© 2013 Наслов: Невидљиво Текст: Marijn Brouckaert Илустратор: Carolina Celas Превод : Љиљана Крстић Wеб страница илустратора: www.carolinacelas.com Још прича на: http://issuu.com/-m3Сва права задржана / All rights reserved.
ПРЕВОД : ЉИЉАНА КРСТИЋ
„Требало би залити цвеће” уздише мама и наставља са кућним пословима. „Јел тај скакавац мртав?“ пита Видан. „Можда. Не мрда, али можда скочи сваког тренутка.”
„Можеш ли да видиш да ли је мртав?” - Видан лупка по прозору. „Не, мораћеш да сачекаш мало.” Мама враћа поглед на даску за пеглање.
„Можемо ли да га сликамо?“ „Сликамо? Не. За то би требало да узмем фотоапарат, а сада сам заузета. Можда би могао да га нацрташ?“ „Хоћу да цртам, али не скакавца. Могу ли да га нацртам после?“ покушава Видан још једном. „Видећемо“, одговара мама. „Знаш ли шта ћеш цртати?“
„Нешто невидљиво.“
„Хммм...за то ће ти требати баш танка четкица!“ Мама се смејуљи и гледа Видана постранце.
“И не заборави да ставиш новине испод лима, да не умажеш сто.”
„Готово!” „Да погледам. Значи ипак си нацртао скакавца!” Видан одрично одмахује главом.
„Чекај…знам…то је крилати коњ?”
„Ма не, гледај.” - Видан показује на лист. То је беба која лети у твом стомаку”.
Мама кажипрстом трља обрву: „Душо, бебе су мали људи. Оне немају крила.” „Ма знам, али бака каже да ти требају крила да би одлетео на небо.”
„Кад ти је то рекла?” пита мама.
„Последњи пут кад си имала бебу у стомаку.” Мама грли Видана. „А чега се ти сећаш из времена кад ми је беба била у стомаку?”
„Знам да си отишла са брацом у стомаку, а онда се браца није вратио кући. Сад опет имаш бебу у стомаку, али то није та иста. А мој браца
није нестао, али ја не могу да га видим. Само кад мислим на њега. То си ми ти рекла.”
„Јеси тужан што никад ниси видео брацу?”
„Јесам”, одговара Видан тихо. „Ни на слици.” „То је било немогуће”, каже мама да би га утешила. „Ми ту ништа не можемо”.
„А јел’ мој браца негде сасвим сам?”
„Шта ти мислиш?”, пита мама. „Не знам”, одговара Видан. „Не мислим да јесте, али и скакавац је мртав, и сам је тамо”.
„Твој браца није сам”. - Мамин глас је
миран. „Да је твој браца тада дошао, ти би му био старији брат. И тако је и сада. Ти си и сад његов старији брат. А ускоро ћеш и секи бити старији брат. Нико није сам.” „А моја мала сека ће бити и његова мала сека?” „Баш тако. Твоја мала сека ће бити и његова мала сека.”
„Ово је слика за мог брацу.” „Баш лепо од тебе! Да је ставимо на креденац?” предлаже мама.
„Може”. „А кад ти се роди сестрица, хоћеш ли јој причати о свом браци?” „Хоћу, и показаћу јој слику. Кад ће моја сека доћи?” „Веома брзо”.
„Нећеш још дуго чекати”.