НИКАД ДВА ДОБРА Јованка Јоргачевић

НИКАД ДВА ДОБРА

Лица: ПОШТАР, БРАНКИЦА, ЂОКА, МИЛКИЦА, ТЕТКИЦА из летовалишта, ДЕЦА

I СЛИКА КОНФЕРАНСЈЕ: Нико овде није био зао, ни пакостан, а ипак је једна велика завист кружила од једног малог летовалишта до великог града... и од великог града до малог летовалишта... (Кад се дигне завеса, позорница је празна. С леве стране наилази поштар с торбом и писмима и продужује ка десној страни. Иза кулиса се чује Бранкичино дозивање.) БРАНКИЦА: Чика поштаре! Чика поштаре! (Поштар застаје на средини позорнице. Бранкица стиже задихана.) ПОШТАР: Шта је, мала? БРАНКИЦА: Чика поштаре, молим Вас, има ли штогод за Бранкицу Недељковић? ПОШТАР: За Бранкицу Недељковић?... Чекај, сад ћу ја да видим. (Претура по писмима.) У којем броју ти станујеш? БРАНКИЦА: У броју дванаест... ПОШТАР: Аха... дванаест... Ево десет... једанаест... Бранкица Недељковић! Тачно! Ево једне дописнице с мора! (Пружа јој писмо.) БРАНКИЦА: Јао! Хвала вам, чика поштаре! Како је дуго чекам! (Бранкица остаје на средини позорнице и чита писмо. Поштар пролази и нестаје на десној страни. Наилази Ђока с десне стране.) ЂОКА: Од кога си то, Бранкице, добила писмо? БРАНКИЦА: Писала ми Милкица из летовалишта... Ћути кад читам... ЂОКА: Милкица! Хи! Из летовалишта. Баш ме занима како се досађује. Тамо нема никакве забаве. Устани, лези, пливај, излази – све на команду. Зато нисам ни ишао с ђацима... Па шта пише? БРАНКИЦА: Па чекај, нисам још ни ја све прочитала... ЂОКА: Читај наглас, да и ја чујем... БРАНКИЦА (чита полако и гласно): „Драга моја Бранкице, опрости што се нисам раније јавила. Нисам имала времена. На летовању је тако дивно да се не може описати. Купамо се и пливамо цели дан...”

ЂОКА: Их, баш по цели дан... А за ручак, а одмор после ручка... БРАНКИЦА: Чекај, што си досадан. Ако каже цео дан, онда цео дан... (Чита.) „Имамо и сандолине па се возимо...” ЂОКА: Их, што ја волим да се возим сандолином! БРАНКИЦА: „Научила сам и да се гњурам! Наловила сам пуно шкољки и јежева дубинских, љубичастих и жутих...” ЂОКА: Ух, што ја нисам тамо! Да видиш шта бих ја тек уловио... Она то све покупи на обали кад се вода повуче... БРАНКИЦА: Мислиш кад је осека... ЂОКА: Дабоме, кад је осека... БРАНКИЦА: Ти мислиш, ако је моја другарица, не уме да се гњура!... Чекај да прочитам све... (Чита.) „Донећу свима у дворишту по једну шкољку, и теби и Ђоки и Рајку... А сад вас све поздравља и воли и очекује ваше заједничко писмо ваша Милкица.” (Жалосно.) Јеси ли видео како се они лепо забављају... А ми? ЂОКА: Ми. Ништа. Више ми се не иде у биоскоп, ни у циркус... ни уопште. БРАНКИЦА: Милкица вади шкољке и јежеве... Па то је да човек пукне! ЂОКА: Стварно да пукнеш од муке... Хоћеш ли јој писати? БРАНКИЦА: Па морам. Нема смисла да јој не пишем. Није она ништа крива што ми нисмо хтели са школом... Идем одмах да јој пишем... ЂОКА: Стварно ми дође да пукнем! БРАНКИЦА: А ти мислиш да је мени лакше.

II СЛИКА

(Трпезарија летовалишта. На средини сто, са стране клупе. Милкица у средини. Неколико деце са стране... Вече је. Деца су уморна. Нека се поднимила на сто. Нека читају књигу.)

I ДЕЧАК: Јао што сам уморан. Једва чекам да спавам... I ДЕВОЈЧИЦА: Мене све боле руке и леђа од пливања... II ДЕЧАК: А види ове жуљеве од веслања! II ДЕВОЈЧИЦА: Јао, што је страшно! Кад ће то проћи... (Улази теткица са писмима. Деца поскачу.) ДЕЦА: Јао, писма! Писма! ТЕТКИЦА: Писма, децо! Полако само. Без галаме... I ДЕЧАК: Има ли, теткице, нешто за мене? I ДЕВОЈЧИЦА: Теткице, за мене? ТЕТКИЦА: Сви ћете добити. Полако. (Прозива.) Стефановић Светозар! I ДЕЧАК: Моје! ТЕТКИЦА: Костић Споменка! (Добија друга девојчица.) II ДЕЧАК: (Прилази и узима писмо.): Ово је моје. Познајем рукопис. (Отвара и чита писмо.) ТЕТКИЦА: Радић Милкица! МИЛКИЦА: То је за мене! Јао! Два писма! ДЕВОЈЧИЦЕ: Ко ти је то још писао, Милкице?

МИЛКИЦА: Сигурно другарица? Јесте. Од Бранкице. СВА ДЕЦА: Шта пише? (Теткица одлази, а деца се скупљају око Милкице.) МИЛКИЦА: Чекајте, сад ћу да видим... То ми она одговара на писмо... I ДЕЧАК: Их! Шта може да пише. Сигурно се досађује... II ДЕЧАК: Не бих сад био у граду... МИЛКИЦА (чита): „Драга Милкице, ја и Светлана ти пишемо заједнички и просто ти завидимо.” I ДЕЧАК: Него шта, морају да завиде! I ДЕВОЈЧИЦА: Па ћути, пусти да чита! МИЛКИЦА (чита): „Код нас нема никаквих новости. Ишла сам трипут у биоскоп. Давали су се цртани филмови...” СВА ДЕЦА (задивљено): Јао, цртани филмови! Благо њима... МИЛКИЦА: „... Пре три дана је долазио теча из Зрењанина, па је водио мене и Светлану у циркус. Нисам ти рекла да је у наш град стигао циркус. Гостује још недељу дана, и жао ми је што га нећеш затећи...” I ДЕВОЈЧИЦА: Јесте ли видели, децо! II ДЕЧАК Јао, циркус! МИЛКИЦА: Па ћутите... „Програм је много леп: дресирани медведи, само бели, нису црни, па слонови, јао, па кловнови... да видиш само како су смешни...” I ДЕЧАК: Е, баш нема смисла, кад нисмо тамо – долази циркус! II ДЕЧАК: Мени је криво због цртаних филмова... Страшно волим цртане филмове! I ДЕВОЈЧИЦА: Ја никад нисам видела дресиране медведе! II ДЕЧАК: Као да сам их ја видео! МИЛКИЦА (плачљиво): А ја толико волим цртане филмове... Седам пута сам гледала Снежану и Гуливера... Па то је да човек пукне од муке! II ДЕЧАК: Баш да пукне! СВИ: Ништа друго него да пукнемо од муке! Завеса

Јованка Јоргачевић

 Ко су лица у овом драмском тексту?  Каква је улога конферансијеа у њему?  Где се одвија драмска радња?  Колико слика има овај драмски текст?  Шта се дешава у првој слици?  Шта Бранкица и Ђока сазнају из добијеног писма?  Како они реагују на то писмо?  Шта откривамо у другој слици овог драмског текста?  Шта деца у летовалишту сазнају из писма које је Милкица добила од Бранкице?  Како Милкица и остала деца реагују на садржину Бранкичиног писма?  Како разумеш понашање деце у овом драмском тексту? Узми у обзир и речи конферансијеа на почетку драме.

конферансије и конферансје – особа која најављује неки програм, водитељ. сандолина – узак и лаган чамац, обично са једним седиштем и једним паром весала. поднимити се – ослонити се лактом или лактовима о нешто (обично о сто), придржавајући главу дланом (длановима).

Драмски текст се разликује од других књижевних текстова. Он није намењен причању као бајка, нити рецитовању или певању као лирска песма, већ приказивању радње. Драмски текст чине драмска лица која разговарају, допуњујући разговор кретњама, гестовима и мимиком како би пред гледаоцима приказали оно што се у тексту дешава као стварно збивање. Драмско збивање назива се драмска радња. Драмска радња се остварује у драмским дијалозима.

Драмски текстови су подељени на чинове и сцене (слике). Чин је онај део драме који се игра на позорници без прекида. Чин се дели на сцене када је потребно да се у његовом току измени позорница. Драмски текстови за школску позорницу обично имају један чин (једночинке) и ретко су подељени на сцене.