Р. Ђурђевић- Косовска хроника (драма) by Наставник Дамир

Рајко ЂУРЂЕВИЋ

КОСОВСКА ХРОНИКА

ЛИЦА: ДАНИЦА, МИЛАН, ДАНИЛО, СВЕШТЕНИК, СЛАВОЉУБ, КАПЕТАН ЈАНКОВИЋ, ДАНИЛО-ДЕДА, СТРАХИЊА, АЛЕКСА, ШАБАН БУЊАКУ, ЈЕВРОСИМА, АБДУЛА, РАДЕ, АРИФА, ДРАГО СТОЈКОВИЋ, РАИМ, ПРОТА ТАНАСИЈЕ, ЈУСУФ, ПЕТАР, ЋАМИЛ, РАДМИЛА, НЕЗИРИ, НИКОЛА, ХИСЕНИ, ЈОВАНКА, ШАЉОКУ, ЈОВАН, МУЈО ФЕРАТ

СЦЕНА I U ku}i Alekse Mihajilovi}a, te Badwe ve~eri ~etrdeset prve godine, spremali su se da boì}kuju. Aleksina èna Jevrosima, sva zajapurena, hitra i spretna, zasukanih rukava, spremala je ve~eru. Svaki ~as preko ramena , tiho i kratko zapovedala je }erki Danici, koja je lako kao srna, tr~karala od vatre do niske sofre donosila jelo i posu|e, stalno natr~avaju}i na mla|eg brata Radeta, koji je lewo i tromo postavqao bardak kuvane rakije i bokal sa vinom, zadirkuju}i uùrbanu sestru. Aleksa pri|e malom prozoru, obrisa oznojeno staklo i zakrivquju}i {akama o~i, zagleda se u no}. ALEKSA: Smirilo se vreme, ali navejalo, brate. Zaveja svetac i rat i svo Kosovo. Zaveja svetac i rat i svo Kosovo. Ha, vidi drevne Samodreè. (Re~e veselo) Sva zavejana. Vidi se samo crkva. Svetluckaju po malo prozori. Da nije dima iz oyaka, ni Bog ne bi znao da je tu. Aleksa pri|e vatri zasede na tronoàc, pokupi ugarke, nabaci novu cepanicu i podstaknu vatru. Varnice kao roj zajandi{e uvis prema {irokom oyaku. Plamen u ogwi{tu se prope. Linu svetlost i Aleksa ugleda obasjan {iroki veèni pe{kir u uglu, ikonu ispod wega sa zadevenim suvim bosiqkom, sjaj tamnog lika svetog Nikole, dva svetla oka na woji odsjaj ì{ke kandila na visokom ~elu sveca. Ispod je stajao raàw sa boì}nom pe~enicom. Video je kako se po osvetqenom belom zidu podiù senke wegovih uùrbanih uku}ana. Nicale su, kretale se, pove}avale i lome}i nestajale po gredama i drvenoj tavanici. Razjarena vatra i duh velikog praznika prelivali su sve nekom ~udesnom toplinom. Donosili radost i unutra{we zadovoqstvo, budili davne i lepe uspomene. I sve je to u plamenu vatre sijalo na Aleksinom licu. On zausti da opomene Jevrosimu da poùri, ali se prenu i poèli da sve to potraje, da postane ve~nost. Iz tih ose}awa prenu ga neki {um napoqu. Aleksa podiè glavu i po~e napeto da oslu{kuje i taj novi {um napoqu u zimskoj no}i, zatrpa Jevrosimin glas. JEVROSIMA: Evo Aleksa, sve je postavqeno. ALEKSA: (Nastoje}i da sakrije napetost podiè i glas i veselost) E pa Jevro, deco, ’ajd da boì}kujemo. Ako ve~eras odocnimo, odocwava}emo cele godine. Aleksa mirno ode do vrata pomeri zasun od{krinu ih i provla~e}i samo ruku unese vre}u slame. Vadio je slamu i posipao po ku}i. Jevrosima, Danica i Rade stoje}i oko niske sofre povedo{e boì}nu pesmu. Oj badwa~e, badwa~e, Mili srpski ro|a~e, Dobro si nam do{ao, I u ku}u u{ao. Donesi nam puno sre}e, Svakog dobra pune vre}e, Mili srpski badwa~e Badwa~e, ro|a~e, badwa~e ro|a~e. Aleksa je posuo slamu po ku}i i sofri iz ugla pored vrata proneo veliki badwak i stavio preko vatre. Jevri, koja ga je posipala ìtom i kukuruzom iz sita, pruì iverak od hrastovog debla. ALEKSA: Evo ovoliki kajmak da se hvata na mleku. JEVROSIMA: Amin, Boè. ALEKSA:

(Zapali sve}u na niskoj sofri. Sa we podiè kadionicu, okadi ku}u i sofru) Sre}an vam i ~estit Boì}. Neka ste ìvi i zdravi.

Neka je ~estit i tebi. Amin, Bo`e, odgovori{e mu Jevrosima, Danica i Rade. 2

ALEKSA:

(Opet kao da je ~uo neki {um napoqu, osvrte se i oslu{nu) Rade sine, ~itaj molitvu.

RADE: Отче наш, Иже јеси на небесјех! Да свјатитсја имја Твоје, да приидет Царствије Твоје, да будет воља Твоја, јако на небеси и на земљи. Хљеб наш насушниј дажд нам днес; и остави нам долги нашја, јакоже и ми остављајем должником нашим; и не воведи нас во искушеније; но избави нас от лукаваго. Oko ku}e odjeknu nekoliko rafala. i prekide molitvu. Porodica Alekse Mihajilovi}a, zaklon potraì na podu oko niske sofre. Jevrosima na pod povu~e i Danicu, koja je jo{ stajala. Spoqa odjeknu stra{na vika [abana Buwakua, vo|e {iptarskih balista. [ABAN: O o o o Qekaaa! [aban Buwaku ovde! ALEKSA: [ta je [abane?! [ta ’o}e{?! [ABAN: Kako to do}ekuje{ goste? Do{li smo ti na Boì}, [kaveq1 . ALEKSA: Srbi na Boì} ne zovu goste. [ABAN: Aqi mi smo do{li kao prosioci. ALEKSA: [to mi blagdan skrnavi{. (Viknu qutito) [ABAN: Jok, jok Qeka. Do{ao sam da mi Danicu da{ za mog }o’eka. Za Abdulu. Da se oprijateqamo, [kaveq, ha, ha, ha. ALEKSA: Ja devojku za udaju nemam. Danica je jo{ dete, uzela je tek {esnaestu. Aleksa je oslu{kivao da li }e se odnekud iz sela oglasiti pomo}. Danica se sa obe ruke uhvati Aleksi oko kolena. Pribi se i zacvili i to Aleksu razbesni. ALEKSA: @enite se tamo u tvojoj veri. [ABAN: Ha, ha, ha pravo veqi{, [kaveq! Vera – veri! Miqet –Miqetu! Daj Danicu a ti idi tvojima u Srbiju. Potaepi besa! Nema ti druge, [kaveq. Ovo je sada na{a zemqa! [iptarska! Daj Danicu ili niko ìv ti ne}e iz Samodreè. ALEKSA: Ne preti mi krvqu dece, Arnautine! [ABAN: Ne juna~i se [kaveq. Sada su svi sa nama i Itqer i Du}e i Bugari. Mi smo ti }etvrti. ]etvorna sila. Samo oroz da povu~emo ni srpsko seme da ne ostane. Daqe iz sela za~u{e se neki povici: Ahajjj, eto nas! [ABAN: Ha, ha, ha! (Svojim balistima pokaza glavom prema ku}i. Izda zapovest) Kaqani deran!

I balisti zasu{e prozore rafalima. ALEKSA:

Ugasi {akom sve}u. Jevro gasi vatru i kandilo vide nas spoqa.

Jevrosima izvrte bakra~ i ugasi vatru i poli kandilo. [ABAN: Ha, ha, ha, ugasismo ti kandilo [kaveq. ALEKSA: (Uspravi se i viknu za balistima)Ni~ije ne gori do zore, Arnautine! Svaka sila za vremena... pa i tvoja! Napoqu se ~ula pucwava balista kako odmi~e iz sela. JEVROSIMA: (Razdre{i maramu i sklopi ruke) Ute{itequ du{e na{e, koji si svuda i sve ispuwava{. Gospode, davao~e `ivota, do|i i useli se u nas. Spasi nas. Kroz smrskane prozore i kroz veliki dimwak u dim i gare` huknu zimska hladno}a, puna jeze i o~aja, preko uga{enog ogwi{ta Mihajilovi}a.

{iptarski pogrdni naziv za Srbe

СЦЕНА II Tek je svitalo. Dave}i se u snegu, [aban Buwaku i wegovi balisti vukli su povezane Nikolu Jovanovi}a, wegovu k}erku Jovanku i sina Jovana. [aban se sav zadihan zaustavi i kolona stade. [ABAN:

Ne mogu daqe da vu~em ovu psinu, pokaza na Nikolu! Abduq!

Iz kolone pri|e mladi balista Abduq i upiqi u [abana. ABDUQ:

Un, mret2 .

[ABAN: Govori srpski Abduq, neka te ovaj pas Nikola razume. Kaì Abduq, je li ti on udario na }ast i obraz, Abduq? Jel’ te on pu{kom oterao kada si mu traìo }erku i miraz, a? ABDUQ: Un mret, un. [ABAN: Tako jel’. Ja po{aqem mog }o’eka, a ti ne da{ }erku, ne da{ pare. I ovce u toru brani{ pu{kom, a? NIKOLA: (Cvile}i uspravi se na kolena) Kao Boga te molim [abane. Ja para nemam, sve ste po ku}i pretraìli. Dao si besu [abane da }e{ samo da pretraì{ ku}u zbog para, a mi da posle idemo...Eto... eto uzmi ku}u. Uzmi moj ìvot. Uzmi sve... Samo mi ostavi decu. Jovanki je tek punih {esnaest godina. Jovanu nema ni deset. Bez majke sam ih podigao... Moji siro~i}i. [abane... molim... molim te za moje siro~i}e... [ABAN: ([aban pri|e i jednim pokretom noà zakla Jovana. Nikola kriknu, ali ga [aban zgrabi s le|a) Jovanka se udaje [kaveq! Sad }e{ da vidi{ Jovankinu svadbu. Pri|e Jovanki, podiè je iz snega i gurnu prema Abduli. Zgrabi{e je Abdulina bra}a Jusuf i ]amil. JOVANKA: ima{...

Ne, ne Abdula, molim te. Ne, bratimim te. Nemoj... Nemoj Abdula, sestru

Abdula odbaci pu{ku i svom `estinom se baci na Jovanku. [aban pri|e Nikoli s le|a i zakla ga jednim zamahom. Balisti zagraja{e slave}i i [abanovo juna{tvo i Abdulinu mu{kost. [ABAN:

Svadba! Dorema! Dorema, Abduq se `eni!

Abdula ustade i krenu zakop~avaju}i pojas i pantalone. Zaobi|e [abana, koji je stajao ispred wega, ali ga zaustavi o{tar glas. [ABAN: Abduq! ([aban mu polako pri|e i ponudi svoj veliki no`. Abduq obori glavu) Abduq! [aban mu polako o obraze, pa preko nosa i usta obrisa krvavo se~ivo noà i na kraju mu pruì i korice, sevaju}i o~ima. Abdul preuze no`. Balisti se uti{a{e. Abdulina bra}a ]amil i Jusuf podigo{e Jovanku, ras~upanu, pocepanu i unezverenu. Abdula je zurio u wu. Na Jovankinim izgrebanim, golim grudima ugleda na zlatnom lancu veliki medaqon i to ga prenu. Podiè ga, odmeri mu teìnu na dlanu i otkide lanac i sve spusti u nedra. Obi|e Jovanku, pogleda u vo|u, cimnu Jovanku za kosu i zavrte joj glavu. Grleno ne{to viknu i jednim zamahom noà posledwi Jovankin krik pretvori u krkqawe. [aban je ve} odmicao sa grupom balista. Abdula krenu za wima i spota~e se o Jovankino telo ispred nogu. Pomu}enog pogleda blenu u tela wenog oca i brata. Teturaju}i da pobegne za svojim vo|om i balistima, po~eo je da povra}a. U ruci, koja mu je kao oduzeta mrtvo visila niz telo, nosio je dugi, krvavi [abanov no`. 2

vo|a

СЦЕНА III U rano jutro ispred crkve okupili su se Samodreàni na Boì}nu liturgiju. Oborenih glava, strepwom i brigom uti{anog razgovora, imali su onaj posebni izgled duboke pobo`nosti, kako izgledaju qudi snose}i velike nesre}e. Kroz vrata crkve pojavi se wihov stari prota i oni kao da ìvnu{e ohrabreno. PROTA: Mir Boìji, Hristos se rodi! SVI: (Zagraja{e) Vaistinu se rodi! PROTA: (Sakrivaju}i bri`nost pro{ara o~ima po okupqenom narodu) [ta je, bra}o nema Slakov~ana? Odocni{e i na Boì}! DRAGO STOJKOVI]: Jedva, o~e proto do|osmo i mi {to smo odavde. Te{ko }e se usuditi i da krenu za Samodreù. DANILO: Ja! Ja, ja brajko moj. Ja! Kako s prole}i popali{e letinu, jesenas opqa~ka{e stoku, a vidi sad: u sred zime k’o kurjaci ule}u i u sred sela. Po ku}ama da nas pokoqu na Boì}. DRAGO: Vala ni wino ne biva za dugo. [ta veli{, o~e proto? Vaqda im je pred glavu. PROTA: Bogami da im nije ni skoro. Kaù da je u~iteq u Vu~itrnu na detektoru uhvatio ne{to vesti. Hitlerova sila izgleda mi pregazila Evropu kao na vojnoj ve`bi. Francuska sramno poraèna. U Englesku se sklonili svi evropski kraqevi. Kraqica i vlada kaù pozvali narod da poloì i znoj i krv i suze. Pola Rusije, kaù pregazila nema~ka sila. DRAGO: E tamo }e Nemac i da skapa. Vidi kako je ovde zavejalo. [ta li je Bog prosejao tog bra{na u wihove na}ve? Vide}e se {ta }e da se umesi. DANILO: More qudi ovi arnautski zlikovci su na{ rat. Da ne nadlagujemo sebe. Od uskrsa, evo do Boì}a, mi Nemca nismo ni videli u Samodreì. ALEKSA: Pa tako je DANILO: êtres dana je moja jedinica dràla front prema Albaniji. Mi suzbijamo Talijane Arnauti biju u le|a. Zatrovali bunare. Ni vode u ~uturici nema. I odrì sе ti sad. Ja kad pu~e front, kad oni kuqnu{e i otud i odovud. Sve {to belo ke~e nosi kidisalo u pqa~ku i pokor. Pretekli motorizovanu talijansku vojsku. Pale, pqa~kaju, ubijaju! Udarili pod no` i decu u kolevkama. êtiri dana qudi beìm kroz {ume preko Metohije, Drenice i Kosova. Okolo samo plamte srpska sela. Osam srpskih sela samo u Metohiji, su zapalili do temeqa. Talijanske jedinice ne jure za nama. Jure wih da zaustave, dok srpska neja~ ne izmakne preko âkora za Crnu Goru. DANILO: Tako ti je sad i ovde, vidi{ {ta rade. DRAGO: Samo da se organizujemo i branimo, bra}o. ALEKSA: îme da se branimo? Ovim krqomkom od pu{ke {to sam poneo iz rata i va{im lova~kim pu{kama. DANILO: Kako da se organizujemo? Propu{tena je ta prilika. Rat je dràvni posao. Znala je dràva ko su Arnauti jo{ iz pro{log rata. îm neko napadne dràvu, ta fukara im desna ruka. Znala je dràva {ta se sprema i sada. Godinama ti zlikovci vr{e zlo~ine po Kosovu i samo pre|u u Albaniju. Radili su i za Nemce i za Talijane. Za svakog }e ta fukara da radi. DRAGO: [ta je mogla dràva bra}o. Izdali je i potkopali sa sve ~etiri strane. A moramo da branimo i dràvu i sebe. PROTA: Stavqeni smo na velika isku{ewa, ali du{u moramo dа sa~uvamo qudi. Morate se ukloniti odavde. DANILO: Kako da sa~uvamo du{u kad je ona nama ovde u zemqi? ALEKSA: Va`no je da sa~uvamo glave bra}o. DRAGO: Badava je glava, kad nema noge na ~emu da stoje. Nama je u ovoj zemqi sve. I istorija i sutra{wica. Iz we smo iznikli. 5

PROTA: Zemqa je qudi boìja. îja nije bila i ~ija ne}e biti. Koren roda je u qudima. U ovoj deci je na{ koren. ALEKSA: Pravo veli{ o~e proto. Samo deca da preìve ovu slogu. Lasno }emo se mi posle vratiti. DANILO: Ne moèmo tek tako da batalimo Samodreù. Srpski kraqevi i carevi su ginuli pa je nisu ostavqali. U ovoj crkvi se pri~estila vojska uo~i Kosovskog boja. ALEKSA: Pri~estili bra}o pa izginuli. Pustite sad to, drugo je ovo vreme. DRAGO: Izginuli ali nisu beàli. Da su beàli, zar bi mi bili danas ovde? ALEKSA: Ne beìmo mi odavde. Mi idemo da moèmo da se vratimo. DRAGO: Ovde su nam dedovi krv prolili za ovu zemqu. Svaka stopa nalivena je krvqu. E, ne}u da me fukara otera. PROTA: Morate qudi da se uklonite. Neka vam je Bogom sve prosto. DANILO: Ako je su|eno o~e proto i vi bra}o da nam Kosovo bude raka, ne marim. I mi da se pri~estimo, pa neka izginemo. PROTA: Nema Slakov~ana. Sigurno ne}e do}i. Da po~nemo slu`bu kako se moè. Qudi poskida{e kape i pu{ke sa ramena. Krste se i pale sve}e. Rade Aleksin i sin Danila Milin~i}a Slavoqub, ve} stasali momak izneso{e crkveni badwak. Sve{tenik otpo~e slu`bu. PROTA: Bogosloveno Carstvo Oca i Sina i Svetoga Duha Sada i uvek i u vekove vekova. Narod peva Amin. PROTA: Blagosloveno Carstvo Otca i Sina i Svjatago Duha niwe i prisno i vo vjek i vjekova. Narod peva Amin. PROTA: Mirom Gospodu pomolimsja. Narod peva Gospodi pomiluj. PROTA: O svi{wem mirje i spasenije du{ na{ih Gospodu pomolimsja. Narod peva Gospodi pomiluj. Sav zadihan, nose}i mrtvu Jovanku na rukama ispred crkve banu Petar, mlad i snaàn ~ovek. Za wim su stigla jo{ dvojica seqaka, nose}i tela wenog oca Nikole i Jovana. PETAR: O~e proto... qudi... stanite. Napado{e Slakovce u svanu}e. Na{li smo ih, pokaza glavom na pore|ana tela, zaklane... i{li smo sve po tragu. Petar svu~e guw i pokri telo Jovanke. Narod napravi krug oko wih. DANICA:

Jovanka! Jovanka... (Briznu u pla~ i zaroni lice u maj~ine grudi)

PROTA: Oprosti Gospode {to ti na ovaj dan prekidoh slu`bu. Ni{ta nije pre~e od ro|ewa Bogo~oveka i izvora ìvota, ali ni{ta nije svetije od smrti dvono{ca. Ako je do{ao ~as da ìvot ni{a ne vredi, smrt bar da po{tujemo. Da se beì odavde... Sutra i nas to ~eka, ~ulo se u narodu. DRAGO: Da se svi preselimo u crkvenu portu i tu da se branimo. ALEKSA: Ne vredi qudi tako opstati ne}emo. Izmori}e nas gla|u i zimom. DANILO: A da li pitate kuda da beìmo? Kako da se u nevreme uputimo sa ovom golotiwom i sirotiwom. Od balista i wihovih bandi ni ptica ne moè da preleti ni odavde do Vu~itrna. ALEKSA: Mora bra}o da se krene. DANILO:

Mora? U redu, neka vam bude. Ali kuda!?.

I tada svi ugleda{e {iptarsku devoj~icu od petnaestak godina koja je stajala neodlu~na da im sasvim pri|e. Bila je ogrnuta suknenom kabanicom, zabra|ena maramom i sa fereyom preko lica, ali su svi prepoznali Arifu, }erku Raima Oglua. Ta porodica je `ivela malo izdvojena iz sela. Jedni su je smatrali ciganima, muhamedanske vere. Prota je smatrao da su starinom bili Turci. 6

Vremenom i me{awem u brakovima postali su {iptarska porodica pa su ih tako i ubrajali. Stegnutih pesnica Petar gnevno zakora~i prema Arifi. ALEKSA: ARIFA: ALEKSA: ARIFA:

Stani! Stani, Petre! Danice, Poja. (Mahnu rukom pozivaju}i Danicu da pri|e) ’Ajde vidi {ta ’o}e. Idite na Prepolac. Babo tako ka`e.

Арифа обори главу и журно нестаде. DANILO: Do{la da {pijunira. Mo`da su im Balisti po ku}ama. Kud bi oni krstarili po ovolikom snegu. DRAGO: Svi su oni balisti. Pasija vera. Samo ih u Samodreì mawe ima od nas, ina~e bi mi leàli ovde mrtvi. DANICA: Kaè da idemo na Prepolac. Ja sam sa wom uvek lepo ìvela. Veli da je wen otac tako poru~io. DANILO: Na to vodu da nas navezu. Preko Prepolca ne moè{ ni u sred leta. Kud }e{ po ovom snegu sa tolikim narodom. ALEKSA: êkaj Danilo, stanite qudi. Moja Danica kaè da to devoj~e nije lo{e. Raim je star i uvek se nekako prema nama drào druga~ije. DRAGO: Zna{ li ti Aleksa da je Raim tu istu Arifu jo{ jesenas obe}ao Abduli. Abdula je u [abanovoj bandi. On je te ka~ake i doveo u ovaj kraj. ALEKSA: A ko je pito i wu i Raima kome da je obe}aju. Znate vi kako to kod wih biva. Qudi kad boqe razmislim, drugog puta i nemamo. DRAGO: ’Ajte bra}o da ove mu~enike opojamo i sahranimo. PROTA: Ostavite to meni, a vi koristite dan. DANILO: O~e proto, zar ti ne}e{ sa nama? PROTA: Star sam ja i da vas povedem i da vas poguram. DRAGO: Nosi}emo te proto na le|ima. PROTA: Na le|ima su vam deca. ’ajte vi, ’ajte, ne mogu ni crkvu da ostavim samu. ALEKSA: Zar misli{ o~e da ti jedan moè{ da je odbrani{? PROTA: Ne mislim Aleksa. Ona }e meni da sa~uva du{u. Idite, ne gubite vreme. Ja sam toliko star da mi nikakva zemaqska sila ne moè ba{ ni{ta. DRAGO: Blagoslovi o~e. (Okrete se telima Nikole, Jovanke i Jovana) Pra{tajte, vi bar vi{e nemate briga. PROTA: Sloga neka vas prati i Bog neka vas sa~uva. DANILO: Slavoqube, volove upregni u dvokolicu, kowe poveìte za wih, tor otvorite nek se ovce razi|u. Na}i }e novog gazdu. DANILO: (Utr~a u ku}u i iz we donese ikonu svoje krsne slave. Zagleda se u wu) Boè neka je carstvo tvoje, sila i slava. Slavo moja sveti Jovane do ju~e si gledao ìvot na mom ogwi{tu a danas mi daj snage i pameti da izbavim ovu decu. Arnauti mi u pro{lom ratu ubi{e oca. Danilo se zvao. Po wemu me i krsti{e. Eh... u ovom }e ratu mo`da ubiti mene. Neka... neka je samo po redu Gospode... Neka po milosti tvojoj samo Milin~i}i traju. (Danilo se prekrsti i celiva ikonu) Eto, tako zajedno }emo lak{e preko Prepolca. (Stavqa ikonu pod kaput. Podiè i oka~i pu{ku na le|a) A sad u baàniju, u bastragiju! Svi se brzo razi|o{e. Na pragu crkve pojavi se prota sa jagwetom na rukama. PROTA: Na Ro`destvo Hristovo! Рождество твоје Христе Боже наш, возсија мирови свјет разума, в њем бо звјездам служашчиј звездоју учахусја, тебје клањатнсја солнцу правди и тебје вједети с висоти востока, Господи слава тебје. I ruke i glavu podizao je prema nebu, dok je polako po~eo da veje sneg.

СЦЕНА IV Aleksa i Jevrosima dovode u red svoju ku}u. Aleksa postavi nisku sofru i trono{ce oko we. ALEKSA:

(Udari {akom u susedni tronoàc) E, ’ajde Jevro da sednemo kao nekad. JEVROSIMA: E moj Aleksa, posle svega smo kod svoje ku}e. ALEKSA: A {ta }e{ Jevro moja. Ajde nek je sa sre}om. Kucnu{e se rakijom i nazdravi{e. Iza le|a im se prikradaju Danica i Slavoqub, kako bi ih iznenadili. Jevrosima ih ugleda preko Aleksinog ramena i sko~i. JEVROSIMA: Jao, Aleksa vidi, vidi ko nam se vratio. ALEKSA: (Iznena|eno) Danice, Slavoqube... (Zasuzi od sre}e) JEVROSIMA: (Zagrli Danicu) E vidi Aleksa kako se izduìla. [to kosu postriga }erko? (Grlila je Danicu i plakala od sre}e) Moja devoj~ica. Pobeè u rat, a da majku nisi ni pitala. DANICA: Da sam te pitala ne bi ni oti{la. JEVROSIMA: (Jo{ vi{e raàqena) Pa zar ti ènsko da ratuje{? ALEKSA: Ama pusti Jevro decu da danu du{om. E Danice moja, }eri moja... ’ajde deco sedajte. SLAVOQUB: (U uniformi sa bombama koje su visile na opasa~u i pu{kom u rukama spusti sve na tronoàc. Iz male vojni~ke torbe izvadi bocu rakije i stavi ispred Alekse na sofru) Jabukova~a! donosim ti je ~i~a ~ak iz Slovenije. Aj ìveli!. ALEKSA: Dobro mi do{li. SLAVOQUB: Boqe vas na{li i ìveli. DANICA: O~e gde je Rade?. ALEKSA: Ostao Rade da dosluì rok u jedinici. E deco moja. Boga mi tri na{e pu{ke pucale za slobodu jakako. DANICA: O~e nisam se ja ba{ borila k’o pravi borac. Radila sam u sanitetu. Duìla sam pu{ku sve do Slovenije i natrag, ali nisam pucala. JEVROSIMA: Ja{ta si, (Gotovo pla~e) ti samo od mene krije{. ALEKSA: Ama }uti Jevro. SLAVOQUB: Pa kako je, kako ìvite ~i~a Aleksa? ALEKSA: E moj Slavoqube, ìvimo k’o posle rata. Ko crkveni mi{evi. Nema hrane, nema semena, nema stoke... nema ni~ega. SLAVOQUB: Nema, nema. Sve }e nova vlast da obezbedi ~i~a Aleksa. Izveli smo revoluciju i ona }e sve da promeni. Stekli smo slobodu i mir. (Pokazuje Aleksi pu{ku) Kakva je, a? ALEKSA: (Znala~ki odmeri pu{ku, pqesnu je po kundaku) Dobra! Kragujevka! Ne znam, ne znam sinko mo`da je tako kako veli{ tamo u Sloveniji. Ovde jo{ padaju glave. JEVROSIMA: Ma {ta sluti{! ALEKSA: Zna{ Slavoqube balisti ti pre deset dana ubi{e oca. JEVROSIMA: A nesre}ni Danilo. Hteo je prvi da stigne u Samodreù. Balisti ga preteko{e. Ubi{e ga na ku}nom pragu. SLAVOQUB: A {ta }e{ ~i~a. Rat! Toliko mladih zatrpa zemqa. ALEKSA: I protu su zaklali. Crkvu nam zapalili... DANICA: (Ustade i Aleksi spusti obe ruke na ramena poku{avaju}i da ga ute{i) ’Ajde o~e pusti sad to. Nemamo crkvu, nemamo popa ali nam i ne treba. Novi ìvot! Novi ìvot nosi napredak o~e! ALEKSA: Ne razumem ’}eri da li me ti to te{i{ ili sramoti{. A bi}e tu jo{ posla, za popove. Jo{ kako... JEVROSIMA: Aleksa ne sluti zlo, crniku. 8

SLAVOQUB: Ama nemojte tako. Meni je dosta i rata i ~uda. Vidi{ ~i~a da se narod vra}a svojim ku}ama. ALEKSA: Vra}a se, vra}a, ali nekako pogrbqen... DANICA: E sad... o~e ALEKSA: Kao da smo mi bili uz okupatora a ne oni. Kao da smo mi wih pqa~kali, palili i klali, a ne oni nas! (Aleksa se naquti) I sad posle rata, vrebaju sinko balisti. Jedni su jo{ u bunkeru a drugi ho}e na vlast. SLAVOQUB: (Ustade, popravi opasa~ i zateè {iwel nagla{avaju}i svaku re~) Stiè, ~i~a, na{a narodnooslobodila~ka vojska. Sve }e da se sredi! More, bi}e svega u izobiqu! Ma ba}u{ka, Ruja nakalemio ìto na zuba~i! (U zanosu pokazuje rukama) Iz pirevine ni~e klasje, moj ~i~a Aleksa! Slavoqub razmeni vesele poglede sa Danicom i zajedno ispr{eni zapeva{e. Da poqu{ko, da poqu{ko poqe {iroko, hej A po poqu ja{u nam kozaci, Sve crvene armije junaci. Smeju se u glas namrgo|enom Aleksi. SLAVOQUB: Nego da ja krenem, svojoj ku}i. ALEKSA: Ostani ovde Slavoqube. Nema{ tamo ni prozora ni vrata. Po ku}i trn da provu~e{ ne bi se ni{ta oka~ilo. Kod oca sam ti na{ao samo ovu ikonu... I to ti je sinko sve. Ulazi Arifa. DANICA: Evo moje drugarice. Evo moje Arife. Zagrli mladu {iptarku pod fereyom. ARIFA: Poslo babo malo sira, mqeka i vune. Pruì Danici limenu kantu i kudequ vune. JEVROSIMA: Fala ti ’}eri, mnogo ti fala. DANICA: Pa kako si Arifa. ARIFA: Dobro sam, dobro. Vi{e sela negde u brdima odjeknu nekoliko rafala. Arifa ùrno pobeè svojoj ku}i.

СЦЕНА V U sumraku sa pu{kama u rukama stra`are Drago Stojkovi}, Aleksa i wihov kom{ija Milan. Danica im je u korpi donela ve~eru. ALEKSA: DRAGO: MILAN:

’Ajde Milane, ’ajde Drago privatite se malo. Ogladnesmo i ozebosmo. Zna{ {ta sam primetio jo{ u ratu? Kad je ~ovek gladan, vi{e mu i zima. A nesre}a nikad ne ide sama.

Pred wih stupi stasiti mlad oficir vojske, ogrnut {iwelom. KAPETAN JANKOVI]: Dobro ve~e, drugovi. ALEKSA: Od kabanice ti juna~e ne vidim ~inove. KAPETAN JANKOVI]: Ma kakav junak, jedva se drìm na nogama. ALEKSA: Junak jesi kad si do{ao da se lomata{ po ovom na{em Kosovu. KAPETAN JANKOVI]: Ja sam kapetan Jankovi}. Sedite qudi, prekidoh vas u ve~eri. ALEKSA: Prava se vojska na nogama do~ekuje. A za nas ovde na Kosovu, bogami, jo{ i ra{irenih ruku. KAPETAN JANKOVI]: Vidim ja i vi ste vojska, a stari? ALEKSA: Onako od bede. DRAGO: Tre}i poziv. Mi Srbi smo stalno vojska. Mewamo samo poziv. ALEKSA: Eto ~uvamo straù kod prvih ku}a da nas balisti vi{e ne ubijaju kao ze~eve. DRAGO: Jel’ vidi{ Aleksa da do|oste na moju pamet. (Govorio je preko velikog zalogaja poga~e u ustima) Ja sam to predlag’o na Boì} ~eteres prve. Badava smo i{li u beàniju, badava ratovali do Austrije. Opet ~uvamo straù. MILAN: [to te stizalo to te ~ekalo. DRAGO: A ti Milane ~eka{ svaku moju re~ da poktori{ (?) ko poklisar za popom. ALEKSA: Izvinite gospodine kapetane nismo mi neprili~ni. O{inu pogledom nasmejanog Dragu i Milana. Radosni smo {to ste do{li, pa se malo i na{ale je li?... KAPETAN JANKOVI]: Ako, ako. Nego, vod mi je gore u {umi, pa bismo se negde smestili. ALEKSA: Be`’te u selo kapetane. Mi jo{ spavamo sa oru`jem. Kod balista se ni{ta nije promenilo. KAPETAN JANKOVI]: Rasterali smo mi baliste u Metohiji, a sada }emo i ovde na Kosovu. ALEKSA: Pa sad, kad ste stigli, bi}e da je tako. Samo sinko da se ne prevarite, ima ih jo{ mnogo. KAPETAN JANKOVI]: Mi smo stari samo prethodnica jedinice kojom komanduje drug @ivko. DANICA: Pa jel’ to onaj @ivko {to je ratovao na Jastrebcu? Danica se prvi put ukqu~i u ovaj razgovor i pri|e malo bliè. Kapetan Jankovi} tek tada ugleda na woj vojni~ku bluzu. JANKOVI]: Da taj, drugarice! On je ve} sigurno stigao do Vu~itrna. DANICA: Pa ’o}e li ovamo? JANKOVI]: Ho}e! Za dan, dva on je tu. DRAGO: ’Ajd da vidimo i druga @ivka, a Milane. Bog ìveo druga @ivka! MILAN: I nas da ìvi. Da ìvi ugledamo druga @ivka. JANKOVI]: A kako se ti zove{, drugarice? DANICA: Ja sam Danica Mihajilovi}, odavde iz Samodreè. JANKOVI]: Danica iz Samodreè? Danica Kosovka! Ha, ha, ha imam ja poruku i za tebe i za tvoga oca Aleksu, li~no od druga @ivka. Danica se obradova. ALEKSA: Ja sam wen otac Aleksa. JANKOVI]: E pa zdravo druè Aleksa. 10

ALEKSA: Zdravo gos... ovaj druè... ja nekad ovako, nekad onako i u ratu sam brkao. Ne mogu oficiru da kaèm druè. JANKOVI]: Vama je teren poznat. Moramo prona}i i obeleìti svako gnezdo i svaki bunker [abana Buwakua i wegove bande. Pet hiqada {iptara primilo je oru`je u Drenici kao narodnooslobodila~ka vojska. Sumwa se da su ih pridobile balisti~ke bande. Moramo krenuti.

СЦЕНА VI Na zastira~u od ov~ijih koà na prekr{tenim nogama sede: Abdula i Raim. Lewo pu{e i sr~u ~aj. RAIM: Ti si Abduq kaè{ putovao za vreme rata, trgovao. Je’l bilo kakve vajde a? ABDUQ: Bilo je bab Raim, bilo. RAIM: Pa ima{ li ne{to stoke? To je blago. Para i vredi i ne vredi ni{ta, jok! ABDUQ: Ha, ha, bab Raim nije Abduq vi{e }obanin, pa da }uva bivoqice. Moj Ifisakaù Abduq lud! Rat, a oni razgrabili ovce i goveda. Ja, jok! Ni stoku, ni pare! Iz nedara vadi maramu lagano je dre{i i prstima razvla~i dukate i zlatni nakit. RAIM: Takom Boga to za svako vreme vaqa Abduq. ABDULA: Ima Abduq jo{ toga bab. Ima. Mogu da kupim i stoku i }obane. A tebi }u bab Raim zlatne zube da napravim. Evo ovakve. (Iz marame pokaza Raimu most ne~ijih zlatnih zuba) Neka svi vide bab Raim da ti je Abduq postao rod. RAIM: âst mi Abduq, ~ast... ama, re~e rod? ABDULA: Rod! Obe}ao si mi Arifu! RAIM: Moju ne pori~em, nikad. Nego velim jo{ se nije smirilo. Jo{ pucaju pu{ke. ABDULA: Ne mogu da ~ekam. Neka se vidi da imam porodicu, bab Raim. RAIM: Arifa! Arifa se ne~ujno pribliì i stade korak, dva iza wih. RAIM: Arifa, do{o Abduq da te vodi. ABDULA: Ovo je za tebe bab Raim. (Pruì mu yepni zlatni sat) A ovo je za tebe Arifa, podiè uvis zlatni lanac i medaqom. Raim ne okre}u}i se klimnu glavom i Arifa tek tada primi dar od Abdule. RAIM: Trebalo bi da se veselim ali ne mogu. Mu{ka mi deca pomre{e i èna. Arifa mi je sve Abduq. Pa neka ti bude! ABDULA: Ja }u ti biti kao sin bab Raim. RAIM: Veli{, kao sin... ha, ha, ha. Odjeknu{e napoqu rafali. Abdula lako sko~i i kroz malo zazidano okno pogleda {ta se doga|a. ABDULA: Vojska i oni {kaveqi s’ wima. RAIM: Mnogo strada{e, mnogo. ABDULA: \abe se raduju {kaveqi, rat jo{ nije zavr{en. RAIM: Ovaj je zavr{en. [ta bi bi. ABDULA: @ali{ ti wih bab ili se pla{i{? Ti wima vunu, oni tebi vojsku, ti wima sir i mleko a oni ’o}e da skidaju fereye, da nas osramote. RAIM: Vojska nas ne dira, a ni na{u decu. Do{li su da gone [abana Buwakua, da ima pamet on bi oti{ao. Krv se pla}a Abduq. ABDULA: Kako? Kako da ga gone kad oni i ne znaju gde je [aban? ARIFA: Znaju! Kaù da je gore u bunkeru kod Selca. Danas }e da ga opkole. ABDULA: Kako da ga opkole? ARIFA: Jedna vojska odavde, druga od Vu~itrna. ABDULA: Neka, neka gone... ja se ne bojim, ja nisam ratovao. Pri|e Arifi, koja se spremala da po|e sa wim pakuju}i ne{to od ode}e u neku vre}u. Abdula iz vre}e izvu~e {alvare, maramu i fereyu. ABDULA:

Nego ne mogu na miru da se `enim. Neka Arifa pri~eka jo{ malo, a ja idem. 12

RAIM: êkaj, ~ekaj da se po~astimo. ABDULA: Neka slavi}emo bab Raim. Kad se pripuca ja posle ne mogu tri dana da stignem do ku}e. Iz vre}e pokupi fereyu, maramu i {alvare. Ove Arifine stvari }u da ponesem a ti Arifa lepo s Danicom... Abdula otr~a. RAIM: Hm, hm ~udno vreme, ~udni qudi. Da{ mu devojku, a on uzima {alvare... ’O}e da se èni ne}e da ~eka, ’o}e da ~eka ne}e da se èni.

СЦЕНА VII U {tab jedinice kapetana Jankovi}a ulaze Neziri i Hiseni, dvojica funkcionera nove vlasti na Kosovu i Metohiji. Nosili su ko`ne mantile, ko`ne ka~kete i ko`ne ~izme. NEZIRI: Smrt fa{izmu drug Jankovi}, (Odse~e Neziri ne pomiwu}i vojni ~in kapetana Jankovi}a) U ime Oblasti Kosova i Metohije donosimo ti va`nu poruku. JANKOVI]: Zdravo drugovi... NEZIRI: Ja sam Neziri i drug Hiseni (Pokaza rukom na svog pratioca) Donosim za za tebe drug Jankovi} i lepe li}ne vesti. (Iz yepa mantila izvadi papir i pruì Jankovi}u) Dobio si druè unapre|ewe. A vala i red je, da se malo odmori{. Te{ko je po ovim na{im brdima. Kapetan Jankovi} se obradova unapre|ewem. JANKOVI]: Nema odmora dok traje obnova, je li tako drugovi. NEZIRI: Tako, tako. Va`no je da smo rat zavr{ili i okupatora isterali. JANKOVI]: E, pa rat ovde na àlost jo{ traje. I ko zna koliko }e jo{ na{ih qudi da izgine. NEZIRI: Tako, tako a ti }e{, drug Jankovi} uskoro da ìvi{ mirno u velikom gradu. JANKOVI]: Ma kakvi uskoro. Tek ju~e smo likvidirali [abana Buwakua a jo{ su pune {ume wegovih balista. Dok sve ne zavr{imo meni ne trebaju nikakve olak{ice. NEZIRI: Drug Jankovi}, nam u Oblasti je stigao izve{taj da ste tog Buwakua ubili, a on nam je trebao ìv. Kaù da ste vrlo, vrlo o{tri! JANKOVI]: Kako o{tri? Kako o{tri, kako ubili? Vaqda likvidirali. Troje qudi mi je te{ko raweno... NEZIRI: Tako, tako. Niste me dobro shvatili. Bilo {ta bilo. Va`no je da ste tu stvar izveli do kraja. Da se vi{e ne pomiwu baqisti pa baqisti. JANKOVI]: E, pa ovo je tek po~etak, drugovi. NEZIRI: Dobro, dobro. Tako, tako. Pravilno. Evo jo{ jedne va`ne vesti za vas. Iz drugog yepa mantila, izvadi jo{ jedan dokument i pruì kap. Jankovi}u. JANKOVI]: (Kapetan nervozno otvori papir) [ta je ovo?! (Upita uzbu|eno) NEZIRI: Kraj vojne uprave na Kosovu, (Naglasi svaku re~) JANKOVI]: Kako kraj vojne uprave? Pa ja o~ekujem poja~awe a stiè demobilizacija. NEZIRI: Drug Jankovi} Bratstvo i jedinstvo su tekovina na{e revolucije. To ne sme da zameni osvetoqubivost i revan{izam. Mi smo tu da sejemo poverewe i bratstvo i jedinstvo. JANKOVI]: êkaj, pa ko to pori~e? Pa jel’ imaju ti u Beogradu pameti? Ovde padaju nedu`ne glave, a oni ukidaju vojnu upravu. Bande balista... NEZIRI: Ne, ne. Gde vi vidite bande? To je {a~ica zavedenih. Kad shvate tekovine na{e revoqucije, bi}e sa nama. JANKOVI]: Zar zlikovci da budu sa nama? Kakva {a~ica zavedenih. Od te {a~ice zavedenih {ezdeset hiqada prognanih qudi jo{ ne sme da se vrati na Kosovo i Metohiju. NEZIRI: (O{trije i zvani~nije) Drug Jankovi}... mi smo se jo{ u toku revoqucije dogovorili da ne}e biti kolonizacije Kosova i Metohije. Ja znam, (Naglasi svaku re~) da ste vi kao komunista svesni. JANKOVI]: Svestan sam da znam ni koji ste to vi, ni gde ste se, ni {ta ste se to dogovorili. Slu{aj ti, druè ~etres prve balisti kao pomaga~i okupatora su hiqade qudi pobili. Desetine hiqada qudi je proterano sa Kosova i Metohije. Svi su oni `rtvi i jo{ nisu vra}eni svojim ku}ama. Svako ìvi zna kakav je ovde bio teror balista i svako po{ten zna {ta je danas ovde.

NEZIRI: Mi ni{ta ne radimo na svoju ruku. Zajedno sa vrhovnim vo|stvom na{e revolucije u Beogradu doneli smo odluku o povratku i postavili rok. Ko se ne vrati do tog roka, gubi zemqu. JANKOVI]: Pa kako da se vrate? Ovde se jo{ ubija. [ta jo{ kaù drugovi iz Beograda? [ta }emo sada da radimo sa {ezdeset hiqada onih, {to ih je Musolini naselio iz Albanije po Kosovu i Metohiji? [ta }emo sa tim Musolinijevim miqenicima. On ih je nastanio po tu|im ku}ama, dao im tu|u zemqu. Gde }e vlasnici?! Upadaju Slavoqub i Danica. SLAVOQUB: Druè Jankovi}u, hitno je oprosti... DANICA: Do{ao ~ovek iz sela Qub~e, kaè da su balisti jutros napali selo i ubili ~oveka i ènu. Traè vojsku, hitno je! NEZIRI: Oooo, drugarice, tako mlada, a tako ratoborna. Opali pu{ku neki zavedeni pojedinac, a vi odmah traìte vojsku. DANICA: Ja sam druè skojevka iz rata. Sad pomaèm u hvatawu balista. NEZIRI: Dobro, dobro. Pravilno, ali te pojedina}ne slu}ajeve moè da re{i i civilna vlast. Zato smo mi tu, da sejemo poverewe. Pa mi, isto tako, znamo da ovde jo{ ima ostataka srpske buròazije sa kojom smo mi ras}istili jo{ tokom revoqucije. Sad imamo – AKMO. (Naglasi svaku re~) Autonomnu kosovsko – metohijsku oblast. Drug Tito nam dao, li}no. [iptarski narod je jo{ u revoquciji izborio svoju ravnopravnost. Bira}e i bi}e Danila biran, ako treba i na najodgovornija mesta. JANKOVI]: (Stupi napred i naredi) Kosovska brigada sutra rano napu{ta Kosovo, po nare|ewu odozgo!

СЦЕНА VIII Ispred ku}e Aleksa o{tri i klepa kosu. Prilaze Danica i Slavoqub, koji nosi praznu vre}u od ramena, gotovo, do zemqe. Prate ih ]amil i Jusuf, Abdulina bra}a, nose}i duge gvozdene {ipke za pretresawe sena i slame, traè}i tako skriveno ìto. Crvene trake na wihovim rukavima daju im va`nost nekakvih zvani~nih, dràvnih organa. Aleksa ih, kradu}i samo o~ima, kratko odmeri. ALEKSA: Oooo... DANICA: Eeee..., zdravo. Sa dobrovoqnim otkupom ìta po~e}emo od na{e ku}e. Li~ni primer! ALEKSA: Da se da, nego kako! DANICA: E, na{a ku}a treba da izmiri vi{e, no ostale. ALEKSA: Samo si zaboravila da kaè{, }erko, da mi ìta nemamo. Celo selo zna da nam balisti zapali{e ìto jo{ u krstinama, {to je “leba – Pa u meni je!” DANICA: Nisam zaboravila, rakala sam. ALEKSA: Pa {ta onda pretresate? DANICA: Tako je po zakonu. Mora da se pretrese i kad se ne na|e, ima{ rok da se sna|e{ i izmiri{ narez. Napred drugovi, izvr{avajte! ]amil i Jusuf okolo po~e{e da bu{e {ipkama, traè}i sakriveno ìto. ALEKSA: A za{to to ne izvr{avate po {iptarskim ku}ama? Ako je to zakon, za{to za wih, otkupa nema! DANICA: Za wih dobrovoqni otkup ne vaì. Oni se bore na politi~kom zadatku. Skidaju zar i fereyu svojim drugaricama, {to je ostalo iz stare dràve. To je napredak. ALEKSA: Nije im dràva, vaqda, ènama stavqala fereye. Napredak, nema {ta! U na{e ìto zataknete barjak, pa terate za Albaniju, a narod ovde jede muvar! Umire iznuren i gladan! DANICA: Otac si mi i nikada ti re~ nisam povratila, ali smem da ti kaèm – pun si mr`we! ALEKSA: Sme{ da kaè{, sme{, ti si sada vlast, a i ovi pored tebe su vlast, pokaza na ]amila i Jusufa. A i ti Slavoqube, kako samo tako brzo zaboravi deda i oca? Jo{ se u grobu nisu ni o’ladili?! Umete samo da ginete, a posle... SLAVOQUB: î~a Aleksa, moramo biti svesni. Revolucija ne trpi kolebawa. Zadatak je zadatak! DANICA: Stidim se zbog tebe! ALEKSA: A i treba da se stidimo, treba. Balisti protera{e stotine hiqada Srba iz Kosova i Metohije, a vi zabraniste Srbima da se vrate. Drugima, {to su nekako i opstali, imawa proglasiste za dru{tvene pa{wake, pa iseliste tako ~itava sela. Tre}i, sami prodaju [iptarima zemqu za ìto da izmire tu pqa~ku {to je zovete dobrovoqni otkup. Hektar zemqe – yak ìta! DANICA: To je neprijateqsaka propaganda! ALEKSA: A ti si neprijateqska slu{kiwa, (Grmnu gnevno i baci i kosu i kosi{te) DANICA: Drugovi! Drugovi odri~em se javno svoga oca!

Jevrosima, koja je sve vreme zaplitala pocepane ~arape, samo razveza maramu, prekrsti se i tiho zaplaka.

СЦЕНА IX Nekako sve~ano, zvani~no i radosno Slavoqub i Danica ulaze u kan celariju kod [aqokua, predsednika mesnog odbora. Zastado{e kod vra ta, doteruju}i jedno drugom uniforme. Na drugom kraju kancelarije oko [aqokuovog stola, pu{e}i, sedeli su Abdula i wegova bra}a. Kako ugleda Danicu, [aqoku sa glave skinu {iptarsko ke~e, i iz stola izvadi i natu~e ka~ket sa izvezenom petokrakom i zauze slu`beni stav. Radosno pri|e Slavoqubu i Danici. [AQOKU: Oooo, koga to vidim, drugarica Danica i drug Slavoqub. Eeee, ba{ ste me obradovaqi. (Pozdravi ih prvo sa pesnicom na slepo~nici, zatim im qubazno i predusretqiv pruì obe ruke) DANICA: Druè. [aqoku, mi smo do{li, drug Slavoqub i ja, odlu~ili smo da se registrujemo. [AQOKU: Eeee. DANICA: Pa da mesni odbor vidi i da posvedo~i. [AQOKU: Eeee, vidi, vidi, qepo, qepo. A imamo jo{ jedno ven~awe. SLAVOQUB: Je li, a wazzu ko to? [AQOKU: Abdula i Arifa. Drugarica Arifa je prva na na{em Kosovu skinula fere|u. Napredak! DANICA: Napredak. SLAVOQUB: Napredak, nema {ta. [AQOKU: Napredak, na sve strane. Evo, drugovi, (Pokaza glavom na Abdulu i wegovu bra}u) drugovi su podneli molbe za bora}ki sta`. Zna{, bilo bi dobro da i ti Danice posvedo}i{. DANICA: Ja, za bora~ki sta`, kome? [AQOKU: Abdula, drug Abdula i wegova bra}a. Drug Abdula, evo, naveo u moqbi, ([aqoku odjuri i donese sa stola molbu, koju su o~igledno bili sro~ili jo{ pre Danicinog i Slavoqubovog dolaska), da je iqegaqno radio za na{u revoquciju i da je preko Arife, svoje verenice, jeq se tako kaè po novom, da –verenice, obave{tavao revoqucionarne snage o kretawu neprijateqa... DANICA: Druè [aqoku, moèmo li nasamo? Povede ga u stranu. [AQOKU: Samo, drugarice Danice, da zna{ ovo je poqiti}ki mnogo zna}ajno. Zna{ da su drugovi iz Oblasti zauzeli stav i rekli... DANICA: Slu{aj, druè [aqoku, Arifa i ja smo odrasle u Samodreì. Jeste ona do{la i rekla kojim putem da beìmo od balista i da je to poru~io wen otac Raim. Abdulu nije ni pomiwala. Naprotiv, Abdulu je pomenuo [aban Buwaku kada je one no}i napao na{u ku}u. Ja Abdulu, istina nisam videla sa [abanom, ali ga je [aban pomenuo. [AQOKU: Danice, Danice, (Prekide je i posavetova dobronamerno) Nije bratstvo i jedinstvo, ako ispadne da su se samo Srbi boriqi u ratu. Mi ne smemo do podcenimo doprinos Abdule i wegove bra}e i drugih drugova. Evo, evo da }uje{ molbu. Abdula Muqoj je od samog po}etka rata prikupqao podatke o kretwu neprijateqa i doma}ih izdajnika i dostavqao revoqucionarnim snagama i dрugarici Danici. Zar je va`no, te dve re}i, drugarici Danice, ako se druge revoqucionarne snage ne bune. Evo, radio je nesebi}no, }esto `rtvuju}ii svoj ìvot. Svedoci su Muqoj ]amiq i Muqoj Jusuf. Evo, sad za Jusufa: prikqu}io se narodnom pokretu i revoquciji od po}etka revoqucije zajedno sa svojom bra}om ]amilom i Abdulom. Evo, sad samo jo{ za ]amila. Sve isto, pristupio revoquciji od po}etka, svedoci Muqoj Jusuf i Muqoj Abdula... u prisustvu drugarice Danice... sve u prisustvu drugarice Danice. Tako, tako samo da se ovde potpi{ete. (]amil, Jusuf i Abdula potpisuju) E, {to ste me obradovaqi. Ne, mnogo ste me obradovaqi. Ovo je Danica. Danica, Kosovka! I Slavoqub – borac! 17

СЦЕНА X Ispred [aqokua stoje Danica i Slavoqub. [aqoku otvori kwigu ven~anih i oni se pojedina~no upisa{e kao ven~ani bez ikakvih formalnosti. Kao svedoci na ven~awu, otiscima pal~eva, overi{e, ]amil i Jusuf. Svi kratko ~estita{e Danici i Slavoqubu. [AQOKU: A sad, Abdula i Arifa. Svi revoqucionari da se revoqucionarno registruju istog dana. Napredak, jeq tako, (Okrete se [aqoku ]amilu i Jusufu. Obojica klimnu{e glavom i u znak pozdrava revolucionarnih ven~awa stavi{e po desnu ruku na grudi) Abduqa! Ej, Abduqa! Abdula stupi napred sa Arifom. Mlada {iptarka je bila sva u svili. Kao ven~i}, na glavi, preko podvezane svilene marame, visila je niska dukata. Abdula je, umesto suknene dolame, koju je stalno nosio, na sebi imao kratak ko`ni kaput, kakav su nosili visoki oblasni rukovodioci i revolucionarni organi, uop{te. Danica se iznenadi sve~anim izgledom Arife i obradova se. Pri|e da joj iskreno ~estita, zagledaju}i joj u lice, koje jo{ od detiwstva nije videla bez fereye i koje je svetlelo belinom, nikada ne dotaknutu suncem. U toj belini lica kao da se ogledala i srame`qivost i neka posebna nelagodnost. DANICA:

[to si tu`na? Jel’ to pla~e{?

Arifa samo zatrese glavom. Danica na velikom lancu ugleda zlatni medaqon na Arifinim grudima. Zaprepa{}eno ga dohvati rukom. Drhtavim prstima razdvoji wegove poklopce i gotovo kriknu. DANICA:

Medaqon?! Jovankin... Jovankina slika... Qubo... Qubo, pritr~a Slavoqubu.

Bez ijedne re~i svi su stajali kao ukopani.

СЦЕНА XI Ogrnut ko`nim mantilom, zablenut u dim svoje cigarete u polutami kancelarije sedi predsednik Oblasti, Neziri. ûje prvo lak{e, a zatim sna`nije kucawe na vratima. NEZIRI: Do|i sutra, odbrusi mrzovoqno. Ne obaziru}i se na to ispred wega banu Danica. DANICA: Druè Neziri... NEZIRI: Je li zakazano za danas? DANICA: Nije, ali je hitno. NEZIRI: Do|i onda prekosutra. DANICA: Druè Neziri, dolazim slu`beno iz Samodraè, hitno je. NEZIRI: (Prave}i se da je tek tada prepoznao Danicu, on ustade od stola i krete joj u susret) Oooo, koga to vidim. Danica skojevka, Danica Kosovka, a? Mi smo se posledwi put videqi u Samodreì, je qi tako? DANICA: Da, kada smo birali mesni odbor. NEZIRI: Sedi, sedi drugarice Danice. Evo, vidi{ kako je ovde. Sastanci pa konferencije, dawu i no}u. Vi bar tamo imate ~ist vazduh. DANICA: Zagadilo se mnogo toga u Samodreì, druè Neziri. Zato sam i potegla ovamo. NEZIRI: Jeq tako? A ko to tamo zaga|uje. DANICA: Kako da ti kaèm, nismo uradili ba{ sve do kraja. NEZIRI: Dobro je da si samokriti}na, drugarice. A za{to niste? DANICA: (Zakora~i prema Neziriju, re{ena da vrati razgovor na ono za{to je i do{la, iz vojni~ke bluze izvadi fotografiju i energi~o je predade Neziriju) To je moja drugarica Jovanka, iz Slakovca. Zaklali su je balisti i wu i wenog brata i oca. NEZIRI: (Vrati mirno fotografiju) Tako, tako. A {ta }e{, rat je odneo mnoge `rtve. (Neziri ravnodu{no ra{iri ruke) DANICA: Da, tako je, samo, taj medaqon, vidi se ovde na slici, (Ispred o~iju mu pokaza detaq na fotografiji) taj medaqon je Abdula Muqoj sada poklonio svojoj nevesti Arifi. Slu~ajno sam ga prepozanala na ven~awu. NEZIRI: Abdula? Ne mogu imena da se setim. Samo pazi, Muqoj je }estita famiqija. Sada se se}am, pa i ti si posvedo}ila da su radiqi za na{u revoquciju. DANICA: Ja sam rekla predsedniku mesnog odbora, drugu [aqoku, da ja o tome ni{ta ne znam... a on mi je objasnio da je to stav u Obalsti i... NEZIRI: Dobro, dobro. Samo ne moè to tako, te jeste, te nije. Takav stav drugarice Danice seje nepoverewe u kadrove, kvari me|unacionalne odnose. Uop{te ne znam otkuda takav stav kod tebe. Ajda da razgovaramo kao drugovi, kao komunista sa komunistom... da nije to uticaj tvojeg oca. Sa}am se, obave{ten sam da je on imao nepravilan, da ne kaèm, neprijateqski stav po pitawu sprovo|ewa dobrovoqnog otkupa vi{kova ìta? DANICA: Kakav otkup, kakav stav, kakav vi{ak? Otac je bio qut. Zapalili su nam ìto na wivi, ni par~e hleba nije im’o u ku}i, a ja sam mu razrezala obavezu vi{e nego ostalima. NEZIRI: Tako, tako, ali i taj slu}aj }e se ispitati... DANICA: Slu{aj, druè Neziri, moj otac i moja porodica su se ~asno borili u ratu. Nisam ja ovde do{la kod tebe, ni zbog oca ni zbog otkupa, nego zato {to sam prepoznala medaqon zaklane porodice. Otkuda medaqon kod Abdule, to te pitam? NEZIRI: Dobro, dobro. Ispita}emo mi to. Proveri}emo sve. Ja samo kaèm da takav stav, drugarice Danice, {kodi na{em daqem razvoju revoqucije, a to je opasno... to je mnogo opasno, drugarice Danice!

СЦЕНА XII У кући Славољуб је насађивао постоље на ниској софри. Даница уђе носећи, мало брашна у наћфама. Славољуб окрену и постави софру, задовољно тресну шаком о њу. SLAVOQUB: [ta kaè{, {ta kaè{ Dano? Ku}imo se polako, a? DANICA: E, ba{ je lepa, (Sede i male na}ve postavi na tronoàc pored vatre) Spoqa se za~u da ih neko doziva: Doma}ineee, eeej, doma}ineee. U ku}u stupi [aqoku pra}en Abdulom. [AQOKU: Qubooo. SLAVOQUB: ’Ajde, drugovi, ’ajde! [AQOKU: Smrt fa{izmu! (Stavi pesnicu na slepo~nicu) Zdravo, druè Qubo. SLAVOQUB: Zdravo, zdravo, izvolite sedite. Vi ste prvi za ovom sofrom, pa da nazdravimo. ([aqoku i Abdula poseda{e na trono{ce oko sofre) Ajde, Danice, po~asti qude. [AQOKU: âsti nas Danica qepo po Oblasti i srezu! SLAVOQUB: Za{to? [AQOKU: Nismo joj po voqi, pa nas opawkava kod drugova. Eeee, Qubo, moram da ti kaèm da smo na sastanku mesnog odbora istupawe drugarice Danice ocewiqi, kako da ti kaèm, kao uskogrudo i revan{isti}ko. ABDULA: Druè Qubo, jeste jo{ dok je vojska bila ovde, stalno je nagovarala komandanta na osvetu, kao da je hteqa da kaè da smo svi mi ovde biqi baqisti. [AQOKU: Jeste, kao da smo svi mi baqisti. Nije qepo, druè Qubo. Evo i sam zna{ ustezala se da Abduqi posvedo}i zasluge za revoquciju, jeste. DANICA: (Obrisa ruke od bra{na i krenu qutito prema wima) Ko je zaklao Jovanku, wenog brata i oca, to ja tebe pitam [aqoku? O kakvoj revoluciji tu tru}a{? [AQOKU: Tvoje dràwe Danice, to je nepoverewe prema novoj vlasti! Dobro, de sad, u ostaqom, mi smo ovde slu`beno. Zna{, vi jo{ niste izmirili obaveze za davawe... SLAVOQUB: Kakve obaveze! [AQOKU: Masti, vune, mesa.... sve redom. DANICA: Mar{ napoqe iz ove ku}e! [AQOKU: Moqim? DANICA: Mar{ napoqe, kad kaèm! SLAVOQUB: Danice! [AQOKU: Neka, neka... [aqoku i Abdula krenu{e prema vratima. SLAVOQUB: Ama, stanite, drugovi! [AQOKU: Neka, drugi put }emo ni druga}ije. Poqako, poqako, vre|a revoquciju, vre|a organe i vlast! SLAVOQUB: Drugovi, stanite. Stanite, sve }e da se istraì i razjasni. [AQOKU: Poqako, samo poqako. Sve se razjasilo. Abdula i [aqoku nestado{e kroz vrata. DANICA: ’O}e da me zablesave, pa jo{ i prete. Osilio se [aqoku. (Gnev je iskaqivala me{awem testa u na}vama) SLAVOQUB: Opet ti. DANICA: Vlast! Nismo se borili za takvu vlast! SLAVOQUB: Prekini, ~uje{ li! Niko da ti dokaè, a ti stalno tera{ svoje. Jovanka, pa Jovanka! Pa zar malo mladih zatrpa zemqa. Moè{ li ti da ih oìvi{?! DANICA: Ama, vidi{ li ti ~ove~e i{ta ili tako, tetura{ k’o slepac po {umi?! Nastade mukla i duga ti{ina. Danica se polako ispravi. Rukom dota~e le|a, pa zatim stomak ispod grudi i neka neobi~na radost ozari joj lice. 20

DANICA: Idem, idem da popijem vode. Osmotri Slavoquba. Idem da popijem dve ~a{e vode. Opet osmotri zabrinutog Slavoquba za sofrom. Kaèm... mislim, da popijem dve ~a{e za nas dvoje, re~e sa naro~itim osmehom. SLAVOQUB: (Naglo se prenu i sko~i gledaju}i u Danicu, koja se zagonetno sme{ila) Dve ~a{e za vas dvoje. (Pritr~a Danici, zagrli{e se i zajedno poseda{e na pod) Jaoj, hahaha, znam! DANICA: Ni{ta ti ne zna{. (Smejala se i udarala ga pesnicama u grudi) SLAVOQUB: Javi}emo Jevrosimi i Aleksi... sad }e ~i~a da popusti pred unukom... Spoqa za~u{e galamu i povike: Danice, Slavoqube! U sobu upade Danicin brat Rade. RADE: Qubo, Danice, izgore vam ìto. Zapalili vam ìto. Prolazim teraju}i stoku i vidim zgari{te od va{eg ìta. Izgorelo sve, k’o nama lane. DANICA: Qubo, Qubo... SLAVOQUB: Znam! Sino} su ga zapalili i jo{ pucali na mene! DANICA: I ti to krije{ od mene! SLAVOQUB: Da te ne prepadam, {ta }e mi to! DANICA: Koga skriva{ to Qubo?! SLAVOQUB: Nikoga! O}u bar da mi jedan dan pro|e u miru! Kao bez du{e u ku}u utr~a Drago Stojkovi}. DRAGO: Qudi, Qubo, Danice, Rade, {ta se ovo ovde de{ava? Gde se mi to nalazimo i ~ija je ovo zemqa i dràva?! SLAVOQUB: [ta ti je ~i~a? DRAGO: Kako {ta mi je! Eno, [aqoku doseqava Abdulu u Samodreù. Toboè doseqava ga mesni odbor, a ustvari, doseqava ga [aqoku. SLAVOQUB: [ta me briga ko se gde doseqava. Abdula se oènio odavde. O}e u novi rod kod Raima. DRAGO: Qubo, zna{ li ti, Qubo, uop{te, {ta govori{? Kakav Raim, kakav rod. Mesni odbor dao Abduli ku}u i imawe pokojnog Milana Petrovi}a, a sin mu Strahiwa ìv i zdrav. SLAVOQUB: Kako to mogu na tu|e da doseqavaju Abdulu? DRAGO: Pa, gde ti ìvi{, ~ove~e? Pokojnog Milana Petrovi}a su proglasili za izdajnika, konfiskovali mu ku}u i imawe i dali to Abduli kao zaslu`nom komunisti, eto tako! Otkud sad Milan izdajnik, kad svi znamo da nije. Sin mu je Strahiwa, bogati, u vojnoj {koli za pilote. [to }uti{ Qubo?! SLAVOQUB: To ne moè biti. Mesni odbor to ne bi uradio. DRAGO: Mesni odbor, koji mesni odbor?! Eno Abdula istovara svoje stvari u dvori{tu Petrovi}a. Abdula istovara, [aqoku nadgleda, a ti ne veruje{. Eto tako! Drago se na vratima sudari sa Raimom, koji mirno stade ispred Sla voquba. SLAVOQUB: Jesi li i ti do{ao da rekvirira{?! RAIM: Krv ti je zapaqen sinko, pa se ne qutim. ûo sam za tvoje ìto. Imam ~etiri krstine, pa dve tebi, dve meni. SLAVOQUB: (Odmeri Raima) Fala ti. (Pri|e vojni~kom sanduku, otvori ga i izvu~e svoj pi{toq iz rata)

СЦЕНА XIII Dodaju}i, jedan drugom, stvari, Abdula, Jusuf i ]amil useqavali su se u ku}u Milana Petrovi}a. [aqoku je tu stajao kao predstavnik vlasti i nadgledao. Me|u wih upade Slavoqub. [AQOKU: Oooo, gde si ti Qubo, da nam malo pomogne{, a? SLAVOQUB: U tome {to vi radite, samo |avo moè da vam pomogne! Reci ti meni, [aqoku, {ta }e Abdula ovde? Koga to dovodi da otima tu|u ku}u? [AQOKU: Zakon! Neprijateqima revoqucije se konfiskuje sve. A, zaslu`ni revoqucionari imaju pravo... dok se taj burùj bogatio, Abduq je radio za revoquciju... SLAVOQUB: Ne vre|aj mrtvog i ~estitog ~oveka. Milan Petrovi} je `rtva. Ubili su ga balisti. Stigo{e ga u beàniji gore kod Ka~ikola i ubi{e ga volujskom ìlom. Zatuko{e ga. Jel’ on balistima ostavio testament, a?! ABDULA: Nemoj tako Qubo! SLAVOQUB: Ti Abdula, ti si gologlav. Ovo garavo ke~e je tvoje. (Slavoqub iz yepa izvadi garavi {iptarski }ulaf) Nagaravqeno ti je kad si mi sino} zapalio ìto i pucao na mene. I ke~e ti je crno i du{a ti je crna i ruke su ti krvave. [AQOKU: Pazi {ta pri}a{ Qubo, to su ozbiqne... SLAVOQUB: (Ne obaziru}i se na [aqokua, pri|e Abduli) Ti Abdula tera{ svoje, tera{. Kad nas niste sve poubijali u ratu, vi ho}ete sada u miru. Kad opkolismo [abana ti uma~e u dimijama. ABDULA: Nemoj da se {aqi{, druè Qubo! SLAVOQUB: Ma, previ{e je naroda preklano da bi se ja sa vama vi{e {alio. Jo{ od [abanovog bunkera gledam te kako hramqe{ i ko~i{ nogu. Sad mi je jasno. Ja sam te ranio. U levu sam te ranio. (Iz pojasa izvu~e i uperi pi{toq u Abdulu) Skidaj ga}e da svi vide! ABDULA: Stidim se, nemoj... SLAVOQUB: Skidaj ga}e kad kaèm! Stidi{ se? A pred Jovankom se nisi stideo. Nek svi vide kako si mu{ko. Ma, skidaj, pe’po ti jebem! Spala je tvoja fereya. Za svako vreme ima{ fereyu! û}e srez, ~u}e Pri{tina, Beograd ima da ~uje za ovog tvog komunistu, [aqoku. Sudi}e ti se Abdula. Pritr~a Rade i Abduli strè pantalone do kolena. SLAVOQUB: Medaqon moè{ da sakrije{. Nema svedoka za tvoj zlo~in, ali beleg od rane ne moè{. Ti i tvoje meso Abdula bi}ete mi svedoci. Gubite se iz ove ~estite ku}e! [AQOKU: Nemoj tako... mrmqao je ne{to na {iptarskom. ABDULA: Potaepi besa... (Pretio je beè}i sa Jusufom i ]amilom) SLAVOQUB: Gubite se! Mar{ odavde! A ti [aqoku, gde si ti bio za vreme rata? Iz kojeg bunkera te istera oslobo|ewe? Sad si odjedared i revolucionar i komunista i borac. [AQOKU: Drug Neziri }e za mene da posvedo}i! Ja sam se borio u Narodnoj repubqici Aqbaniji! SLAVOQUB: Gde se bori{, vidimo, a gde si se borio, otkri}e se. DANICA: Qubo ve}i si od Jastrebca. SLAVOQUB: Ma ne brini se ti Danice.

СЦЕНА XIV Славољуба из заседе нападају Незиријев пратилац, Јусуф и Ћамил. Онесвешћују га ударцима пендрека по глави, стављају му лисице и увлаче у Незиријеву канцеларију. Грубо га посадише на столицу. Из полутаме позади прилази му Незири. Славољуб још ошамућен покушава да се подигне. NEZIRI: (Cimnu ga obema rukama za jaknu vojni~ke bluze i posada na stolicu. Mirno mu poravna jaknu i obi|e oko wega) Ajde sedi, nemoj da se ne}ka{, nije ti ovo Samodreà da radi{ {ta ’o}e{. SLAVOQUB: (Zamu}enim pogledom prepozna Nezirija i on ìvnu) Druè Neziri {ta je ovo? Neka gre{ka? NEZIRI: U’ap{en si i ne pravi se qud. SLAVOQUB: U’ap{en? [to u’ap{en? NEZIRI: Dakqe ti si taj koji oru`jem napada organe narodne vlasti. Brani{ doma}e izdajnike?! Dobro, dobro. Ime i prezime? SLAVOQUB: Druè Neziri, pa ti me zna{. NEZIRI: Ne poznajem ja nikoga, ko ru{i tekovine na{e revoqucije. SLAVOQUB: êkaj, pa ne moè to tako. Dobro se zna gde sam se borio i za koga sam se borio. U prostoriju upada Danica. Nezirijev pomo}nik se ispre~i ispred we i ona u polumraku i ne shvata da je Slavoqub u kancelariji Nezirija. Do Slavoquba dopire wen glas i on poku{a da ustane, ali ga Jusuf, ]amil i Neziri prikova{e za stolicu. NEZIRI:

Ho}e{ da ti se pridru`i i ona, a?

Slavoqub se smiri. DANICA: Pusti me da u|em. Meni su u’apsili ~oveka. Idem po Pri{tini od vrata do vrata od komiteta do milicije, od jednog do drugog va`nog druga i niko ne zna ni{ta, svi zauzeti, niko nema vremena, a moj Slavoqub truli u apsi na pravdi Boga... Pomo}nik Nezirija je izgura kroz vrata. Slavoqub je ~uje kako vi~e na nekim slede}im vratima. DANICA: îja je ovo kancelarija? Meni su u’apsili ~oveka... kako nema vremena... [to }uti{? [ta ako si Srbin? Boji{ se da ti pravda ne izmakne tu fotequ... Nemam ja kome da se ovde àlim. K’o da su se oni iz bunkera svi preselili ovamo. I}i }u ja daqe... Glas joj se izgubi niz stepeni{te zgrade. NEZIRI: Ako ne}e{ da ti se i tvoja trudna Kosovka na|e ovde, drugu pesmu ti meni da otpeva{. (Pred Slavoquba stavi prazan papir i olovku. Od{eta lagano iza wega) Pi{i! Pi{i ko je ispqamirao provokaciju, diverzije, paqevine, ubistva i sve to pripi{e organima narodne vqasti. SLAVOQUB: [ta je ovo qudi, pa gde sam ja to? NEZIRI: Ne zna{ gde si, je qi? [ta ti misli{ da smo mi ludi i da ne znamo da iza tebe stoji stari neprijateq revoqucije, a? SLAVOQUB: Slu{aj druè Neziri... NEZIRI: Ovde ti slu{a{, je qi jasno? Takve k’o ti mi smo u ratu streqali odmah. Pruàm ti posledwu priqiku. Olak{aj sebi sve i priznaj. SLAVOQUB: ôve~e boìji, pa ja nemam {ta da priznam. NEZIRI: Mi imamo sve dokaze o tvojoj neprijateqskoj deqatnosti i pre ovog napada na organe narodne vqasti. Pi{i... kad si stupio u redove neprijateqa? Kakav poloàj i ~in zuzima{? Ko sve pripada va{oj tajnoj, neprijateqskoj organizaciji? Kakav je metod va{eg rada? Ko vam je vo|a? Gde se sastajete? Sve! Mi imamo vremena da }ekamo. 23

СЦЕНА XV Danica u poodmakloj trudno}i i te{kom mukom cepa drva pored og wi{ta. Pred wu stupi ~ovek u lepo krojenom gra|anskom odelu sa lova~kim, kico{ki nakrivqenim, {e{irom na glavi i rukavicama od jelenske koè na rukama. Stranac joj se u~ini nekako poznatim. STRANAC: Drugarica Danica Mihajlovi} udata Milin~i}? Ta~nije i kra}e: Danica Kosovka! (Sme{io se Danici) DANICA: Uspravi se stewu}i. Jeste, ja sam! STRANAC: Zna~i dobro sam zapamtio i potrefio ku}u? DANICA: Razmi{qala je odakle ga poznaje. Jesi. STRANAC: Upamtio sam ja vas, a i drugovi su mi pri~ali o vama. DANICA: (Javi{e joj se bolovi i ona se malo povi) Je li, a koji to? STRANAC: Oni, kojima ste ovih dana pisali. (Boqe natu~e rukavicu i iz unutra{weg yepa izvadi pismo) Ili ovo, mo`da, nije va{e? DANICA: Jeste, pisala sam drugu @ivku. Morala sam. Jo{ na kraju rata ~ula sam da je on postao... general. Je li mi {to poru~io za Slavoquba i za sve ovo? STRANAC: Je li ba{ sve ovako, kako pi{e? DANICA: Tako i mnogo gore. Znam da je drug @ivko to s’vatio. STRANAC: Da li ste ovih godina vi bili u vezi sa... mislim politi~koj? Jeste li se dopisivali? DANICA: Nikad, ali sad sam morala. STRANAC: A je li on u toku rata jo{, da li se se}ate, iznosio neke stavove o na{oj borbi, partiji i... uop{te o na{oj revoluciji? Da li je pomiwao... mislim onako najvi{e na{e rukovodioce? Je li pomiwao Ruse? DANICA: Kakve Ruse? STRANAC: Ruse iz Sovjetskog Saveza. DANICA: Ma {ta me ti to pita{? Je li me tako drug @ivko pozdravio da me tu ispituje{ budi ti Bog s nama? Ma je li on dobro? STRANAC: U na~elu – ne, pojedina~no, ne znam... to nije moja stvar. Vi se, dakle, niste dopisivali, niste sastajali, nije vam se poveravao? DANICA: Ni{ta te ja ne razumem. O}e li... (Spopado{e je poro|ajni bolovi, uhvati se za le|a, pa za stomak i spusti se na vojni~ki sanduk) Zovi majku. Tre}a ku}a odavde, Jevrosima Aleksina... Aaaa. Stranac se ustumara, ali su Aleksa i Jevrosima ve} dotr~ali. Drè}i smotano pripremqeno platno ispod ruke, Jevrosima podiè Danicu i povede je u drugu prostoriju. JEVROSIMA: Evo me, evo me golubice moja. ’Ajde polako, samo polako, bi}e dobro. (Preko ramena dobaci Aleksi) Gledaj vatru Aleksa. Aleksa podsta~e vatru i dodade jo{ drva. Okrete se strancu, odmeri ga i u~ini mu se poznat. Izvati kutiju sa duvanom i zamota cigartetu. ALEKSA: Duvani{ li prijatequ? (Ponudi mu kutiju sa duvanom) STRANAC: Da, ali ja to, (Zamota rukama) ne umem. ALEKSA: ’Ajde ja }u ti zaviti. E, evo ti. STRANAC: (Pripali cigaretu, povu~e dim i zaka{qa se do suza) Au, al’ je gorko. Ispqunu trun duvana) ALEKSA: E, ovde nam je sve tako. Gorak nam duvan. Gorak nam ’leb. Gorka nam voda. Gorak nam ìvot. STRANAC: Pa dobro, ~ovek sve izdrì stari, je li tako? ALEKSA: Ovo vi{e ni najtvr|a du{a ne moè da podnese i izdrì. STRANAC: A {to ti to toliko smeta dana{wica, a stari? 24

ALEKSA: A {ta mi smeta? Zlo i naopako da ti to nabrajam, prijatequ. Evo, ra|a se. Neka se rodi samo ìvo i zdravo i ne daj mu Boè da se seli i da ratuje. Ali ne daj mu Boè ni ovakav mir. STRANAC: Vala stari, (Natu~e boqe rukavicu) ako ti u tvojim godinama ne vidi{ {ta je sve novo donela dana{wica?! ALEKSA: Vidim ja sinko. Sve vidim. Od toga {to vidim gore mi je samo ono {to ose}am. STRANAC: (Primeti da Aleksa oslu{kuje {ta se u ku}i soga|a sa Danicom) Dobro je da ste do{li odmah. ALEKSA: Pa, video sam ja tebe jo{ kad si nai{’o, ali dok smo se spremili, ne moè{ pred stranog ~oveka onako u ~emu si se zatek’o. (Aleksa potsti~e vatru)Znamo da je sve pogledala i ~ekala druga @ivka. Ja te ugledam i velim, eno stiè @ivko. STRANAC: Aaaa, nije. ALEKSA: A, gde je drug @ivko, {ta on radi? STRANAC: On je odsutan na duè. Jeste li se vi sa wim dopisivali? ALEKSA: Ja, ne. Ku’ }u ja da se dopisujem. Nego, ti si mi nekako mnogo poznat, kao da smo se vi|ali. STRANAC: Da, da. Bio sam na kraju rata ovde kao kapetan. ALEKSA: Kapetan Jankovi}. Silno se obradova. [ta radi{ sada, kapetane? STRANAC: Pa, eto... Iz ku}e istr~a Jevrosima. JEVROSIMA: Aleksa, Danica dobila sina. Dr`’ se deda, dobio si unuka. ALEKSA: (Ganuto) Dobio Slavoqub sina. Odmah nekako da mu javimo i da ga pitamo za ime. JEVROSIMA: Dok mu mi pi{emo u apsi i dok se vrati odgovor to }e da se oduì. Neka se dete zove Danilo. Neka bude Danilo, po dedi. ALEKSA: To }e ga obradovati. Ne kaè se badava, nema Milin~i}a bez. Nego, deder, kapetane oglasi, ja nemam ~ime! Aleksa se okretao oko sebe, ali je stranac nestao bez traga.

СЦЕНА XVI U ku}i pored vatre Danica pere ve{. Oko we se igra Danilo, koji ve} ima pet, {est godina. Slavoqub je zauzet deqawem nekog dràqa. ûje se udarawe u vrata i Slavoqub krenu da otvori. DANICA: Ne idi goloruk, Slavoqube. SLAVOQUB: Mo`da je neko od kom{ija. ûli su da sam pu{ten. ’Ajde, ’ajde, napred. Oprezan i nepoverqiv, zadenu pi{toq iza le|a. U ku}u u|e stranac, bogato i nekako neobi~no obu~en. SLAVOQUB: Strahiwa, ti! STRAHIWA: Ja, Slavoqube. DANICA: (Obrisa ruke o kecequ i potr~a u susret gostu) Oooo, Boè, Strahiwa. A ja se upla{ila. STRAHIWA: A ko je ovo, to da ne pitam. Vidi se iz daleka. (Saè se i pomilova Danila po kosi) Bogami vi Milin~i}i, mnoìte se i bujate. DANICA: Eeee, Strahiwa, Strahiwa, ti leti{ po nebesima, a mi mravi Boìji, brzo ìvimo i brzo umiremo. STRAHIWA: (Podiè Danila u naru~je) A ti, kako se ti zove{? DANILO: Danilo. STRAHIWA: Danilo?! Ne govori se uzalud – nema Milin~i}a bez Danila. Ako, radujem se, da poraste. DANICA: Izvoli, sedi Strahiwa. [ta tebe nanese ve~eras ovamo? (donosi tawir i sluì gosta na sofri). Sigurno si umoran i gladan od puta. Sluì se. Sad izvini boqe nemamo. STRAHIWA: Eeee, pravo veli sa nas onaj Francuz. Vi, kaè, Srbi ste ~udan narod. Prosto se ~oveku izviwavate za svoju sirotiwu, koju mu odmah, celu ponudite. SLAVOQUB: Ne zna on da golog i tako ne moè{ skinuti. STRAHIWA: Pa, kako ste Milin~i}i? SLAVOQUB: E, kako! (Iza le|a izvu~e pi{toq i poloì na sofru) STRAHIWA: Hvala ti, Qubo, {to si mi branio ku}u i jo{ vi{e {to si mi branio mrtvog oca. SLAVOQUB: Za{to hvala, pa, branio sam ne{to {to je ve}e i od tvoje i od moje ku}e. Branio sam istinu! STRAHIWA: Dok je to do{lo do mene, ja sam odmah intervenisao. Daj, bogati, da se ~ovek pusti. Da sam ~uo ranije, ja bih i ranije to... pa, sad, va`no je da se nepravda ispravi, je li. SLAVOQUB: Dok pravda ispravi, le|a se pogrbe. Fala ti {to me pusti{e sa robije. ôvek se ovde brzo pogrbi. STRAHIWA: Ne daju nam, brate, da ìvimo. Rade {ta ho}e. Stradali smo ovih godina vi{e, nego u ratu. Podmuklije. E, sad, nekako, u posledwe vreme ne{to se kao, malo promenilo prema Srbima. Ne napadaju vi{e tako otvoreno. STRAHIWA: êkaj Slavoqube. Vidim zamandaqena ti je kapija, za pojasom nosi{ oru`je, pa ne gradi se bratstvo i jedinstvo oru`jem. Nema slobode iza katanca. SLAVOQUB: A ja tebi kaèm da svako ovde mora da brani goli ìvot. STRAHIWA: Ih, brate, Slavoqube! Sam pomiwe{ da se posledwih meseci ne{to promenilo. Vidi{, osetio si to i u zatvoru. Eto, sprovedene su tri organizovane akcije oduzimawa oru`ja po Kosovu i Metohiji. A to je bitna stvar. SLAVOQUB: Hmmm... hmmm... ne znam. Nekima su uzimali oru`je, nekima nisu. Ispri~a{e mi qudi da su nekima i po tri puta oduzimali jedno te isto oru`je. STRAHIWA: Otkuda, Boga mu, ovde kod vas toliko nepoverewe. Pa, ne moè se Slavoqube zbog {ake balista sumwati u ~itav narod. SLAVOQUB: Mo`da je i {aka, a mo`da je i jedan, ali ~ija je {teta, toga i sramota. Qaga je na nama koji trpimo. 26

STRAHIWA: Sad mi je jasno za{to si toliko dolazio u sukob sa ovda{wim vlastima. SLAVOQUB: Slu{aj, Strahiwa, visoko leti{ i lepo pri~a{. Ne svi|a mi se ni jedno ni drugo. DANICA: ’Ajde, Boga ti, Slavoqube. Pusti sad to. Strahiwa, koliko ostaje{? STRAHIWA: Pa, ne}u dugo, Danice. Tek toliko da popravim ku}u, da se ne jure slepi mi{evi po woj. DANICA: Onda da se smesti{ kod nas dok to ne uradi{. STRAHIWA: Hvala, Danice, hvala ti mnogo. Da ne zaboravim, ovo je za tebe, Danilo. (Iz yepa izvadi novi tranzistor, kleknu i stavi ga Danilu u ruke) Jel’ ti se svi|a, a? DANICA: Ma, nemoj to.... STRAHIWA: Svi|a ti se, e, pa, eto tebi to na poklon. DANICA: ’Ajde, Boga ti, jesi lud, pa to je skupo, pusti to. STRAHIWA: Neka, neka. Ka`i ti meni lepo Danilo, ho}e{ li ti kad poraste{ da bude{ pilot, ovako kao ja, pa da letimo zajedno. A, ho}e{? DANILO: Ho}u. STRAHIWA: Onda smo se dogovorili. Evo, tako. (u Danilovim rukama ukqu~i radio) Iz de~ijih ruku prvo za{i{ta, pa se za~u razgovetni glas spikera.... Iz Centralnog komiteta Saveza komunista Jugoslavije i iz Saveza komunista Jugoslavije! Centralni komitet Saveza komunista Jugoslavije, tako|e, preporu~uje Saveznoj skup{tini da ga razre{i du`nosti ~lana Saveznog izvr{nog ve}a... DANICA: Koga, koga? SLAVOQUB: ^ekaj, ~ekaj malo. (uti{a Danicu i svi napeto oslu{nu{e radio.) RADIO: Prihvata se ostavka, koju je drug Aleksandar Rankovi} podneo na funkciju

~lana Centralnog komiteta Saveza komunista Jugoslavije i iz... DANICA: RADIO:

Aaaa.

... i prihvata se predlog da podnese ostavku Saveznoj skup{tini na funkciju podpredsednika republike, jer je wegova odgovornost za rad dràvnih organa takva da na ovim funkcijama vi{e ne moè ostati. DANICA: [ta je ovo, Slavoqube? STRAHIWA: (Nervozno pro{eta po sobi) Mnogo gre{aka je, brate, po~iweno posledwih meseci. Ja sam odmah video da je to {to rade dràvni organi ovde na Kosovu preo{tro. SLAVOQUB: E i ja mislim da je ovde bilo mnogo gre{aka. Napoqu u~esta pucwava. STRAHIWA: [taaa? SLAVOQUB: Ni{ta. Ostaci posle tri organizovane i preo{tre akcije oduzimawa oru`ja od {iptara. STRAHIWA: Vesele se, pa neka i treba. A bili su ih brate pritisli dràvni organi. SLAVOQUB: Treba da se vesele, treba, imaju razloga! STRAHIWA: Mora}u {to pre za Beograd. (Krenu prema vratima bez pozdrava i opra{tawa) Napoqu osu rafalna paqba i kroz wu Slavoqub doviknu Strahiwi. SLAVOQUB:

I ne izlazi vi{e iz aviona Strahiwa. Nebo je sigurnije od zemqe!

Danica pritr~a i u naru~je zakloni Danila, koji je plakao dok mu je tranzistor u rukama po~iwao novu emisiju: Radio Beograd! Muzika za igru zapadnih majstora!

СЦЕНА XVII Prosedi Slavoqub i Danilo, koji je ve} mom~i}, odloì{e kose i sedo{e na livadu za ru~kom, koji im je Danica postavqala na prostrtom ~ar{afu. Danilo opra ruke iz testeje i napi se vode. DANILO: [ta je }a}a, umori te kosidba. SLAVOQUB: Nikad me livada i kosa ne umaraju. Ti mene brine{, sinko. Ovde nije sigurno za ìvot. DANILO: Opet po~iwe{. Ja u preduze}e ne}u. [ta }e meni fabri~ka crkavica kod ovakve dedovine. Sve {to u zemqu baci{, klija i raste. SLAVOQUB: Klija, klija, e moj Danilo. Zamqa te, sine, zavara, popije ti snagu i na kraju te pojede. Sve ovde raste, moj Danilo, ali propada ~ovek. Mi smo prevareni deo ~ove~anstva. Pametan ~ovek danas beì u grad i u pravu je. DANILO: (Veselo sede za postavqeni ru~ak) Ne}u da me budi fabri~ka sirena, nego ova lepota. (Pogleda okolo i udahnu punim plu}ima) DANICA: Lak{e mi je bilo sa wima dok sam ih jednom powavom pokrivala, no sad. Porasli pa teraju svoje Qubo. Prilazi im Drago Stojkovi}. DRAGO: Zdravo i ìvo. DANICA: Dobar dan. SLAVOQUB: Zdravo, ~i~a. DRAGO: Jeste li se umorili? DANILO: Kako ko. (Re~e veselo i podrugqivo) SLAVOQUB: Da te je to zanimalo, ~i~a, do{ao bi da pomogne{ i da pita{ dok su padali otkosi. Mlad starom ne veruje. Kad si sad nai{ao, ’ajde sedaj, prihvati se malo i ovog posla. (Pokaza veselo na postavqeni ru~ak) DRAGO: Nije mi, Qubo, ni do jela, ni do {ale. Ne znam kako da ti kaèm. Mi smo u Samodreì, sino} odlu~ili da nam ti bude{ {umar. SLAVOQUB: [ta da vam budem? DRAGO: [umar. Vidi{ da {iptari sve uni{ti{e. Seku, dawu i no}u, odvla~e, razvla~e. SLAVOQUB: Seku? Posekli su i moje, pa {ta! I zna~i mene ste ba{ na{li. [to me boqe ne postavite za metu na streli{tu! DRAGO: Qubo, ne mogu oni sa tobom ba{ tako. Bio si borac u ratu. Jedino se jo{ malo boje od tebe. [aqoku i Abdula su fukare, kad osete tvrdo oni }e da podviju rap. SLAVOQUB: Imate vlast, idite, pa si àлite. DRAGO: Da se àlimo, kome da se àlimo, pocrkali da Bog da. ’Ajde {umu smo i batalili, ali ne sme, bre, Qubo, ènska noga da kro~i u poqe. SLAVOQUB: Neka svako ~uva svoju ènu. Ko ne moè da je odbrani, neka je i nema. DRAGO: îme, bre, da je ~uva. Bez onoga se na svadbu ne ide. SLAVOQUB: Pitaj vlast, {ta pita{ mene. (Vikao je qutito) DRAGO: [ta i koga de pitam. [ezdeset osme za|o{e i po selima i po gadovima, diù ustanak. Divqaju, ko da im je novi Hitler na vlasti. i {ta bi? Tur na vur i nikom ni{ta. DANICA: [to se ne skupite qudi, pa idite brate u Beograd i tamo kaìte sve. DRAGO: Ma, kakav Beograd. Tamo se àli{, a oni isprate sve za tobom. Ko posle da se vrati ovamo? Kadija te tuì, kadija ti sudi. A to moè da iza|e na politi~ki, pa je onda jo{ gore. Jaoj, Boè, gde si. [to ne pocrkasmo u onoj zimi, {to ne izgibosmo jo{ u ratu. Najboqe je da prodamo i ku}e i imawa, pa da svi beìmo odavde. Pola naroda je ve} pobeglo. Kod wih dopade Petar. Bez pozdrava stajao je smra~en i poguren.

DRAGO: [ta je, Petre? Kao da si sve ìvo sahranio. Nisam te video takvog, jo{ od kad si pokojnu Jovanku doneo ispred crkve, daleko bilo. (Prekrsti se) PETAR: ]erkicu mi napastvovali. DANICA: Jaoooj. ([akama pritisnu glavu) Ko, kako... PETAR: Sve joj odelo pokidali. (Zaplaka) Izgrebali je, nagrdili je. Spasao je Milan Grujin. Skinuo sa sebe kaput da joj umota umesto ’aqine i tako je donese do ku}e. SLAVOQUB: Jesi li i{ao u miliciju? PETAR: Otuda i idem. DANICA: Iiii? PETAR: Ni{ta. Traè lekarsko uverewe, pitaju je l’ ima svedoke, ho}e da saslu{aju dete. (Petar gorko zaplaka) Nema uverewa, nama svedoka a dete uhvatio nem. Oduzeto. Gleda u jednu ta~ku. Niti jede, niti spava. ]uti i liju mu suze. Sramota me da gledam u wu... sramota me {to ìvim, zajeca Petar.

СЦЕНА XVIII Ispred kancelarije ~ekaju Slavoqub i Petar. Nailazi [aqoku u fino krojenom odelu i sa crvenom kravatom. Pravio se da ih ne poznaje, ali Slavoqub iskora~i ispred wega. SLAVOQUB: Mi smi [aqoku... [AQOKU: Ja sam za tebe na}eqnik milicije. Vaqda zna{ neki red. Ima{ li ti neku kuqturu. Nije ti ovo obor za stoku. SLAVOQUB: Na~elni~e, mi smo na~elni~e preko advokata podneli prijavu jo{ pre mesec dana. Za{to se ne povede istraga {to su Reyini sinovi napastvovali u {umi Petrovu devoj~icu. [ta je na~elni~e s tim?! [AQOKU: ]ekaj, {ta to be{e? A znam, znam, vodiqi smo istragu. Nema qekarsko uverewe, nema svedoka, aaa, Reyini su }estita porodica, pa ne mo`e to tek tako. Pro{lo je to vreme. PETAR: Kako nema svedoka?! Svedo~io je Milan Grujin. Jedva mi odbranio dete. Kako sad nema... [AQOKU: Ama, {ta ja znam kako. Deca su to. Ne}emo sad pa glave da se}emo. Moramo u qubav i slogu da budemo. PETAR: Kakva sloga? Dete su mi napastvovali. ]erkica je jo{ oduzeta. Slavoqub i Danica znaju, evo, pitaj... [AQOKU: [to se ti}e Danice i Slavoquba zna se da su oni imali ispade i ranije. SLAVOQUB: Kakve ispade?! [AQOKU: Na naciocaqnoj osnovi, {ta ja znam kakve. PETAR: Dobro, ko mi je onda napastvovao dete, kooo?! [AQOKU: [ta ja znam ko? Eeee, }uvaj svoja deca. ([aqoku mahnu rukom i u|e u kancelariju) PETAR: Pa, gde smo mi ovo Slavoqube? SLAVOQUB: Smiri se Petre. (Natu~e {ajka~u i krete) Ne}e ga vi{e.

СЦЕНА XIX Na podu sa ke~i}ima na galavama, pu{e}i, sede u krug Abdula, ]amil, Jusuf i [aqoku. Ulazi Neziri i oni poskaka{e. NEZIRI: Mir dita. SVI: (Otpozdravi{e) Mir dita. NEZIRI: (Pokaza im rukom da sednu, a on nastavi kruè}i oko wih) Va{a trojka je najgora. Tiii (Pokaza na ]amila) nismo tebe postavili da na fakuqtetu predaje{ narodnu odbranu i da tamo peva{ pesmice. [aqoku, ti si lew po obi}aju, Abdula, tebi smo u zlo vreme glavu sa}uvali. ABDULA: (Sko~i) Ja se oduùjem koliko mogu. NEZIRI: Nikada se ti ne moè{ oduìti do kraja. Dali smo vam para koliko ho}ete da kupujete zemqu i ku}e. A vi, {ta bi radite. Uskoro }e Srbi po}eti da kupuju od vas. ABDULA: Pla}aju Slavoquba Milin}i}a da im ~uva {umu. Ja{e na kowu po poqu kao ’ajduk. Takom’ Boga, nikad ne zna{ gde }e da ispadne. Ni seno na livadi ne moèmo da zapalimo od wega. NEZIRI: Babe! Babe jedne, vezanoj ovci ne moète da oderete koù. ]ega se pla{ite kad je goloruk. [AQOKU: Ima oruìje, dao mu Drago Stojkovi}. Taj matori qisac sa}uvao je karabin iz rata. NEZIRI: [kaveq je kurjak, ali kurjaka treba za repinu, pa od drvo. Kad on iskezi zube, ostali }e da podviju rep. Sami }e da pobegnu. ABDULA: (Stavi ruku na grudi i nakloni se) Bi}e kako ti kaè{, mret. NEZIRI: Zapamtite, {to vi{e dece, {to vi{e oru`ja, {to vi{e dece. ’Ajd sad.

СЦЕНА XX Siluete ]amila, Jusufa i Abdule prikradaju se na pijaci Slavoqubu iza le|a. Udari{e ga gvozdenim {ipkama u glavu i on pade.

СЦЕНА XXI Sa rukama prekr{tenim na stomaku, osedela i pogrbqena, Danica pla~e ispred stola u Nezirijevoj kancelariji. DANICA: Meni, meni, sva{ta rade. Muà mi osakati{e. NEZIRI: Je qi ìv? DANICA: Osta ìv, ali bogaq. NEZIRI: Ne bi trebalo da sumwa{ u istragu. Vlast radi svoj posao. A, ti, borac, ratnik, umesto da nam pomogne{, ovde, na terenu, ti pi{e{ drugu Strahiwi. (Pokaza na papir na svom stolu) DANICA: Da vlast radi svoj posao ne bi ja ovde bila. Ne bi traìla pravdu. Ti si {iptar Neziri, ali treba{ da sudi{ kao ~ovek, po du{i. NEZIRI: Slu{aj, malo ti, {iptara vi{e nema. Sada smo svi Albanci. To }e te svi vi da zapamtite i da upamtite. DANICA: Budi {ta ’o}e{, ali sudi kao ~ovek, po pravdi. NEZIRI: Beograd je nama vratio da re{avamo ovde. Samo ovde moè da se re{i. (Neziri pro{eta po kancelariji) Istraga je utvrdila da su to u}inila maloletna deca. Za{to decu da gonimo, kad se deci ne sudi. DANICA: Ma, kakva deca? Kakva deca... NEZIRI: Ispita}e se. DANICA: Kakva deca, videli su qudi ko je to u~inio. Po vama su svaki zlo~in izvr{ila deca, a roditeqi su dobri. Kako do takvih dobrih roditeqa ispado{e sve deca ubice?! NEZIRI: Ti zna{ samo da vre|a{. DANICA: Zna{ ti Neziri, zna{ ti mnogo dobro, ko stoji iz svega toga. NEZIRI: Slu{aj, ovo nije }etres peta da sa vojskom jurca{ }estite qude. Sad ima zakom! DANICA: Ima! Tvoj zakon! Nismo mi za taj zakon ginuli. Danica izlazi, a kod Nezirija kroz sporedna vrata ulazi Abdula. Neziri mu qutito krenu u susret. NEZIRI: [kaveq je ìv! ABDULA: Gre{ka! Slu~ajno, mret. NEZIRI: [abana si zvao mret. Ja nisam za tebe samo vo|a obi}nih balista, nego predsednik celog Kosova. Gubi se!

СЦЕНА XXII Oslowen na {tap i na Danicu u papu~ama i piàmi iz ku}e izlazi Slavoqub. Danica ga spusti na postavqeni tronoàc i ogrnu vojni~kim {iwelom. Glava mu je u zavoju. Oko vrata gips. DANICA: Evo, malo da si na suncu i na vazduhu. Bi}e ti boqe. Samo mora{ vi{e da jede{, Qubo, da oja~a{. Nema te u snazi ko vejka. SLAVOQUB: Gde je Danilo? DANICA: Zna{ ti wega, poranio na orawe. Moram, veli, majko sad da zapnem za dvojicu. Pala ku}a na wega. SLAVOQUB: ûvaj mi Danila. Ne daj da bude kao ja. DANICA: Idem ~as do majke. Odmah }u ja, odmah. SLAVOQUB: Neka Danilo ide odavde. Neka se ne obazire na nas. Ja sam sve gledao na ku}u i na grobove. Nisam se bojao ìvih zlikovaca, ali jesam mrtvih predaka. Neka ide, oprosti}e nam grobovi. Ku}a je tamo gde je ~ovek. Stewu}i vikao je za Danicom. Osloni se na {tap, popravi {iwel na ramenu i napipa u unutra{wem yepu ne{to. Bila je to ikona. Izvu~e i zagleda se u zaboravqenu ikonu svoje slave, Svetog Jovana, koju mu je Aleksa prona{ao kod pokojnog oca Danila. Zagleda se u wu i ne`no pre|e dlanom preko lika sveca. Otpozadi, osvr}u}i se, prilazio mu je Abdula sa uperenim pi{otqem. ABDULA:

[kaveq! Gotovo je {kaveq!

Oslawaju}i se na {tap sa ikonom u ruci Slavoqub se te{ko uspravi. Zakrete glavu i koso iz sebe ugleda Abdulu. Mirno okrenu glavu prema ikoni i zagleda se u wu. SLAVOQUB: Slavo moja, Sveti Jovane, kajem se {to sam im oprostio oca Danila... mislio sam da je to za sina Danila... Oca i Sina... Abdula ispuca ceo {ar`er Slavoqubu u le|a. ABDULA: Dao sam ti besu [kaveq, hahaha! SLAVOQUB: Oca i Sina... Okretao se i vitlali su se pe{evi {iwela oko wega. Sru~i se na zemqu. Dotr~a Drago Stojkovi}, vi~u}i: Abdula, Abdula, ubi ~oveka! DRAGO:

(Кleknu i podi`e glavu mrtvom Slavoqubu) Qubo, Qubo... sine... posledwa za{tito Samodre`e!

Drago nari~u}i naglas, sma~e svoju {ajka~u i pokri o~i mrtvom Sla voqubu.

СЦЕНА XXIII Na zastrtom }ilimu sedi Arifa oborene glave. Abdula se po podu dovla~i do we. Dotaknu joj rame i dojku. Arifa se ne poma~e. ABDULA: ARIFA: ubija{. No}u ABDULA: ARIFA: ABDULA: ARIFA: ABDULA:

[ta je? @aqna si. Za kim pqa}e{, za [kaveqima. Zakla}u te! Davno si ti mene zaklao. Zatvorio si me u ku}u, a ti pali{, pqa~ka{, sve ispria{. [kripi{ zubima, zapeni{ na ustima k’o da si `ivu sodu pio. A ti, idi ispri~aj {kaveqima. @aqi{ ti wih! Boga se ja bojim, ne za mene, nego za decu. Deca se {koquju. Ne}e da budu tako gqupa kao ti. [ta ih {koluje{, da mrze i ubijaju! Umukni! (Vadi no`) zakl’o bi te samo da nije dece.

Ulazi Raim. RAIM: ABDULA: RAIM: ABDULA: RAIM: pla}a! ABDULA: RAIM:

Ti si dosta naneo zla, Abdula. Mogu da radim {ta ’o}u, da zakoqem koga ’o}u. I wu mogu da zakoqem. Onda mora{ prvo mene. I tebe }u da ubijem, ako nam smeta{ za na{e pqanove. Ne ubija{ ti ni za ~ast, ni za veru. Ti nema{ obraza. Rekao sam ti, krv se Pu, glupi seqak! Ni{ta ti ne zna{. Znam jedno, wu ne diraj, jer }u te ubiti. Wen porod }e da plati tvoj dug krvi.

СЦЕНА XXIV DANICA: Ne ulazi mi kroz kapiju, Raime. Nemoj krv Milin~i}a da gazi{. Vi ste je prosuli. Ubiste mi tu i mu`a i svekra i svekrovog oca! RAIM: Nudim svoju glavu da platim dug krvi. DANICA: Tvoja glava ne treba vi{e ni tebi. Nisam ja Bog da sudim i ka`wavam. Koga ti spasava{ i gleda{ da za{titi{ svojom glavom, Raime, moju porodicu, ili tvoju?

СЦЕНА XXV U kancelariji Nezirija stoji Abdula. Uvode Draga Stojkovi}a vezanih ruku. Prate ga u uniformama milicije ]amil, Jusuf i [aqoku. [AQOKU: (Otvara spiskove) Drago Stojkovi}. (Prozva on) DRAGO: Vaqda zna{ da sam ja. [AQOKU: Ti, Drago, nisi smeo ubijenog da pomera{ sa mesta i tako ometa{ istragu. Uni{tio si sve tragove. DRAGO: Ja sam mislio vi traìte ubicu, a ne tragove. A ubicu sam video. [AQOKU: Ho}e{ da zavede{ istragu, da se oslonimo samo na tvoje svedo}ewe, je qi? DRAGO: Nije red da mrtav ~ovek leì u dvori{tu. Uneli sno ga u ku}u, ali sam Abdulu video kada ga je ubio i pobegao. [AQOKU: Ti si video, a? DRAGO: Kao tebe {to gledam. [AQOKU: Mislim, precedni}e... mora da se uputi na pregled o}iju. DRAGO: Pregledaj ti u{i, da ~uje{ {ta ja pri~am. Ja sam ubicu Abdulu video. ABDULA: Ti si ga ubio. Moja bra}a }e da posvedo}e. DRAGO: Moète, Abdula, da pri~ate {ta ho}ete, da mewate odela i uniforme, ali ti si ubica, Abdula, ti! [AQOKU: ’Ajde, ’ajde, vodite to tamo kod qekara da mu pregqeda i o}i i glavu. DRAGO: (Otima se od milicionera, ]amila i Jusufa koji ga vuku) Ho}e{ da me napravi{ ludim, [aqoku. Sa ubicom sedite, a mene drìte u apsi. [AQOKU: Ti vre|a{ predstavnike vqasti, a ti zna{ da se i za to ide u zatvor, ne zna{? DRAGO: Istina je ja~a i od tebe i od ovog ubice ovde. Ne moète u’apsiti istinu, [aqoku. Ne}eta dugo, ne}ete dugo.

СЦЕНА XXVI Danilo i Danica prosejavaju ìto, pripremaju}i se za setvu. Sa torbom na le|ima pred wih stupi Danicin brat Rade. DANILO: E, zdravo uja~e! DANICA: [ta je Rade? Ajde, sedi, sad }u ja, malo da otrbimo p{enice za seme. Kad }e{ ti sejati? RADE: Danice, mi se selimo odavde! DANICA: [ta pri~a{. RADE: Moram... DANICA: Rade, kuda }e{? RADE: U Kraqevo, a daqe }u da vidim. Prodadoh i ku}u i imawe, niza{ta. DANILO: Dobro, uja~e zna{ li {ta radi{ i ti i ostali. Nije ovo rat! RADE: Da je rat, ~ovek bi se nadao da }e da pro|e. DANICA: Ne brzaj Rade. Pisala sam u Beograd drugu @ivku. RADE: Znam, znam, samo taj @ivko se ne pojavi ovde nikako. DANICA: Do}i }e drug @ivko, vide}e{. RADE: Do}i }e @ivko na Svetog @ivka. Pisala si ti i samom Titu. Kako napi{e{, tebe po glavi. Sada ti je Danice kom{ija Mujo Ferat, doveli ga iz Albanije. Preti da }e i va{e imawe da otme. DANICA: Boga mi kad i ti ode{, Feratu }e biti lak{e da otme. DANILO: Nema ujko vajde od beàwa. Treba ovde da se borimo. RADE: Borio ti se i otac. DANILO: Borio se, nije beào. RADE: Meni ovde nema ìvota. I ârnojevi}i su beàli, pa nisu ne~asni. DANICA: O kakvoj ~asti govori{, pqunu ti Rade na dedovinu. Prodade meni iza le|a. Bratu, nebratu. Izdao si me! (Rade se pogureno udaqava. Danica vi~e za wim) Stani! RADE: Nisam te izdao. Pobi}e mi decu. Ja moram sestro.... DANICA: Jesi. Rezil te bilo! (Vi~e za wim) Kakvi ârnojevi}i?! Wih su pratili sinovi pod oruìjem, a vi vodite osramo}ene k}eri. Oni su terali krda stoke ispred sebe, a mi nosimo ga}e na {tapu. Wih je ~ekala vojvo|anska ravnica, a {ta nas ~eka?! Nismo mi ârnojevi}i! Mi smo nagr|eni! Danica te{ko zaplaka, Danilo je zagrli i spusti da sedne na vre}u ìta. Preko dvori{ta sa ke~etom na glavi, prolazi Mujo Ferat, doseqenik iz Albanije. Danica rukavom obrisa suze. DANICA: FERAT: DANILO: FERAT: DANICA: DANILO: zemqa, majko!

[ta je Ferate, {to mi ide{ preko dvori{ta? Put pod noge pa idi tamo! Ti, veqi{, moja zemqa, ti veqi{ moja ku}a. Ne razumem tvoja ku}a. Ti razume{ samo da krade{ i da otima{ tu|a imawa. Ti govori{ kao tvoj otac. (Re~e i ode prema kapiji) Eh, svi }e pobe}i. Osta}emo sami. Mi ne}emo. Ne mo`emo ostaviti ovu zemqu. Iz we smo iznikli. Mi smo ta

СЦЕНА XXVII Danica i Danilo sa~eka{e [aqokua ispred wegove kancelarije. [AQOKU: [ta je, jesi opet do{la da izaziva{, a! DANICA: Nisam do{la ja da se àlim tebi, nego dràvi. [AQOKU: Jeq ti ovde traì{ dràvu. Nije tvoja dràva ispred mojih vrata, pa }eka tebe. DANICA: Mi samo ispred vrata i ne moèmo, unutra, nikako. êkam ja dràvu, a ne ona mene. [AQOKU: @aqila si se ti tamo u Beogradu, pa tamo }ekaj svoju dràvu. DANICA: Jesam, àlila sam se i Bogu i qudima. Neka pravda mora da postoji. Da bi sakrili zlo~in nad mojim ~ovekom, dràli ste kom{iju Draga dok nije poludeo. Iseli{e mu se bra}a i odvedo{e ga ludog. A vi doseliste Ferata. Kako to da iz Albanije nikada ni jedan Srbin ne pobeè, a pobeè Ferat iz Albanije sa trideset ~lanova familije. [AQOKU: Poznata si ti jo{ odavno. A tebi je krivo {to dolaze ovde i Ferat i drugi iz Albanije, a! DANICA: Moj Qubo truli, a Ferat kupuje ku}e i imawa. Jel’ tolike pare doneo iz Albanije od Envera Hoye? Pali, otima, preti, dvadeset ku}a je oterao iz Samodreè. Nije Ferat sam. [AQOKU: Pazi {ta pri}a{, tvoja mr`wa nam je poznata. Ferat je do{ao na svoje. Jeq’ postoji severni i ju`ni Vijetnam, pa moè da postoji i severna i ju`na Aqbanija. I neka ti bude jasno, mnogi na{i rukovodioci su do{qi iz Aqbanije. DANICA: Do{li su svi oni {to su pre rata ubijali qude i pqa~kali, pa pobegli za Albaniju. Prvo ste wih vratili. [AQOKU: Oni su se tako boriqi protiv starog i nazadnog reìma, a tebe treba zatvoriti, pa pri~aj tamo u zatvoru. (Nai|e Petar u odelu i sa kravatom kakvu su nosily Neziri i [aqoku) Evo ti, va{ srpski kadar pa pitaj wega. ’Ajde, Petre, ti je urazumi ako moè{. DANILO: (Ne`no pomeri majku u stranu) Mi smo hteli do tebe Petre. Sad si ~lan pokrajinske skup{tine, pa dobro, vidi{ li {ta nam sve rade. PETAR: [ta je Danilo, {ta vam rade. (Upita gledaju}i u zemqu) DANILO: Pola imawa su nam oteli, sad ho}e i ovo pola da nam otmu. PETAR: E, pa, nije, ba{, vaqda, sve tako. Ima tu nekih problema sa zemqom, ne kaèm, ta~no je to, ali treba biti malo i strpqiv. A Danica, brate, zabrazdila pa pi{e. DANICA: Sram te bilo! Teì ste zemqi, nego svi ti zlikovci zajedno. Iselio si i Milana Grujina, {to ti je }erku spasao od tih zlikovaca. Bio si u komisiji da im proceni{ zemqu i da je otkupite za ove {to se doseqavaju iz Albanije. Gade, muwa te sprìla da Bog da, r|o, poturice, puj, puj, puj! Danica i Danilo izjuri{e kroz vrata. Bri{u}i lice za wima iza|e i Petar. U|e Neziri pra}en Abdulom. ABDULA: Radimo, tako mi Boga. NEZIRI: Ne radite dobro, àle se Beogradu. ABDULA: Zar je Beograd vaàn? NEZIRI: Nije! Va`ni su oni, koji nam tamo pomaù. Dobio si zemqu. Vqast ima{. [ta jo{ ho}ete? ABDULA: Danici je oteto pola imawa. U ovu drugu poqovinu, rekao sam, da staqno teraju bivoqice. Ote}emo sad i to. NEZIRI: Ne da otmete, nego sama da da. Dobrovoqno! ABDULA: Kako sama? NEZIRI: Da nema ni kqip kukuruza, ni zrno p{enice, ni travku, ni seno, ni stoku, a ne pu{kom. Kad sve izgubi izgubi}e i voqu da ìvi, a ne da ~uva zemqu. Ho}u da se iseqavaju, a da se ne vidi, da se ubijaju, a da se ne ~uje. Tako! 36

СЦЕНА XXIX U vu~itrnskoj crkvi sve{tenik ven~ava Danila i Radmilu. Zavr{i tropar i ispita mladence. SVE[TENIK: Da li ti, Danilo, uzima{ Radmilu za svoju zakonitu suprugu i da li ti, Radmila, drage voqe uzima{ Danila za svog mu`a? (Mladenci klimnu{e glavom) [to je svezano pred Bogom, nek’ bude i pred qudima! Amin! (Sa glava im skide krune i oni mu poqubi{e ruku, tra`e}i blagoslov)

СЦЕНА XXX Danica u crnini stoji na Slavoqubovom grobu. Kleknu, zapali sve}u i prekrsti se. DANICA: Eh, pusto je ovde kod tebe moj Slavoqube. A nigde i nije boqe. Samo nas gavrani nadle}u, drugih gostiju i nemamo. I grobqa nam gaze, pale, pqa~kaju, otimaju, kupuju. Opet balisti ubijaju, kao da nije bilo rata. Znam {ta te i mrtvog brine. Danilo se ven~ao u vu~itrnskoj crkvi. Sad }e u vojsku. I svadbu i ispra}aj u vojsku o jednom tro{ku. Ne mogu vrana satove da ~ekam. (Skide crnu maramu sa glave u ostavi na grobu) Neka se Qubo proveseli i ovo malo qudi {to je ostalo.

СЦЕНА XXXI Sa Abdulom na ~elu, grupa {iptara u jednoj vrsti, svi sa ke~i}ima na glavama stoje u stavu mirno. Muzika tiho svira: Za svaku tvoju rije~. Napred u sve~anim odelima stoje Neziri i [aqoku. [AQOKU: U saop{tewu treba ista}i – umro je drug Tito, najve}i prijateq aqbanskog naroda. Aqbanski narod mu je zahvalan za sve {to je u}inio za nas! NEZIRI: Kad je posledwi put doqazio, [kaveqi su mu rekqi da su mu ovde cepali sqike. [AQOKU: A mi smo rekqi da su to podmetnuqi srpski nacionaqisti. Udba! Mi podmetnuqi wima, oni hteqi da podmetnu nama, a mi podmetnuqi wima. NEZIRI: U saop{tewu treba da se doda i na{e sau}e{}e i nekako da se ka`e – on je umro, aqi mi imamo wegovo obe}awe i wegov zavet! [AQOKU: Sve tako, a po protokoqu na{e pojedina}no sau}e{}e. Nego, jedan stari Aqbanac, Raim u narodnoj no{wi, neka ide u Beograd i pro|e pored odra u mimohod. U narodnoj no{wi i neka nosi sqiku Tita. NEZIRI: To je dobro, to je dobro. Spontano neka predstavqa aqbanski narod i vqast. A posle sahrane, svi komiteti, svi fakuqteti, svi da zahtevaju zajedno sa narodom, repubqiku! [AQOKU: Kosova repubqik!

СЦЕНА XXXII Драго Стојковић тетура улицама Београда. Осврће се и ваби псе. Окреће главу и звера по високим прозорима. Из џепова вади земљу и стеже је у шакама. DRAGO: Qudi, da vas pitam, qudi, da me uputite, gde sad ìve moji sinovi? Kako da na|em ku}u u Samodreì?! Pu~e grom me|u nas. (Stewu}i, pogrbqeno ide daqe, diè glavu i vi~e) Znate li gde je sada moj kum Milan? Gde ìvi moj pobratim Stojan, gde mi je rodbina. Nisam se od wih tome nadao. Ostavili me. I grobqa izorali i svoje mrtve odneli. (Glasno vabi pse) Samo pse ostavili! Zavijaju po praznim avlijama. Slute pusto{! Slute pusto{... jaoj, pusto{! Otvara {ake i zemqu prosipa po licu i glavi. Sa visokih spratova neko mu dovikuje: [ta se dere{? Spava narod! 37

СЦЕНА XXXIII Danica i Danilo okopavaju wivu. DANILO: Radooo! Ej, Radmila. Nema Radmile, crkoh majko od gladi. DANICA: Sad }e Rada, sad }e. Pa, ne moè sirota da leti, sa stomakom do zuba. DANILO: Ja sam ti u vojsci navikao na vreme da jedem. DANICA: E, Boga mi, nije ti ovo, sine, vojska. Ovde mora{ prvo da zasluì{, pa da jede{. ’Ajd, idi napoj one jadne krave. Danilo ostavqa motiku i polazi. Iznenada opkoqavaju ga Abdula, ]amil, Jusuf i dvojica Feratovih sestri}a. Natr~a{e na wega i obori{e ga da zemqu. Danica pritr~a da se baci preko sina. Dvojica Feratovih sestri}a je podigo{e. Danica ugleda Ferata kako vadi pi{toq. Danilo se otrè i ustade. Ferat nani{ani i opali mu u le|a, nekoliko metaka za redom. Mahnu pi{toqem i krenu sa svojim pratiocima. Okrenu se i prosikta na Danicu. FERAT: [kiwa3 , ja}ef {a nona! Ovo nije srpska zemqa, ovo zemqa Enver Hoye. Ja, {kiwa imam deset sinova i deset ku}a, a ti gledaj kud }e{. Danica se dovu~e do mrtvog sina, podiè mu glavu i stavi je u svoje krilo. Odjekivala je dolina izme|u ku}e, reke i samodre{ke zapustele crkve. DANICA:

Ima li igde iko.... ima li igde iko `iiiiiiv!

KRAJ

{iptarski pogrdni naziv za Srpkiwe