite „Sentandrejsko jevanđelje“ trebalo da bude izvedena na Sterijinom pozorju 1993. godine na poziv Vide Ognjenović.

– Jeste, ta predstava je bila, da tako kažem, u kutiji 25 godina i evo videćemo kakve će biti reakcije u Novom Sadu kada je budemo igrali.

Tada, 1993. godine, kada smo pozvani, mi još uvek nismo imali status institucionalnog pozorišta koji danas imamo. Još uvek čuvamo Vidino pismo u kojem nas poziva na Pozorje i ovaj put smo pozvali selektora Sterijinog pozorja da dođe da vidi predstavu.

Vi ste se školovali i u Novom Sadu i u Budimpešti. Dve različite škole, a osim toga, različite su i pozorišne konvencije u Srbiji i Mađarskoj. Šta vam to dvostruko iskustvo donosi?

– Jesu, različite su i škole i konvencije, opet mi kao srpsko pozorište u Mađarskoj imamo ulogu mosta između dve kulture, dva jezika.

Ta pozicija manjinskog jezika upravo dopušta da se upoznate s drugim i govorite o svojoj tradiciji tako gradeći repertoar, a mi igramo i na srpskom i na mađarskom. Mi mađarskoj publici približavamo naše pisce poput Kovačevića, Simovića, a istovremeno igramo i savremene strane pisce čija dela približavamo srpskoj publici u Budimpešti…

Ako govorimo o različitostima mi smo imali slučaj s rok operom „Pastir vukova“. Taj žanr nije uobičajen u Srbiji i kada je igrana ovde

Učestvujete u simpozijumu „Uloga i značaj jezika u procesu individualne i kolektivne samoidentifikacije“.

Jedno od pitanja postavljenih u najavi simpozijuma jeste: Ima li manjinskog teatra ili postoje samo različiti putevi?

– Svakako da nas određuje poreklo i da, ako pogledamo unazad, vidimo nasleđe koje seže od Čarnojevićevog dolaska s Kosova na prostor Vojvodine, naravno da to postoji u nama, ali uvek je kod teatra najpre važan kvalitet predstave i pitanje koliko ona prelazi rampu i dolazi do publike. To je najvažnije, to je suština.

Nataša Gvozdenović fotografija: promo Novosadsko pozorište/ Újvidéki Színház

Program Festivala jezičkih manjina sveta

„Synergy/#WTF“ 2. oktobar u 19.00 časova Novosadsko pozorište/ Újvidéki Színház

„Grobnica za Borisa Davidoviča“ prva premijera u sezoni 2017/2018.

Novosadskog pozorišta

/13

3. oktobar u 19.00 časova Srpsko narodno pozorište „Dibuk“ – Državno jevrejsko pozorište iz Bukurešta (Rumunija)

4. oktobar od 10 do 14 časova Galerija Matice srpske

Simpozijum „Uloga i značaj jezika u procesu individualne i kolektivne samoidentifikacije“ 19.30 časova Novosadsko pozorište/ Újvidéki Színház „Mankurt“ – „Maksim Gorki“, Rusko dramsko pozorište iz Astane (Kazahstan)

5. oktobar 18.00 časova Novosadsko pozorište/ Újvidéki Színház „Sentandrejsko jevanđelje“ – Srpsko pozorište u Mađarskoj (Budimpešta)

20.30 časova Srpsko narodno pozorište „Otelo“ – NU Turski teatar iz Skoplja (Makedonija)

6. oktobar 18.00 časova Srpsko narodno pozorište „Galeb“ – Ansambl „Mikloš Tompa“, NP iz Targu Mureša (Rumunija)

21.00 čas Novosadsko pozorište/ Újvidéki Színház „Kafana kod Jeremije“ – Ansambl „Danica“ iz Salcburga (Austrija)

14/

Kulttura: 04

Participacija građana pretvara javne prostore u „dnevni boravak“ Novi Sad, Sremska Kamenica i Kovilj dobiće četiri nova uređena javna prostora kao deo priprema za 2021. godinu kada će naš grad biti Evropska prestonica kulture. Ti prostori nosiće naziv „Nova mesta“ i predstavljaće mesta za društvene i kulturne aktivnosti i dešavanja.

Za ovu godinu, u saradnji sa stručnjacima, odabrane su četiri mesne zajednice koje će dobiti prve javne prostore uređene po meri i potrebama građana koji žive u njihovoj blizini.

Kako je planirano, javni prostori biće uređeni u zoni starog centra Sremske Kamenice, zatim na potezu između nasipa i neposrednog zaleđa naselja Telep, u centru sela Kovilj i na Detelinari, na otvorenom prostoru između Futoške, Hajduk Veljkove, Rumenačke ulice i Subotičkog bulevara.

Kako bi ti javni prostori zaista bili prihvaćeni od strane građana, Fondacija „Novi Sad 2021“ organizovala je niz sastanaka s predstavnicima mesnih zajednica, kao i s organizacijama i pojedincima koji se bave kreativnim stvaralaštvom i koji mogu da doprinesu njihovom oživljavanju. Tokom tih susreta poslata je jasna poruka sugrađanima da mogu i moraju da menjaju svoj grad.

Potom je usledilo i anketiranje sugrađana u Novom Sadu, Sremskoj Kamenici i Kovilju i, kao nikada do sada, stvoren je model po kom su građani aktivni učesnici planiranja, stvaranja i uređenja javnih prostora koji će postati mesta susreta i širenja kulturnih sadržaja. Poslednji korak u kreiranju novih javnih prostora bio je konkurs za izradu urbanističko-arhitektonskog rešenja za uređenje „Novih mesta“ u Novom Sadu na kojem su arhitekte predstavile svoju viziju izgleda i sadržaja javnih prostora.

Od samog početka u ceo proces bilo je uključeno i Društvo arhitekata Novog Sada (DANS), kako tokom istraživanja tako i u organizovanju arhitektonskog konkursa za idejno rešenje odabranih javnih prostora.

Kako ističe predsednik DANS-a Slobodan Jović, značajno je to što se uređenje javnog prostora u Novom Sadu organizuje kroz javni konkurs.

– Naš stav je da bi arhitektonska rešenja svih javnih površina, pa čak i drugih objekata koji mogu imati uticaj na javni prostor, trebalo da se rešavaju kroz javne konkurse. Zato verujemo da će ova inicijativa Fondacije „Novi Sad 2021“, kao i ceo proces kreiranja ovih novih prostora, demokratski, uz punu participaciju građana i struke, biti impuls i novi model kojim će se ubuduće rešavati svi slični projekti u Novom Sadu – istakao je Jović.

Ovo je ujedno i prednost za građane jer će dobiti najbolja rešenja i tako urediti javni prostor prema svojim potrebama. Upravo oni su kroz ankete i fokus-grupe iskazali svoje ideje i potrebe i te informacije su bile ključne za sve arhitekte koji su učestvovali na ovom konkursu. To je, kako je naglasio Jović, novi pristup za sve nas koji će, verujemo, dati rezultate na obostrano zadovoljstvo.

Arhitekta dr Rene Lisac, docent na Arhitektonskom fakultetu Sveučilišta u Zagrebu, kaže da održivost javnog prostora, odnosno njegova prisutnost i njegovo oblikovanje, utiče na sve aspekte urbanog života u njegovoj okolini. S jedne strane količina zelenila u javnom prostoru kompenzuje površine koje su izgrađene, a s druge strane socijalna kohezija, povezivanje, društveni aspekt održivosti i jednakosti se najbolje ostvaruju upravo kroz javni prostor.

Kvalitetno organizovan javni prostor jedan je od glavnih činilaca održivosti celine urbane strukture.

Poslednjih godina u našem regionu imamo međusobno udaljavanje gradova, struke i građana, što je dovelo do toga da su nam javni prostori prazni, pa Lisac smatra da je danas vreme da se svi ponovo udruže.

Ovakvi projekti, koji kroz participaciju i konkurs povezuju građane i struku sa gradom, posebno su značajni za uspešnu i održivu izgradnju javnih prostora.

– Građani osećaju kao da su im ta mesta nametnuta jer oni nisu učestvovali u njihovom kreiranju. I vrlo često se stvara otpor prema bilo kakvim promenama, čak i onda kada su ti pomaci u pozitivnom smeru. Veoma je značajno to što su građani Novog Sada

uključeni u proces planiranja, što su pitani, a rezultat će biti takav da će građani nove javne prostore osećati kao svoje, prihvatiti ih kao svoj „dnevni boravak“ – kazao je Lisac i istakao da su važnost participacije građana prepoznali i u Zagrebu. Tako da sada značajnu ulogu pridaju upravo uključivanju građana u proces donošenja odluka prilikom planiranja javnih prostora.

Lisac je bio član međunarodnog žirija za izbor najboljeg rešenja za uređenje malih javnih prostora u Novom Sadu, a osnovni kriterijum u glasanju, kako je naveo, bio je element participativnosti koji je vrlo kvalitetno ugrađen u programe svih konkursnih lokacija.

– Bilo je važno osetiti kako građanin doživljava određeni prostor i da li se ta komponenta nalazi u predloženim radovima kako bi se odabralo rešenje najbolje za one kojima je i namenjeno tj. građanima. Takođe, značajan činilac u izboru bila je i uloga novih javnih prostora koji neće biti samo „još jedan deo grada“, već ovakav proces predstavlja pionirski potez inkluzivne i participativne metodologije sprovođenja konkursa. Bilo mi je i jako bitno da izabrana rešenja ostave trag, da nisu anonimna, da su hrabra i da daju odjek u javnosti, da kao dobro iskustvo budu „svetionik“ za neke nove konkurse za uređenje javnih prostora – naglasio je Lisac.

Odgovornost za održivost javnih prostora se teško može staviti u jednu struku. Arhitekte ih posmatraju kroz prostor, a sociolozi i kulturolozi kroz društvenu strukturu, statistiku, procese i događaje. Zato je, kako kaže Lisac, dobro da smo zajedno bili članovi žirija i na neki način pokušali da „dotaknemo“ građane i da osetimo kako će oni taj javni prostor doživeti i u njemu živeti.

Zanimljivost ovog konkursa je da se, pored odluke i nagrade stručnog međunarodnog žirija, dodeljuje i jedna specijalna novčana pohvala za rad koji bude bio izabran javnim glasanjem od strane građana. Aktivno učešće građana i transparentnost u procesu donošenja odluka učiniće da ova i sva nova planirana mesta vrlo brzo postanu centri društvenog života Novog Sada.

Saša Lekić fotografiju ustupila Fondacija Novi Sad 2021

Pored mosta Nada, izgrađen još jedan – komunikacija! komentar moderatorke „Divana“ i Foruma za kulturu Vesne Farkaš

Ovako bi ukratko, ali zaista najkraće, mogao da se iščita ili iskaže proces od tri „Divana“ i gotovo isto toliko Foruma za kulturu, koji su se ticali daljeg razvoja tzv. Kineske četvrti. Kada kažem proces, sigurna sam da već slutite da to nije išlo sve samo od sebe. Kao neko ko je bio (kao moderator) učesnik na svim javnim raspravama, odnosno „Divanima“, mogu da kažem da nije baš bila „laka priča“, a pomislilo bi se da će sve to biti brzo i efikasno jer je KULTURA u pitanju. Prvi „Divan“ koji se dogodio 22. avgusta u SKC-u „Fabrika“ i nije baš ostavljao mnogo nade da smo javno raspravili šta je ono što treba da se nalazi u kompleksu fabrika „Petar Drapšin“ i čini tzv. Kinesku četvrt. Nakon samo sedam dana i opet vrlo burnog Foruma za kulturu (dan kasnije), dogodio se presedan i za manje od jednog sata, tačnije za 45 minuta, koliko je trajao drugi „Divan“, kao nekakvim čudom, kroz kulturu dijaloga, dobili smo već prvi okvir i zaključke koji su više nego potrebni da bi Fondacija „Novi Sad 2021“ mogla ponovo da istupi pred naredni Forum kulture.

Pred treći „Divan“, kada smo već imali ram, gotovo i čitavu kompoziciju – šta, ko, koliko i kako će činiti Youth Creative Polis (YCP) ili Omladinski kreativni distrikt – mogli ste na trenutak pomisliti da nas čeka bura, ali i ovog puta dijalog je uspostavljen.

Nije bilo povlačenja, nego se do dogovora došlo.

Rezultat: Na Forumu za kulturu održanom 6. septembra 2017.

Fondacija „Novi Sad 2021“ je pred prisutne iznela pet tačaka razvoja Youth Creative Polis-a:

1. Planom detaljne regulacije sačuvan je arhitektonski identitet industrijskog nasleđa tzv. Kineske četvrti definisanjem izgleda i namene, tačnije, isključivanjem mogućnosti namene u stambene, magacinske ili komercijalno-trgovinske svrhe.

2. Postignuta je saglasnost svih relevantnih aktera u kulturi, građana i ostale stručne zainteresovane javnosti da se krene u revitalizaciju i razvoj ovog prostora.

/15

3. U Youth creative polis-u biće smeštene sve delatnosti definisane u Akcionom planu razvoja kulturnih i kreativnih industrija grada Novog Sada, kao i sve uslužne delatnosti, uključujući i uslužne zanate, koje ovim planom nisu definisane, ali koje doprinose i učestvuju u kulturnoj, umetničkoj i kreativnoj produkciji.

4. Na predlog Fondacije „Novi Sad 2021“ osnovaće se Savet za razvoj Youth creative polis-a, koji će odrediti preciznije kriterijume i obaveze svih budućih aktera u YCP-u, kao i ekonomske modele održivosti. Savet bi činili predstavnici nadležnih gradskih uprava i Radne grupe za kapitalna ulaganja i infrastrukturu, predstavnici zanatlija i kulturno-umetničke i kreativne produkcije koji svoju delatnost obavljaju u ovoj četvrti, kao i predstavnici OPENS-a i Fondacije „Novi Sad 2021“.

5 . Predloženo je formiranje ekspertskog tima za pomoć u radu Saveta, sastavljenog od svetski priznatih stručnjaka kako u teoriji tako i u praksi. Ovaj tim imaće edukativnu i savetodavnu ulogu baziranu na kontinuiranim istraživanjima i snimanju stanja na terenu.

Da Novi Sad nije izgradio samo mostove koji su vidljivi okom, dokazali su i ovi „Divani“ jer su pokazali da zajedno možemo mnogo, da je dijalog i umeće slušanja ono što je neophodno u odnosu građana prema procesu koji nas vodi ka 2021. godini. A to je prirodan stav svih nas koji ovaj grad zovemo svojom kućom.

Vesna Farkaš fotografiju ustupila Fondacija Novi Sad 2021

16/

Kulttura: 04

Klavir za doručak, ručak i večeru Festival „Piano City Novi Sad 2017“

Početkom meseca, od 8. do 10. septembra, Novosađani su imali priliku da prisustvuju nesvakidašnjem muzičkom festivalu koji je na „meniju“ imao samo klavir, ali „spremljen“ na različite načine i na različitim lokacijama na opšte oduševljenje brojne okupljene publike.

Po ideji Andreasa Kerna, pijaniste iz Berlina, „Piano City“ je festival čija je uloga da razbije prividnu barijeru između izvođača i publike tako što će se, pored zvaničnih koncertnih sala, održavati u privatnim domovima, kao i na nekonvencionalnim prostorima u gradu i što će učesnici biti kako profesionalni pijanisti tako i amateri.

Zahvaljujući udruženju „Mistyland“ i pijanistima Maji A. lvanović i Kosti Jevtiću, kao i njihovim partnerima i sponzorima, ova ideja se, pored Berlina, Milana i Napulja, od ove godine realizuje i u Novom Sadu čime je naš grad postao deo mreže „klavirskih gradova“, što je svakako još jedan korak više na putu do 2021. godine kada će Novi Sad biti Evropska prestonica kulture.

Festival je otvoren, za promenu, bez pozdravnih govora, na spektakularan način koncertom „Tri klavira, dvanaest ruku“, na kojem su u Sinagogi poznati novosadski pijanisti izveli kompozicije naših mladih savremenih kompozitora Ljubomira Nikolića, Svetozara Nešića i Julije Bal. Kompozicija Julije Bal se svojom inventivnošću izdvojila jer je reč o savremenoj postmodernističkoj nadgradnji čuvenog hita „Another Brick in the Wall“ britanske grupe „Pink Floyd“. Zazvučala je zaista nesvakidašnje u obradi za tri klavira, od kojih je jedan na momente korišćen za specijalne efekte brzim udaranjem žica dlanovima što proizvodi zaglušujuću sonornost i zadivljujuće zvučne boje, a dečji hor Muzičke škole „Josip Slavenski“, koji je pevao poznati refren, upotpunio je kompoziciju na pravi način i otvorio festival u jednoj nadahnutoj atmosferi.

U samo tri dana održano je više od šezdeset koncerata na dvadesetak lokacija u gradu. Međutim, dosta koncerata se preklapalo u terminima, tako da publika nije bila u mogućnosti da isprati sve nastupe. Nisu svi koncerti bili jednaki po kvalitetu, ali su svi izvedeni više nego solidno i ovim koncertima je još jednom pokazano da Novi Sad ima odlične pijaniste, kako profesionalce tako i entuzijaste.

Koncerti su održavani u popularnoj beloj saletli u Dunavskom parku, atrijumu Muzeja Vojvodine, holu Rektorata Univerziteta u Novom Sadu koji je fantastičan prostor za izvođenje savremene muzike, Muzeju savremene umetnosti Vojvodine, ali i mnogim drugim nesvakidašnjim prostorima poput hola međumesne autobuske stanice. Za neka buduća izdanja festivala bilo bi dobro uvrstiti i Svečanu salu Gradske kuće, salu u dvorcu Eđšeg, izložbene prostore Galerije Matice Srpske, Spomen-zbirke Pavla Beljanskog i mnoge druge. Svakako je veoma pohvalno za organizatore što su se potrudili da pronađu i „ožive“ nove novosadske koncertne prostore.

Najveću pažnju je privukao Studio M u kojem je izvedeno nekoliko koncerata u holu na spratu, gde do sada nisu izvođeni koncerti organizovano. Pokazalo se da je to, kako akustički tako i ambijentalno, veoma dobar koncertni prostor, ali nažalost, da bi zaživeo kao takav, potreban je jedan ozbiljan koncertni klavir koji će tamo biti na raspolaganju, a za ovu priliku obezbeđen je odličan „Steinway“ iz jednog od radijskih studija.

Svojim kvalitetom izdvojio se koncert – solistički resital mlade novosadske pijanistkinje Jelene Vasin Kekić koja je u holu Rektorata Univerziteta izvela klavirske kompozicije Baha, Buzonija, Ligetija, Vejnovića i Perta svirajući ih s dignitetom, veoma osmišljeno, dinamički profilisano, s decidiranim tonom koji je plenio svojim unutrašnjim nabojem i kao da se nije zaustavljao na dirkama, nego je ulazio u sam klavir.

Na koncertu održanom u holu Studija M, Ivana Damjanov je zajedno sa svojim profesorom Milanom Miladinovićem svirala koncert za klavir i orkestar u A-duru K.V. 488 Volfganga Amadeusa Mocarta, vrlo precizno u odlično odabranom tempu, s jednim prozračnim plahovitim tonom uz povremene intenzivne dinamičke kontraste koji su odraz romantičarskog pristupa Mocartu što je donelo jedno osveženje u odnosu na konvencionalnu interpretaciju njegove muzike.

Bila je privilegija slušati kompozitora i orguljaša Svetozara Sašu Kovačevića koji je sa svojom koleginicom, pijanistkinjom Aleksandrom Rakić, u holu Studija M izvodio svoje klavirske kompozicije vrlo vešto, s jednim istančanim osećajem za različite stilove. „Darmin valcer“ i „Tango za njih dvoje“ izvedene su s punim masivnim tonom zahvaljujući čemu su ove klavirske kompozicije na momente dobile orkestarski prizvuk.

Završno veče festivala bilo je izuzetno s obzirom na to da je koncert – solistički resital održala mlada pijanistkinja Zlata Čočijeva iz Moskve koja je svirala „Etide op. 25“ Frederika Šopena i „Varijacije na Šopenovu temu op. 22“ Sergeja Rahmanjinova. Ova mlada devojka, koja je našoj publici do sada bila nepoznata, jedna je od retkih nekadašnjih učenica čuvenog ruskog pijaniste Mihaila Pletnjova. Njen ton je očaravajuć, posebno u tihoj dinamici, a melodijske fraze su izuzetno izvajane i gradacijski osmišljene. Njeno tumačenje Šopena zaslužuje našu punu pažnju jer je u potpunosti novo, netipično i zadivljujuće.

„

Festival „Piano City“ je koncept koji

pokreće lavinu kreativnosti i mi smo ga i pokrenuli očekujući da će se upravo to desiti. Umetnike je festival inspirisao na različite načine – nova dela su komponovana specijalno za festival, nova klavirska dua su oformljena zbog nastupa na festivalu, inspirisani su čak i ansambli koji u svom sastavu nemaju klavir, ali su za ovu priliku prilagodili svoj program kako bi podržali ideju festivala. „Piano City“ koncept ima moć da ukaže na značaj određenih aspekata urbanog življenja, da skrene

„

pažnju na značaj ambijenta i da Pijanisti su čudna kategorija muzičara;

oni su uvek sami. Znamo da pijanisti ne vole da idu na koncerte drugih pijanista, a festival „Piano City“ je nešto što to omogućuje, čak i protiv njihove volje (smeh), jer oni sviraju jedan za drugim i na taj način slušaju jedni druge. Ovaj događaj je važan i zato što pijanisti i svi ostali muzičari šire svoje vidike time što upoznaju druge muzičare koji sviraju džez, rok, savremenu ili neku

“

drugu vrstu muzike.

Dario Kandela, pijanista i umetnički direktor

/17

festivala „Piano City“ u Napulju

muzikom podrži kreativne tendencije u prostornom planiranju. U skladu s vizijom umetničkog rukovodstva, festival se može premeštati u različite

„

Prisustvo na festivalu kao što je

„Piano City“ ne pričinjava zadovoljstvo

delove grada, širiti, skupljati, otkrivati

samo izvođačima i publici, nego i

nove lokacije, sve po programskom

nama, volonterima. Okupili smo se mi,

planu za to konkretno izdanje festivala.

mladi ljudi različitih profesija ali istih

Svakodnevno nam pristižu dirljive poruke

interesovanja, i znamo da smo napravili

učesnika i građana koji su bili u publici, s

jedan veliki korak unapred kad je u

rečima oduševljenja, zahvalnosti i nade

pitanju zalaganje za kulturu u našem

da će festival zaživeti i da će se održati i

gradu time što smo pomogli da se ovaj

sledeće godine u Novom Sadu.

festival uspešno održi.

Kosta Jevtić, pijanista i programski rukovodilac

Mateja Ninković, volonterka i učenica III godine

festivala „Piano City Novi Sad 2017“

klavira u Muzičkoj školi „Isidor Bajić“

“

“

Adrian Kranjčević fotografija: Marija Kovač

18/

Kulttura: 04

Commons nova važna reč Evrope

Pojam commons postaje jasan ako zamislimo pašnjak na kojem seljaci imaju pravo na zajedničku ispašu. To je zajedničko dobro.

Resurs koji pripada svima i ne pripada nikome. A imajući u vidu da je kompletan eko-sistem vrsta zajedničkog dobra, definicija kaže da od commons-a zavisi i opstanak ljudske vrste. Filozof Džon Lok je za tako nešto upotrebio termin res nullius – stvari koje svi slobodno koristimo, ali na njih niko nema ekskluzivno pravo.

Međutim, kada govorimo o tradicionalnim vrstama commons-a, istorija ukazuje na probleme. Baveći se tom temom, američka ekonomistkinja Elinor Ostrom je 2009. dobila Nobelovu nagradu za analizu ekonomskog upravljanja zajedničkih dobara. Ona je kritikovala ustaljeni model prema kojem zajedničkim resursom upravlja država ili tržište što je poznato kao state-market dualizam. Ostromova je napravila studiju o samoupravnim organizacijama širom sveta koje su se bavile eksploatacijom dobara i samoorganizovanom proizvodnjom i pokazala da ljudi mogu efikasno brinuti o commons-ima, te da je moguć alternativni model upravljanja, pri čemu zajedničko dobro više ne doprinosi samo pripadnicima ekonomske i političke elite, nego i celom društvu.

Ipak, studija Ostromove nije mogla ponuditi odgovore na problem suočavanja commons-a s kapitalizmom danas gde dolazimo do neoliberalnog zida. Potrebno je legitimisati zajedničko dobro u pravnom i društvenom smislu što je dug proces i složen zadatak društva.

Kada govorimo o evropskom kontekstu, veoma je moderno misliti o commons-ima. Umetnici i inicijative kulture pitaju se kako da upravljaju dobrima u svom domenu. Važno je pitanje: Kako deliti znanje i tehnologiju? Kako sprečiti procese privatizacije zajedničkih dobara i prenameniti ih shodno stvarnim potrebama zajednice

kroz praksu cohousing-a? Naglašava se da je commons važan deo svačijeg života i da može postati važan politički faktor. Ujedinjujući nove trendove u vezi sa zajedničkim dobrima ustanovljeno je okupljanje (/skupština) na evropskom nivou pod nazivom „European Commons Assembly“. U pitanju je zajednica koju čine aktivisti, istraživači, studenti, profesori, građani i funkcionše tako što su oni podeljeni u posebne samoorganizovane grupe čiji je zadatak da se bore za konkretne inicijative.

Na primer, zalažu se da energija postane zajedničko dobro. Predložili su da se u zakon Evropske unije unese stavka da građani i zajednice imaju pravo da proizvode, konzumiraju i upravljaju obnovljivim izvorima energije bez pravnih, administrativnih ili tehničkih barijera. Zatim, promoviše se food-commons, odnosno hrana kao zajednički resurs, pri čemu znamo da hrana u ruralnim sredinama već biva korišćena izvan mehanizama tržišta (tipičan primer su seljaci sa sopstvenim njivama), što ne znači da nije deo spektra konzumerističke upotrebe. U tom smislu se predlažu i urbane prakse poznate kao community gardens koje su bazirane na udruživanju i inovativnim praksama koje ranije nisu postojale ili su jedna vrsta reinvencije ruralnih praksi. Razvijaju se ideje ekonomije solidarnosti, pri čemu bi se pružala pravna i finansijska podrška razvoju samih commons-a, pri čemu je akcenat na izgradnji participativne svesti i umrežavanju. U posebnu grupu spadaju urbani commons-i koji, pored ostalog, predstavljaju alternativu džentrifikaciji. Tiču se javnih prostora, novog municipalizma, kao i pitanja segregacije (na primer inkluzija dece izbeglica u školski sistem). „European Alternatives“ je jedna od organizacija koja aktivno učestvuje u oblikovanju novih politika commons-a. Kao prateći program festivala „Transeuropa 2017“ u Beogradu će 21. oktobra biti upriličena javna tribina pod nazivom „Prema novim modelima commons-a u Evropi“ (Dom kulture Studentski grad). Aktivisti, teoretičari i ekonomisti će tom prilikom govoriti o urbanim zajedničkim dobrima u gradovima Srbije. Problemima stanovanja i nezaposlenosti, socijalne kohezije i obrazovanja, ekološke neodrživosti i atmosfere. Kao i o internetu, jednom od najvećih postojećih commons-a koji je u velikoj meri prostor slobode i, možda još više, manipulacije.

Petar Protić Fotografiju ustupio : European Alternatives

Izložba „Stara dobra pisaća mašina“

„ArtSCAPE“ – Jesenji market

Muzej grada Novog Sada

Firchie Think Tank Studio

24. avgusta – 24. oktobra

7. oktobar, 16–22 časova

Izložba „Sedam umetnika: Paralele slikarstva i tapiserije“

Festival savremenog nemačkog filma „Gete fest“

Galerija likovne umetnosti Poklon-zbirka Rajka Mamuzića

Kulturni centar Novog Sada

20. septembra – 20. oktobra

12–19. oktobra

„Novi Sad Open Art – NOA“ Kulturni centar Novog Sada

28. septembra – 4. oktobra

Dan Galerije Matice srpske Svečanost povodom obeležavanja 170 godina trajanja Galerije Matice srpske Svečana sala Tekelijanuma u Budimpešti

14. oktobar 2017. godine u 12 časova

Izložba „Geometrija u epohi novih medija / Geo_metri_ja“ Muzej savremene umetnosti Vojvodine

PDP konferencija kreativnih medija Studentski kulturni centar „Fabrika“

28. septembra – 20. oktobra

19–22. oktobra

Mesec arhitekture „Oktobarh“

Vojvođanski simfonijski orkestar Otvaranje koncertne sezone 2017/18.

Dom B-612

1–31. oktobra 2017.

Pozorišni festival jezičkih manjina „Synergy/#WTF“ Novosadsko pozorište i Srpsko narodno pozorište 2–6. oktobra

Sinagoga

22. oktobar 2017. u 20 časova

15. Međunarodni festival kratkometražnog filma „Filmski front“ Kulturni centar Novog Sada

26–28. oktobra

Srpsko narodno pozorište Izbor iz repertoara za oktobar

4. oktobar u 19.30 (Scena „Pera Dobrinović“) „Nesporazum“ – gostovanje Narodnog pozorišta iz Beograda

7. oktobar u 21.30 (Kamerna scena) „Fortinbras se napio“ – premijera

14. oktobar u 19.30 (Scena „Pera Dobrinović“) „Karmen“ – gostovanje Slovačkog pozorišta za igru iz Bratislave

17. oktobar u 20.30 (Kamerna scena) „Duet za solistu“ – gostovanje Narodnog pozorišta iz Sombora

20. oktobra u 19.30

/k3

(Scena „Pera Dobrinović“) „Anika i njena vremena“ – premijera

www.kulttura.rs

k4/

*besplatan primerak

Kulttura:

Impresum

Errata za prošli broj 03/ septembar 2017: na stranici 13 ispod teksta ‘’Flanerizam na novosadski način’’ piše:. Bookmark, a treba da stoji: Marija Torbica , Bookmark

Glavna i odgovorna urednica

Lektura i korektura

Podrška projektu

Nataša Gvozdenović

Milica Vukadinović

IDEA

Saradnici

Fotografije

Štampa

Jasna Žugić Sonja Jankov Saša Lekić Igor Burić Petar Protić Adrian Kranjčević Vesna Farkaš

Miljan Vuletić Marija Kovač

Štamparija ’’Komazec’’, Inđija

Izdavač

Tiraž

Fondacija Novi Sad 2021

10 000

Produkcija i distribucija

Kontakt

Kuća Čuvarkuća

redakcija@kulttura. rs

Grafički urednik

Institucijalni partner

Kuća Čuvarkuća & Marko Mijatov

KCNS

CIP - Каталогизација у публикацији Библиотека Матице српске, Нови Сад

008(497. 113) Kulttura: / glavna i odgovorna urednica Nataša Gvozdenović. - 2017, br. 4 (oktobar)- . Novi Sad : Fondacija “Novi Sad 2021 - Evropska prestonica kulture”, 2017-. - 29 cm Mesečno.

ISSN 2560-4430 COBISS. SR-ID 315455495