ОД ЧИТАЊА СЕ РАСТЕ Јасминка Петровић

ОД ЧИТАЊА СЕ РАСТЕ

ПОНЕДЕЉАК

Ја не волим да читам и пишем. Моја мама је очајна због тога. Водила ме је код лекара за очи, па код лекара за уши, онда код лекара за грло, па чак и код лекара за стомак. Мислила је да сам болесна, али су ми сви резултати одлични. Сад је моја мама још очајнија него што је била. – Добро, дете, шта да радим с тобом? – Води ме у зоолошки врт. – Не глупирај се, Тамара. Хоћу озбиљно да поразговарамо. – И ја хоћу озбиљно да разговарамо. Ја не волим слова и немој више да ме тераш да читам! – Али, дете, како ти мислиш да упишеш факултет? – Шта је то факултет? – Ево, сад си још и безобразна! Онда се мама зацрвени у лицу. Устане. Отвори прозор. Поново седне. Поново устане. Затвори прозор и почне да виче на тату: – То је све због тебе! Пушташ је да ради шта хоће. Она не зна за ред. Нема радне навике. Није ни чудо што не зна да чита! – А ти је сувише притискаш. Дете не може главу да дигне од обавеза: балет, певање, играње, свирање, цртање, тенис... – Да се ти питаш, она би се по цео дан само играла. – Тачно. Кад ће дете да се игра ако не сад?! – Али сва остала деца већ читају и ћирилицу и латиницу, сви осим ње. – Па шта?! Има времена, научиће! – Али кад? Кад?! – Кад је ти оставиш на миру! – Али како да је оставим на миру? Ајде, реци ми како! – Лепо. Иди код фризера. – Шта ће ми фризура кад она не зна да чита?!

Док се мама и тата свађају, ја могу да радим шта год желим. Могу да стојим на једној нози, да шишам шишке, цртам рибе по кади, бушим гумицу оловком или да спарујем различите чарапе. Једном су се толико свађали да сам изашла напоље. Лепо нисам могла више да их слушам. Али пошто је испред зграде био само онај деда с трећег спрата, одмах сам се вратила кући. Нећу ваљда с дедом да се играм Скочи, трчи, ха-ха-ха. Ако би ме победио, ја бих се наљутила. Сакрила бих му штап у жбуње, а то не би било лепо. Ипак је он стар човек. Како ће уз степенице без штапа? Лифт је стално у квару.

УТОРАК

Кад се мама и тата помире, е тад скроз надрљам. Онда ме прво тата учи да пишем: – Ајде, Тамара... крени, Тамара... пожури, Тамара... шта чекаш, Тамара?... је л´ ти чујеш, Тамара?! Е сад га стварно претера, Тамара! Кад се тата умори, онда ме мама учи да читам: – Ајде, Тамара... крени, Тамара... пожури, Тамара... шта чекаш, Тамара? ... је л´ ти чујеш, Тамара?! Е сад га стварно претера, Тамара! Кад се мама умори, опет ме тата учи да пишем: – Ајде, Тамара... крени, Тамара... пожури, Тамара... шта чекаш, Тамара?... је л´ ти чујеш, Тамара?! Е сад га стварно претера, Тамара! Кад се ја уморим, само спустим главу на свеску и заспим. Ујутру се пробудим у својој соби, у свом кревету и у својој пиџами. Шта је било? Ништа. Све троје правимо се као да је све у најбољем реду. Мама разговара преко телефона и спрема доручак. Тата звижди и прави белу кафу, а мене мрзи да устанем. Напољу је тако хладно, а под јорганом је тако топло. – Ајде, Тамара! За почетак промолим палац на светлост дана. – Крени, Тамара! Онда извучем и кажипрст испод јоргана. – Пожури, Тамара! Тада им се придружи и средњи прст. – Шта чекаш, Тамара? Потом полако провири и домали прст. – Је л´ ти чујеш, Тамара? Онда се мој мали прст намршти и свима строго подвикне: – Брзо под јорган! Мој мали прст тако је опасан да га се сви боје. Чак и ја. Од страха се покријем преко главе, зажмурим и почнем да спавам. – Е сад га стварно претера, Тамара! Мој мали прст тако је опасан да га се сви боје. Сви осим маме и тате. Њих баш брига што је он љут. Џабе им ја објашњавам како је мој мали прст опасан. Они терају своје:

– Тамара, не изводи више бесне глисте него устај! Хоћеш да закасниш у школу? – Хоћу. – Срам те било! Ем не знаш да читаш и пишеш, ем треба да добијеш неоправдани изостанак! – А шта је то неоправдани изостанак? – Ево, сад си још и безобразна! Сваки пут кад поставим мами неко питање, она ми каже да сам безобразна. Како она замишља да ја нешто научим? Како? Ако сам неписмена, не морам ваљда да будем и глупа. Ако сам глупа, не морам ваљда да будем и мамина маза. – Хоћу да идем пешице у школу. Нећу више да ме возите колима. – Таман посла! – Али сва друга деца иду сама. Чак и Василиса. – Мене друга деца не занимају. – Кад је читање у питању, онда те друга деца врло занимају. – Читање је нешто друго. – А зашто не могу да идем сама у школу? – Још си мала. Треба да згазиш у бару, па да ти после тога целог дана буду мокре ноге. – Нећу да згазим у бару. – Ха, причај ти то неком другом! Знам ја тебе! Треба да навучеш нешто на плућа! – А шта је то нешто? – Ево, сад си још и безобразна!

Ја не волим да читам и пишем – овако почиње приповетка Од читања се расте Јасминке Петровић.  Ко изговара ову реченицу?  У којим улогама се девојчица Тамара јавља у овој приповеци?  Каква је девојчица Тамара? Потврди свој одговор примерима из текста.  Који се још ликови појављују у овом делу приповетке?  Шта о Тамариним родитељима сазнајеш из њене приче, а шта из дијалога који воде?  У овом делу приповетке појављује се и један лик који је одређен само као онај деда са трећег спрата, а који ће у даљем току приче имати веома важну улогу.

У приповеткама приповедач прича о догађајима из нечијег живота. Он прича у трећем лицу када није учесник у догађајима о којима говори. У првом лицу приповеда приповедач који је истовремено и учесник у радњи – који је један од ликова у приповеци, најчешће главни лик.

промолити – истурити, протурити кроз нешто.

СРЕДА

На клупи испред зграде седи онај деда и храни голубове. Чудне животиње! Стално трче да ухвате мрвице које падну далеко од њих, уместо да једу мрвице око њих. Да видимо како би то изгледало у мом случају! Не ручам у својој кући, него једем мало код тетка Раде на седмом спрату, па стрчим низ степенице до другог спрата код Василисе, онда отрчим код чика Саве на други спрат... – Је л´ се ти то смејеш мени или мојим голубовима? – Смејем се себи. – Браво! – Шта браво? – Браво за смех на свој рачун. То значи да ниси кукавица. – А ко је кукавица? – Онај који се смеје другима иза леђа. – Да ли се Ви смејете другима иза леђа? – Ја им се смејем у лице. – Да ли сте Ви кукавица? – Ја сам матори намћор. – Могу ли да седнем? – Само изволи. Хоћеш да храниш голубове? – Хоћу. – А да ли хоћеш да ми прочиташ нешто из новина? Заборавио сам наочаре. – Жао ми је, али ја сам неписмена. – И боље. Лакше ће ти бити у животу. Ко много чита, много се секира. – А зашто? – Стално би да мења и поправља нешто, а то је тешко. – Зашто је то тешко? – Људи не воле промене. – А зашто не воле промене? – Плаше се. – А чега се плаше? – Да ће их нове идеје појести, баш као што је вук појео баку и Црвенкапу. Штета што онај деда није у мом разреду. Био би ми најбољи друг. Овако морам да се дружим с Василисом. Она носи роза хулахопке са златним звездицама. Кад их поцепа у школи, плаче и не сме да иде кући. Онда учитељица не зна како да је умири, па се сва презноји. Мислим да се учитељица плаши њене маме. Њена мама је већа од учитељице три пута и увек нешто виче кад дође у школу. Благо Василиси. Њену маму баш брига за читање и писање. Њену маму само занима емисија Девојчице и дијадеме. Моја мама каже да је важније оно што је у глави него на глави. Зато ме стално тера да читам. – Ајде, Тамара! – Е баш нећу да читам! – Крени, Тамара! – Хоћу да останем неписмена.

– Пожури, Тамара! – Неписмени лакше прођу кроз живот. – Шта чекаш, Тамара? – Ко много чита, много се секира. – Је л´ ти чујеш, Тамара? – Онај који чита стално би да мења и поправља нешто, а то је тешко. Људи не воле промене. Плаше се да ће их нове идеје појести, баш као што је вук појео баку и Црвенкапу. – Е сад га стварно претера, Тамара! Ајде у кревет! Ја ћу, дете, лепо да полудим од тебе! Једва чекам да се пробудим сутра. Једва чекам да наставим разговор са оним дедом. Једва чекам да чујем његове одговоре.

ЧЕТВРТАК

– Која је Ваша омиљена животиња? – Опосум Хајди. – Ко? – Не знаш ко је мали, разроки, дебели опосум Хајди? – Не знам. – Животињица у једном зоолошком врту у Немачкој. Атракција на интернету. На Фејсбуку има три пута више обожавалаца од Ангеле Меркел. – Ко је Ангела Меркел? – Немачка политичарка. – Како изгледа? – Ангела Меркел? – Ма не, та животињица! – Аха, укуцај на интернету опосум Хајди и сазнаћеш. – Али ја не знам да читам и пишем. – Е баш ми је жао. Али стварно ми је жао. Мама и тата спавају. Легли су у кревет чим су дошли с посла. Ја се вртим по кући. Не знам шта ћу са собом. Прво сам сецкала фотографије из часописа. Онда сам цртала. После тога сам играла игрицу. Затим сам отварала и затварала врата кухињског ормана. Онда је тата дрекнуо: – Тамара! Аман, дете, проби ми мозак с том лупњавом! Затим сам још неко време отварала и затварала врата кухињског ормана, али тихо. Врло тихо. Међутим, мама има уши као зец. Све чује. – Зар ти не можеш да се заиграш као сва остала деца? Када ће они већ једном да схвате да сам порасла? Разговарају са мном као да сам беба. То није фер! Укључила сам компјутер и села испред тастатуре. Лако сам пронашла интернет. То знам још од раније. Појавило се празно поље на екрану у које треба да упишем оно што тражим. Али како? Ја не знам слова. Ајде ипак да пробам! Отварам буквар. Да видимо! О као огледало. Куцам слово О.

П као пуж. Куцам слово П. О, то већ знам. Поново куцам слово О. С као Сунце. Куцам слово С. У као уста. Куцам слово У. М као мачка. И то знам. Куцам слово М. Е тако, сад идемо даље. Кад хоћу да направим размак, онда притиснем глисту на тастатури. То ми је једном показао тата. Х као хармоника. Куцам слово Х. А не морам да тражим. То знам. Куцам слово А. Ј исто знам. Куцам слово Ј. Д као дрво. Куцам слово Д. И као игла. И то знам. Куцам слово И. Ајој! Све сам обрисала. Не могу да верујем! Како се то догодило?! Ужас! Ужас! Сад морам све испочетка! Куцам О. Куцам П...

 У среду је Тамара хранила голубове и разговарала са оним дедом. Како деда разговара са

Тамаром?  У чему се дијалог са дедом разликује од Тамариних разговора са родитељима?  Како је деда реаговао кад је чуо да Тамара не зна да чита?  Како реагује мама кад Тамара у разговору са њом користи дедине речи?  Зашто Тамара жели да се дружи са дедом?  Шта је у четвртак Тамара сазнала у разговору са дедом?  Како се Тамара понашала када се вратила кући?  Шта је Тамара одлучила да проба? Зашто?

намћор – својеглав, тврдоглав, мрзовољан човек. дијадема – накит, украс у облику мале круне која се носи на глави (при изборима за мис или у свечаним приликама). опосум – врста животиње која живи на америчком континенту, има сиво или бело крзно, дугачак реп без длаке, а женке неко време по рођењу носе младунце у торби на трбуху (спада у животиње под именом торбари, као кенгур). разрок – коме оба ока не гледају у истом правцу, зрикав.

И ти можеш на интернету упознати опосума Хајди. Знаш шта треба да урадиш.

ПЕТАК

Устала сам. Обукла се. Опрала зубе. Умила се. Очешљала се. Спремила доручак. Доручковала. Стала испред огледала. Испробала две глупе гримасе – једну тужну и три смешне. Обукла јакну. Обула патике. Изашла из стана. Дошла до првог спрата. Вратила се у стан. Узела ужину с кухињског стола. Изашла из стана. Сишла до приземља. Поново се вратила у стан. Задихала се. Узела четкицу за ликовно с веш-машине. Мама још ставља минђуше. Тата још везује кравату. После кажу – ја спора! Изашла сам из стана. Изашла из зграде. Села на клупу. Храним голубове и ћутим. Нећу ваљда одмах да се хвалим. Издржаћу још мало. Бар још пет минута. Нисам ја Василиса. Она би брже-боље отворила прозор и кренула из свег гласа да се хвалиса и прави важна. Кад би је заболело грло, њена мама би јој додала микрофон. Али ја нисам Василиса. Ја ћу да сачекам још пола минута. Онда ћу да се хвалим. – Знам ко је опосум Хајди. – Стварно? – Да. Има округле очи, сивкасто крзно, мале црне уши и дугачак реп. – Каква слатка животињица! Зар није чаробна? Кажи! – Јесте. Много је слатка. Допала се чак и мојим родитељима. Толико им се допала да су вриштали од среће. Терали су ме да поново откуцам сва слова на тастатури само да би се они опет радовали. Онда су извадили своју венчану слику из златног рама и ставили фотографију опосума. Тата је љубио час мене, час маму, час компјутер, час урамљену фотографију. Ја сам скакала по фотељама и троседу, а мама је пљескала и певала. Били смо весели као она породица из рекламе за стамбени кредит. – Хајди је чудо! Тачно знам о чему говориш. Он просто плени људе! – А зашто се зове Хајди? – Не знам. Можда по љупкој јунакињи из књиге Хајди. Чула си ваљда за девојчицу Хајди која је остала без родитеља и живела с дедом на планини? – Не. – Штета. То је симпатична књига. Могла би једног дана да је прочиташ. Упс, извини! Заборавио сам да си неписмена. – Ма у реду је. И ја стално нешто заборављам. Ево, сад сам се баш сетила да сам заборавила чланску карту за библиотеку. Морам да се вратим кући. Кад ми је школска библиотекарка пружила Хајди, само што нисам пала у несвест. У књизи је била гомила слова. И то гомила непознатих слова. Мислим да је књига имала више слова него што мравињак има мрава. Ако кренем да тражим слово по слово у буквару, књигу ћу прочитати тек за сто година. А можда и за двеста. То није добро. Морам нешто да смислим!

СУБОТА

– Ајде, мама... крени, мама... пожури, мама... шта чекаш, мама... је л´ ти чујеш, мама?! Е сад га стварно претера, мама! – Дете, ја не видим више ни белу мачку. Слова ми играју пред очима. Жива сам заспала. Ајде сад да прекинемо, па ћемо сутра наставити. Може? – Не може. Ајде, тата... крени, тата... пожури, тата... шта чекаш, тата... је л´ ти чујеш, тата?! Дивна је књига, тата! Сад ми је читај из почетка, тата! Је л´ хоћеш, тата? Тата ми није ништа одговорио. Само је спустио главу на сто и заспао. Ја сам отишла у своју собу и села за писаћи сто. Укључила сам лампу, узела буквар и почела да учим слова. Сама.

 Зашто је Тамара била нестрпљива у петак ујутру?  Чиме је деда поново подстакао Тамарину радозналост?  Шта је одмах после разговора са дедом Тамара урадила?  Како је протекла субота у Тамариној кући?  Када су родитељи поспали од умора, шта се догодило?  Упореди Тамарин лик са почетка приповетке и пошто се упознала са књигом Хајди. Како објашњаваш ту промену?

Први роман који сам прочитала био је „Хајди”. Имала сам осам година. Књигу сам добила од мамине сестре, тетка Мире. Била је то права чаролија за мене. Отворила су ми се сасвим нова врата. Јасминка Петровић

НЕДЕЉА

Тата се пробудио. Има отисак од столњака на образу. Мама једва хода. Боле је глава, ноге и леђа.То је зато што је ноћас спавала у фотељи. Ја сам спавала у свом кревету. Сањала сам како берем цвеће по једној планини. Али се касније испоставило да берем слова по једној књизи. Нека слова су била мала, нека велика. Нека слова су се смејала, а нека кревељила. Све у свему, кад сам се пробудила, била сам срећна, пресрећна, а појма нисам имала зашто. Мама и тата сударали су се по кући и гунђали, а ја сам изашла напоље. Деда је већ био на клупи. – Научила сам да читам. – Добро дошла у клуб! Сад ћемо заједно да читамо и да се секирамо. – И да улепшавамо свет?

– Па добро, може и тако да се каже. Мада је улепшавање света чиста утопија. – Шта је то утопија? – Добра идеја која не може да се оствари. Кула у ваздуху. – Ја могу да направим кулу у ваздуху. – Свака част! Онда ћемо тебе да прогласимо краљицом свих кула у ваздуху. – Нећу да будем краљица. – А шта хоћеш да будеш? – Писац. – Храбро! – Зашто је то храбро? – Велика је конкуренција. – Шта је то конкуренција? – Данас има више оних који пишу књиге него оних који читају. – Да ли Ви читате књиге? – И читам и пишем. Није лоше кад је човек писмен. Онда може Милану сам да напише честитку за рођендан. Василиса није веровала да је то мој рукопис. Пред свима је рекла да лажем. Онда сам јој ја скинула дијадему с главе и бацила је на под. Онда се Василиса расплакала. Онда сам се ја расплакала. Онда је дошла Миланова мама и натерала нас да се помиримо. Онда су сва деца певала рођенданску песму. Кад сам кренула кући, Милан ми је рекао: – Свиђа ми се твоја честитка. И ја сам била срећна, пресрећна.

ОПЕТ ПОНЕДЕЉАК

Стојим поред клупе. Деда чита новине и плаче. Нисам сигурна шта треба да урадим. Да се радосно похвалим да идем сама у школу? Не. То не би било паметно. Да га питам зашто плаче? Ни случајно. То питање ме увек изнервира. Могла бих нешто да кажем, али шта? – Човек не треба да се плаши промене. – Молим? – Вук јесте појео баку и Црвенкапу, али их је ловац спасао. Увек се нађе неко да нас спасе. – Извини, али тешко ми је да те пратим. – Није крај приче кад вук поједе баку и Црвенкапу. Прича се завршава кад их ловац спасе. Значи, крај је срећан. – Ја те ништа не разумем. Деда је спустио новине у крило. Пажљиво ме је посматрао. Ја сам наставила да говорим. – Није крај кад се уплашимо и станемо. Крај је кад прођемо кроз то страшно и наставимо даље. То је крај. Или је то почетак – то баш нисам сигурна. – Опа! Па ти си филозоф?! – Шта је то филозоф? Човек који размишља о свету и животу. Седим на клупи и ћутим. Жуља ме каиш од ранца на десном рамену. Не померам се. Издржаћу. Ваљда. Каиш ме жуља све више. Нећу издржати. Морам да се померим. – А зашто сте малопре плакали? – Сазнао сам да ме је неко заувек напустио. – Неки Ваш пријатељ? – Да, мој пријатељ са Фејсбука... опосум Хајди. Ево шта пише у новинама: Разроки опосум Хајди склопио је заувек очи, наводи се у саопштењу немачког зоолошког врта у којем је симпатична животиња живела. – Ја немам профил на Фејсу. Не да ми мама. Каже да тамо има много манијака и да то није за децу. – И није за децу. – Василиса има профил, али је њој све то досадно. Тиме се бави њена мама. Моја мама каже да њена мама претерује са Фејсом и да би јој било боље да поспреми кућу и опере судове. – Интернет је добар слуга, али лош господар. Мислим да је твоја мама у праву. И мислим да ти мама управо нешто довикује кроз прозор. – Ајде, Тамара... крени, Тамара... је л´ ти чујеш, Тамара?! – А, да! Морам у школу! – Више те не возе родитељи колима? – Не. Сад сам порасла! Идем сама! – Браво, Тамара! Видиш како се од читања расте! И ја сам била срећна, пресрећна.

Јасминка Петровић