Р. Ђурђевић- Косовска хроника (драма)

Рајко ЂУРЂЕВИЋ

КОСОВСКА ХРОНИКА

ЛИЦА: ДАНИЦА, МИЛАН, ДАНИЛО, СВЕШТЕНИК, СЛАВОЉУБ, КАПЕТАН ЈАНКОВИЋ, ДАНИЛО-ДЕДА, СТРАХИЊА, АЛЕКСА, ШАБАН БУЊАКУ, ЈЕВРОСИМА, АБДУЛА, РАДЕ, АРИФА, ДРАГО СТОЈКОВИЋ, РАИМ, ПРОТА ТАНАСИЈЕ, ЈУСУФ, ПЕТАР, ЋАМИЛ, РАДМИЛА, НЕЗИРИ, НИКОЛА, ХИСЕНИ, ЈОВАНКА, ШАЉОКУ, ЈОВАН, МУЈО ФЕРАТ

1

СЦЕНА I U ku}i Alekse Mihajilovi}a, te Badwe ve~eri ~etrdeset prve godine, spremali su se da bo`i}kuju. Aleksina `ena Jevrosima, sva zajapurena, hitra i spretna, zasukanih rukava, spremala je ve~eru. Svaki ~as preko ramena , tiho i kratko zapovedala je }erki Danici, koja je lako kao srna, tr~karala od vatre do niske sofre donosila jelo i posu|e, stalno natr~avaju}i na mla|eg brata Radeta, koji je lewo i tromo postavqao bardak kuvane rakije i bokal sa vinom, zadirkuju}i u`urbanu sestru. Aleksa pri|e malom prozoru, obrisa oznojeno staklo i zakrivquju}i {akama o~i, zagleda se u no}.

ALEKSA: Smirilo se vreme, ali navejalo, brate. Zaveja svetac i rat i svo Kosovo.

Zaveja svetac i rat i svo Kosovo. Ha, vidi drevne Samodre`e. (Re~e veselo) Sva zavejana.

Vidi se samo crkva. Svetluckaju po malo prozori. Da nije dima iz oyaka, ni Bog ne bi znao da je tu.

Aleksa pri|e vatri zasede na trono`ac, pokupi ugarke, nabaci novu cepanicu i podstaknu vatru. Varnice kao roj zajandi{e uvis prema {irokom oyaku. Plamen u ogwi{tu se prope. Linu svetlost i Aleksa ugleda obasjan {iroki ve`eni pe{kir u uglu, ikonu ispod wega sa zadevenim suvim bosiqkom, sjaj tamnog lika svetog Nikole, dva svetla oka na woji odsjaj `i{ke kandila na visokom ~elu sveca. Ispod je stajao ra`aw sa bo`i}nom pe~enicom. Video je kako se po osvetqenom belom zidu podi`u senke wegovih u`urbanih uku}ana. Nicale su, kretale se, pove}avale i lome}i nestajale po gredama i drvenoj tavanici. Razjarena vatra i duh velikog praznika prelivali su sve nekom ~udesnom toplinom. Donosili radost i unutra{we zadovoqstvo, budili davne i lepe uspomene. I sve je to u plamenu vatre sijalo na Aleksinom licu. On zausti da opomene Jevrosimu da po`uri, ali se prenu i po`eli da sve to potraje, da postane ve~nost. Iz tih ose}awa prenu ga neki {um napoqu. Aleksa podi`e glavu i po~e napeto da oslu{kuje i taj novi {um napoqu u zimskoj no}i, zatrpa Jevrosimin glas.

JEVROSIMA: Evo Aleksa, sve je postavqeno.

ALEKSA: (Nastoje}i da sakrije napetost podi`e i glas i veselost) E pa Jevro, deco, ’ajd da bo`i}kujemo. Ako ve~eras odocnimo, odocwava}emo cele godine.

Aleksa mirno ode do vrata pomeri zasun od{krinu ih i provla~e}i samo ruku unese vre}u slame. Vadio je slamu i posipao po ku}i.

Jevrosima, Danica i Rade stoje}i oko niske sofre povedo{e bo`i}nu pesmu.

Oj badwa~e, badwa~e, Mili srpski ro|a~e, Dobro si nam do{ao, I u ku}u u{ao. Donesi nam puno sre}e, Svakog dobra pune vre}e, Mili srpski badwa~e Badwa~e, ro|a~e, badwa~e ro|a~e.

Aleksa je posuo slamu po ku}i i sofri iz ugla pored vrata proneo veliki badwak i stavio preko vatre. Jevri, koja ga je posipala `itom i kukuruzom iz sita, pru`i iverak od hrastovog debla.

ALEKSA: Evo ovoliki kajmak da se hvata na mleku.

JEVROSIMA: Amin, Bo`e.

ALEKSA:

(Zapali sve}u na niskoj sofri. Sa we podi`e kadionicu, okadi ku}u i sofru) Sre}an vam i ~estit Bo`i}. Neka ste `ivi i zdravi.

Neka je ~estit i tebi. Amin, Bo`e, odgovori{e mu Jevrosima, Danica i Rade.

2

ALEKSA:

(Opet kao da je ~uo neki {um napoqu, osvrte se i oslu{nu) Rade sine, ~itaj molitvu.

RADE: Отче наш, Иже јеси на небесјех! Да свјатитсја имја Твоје, да приидет Царствије Твоје, да будет воља Твоја, јако на небеси и на земљи. Хљеб наш насушниј дажд нам днес; и остави нам долги нашја, јакоже и ми остављајем должником нашим; и не воведи нас во искушеније; но избави нас от лукаваго.

Oko ku}e odjeknu nekoliko rafala. i prekide molitvu. Porodica Alekse Mihajilovi}a, zaklon potra`i na podu oko niske sofre. Jevrosima na pod povu~e i Danicu, koja je jo{ stajala. Spoqa odjeknu stra{na vika [abana Buwakua, vo|e {iptarskih balista.

[ABAN: O o o o Qekaaa! [aban Buwaku ovde!

ALEKSA: [ta je [abane?! [ta ’o}e{?!

[ABAN: Kako to do}ekuje{ goste? Do{li smo ti na Bo`i}, [kaveq1 .

ALEKSA: Srbi na Bo`i} ne zovu goste.

[ABAN: Aqi mi smo do{li kao prosioci.

ALEKSA: [to mi blagdan skrnavi{. (Viknu qutito) [ABAN: Jok, jok Qeka. Do{ao sam da mi Danicu da{ za mog }o’eka. Za Abdulu. Da se oprijateqamo, [kaveq, ha, ha, ha.

ALEKSA: Ja devojku za udaju nemam. Danica je jo{ dete, uzela je tek {esnaestu.

Aleksa je oslu{kivao da li }e se odnekud iz sela oglasiti pomo}. Danica se sa obe ruke uhvati Aleksi oko kolena. Pribi se i zacvili i to Aleksu razbesni.

ALEKSA: @enite se tamo u tvojoj veri.

[ABAN: Ha, ha, ha pravo veqi{, [kaveq! Vera – veri! Miqet –Miqetu! Daj Danicu a ti idi tvojima u Srbiju. Potaepi besa! Nema ti druge, [kaveq. Ovo je sada na{a zemqa! [iptarska! Daj Danicu ili niko `iv ti ne}e iz Samodre`e.

ALEKSA: Ne preti mi krvqu dece, Arnautine!

[ABAN: Ne juna~i se [kaveq. Sada su svi sa nama i Itqer i Du}e i Bugari. Mi smo ti }etvrti. ]etvorna sila. Samo oroz da povu~emo ni srpsko seme da ne ostane.

Daqe iz sela za~u{e se neki povici: Ahajjj, eto nas!

[ABAN: Ha, ha, ha! (Svojim balistima pokaza glavom prema ku}i. Izda zapovest) Kaqani deran!

I balisti zasu{e prozore rafalima.

ALEKSA:

Ugasi {akom sve}u. Jevro gasi vatru i kandilo vide nas spoqa.

Jevrosima izvrte bakra~ i ugasi vatru i poli kandilo.

[ABAN: Ha, ha, ha, ugasismo ti kandilo [kaveq.

ALEKSA: (Uspravi se i viknu za balistima)Ni~ije ne gori do zore, Arnautine!

Svaka sila za vremena... pa i tvoja!

Napoqu se ~ula pucwava balista kako odmi~e iz sela.

JEVROSIMA: (Razdre{i maramu i sklopi ruke) Ute{itequ du{e na{e, koji si svuda i sve ispuwava{. Gospode, davao~e `ivota, do|i i useli se u nas. Spasi nas.

Kroz smrskane prozore i kroz veliki dimwak u dim i gare` huknu zimska hladno}a, puna jeze i o~aja, preko uga{enog ogwi{ta Mihajilovi}a.

1

{iptarski pogrdni naziv za Srbe

3

СЦЕНА II Tek je svitalo. Dave}i se u snegu, [aban Buwaku i wegovi balisti vukli su povezane Nikolu Jovanovi}a, wegovu k}erku Jovanku i sina Jovana. [aban se sav zadihan zaustavi i kolona stade.

[ABAN:

Ne mogu daqe da vu~em ovu psinu, pokaza na Nikolu! Abduq!

Iz kolone pri|e mladi balista Abduq i upiqi u [abana.

ABDUQ:

Un, mret2 .

[ABAN: Govori srpski Abduq, neka te ovaj pas Nikola razume. Ka`i Abduq, je li ti on udario na }ast i obraz, Abduq? Jel’ te on pu{kom oterao kada si mu tra`io }erku i miraz, a?

ABDUQ: Un mret, un.

[ABAN: Tako jel’. Ja po{aqem mog }o’eka, a ti ne da{ }erku, ne da{ pare. I ovce u toru brani{ pu{kom, a?

NIKOLA: (Cvile}i uspravi se na kolena) Kao Boga te molim [abane. Ja para nemam, sve ste po ku}i pretra`ili. Dao si besu [abane da }e{ samo da pretra`i{ ku}u zbog para, a mi da posle idemo...Eto... eto uzmi ku}u. Uzmi moj `ivot. Uzmi sve... Samo mi ostavi decu. Jovanki je tek punih {esnaest godina. Jovanu nema ni deset. Bez majke sam ih podigao... Moji siro~i}i. [abane... molim... molim te za moje siro~i}e...

[ABAN: ([aban pri|e i jednim pokretom no`a zakla Jovana. Nikola kriknu, ali ga [aban zgrabi s le|a) Jovanka se udaje [kaveq! Sad }e{ da vidi{ Jovankinu svadbu.

Pri|e Jovanki, podi`e je iz snega i gurnu prema Abduli. Zgrabi{e je Abdulina bra}a Jusuf i ]amil.

JOVANKA: ima{...

Ne, ne Abdula, molim te. Ne, bratimim te. Nemoj... Nemoj Abdula, sestru

Abdula odbaci pu{ku i svom `estinom se baci na Jovanku. [aban pri|e Nikoli s le|a i zakla ga jednim zamahom. Balisti zagraja{e slave}i i [abanovo juna{tvo i Abdulinu mu{kost.

[ABAN:

Svadba! Dorema! Dorema, Abduq se `eni!

Abdula ustade i krenu zakop~avaju}i pojas i pantalone. Zaobi|e [abana, koji je stajao ispred wega, ali ga zaustavi o{tar glas.

[ABAN: Abduq! ([aban mu polako pri|e i ponudi svoj veliki no`. Abduq obori glavu) Abduq! [aban mu polako o obraze, pa preko nosa i usta obrisa krvavo se~ivo no`a i na kraju mu pru`i i korice, sevaju}i o~ima.

Abdul preuze no`. Balisti se uti{a{e. Abdulina bra}a ]amil i Jusuf podigo{e Jovanku, ras~upanu, pocepanu i unezverenu. Abdula je zurio u wu. Na Jovankinim izgrebanim, golim grudima ugleda na zlatnom lancu veliki medaqon i to ga prenu.

Podi`e ga, odmeri mu te`inu na dlanu i otkide lanac i sve spusti u nedra. Obi|e Jovanku, pogleda u vo|u, cimnu Jovanku za kosu i zavrte joj glavu. Grleno ne{to viknu i jednim zamahom no`a posledwi Jovankin krik pretvori u krkqawe. [aban je ve} odmicao sa grupom balista. Abdula krenu za wima i spota~e se o Jovankino telo ispred nogu. Pomu}enog pogleda blenu u tela wenog oca i brata. Teturaju}i da pobegne za svojim vo|om i balistima, po~eo je da povra}a. U ruci, koja mu je kao oduzeta mrtvo visila niz telo, nosio je dugi, krvavi [abanov no`.

2

vo|a

4

СЦЕНА III U rano jutro ispred crkve okupili su se Samodre`ani na Bo`i}nu liturgiju.

Oborenih glava, strepwom i brigom uti{anog razgovora, imali su onaj posebni izgled duboke pobo`nosti, kako izgledaju qudi snose}i velike nesre}e. Kroz vrata crkve pojavi se wihov stari prota i oni kao da `ivnu{e ohrabreno.

PROTA: Mir Bo`iji, Hristos se rodi!

SVI: (Zagraja{e) Vaistinu se rodi!

PROTA: (Sakrivaju}i bri`nost pro{ara o~ima po okupqenom narodu) [ta je, bra}o nema Slakov~ana? Odocni{e i na Bo`i}!

DRAGO STOJKOVI]: Jedva, o~e proto do|osmo i mi {to smo odavde. Te{ko }e se usuditi i da krenu za Samodre`u.

DANILO: Ja! Ja, ja brajko moj. Ja! Kako s prole}i popali{e letinu, jesenas opqa~ka{e stoku, a vidi sad: u sred zime k’o kurjaci ule}u i u sred sela. Po ku}ama da nas pokoqu na Bo`i}.

DRAGO: Vala ni wino ne biva za dugo. [ta veli{, o~e proto? Vaqda im je pred glavu.

PROTA: Bogami da im nije ni skoro. Ka`u da je u~iteq u Vu~itrnu na detektoru uhvatio ne{to vesti. Hitlerova sila izgleda mi pregazila Evropu kao na vojnoj ve`bi.

Francuska sramno pora`ena. U Englesku se sklonili svi evropski kraqevi. Kraqica i vlada ka`u pozvali narod da polo`i i znoj i krv i suze. Pola Rusije, ka`u pregazila nema~ka sila.

DRAGO: E tamo }e Nemac i da skapa. Vidi kako je ovde zavejalo. [ta li je Bog prosejao tog bra{na u wihove na}ve? Vide}e se {ta }e da se umesi.

DANILO: More qudi ovi arnautski zlikovci su na{ rat. Da ne nadlagujemo sebe. Od uskrsa, evo do Bo`i}a, mi Nemca nismo ni videli u Samodre`i.

ALEKSA: Pa tako je DANILO: ^etres dana je moja jedinica dr`ala front prema Albaniji. Mi suzbijamo Talijane Arnauti biju u le|a. Zatrovali bunare. Ni vode u ~uturici nema. I odr`i sе ti sad. Ja kad pu~e front, kad oni kuqnu{e i otud i odovud. Sve {to belo ke~e nosi kidisalo u pqa~ku i pokor. Pretekli motorizovanu talijansku vojsku. Pale, pqa~kaju, ubijaju! Udarili pod no` i decu u kolevkama. ^etiri dana qudi be`im kroz {ume preko Metohije, Drenice i Kosova. Okolo samo plamte srpska sela. Osam srpskih sela samo u Metohiji, su zapalili do temeqa. Talijanske jedinice ne jure za nama. Jure wih da zaustave, dok srpska neja~ ne izmakne preko ^akora za Crnu Goru.

DANILO: Tako ti je sad i ovde, vidi{ {ta rade.

DRAGO: Samo da se organizujemo i branimo, bra}o.

ALEKSA: ^ime da se branimo? Ovim krqomkom od pu{ke {to sam poneo iz rata i va{im lova~kim pu{kama.

DANILO: Kako da se organizujemo? Propu{tena je ta prilika. Rat je dr`avni posao.

Znala je dr`ava ko su Arnauti jo{ iz pro{log rata. ^im neko napadne dr`avu, ta fukara im desna ruka. Znala je dr`ava {ta se sprema i sada. Godinama ti zlikovci vr{e zlo~ine po Kosovu i samo pre|u u Albaniju. Radili su i za Nemce i za Talijane. Za svakog }e ta fukara da radi.

DRAGO: [ta je mogla dr`ava bra}o. Izdali je i potkopali sa sve ~etiri strane. A moramo da branimo i dr`avu i sebe.

PROTA: Stavqeni smo na velika isku{ewa, ali du{u moramo dа sa~uvamo qudi.

Morate se ukloniti odavde.

DANILO: Kako da sa~uvamo du{u kad je ona nama ovde u zemqi?

ALEKSA: Va`no je da sa~uvamo glave bra}o.

DRAGO: Badava je glava, kad nema noge na ~emu da stoje. Nama je u ovoj zemqi sve. I istorija i sutra{wica. Iz we smo iznikli.

5

PROTA: Zemqa je qudi bo`ija. ^ija nije bila i ~ija ne}e biti. Koren roda je u qudima. U ovoj deci je na{ koren.

ALEKSA: Pravo veli{ o~e proto. Samo deca da pre`ive ovu slogu. Lasno }emo se mi posle vratiti.

DANILO: Ne mo`emo tek tako da batalimo Samodre`u. Srpski kraqevi i carevi su ginuli pa je nisu ostavqali. U ovoj crkvi se pri~estila vojska uo~i Kosovskog boja.

ALEKSA: Pri~estili bra}o pa izginuli. Pustite sad to, drugo je ovo vreme.

DRAGO: Izginuli ali nisu be`ali. Da su be`ali, zar bi mi bili danas ovde?

ALEKSA: Ne be`imo mi odavde. Mi idemo da mo`emo da se vratimo.

DRAGO: Ovde su nam dedovi krv prolili za ovu zemqu. Svaka stopa nalivena je krvqu. E, ne}u da me fukara otera.

PROTA: Morate qudi da se uklonite. Neka vam je Bogom sve prosto.

DANILO: Ako je su|eno o~e proto i vi bra}o da nam Kosovo bude raka, ne marim. I mi da se pri~estimo, pa neka izginemo.

PROTA: Nema Slakov~ana. Sigurno ne}e do}i. Da po~nemo slu`bu kako se mo`e.

Qudi poskida{e kape i pu{ke sa ramena. Krste se i pale sve}e. Rade Aleksin i sin Danila Milin~i}a Slavoqub, ve} stasali momak izneso{e crkveni badwak. Sve{tenik otpo~e slu`bu.

PROTA: Bogosloveno Carstvo Oca i Sina i Svetoga Duha Sada i uvek i u vekove vekova. Narod peva Amin.

PROTA: Blagosloveno Carstvo Otca i Sina i Svjatago Duha niwe i prisno i vo vjek i vjekova. Narod peva Amin.

PROTA: Mirom Gospodu pomolimsja. Narod peva Gospodi pomiluj.

PROTA: O svi{wem mirje i spasenije du{ na{ih Gospodu pomolimsja. Narod peva Gospodi pomiluj.

Sav zadihan, nose}i mrtvu Jovanku na rukama ispred crkve banu Petar, mlad i sna`an ~ovek. Za wim su stigla jo{ dvojica seqaka, nose}i tela wenog oca Nikole i Jovana.

PETAR: O~e proto... qudi... stanite. Napado{e Slakovce u svanu}e. Na{li smo ih, pokaza glavom na pore|ana tela, zaklane... i{li smo sve po tragu.

Petar svu~e guw i pokri telo Jovanke. Narod napravi krug oko wih.

DANICA:

Jovanka! Jovanka...

(Briznu u pla~ i zaroni lice u maj~ine grudi)

PROTA: Oprosti Gospode {to ti na ovaj dan prekidoh slu`bu. Ni{ta nije pre~e od ro|ewa Bogo~oveka i izvora `ivota, ali ni{ta nije svetije od smrti dvono{ca. Ako je do{ao ~as da `ivot ni{a ne vredi, smrt bar da po{tujemo.

Da se be`i odavde... Sutra i nas to ~eka, ~ulo se u narodu.

DRAGO: Da se svi preselimo u crkvenu portu i tu da se branimo.

ALEKSA: Ne vredi qudi tako opstati ne}emo. Izmori}e nas gla|u i zimom.

DANILO: A da li pitate kuda da be`imo? Kako da se u nevreme uputimo sa ovom golotiwom i sirotiwom. Od balista i wihovih bandi ni ptica ne mo`e da preleti ni odavde do Vu~itrna.

ALEKSA: Mora bra}o da se krene.

DANILO:

Mora? U redu, neka vam bude. Ali kuda!?.

I tada svi ugleda{e {iptarsku devoj~icu od petnaestak godina koja je stajala neodlu~na da im sasvim pri|e. Bila je ogrnuta suknenom kabanicom, zabra|ena maramom i sa fereyom preko lica, ali su svi prepoznali Arifu, }erku Raima Oglua. Ta porodica je `ivela malo izdvojena iz sela. Jedni su je smatrali ciganima, muhamedanske vere. Prota je smatrao da su starinom bili Turci.

6

Vremenom i me{awem u brakovima postali su {iptarska porodica pa su ih tako i ubrajali. Stegnutih pesnica Petar gnevno zakora~i prema Arifi.

ALEKSA: ARIFA: ALEKSA: ARIFA:

Stani! Stani, Petre!

Danice, Poja. (Mahnu rukom pozivaju}i Danicu da pri|e) ’Ajde vidi {ta ’o}e.

Idite na Prepolac. Babo tako ka`e.

Арифа обори главу и журно нестаде.

DANILO: Do{la da {pijunira. Mo`da su im Balisti po ku}ama. Kud bi oni krstarili po ovolikom snegu.

DRAGO: Svi su oni balisti. Pasija vera. Samo ih u Samodre`i mawe ima od nas, ina~e bi mi le`ali ovde mrtvi.

DANICA: Ka`e da idemo na Prepolac. Ja sam sa wom uvek lepo `ivela. Veli da je wen otac tako poru~io.

DANILO: Na to vodu da nas navezu. Preko Prepolca ne mo`e{ ni u sred leta. Kud }e{ po ovom snegu sa tolikim narodom.

ALEKSA: ^ekaj Danilo, stanite qudi. Moja Danica ka`e da to devoj~e nije lo{e.

Raim je star i uvek se nekako prema nama dr`ao druga~ije.

DRAGO: Zna{ li ti Aleksa da je Raim tu istu Arifu jo{ jesenas obe}ao Abduli.

Abdula je u [abanovoj bandi. On je te ka~ake i doveo u ovaj kraj.

ALEKSA: A ko je pito i wu i Raima kome da je obe}aju. Znate vi kako to kod wih biva.

Qudi kad boqe razmislim, drugog puta i nemamo.

DRAGO: ’Ajte bra}o da ove mu~enike opojamo i sahranimo.

PROTA: Ostavite to meni, a vi koristite dan.

DANILO: O~e proto, zar ti ne}e{ sa nama?

PROTA: Star sam ja i da vas povedem i da vas poguram.

DRAGO: Nosi}emo te proto na le|ima.

PROTA: Na le|ima su vam deca. ’ajte vi, ’ajte, ne mogu ni crkvu da ostavim samu.

ALEKSA: Zar misli{ o~e da ti jedan mo`e{ da je odbrani{?

PROTA: Ne mislim Aleksa. Ona }e meni da sa~uva du{u. Idite, ne gubite vreme. Ja sam toliko star da mi nikakva zemaqska sila ne mo`e ba{ ni{ta.

DRAGO: Blagoslovi o~e. (Okrete se telima Nikole, Jovanke i Jovana) Pra{tajte, vi bar vi{e nemate briga.

PROTA: Sloga neka vas prati i Bog neka vas sa~uva.

DANILO: Slavoqube, volove upregni u dvokolicu, kowe pove`ite za wih, tor otvorite nek se ovce razi|u. Na}i }e novog gazdu.

DANILO: (Utr~a u ku}u i iz we donese ikonu svoje krsne slave. Zagleda se u wu) Bo`e neka je carstvo tvoje, sila i slava. Slavo moja sveti Jovane do ju~e si gledao `ivot na mom ogwi{tu a danas mi daj snage i pameti da izbavim ovu decu. Arnauti mi u pro{lom ratu ubi{e oca. Danilo se zvao. Po wemu me i krsti{e. Eh... u ovom }e ratu mo`da ubiti mene. Neka... neka je samo po redu Gospode... Neka po milosti tvojoj samo Milin~i}i traju.

(Danilo se prekrsti i celiva ikonu) Eto, tako zajedno }emo lak{e preko Prepolca.

(Stavqa ikonu pod kaput. Podi`e i oka~i pu{ku na le|a) A sad u ba`aniju, u bastragiju!

Svi se brzo razi|o{e. Na pragu crkve pojavi se prota sa jagwetom na rukama.

PROTA: Na Ro`destvo Hristovo! Рождество твоје Христе Боже наш, возсија мирови свјет разума, в њем бо звјездам служашчиј звездоју учахусја, тебје клањатнсја солнцу правди и тебје вједети с висоти востока, Господи слава тебје.

I ruke i glavu podizao je prema nebu, dok je polako po~eo da veje sneg.

7

СЦЕНА IV Aleksa i Jevrosima dovode u red svoju ku}u.

Aleksa postavi nisku sofru i trono{ce oko we.

ALEKSA:

(Udari {akom u susedni trono`ac) E, ’ajde Jevro da sednemo kao nekad.

JEVROSIMA: E moj Aleksa, posle svega smo kod svoje ku}e.

ALEKSA: A {ta }e{ Jevro moja. Ajde nek je sa sre}om.

Kucnu{e se rakijom i nazdravi{e.

Iza le|a im se prikradaju Danica i Slavoqub, kako bi ih iznenadili. Jevrosima ih ugleda preko Aleksinog ramena i sko~i.

JEVROSIMA: Jao, Aleksa vidi, vidi ko nam se vratio.

ALEKSA: (Iznena|eno) Danice, Slavoqube... (Zasuzi od sre}e) JEVROSIMA: (Zagrli Danicu) E vidi Aleksa kako se izdu`ila. [to kosu postriga }erko? (Grlila je Danicu i plakala od sre}e) Moja devoj~ica. Pobe`e u rat, a da majku nisi ni pitala.

DANICA: Da sam te pitala ne bi ni oti{la.

JEVROSIMA: (Jo{ vi{e ra`aqena) Pa zar ti `ensko da ratuje{?

ALEKSA: Ama pusti Jevro decu da danu du{om. E Danice moja, }eri moja... ’ajde deco sedajte.

SLAVOQUB: (U uniformi sa bombama koje su visile na opasa~u i pu{kom u rukama spusti sve na trono`ac. Iz male vojni~ke torbe izvadi bocu rakije i stavi ispred Alekse na sofru) Jabukova~a! donosim ti je ~i~a ~ak iz Slovenije. Aj `iveli!.

ALEKSA: Dobro mi do{li.

SLAVOQUB: Boqe vas na{li i `iveli.

DANICA: O~e gde je Rade?.

ALEKSA: Ostao Rade da doslu`i rok u jedinici. E deco moja. Boga mi tri na{e pu{ke pucale za slobodu jakako.

DANICA: O~e nisam se ja ba{ borila k’o pravi borac. Radila sam u sanitetu. Du`ila sam pu{ku sve do Slovenije i natrag, ali nisam pucala.

JEVROSIMA: Ja{ta si, (Gotovo pla~e) ti samo od mene krije{.

ALEKSA: Ama }uti Jevro.

SLAVOQUB: Pa kako je, kako `ivite ~i~a Aleksa?

ALEKSA: E moj Slavoqube, `ivimo k’o posle rata. Ko crkveni mi{evi. Nema hrane, nema semena, nema stoke... nema ni~ega.

SLAVOQUB: Nema, nema. Sve }e nova vlast da obezbedi ~i~a Aleksa. Izveli smo revoluciju i ona }e sve da promeni. Stekli smo slobodu i mir. (Pokazuje Aleksi pu{ku) Kakva je, a?

ALEKSA: (Znala~ki odmeri pu{ku, pqesnu je po kundaku) Dobra! Kragujevka! Ne znam, ne znam sinko mo`da je tako kako veli{ tamo u Sloveniji. Ovde jo{ padaju glave.

JEVROSIMA: Ma {ta sluti{!

ALEKSA: Zna{ Slavoqube balisti ti pre deset dana ubi{e oca.

JEVROSIMA: A nesre}ni Danilo. Hteo je prvi da stigne u Samodre`u. Balisti ga preteko{e. Ubi{e ga na ku}nom pragu.

SLAVOQUB: A {ta }e{ ~i~a. Rat! Toliko mladih zatrpa zemqa.

ALEKSA: I protu su zaklali. Crkvu nam zapalili...

DANICA: (Ustade i Aleksi spusti obe ruke na ramena poku{avaju}i da ga ute{i) ’Ajde o~e pusti sad to. Nemamo crkvu, nemamo popa ali nam i ne treba. Novi `ivot! Novi `ivot nosi napredak o~e!

ALEKSA: Ne razumem ’}eri da li me ti to te{i{ ili sramoti{. A bi}e tu jo{ posla, za popove. Jo{ kako...

JEVROSIMA: Aleksa ne sluti zlo, crniku.

8

SLAVOQUB: Ama nemojte tako. Meni je dosta i rata i ~uda. Vidi{ ~i~a da se narod vra}a svojim ku}ama.

ALEKSA: Vra}a se, vra}a, ali nekako pogrbqen...

DANICA: E sad... o~e ALEKSA: Kao da smo mi bili uz okupatora a ne oni. Kao da smo mi wih pqa~kali, palili i klali, a ne oni nas! (Aleksa se naquti) I sad posle rata, vrebaju sinko balisti.

Jedni su jo{ u bunkeru a drugi ho}e na vlast.

SLAVOQUB: (Ustade, popravi opasa~ i zate`e {iwel nagla{avaju}i svaku re~) Sti`e, ~i~a, na{a narodnooslobodila~ka vojska. Sve }e da se sredi! More, bi}e svega u izobiqu! Ma ba}u{ka, Ruja nakalemio `ito na zuba~i!

(U zanosu pokazuje rukama) Iz pirevine ni~e klasje, moj ~i~a Aleksa!

Slavoqub razmeni vesele poglede sa Danicom i zajedno ispr{eni zapeva{e.

Da poqu{ko, da poqu{ko poqe {iroko, hej A po poqu ja{u nam kozaci, Sve crvene armije junaci.

Smeju se u glas namrgo|enom Aleksi.

SLAVOQUB: Nego da ja krenem, svojoj ku}i.

ALEKSA: Ostani ovde Slavoqube. Nema{ tamo ni prozora ni vrata. Po ku}i trn da provu~e{ ne bi se ni{ta oka~ilo. Kod oca sam ti na{ao samo ovu ikonu... I to ti je sinko sve.

Ulazi Arifa.

DANICA: Evo moje drugarice. Evo moje Arife.

Zagrli mladu {iptarku pod fereyom.

ARIFA: Poslo babo malo sira, mqeka i vune.

Pru`i Danici limenu kantu i kudequ vune.

JEVROSIMA: Fala ti ’}eri, mnogo ti fala.

DANICA: Pa kako si Arifa.

ARIFA: Dobro sam, dobro.

Vi{e sela negde u brdima odjeknu nekoliko rafala. Arifa `urno pobe`e svojoj ku}i.

9

СЦЕНА V U sumraku sa pu{kama u rukama stra`are Drago Stojkovi}, Aleksa i wihov kom{ija Milan. Danica im je u korpi donela ve~eru.

ALEKSA: DRAGO: MILAN:

’Ajde Milane, ’ajde Drago privatite se malo. Ogladnesmo i ozebosmo.

Zna{ {ta sam primetio jo{ u ratu? Kad je ~ovek gladan, vi{e mu i zima.

A nesre}a nikad ne ide sama.

Pred wih stupi stasiti mlad oficir vojske, ogrnut {iwelom.

KAPETAN JANKOVI]: Dobro ve~e, drugovi.

ALEKSA: Od kabanice ti juna~e ne vidim ~inove.

KAPETAN JANKOVI]: Ma kakav junak, jedva se dr`im na nogama.

ALEKSA: Junak jesi kad si do{ao da se lomata{ po ovom na{em Kosovu.

KAPETAN JANKOVI]: Ja sam kapetan Jankovi}. Sedite qudi, prekidoh vas u ve~eri.

ALEKSA: Prava se vojska na nogama do~ekuje. A za nas ovde na Kosovu, bogami, jo{ i ra{irenih ruku.

KAPETAN JANKOVI]: Vidim ja i vi ste vojska, a stari?

ALEKSA: Onako od bede.

DRAGO: Tre}i poziv. Mi Srbi smo stalno vojska. Mewamo samo poziv.

ALEKSA: Eto ~uvamo stra`u kod prvih ku}a da nas balisti vi{e ne ubijaju kao ze~eve.

DRAGO: Jel’ vidi{ Aleksa da do|oste na moju pamet. (Govorio je preko velikog zalogaja poga~e u ustima) Ja sam to predlag’o na Bo`i} ~eteres prve. Badava smo i{li u be`aniju, badava ratovali do Austrije. Opet ~uvamo stra`u.

MILAN: [to te stizalo to te ~ekalo.

DRAGO: A ti Milane ~eka{ svaku moju re~ da poktori{ (?) ko poklisar za popom.

ALEKSA: Izvinite gospodine kapetane nismo mi neprili~ni. O{inu pogledom nasmejanog Dragu i Milana. Radosni smo {to ste do{li, pa se malo i na{ale je li?...

KAPETAN JANKOVI]: Ako, ako. Nego, vod mi je gore u {umi, pa bismo se negde smestili.

ALEKSA: Be`’te u selo kapetane. Mi jo{ spavamo sa oru`jem. Kod balista se ni{ta nije promenilo.

KAPETAN JANKOVI]: Rasterali smo mi baliste u Metohiji, a sada }emo i ovde na Kosovu.

ALEKSA: Pa sad, kad ste stigli, bi}e da je tako. Samo sinko da se ne prevarite, ima ih jo{ mnogo.

KAPETAN JANKOVI]: Mi smo stari samo prethodnica jedinice kojom komanduje drug @ivko.

DANICA: Pa jel’ to onaj @ivko {to je ratovao na Jastrebcu?

Danica se prvi put ukqu~i u ovaj razgovor i pri|e malo bli`e. Kapetan Jankovi} tek tada ugleda na woj vojni~ku bluzu.

JANKOVI]: Da taj, drugarice! On je ve} sigurno stigao do Vu~itrna.

DANICA: Pa ’o}e li ovamo?

JANKOVI]: Ho}e! Za dan, dva on je tu.

DRAGO: ’Ajd da vidimo i druga @ivka, a Milane. Bog `iveo druga @ivka!

MILAN: I nas da `ivi. Da `ivi ugledamo druga @ivka.

JANKOVI]: A kako se ti zove{, drugarice?

DANICA: Ja sam Danica Mihajilovi}, odavde iz Samodre`e.

JANKOVI]: Danica iz Samodre`e? Danica Kosovka! Ha, ha, ha imam ja poruku i za tebe i za tvoga oca Aleksu, li~no od druga @ivka.

Danica se obradova.

ALEKSA: Ja sam wen otac Aleksa.

JANKOVI]: E pa zdravo dru`e Aleksa.

10

ALEKSA: Zdravo gos... ovaj dru`e... ja nekad ovako, nekad onako i u ratu sam brkao. Ne mogu oficiru da ka`em dru`e.

JANKOVI]: Vama je teren poznat. Moramo prona}i i obele`iti svako gnezdo i svaki bunker [abana Buwakua i wegove bande. Pet hiqada {iptara primilo je oru`je u Drenici kao narodnooslobodila~ka vojska. Sumwa se da su ih pridobile balisti~ke bande.

Moramo krenuti.

11

СЦЕНА VI Na zastira~u od ov~ijih ko`a na prekr{tenim nogama sede: Abdula i Raim. Lewo pu{e i sr~u ~aj.

RAIM: Ti si Abduq ka`e{ putovao za vreme rata, trgovao. Je’l bilo kakve vajde a?

ABDUQ: Bilo je bab Raim, bilo.

RAIM: Pa ima{ li ne{to stoke? To je blago. Para i vredi i ne vredi ni{ta, jok!

ABDUQ: Ha, ha, bab Raim nije Abduq vi{e }obanin, pa da }uva bivoqice. Moj Ifisaka`u Abduq lud! Rat, a oni razgrabili ovce i goveda. Ja, jok! Ni stoku, ni pare!

Iz nedara vadi maramu lagano je dre{i i prstima razvla~i dukate i zlatni nakit.

RAIM: Takom Boga to za svako vreme vaqa Abduq.

ABDULA: Ima Abduq jo{ toga bab. Ima. Mogu da kupim i stoku i }obane. A tebi }u bab Raim zlatne zube da napravim. Evo ovakve.

(Iz marame pokaza Raimu most ne~ijih zlatnih zuba) Neka svi vide bab Raim da ti je Abduq postao rod.

RAIM: ^ast mi Abduq, ~ast... ama, re~e rod?

ABDULA: Rod! Obe}ao si mi Arifu!

RAIM: Moju ne pori~em, nikad. Nego velim jo{ se nije smirilo. Jo{ pucaju pu{ke.

ABDULA: Ne mogu da ~ekam. Neka se vidi da imam porodicu, bab Raim.

RAIM: Arifa!

Arifa se ne~ujno pribli`i i stade korak, dva iza wih.

RAIM: Arifa, do{o Abduq da te vodi.

ABDULA: Ovo je za tebe bab Raim. (Pru`i mu yepni zlatni sat) A ovo je za tebe Arifa, podi`e uvis zlatni lanac i medaqom.

Raim ne okre}u}i se klimnu glavom i Arifa tek tada primi dar od Abdule.

RAIM: Trebalo bi da se veselim ali ne mogu. Mu{ka mi deca pomre{e i `ena.

Arifa mi je sve Abduq. Pa neka ti bude!

ABDULA: Ja }u ti biti kao sin bab Raim.

RAIM: Veli{, kao sin... ha, ha, ha.

Odjeknu{e napoqu rafali. Abdula lako sko~i i kroz malo zazidano okno pogleda {ta se doga|a.

ABDULA: Vojska i oni {kaveqi s’ wima.

RAIM: Mnogo strada{e, mnogo.

ABDULA: \abe se raduju {kaveqi, rat jo{ nije zavr{en.

RAIM: Ovaj je zavr{en. [ta bi bi.

ABDULA: @ali{ ti wih bab ili se pla{i{? Ti wima vunu, oni tebi vojsku, ti wima sir i mleko a oni ’o}e da skidaju fereye, da nas osramote.

RAIM: Vojska nas ne dira, a ni na{u decu. Do{li su da gone [abana Buwakua, da ima pamet on bi oti{ao. Krv se pla}a Abduq.

ABDULA: Kako? Kako da ga gone kad oni i ne znaju gde je [aban?

ARIFA: Znaju! Ka`u da je gore u bunkeru kod Selca. Danas }e da ga opkole.

ABDULA: Kako da ga opkole?

ARIFA: Jedna vojska odavde, druga od Vu~itrna.

ABDULA: Neka, neka gone... ja se ne bojim, ja nisam ratovao.

Pri|e Arifi, koja se spremala da po|e sa wim pakuju}i ne{to od ode}e u neku vre}u.

Abdula iz vre}e izvu~e {alvare, maramu i fereyu.

ABDULA:

Nego ne mogu na miru da se `enim. Neka Arifa pri~eka jo{ malo, a ja idem.

12

RAIM: ^ekaj, ~ekaj da se po~astimo.

ABDULA: Neka slavi}emo bab Raim. Kad se pripuca ja posle ne mogu tri dana da stignem do ku}e. Iz vre}e pokupi fereyu, maramu i {alvare. Ove Arifine stvari }u da ponesem a ti Arifa lepo s Danicom...

Abdula otr~a.

RAIM: Hm, hm ~udno vreme, ~udni qudi. Da{ mu devojku, a on uzima {alvare... ’O}e da se `eni ne}e da ~eka, ’o}e da ~eka ne}e da se `eni.

13

СЦЕНА VII U {tab jedinice kapetana Jankovi}a ulaze Neziri i Hiseni, dvojica funkcionera nove vlasti na Kosovu i Metohiji. Nosili su ko`ne mantile, ko`ne ka~kete i ko`ne ~izme.

NEZIRI: Smrt fa{izmu drug Jankovi}, (Odse~e Neziri ne pomiwu}i vojni ~in kapetana Jankovi}a) U ime Oblasti Kosova i Metohije donosimo ti va`nu poruku.

JANKOVI]: Zdravo drugovi...

NEZIRI: Ja sam Neziri i drug Hiseni (Pokaza rukom na svog pratioca) Donosim za za tebe drug Jankovi} i lepe li}ne vesti. (Iz yepa mantila izvadi papir i pru`i Jankovi}u) Dobio si dru`e unapre|ewe. A vala i red je, da se malo odmori{. Te{ko je po ovim na{im brdima.

Kapetan Jankovi} se obradova unapre|ewem.

JANKOVI]: Nema odmora dok traje obnova, je li tako drugovi.

NEZIRI: Tako, tako. Va`no je da smo rat zavr{ili i okupatora isterali.

JANKOVI]: E, pa rat ovde na `alost jo{ traje. I ko zna koliko }e jo{ na{ih qudi da izgine.

NEZIRI: Tako, tako a ti }e{, drug Jankovi} uskoro da `ivi{ mirno u velikom gradu.

JANKOVI]: Ma kakvi uskoro. Tek ju~e smo likvidirali [abana Buwakua a jo{ su pune {ume wegovih balista. Dok sve ne zavr{imo meni ne trebaju nikakve olak{ice.

NEZIRI: Drug Jankovi}, nam u Oblasti je stigao izve{taj da ste tog Buwakua ubili, a on nam je trebao `iv. Ka`u da ste vrlo, vrlo o{tri!

JANKOVI]: Kako o{tri? Kako o{tri, kako ubili? Vaqda likvidirali. Troje qudi mi je te{ko raweno...

NEZIRI: Tako, tako. Niste me dobro shvatili. Bilo {ta bilo. Va`no je da ste tu stvar izveli do kraja. Da se vi{e ne pomiwu baqisti pa baqisti.

JANKOVI]: E, pa ovo je tek po~etak, drugovi.

NEZIRI: Dobro, dobro. Tako, tako. Pravilno. Evo jo{ jedne va`ne vesti za vas.

Iz drugog yepa mantila, izvadi jo{ jedan dokument i pru`i kap. Jankovi}u.

JANKOVI]: (Kapetan nervozno otvori papir) [ta je ovo?! (Upita uzbu|eno) NEZIRI: Kraj vojne uprave na Kosovu, (Naglasi svaku re~) JANKOVI]: Kako kraj vojne uprave? Pa ja o~ekujem poja~awe a sti`e demobilizacija.

NEZIRI: Drug Jankovi} Bratstvo i jedinstvo su tekovina na{e revolucije. To ne sme da zameni osvetoqubivost i revan{izam. Mi smo tu da sejemo poverewe i bratstvo i jedinstvo.

JANKOVI]: ^ekaj, pa ko to pori~e? Pa jel’ imaju ti u Beogradu pameti? Ovde padaju nedu`ne glave, a oni ukidaju vojnu upravu. Bande balista...

NEZIRI: Ne, ne. Gde vi vidite bande? To je {a~ica zavedenih. Kad shvate tekovine na{e revoqucije, bi}e sa nama.

JANKOVI]: Zar zlikovci da budu sa nama? Kakva {a~ica zavedenih. Od te {a~ice zavedenih {ezdeset hiqada prognanih qudi jo{ ne sme da se vrati na Kosovo i Metohiju.

NEZIRI: (O{trije i zvani~nije) Drug Jankovi}... mi smo se jo{ u toku revoqucije dogovorili da ne}e biti kolonizacije Kosova i Metohije. Ja znam, (Naglasi svaku re~) da ste vi kao komunista svesni.

JANKOVI]: Svestan sam da znam ni koji ste to vi, ni gde ste se, ni {ta ste se to dogovorili. Slu{aj ti, dru`e ~etres prve balisti kao pomaga~i okupatora su hiqade qudi pobili. Desetine hiqada qudi je proterano sa Kosova i Metohije. Svi su oni `rtvi i jo{ nisu vra}eni svojim ku}ama. Svako `ivi zna kakav je ovde bio teror balista i svako po{ten zna {ta je danas ovde.

14

NEZIRI: Mi ni{ta ne radimo na svoju ruku. Zajedno sa vrhovnim vo|stvom na{e revolucije u Beogradu doneli smo odluku o povratku i postavili rok. Ko se ne vrati do tog roka, gubi zemqu.

JANKOVI]: Pa kako da se vrate? Ovde se jo{ ubija. [ta jo{ ka`u drugovi iz Beograda? [ta }emo sada da radimo sa {ezdeset hiqada onih, {to ih je Musolini naselio iz Albanije po Kosovu i Metohiji? [ta }emo sa tim Musolinijevim miqenicima. On ih je nastanio po tu|im ku}ama, dao im tu|u zemqu. Gde }e vlasnici?!

Upadaju Slavoqub i Danica.

SLAVOQUB: Dru`e Jankovi}u, hitno je oprosti...

DANICA: Do{ao ~ovek iz sela Qub~e, ka`e da su balisti jutros napali selo i ubili ~oveka i `enu. Tra`e vojsku, hitno je!

NEZIRI: Oooo, drugarice, tako mlada, a tako ratoborna. Opali pu{ku neki zavedeni pojedinac, a vi odmah tra`ite vojsku.

DANICA: Ja sam dru`e skojevka iz rata. Sad poma`em u hvatawu balista.

NEZIRI: Dobro, dobro. Pravilno, ali te pojedina}ne slu}ajeve mo`e da re{i i civilna vlast. Zato smo mi tu, da sejemo poverewe. Pa mi, isto tako, znamo da ovde jo{ ima ostataka srpske bur`oazije sa kojom smo mi ras}istili jo{ tokom revoqucije. Sad imamo – AKMO. (Naglasi svaku re~) Autonomnu kosovsko – metohijsku oblast. Drug Tito nam dao, li}no. [iptarski narod je jo{ u revoquciji izborio svoju ravnopravnost.

Bira}e i bi}e Danila biran, ako treba i na najodgovornija mesta.

JANKOVI]: (Stupi napred i naredi) Kosovska brigada sutra rano napu{ta Kosovo, po nare|ewu odozgo!

15

СЦЕНА VIII Ispred ku}e Aleksa o{tri i klepa kosu.

Prilaze Danica i Slavoqub, koji nosi praznu vre}u od ramena, gotovo, do zemqe. Prate ih ]amil i Jusuf, Abdulina bra}a, nose}i duge gvozdene {ipke za pretresawe sena i slame, tra`e}i tako skriveno `ito. Crvene trake na wihovim rukavima daju im va`nost nekakvih zvani~nih, dr`avnih organa. Aleksa ih, kradu}i samo o~ima, kratko odmeri.

ALEKSA: Oooo...

DANICA: Eeee..., zdravo. Sa dobrovoqnim otkupom `ita po~e}emo od na{e ku}e. Li~ni primer!

ALEKSA: Da se da, nego kako!

DANICA: E, na{a ku}a treba da izmiri vi{e, no ostale.

ALEKSA: Samo si zaboravila da ka`e{, }erko, da mi `ita nemamo. Celo selo zna da nam balisti zapali{e `ito jo{ u krstinama, {to je “leba – Pa u meni je!”

DANICA: Nisam zaboravila, rakala sam.

ALEKSA: Pa {ta onda pretresate?

DANICA: Tako je po zakonu. Mora da se pretrese i kad se ne na|e, ima{ rok da se sna|e{ i izmiri{ narez. Napred drugovi, izvr{avajte! ]amil i Jusuf okolo po~e{e da bu{e {ipkama, tra`e}i sakriveno `ito.

ALEKSA: A za{to to ne izvr{avate po {iptarskim ku}ama? Ako je to zakon, za{to za wih, otkupa nema!

DANICA: Za wih dobrovoqni otkup ne va`i. Oni se bore na politi~kom zadatku.

Skidaju zar i fereyu svojim drugaricama, {to je ostalo iz stare dr`ave. To je napredak.

ALEKSA: Nije im dr`ava, vaqda, `enama stavqala fereye. Napredak, nema {ta! U na{e `ito zataknete barjak, pa terate za Albaniju, a narod ovde jede muvar! Umire iznuren i gladan!

DANICA: Otac si mi i nikada ti re~ nisam povratila, ali smem da ti ka`em – pun si mr`we!

ALEKSA: Sme{ da ka`e{, sme{, ti si sada vlast, a i ovi pored tebe su vlast, pokaza na ]amila i Jusufa. A i ti Slavoqube, kako samo tako brzo zaboravi deda i oca? Jo{ se u grobu nisu ni o’ladili?! Umete samo da ginete, a posle...

SLAVOQUB: ^i~a Aleksa, moramo biti svesni. Revolucija ne trpi kolebawa. Zadatak je zadatak!

DANICA: Stidim se zbog tebe!

ALEKSA: A i treba da se stidimo, treba. Balisti protera{e stotine hiqada Srba iz Kosova i Metohije, a vi zabraniste Srbima da se vrate. Drugima, {to su nekako i opstali, imawa proglasiste za dru{tvene pa{wake, pa iseliste tako ~itava sela.

Tre}i, sami prodaju [iptarima zemqu za `ito da izmire tu pqa~ku {to je zovete dobrovoqni otkup. Hektar zemqe – yak `ita!

DANICA: To je neprijateqsaka propaganda!

ALEKSA: A ti si neprijateqska slu{kiwa, (Grmnu gnevno i baci i kosu i kosi{te) DANICA: Drugovi! Drugovi odri~em se javno svoga oca!

Jevrosima, koja je sve vreme zaplitala pocepane ~arape, samo razveza maramu, prekrsti se i tiho zaplaka.

16

СЦЕНА IX Nekako sve~ano, zvani~no i radosno Slavoqub i Danica ulaze u kan celariju kod [aqokua, predsednika mesnog odbora. Zastado{e kod vra ta, doteruju}i jedno drugom uniforme. Na drugom kraju kancelarije oko [aqokuovog stola, pu{e}i, sedeli su Abdula i wegova bra}a. Kako ugleda Danicu, [aqoku sa glave skinu {iptarsko ke~e, i iz stola izvadi i natu~e ka~ket sa izvezenom petokrakom i zauze slu`beni stav.

Radosno pri|e Slavoqubu i Danici.

[AQOKU: Oooo, koga to vidim, drugarica Danica i drug Slavoqub. Eeee, ba{ ste me obradovaqi. (Pozdravi ih prvo sa pesnicom na slepo~nici, zatim im qubazno i predusretqiv pru`i obe ruke) DANICA: Dru`e. [aqoku, mi smo do{li, drug Slavoqub i ja, odlu~ili smo da se registrujemo.

[AQOKU: Eeee.

DANICA: Pa da mesni odbor vidi i da posvedo~i.

[AQOKU: Eeee, vidi, vidi, qepo, qepo. A imamo jo{ jedno ven~awe.

SLAVOQUB: Je li, a wazzu ko to?

[AQOKU: Abdula i Arifa. Drugarica Arifa je prva na na{em Kosovu skinula fere|u. Napredak!

DANICA: Napredak.

SLAVOQUB: Napredak, nema {ta.

[AQOKU: Napredak, na sve strane. Evo, drugovi, (Pokaza glavom na Abdulu i wegovu bra}u) drugovi su podneli molbe za bora}ki sta`. Zna{, bilo bi dobro da i ti Danice posvedo}i{.

DANICA: Ja, za bora~ki sta`, kome?

[AQOKU: Abdula, drug Abdula i wegova bra}a. Drug Abdula, evo, naveo u moqbi, ([aqoku odjuri i donese sa stola molbu, koju su o~igledno bili sro~ili jo{ pre Danicinog i Slavoqubovog dolaska), da je iqegaqno radio za na{u revoquciju i da je preko Arife, svoje verenice, jeq se tako ka`e po novom, da –verenice, obave{tavao revoqucionarne snage o kretawu neprijateqa...

DANICA: Dru`e [aqoku, mo`emo li nasamo?

Povede ga u stranu.

[AQOKU: Samo, drugarice Danice, da zna{ ovo je poqiti}ki mnogo zna}ajno. Zna{ da su drugovi iz Oblasti zauzeli stav i rekli...

DANICA: Slu{aj, dru`e [aqoku, Arifa i ja smo odrasle u Samodre`i. Jeste ona do{la i rekla kojim putem da be`imo od balista i da je to poru~io wen otac Raim.

Abdulu nije ni pomiwala. Naprotiv, Abdulu je pomenuo [aban Buwaku kada je one no}i napao na{u ku}u. Ja Abdulu, istina nisam videla sa [abanom, ali ga je [aban pomenuo.

[AQOKU: Danice, Danice, (Prekide je i posavetova dobronamerno) Nije bratstvo i jedinstvo, ako ispadne da su se samo Srbi boriqi u ratu. Mi ne smemo do podcenimo doprinos Abdule i wegove bra}e i drugih drugova. Evo, evo da }uje{ molbu. Abdula Muqoj je od samog po}etka rata prikupqao podatke o kretwu neprijateqa i doma}ih izdajnika i dostavqao revoqucionarnim snagama i dрugarici Danici. Zar je va`no, te dve re}i, drugarici Danice, ako se druge revoqucionarne snage ne bune. Evo, radio je nesebi}no, }esto `rtvuju}ii svoj `ivot. Svedoci su Muqoj ]amiq i Muqoj Jusuf.

Evo, sad za Jusufa: prikqu}io se narodnom pokretu i revoquciji od po}etka revoqucije zajedno sa svojom bra}om ]amilom i Abdulom. Evo, sad samo jo{ za ]amila. Sve isto, pristupio revoquciji od po}etka, svedoci Muqoj Jusuf i Muqoj Abdula... u prisustvu drugarice Danice... sve u prisustvu drugarice Danice. Tako, tako samo da se ovde potpi{ete. (]amil, Jusuf i Abdula potpisuju) E, {to ste me obradovaqi. Ne, mnogo ste me obradovaqi.

Ovo je Danica. Danica, Kosovka! I Slavoqub – borac!

17

СЦЕНА X Ispred [aqokua stoje Danica i Slavoqub. [aqoku otvori kwigu ven~anih i oni se pojedina~no upisa{e kao ven~ani bez ikakvih formalnosti. Kao svedoci na ven~awu, otiscima pal~eva, overi{e, ]amil i Jusuf. Svi kratko ~estita{e Danici i Slavoqubu.

[AQOKU: A sad, Abdula i Arifa. Svi revoqucionari da se revoqucionarno registruju istog dana. Napredak, jeq tako, (Okrete se [aqoku ]amilu i Jusufu. Obojica klimnu{e glavom i u znak pozdrava revolucionarnih ven~awa stavi{e po desnu ruku na grudi) Abduqa! Ej, Abduqa!

Abdula stupi napred sa Arifom. Mlada {iptarka je bila sva u svili. Kao ven~i}, na glavi, preko podvezane svilene marame, visila je niska dukata. Abdula je, umesto suknene dolame, koju je stalno nosio, na sebi imao kratak ko`ni kaput, kakav su nosili visoki oblasni rukovodioci i revolucionarni organi, uop{te. Danica se iznenadi sve~anim izgledom Arife i obradova se. Pri|e da joj iskreno ~estita, zagledaju}i joj u lice, koje jo{ od detiwstva nije videla bez fereye i koje je svetlelo belinom, nikada ne dotaknutu suncem. U toj belini lica kao da se ogledala i srame`qivost i neka posebna nelagodnost.

DANICA:

[to si tu`na? Jel’ to pla~e{?

Arifa samo zatrese glavom. Danica na velikom lancu ugleda zlatni medaqon na Arifinim grudima. Zaprepa{}eno ga dohvati rukom. Drhtavim prstima razdvoji wegove poklopce i gotovo kriknu.

DANICA:

Medaqon?! Jovankin... Jovankina slika... Qubo... Qubo, pritr~a Slavoqubu.

Bez ijedne re~i svi su stajali kao ukopani.

18

СЦЕНА XI Ogrnut ko`nim mantilom, zablenut u dim svoje cigarete u polutami kancelarije sedi predsednik Oblasti, Neziri. ^uje prvo lak{e, a zatim sna`nije kucawe na vratima.

NEZIRI: Do|i sutra, odbrusi mrzovoqno. Ne obaziru}i se na to ispred wega banu Danica.

DANICA: Dru`e Neziri...

NEZIRI: Je li zakazano za danas?

DANICA: Nije, ali je hitno.

NEZIRI: Do|i onda prekosutra.

DANICA: Dru`e Neziri, dolazim slu`beno iz Samodra`e, hitno je.

NEZIRI: (Prave}i se da je tek tada prepoznao Danicu, on ustade od stola i krete joj u susret) Oooo, koga to vidim. Danica skojevka, Danica Kosovka, a? Mi smo se posledwi put videqi u Samodre`i, je qi tako?

DANICA: Da, kada smo birali mesni odbor.

NEZIRI: Sedi, sedi drugarice Danice. Evo, vidi{ kako je ovde. Sastanci pa konferencije, dawu i no}u. Vi bar tamo imate ~ist vazduh.

DANICA: Zagadilo se mnogo toga u Samodre`i, dru`e Neziri. Zato sam i potegla ovamo.

NEZIRI: Jeq tako? A ko to tamo zaga|uje.

DANICA: Kako da ti ka`em, nismo uradili ba{ sve do kraja.

NEZIRI: Dobro je da si samokriti}na, drugarice. A za{to niste?

DANICA: (Zakora~i prema Neziriju, re{ena da vrati razgovor na ono za{to je i do{la, iz vojni~ke bluze izvadi fotografiju i energi~o je predade Neziriju) To je moja drugarica Jovanka, iz Slakovca. Zaklali su je balisti i wu i wenog brata i oca.

NEZIRI: (Vrati mirno fotografiju) Tako, tako. A {ta }e{, rat je odneo mnoge `rtve. (Neziri ravnodu{no ra{iri ruke) DANICA: Da, tako je, samo, taj medaqon, vidi se ovde na slici, (Ispred o~iju mu pokaza detaq na fotografiji) taj medaqon je Abdula Muqoj sada poklonio svojoj nevesti Arifi. Slu~ajno sam ga prepozanala na ven~awu.

NEZIRI: Abdula? Ne mogu imena da se setim. Samo pazi, Muqoj je }estita famiqija.

Sada se se}am, pa i ti si posvedo}ila da su radiqi za na{u revoquciju.

DANICA: Ja sam rekla predsedniku mesnog odbora, drugu [aqoku, da ja o tome ni{ta ne znam... a on mi je objasnio da je to stav u Obalsti i...

NEZIRI: Dobro, dobro. Samo ne mo`e to tako, te jeste, te nije. Takav stav drugarice Danice seje nepoverewe u kadrove, kvari me|unacionalne odnose. Uop{te ne znam otkuda takav stav kod tebe. Ajda da razgovaramo kao drugovi, kao komunista sa komunistom... da nije to uticaj tvojeg oca. Sa}am se, obave{ten sam da je on imao nepravilan, da ne ka`em, neprijateqski stav po pitawu sprovo|ewa dobrovoqnog otkupa vi{kova `ita?

DANICA: Kakav otkup, kakav stav, kakav vi{ak? Otac je bio qut. Zapalili su nam `ito na wivi, ni par~e hleba nije im’o u ku}i, a ja sam mu razrezala obavezu vi{e nego ostalima.

NEZIRI: Tako, tako, ali i taj slu}aj }e se ispitati...

DANICA: Slu{aj, dru`e Neziri, moj otac i moja porodica su se ~asno borili u ratu.

Nisam ja ovde do{la kod tebe, ni zbog oca ni zbog otkupa, nego zato {to sam prepoznala medaqon zaklane porodice. Otkuda medaqon kod Abdule, to te pitam?

NEZIRI: Dobro, dobro. Ispita}emo mi to. Proveri}emo sve. Ja samo ka`em da takav stav, drugarice Danice, {kodi na{em daqem razvoju revoqucije, a to je opasno... to je mnogo opasno, drugarice Danice!

19

СЦЕНА XII У кући Славољуб је насађивао постоље на ниској софри. Даница уђе носећи, мало брашна у наћфама. Славољуб окрену и постави софру, задовољно тресну шаком о њу.

SLAVOQUB: [ta ka`e{, {ta ka`e{ Dano? Ku}imo se polako, a?

DANICA: E, ba{ je lepa, (Sede i male na}ve postavi na trono`ac pored vatre) Spoqa se za~u da ih neko doziva: Doma}ineee, eeej, doma}ineee. U ku}u stupi [aqoku pra}en Abdulom.

[AQOKU: Qubooo.

SLAVOQUB: ’Ajde, drugovi, ’ajde!

[AQOKU: Smrt fa{izmu! (Stavi pesnicu na slepo~nicu) Zdravo, dru`e Qubo.

SLAVOQUB: Zdravo, zdravo, izvolite sedite. Vi ste prvi za ovom sofrom, pa da nazdravimo. ([aqoku i Abdula poseda{e na trono{ce oko sofre) Ajde, Danice, po~asti qude.

[AQOKU: ^asti nas Danica qepo po Oblasti i srezu!

SLAVOQUB: Za{to?

[AQOKU: Nismo joj po voqi, pa nas opawkava kod drugova. Eeee, Qubo, moram da ti ka`em da smo na sastanku mesnog odbora istupawe drugarice Danice ocewiqi, kako da ti ka`em, kao uskogrudo i revan{isti}ko.

ABDULA: Dru`e Qubo, jeste jo{ dok je vojska bila ovde, stalno je nagovarala komandanta na osvetu, kao da je hteqa da ka`e da smo svi mi ovde biqi baqisti.

[AQOKU: Jeste, kao da smo svi mi baqisti. Nije qepo, dru`e Qubo. Evo i sam zna{ ustezala se da Abduqi posvedo}i zasluge za revoquciju, jeste.

DANICA: (Obrisa ruke od bra{na i krenu qutito prema wima) Ko je zaklao Jovanku, wenog brata i oca, to ja tebe pitam [aqoku? O kakvoj revoluciji tu tru}a{?

[AQOKU: Tvoje dr`awe Danice, to je nepoverewe prema novoj vlasti! Dobro, de sad, u ostaqom, mi smo ovde slu`beno. Zna{, vi jo{ niste izmirili obaveze za davawe...

SLAVOQUB: Kakve obaveze!

[AQOKU: Masti, vune, mesa.... sve redom.

DANICA: Mar{ napoqe iz ove ku}e!

[AQOKU: Moqim?

DANICA: Mar{ napoqe, kad ka`em!

SLAVOQUB: Danice!

[AQOKU: Neka, neka... [aqoku i Abdula krenu{e prema vratima.

SLAVOQUB: Ama, stanite, drugovi!

[AQOKU: Neka, drugi put }emo ni druga}ije. Poqako, poqako, vre|a revoquciju, vre|a organe i vlast!

SLAVOQUB: Drugovi, stanite. Stanite, sve }e da se istra`i i razjasni.

[AQOKU: Poqako, samo poqako. Sve se razjasilo.

Abdula i [aqoku nestado{e kroz vrata.

DANICA: ’O}e da me zablesave, pa jo{ i prete. Osilio se [aqoku. (Gnev je iskaqivala me{awem testa u na}vama) SLAVOQUB: Opet ti.

DANICA: Vlast! Nismo se borili za takvu vlast!

SLAVOQUB: Prekini, ~uje{ li! Niko da ti doka`e, a ti stalno tera{ svoje. Jovanka, pa Jovanka! Pa zar malo mladih zatrpa zemqa. Mo`e{ li ti da ih o`ivi{?!

DANICA: Ama, vidi{ li ti ~ove~e i{ta ili tako, tetura{ k’o slepac po {umi?!

Nastade mukla i duga ti{ina. Danica se polako ispravi. Rukom dota~e le|a, pa zatim stomak ispod grudi i neka neobi~na radost ozari joj lice.

20

DANICA: Idem, idem da popijem vode. Osmotri Slavoquba. Idem da popijem dve ~a{e vode. Opet osmotri zabrinutog Slavoquba za sofrom. Ka`em... mislim, da popijem dve ~a{e za nas dvoje, re~e sa naro~itim osmehom.

SLAVOQUB: (Naglo se prenu i sko~i gledaju}i u Danicu, koja se zagonetno sme{ila) Dve ~a{e za vas dvoje. (Pritr~a Danici, zagrli{e se i zajedno poseda{e na pod) Jaoj, hahaha, znam!

DANICA: Ni{ta ti ne zna{. (Smejala se i udarala ga pesnicama u grudi) SLAVOQUB: Javi}emo Jevrosimi i Aleksi... sad }e ~i~a da popusti pred unukom...

Spoqa za~u{e galamu i povike: Danice, Slavoqube! U sobu upade Danicin brat Rade.

RADE: Qubo, Danice, izgore vam `ito. Zapalili vam `ito. Prolazim teraju}i stoku i vidim zgari{te od va{eg `ita. Izgorelo sve, k’o nama lane.

DANICA: Qubo, Qubo...

SLAVOQUB: Znam! Sino} su ga zapalili i jo{ pucali na mene!

DANICA: I ti to krije{ od mene!

SLAVOQUB: Da te ne prepadam, {ta }e mi to!

DANICA: Koga skriva{ to Qubo?!

SLAVOQUB: Nikoga! O}u bar da mi jedan dan pro|e u miru!

Kao bez du{e u ku}u utr~a Drago Stojkovi}.

DRAGO: Qudi, Qubo, Danice, Rade, {ta se ovo ovde de{ava? Gde se mi to nalazimo i ~ija je ovo zemqa i dr`ava?!

SLAVOQUB: [ta ti je ~i~a?

DRAGO: Kako {ta mi je! Eno, [aqoku doseqava Abdulu u Samodre`u. Tobo`e doseqava ga mesni odbor, a ustvari, doseqava ga [aqoku.

SLAVOQUB: [ta me briga ko se gde doseqava. Abdula se o`enio odavde. O}e u novi rod kod Raima.

DRAGO: Qubo, zna{ li ti, Qubo, uop{te, {ta govori{? Kakav Raim, kakav rod.

Mesni odbor dao Abduli ku}u i imawe pokojnog Milana Petrovi}a, a sin mu Strahiwa `iv i zdrav.

SLAVOQUB: Kako to mogu na tu|e da doseqavaju Abdulu?

DRAGO: Pa, gde ti `ivi{, ~ove~e? Pokojnog Milana Petrovi}a su proglasili za izdajnika, konfiskovali mu ku}u i imawe i dali to Abduli kao zaslu`nom komunisti, eto tako! Otkud sad Milan izdajnik, kad svi znamo da nije. Sin mu je Strahiwa, bogati, u vojnoj {koli za pilote. [to }uti{ Qubo?!

SLAVOQUB: To ne mo`e biti. Mesni odbor to ne bi uradio.

DRAGO: Mesni odbor, koji mesni odbor?! Eno Abdula istovara svoje stvari u dvori{tu Petrovi}a. Abdula istovara, [aqoku nadgleda, a ti ne veruje{. Eto tako!

Drago se na vratima sudari sa Raimom, koji mirno stade ispred Sla voquba.

SLAVOQUB: Jesi li i ti do{ao da rekvirira{?!

RAIM: Krv ti je zapaqen sinko, pa se ne qutim. ^uo sam za tvoje `ito. Imam ~etiri krstine, pa dve tebi, dve meni.

SLAVOQUB: (Odmeri Raima) Fala ti.

(Pri|e vojni~kom sanduku, otvori ga i izvu~e svoj pi{toq iz rata)

21

СЦЕНА XIII Dodaju}i, jedan drugom, stvari, Abdula, Jusuf i ]amil useqavali su se u ku}u Milana Petrovi}a. [aqoku je tu stajao kao predstavnik vlasti i nadgledao. Me|u wih upade Slavoqub.

[AQOKU: Oooo, gde si ti Qubo, da nam malo pomogne{, a?

SLAVOQUB: U tome {to vi radite, samo |avo mo`e da vam pomogne! Reci ti meni, [aqoku, {ta }e Abdula ovde? Koga to dovodi da otima tu|u ku}u?

[AQOKU: Zakon! Neprijateqima revoqucije se konfiskuje sve. A, zaslu`ni revoqucionari imaju pravo... dok se taj bur`uj bogatio, Abduq je radio za revoquciju...

SLAVOQUB: Ne vre|aj mrtvog i ~estitog ~oveka. Milan Petrovi} je `rtva. Ubili su ga balisti. Stigo{e ga u be`aniji gore kod Ka~ikola i ubi{e ga volujskom `ilom. Zatuko{e ga.

Jel’ on balistima ostavio testament, a?!

ABDULA: Nemoj tako Qubo!

SLAVOQUB: Ti Abdula, ti si gologlav. Ovo garavo ke~e je tvoje. (Slavoqub iz yepa izvadi garavi {iptarski }ulaf) Nagaravqeno ti je kad si mi sino} zapalio `ito i pucao na mene. I ke~e ti je crno i du{a ti je crna i ruke su ti krvave.

[AQOKU: Pazi {ta pri}a{ Qubo, to su ozbiqne...

SLAVOQUB: (Ne obaziru}i se na [aqokua, pri|e Abduli) Ti Abdula tera{ svoje, tera{.

Kad nas niste sve poubijali u ratu, vi ho}ete sada u miru. Kad opkolismo [abana ti uma~e u dimijama.

ABDULA: Nemoj da se {aqi{, dru`e Qubo!

SLAVOQUB: Ma, previ{e je naroda preklano da bi se ja sa vama vi{e {alio. Jo{ od [abanovog bunkera gledam te kako hramqe{ i ko~i{ nogu. Sad mi je jasno. Ja sam te ranio. U levu sam te ranio. (Iz pojasa izvu~e i uperi pi{toq u Abdulu) Skidaj ga}e da svi vide!

ABDULA: Stidim se, nemoj...

SLAVOQUB: Skidaj ga}e kad ka`em! Stidi{ se? A pred Jovankom se nisi stideo. Nek svi vide kako si mu{ko. Ma, skidaj, pe’po ti jebem! Spala je tvoja fereya. Za svako vreme ima{ fereyu! ^u}e srez, ~u}e Pri{tina, Beograd ima da ~uje za ovog tvog komunistu, [aqoku. Sudi}e ti se Abdula.

Pritr~a Rade i Abduli str`e pantalone do kolena.

SLAVOQUB: Medaqon mo`e{ da sakrije{. Nema svedoka za tvoj zlo~in, ali beleg od rane ne mo`e{. Ti i tvoje meso Abdula bi}ete mi svedoci. Gubite se iz ove ~estite ku}e!

[AQOKU: Nemoj tako... mrmqao je ne{to na {iptarskom.

ABDULA: Potaepi besa... (Pretio je be`e}i sa Jusufom i ]amilom) SLAVOQUB: Gubite se! Mar{ odavde! A ti [aqoku, gde si ti bio za vreme rata? Iz kojeg bunkera te istera oslobo|ewe? Sad si odjedared i revolucionar i komunista i borac.

[AQOKU: Drug Neziri }e za mene da posvedo}i! Ja sam se borio u Narodnoj repubqici Aqbaniji!

SLAVOQUB: Gde se bori{, vidimo, a gde si se borio, otkri}e se.

DANICA: Qubo ve}i si od Jastrebca.

SLAVOQUB: Ma ne brini se ti Danice.

22

СЦЕНА XIV Славољуба из заседе нападају Незиријев пратилац, Јусуф и Ћамил. Онесвешћују га ударцима пендрека по глави, стављају му лисице и увлаче у Незиријеву канцеларију. Грубо га посадише на столицу. Из полутаме позади прилази му Незири. Славољуб још ошамућен покушава да се подигне.

NEZIRI: (Cimnu ga obema rukama za jaknu vojni~ke bluze i posada na stolicu. Mirno mu poravna jaknu i obi|e oko wega) Ajde sedi, nemoj da se ne}ka{, nije ti ovo Samodre`a da radi{ {ta ’o}e{.

SLAVOQUB: (Zamu}enim pogledom prepozna Nezirija i on `ivnu) Dru`e Neziri {ta je ovo? Neka gre{ka?

NEZIRI: U’ap{en si i ne pravi se qud.

SLAVOQUB: U’ap{en? [to u’ap{en?

NEZIRI: Dakqe ti si taj koji oru`jem napada organe narodne vlasti. Brani{ doma}e izdajnike?! Dobro, dobro. Ime i prezime?

SLAVOQUB: Dru`e Neziri, pa ti me zna{.

NEZIRI: Ne poznajem ja nikoga, ko ru{i tekovine na{e revoqucije.

SLAVOQUB: ^ekaj, pa ne mo`e to tako. Dobro se zna gde sam se borio i za koga sam se borio.

U prostoriju upada Danica. Nezirijev pomo}nik se ispre~i ispred we i ona u polumraku i ne shvata da je Slavoqub u kancelariji Nezirija. Do Slavoquba dopire wen glas i on poku{a da ustane, ali ga Jusuf, ]amil i Neziri prikova{e za stolicu.

NEZIRI:

Ho}e{ da ti se pridru`i i ona, a?

Slavoqub se smiri.

DANICA: Pusti me da u|em. Meni su u’apsili ~oveka. Idem po Pri{tini od vrata do vrata od komiteta do milicije, od jednog do drugog va`nog druga i niko ne zna ni{ta, svi zauzeti, niko nema vremena, a moj Slavoqub truli u apsi na pravdi Boga...

Pomo}nik Nezirija je izgura kroz vrata. Slavoqub je ~uje kako vi~e na nekim slede}im vratima.

DANICA: ^ija je ovo kancelarija? Meni su u’apsili ~oveka... kako nema vremena... [to }uti{? [ta ako si Srbin? Boji{ se da ti pravda ne izmakne tu fotequ... Nemam ja kome da se ovde `alim. K’o da su se oni iz bunkera svi preselili ovamo. I}i }u ja daqe...

Glas joj se izgubi niz stepeni{te zgrade.

NEZIRI: Ako ne}e{ da ti se i tvoja trudna Kosovka na|e ovde, drugu pesmu ti meni da otpeva{. (Pred Slavoquba stavi prazan papir i olovku. Od{eta lagano iza wega) Pi{i!

Pi{i ko je ispqamirao provokaciju, diverzije, paqevine, ubistva i sve to pripi{e organima narodne vqasti.

SLAVOQUB: [ta je ovo qudi, pa gde sam ja to?

NEZIRI: Ne zna{ gde si, je qi? [ta ti misli{ da smo mi ludi i da ne znamo da iza tebe stoji stari neprijateq revoqucije, a?

SLAVOQUB: Slu{aj dru`e Neziri...

NEZIRI: Ovde ti slu{a{, je qi jasno? Takve k’o ti mi smo u ratu streqali odmah.

Pru`am ti posledwu priqiku. Olak{aj sebi sve i priznaj.

SLAVOQUB: ^ove~e bo`iji, pa ja nemam {ta da priznam.

NEZIRI: Mi imamo sve dokaze o tvojoj neprijateqskoj deqatnosti i pre ovog napada na organe narodne vqasti. Pi{i... kad si stupio u redove neprijateqa? Kakav polo`aj i ~in zuzima{? Ko sve pripada va{oj tajnoj, neprijateqskoj organizaciji? Kakav je metod va{eg rada? Ko vam je vo|a? Gde se sastajete? Sve! Mi imamo vremena da }ekamo.

23

СЦЕНА XV Danica u poodmakloj trudno}i i te{kom mukom cepa drva pored og wi{ta. Pred wu stupi ~ovek u lepo krojenom gra|anskom odelu sa lova~kim, kico{ki nakrivqenim, {e{irom na glavi i rukavicama od jelenske ko`e na rukama. Stranac joj se u~ini nekako poznatim.

STRANAC: Drugarica Danica Mihajlovi} udata Milin~i}? Ta~nije i kra}e: Danica Kosovka! (Sme{io se Danici) DANICA: Uspravi se stewu}i. Jeste, ja sam!

STRANAC: Zna~i dobro sam zapamtio i potrefio ku}u?

DANICA: Razmi{qala je odakle ga poznaje. Jesi.

STRANAC: Upamtio sam ja vas, a i drugovi su mi pri~ali o vama.

DANICA: (Javi{e joj se bolovi i ona se malo povi) Je li, a koji to?

STRANAC: Oni, kojima ste ovih dana pisali. (Boqe natu~e rukavicu i iz unutra{weg yepa izvadi pismo) Ili ovo, mo`da, nije va{e?

DANICA: Jeste, pisala sam drugu @ivku. Morala sam. Jo{ na kraju rata ~ula sam da je on postao... general. Je li mi {to poru~io za Slavoquba i za sve ovo?

STRANAC: Je li ba{ sve ovako, kako pi{e?

DANICA: Tako i mnogo gore. Znam da je drug @ivko to s’vatio.

STRANAC: Da li ste ovih godina vi bili u vezi sa... mislim politi~koj? Jeste li se dopisivali?

DANICA: Nikad, ali sad sam morala.

STRANAC: A je li on u toku rata jo{, da li se se}ate, iznosio neke stavove o na{oj borbi, partiji i... uop{te o na{oj revoluciji? Da li je pomiwao... mislim onako najvi{e na{e rukovodioce? Je li pomiwao Ruse?

DANICA: Kakve Ruse?

STRANAC: Ruse iz Sovjetskog Saveza.

DANICA: Ma {ta me ti to pita{? Je li me tako drug @ivko pozdravio da me tu ispituje{ budi ti Bog s nama? Ma je li on dobro?

STRANAC: U na~elu – ne, pojedina~no, ne znam... to nije moja stvar. Vi se, dakle, niste dopisivali, niste sastajali, nije vam se poveravao?

DANICA: Ni{ta te ja ne razumem. O}e li... (Spopado{e je poro|ajni bolovi, uhvati se za le|a, pa za stomak i spusti se na vojni~ki sanduk) Zovi majku. Tre}a ku}a odavde, Jevrosima Aleksina... Aaaa.

Stranac se ustumara, ali su Aleksa i Jevrosima ve} dotr~ali. Dr`e}i smotano pripremqeno platno ispod ruke, Jevrosima podi`e Danicu i povede je u drugu prostoriju.

JEVROSIMA: Evo me, evo me golubice moja. ’Ajde polako, samo polako, bi}e dobro.

(Preko ramena dobaci Aleksi) Gledaj vatru Aleksa.

Aleksa podsta~e vatru i dodade jo{ drva. Okrete se strancu, odmeri ga i u~ini mu se poznat. Izvati kutiju sa duvanom i zamota cigartetu.

ALEKSA: Duvani{ li prijatequ? (Ponudi mu kutiju sa duvanom) STRANAC: Da, ali ja to, (Zamota rukama) ne umem.

ALEKSA: ’Ajde ja }u ti zaviti. E, evo ti.

STRANAC: (Pripali cigaretu, povu~e dim i zaka{qa se do suza) Au, al’ je gorko. Ispqunu trun duvana) ALEKSA: E, ovde nam je sve tako. Gorak nam duvan. Gorak nam ’leb. Gorka nam voda.

Gorak nam `ivot.

STRANAC: Pa dobro, ~ovek sve izdr`i stari, je li tako?

ALEKSA: Ovo vi{e ni najtvr|a du{a ne mo`e da podnese i izdr`i.

STRANAC: A {to ti to toliko smeta dana{wica, a stari?

24

ALEKSA: A {ta mi smeta? Zlo i naopako da ti to nabrajam, prijatequ. Evo, ra|a se. Neka se rodi samo `ivo i zdravo i ne daj mu Bo`e da se seli i da ratuje. Ali ne daj mu Bo`e ni ovakav mir.

STRANAC: Vala stari, (Natu~e boqe rukavicu) ako ti u tvojim godinama ne vidi{ {ta je sve novo donela dana{wica?!

ALEKSA: Vidim ja sinko. Sve vidim. Od toga {to vidim gore mi je samo ono {to ose}am.

STRANAC: (Primeti da Aleksa oslu{kuje {ta se u ku}i soga|a sa Danicom) Dobro je da ste do{li odmah.

ALEKSA: Pa, video sam ja tebe jo{ kad si nai{’o, ali dok smo se spremili, ne mo`e{ pred stranog ~oveka onako u ~emu si se zatek’o. (Aleksa potsti~e vatru)Znamo da je sve pogledala i ~ekala druga @ivka. Ja te ugledam i velim, eno sti`e @ivko.

STRANAC: Aaaa, nije.

ALEKSA: A, gde je drug @ivko, {ta on radi?

STRANAC: On je odsutan na du`e. Jeste li se vi sa wim dopisivali?

ALEKSA: Ja, ne. Ku’ }u ja da se dopisujem. Nego, ti si mi nekako mnogo poznat, kao da smo se vi|ali.

STRANAC: Da, da. Bio sam na kraju rata ovde kao kapetan.

ALEKSA: Kapetan Jankovi}. Silno se obradova. [ta radi{ sada, kapetane?

STRANAC: Pa, eto... Iz ku}e istr~a Jevrosima.

JEVROSIMA: Aleksa, Danica dobila sina. Dr`’ se deda, dobio si unuka.

ALEKSA: (Ganuto) Dobio Slavoqub sina. Odmah nekako da mu javimo i da ga pitamo za ime.

JEVROSIMA: Dok mu mi pi{emo u apsi i dok se vrati odgovor to }e da se odu`i. Neka se dete zove Danilo. Neka bude Danilo, po dedi.

ALEKSA: To }e ga obradovati. Ne ka`e se badava, nema Milin~i}a bez. Nego, deder, kapetane oglasi, ja nemam ~ime!

Aleksa se okretao oko sebe, ali je stranac nestao bez traga.

25

СЦЕНА XVI U ku}i pored vatre Danica pere ve{. Oko we se igra Danilo, koji ve} ima pet, {est godina. Slavoqub je zauzet deqawem nekog dr`aqa. ^uje se udarawe u vrata i Slavoqub krenu da otvori.

DANICA: Ne idi goloruk, Slavoqube.

SLAVOQUB: Mo`da je neko od kom{ija. ^uli su da sam pu{ten. ’Ajde, ’ajde, napred.

Oprezan i nepoverqiv, zadenu pi{toq iza le|a. U ku}u u|e stranac, bogato i nekako neobi~no obu~en.

SLAVOQUB: Strahiwa, ti!

STRAHIWA: Ja, Slavoqube.

DANICA: (Obrisa ruke o kecequ i potr~a u susret gostu) Oooo, Bo`e, Strahiwa. A ja se upla{ila.

STRAHIWA: A ko je ovo, to da ne pitam. Vidi se iz daleka. (Sa`e se i pomilova Danila po kosi) Bogami vi Milin~i}i, mno`ite se i bujate.

DANICA: Eeee, Strahiwa, Strahiwa, ti leti{ po nebesima, a mi mravi Bo`iji, brzo `ivimo i brzo umiremo.

STRAHIWA: (Podi`e Danila u naru~je) A ti, kako se ti zove{?

DANILO: Danilo.

STRAHIWA: Danilo?! Ne govori se uzalud – nema Milin~i}a bez Danila. Ako, radujem se, da poraste.

DANICA: Izvoli, sedi Strahiwa. [ta tebe nanese ve~eras ovamo? (donosi tawir i slu`i gosta na sofri). Sigurno si umoran i gladan od puta. Slu`i se. Sad izvini boqe nemamo.

STRAHIWA: Eeee, pravo veli sa nas onaj Francuz. Vi, ka`e, Srbi ste ~udan narod.

Prosto se ~oveku izviwavate za svoju sirotiwu, koju mu odmah, celu ponudite.

SLAVOQUB: Ne zna on da golog i tako ne mo`e{ skinuti.

STRAHIWA: Pa, kako ste Milin~i}i?

SLAVOQUB: E, kako! (Iza le|a izvu~e pi{toq i polo`i na sofru) STRAHIWA: Hvala ti, Qubo, {to si mi branio ku}u i jo{ vi{e {to si mi branio mrtvog oca.

SLAVOQUB: Za{to hvala, pa, branio sam ne{to {to je ve}e i od tvoje i od moje ku}e.

Branio sam istinu!

STRAHIWA: Dok je to do{lo do mene, ja sam odmah intervenisao. Daj, bogati, da se ~ovek pusti. Da sam ~uo ranije, ja bih i ranije to... pa, sad, va`no je da se nepravda ispravi, je li.

SLAVOQUB: Dok pravda ispravi, le|a se pogrbe. Fala ti {to me pusti{e sa robije. ^ovek se ovde brzo pogrbi.

STRAHIWA: Ne daju nam, brate, da `ivimo. Rade {ta ho}e. Stradali smo ovih godina vi{e, nego u ratu. Podmuklije. E, sad, nekako, u posledwe vreme ne{to se kao, malo promenilo prema Srbima. Ne napadaju vi{e tako otvoreno.

STRAHIWA: ^ekaj Slavoqube. Vidim zamandaqena ti je kapija, za pojasom nosi{ oru`je, pa ne gradi se bratstvo i jedinstvo oru`jem. Nema slobode iza katanca.

SLAVOQUB: A ja tebi ka`em da svako ovde mora da brani goli `ivot.

STRAHIWA: Ih, brate, Slavoqube! Sam pomiwe{ da se posledwih meseci ne{to promenilo. Vidi{, osetio si to i u zatvoru. Eto, sprovedene su tri organizovane akcije oduzimawa oru`ja po Kosovu i Metohiji. A to je bitna stvar.

SLAVOQUB: Hmmm... hmmm... ne znam. Nekima su uzimali oru`je, nekima nisu.

Ispri~a{e mi qudi da su nekima i po tri puta oduzimali jedno te isto oru`je.

STRAHIWA: Otkuda, Boga mu, ovde kod vas toliko nepoverewe. Pa, ne mo`e se Slavoqube zbog {ake balista sumwati u ~itav narod.

SLAVOQUB: Mo`da je i {aka, a mo`da je i jedan, ali ~ija je {teta, toga i sramota.

Qaga je na nama koji trpimo.

26

STRAHIWA: Sad mi je jasno za{to si toliko dolazio u sukob sa ovda{wim vlastima.

SLAVOQUB: Slu{aj, Strahiwa, visoko leti{ i lepo pri~a{. Ne svi|a mi se ni jedno ni drugo.

DANICA: ’Ajde, Boga ti, Slavoqube. Pusti sad to. Strahiwa, koliko ostaje{?

STRAHIWA: Pa, ne}u dugo, Danice. Tek toliko da popravim ku}u, da se ne jure slepi mi{evi po woj.

DANICA: Onda da se smesti{ kod nas dok to ne uradi{.

STRAHIWA: Hvala, Danice, hvala ti mnogo. Da ne zaboravim, ovo je za tebe, Danilo.

(Iz yepa izvadi novi tranzistor, kleknu i stavi ga Danilu u ruke) Jel’ ti se svi|a, a?

DANICA: Ma, nemoj to....

STRAHIWA: Svi|a ti se, e, pa, eto tebi to na poklon.

DANICA: ’Ajde, Boga ti, jesi lud, pa to je skupo, pusti to.

STRAHIWA: Neka, neka. Ka`i ti meni lepo Danilo, ho}e{ li ti kad poraste{ da bude{ pilot, ovako kao ja, pa da letimo zajedno. A, ho}e{?

DANILO: Ho}u.

STRAHIWA: Onda smo se dogovorili. Evo, tako. (u Danilovim rukama ukqu~i radio) Iz de~ijih ruku prvo za{i{ta, pa se za~u razgovetni glas spikera.... Iz Centralnog komiteta Saveza komunista Jugoslavije i iz Saveza komunista Jugoslavije!

Centralni komitet Saveza komunista Jugoslavije, tako|e, preporu~uje Saveznoj skup{tini da ga razre{i du`nosti ~lana Saveznog izvr{nog ve}a...

DANICA: Koga, koga?

SLAVOQUB: ^ekaj, ~ekaj malo. (uti{a Danicu i svi napeto oslu{nu{e radio.)

RADIO: Prihvata se ostavka, koju je drug Aleksandar Rankovi} podneo na funkciju

~lana Centralnog komiteta Saveza komunista Jugoslavije i iz...

DANICA: RADIO:

Aaaa.

... i prihvata se predlog da podnese ostavku Saveznoj skup{tini na funkciju podpredsednika republike, jer je wegova odgovornost za rad dr`avnih organa takva da na ovim funkcijama vi{e ne mo`e ostati.

DANICA: [ta je ovo, Slavoqube?

STRAHIWA: (Nervozno pro{eta po sobi) Mnogo gre{aka je, brate, po~iweno posledwih meseci. Ja sam odmah video da je to {to rade dr`avni organi ovde na Kosovu preo{tro.

SLAVOQUB: E i ja mislim da je ovde bilo mnogo gre{aka.

Napoqu u~esta pucwava.

STRAHIWA: [taaa?

SLAVOQUB: Ni{ta. Ostaci posle tri organizovane i preo{tre akcije oduzimawa oru`ja od {iptara.

STRAHIWA: Vesele se, pa neka i treba. A bili su ih brate pritisli dr`avni organi.

SLAVOQUB: Treba da se vesele, treba, imaju razloga!

STRAHIWA: Mora}u {to pre za Beograd. (Krenu prema vratima bez pozdrava i opra{tawa) Napoqu osu rafalna paqba i kroz wu Slavoqub doviknu Strahiwi.

SLAVOQUB:

I ne izlazi vi{e iz aviona Strahiwa. Nebo je sigurnije od zemqe!

Danica pritr~a i u naru~je zakloni Danila, koji je plakao dok mu je tranzistor u rukama po~iwao novu emisiju: Radio Beograd! Muzika za igru zapadnih majstora!

27

СЦЕНА XVII Prosedi Slavoqub i Danilo, koji je ve} mom~i}, odlo`i{e kose i sedo{e na livadu za ru~kom, koji im je Danica postavqala na prostrtom ~ar{afu. Danilo opra ruke iz testeje i napi se vode.

DANILO: [ta je }a}a, umori te kosidba.

SLAVOQUB: Nikad me livada i kosa ne umaraju. Ti mene brine{, sinko. Ovde nije sigurno za `ivot.

DANILO: Opet po~iwe{. Ja u preduze}e ne}u. [ta }e meni fabri~ka crkavica kod ovakve dedovine. Sve {to u zemqu baci{, klija i raste.

SLAVOQUB: Klija, klija, e moj Danilo. Zamqa te, sine, zavara, popije ti snagu i na kraju te pojede. Sve ovde raste, moj Danilo, ali propada ~ovek. Mi smo prevareni deo ~ove~anstva.

Pametan ~ovek danas be`i u grad i u pravu je.

DANILO: (Veselo sede za postavqeni ru~ak) Ne}u da me budi fabri~ka sirena, nego ova lepota. (Pogleda okolo i udahnu punim plu}ima) DANICA: Lak{e mi je bilo sa wima dok sam ih jednom powavom pokrivala, no sad.

Porasli pa teraju svoje Qubo.

Prilazi im Drago Stojkovi}.

DRAGO: Zdravo i `ivo.

DANICA: Dobar dan.

SLAVOQUB: Zdravo, ~i~a.

DRAGO: Jeste li se umorili?

DANILO: Kako ko. (Re~e veselo i podrugqivo) SLAVOQUB: Da te je to zanimalo, ~i~a, do{ao bi da pomogne{ i da pita{ dok su padali otkosi. Mlad starom ne veruje. Kad si sad nai{ao, ’ajde sedaj, prihvati se malo i ovog posla.

(Pokaza veselo na postavqeni ru~ak) DRAGO: Nije mi, Qubo, ni do jela, ni do {ale. Ne znam kako da ti ka`em. Mi smo u Samodre`i, sino} odlu~ili da nam ti bude{ {umar.

SLAVOQUB: [ta da vam budem?

DRAGO: [umar. Vidi{ da {iptari sve uni{ti{e. Seku, dawu i no}u, odvla~e, razvla~e.

SLAVOQUB: Seku? Posekli su i moje, pa {ta! I zna~i mene ste ba{ na{li. [to me boqe ne postavite za metu na streli{tu!

DRAGO: Qubo, ne mogu oni sa tobom ba{ tako. Bio si borac u ratu. Jedino se jo{ malo boje od tebe. [aqoku i Abdula su fukare, kad osete tvrdo oni }e da podviju rap.

SLAVOQUB: Imate vlast, idite, pa si `aлite.

DRAGO: Da se `alimo, kome da se `alimo, pocrkali da Bog da. ’Ajde {umu smo i batalili, ali ne sme, bre, Qubo, `enska noga da kro~i u poqe.

SLAVOQUB: Neka svako ~uva svoju `enu. Ko ne mo`e da je odbrani, neka je i nema.

DRAGO: ^ime, bre, da je ~uva. Bez onoga se na svadbu ne ide.

SLAVOQUB: Pitaj vlast, {ta pita{ mene. (Vikao je qutito) DRAGO: [ta i koga de pitam. [ezdeset osme za|o{e i po selima i po gadovima, di`u ustanak. Divqaju, ko da im je novi Hitler na vlasti. i {ta bi? Tur na vur i nikom ni{ta.

DANICA: [to se ne skupite qudi, pa idite brate u Beograd i tamo ka`ite sve.

DRAGO: Ma, kakav Beograd. Tamo se `ali{, a oni isprate sve za tobom. Ko posle da se vrati ovamo? Kadija te tu`i, kadija ti sudi. A to mo`e da iza|e na politi~ki, pa je onda jo{ gore. Jaoj, Bo`e, gde si. [to ne pocrkasmo u onoj zimi, {to ne izgibosmo jo{ u ratu. Najboqe je da prodamo i ku}e i imawa, pa da svi be`imo odavde. Pola naroda je ve} pobeglo.

Kod wih dopade Petar. Bez pozdrava stajao je smra~en i poguren.

28

DRAGO: [ta je, Petre? Kao da si sve `ivo sahranio. Nisam te video takvog, jo{ od kad si pokojnu Jovanku doneo ispred crkve, daleko bilo. (Prekrsti se) PETAR: ]erkicu mi napastvovali.

DANICA: Jaoooj. ([akama pritisnu glavu) Ko, kako...

PETAR: Sve joj odelo pokidali. (Zaplaka) Izgrebali je, nagrdili je. Spasao je Milan Grujin. Skinuo sa sebe kaput da joj umota umesto ’aqine i tako je donese do ku}e.

SLAVOQUB: Jesi li i{ao u miliciju?

PETAR: Otuda i idem.

DANICA: Iiii?

PETAR: Ni{ta. Tra`e lekarsko uverewe, pitaju je l’ ima svedoke, ho}e da saslu{aju dete. (Petar gorko zaplaka) Nema uverewa, nama svedoka a dete uhvatio nem. Oduzeto. Gleda u jednu ta~ku. Niti jede, niti spava. ]uti i liju mu suze. Sramota me da gledam u wu... sramota me {to `ivim, zajeca Petar.

СЦЕНА XVIII Ispred kancelarije ~ekaju Slavoqub i Petar. Nailazi [aqoku u fino krojenom odelu i sa crvenom kravatom. Pravio se da ih ne poznaje, ali Slavoqub iskora~i ispred wega.

SLAVOQUB: Mi smi [aqoku...

[AQOKU: Ja sam za tebe na}eqnik milicije. Vaqda zna{ neki red. Ima{ li ti neku kuqturu. Nije ti ovo obor za stoku.

SLAVOQUB: Na~elni~e, mi smo na~elni~e preko advokata podneli prijavu jo{ pre mesec dana. Za{to se ne povede istraga {to su Reyini sinovi napastvovali u {umi Petrovu devoj~icu. [ta je na~elni~e s tim?!

[AQOKU: ]ekaj, {ta to be{e? A znam, znam, vodiqi smo istragu. Nema qekarsko uverewe, nema svedoka, aaa, Reyini su }estita porodica, pa ne mo`e to tek tako. Pro{lo je to vreme.

PETAR: Kako nema svedoka?! Svedo~io je Milan Grujin. Jedva mi odbranio dete. Kako sad nema...

[AQOKU: Ama, {ta ja znam kako. Deca su to. Ne}emo sad pa glave da se}emo. Moramo u qubav i slogu da budemo.

PETAR: Kakva sloga? Dete su mi napastvovali. ]erkica je jo{ oduzeta. Slavoqub i Danica znaju, evo, pitaj...

[AQOKU: [to se ti}e Danice i Slavoquba zna se da su oni imali ispade i ranije.

SLAVOQUB: Kakve ispade?!

[AQOKU: Na naciocaqnoj osnovi, {ta ja znam kakve.

PETAR: Dobro, ko mi je onda napastvovao dete, kooo?!

[AQOKU: [ta ja znam ko? Eeee, }uvaj svoja deca. ([aqoku mahnu rukom i u|e u kancelariju) PETAR: Pa, gde smo mi ovo Slavoqube?

SLAVOQUB: Smiri se Petre. (Natu~e {ajka~u i krete) Ne}e ga vi{e.

29

СЦЕНА XIX Na podu sa ke~i}ima na galavama, pu{e}i, sede u krug Abdula, ]amil, Jusuf i [aqoku. Ulazi Neziri i oni poskaka{e.

NEZIRI: Mir dita.

SVI: (Otpozdravi{e) Mir dita.

NEZIRI: (Pokaza im rukom da sednu, a on nastavi kru`e}i oko wih) Va{a trojka je najgora. Tiii (Pokaza na ]amila) nismo tebe postavili da na fakuqtetu predaje{ narodnu odbranu i da tamo peva{ pesmice. [aqoku, ti si lew po obi}aju, Abdula, tebi smo u zlo vreme glavu sa}uvali.

ABDULA: (Sko~i) Ja se odu`ujem koliko mogu.

NEZIRI: Nikada se ti ne mo`e{ odu`iti do kraja. Dali smo vam para koliko ho}ete da kupujete zemqu i ku}e. A vi, {ta bi radite. Uskoro }e Srbi po}eti da kupuju od vas.

ABDULA: Pla}aju Slavoquba Milin}i}a da im ~uva {umu. Ja{e na kowu po poqu kao ’ajduk. Takom’ Boga, nikad ne zna{ gde }e da ispadne. Ni seno na livadi ne mo`emo da zapalimo od wega.

NEZIRI: Babe! Babe jedne, vezanoj ovci ne mo`ete da oderete ko`u. ]ega se pla{ite kad je goloruk.

[AQOKU: Ima oru`ije, dao mu Drago Stojkovi}. Taj matori qisac sa}uvao je karabin iz rata.

NEZIRI: [kaveq je kurjak, ali kurjaka treba za repinu, pa od drvo. Kad on iskezi zube, ostali }e da podviju rep. Sami }e da pobegnu.

ABDULA: (Stavi ruku na grudi i nakloni se) Bi}e kako ti ka`e{, mret.

NEZIRI: Zapamtite, {to vi{e dece, {to vi{e oru`ja, {to vi{e dece. ’Ajd sad.

СЦЕНА XX Siluete ]amila, Jusufa i Abdule prikradaju se na pijaci Slavoqubu iza le|a. Udari{e ga gvozdenim {ipkama u glavu i on pade.

30

СЦЕНА XXI Sa rukama prekr{tenim na stomaku, osedela i pogrbqena, Danica pla~e ispred stola u Nezirijevoj kancelariji.

DANICA: Meni, meni, sva{ta rade. Mu`a mi osakati{e.

NEZIRI: Je qi `iv?

DANICA: Osta `iv, ali bogaq.

NEZIRI: Ne bi trebalo da sumwa{ u istragu. Vlast radi svoj posao. A, ti, borac, ratnik, umesto da nam pomogne{, ovde, na terenu, ti pi{e{ drugu Strahiwi. (Pokaza na papir na svom stolu) DANICA: Da vlast radi svoj posao ne bi ja ovde bila. Ne bi tra`ila pravdu. Ti si {iptar Neziri, ali treba{ da sudi{ kao ~ovek, po du{i.

NEZIRI: Slu{aj, malo ti, {iptara vi{e nema. Sada smo svi Albanci. To }e te svi vi da zapamtite i da upamtite.

DANICA: Budi {ta ’o}e{, ali sudi kao ~ovek, po pravdi.

NEZIRI: Beograd je nama vratio da re{avamo ovde. Samo ovde mo`e da se re{i.

(Neziri pro{eta po kancelariji) Istraga je utvrdila da su to u}inila maloletna deca. Za{to decu da gonimo, kad se deci ne sudi.

DANICA: Ma, kakva deca? Kakva deca...

NEZIRI: Ispita}e se.

DANICA: Kakva deca, videli su qudi ko je to u~inio. Po vama su svaki zlo~in izvr{ila deca, a roditeqi su dobri. Kako do takvih dobrih roditeqa ispado{e sve deca ubice?!

NEZIRI: Ti zna{ samo da vre|a{.

DANICA: Zna{ ti Neziri, zna{ ti mnogo dobro, ko stoji iz svega toga.

NEZIRI: Slu{aj, ovo nije }etres peta da sa vojskom jurca{ }estite qude. Sad ima zakom!

DANICA: Ima! Tvoj zakon! Nismo mi za taj zakon ginuli.

Danica izlazi, a kod Nezirija kroz sporedna vrata ulazi Abdula. Neziri mu qutito krenu u susret.

NEZIRI: [kaveq je `iv!

ABDULA: Gre{ka! Slu~ajno, mret.

NEZIRI: [abana si zvao mret. Ja nisam za tebe samo vo|a obi}nih balista, nego predsednik celog Kosova. Gubi se!

31

СЦЕНА XXII Oslowen na {tap i na Danicu u papu~ama i pi`ami iz ku}e izlazi Slavoqub.

Danica ga spusti na postavqeni trono`ac i ogrnu vojni~kim {iwelom. Glava mu je u zavoju. Oko vrata gips.

DANICA: Evo, malo da si na suncu i na vazduhu. Bi}e ti boqe. Samo mora{ vi{e da jede{, Qubo, da oja~a{. Nema te u snazi ko vejka.

SLAVOQUB: Gde je Danilo?

DANICA: Zna{ ti wega, poranio na orawe. Moram, veli, majko sad da zapnem za dvojicu.

Pala ku}a na wega.

SLAVOQUB: ^uvaj mi Danila. Ne daj da bude kao ja.

DANICA: Idem ~as do majke. Odmah }u ja, odmah.

SLAVOQUB: Neka Danilo ide odavde. Neka se ne obazire na nas. Ja sam sve gledao na ku}u i na grobove. Nisam se bojao `ivih zlikovaca, ali jesam mrtvih predaka. Neka ide, oprosti}e nam grobovi. Ku}a je tamo gde je ~ovek.

Stewu}i vikao je za Danicom. Osloni se na {tap, popravi {iwel na ramenu i napipa u unutra{wem yepu ne{to. Bila je to ikona. Izvu~e i zagleda se u zaboravqenu ikonu svoje slave, Svetog Jovana, koju mu je Aleksa prona{ao kod pokojnog oca Danila. Zagleda se u wu i ne`no pre|e dlanom preko lika sveca.

Otpozadi, osvr}u}i se, prilazio mu je Abdula sa uperenim pi{otqem.

ABDULA:

[kaveq! Gotovo je {kaveq!

Oslawaju}i se na {tap sa ikonom u ruci Slavoqub se te{ko uspravi. Zakrete glavu i koso iz sebe ugleda Abdulu. Mirno okrenu glavu prema ikoni i zagleda se u wu.

SLAVOQUB: Slavo moja, Sveti Jovane, kajem se {to sam im oprostio oca Danila... mislio sam da je to za sina Danila... Oca i Sina...

Abdula ispuca ceo {ar`er Slavoqubu u le|a.

ABDULA: Dao sam ti besu [kaveq, hahaha!

SLAVOQUB: Oca i Sina...

Okretao se i vitlali su se pe{evi {iwela oko wega. Sru~i se na zemqu. Dotr~a Drago Stojkovi}, vi~u}i: Abdula, Abdula, ubi ~oveka!

DRAGO:

(Кleknu i podi`e glavu mrtvom Slavoqubu) Qubo, Qubo... sine... posledwa za{tito Samodre`e!

Drago nari~u}i naglas, sma~e svoju {ajka~u i pokri o~i mrtvom Sla voqubu.

32

СЦЕНА XXIII Na zastrtom }ilimu sedi Arifa oborene glave. Abdula se po podu dovla~i do we.

Dotaknu joj rame i dojku. Arifa se ne poma~e.

ABDULA: ARIFA: ubija{. No}u ABDULA: ARIFA: ABDULA: ARIFA: ABDULA:

[ta je? @aqna si. Za kim pqa}e{, za [kaveqima. Zakla}u te!

Davno si ti mene zaklao. Zatvorio si me u ku}u, a ti pali{, pqa~ka{, sve ispria{. [kripi{ zubima, zapeni{ na ustima k’o da si `ivu sodu pio.

A ti, idi ispri~aj {kaveqima. @aqi{ ti wih!

Boga se ja bojim, ne za mene, nego za decu.

Deca se {koquju. Ne}e da budu tako gqupa kao ti. [ta ih {koluje{, da mrze i ubijaju!

Umukni! (Vadi no`) zakl’o bi te samo da nije dece.

Ulazi Raim.

RAIM: ABDULA: RAIM: ABDULA: RAIM: pla}a!

ABDULA: RAIM:

Ti si dosta naneo zla, Abdula.

Mogu da radim {ta ’o}u, da zakoqem koga ’o}u. I wu mogu da zakoqem.

Onda mora{ prvo mene.

I tebe }u da ubijem, ako nam smeta{ za na{e pqanove.

Ne ubija{ ti ni za ~ast, ni za veru. Ti nema{ obraza. Rekao sam ti, krv se Pu, glupi seqak! Ni{ta ti ne zna{.

Znam jedno, wu ne diraj, jer }u te ubiti. Wen porod }e da plati tvoj dug krvi.

СЦЕНА XXIV DANICA: Ne ulazi mi kroz kapiju, Raime. Nemoj krv Milin~i}a da gazi{. Vi ste je prosuli. Ubiste mi tu i mu`a i svekra i svekrovog oca!

RAIM: Nudim svoju glavu da platim dug krvi.

DANICA: Tvoja glava ne treba vi{e ni tebi. Nisam ja Bog da sudim i ka`wavam. Koga ti spasava{ i gleda{ da za{titi{ svojom glavom, Raime, moju porodicu, ili tvoju?

33

СЦЕНА XXV U kancelariji Nezirija stoji Abdula. Uvode Draga Stojkovi}a vezanih ruku. Prate ga u uniformama milicije ]amil, Jusuf i [aqoku.

[AQOKU: (Otvara spiskove) Drago Stojkovi}. (Prozva on) DRAGO: Vaqda zna{ da sam ja.

[AQOKU: Ti, Drago, nisi smeo ubijenog da pomera{ sa mesta i tako ometa{ istragu.

Uni{tio si sve tragove.

DRAGO: Ja sam mislio vi tra`ite ubicu, a ne tragove. A ubicu sam video.

[AQOKU: Ho}e{ da zavede{ istragu, da se oslonimo samo na tvoje svedo}ewe, je qi?

DRAGO: Nije red da mrtav ~ovek le`i u dvori{tu. Uneli sno ga u ku}u, ali sam Abdulu video kada ga je ubio i pobegao.

[AQOKU: Ti si video, a?

DRAGO: Kao tebe {to gledam.

[AQOKU: Mislim, precedni}e... mora da se uputi na pregled o}iju.

DRAGO: Pregledaj ti u{i, da ~uje{ {ta ja pri~am. Ja sam ubicu Abdulu video.

ABDULA: Ti si ga ubio. Moja bra}a }e da posvedo}e.

DRAGO: Mo`ete, Abdula, da pri~ate {ta ho}ete, da mewate odela i uniforme, ali ti si ubica, Abdula, ti!

[AQOKU: ’Ajde, ’ajde, vodite to tamo kod qekara da mu pregqeda i o}i i glavu.

DRAGO: (Otima se od milicionera, ]amila i Jusufa koji ga vuku) Ho}e{ da me napravi{ ludim, [aqoku. Sa ubicom sedite, a mene dr`ite u apsi.

[AQOKU: Ti vre|a{ predstavnike vqasti, a ti zna{ da se i za to ide u zatvor, ne zna{?

DRAGO: Istina je ja~a i od tebe i od ovog ubice ovde. Ne mo`ete u’apsiti istinu, [aqoku. Ne}eta dugo, ne}ete dugo.

34

СЦЕНА XXVI Danilo i Danica prosejavaju `ito, pripremaju}i se za setvu. Sa torbom na le|ima pred wih stupi Danicin brat Rade.

DANILO: E, zdravo uja~e!

DANICA: [ta je Rade? Ajde, sedi, sad }u ja, malo da otrbimo p{enice za seme. Kad }e{ ti sejati?

RADE: Danice, mi se selimo odavde!

DANICA: [ta pri~a{.

RADE: Moram...

DANICA: Rade, kuda }e{?

RADE: U Kraqevo, a daqe }u da vidim. Prodadoh i ku}u i imawe, niza{ta.

DANILO: Dobro, uja~e zna{ li {ta radi{ i ti i ostali. Nije ovo rat!

RADE: Da je rat, ~ovek bi se nadao da }e da pro|e.

DANICA: Ne brzaj Rade. Pisala sam u Beograd drugu @ivku.

RADE: Znam, znam, samo taj @ivko se ne pojavi ovde nikako.

DANICA: Do}i }e drug @ivko, vide}e{.

RADE: Do}i }e @ivko na Svetog @ivka. Pisala si ti i samom Titu. Kako napi{e{, tebe po glavi. Sada ti je Danice kom{ija Mujo Ferat, doveli ga iz Albanije. Preti da }e i va{e imawe da otme.

DANICA: Boga mi kad i ti ode{, Feratu }e biti lak{e da otme.

DANILO: Nema ujko vajde od be`awa. Treba ovde da se borimo.

RADE: Borio ti se i otac.

DANILO: Borio se, nije be`ao.

RADE: Meni ovde nema `ivota. I ^arnojevi}i su be`ali, pa nisu ne~asni.

DANICA: O kakvoj ~asti govori{, pqunu ti Rade na dedovinu. Prodade meni iza le|a. Bratu, nebratu. Izdao si me! (Rade se pogureno udaqava. Danica vi~e za wim) Stani!

RADE: Nisam te izdao. Pobi}e mi decu. Ja moram sestro....

DANICA: Jesi. Rezil te bilo! (Vi~e za wim) Kakvi ^arnojevi}i?! Wih su pratili sinovi pod oru`ijem, a vi vodite osramo}ene k}eri. Oni su terali krda stoke ispred sebe, a mi nosimo ga}e na {tapu. Wih je ~ekala vojvo|anska ravnica, a {ta nas ~eka?! Nismo mi ^arnojevi}i! Mi smo nagr|eni!

Danica te{ko zaplaka, Danilo je zagrli i spusti da sedne na vre}u `ita.

Preko dvori{ta sa ke~etom na glavi, prolazi Mujo Ferat, doseqenik iz Albanije.

Danica rukavom obrisa suze.

DANICA: FERAT: DANILO: FERAT: DANICA: DANILO: zemqa, majko!

[ta je Ferate, {to mi ide{ preko dvori{ta? Put pod noge pa idi tamo!

Ti, veqi{, moja zemqa, ti veqi{ moja ku}a. Ne razumem tvoja ku}a.

Ti razume{ samo da krade{ i da otima{ tu|a imawa.

Ti govori{ kao tvoj otac. (Re~e i ode prema kapiji) Eh, svi }e pobe}i. Osta}emo sami.

Mi ne}emo. Ne mo`emo ostaviti ovu zemqu. Iz we smo iznikli. Mi smo ta

35

СЦЕНА XXVII Danica i Danilo sa~eka{e [aqokua ispred wegove kancelarije.

[AQOKU: [ta je, jesi opet do{la da izaziva{, a!

DANICA: Nisam do{la ja da se `alim tebi, nego dr`avi.

[AQOKU: Jeq ti ovde tra`i{ dr`avu. Nije tvoja dr`ava ispred mojih vrata, pa }eka tebe.

DANICA: Mi samo ispred vrata i ne mo`emo, unutra, nikako. ^ekam ja dr`avu, a ne ona mene.

[AQOKU: @aqila si se ti tamo u Beogradu, pa tamo }ekaj svoju dr`avu.

DANICA: Jesam, `alila sam se i Bogu i qudima. Neka pravda mora da postoji. Da bi sakrili zlo~in nad mojim ~ovekom, dr`ali ste kom{iju Draga dok nije poludeo. Iseli{e mu se bra}a i odvedo{e ga ludog. A vi doseliste Ferata. Kako to da iz Albanije nikada ni jedan Srbin ne pobe`e, a pobe`e Ferat iz Albanije sa trideset ~lanova familije.

[AQOKU: Poznata si ti jo{ odavno. A tebi je krivo {to dolaze ovde i Ferat i drugi iz Albanije, a!

DANICA: Moj Qubo truli, a Ferat kupuje ku}e i imawa. Jel’ tolike pare doneo iz Albanije od Envera Hoye? Pali, otima, preti, dvadeset ku}a je oterao iz Samodre`e. Nije Ferat sam.

[AQOKU: Pazi {ta pri}a{, tvoja mr`wa nam je poznata. Ferat je do{ao na svoje. Jeq’ postoji severni i ju`ni Vijetnam, pa mo`e da postoji i severna i ju`na Aqbanija. I neka ti bude jasno, mnogi na{i rukovodioci su do{qi iz Aqbanije.

DANICA: Do{li su svi oni {to su pre rata ubijali qude i pqa~kali, pa pobegli za Albaniju. Prvo ste wih vratili.

[AQOKU: Oni su se tako boriqi protiv starog i nazadnog re`ima, a tebe treba zatvoriti, pa pri~aj tamo u zatvoru. (Nai|e Petar u odelu i sa kravatom kakvu su nosily Neziri i [aqoku) Evo ti, va{ srpski kadar pa pitaj wega. ’Ajde, Petre, ti je urazumi ako mo`e{.

DANILO: (Ne`no pomeri majku u stranu) Mi smo hteli do tebe Petre. Sad si ~lan pokrajinske skup{tine, pa dobro, vidi{ li {ta nam sve rade.

PETAR: [ta je Danilo, {ta vam rade. (Upita gledaju}i u zemqu) DANILO: Pola imawa su nam oteli, sad ho}e i ovo pola da nam otmu.

PETAR: E, pa, nije, ba{, vaqda, sve tako. Ima tu nekih problema sa zemqom, ne ka`em, ta~no je to, ali treba biti malo i strpqiv. A Danica, brate, zabrazdila pa pi{e.

DANICA: Sram te bilo! Te`i ste zemqi, nego svi ti zlikovci zajedno. Iselio si i Milana Grujina, {to ti je }erku spasao od tih zlikovaca. Bio si u komisiji da im proceni{ zemqu i da je otkupite za ove {to se doseqavaju iz Albanije. Gade, muwa te spr`ila da Bog da, r|o, poturice, puj, puj, puj!

Danica i Danilo izjuri{e kroz vrata. Bri{u}i lice za wima iza|e i Petar. U|e Neziri pra}en Abdulom.

ABDULA: Radimo, tako mi Boga.

NEZIRI: Ne radite dobro, `ale se Beogradu.

ABDULA: Zar je Beograd va`an?

NEZIRI: Nije! Va`ni su oni, koji nam tamo poma`u. Dobio si zemqu. Vqast ima{. [ta jo{ ho}ete?

ABDULA: Danici je oteto pola imawa. U ovu drugu poqovinu, rekao sam, da staqno teraju bivoqice. Ote}emo sad i to.

NEZIRI: Ne da otmete, nego sama da da. Dobrovoqno!

ABDULA: Kako sama?

NEZIRI: Da nema ni kqip kukuruza, ni zrno p{enice, ni travku, ni seno, ni stoku, a ne pu{kom. Kad sve izgubi izgubi}e i voqu da `ivi, a ne da ~uva zemqu. Ho}u da se iseqavaju, a da se ne vidi, da se ubijaju, a da se ne ~uje. Tako!

36

СЦЕНА XXIX U vu~itrnskoj crkvi sve{tenik ven~ava Danila i Radmilu.

Zavr{i tropar i ispita mladence.

SVE[TENIK: Da li ti, Danilo, uzima{ Radmilu za svoju zakonitu suprugu i da li ti, Radmila, drage voqe uzima{ Danila za svog mu`a? (Mladenci klimnu{e glavom) [to je svezano pred Bogom, nek’ bude i pred qudima! Amin! (Sa glava im skide krune i oni mu poqubi{e ruku, tra`e}i blagoslov)

СЦЕНА XXX Danica u crnini stoji na Slavoqubovom grobu. Kleknu, zapali sve}u i prekrsti se.

DANICA: Eh, pusto je ovde kod tebe moj Slavoqube. A nigde i nije boqe. Samo nas gavrani nadle}u, drugih gostiju i nemamo. I grobqa nam gaze, pale, pqa~kaju, otimaju, kupuju.

Opet balisti ubijaju, kao da nije bilo rata. Znam {ta te i mrtvog brine. Danilo se ven~ao u vu~itrnskoj crkvi. Sad }e u vojsku. I svadbu i ispra}aj u vojsku o jednom tro{ku. Ne mogu vrana satove da ~ekam. (Skide crnu maramu sa glave u ostavi na grobu) Neka se Qubo proveseli i ovo malo qudi {to je ostalo.

СЦЕНА XXXI Sa Abdulom na ~elu, grupa {iptara u jednoj vrsti, svi sa ke~i}ima na glavama stoje u stavu mirno. Muzika tiho svira: Za svaku tvoju rije~. Napred u sve~anim odelima stoje Neziri i [aqoku.

[AQOKU: U saop{tewu treba ista}i – umro je drug Tito, najve}i prijateq aqbanskog naroda. Aqbanski narod mu je zahvalan za sve {to je u}inio za nas!

NEZIRI: Kad je posledwi put doqazio, [kaveqi su mu rekqi da su mu ovde cepali sqike.

[AQOKU: A mi smo rekqi da su to podmetnuqi srpski nacionaqisti. Udba! Mi podmetnuqi wima, oni hteqi da podmetnu nama, a mi podmetnuqi wima.

NEZIRI: U saop{tewu treba da se doda i na{e sau}e{}e i nekako da se ka`e – on je umro, aqi mi imamo wegovo obe}awe i wegov zavet!

[AQOKU: Sve tako, a po protokoqu na{e pojedina}no sau}e{}e. Nego, jedan stari Aqbanac, Raim u narodnoj no{wi, neka ide u Beograd i pro|e pored odra u mimohod. U narodnoj no{wi i neka nosi sqiku Tita.

NEZIRI: To je dobro, to je dobro. Spontano neka predstavqa aqbanski narod i vqast. A posle sahrane, svi komiteti, svi fakuqteti, svi da zahtevaju zajedno sa narodom, repubqiku!

[AQOKU: Kosova repubqik!

СЦЕНА XXXII Драго Стојковић тетура улицама Београда. Осврће се и ваби псе. Окреће главу и звера по високим прозорима. Из џепова вади земљу и стеже је у шакама.

DRAGO: Qudi, da vas pitam, qudi, da me uputite, gde sad `ive moji sinovi? Kako da na|em ku}u u Samodre`i?! Pu~e grom me|u nas. (Stewu}i, pogrbqeno ide daqe, di`e glavu i vi~e) Znate li gde je sada moj kum Milan? Gde `ivi moj pobratim Stojan, gde mi je rodbina. Nisam se od wih tome nadao. Ostavili me. I grobqa izorali i svoje mrtve odneli.

(Glasno vabi pse) Samo pse ostavili! Zavijaju po praznim avlijama. Slute pusto{! Slute pusto{... jaoj, pusto{!

Otvara {ake i zemqu prosipa po licu i glavi. Sa visokih spratova neko mu dovikuje: [ta se dere{? Spava narod!

37

СЦЕНА XXXIII Danica i Danilo okopavaju wivu.

DANILO: Radooo! Ej, Radmila. Nema Radmile, crkoh majko od gladi.

DANICA: Sad }e Rada, sad }e. Pa, ne mo`e sirota da leti, sa stomakom do zuba.

DANILO: Ja sam ti u vojsci navikao na vreme da jedem.

DANICA: E, Boga mi, nije ti ovo, sine, vojska. Ovde mora{ prvo da zaslu`i{, pa da jede{. ’Ajd, idi napoj one jadne krave.

Danilo ostavqa motiku i polazi. Iznenada opkoqavaju ga Abdula, ]amil, Jusuf i dvojica Feratovih sestri}a. Natr~a{e na wega i obori{e ga da zemqu. Danica pritr~a da se baci preko sina. Dvojica Feratovih sestri}a je podigo{e. Danica ugleda Ferata kako vadi pi{toq. Danilo se otr`e i ustade. Ferat nani{ani i opali mu u le|a, nekoliko metaka za redom. Mahnu pi{toqem i krenu sa svojim pratiocima.

Okrenu se i prosikta na Danicu.

FERAT: [kiwa3 , ja}ef {a nona! Ovo nije srpska zemqa, ovo zemqa Enver Hoye. Ja, {kiwa imam deset sinova i deset ku}a, a ti gledaj kud }e{.

Danica se dovu~e do mrtvog sina, podi`e mu glavu i stavi je u svoje krilo.

Odjekivala je dolina izme|u ku}e, reke i samodre{ke zapustele crkve.

DANICA:

Ima li igde iko.... ima li igde iko `iiiiiiv!

KRAJ

3

{iptarski pogrdni naziv za Srpkiwe

38