Херојске 549. моторизоване бригаде
„Цар Душан Силни“
НЕБЕСКИ СТРАЖАРИ
549. МОТОРИЗОВАНЕ
Погинули припадници Војске Југославије и добровољци из састава 549. моторизоване бригаде и претпочињених јединица на Косову и Метохији током 1998. и 1999. године.
„НЕМА НАЗАД.
ЈЕ СРБИЈА!”
Порука пуковника Делића, команданта 549. моторизоване
бригаде, на предлог водника Бошевског који је тражио повлачење
на резервни положај током битке на Паштрику, 200 м уназад, услед јаке минобацачке непријатељске паљбе.
Историјат 549. моторизоване бригаде
Током 1968. године у Призрену је формирана 549. Група за развој територијалног пешадијског
пука који би се мобилисао у рату. Након демонстрација на Косову и Метохији исте године постаје 549. Група за развој лаког пешадијског пука. У току 1975. године формира се 549. Пешадијски пук чији је 2. Пешадијски батаљон био у Пећи. Надаље, 1981. године, 549. Пешадијски пук
преформиран је у 549. Пешадијску бригаду у чији састав је ушао 2. пешадијски батаљон у Ђаковици. Током 1988. године промењен је статус јединице, која постаје 549. Пролетерска пешадијска бригада.
549. Пролетерска пешадијска бригада је 1989. године проглашена за најбољу јединицу ранга пука-бригаде у тадашњој ЈНА. Командант бригаде у то време био је пуковник Драгољуб Ојданић, касније начелник генералштаба Војске Југославије.
У току 1990. године 549. Пролетерска пешадијска бригада постала је 549. Моторизована бригада. која 1992. године улази у састав Приштинског корпуса Војске Југославије. На Бригаду у Призрену логистички се ослањао 55. гранични батаљон, а на њен 2. мтб у Ђаковици 53. гранични батаљон.
Гранични батаљони у миру били су потчињени Приштинском корпусу.
Мирнодопска зона одговорности 549. мтбр обухватала је општине: Призрен, Ђаковица, Ораховац, Гора и Сува Река. У Зони одговорности 549. Моторизоване бригаде, поред ње, биле су ангажоване и друге снаге Војске Југославије: 53. и 55. гранични батаљони, противтерористички батаљон 72. специјалне бригаде, 354. одред, Одреди Војних одсека Призрен и Ђаковица, Одељење одбране Призрен, Инжињеријска чета 52. инжињеријског пука и артиљеријске јединице ојачања.
Задатак бригаде био је да сачува људе и ратну технику од уништења, брани и одбрани државну границу на фронту 150 km (90 km према Албанији и 60 према Македонији), угуши терористичку побуну у зони одговорности и сачува народ од терора шиптарских терориста у својој зони одговорности.
Командант Бригаде у том периоду био је пуковник Божидар Делић, начелник Штаба био је потпуковник Владимир Стојиљковић, а начелник оперативног одељења потпуковник Стојан Коњиковац, док је потпуковник Влатко Вуковић био командант 2. моторизованог батаљона у Ђаковици.
Неретки су били инциденти које је изазивала шиптарска паравојна терористичка УЧК. На том простору је током 1998. године забележено 176 граничних инцидената. У антитерористичким акцијама припадници Бригаде и 55. граничног батаљона су запленили велике количине опреме и наоружања. Међу тим инцидентима се издвајају догађаји од 26. априла 1998. године када је заплењено око седам тона оружја и муниције и 13. и 14. децембра, када је група од 153 терориста покушала да прође с великом количином специјалног оружја и терористичке опреме, али је разбијена.
Одлука Врховног савета одбране о угушењу оружане терористичке побуне на територији Косова и Метохије, донета 9. јуна 1998. године, за Бригаду је значила прекретницу. До 29. септембра њени припадници су извршили 13 антитерористичких борбених дејстава, испуњавајући у потпуности обавезе у својој зони одговорности угушивши оружану терористичку побуну на Косову и Метохији. Издвајају се акције уништења Центра за обуку терориста у селу Пећани, деблокада и ослобађање Ораховца, уништење терористичких ћелија у селима Јешково и Кабаш и др.
Од средине октобра 1998. до 24. марта 1999. Бригада је обављала контролу територије, појачано
обезбеђење војних објеката, одржавање технике и борбених средстава и дубинско обезбеђење
државне границе са четири борбене групе у простору.
Будући да је још крајем 1998. године процењено да су агресија и бомбардовање неизбежни, предузете су и мере утврђивања граничне линије и дела положаја по дубини, а
непосредно пред НАТО агресију извршена је дисперзија материјално-техничких средстава из магацина и из касарне, спречавајући тако почетно уништавање убојних средстава и технике. Команда је измештена из касарне у град.
Када је 24. марта отпочела Агресија, две трећине снага бригаде већ је запосело своје одбрамбене положаје, а једна трећина је у узастопним бојевима и борбама, заједно с другим снагама Приштинског корпуса, разбијала и уништавала терористичке снаге по дубини, чистећи територију
иза наших леђа заједно са МУП-ом, који је потом успоставио контролу територије и комуникација према Косову.
Бригада је у рекордном року мобилисала 100% свог људства (3.300 резервиста) и успела без губитака да пребаци сво људство и возила (94 камиона и 60 аутобуса) од Лесковца до рејона распореда на граници. Састав Бригаде бројао је око 550 официра, 450 подофицира, војници на одслужењу војног рока, резервисти и добровољци. Добровољаца је било око две хиљаде. То су били војници из Србије, Републике Српске, као и странци, углавном Руси, Украјинци и појединачно Грци, Бугари и други.
Припадници Бригаде у војној историји остаће упамћени по епској бици и херојској одбрани државне границе и Србије на Паштрику у периоду од 26. маја па до окончања Агресије.
Бригада је спречила напоре агресора и екстремиста да на Дримско-косовском оперативном правцу, посебно преко планине Паштрик, изврше копнену инвазију. Од NATO зликоваца, као једина Бригада, била изложена „тепих“ бомбардовању.
После потписивања Војно-техничког споразума у Куманову 1999. Бригада је дислоцирала из матичне зоне одговорности у нову зону одговорности у Јабланичком округу.
За своје ратне заслуге, дејство и испољену храброст припадника, 549. моторизована бригада је 16. јуна 1999. године одликована Орденом народног хероја.
Бригада је 14. априла 2001. године реализовала задатак уласка у Копнену зону безбедности (КЗБ), у сектору "Д" у дужини 79 км административне линије са КиМ. Командант здружених снага (војске и полиције) био је пуковник Стојан Коњиковац.
У склопу организацијских промена Војске Србије 2007. године Бригада је угашена. Традицију херојске 549. мтбр баштини и правни је следбеник Трећи центар за обуку у Лесковцу.
На основу досадашњих података током 1998. и 1999. године погинуло је 103 припадника из Бригаде и претпочињених јединица (официри, подофицири, војници на редовном одслужењу војног рока, резервни састав и добровољци).
Удружење Херојске 549. моторизоване бригаде „Цар Душан Силни“ је основано ради неговање традиције на Херојску 549. моторизовану бригаду војске Југославије из Призрена, Војне поште 4445 Призрен, ВП 4445/50 Ђаковица; ВП 6899 -55. гранични батањон Призрен; ВП 7238-53.
гранични батаљон Ђаковица и на све њене припаднике без обзира на чин полжај и статус који су
имали, без намере стицања добити за своје чланове или друга лица уз поштовање и спровођење
свих закона Републике Србије.
Удружење Херојске 549. моторизоване бригаде. „Цар Душан Силни“ је невладина, непрофитна
организација, основана на неодређено време, ради остваривања циљева у областима: афирмација
549. моторизоване бригаде. „Цар Душан Силни“, неговање традиције , културног, хуманитарног рада, заштита и унапређивања друштвеног и материјалног положаја чланова.
(члан 1 Статута Удружења)
Погинули припадници до почетка агресије NАТО
Погинули од подметнуте експлозивне направе албанских терориста у с. Жуб, Ђаковица, 29. маја 1998. године.
водник ДРАГАН ИГЊАТОВИЋ (Лесковац, 1972.)
војник ВОЈКАН МАТИЋ (с. Трњане, Алексинац, 1977.)
војник ДУШАН ТАСИЋ (Пожаревац, 1977.)
тешко рањен преминуо је сутрадан на ВМА у Београду.
мајор ВЛАДАН МИКИЋЕВИЋ (Крагујевац, 1966.)
У борби са албанским терористима погођен је хицем из снајпера 25. јула 1998. године у с. Малишево, Ораховац.
капетан I класе БОЈАН ДЕНИЋ (Лесковац, 1967.)
Приликом заробљавања велике групе албанских терориста 28. јула 1998. у с. Брезна, Драгаш, погођен је из митраљеза и погинуо.
капетан I класе АНТУН ЖЕЉКО МАРТИНОВИЋ (Вуковар, 1967.)
У току борби против албанских терориста код с. Глођане, Ђаковица, тенк капетана Мартиновића је погођен ракетом 11. августа 1998. године.
заставник НЕНАД ВУКОМАНОВИЋ ( )
Убијен у несретним околностима у Призрену 29. септембра 1998. године.
војник СРЂАН СИМОНОВИЋ (Лебане, 1978.)
Као припадник 55. граничног батаљона погинуо је у нападу албанских терориста из Албаније при обезбеђивању државне границе 2. октобра 1998. године у рејону
карауле "Горожуп", Призрен.
војник ИВАН САВИЋ (Гњилане, 1978.)
Убијен из нехата 24. јануара 1999. године у рејону карауле „Горожуп“, Призрен.
војник РАДОЈЕ ПАНТОВИЋ (с. Брњица, Сјеница, 1977.)
Изгубио је живот за време јаког
олујног ветра када се контејнер
за смештај војника преврнуо и
пригњечио га 10. фебруара 1999.
године у с. Дамјане, Ђаковица.
војник ВЛАДИМИР МАРКОВИЋ (Јагодина, 1979.)
Погинуо је у борби против албанских терориста, погођен
хицем из снајпера, 17. марта 1999. године у рејону с. Кабаш, Призрен.
НАЦИЈЕ „Иако је прошло година од НАТО агресије још увек има доста питања која траже одговор. Ми, учесници тих догађаја, имамо моралну обавезу и потребу да веродостојне податке изнесемо о овим догађајима. Све до скора није се говорило о Кошарама, Паштрику или борби против оружане побуне 1998. Питали смо се зашто је непожељно говорити о томе. Често су се могли чути квазиразлози, попут оних да није пожељно говорити о рату и НАТО агресији јер такве теме ометају Србију на њеном европском путу. Напротив, о одбрани наше отаџбине треба говорити јер развијање културе сећања, јачање духа нације, информисање јавности, посебно омладине, могу само допринети поштовању патриотских
вредности, које треба мерити истим аршином и код „малих” и код „великих”
народа. За нацију без самопоштовања не постоји пут, ни ка Европи, ни било где другде. Без поштовања прошлости, без осећања чврсте повезаности са њом, нема ни будућности.
На срећу, иза нас су сада времена обележена ћутањем и заборавом, чиме је нанета ненадокнадива штета жртвама палим за одбрану достојанства наше земље. Ништа мања штета није нанета ни савременим генерацијама које нису имале прилику да о пожртвованости и херојству своје војске чују и сазнају истину.”
бригадни генерал у пензији Стојан Коњиковац
Погинули припадници од почетка агресије NАТО
Погинули у оружаној борби против албанских терориста у рејону с. Ландовица, Призрен 26. марта 1999. године.
војник ВЛАДИМИР МИРКОВ (Апатин, 1978.)
војник СЛОБОДАН ГАШПАРИЋ (Савски Венац, Београд, 1980.)
војник БОЈАН ЈОВАНОВИЋ (Лесковац, 1979.)
Погинуо је при чишћењу терена од албанских терориста у с. Пиране, Призрен 27. марта 1999. године.
војник ЖЕЉКО ГЛИГОРИЋ (Шабац, 1977.)
У сукобу са албанским терористима погођен снајперским метком при чишћењу терена у Ораховцу 30. марта 1999. године.
војник у резерви МИРОСЛАВ СТОЈКОВИЋ (Ниш, 1974.)
Погинуо је од дејства авијације NATO с. Црмљан, Ђаковица 7. априла 1999. године.
десетар у резерви МИРОСЛАВ КРСТИЋ (с. Зочиште, Ораховац, 1968.)
Као припадник 101. ВТО Ораховац погинуо је у борби против албанских терориста 7. априла 1999. године у рејону с. Добродељане, Ораховац.
Нестали након борби са албанским терористима
11. априла 1999. године на деоници пута Сува Река - Штимље (Призрен-Приштина).
добровољац БОЈАН ЦВЕТКОВИЋ (Ниш, 1972 )
добровољац ДРАГАН ВУЧЕТИЋ (с. Узовница, Љубовија, 1967.)
Погребни остаци предати породици 12.12.2009. на административном прелазу ''Мердаре''.
Нестали након борби са албанским терористима 11. априла 1999. године на деоници пута Сува Река - Штимље (Призрен-Приштина).
капетан у резерви ДРАГОЉУБ ТАНАСКОВИЋ (Призрен, 1946.) референт за безбедност у Команди Војног Одсека Призрен
војник у резерви ЖИВОТА ТОДОРОВИЋ (Призрен, 1951 ) 108. ВТО Призрен
војник у резерви ЖАРКО ФИЛИПОВИЋ (Призрен, 1962 )
108. ВТО Призрен
војник у резерви ЈОВИЦА СТЕВАНОВИЋ
(с. Зојић, Призрен, 1971.)
Тешко је рањен при упада са м/в у заседу албанских терориста у с.
Пиране 11. априла 1999. године.
Преминуо 16. априла у ВБ Ниш.
војник у резерви СТАЈА НИСИЋ
(с. Поповљане, Сува Река, 1961.)
Као припадник 70. ВТО Сува Река погинуо je у оружаној борби
против албанских терориста у
рејону с. Поповљане, Сува Река 13. априла 1999. године.
Погинули припадници 55. граничног батаљона од дејства авијације NATO у рејону Карауле „Милорад Стојановић“, Призрен 15. априла 1999. године.
водник I класе БЕХЉУЉ УСЕНИ (с. Љубовиште, Драгаш, Гора, 1972 )
добровољац ЈАНОШ РАУК (Сомбор, 1954.)
добровољац НОВИЦА С. СТАНКОВИЋ (Лесковац, 1959.)
војник у резерви ДЕЈАН ПЕТКОВИЋ (Лесковац, 1970.)
Погинули припадници 52. ИДЧ ПрК
од дејства авијације NATO хеликоптерима „Апач“
у рејону Карауле „Ликен“ 15. априла 1999. године.
војник СЛОБОДАН КРАСИЋ (Пожега, 1978.)
добровољац РАДЕ ЋИРИЋ (Шабац, 1977.)
Погинули припадници 70. ВТО Сува Река у борби са албанским терористима
након упада у заседу код с. Сопина, Сува Река 17. априла 1999. године.
капетан у резерви БОБЕК ВУКСАНОВИЋ
(Сува Река, 1954.)
војник у резерви МИОДРАГ ДАЦИЋ (с. Петровац, Лесковац, 1956.)
Погинуо је 20. априла 1999. у нападу албанских терориста из заседе на м/в у рејону с. Хоча Заградска.
капетан у резерви МИРКО ЂОРЂЕВИЋ (с. Речане, Сува Река, 1967.)
десетар у резерви МИЛЕНКО АНТИЋ
(с. Сопино, Сува Река, 1958.)
војник у резерви РАНЂЕЛ АНТИЋ (с. Лешане, Сува Река, 1950.)
војник у резерви ГОРАН КОЦИЋ (Лесковац, 1971.)
Преминуо је 24. априла 1999. у КБЦ Приштина
од последица рањавања у нападу из заседе албанских терористима на м/в 20. априла у рејону с. Хоча Заградска.
добровољац АЛЕКСАНДАР КИСИН (Бугојно, 1972.)
Погинуо је у борби против албанских
терориста 20. априла
1999. у рејону карауле Кошаре, Ђаковица.
војник у резерви ПРЕДРАГ ИЛИЋ (Лесковац, 1964.)
Изгубио живот у несретним околностима (самоубиство) у с. Билуша, Призрен 22. априла 1999. године.
војник ПЕТАР МАРКОВИЋ (Прокупље, 1977.)
Погинуо је на
борбеном задатку, у „прајатељској ватри“, 26. априла 1999.
године у рејону с.
Пниш код Ђаковице.
војник МИЛАН ЂОРЂЕВИЋ (Призрен, 1977.)
Погинуо je када је м/в наишло на избачену земљу
од авио бомбе, ударило у стуб и преврнуло се у с. Љубижда, Призрен 2. маја 1999. године.
Погинули од дејства авијације NATO у с. Кушнин, Ђаковица 5. маја 1999. године.
војник у резерви МИОДРАГ ЛАЗИЋ (Ниш, 1959.)
Погинуо је у нападу албанских терориста
из заседе на м/в 3. маја 1999. године на путу ПриштинаПодујево у рејону с. Качикал.
војник у резерви СЛАВИША ДИМИТРИЈЕВИЋ (с. Савинац, Бојник, 1966.)
Погинуо је од дејства авијације NATO у с. Послиште, Призрен 14. маја 1999. године.
Погинули при изради МП на ДГ када је дошло до експлозије мине на караули “Орћуша”, Призрен 10. маја 1999. године.
војник СЛАЂАН
МИХАЈЛОВИЋ (Косовска Митровица, 1979.)
војник у резерви ГАВРИЛО ЈАНКОВИЋ (с. Слишане, Лебане, 1963.)
војник СЛАВКО
ЂУРОВИЋ (Подгорица, 1978.)
војник БОЈАН ЂОРДУМОВИЋ (Београд, 1978.)
Погинули током чишћења терена у борби са албанским терористима у рејону Призрена (насеље Тутус) 17. маја 1999. године.
добровољац МИЛИВОЈЕ БАЈИЋ (с. Забрђе, Пљевља, 1949.)
добровољац БОРИСЛАВ МИЛОРАДОВИЋ (с. Доња Бела Река, Бор, 1952.)
добровољац ПЕТАР СТАПАР (с. Доња Бачуга, Петриња, Р. Хрватска, 1952.)
војник у резерви ДРАГАН ДРАКУЛОВИЋ (Призрен, 1959.)
Као припадник 108. ВТО
Призрен погинуо je у оружаној борби против албанских
терориста у рејону с. Кориша 19.
маја 1999. године.
добровољац ЖИВАН ПЕРИЋ (с. Плочица, Ковин, 1958.)
Приликом обиласка положаја је залутао. В/о је испалио два рафала и смртно га погодио 20. маја 1999. године у Ђаковици.
војник СТАНИСЛАВ МАЈОРОШ (Нови Сад, 1978.)
Погинуо је за време обиласка рејона одбране, напад ШТС из заседе 21. маја 1999. године у с. Гражданик, Ђаковица.
добровољац
БРАНКО МИЛЕНОВИЋ (Зеница-БиХ, 1975.)
Погинуо је 26. маја 1999. у с. Планеја, Призрен у нападу велике групе албанских
терориста на положај за одбрану.
добровољац
ЖЕЉКО ВАРГА (Сремска Митровица, 1966.)
Припадник специјалне јединице
„Рисови“ тешко је рањен при нападу албанских терориста у
акцији извлачења беживотног
тела добровољца Миленовића у
рејону села Планеја 26. маја 1999. године. Преминуо је 29. маја у ВМЦ Приштина.
„Битка за Кошаре била је страшна. Уз велике жртве зауставили смо пробој
албанских терориста ка Дреници. Али битка на Паштрику у нашим борбеним документима забележена је као најтежа.”
генерал-пуковник Небојша Павковић
„Ако је битка за Кошаре синоним за Вијетнам у малом, онда је битка на Паштрику синоним за Вијетнам у великом”.
генерал-потпуковник Владимир Лазаревић
војник РАДЕ ЈОТИЋ (Земун, 1978)
војник
ИВИЦА ПЕТРОВИЋ (Приштина, 1978)
Припадници 55. граничног батаљона погинули
у нападу албанских терориста из Албаније
при обезбеђивању државне границе 27. маја 1999. године у рејону карауле „Горожуп“, Призрен.
Погинуо у сукобу са албанским терористима 27. маја 1999. год код Велике Хоче.
војник РАДЕ ВЕЈИН (Апатин, 1977)
Погинуо у оружаној борби против албанских терориста у одбрани
државне границе у рејону карауле „Ликен“, Ђаковица 28. маја 1999.
Погинули од дејства авијације NATO у Призрену 29. маја 1999. године.
десетар у резерви МИРОСЛАВ МИЦИЋ (Велика Хоча, 1961 ) 101. ВТО Ораховац
капетан ЗАИМ ИБРА (с. Г. Љубиње, Призрен, 1959 )
војник СРЂАН ЈАНКОВИЋ (Врање 1978 )
Припадници 354. одреда/354. пБр погинули од дејства авијације NATO у с. Лопушки Хан, Драгаш 29. маја 1999. године.
војник у резерви БРАНИСЛАВ МАРИНКОВИЋ (Приштина, 1961.)
војник у резерви ДЕЈАН НАРАНЧИЋ (Бечеј, 1967.)
десетар у резерви МИЛОВАН ШУРБАТОВИЋ (Приштина, 1970.)
војник у резерви ВЕЛИМИР ОТАШЕВИЋ ( )
113. ВТО Ђаковица
Преминуо услед инфаркта
29. маја 1999. године.
војник у резерви ПРЕДРАГ ТОДОСИЋ (с. Љубижда, Призрен, 1959.) Војни Одсек Призрен
Погинуо je у оружаној борби против албанских терориста у рејону с. Кориша 30. маја 1999. године.
Погинуо је од дејства авијације NATO у с. Планеја, Призрен. 30. мај 1999. године 31. мај 1999. године
војник у резерви ДОБРИВОЈЕ ГЛИГОРИЈЕВИЋ (Новаци, Прирен 1954.)
војник у резерви ЖИВОЈИН ИЛИЋ (Грделица, Лесковац, 1962 )
војник у резерви БОЈАН СТАНКОВИЋ (Накривањ, Лесковац, 1974 )
војник у резерви НОВИЦА ЈОВЧИЋ (Лебане, 1963 )
Погинуо је од дејства авијације NATO у с. Планеја, Призрен 1. јуна 1999. године.
војник РАДОСАВ ЕРАЦ (Брезовик, Краљево, 1978 )
Припадник 55. ГБ погинуо од дејства авијације NATO у рејону карауле "Врбница", Призрен 31. маја 1999. године.
Погинули од дејства авијације NATO у с. Послиште, Призрен 1. јуна 1999. године.
војник у резерви БОЈАН ПАВЛОВИЋ (Аугсбург, Немачка, 1974.)
војник у резерви САША СТАНКОВИЋ (Лесковац, 1970.)
Погинуо је у борби против
албанских терориста 2. јуна 1999. у рејону села Лесковац, Призрен у „пријатељској
ватри“.
војник у резерви
ЗОРАН РАНЂЕЛОВИЋ
(с. Грданица, Лесковац, 1966.)
војник БОЖИДАР БОЖОВИЋ (Кос. Митровица, 1979.)
Погинуо је 2. јуна 1999.
године у нападу албанских терориста из заседе на м/в у Призрену.
војник ВЛАДИМИР КИШ (Врбас, 1978.)
Погинули од дејства
авијације NATO у
с. Послиште, Призрен 3. јуна 1999. године.
војник у резерви
САША ИЛИЋ
(Лесковац, 1967.)
војник
ГОРАН ОЛКА
(с. Мала Босна, Суботица, 1978 )
„И овом приликом показало се да војска која је мотивисана, која има висок борбени морал, која зна шта брани је практично брана за агресора, без обзира колико он био надмоћан и у људству и посебно у материјално-техничким, односно борбеним средствима. Велики је број случајева херојског односа обичних војника и старешина нижег нивоа јер овде су посебну умешност у командовању показали непосредни командири одељења, водова, који су на ширини фронта од око 6 km често били груписани у оквиру своје ватрене тачке и који су врло успешним маневром ватре успевали да задрже нападе вишеструко бројно надмоћнијег непријатеља.”
генерал-мајор Божидар Делић
Погинули од дејства авијације NATO бомбардовањем ИКМ у Шех Махали, с. Планеја, Призрен 1. јуна 1999. године.
потпуковник БОШКО ЛЕМИЋ (Бјела, Дарувар, 1952.)
војник ДЕЈАН ЈАНИЋЕВИЋ (Призрен, 1978.)
војник у резерви РАДЕ БОГДАНОВИЋ (Гргуровце, Лебане, 1968.)
војник у резерви МИЛЕ ДЕНЧИЋ (Јелашница, Лесковац, 1967.)
војник у резерви ИВАН ЦВЕТАНОВИЋ (Азања, Смедеревска Паланка, 1960.)
војник у резерви СЛАВОЉУБ ЦВЕТАНОВИЋ (Грделица, Лесковац, 1962.)
војник у резерви НЕБОЈША НИКОЛИЋ (Мала Круша, Призрен, 1972.)
војник у резерви НЕБОЈША РАНЂЕЛОВИЋ (Бели Поток, Лесковац, 1967.)
војник у резерви ДЕЈАН ВЕЧЕВИЋ (Призрен, 1976.)
„Сваки грађанин Србије, од највећег до најмањег, од сиромаха у колиби до богаташа у палати треба да зна: * места куда су наши војници по снегу и леду маршовали, држали заседе на граници и водили борбе за слободу Србије, * земљишта која су својом крвљу и знојем натапали, * бојеве и борбе које су потомци Обилића са душманима изборили. Осветлали смо образ предака, а потомци могу бити поносни на нас.“
Припадници Херојске 549. моторизоване бригаде (Призрен)
Погинули од дејства минобацачке ватре албанских терориста у с. Планеја, Призрен 5. јуна 1999. године.
војник ЗОРАН ФАТИЋ (Пешца, Беране, 1978.)
војник РАДЕ ЈОВАНОВИЋ (Косовска Митровица, 1979.)
Погинули од дејства минобацачке ватре албанских терориста извлачећи рањенике у с. Планеја, Призрен 5. јуна 1999. године.
старији водник I класе САВА ЕРДЕЉАН (Зрењанин, 1961.)
добровољац СЛАЂАНА СТАНКОВИЋ (Ниш, 1964.)
Погинули од дејства авијације NATO с. Нинај, Призрен 8. јуна 1999. године.
војник у резерви ВЛАДАН МИЛОШЕВИЋ (Исток, 1966.) ВО Призрен
војник БОЈАН ВАСИЉКОВИЋ (Ниш, 1978.)
војник РАДОВАН СТЕФАНОВИЋ (Прокупље. 1978.)
„Ту планину не смемо изгубити. Не смемо дозволити Србима да остану на тој планини. Плаћаћемо америчком крвљу за ту планину ако не помогнемо УЧК да је задржи.“
генерал Весли Кларк, командант савезничких снага НАТО у Европи 1997-2000.
војник ВЛАДО ТАТАР (Ђаковица, 1978.)
Погинуо је у борбеном задатку у рејону с. Драгаш, Призрен 9. јуна 1999. године.
цивилно лице ВЛАСТИМИР СТЕВАНОВИЋ (Призрен, 1970.)
Радник В.У. „Морава“
нестао 12. јуна 1999. при одласку кући у село Доинце код Призрена.
војник у резерви НЕБОЈША СТАМЕНКОВИЋ (с. Кутлеш, Лесковац, 1955.)
војник ИЛИЈА ЈЕЛИЧИЋ (Нови Сад, 1978.)
Погинули у нападу албанских терориста из заседе у насељу Врањевац, Приштина 13. јуна 1999. године.
добровољац РАНКО ПАНТЕЛИЋ (Сански Мост, БиХ, 1970.)
Погинуo је 13. јуна 1999. упавши у заседу албанских терориста на путу ПриштинаМедвеђа.
ЛИТЕРАТУРА:
војник МИРКО БИЈЕЛИЋ (Сиднеј, Аустралија, 1979.)
Заробљен од стране албанских терориста 13. јуна, а потом и убијен 20. јуна 1999. у Штимљу. Тело пронађено у околини Призрена.
војник у резерви ДРАГАН БУРЏИЋ (Призрен, 1960.)
војник у резерви ДРАГАН БУЦАЛО (Призрен, 1956.)
Нестали 13. јуна 1999. године на деоници пута Сува Река - Штимље, након напада албанских терориста на колону војних возила која се кретала из Призрена ка ЛЕ.
* Спомен-књига Јунаци Отаџбине, Београд, 2000.
* генерал Божидар Делић, За сопствени комад камена (лист Одбрана јун 2019.)
* генерал Стојан Коњиковац, Јунаци са Паштрика (лист Одбрана јун 2020.)
* сајт Удружења Херојска 549. моторизована бригада „Цар Душан Силни“
Приредио: Дамир С. Живковић 2023. л.Г.
НЕКИ ОД РУСКИХ ДОБРОВОЉАЦА ИЗ САСТАВА БРИГАДЕ
гардијски
потпуковник АНАТОЛИЈ
Вјачеславович ЛЕБЕД
Валга, Естонска СССР 1963. Поред учешћа у рату на Косову и Метохији учествовао је и у ратовима у Афганистану, Дагестану, Чеченији и Грузији. Алберт Андијев га је веома сликовита описао речима: "Било је занимљиво пратити њега у ситуацијама ван борбе. Могао сам да приметим како нешто ради са цвећем или се слика. (...) Био је тврд на језику, није имао никакав праг толеранције у односу са надређенима. Оно што је требало да каже, увек је рекао. Зато није био омиљен у команди. У борбу је ишао првенствено са момцима који су били на одслужењу војног рока. Он је био борац, водио тимове, никад није био у пословима штапског пискарала." Како је сам рекао у једном интервјуу, дошао је у Србију да помогне православној браћи јер им је потребна помоћ и посебно напоменуо да жели да помогне држави Србији из својих уверења, а не због неких компанија или појединаца.
Такође је више пута поновио да је долазак на Космет била одлука њега и његових сабораца, и да их пре тога нико из Србије није звао да дођу. Током свог боравка на Косову и Метохији учествовао је у борбама око Призрена и Ђаковице. Носилац је ордена Хероја Руске Федерације и Ордена Светог Георгија IV реда. Потпуковник Лебед је погинуо 27. априла 2012. године у Москви у саобраћајној несрећи док је возио мотор као страсни бајкер. Возио је свој Кавасаки упркос чињеници да му је нога ампутирана. Сахрањен је у Алеји Хероја на у Москви.
АЛБЕРТ Ахсарбекович
АНДИЈЕВ
Владикавказ, Северна Осетија, СССР, 1970. У младости се бавио рвањем и другим борилачким вештинама, што је на одређени начин била и породична традиција. Његов стриц Сослан Петрович Андијев (рус. Сослан Петрович Андиев) је био двоструки олимпијски првак у рвању на играма у Монтреалу 1976. и Москви 1980. године. Сосланова браћа, Генадиј и Сергеј, такође су били успешни рвачи. На државном првенству РСФСР у рвању 1971. године су браћа Андијев заузела сва три прва места, и то Генадиј прво, Сергеј друго, а Сослан треће. На Косово и Метохију је дошао добровољно 12. априла 1999. године са мањом групом руских добровољаца, међу којима је било и нешто професионалних официра. Најпре је био ангажован при 72. специјалној бригади, али је већ 23. априла прешао као снајпериста у састав 549. моторизоване бригаде
Рањен је 5. маја 1999. године у селу Будаково код Суве Реке, услед чега је остао без десног ока.
Медицинска помоћ му је најпре пружена у Приштини, а потом на Војномедицинској академији у Београду. Остао је 100% ратни инвалид, али се брзо вратио на Косово и Метохију на свој изричит захтев.
По завршетку рата на Косову и Метохији, живео је у Власотинцу, где се оженио и добио сина који је на крштењу од кума добио име Лазар, по српском средњовековном кнезу Лазару Хребељановићу, који је предводио српску војску у Косовском боју.
За време сукоба у Македонији 2001. године, организовао је групу добровољаца уз помоћ Анатолија Лебеда и помагао македонској полицији у акцијама против албанских терористичких група (ОНА, ОВПБМ). Преминуо је 14. марта 2021. године болници у Батајници, од последица заразе вирусом корона 19.[4] Сахрањен је уз војне почасти 22. марта на Централном гробљу у Београду, након опела које су заједно служили старешина руског храма Свете Тројице Виталиј Тарасјев и један српски свештеник у храму Рођења Светог Јована Крститеља. „Нисам ја изгубио око. Ја сам га оставио тамо, да кад сви други разлози нестану, да макар имам тај разлог да се вратим на свето Косово и Метохију и потражим око.“
ИГОР Љвович НЕСТЕРЕНКО Саратов (СССР), 1962.
Након службе у граничним трупама постао је дипломац на Универзитету Министарства унутрашњих послова у Вороњежу и био полицајац у родном Саратову. Учествовао је у уклањању последица катастрофе у Чернобиљу. Остављајући код куће два млада сина и супругу дошао је у Србију 1999. године и борио се у руској групи 549. моторизоване бригаде Војске
Југославије борећи се од Kошара до Призрена и на крају на Паштрику..
Након учешћа у рату у Дагестану заједно са Анатолијем Лебедом ратовао је у Чеченији где је и погинуо у бици код Аргуна 1. децембра 1999. године у чину наредника специјалних снага Руске Федерације. Био је Анатолијев најбољи пријатељ, заправо је умро у његовом наручју. Постхумно одликован Орденом за храброст.
АЛЕКСАНДАР ЧЕРНОМАШЕНЦЕВ
Нестао у Москви негде у септембру 1999. године.
(НЕ)ЗАБОРАВЉЕНИ ХЕРОЈИ
Прошле су пуне 22 године, а о њима се и даље премало прича. Премало и стидљиво.
Као што се осамнаестогодишњи Свети мученик Александар Словен, кога наша
Света Црква прославља управо 26. маја, супротставио цару Максимилијану не желећи да
се одрекне Христа и ода почаст идолима, тако су се и наши див-јунаци са Паштрика и
Горожупа супротставили највећој тадашњој војној светској сили.
Борци са Паштрика, како старешине тако и војници, осујетили су намере НАТО
планера о копненој инвазији на нашу Отаџбину. (можда вам је сада мало јасније зашто се о њима не прича!?!?!?) Тиме су имена свих њих уписана у вечну листу памћења Срба показујући себе као једне од најдостојнијих потомака Светог Кнеза Лазара, Милоша
Обилића, Путника, Мишића, Степановића, Бојовића...
Битка на Паштрику, са епицентром код карауле Горожуп, трајала је пуних 20 дана20 дана пакла на Земљи. Једина су војна формација која је била изложена „тепих“ бомбардовањем. Борбе са припадницима шиптарске терористичке УЧК, подржаване од стране снага регуларне војске Републике Албаније, биле су свакодневне. О да, и Албанија је тада извршила агресију, а не само НАТО!?!?!
Паштрик је сведок битке какву је тешко замислити, а неке од најтежих борби су вођене око Празника Педесетнице- Рођендана наше Свете Цркве. Звуче вам познато приче о нападима неверника на највеће Празнике, зар не?!?!?!
Хвалили су се светски медији да су овим дејствима «решили» не само Битку, већ и цео рат на Косову и Метохији. Међутим јадиковали су јер “Damage to Serb Military Less Than Expected” (The New York Times) или „Das Gemetzel am Berg Pastrik hat offenbar gar nicht stattgefunden“ (der Spiegel). О важности саме битке на Паштрику најбоље илуструју речи главнокомандујућег НАТО-а Веслија Кларка: „Ту планину не смемо изгубити. Не смемо дозволити Србима да остану на тој планини. Плаћаћемо америчком крвљу за ту планину ако не помогнемо УЧК да је задржи.”
Оправдали су борци са Паштрика и Горожупа речи немачког фелдмаршала
Макензена којима је испратио своје војнике на Србију 1915. године: „Ви полазите на српски фронт и на Србију, a Срби су народ који воли слободу и који ce бори и жртвује до последњег“. Били су заветовани Светим Кнезом Лазаром не одлучујући да ли ће ићи у битку према томе колика их сила напада, већ колику светињу бране. Знали су да не смеју да попусте јер иза њих су биле њихове мајке, очеви, сестре, браћа, ћерке, синови, огњишта, Дечани, Пећка патријаршија, Богородица Љевишка, Грачаница, Газиместан, Краљево, Крагујевац, Београд… јер НЕМА НАЗАД, ИЗА ЈЕ СРБИЈА!!!
Пронађимо барем данас на карти Паштрик, а онда га од данас уцртајмо у нашим срцима ослушкујући речи песме оца Милутина Попадића који на њеном концу пише: Имала си, сејо, брата, сад крваву чуваш слику, ускоро ће кренут' Срби са заставом ка Паштрику!
Хвала вам јунаци што нам то сачувасте и хвала вам што нас и данас браните од нас самих.
Дамир С. Живковић
