Велибор Џомић- Голгота Митрополита Црногорско-Приморског Јоаникија (1941-1945.) by Наставник Дамир

Велибор В. Џомић

Голгота Митрополита Црногорско-Приморског Јоаникија (1941-1945.)

Садржај Предговор • Митрополит Јоаникије - свештени мученик XX вијека Животопис Митрополита Јoаникиja (Липовца) • Свједочења о страдању митрополита Јоаникија • Ћерка трага за изгубљеним оцем! • Помен убијеном митрополиту Митрополиja Цетињска у Другом свјетском рату Посланице, бесједе, расписи, текстови и документи - година 1941. • Понизимо се пред Богом и усправимо се пред људима • Саберимо се око круне и олтара • Црногорци крећу у бој без зрна жита у дому • Звонима објављена радосна вијест • Хапшење патријарха Гаврила и пљачка манастира Острога • Нови покушај пљачке манастира Острог • Опљачкан манастир Ждребаоник • Жупском манастиру пријети опасност од наоружаних банди • Убијен архимандрит Никодим • Ослободите интерниране свештенике! Посланице, бесједе, расписи, текстови и документи - година 1942. • Божићна посланица лета господњег 1942. • Ослободите затворенике Бога и Божића ради! • Свети манастир Острог • Свети Сава - највеће добро српскога народа • Васкршња посланица митрополита Јоаникија • Како су се понијели свештеници? • Рашчините свештеника - симпатизера комуниста • Забрана свештенодјејства свештеницима који приступише комунистима • Убијен свештеник Ново Делић • Испитајте појединачне кривице • Омладина - инфицирана комунизмом • Сачувајмо Пећку патријаршију • Ублажимо косовску рану • Посмртница побијеним националистима • Хитно доставити извјештаје комунистичком терору • Боже! Боже! Страшна ли је комунистичка ноћ! • Поправимо оно што су безбожници уништили! • Сачувајмо своју дјецу! • Завјет Светог Великомученика кнеза Лазара • Видовдан је душа Србинова! • Шта се дешава са Пивским манастиром? • Шта се дешава са Бијелом и Подмалинским? • Комунистичка пљачка манастира Косијерева 1942. године • Чуваћемо светињу и отаџбину! • Посјећујмо и тјешимо болесне! 2

• • • • • • • • • • • • • • • • • • • • • • • • • • • • •

Владикино саучешће Религиозна и национална служба свештеника Помозите, свети владико! У служби богу и роду Народ се сачувао од комунизма Религиозно-морално стање у дотичним парохијама Будимо чиста образа! Манастири су спаљени, свештеници побијени, а многи су у затворима Народ је увидио да је комунизам злочиначка доктрина! Документи о парастосу Граховљанима - жртвама комунистичког терора Плакат за помен граховским новомученицима Појачајмо своје молитве за болесног патријарха Комунизам је донио разврат и блуд! Острог је мјера наше душе Ослободите ухапшене и интерниране свештенике! Комунисти су ме натјерали да радим против бога, савјести и људи Вратимо народ са пута заблуда Вјерујемо у свест и снагу нашега народа Црногорци ће се вратити у отаџбину Посмртница убијеног свештеника Учинимо помоћ својој страдалој браћи Приведимо дјецу цркви Објавимо имена наших нових мученика Нови црногорски мученици Помен националним Пјешивцима-жртвама комунистичке акције Помен изгинулим Пјешивцима Напајајмо Христово стадо миром и љубављу Владикино саучешће Проповиједајмо Христов мир

Посланице, бесједе, расписи, текстови и документи - година 1943. • Божићна посланица 1943. • Два пута • Вјерне слуге помјани господи! • Одликовања за службу богу и роду • Свети Сава - просветитељ српски и творац српске државне мисли • Служи ли се служба у затвору? • Жетва је велика, а посленика је мало • Мисија распетим Србима у Независној Држави Хрватској • Служба Божја у светосимеоновском граду • Проповедајте Христа Распетога • Прослава неђеље православља • Уздигнимо барјак Православља и Светосавља • Православље • Нека војска изађе из храмова • Редослијед исповијести и причешћа ђака • Успоставимо богослужење у затвору • Одајмо пошту великом српском сину

• • • • • • • • • • • • • • • • • • • • • • •

Мученичке кости Његошеве Пријем избјеглих свештеника Свуда крв, јаме, рушевине Васкршња посланица 1943. Глад, голотиња, босотиња, сиромаштво, болести и сваковрсне биједе Свештенство мора бити чинообразно Тужне вијести Парастос новим свештеномученицима Свети Василије Острошки Тешки дани Светосавског народа Храмови су обесвећени, сасуди однешени, а одежде уништене Нова страдања наших манастира Подражавајмо Светога Саву, Светога Василија и Светога Петра Затвореници пјевају: "Не вјерујем у небеса док је Маркса и Енгелса..." Јака је мржња, али је јача и снажнија љубав Уклоните муницију са Орловог Крша Христова мањина Комунистички напад на манастир Острог Сачувајмо дјецу од комунизма Важнији им је један комуниста туђинац него сви сродници националисти Плач и лелек мајки и дјеце разлијеже се Ријеком Црнојевића Резолуција свештенства архијерејских намјесништава Никшићког, Шавничког и Колашинског Издаја према својој цркви и отаџбини

Посланице, бесједе, расписи, текстови и документи - година 1944. • Божићна посланица 1944. • Прошли смо кроз пакао! • Служени су парастоси новим српским свештеномученицима • Нема принадлежности комунистима • Седамнаест свештеника убијено, тешко и претешко... • Тешко земљи куда војска прође • Прослава недјеље православља • Ослободите ухапшеног свештеника • Помозимо старе свештенике • Скромни и смирени дајбабски старац • Посјета болеснима • Да ли се служило у затвору? • Посјета г. митрополита болници "Данило Први" на Цетињу • Васкршња посланица • Помозимо црвени крст На крају књиге Прилози • Мученичка кончина митрополита Јоаникија Липовца (пјесма) • Нови свештени мученикослов свештенства Митрополије Црногорско-приморске пострадалог од стране безбожних комуниста

ПРЕДГОВОР Навршила се педесет и једна година од мученичке смрти Митрополита Црногорско-приморског Јоаникија Липовца (+ јуни 1945). У току тога пола вијека све је чињено да буде као да није ни било овог по много чему изузетног јерарха Цркве Христове на светосавском трону Светог Евстатија превлачког и Светог Петра Цетињског. Његовим убиоцима као да је било мало што је "ликвидиран" без суда и пресуде. Украден му је и гроб: ни до данас му се не зна гроба ни мрамора! Очевидно неко је имао потребу да он нестане из памћења. Како он тако и више од осамдесет најбољих свештеника Митрополије Црногорско-приморске, од којих су већина оставили кости око Марибора, Камника, Зиданог моста... Ко је без гроба и спомена, тај, значи, није ни постојао, а онда нема ни злочина ни злочинца! Но, човјек снује а Бог одређује. Силом Божјег Промисла и дјејства, и свесабирног Божјег памћења, неизбрисив је и неуништив људски лик; неискорјењива су свједочанства о људима, нарочито пак о онима који су својим дјелима себе уписали у Божју књигу вјечног живота. Ова књига свједочанства и докумената о "Голготи Митрополита Црногорско– приморског Јоаникија Липовца" то јасно потврђује. Њоме и њеним свједочењем по први пут послије другог свјетског покоља израња из таме заборава живи лик овог ријетког човјека и Свештеномученика међу цетињским Митрополитима. Митрополит Јоаникије је био кратко вријеме, свега четири године и неколико мјесеци, на трону црногорских Митрополита. Устоличен је у фебруару 1941. године, уочи трагичних мартовских и априлских догађаја, убијен је у завршници рата (1945. г.). Служио је као Митрополит Богу и роду у једном од најтежих времена, како за Митрополију тако и за Црну Гору, Српски народ и европске народе уопште. У том крвавом и крстоносном добу, Митрополит Јоаникије се нашао уклијештен између чекића бољшевичког комунизма и наковња паганског нацифашизма. Двије идеологије и идеје, обадвије безбожне и тирјанске, изникле из истог отровног коријена, придобијале су, у своме империјалном и тоталитаристичком походу на свијет, силом или милом, милионе слугу и измећара. Једна, нацифашистичка, заслијепљена обоготворењем тла, крви и расе; друга, марксистичко-бољшевичка, обоготворењем дијалектичког материјализма и класе, облиле су крвљу Европу и свијет, враћајући људски род, на првом мјесту хришћанске европске народе, дохришћанском паганизму и то - огњем и мачем. При томе је нацифашистичко зло било брзо од већине европских и других народа препознато по плодовима своје антибожне и нечовјечне сурове силе и насиља. Комунизам стаљинистичко-бољшевичког типа је успијевао да прикрива своју демонску позадину и образину идеалом "новог поретка" људског друштва, небивалог у историји, обећањима чаробног устројства раја и царства среће на земљи. Послије почетног савеза и сарадње (1939-1941) ове двије тоталитарне идеологије, само привидно опречне, сукобиле су се, ради својих интереса. Бољшевички стаљинизам, указујући с правом на злочиначку природу нацифашизма, својим антифашизмом је искористио урођено родољубље и отаџбинску снагу прво руског, па онда и осталих словенских народа и приказао се као носилац људског напретка, човјечности и слободе. Међутим, кад се сагледају та трагична историјска збивања са садашњег постојања, постаје нам јасно да је он уствари, као пред крај Првог свјетског рата, користио ратну несрећу и биједу народа, ради остварења својих мрачних револуционарних циљева, не бирајући при том средства. На руку му је ишла и несумњиво, дубока духовна, морална и социјална криза и порочност друштвеног живота, која је завладала између два рата међу европским народима и државама, па отуда и у нашем народу и ондашњој југословенској држави.

Митрополит Јоаникије Липовац, дугогодишњи педагог, као свестрано образован, уман и духован. човјек, јасно је схватио од самог почетка са каквим се двоструким злом суочио његов народ и свијет уопште његовог трагичног времена. Из текстова који слиједе се јасно види да је он био потпуно свјестан велике духовне и моралне кризе која је битијно угрозила идентитет хришћанске Европе и еванђелске вриједности на којима је тај идентитет стољећима изграђиван. У том смислу он је Италијане и Њемце схватио за оно што су у ствари били - као окупаторе, принудно прихвативши наметнути статус "роба" у односу на "господара". Одрастао у Приморју, крају који је вјековима био у сличном положају, и то у времену аустроугарске владавине и окупације, био је принуђен да се споља прилагоди насталом стању ствари. Међутим, из свега се види његова трезвена унутарња снага отпорности, својствена нашим Приморцима, без које би они давно ишчезли како у духовно црквеном тако и у националном погледу. Главни разлог европске трагедије и братоубилаштва народа, који су, како сам каже, давно примили Хришћанство, он налази у томе што су "остали без искрене хришћанске љубави". То је узрок "садашњем крвопролићу и извор трагедије голготског мученика". Људи су подивљали, постали крвожедни. Дошло је до сукоба идеализма и материјализма, љубави и гордости и саможивости, царства земаљског и Царства Небеског, божанског и Демонског. Ту радикалну поларизацију између добра и зла "идеализма" и "материјализма", Исуса Христа и Карла Маркса, односно пута Христовог и пута Марксовог Митрополит уочава нарочито у безбожном комунизму. Пријемчивост за његове идеје у народу, нарочито код омладине, он налази у завладалом вјерском индиферентизму и безвјерју; у пројављеној оскудности духом побожности и милосрђа, чак и у неким манастирима, у предратном завладалом "оргијању", потрази за сластима и уживањем и помањкању оних "који тражише љубави, правде и истине". Но, намјесто да се тражи обнова друштва у обнови вјере, морала, праведности и милосрђа, у духовном и моралном и свеукупном препороду, омладина, која је "запливала у мутним комунистичким водама", по неискуству, преварена, мисли "да ће отровани организам народни излијечити, ако му надодају још више и најјачег отрова". Неправда, корупција и друга зла у друштву, каже он, потхрањивали су и ширили и били квасац за овај нови још гори отров за друштво. Из онога што је Митрополит Јоаникије забиљежио у својим текстовима јасно се види да он није антикомуниста по инерцији или ради очувања постојећег друштва чије порочности је потпуно свјестан. Очевидно, он је комунизам проучавао и прије него што је ушао у вртлог крвавог братоубилаштва и револуције. Отуда он зна да је Комунистички манифест, не просто приручник нове социјалне доктрине, него "катихизис нове пролетерске религије". Њему је јасна метафизичко-демонска и псеудорелигиозна позадина комунизма као социјалног покрета. Био је несумњиво подробно упознат са крвавим пиром претходеће совјетске револуције. Зато се није зачудио што су комунисти, од самог почетка свога дјеловања у Црној Гори, почели обесвећивати светиње, отимати туђу имовину, бацати у јаме, убијати најбоље људе. Његов дух и дјелатност је угрозио породицу, морал, српство, Православље, културу човјечанства. Сукоб који је трајао у току цијелог рата био је по њему сукоб између комунистичке партијске организације, националиста и окупатора. Његово трагично свједочанство, засновано на искуству, потврђује, како сам каже, да су комунисти секташи, заљубљеници у своје идеје, некритични и себични као сви секташи; њима није идеал истина, већ њихова безбожна доктрина и странка. Ова његова анализа као и тврдња да за њих "не постоји Бог и душа", да угрожавају духовно биће народа и све обичаје, одричу светост, молитву, пост - педесет посљератних година су потврђиване у историјској реалности. Од самог почетка устанка он је примијетио да су комунисти побили више свога народа него ли Италијана; да су окрвавили руке братском крвљу, "најавили борбу и непоштедно је повели противу свих духовних и моралних тековина 6

нашег народа", проузроковали године незапамћеног терора и хаоса. Није, дакле, он био против њих зато што су водили борбу против окупатора и што му је било до сарадње са фашистима, него што су под плаштом те борбе изводили крваву револуцију, уништавали Цркву и свештенство, остављали иза себе страх и пустош у моралном и материјалном погледу. Једноставно он је пророчки схватио дугорочну опасност од ове свјетске "превратничке" идеје. Вријеме је показало да је заиста нацифашизам био опака али пролазна болест на тијелу Европе (нијесу ли државе које су биле његови заговорници, отријезнивши се од те пошасти, данас водеће земље у свијету у економском, техничком, културном и сваком другом погледу?). Државе пак и народи које су послије пораза нацифашизма упале у дугорочније комунистичко ропство, нијесу ли данас, педесет година послије рата, друштва анархије и хаоса, социјалне и моралне биједе? Митрополит Јоаникије је то на вријеме предвидио и своје прозрење и свједочење мученички платио. А заједно са њим његови најбиранији свештеници, новомученици Цркве Христове и мноштво народа и бираних првака народних. Поред овога што ова књига открива лик његов као лик свједока вјерног Христовог у своме времену, она нам указује и посвједочује га, као изврсног педагога, брижног духовног оца о своме свештенству и народу, човјека великог милосрђа и човјекољубља. Понижавајући се пред окупаторским властима својим молбама и дипломатским учтивостима, он је спасио и вратио својим домовима на стотине интернираних и по логорима Албаније и Италије, али и по затворима у Црној Гори, малтретираних. Као Митрополит и као предсједник Црвеног Крста Црне Горе учинио је све што је било у његовим моћима да ублажи народну несрећу, немаштину и сиротињу. При томе није гледао ко је чији и којој страни припада. Из молби се види да је покушавао да заштити и затворене комунисте, тврдећи да је међу њима највише заведених, преварених. Има их доста, каже, молећи да буду ослобођени, који не знају шта је комунизам; неки су на силу преварени, неки само под сумњом, неки из моде... Обилазио је сваке године болнице, затворе, страдалнике и невољнике. Но, на крају, кад је дошао на њега ред, за њега није било милости. Међутим, из објављених записа се јасно види да се он није уплашио. Знао је цијену мучеништва првих хришћана и њиме се надахњивао, јер је знао и њихову побједу, као и то, шта чека оне који издају Христа као Јуда. Као да је знао какав ће му бити крај, у Ускршњој посланици (1943) позива на ношење крста, подношење гоњења, понижења и страдања, можда и крста мучеништва. Позивајући у истој посланици на страдање он и себе и друге позива на храброст, па каже карактеристично: "Али то не треба да нас плаши, напротив то треба наша срца да испуни радошћу, јер тиме се удостојавамо велике части да будемо слични Господу Христу. Он треба да нам буде идеал, он свијетли примјер, он свети углед". Тако му је пуна наде и вјере у Васкрсење Христово и Ускршња посланица, посљедња коју је послао својој пастви, из априла 1944. године. "Добар пастир јер што каже ином, и сам својим потврђује чином". Тако је и Митрополит Јоаникије, све што је написао и рекао и што је друге учио и савјетовао посвједочио и потврдио својом мученичком смрћу. Остао је вјеран Христу и своме народу до смрти, смрти мученичке. Гроб му не знамо али је његово име и његов подвиг све присутнији међу нама и у нама а лик све свјетлији и чудотворнији. Зато мирне душе и благодарног срца Богу и Његовом Мученику, завршавамо овај кратки Предговор молитвом: Свети Свештеномучениче Јоаникије, моли Бога за нас"!

Митрополит Јоаникије - свештени мученик XX вијека Отварајући пола вијека затворене скривнице истине отварамо своју душу пред Распетим и Првоваскрслим Господом Исусом Христом. Ко све није био затворен у комунистичким скривницама за ових пола вијека? У њима су биле затворене душе, имена, ликови, крстови, иконе, памћење. Они који су их затворили мислили су, као и они који су Христа распели, убили и у пећину затворили и пећину запечатили, да ће их одвојити од народа коме су припадали и Цркви којој су до смрти вјерно служили. Такав је случај и са новим Свештеним Мучеником Митрополитом Јоаникијем. Ко се надао и ко је могао да зна да ће богомудре ријечи Митрополита Јоаникија, изговорене у страшном и тегобном времену, одјекнути до наших дана? Објављивање његових посланица, лелека, вапаја и занимљивих дописа и преписке, у времену када је прошло нешто више од пола вијека од његове мученичке смрти, на најбољи и најистинитији начин слика трагизам братоубилачког рата у Црној Гори као и стање Цркве Божије у Црној Гори у поменутом периоду. С друге стране, широј јавности се први пут после пола вијека пружа прилика да преко ових аутентичних историјских докумената упозна вјеру, љубав, подвиг, жртву, мучеништво и националну црту овог великог јерарха и мученика Цркве Божије. Нека би све нас у Црној Гори и широм свих православних земаља Господ Исус Христос, Коме је вјерно служио блаженопочивши Митрополит, сабрао око наjузвишенијих идеала на земљи које је ријечју, дјелом и крвљу проповиједао Свештеномученик Јоаникије Цетињски. На Цетињу, Пред Видовдан 1996. г. Велибор В. Џомић

Животопис Митрополита Јоаникија (Липовца) Митрополит црногорско-приморски Јоаникије (Липовац) је рођен 16. фебруара 1890. године у Столиву у Боки Которској од оца Шпира Липовца и мајке Марије Дамјановић. На крштењу је добио име Јован. Његови преци су живјели у Цуцима у Катунској нахији, а одатле су се одјелили почетком 18. вијека и настанили се у Боки. Отац му је најприје радио као поморац, а потом као разносач у пошти. Основну школу завршио је у Прчњу, гимназију у Котору, Православни богословски завод у Задру, а Философски факултет у Београду, гдје је положио и професорски испит из богословских предмета. У чин ђакона рукоположио га је Епископ бококоторски и дубровачки Владимир на Митровдан 1912. године, а два дана касније примио је презвитерски чин. Рукоположен је у которском храму Светога оца Николаја. Постављен је за протског капелана у Котору и на том положају је остао до краја новембра 1918. године. У периоду од фебруара 1916. године до новембра 1918. године служио је и као резервни војни свештеник. Крајем новембра 1918. године постављен је за администратора парохије у Петровцу, гдје је по положеном парохијском испиту постао стални парох. Премјештај на дужност суплента цетињске гимназије затекао га је 30. октобра 1922. године, када је премјештен у нижу женску гимназију и женску учитељску школу на Цетињу. У том периоду био је и хонорарни професор Цетињске богословије. Са Цетиња је 1925. године премјештен у Београд, у Прву мушку гимназију. На тој дужности га је као обудовљеног свештеника затекао и избор за епископа будимљанског. Митрополит црногорско-приморски Гаврило (Дожић), потоњи српски патријарх, одликовао га је црвеним појасом, а на Велику Госпојину 1925. године и чином протојереја (Биографски подаци Митрополита Јоаникија узети су из "Гласника СПЦ" број 5 из 1940. године). На сједници Светог Архијерејског Сабора СПЦ од 8. децембра 1939. године изабран је за викарног епископа патријарха српског Гаврила у Црној Гори са почасном титулом епископа будимљанског. Замонашио га је митрополит скопски Јосиф (Цвијовић) 1. фебруара 1940. године у манастиру Раковици код Београда. На монашењу је добио име Јоаникије. Хиротонисан је 11. фебруара 1940. године у београдској Саборној цркви. У суботу, 10. фебруара 1940. године у Саборној цркви у Београду обављено је наречење новоизабраног епископа будимљанског г. Јоаникија (Липовца), викара Његове Светости Патријарха Српског Господина Гаврила. Приликом наречења чинодејствовао је Његова Светост Патријарх Српски Господин Гаврило, Његово Високопреосвештенство митрополит скопски г. Јосиф и Његово Преосвештенство епископ зворничко-тузлански г. Нектарије. По свршеној вечери љубави, новонаречени епископ будимљански г. Јоаникије служио је бденије. На бденију је примијећен врло велики број пријатеља и поштовалаца новонареченог епископа. Свечана хиротонија новонареченог епископа г. Јоаникија обављена је у недељу 11. фебруара 1940. године. Хиротонија је извршена у Саборној цркви у Београду.

Пре почетка Свете Архијерејске Литургије, новонаречени епископ г. Јоаникије положио је свечану Архијерејску заклетву. Затим је почела Света Архијерејска Литургија. Чинодејствовао је Његова Светост Патријарх Српски Господин Гаврило са Његовим Високопреосвештенством митрополитом скопским г. Јосифом и Његовим Преосвештенством епископом зворничко-тузланским г. Нектаријем. За време Свете Литургије извршена је хиротонија новонареченог епископа будимљанског г. Јоаникија. У овом свечаном чину узели су учешћа: изасланик Њ. В. Краља, г. Министра правде као и многобројни поштоваоци и познаници новога епископа. Благочастивог народа било је врло много. На крају св. литургије Његова Светост Патријарх, са амвона, предајући Архијерејски жезал, поздравио је епископа Јоаникија врло лијепим и срдачним ријечима. Преосвешћени г. Јоаникије одржао је ову бесједу: "Ваша Светости, Високопреосвећена господо Архијереји, браћо протојереји и јереји, браћо и сестре! У овој свечаној прилици, примивши данас епископско посвећење, прве моје ријечи нека буду ријечи захвалности Господу Богу, чијом Промисли и милошћу изли се данас на мене благодат Светога Духа. Али исто тако дугујем вечиту благодарност Вашој Светости и Светом Архијерејском Сабору, што сте ме удостојили избором за ову високу дужност епископскога звања, као и Његовом Величанству Краљу који је овај избор изволео потврдити. Више него икада раније, размишљао сам ових последњих недеља о тежини епископскога звања и положаја. Нема сумње, епископски положај је био и у ранијим временима тежак; али данас, када је вјера код многих ослабила, он је постао још тежи. Са високим звањем скопчане су високе, тешке дужности, које захтијевају и изванредне личне одлике. Свети апостол Павле у својој посланици Титу (1, 7 - 8) између осталога и ово каже за епископе какви треба да буду: "Владика треба да је без мане, као Божји пристав; не који себи угађа, не гњевљив, не пијаница, не бојац, не лаком на погани добитак; него гостољубив, благ, поштен, праведан, свет, чист". Господ наш Исус Христос својим изабраницима - апостолима, чији су насљедници у првој линији епископи, упутио је ове недеље ријечи: "Тако да се свијетли ваше видјело пред људима, да виде ваша добра дјела и славе Оца вашега који је на небесима" (Мт. 5, 16). Само ово неколико ријечи Господа Исуса Христа и Његовог великог сљедбеника светог апостола Павла, довољно је да укажу на тежину епископскога звања и задатака. Зато је моје срце, примивши се овог избора, задрхтало пред тежином и узвишеношћу будућих дужности, јер сам свестан несразмере између њих и мојих способности. Ипак сам се примио овог избора, и дужности скопчаних с њиме, јер се уздам уз помоћ Божју, јер, по речима Св. апостола Павла: "Дух (Свети) помаже нам у нашим слабостима" (Рим. 8, 26). И ријечи нашег великог митроносног песника Његоша: "Прегаоцу Бог даје махове", укрепљују ме у мојој нади на помоћ Божју. Приликом ступања на нову дужност обичај је да се, бар, у најкраћим потезима изнесе програм будућега рада. Али за једног православног епископа програм је одавно састављен и утврђен. Њега је одредио сам Спаситељ наш, Господ Исус Христос. Он је у Његовом Јеванђељу исцрпно дат. Он је, шта више, и у најкраћим потезима дат. Када бјеше један човек запитао Господа Исуса Христа, које су заповијести у закону Божијем највеће, одговори му Он: "Љуби Господа Бога свога свим срцем својим, и свом душом својом и свом мисли својом." Ово је прва и највећа заповијест. А друга је као и ова: "Љуби ближњега свога као самога себе" (Мт. 12, 37-39). Изговоривши ове двије највеће заповијести, Господ Исус Христос одмах је потом додао: "О овим двијема заповијестима виси сав закон и пророци" (Мт. 22, 40). Уочи растанка са својим ученицима Господ Исус Христос оставио им је у аманет овакву заповијест: "Нову вам 10

заповијест дајем да љубите један другога. Као што ја вас љубих, да се и ви љубите међу собом. По том ће сви познати да сте моји ученици ако узимате љубав међу собом" (Јн. 13, 34-35). Као што се из ових Спаситељевих ријечи види, љубав према Богу и љубав према ближњима треба да буде основни закон живота и рада свакога хришћанина. Љубав која је заснована на дубокој вјери (јер праве љубави нема без вјере, као ни праве вјере без љубави), јесте станац-камен на коме је Господ Цркву Своју сазидао. Аманет је, дакле, Спаситељев, да се љубав ова остварује у овом свијету. Али шта ми данас видимо? Да ли људи, да ли се хришћани, следбеници Христови управљају према овим заповијестима? На жалост, и сувише мало оне се извршују. Мјесто љубави према Богу влада равнодушност према Њему и вјера у људску моћ; мјесто љубави према ближњима влада мржња која извире из грубога материјализма и ниске себичности. Тако је, нажалост, како код безбројних појединаца, тако и код читавих народа, што никада не може човека и народе довести срећи, већ напротив ка несрећи. То је довело човечанство и до садашњег рата, који народима на све стране доноси само велика страдања. Зато треба да је идеал свакога човјека да припомогне, колико му то силе дозвољавају, да овај међусобни покољ народа, овај рат, што пре престане, а то ће најпоузданије доћи, ако се у душама и срцима, бар, већине људи роди и завлада љубав према Богу и љубав према ближњему. Тек тада је могуће да наступи трајан мир међу народима и људима, па и релативна трајна срећа и благостање на земљи. Без тога ће човјечанство вечито ићи из зла у горе. Ми видимо како се у свијету кроз вјекове боре два опречна погледа на свијет и живот; материјалистички и идеалистички, или, како би наша народна пјесма рекла, два царства: земаљско и царство небеско. Коме ћемо се ми приволети царству? Косовски мученик, Св. Кнез Лазар, показао нам је пут, јер: "Цар воледе царству небескоме а него ли царству земаљскоме ". Као код других народа, и код нас већ од некога времена, нарочито у последње доба, има, нажалост, доста присталица материјалистичкога правца. То никако не може добру водити; а наш народ, ради своје добре будућности, не смије ићи тим путем. Тај је пут, до душе, лакши од овог другог лута, јер је много лакше силазити и падати, него узлазити и уздизати се. Али тај пут води у понор и пропаст. Идеализам зида и подиже дом среће и спокојства човјечанства, материјализам га поткопава и руши. Све што је највеће, најплеменитије, најузвишеније и најбоље створили су идеалисти, дајући често пута и животе своје за остварење великих идеала за добро човјечанства. То су они, који се приволеше царству небескоме. Ово нам потврђује и наша и светска историја. Света је дужност свакога од нас, нарочито епископа, да се трудимо како би се љубав према Богу и ближњима што више развила у душама наше омладине, јер "на млађима свет остаје". Наша омладина није без добрих особина: она има жеђ за знањем, храброст и љубав према скупо и тешко стеченој слободи, јако развијено осећање правичности. Али ове добре особине треба да се употпуне новим, неопходно потребним, добрим особинама, без којих све ове лепе тежње и особине обично оду на странпутицу, или се не могу остварити. Љубав је потребна. "Ако љубави немам", каже Св. апостол Павле, "онда сам ништа, онда сам као звоно које јечи или кимвал који звечи" (1. Кор. 13, 1-2). Љубав према Богу и ближњима највећа је хришћанска врлина; и ако се наша омладина буде овом врлином украсила, онда ће она себе њоме духовно обогатити и народу своме осигурати срећну будућност. Изабран сам за викарног епископа Ваше Светости, са називом будимљанског. Познато је, да је будимљанску, поред других епископија, основао Свети Сава 1219. 11

године, и да је као таква постојала до пред крај 17. вијека. Један део бивше њене територије данас је у саставу Црногорско-приморске митрополије. Носећи, пун достојанства, назив ове светосавске епископије означен ми је тиме и путоказ у раду на остварењу завјета Светога Саве. Живети и радити као помоћник Ваше Светости на територији некадашње Зетске епископије, основане такође од Светога Саве, значи трудити се и ићи за примјером великога нашега Светитеља и Првосвештеника, што моју дужност чини двоструком дужношћу. Ићи светосавским путем није лако; јер то значи узлазити на високо брдо, или боље рећи на горостасну планину, што изискује много снаге, велики напор. Молићу се српским светитељима, чије свете мошти почивају у тамошњим манастирима св. Арсенију, св. Василију Острошком и св. Петру Цетињском, да ме они својим молитвама помогну пред Господом Богом, да ми даде снаге да идем тим путем. Моја је душа радосна што ћу, као викар Ваше Светости, радити на територији Богом спасаване и славне митрополије Црногорско-приморске, којом су управљали такви великани као што су Данило, Петар Први и Петар Други, и којом је годинама мудро управљао и управља Ваша Светост. Као син овога краја и еминентни познавалац онамошњих прилика, као архијереј великога искуства, Ваша Светост ће ми моћи лако давати потребна упутства и савјете и тиме ми у многоме олакшати тешку дужност. Служба у класичном крају "чојства и јунаштва", гдје се кроз вијекове радосно гинуло "за крст часни и слободу златну", тамо гдје, по Његошевим ријечима, "пред олтаром плакаше кандило" и гдје је "олтар прави на камен крвави", тамо служити: служиће ми на част и на понос. Радећи као епископ на томе утврђеном програму и правцу, молићу се увијек Господу Богу за дуг живот Његовог Величанства Краља Петра Другог, за славни дом Карађорђевића, за здравље Ваше Светости и свих наших отачаствених архијереја, свега свештенства и народа нашега, за славу и част наше свете Цркве и наше Отаџбине. Амин". По завршеној бесједи Његова Светост Патријарх и служашчи Архијереји приступили су новоме епископу и срдачно му честитали. То исто учинили су и изасланик Њ. В. краља и изасланик г. Министра правде, као и остали који су узели учешћа у овоме чину. Његово Преосвештенство епископ г. Јоаникије делио је, потом, нафору и примао честитке". Одлуком Светог Архијерејског Сабора СПЦ викарни епископ будимљански Јоаникије је 11. децембра 1940. године изабран за Митрополита Црногорскоприморског са сједиштем на Цетињу. Свечано устоличење митрополита Јоаникија извршио је митрополит скопски Јосиф (Цвијовић) 23. фебруара 1941. године у Цетињу. У "Гласнику СПЦ" бр. 8/9 за 1940. годину објављен је текст под насловом "Дочек Њ. П. епископа будимљанског г. Јоаникија, викара Њ. С. Патријарха" који преносимо у цјелости, а аутор текста је свештеник Петар Ускоковић, дугогодишњи службеник Митрополије, који је 1945. године убијен од комуниста без суда и суђења. "Непосредно после свога посвећења Његово Преосвештенство г. Јоаникије кренуо је из Београда на своју нову дужност на Цетиње. На путу за резиденцију своју, узео је учешћа у свечаном устоличењу Преосвећеног епископа захумско-херцеговачког г. Николаја у Мостару. У уторак 20. фебруара о. г., епископ Јоаникије стигао је у свој родни крај, класичну српску Боку и у Херцег Новом, на граници епархије црногорскоприморске, био је Његов први сусрет са браћом Бокељима на дому, послије петнаестогодишњег службовања у Београду. У Херцег Новоме Преосвећеном г. Јоаникију приређен је заиста сјајан дочек, као изразито свједочанство колико су родољубиви Бокељи поносни, што је њихов домородац изабран за владику са сједиштем на Цетињу. Прије доласка воза у Херцег Нови, на станици се окупила маса грађана и представника мјесних власти и корпорација. Поред свештенства ту су 12

запажене најугледније личности. У дочеку су учествовале школе и Српско црквено пјевачко друштво "Свети Сава". По доласку воза у 11, 30 часова, Преосвештеног г. Јоаникија, видно расположеног, поздравио је дивним и осјећајним говором г. Јово Секуловић, предсједник Градског поглаварства. После овог првог поздрава, владици су упутили срдачне добродошлице протојереј о. Марко Станишић, у име свештенства и г. др Милош Дробњаковић, у име Српског пјевачког друштва "Св. Саве". Епископ Јоаникије, очито узбуђен овим величанственим дочеком, веома топло се заблагодарио на овим поздравима и дочеку, па је са великом пратњом кренуо на поклоњење стародревном манастиру Савини. У манастирском храму отслужено је кратко молепствије, после кога је владику поздравио настојатељ манастира игуман о. Борис, на који је поздрав Његово Преосвештенство одговорио осјећајним ријечима, које су биле израз велике љубави Преосвећеног према Богу, Цркви и своме Народу. У манастирским конацима, у част Његовог Преосвештенства приређен је свечани ручак, на коме је пало неколико здравица, и на коме је лично владика прочитао поздравни телеграм бокељског првака и угледног Србина г. Марка Комненовића, који је поздравио ступање Преосвећеног г. Јоаникија у владичанском чину у Епархију црногорско-приморску и уједно изразио жаљење што је спријечен болешћу, да са браћом Новљанима поздрави епископа лично приликом Његовог ступања на границу епархије. Као ниједан дан ове зиме, осванула је врло хладна сриједа 21. фебруар. Дувао је неподношљив сјеверњак, који је смрзавао воду у потоцима и градским чесмама. Али, и поред овакве студени, пред градским вратима у Котору, око 10 сати прије подне, сакупило се доста грађана, који су очекивали свога уваженог домородца, новог будимљанског епископа г. Јоаникија (Липовца), који је тога дана пролазио за Цетиње, своје ново сједиште. Командант пука пуковник г. Владимир Бошњак, срески начелник г. Петар Шеровић, предсједник Градског поглаварства г. Мато Брозичевић, Архијерејски намјесник прота о. Ђорђије Самарџић, са свештенством, заступник Преузвишеног бискупа которског преч. каноник Дон Антон Милошевић са преч. каноником Дон Шпиром Перушкином, г. Тодор Субота, предсједник Српске православне црквене општине, са члановима одбора, као још и многи други представници мјесних власти и установа са великим бројем грађана нашли су се на обали, када је нешто послије 10 сати, аутом преко Рисна, стигао из Савине у Котор епископ г. Јоаникије у пратњи свештенства и, чланова которске Црквене општине, који су му били пошли у сусрет. Срески начелник први је приступо Преосвећеном епископу и ословио га са неколико топлих ријечи, послије чега је владику поздравио г. Тодор Субота у име Црквене општине. Са неколико ријечи добродошлице приступо је затим предсједник општине г. Брозичевић, као и командант пука г. Бошњак. Потом се Преосвећени г. Јоаникије поздравио са каноницима г. Милошевићем и Перушкином. Многи грађани прилазили су Преосвештеном, поздрављали се с Њим и љубили Га у руку. Велика поворка прошла је затим, кроз град до цркве Светога Николе, гдје је на улазу Његово Преосвештенство дочекао Архијерејски намјесник о. Самарџић. Док је епископ г. Јоаникије улазио у храм, пјевао је хор "Јединство". Тада је у дупке пуној цркви одслужено кратко молепствије. Пошто је хор отпјевао "Многаја љета", Архијерејски намјесник о. прота Самарџић одржао је поздравни говор у име свештенства бококоторског, изражавајући радост коју је код свих Бокеља изазвала вијест да је угледни син овога краја изабран за Епископа будимљанског са сједиштем на Цетињу. Прота Самарџић је истакао да је досадашњи његов живот и рад најбоља гаранција, да ће нови епископ у потпуности одговорити својој дужности, коју почиње у славној Црногорско-приморској митрополији, у којој су радили светитељи и генији, као и два уважена Бокеља Висарион Љубиша и Митрофан Бан. Поздрављајући епископа г. Јоаникија у овом храму, у коме је нови владика прије 27 година примио свештенички

чин, о. Самарџић честита г. епископу на избору и жели му од Господа дуг живот и срећан рад. Тада је говорио Преосвећени г. Јоаникије, који се са неколико ријечи топло захвалио на срдачном дочеку, који није очекивао и који вели скромно г. епископ није заслужио. "Када сам, наставио је владика, вољом Божијом и одлуком Његове Светости Патријарха Српског Господина Гаврила изабран за епископа, мени се душа порадовала што ћу служити баш овдје, у Митрополији црногорско-приморској, дакле у Црној Гори, одакле потичу моји стари, и у Боки, гдје сам се родио". Затим говори о Котору, са којим га вежу лијепе и жалосне успомене: овдје се школовао, овдје био рукоположен, а у Шкаљарима почивају његови рано преминули родитељи. Потом, прелазећи на смјернице и правац свога рада, епископ г. Јоаникије вели, да о томе нема да каже ништа ново. Програм је поставио Христос, а св. Сава, први Српски светитељ, на Христовој науци поставио је основе Српске православне Цркве, која је, као народна Црква, везана с народом, дијелећи увек с њим сва добра и искушења. Цитирајући двије заповијести Божије о љубави према Богу и према ближњему, г. епископ истиче да ће га у раду водити само љубав, коју он носи свима без разлике на друштвени положај и вјеру, богатоме и сиромаху, православном и римокатолику. Нарочито данас када је мало љубави у свијету, који се закрвио у рату, љубав је толико потребна људима, па је и он носи у знаку Крста, као што је и Константину казано да ће у том знаку побиједити. На крају говора, који је саслушан у побожној тишини, Преосвећени г. Јоаникије подијелио је благослов. У подне, у дому свога брата директора г. Милоша Липовца, епископ г. Јоаникије био је на ручку, коме су присуствовали свештеници, рођаци и неколико пријатеља. Послије ручка, владика је кренуо за Будву и даље за Цетиње, испраћен најљепшим жељама Которана, који су га тако топло и срдачно дочекали приликом Његове прве, незваничне, посјете староме граду под Ловћеном. Истог дана у сриједу 21. фебруара Његово Преосвештенство г. Јоаникије тачно у четири часа послије подне стигао је на Цетиње. Звона са свих цетињских цркава и Цетињског манастира објавила су вјернима долазак новог Архипастира. У то вријеме испред манастирске цркве били су окупљени представници свих мјесних власти са чиновништвом. Ту су се налазили заступник одсутног бана помоћник г. Ж. Симоновић, заступник одсутног команданта дивизије ђенерал г. Варјачић са већим бројем официра, заступник одсутног председника општине одборник г. Мирко Меденица са градским већницима, командант Војног округа пуковник г. Петровић, директори свих овдашњих школа и др. Испред манастира заузели су били мјеста и ученици овдашњих школа са представницима мјесних културних и добротворних друштава. На степеницама улаза у манастир стајало је мјесно свештенство у одеждама, на челу са ректором Богословије о. Михаилом Вујисићем. Пошто је сишао из аутомобила, нови цетињски владика, у пратњи протојереја о. Николе Марковића члана Црквеног суда, који је са Њим допутовао из Мостара на Цетиње, упутио се групи званичника и свештенства, одговарајући благосиљањем маси која му је клицала. Испред манастира епископа г. Јоаникија је поздравио топлом и срдачном добродошлицом, у име града и грађанства Цетиња г. Мирко Меденица. На поздрав г. Меденице захвалио се са неколико бираних ријечи Преосвештени г. Јоаникије. Одмах потом формирана је литија на челу са свештенством и новим епископом, која је ушла у манастир, гдје је одржано кратко молепствије у присуству свих оних који су узели учешће у дочеку. Послије завршеног молепствија , новога владику поздравио је изванредно лијепо добродошлицом члан Црквеног суда свештеник о. Петар Ускоковић. Изражавајући радост што је избор Светог Сабора и Његове Светости Патријарха Господина Гаврила пао на личност Преосвећеног г. Јоаникија, који својим досадашњим животом и радом даје пуне наде да ће и у владичанском позиву успјешно одговорити светој и одговорној дужности, о. Ускоковић је између осталог рекао: 14

"Обрадовали смо се Вашем доласку јер је Светосавска Српска Бока и Српско Приморје дало Црној Гори у низу митроносних глава неколико заиста бриљантних и крупних владичанских фигура. Приморје нам је дало ученог и свјетачког Висариона Љубишу, витешког и даровитог Митрофона Бана, па нам и то пружа гаранцију, да ће и нови владика, кога нам Бока даје бити вјеран сљедбеник великих црногорскоприморских јерараха. Црну Гору с Боком од давнина везују чврсте и неразрешиве споне, материјалне и духове, па ће и Ваш долазак на трон црногорско-приморских архијереја бити још једна нова снажна духовна веза." На топли поздрав свештеника о. Ускоковића одговорио је епископ г. Јоаникије. Узбуђеним гласом из кога је избијала топлина и љубав, нови владика евоцирао је сјајну и славну прошлост Цетињског манастира и митрополита и владика црногорских, па је подвукао да је свјестан велике одговорности и тешке дужности која му је благовољењем Њ. В. Краља и избором Светог Архијерејског Сабора и Српског Патријарха Господина Гаврила повјерена. Али љубав и поштовање које гаји за овај крај и овај народ, даће му снаге да тешкој дужности одговори. На крају је умолио вјернике, да у својим молитвама умоле Свевишњега да му подари снаге да славну Митрополију црногорско-приморску, под врховним водством Његове Светости Патријарха, поведе и даље путем сјаја и напретка, а све за добро Српске православне Цркве, Њ. В. Краља Петра Другог и моћне и велике отаџбине Југославије. Своју прву бесједу епископ Јоаникије је завршио призивањем Божијега благослова на паству митрополије црногорско-приморске. Одмах, потом, владика г. Јоаникије упутио се у салон Митрополије, гдје је примио велики број представника власти и цетињских грађана, који су дошли да га поздраве и да му честитају високи положај. Гости су били почашћени, па је овом приликом епископ г. Јоаникије прву чашу подигао за срећу и дуг живот Њ. В. Краља и Краљевског дома, што је дало повода присутнима да манифестују своје родољубље и осјећаје вјерности и оданости Краљу и Отаџбини. На завршетку поновићемо спонтану и срдачну жељу свију вјерољубивих Светосавских синова Митрополије црногорско-приморске, да Премилостиви Господ уздржи и укрепи духовне и физичке моћи и умножи дане овоземаљског живота Преосвећеног владике Јоаникије, да би Његово Архипастирствовање било на славу Господа". Митрополит Јоаникије, када је ступао на трон црногорских митрополита, вјероватно није ни сањао на каквим ће се ватрама пећи и какво ће вријеме доћи. Сигурно ће историја рећи свој став о томе времену, али, на основу сазнања која ми имамо послије ових неколико јадних година какве такве слободе штампе и објављивања без партијско-политичко-безбожничке цензуре смијемо се усудити да кажемо да је вријеме у коме је живио и столовао митрополит Јоаникије било теже, страшније и крвавије од времена у коме је живио и столовао Свети Петар Цетињски, чији је архипастирски жезал држао и митрополит Јоаникије. Велико је зло било у Црној Гори у деветнаестом вијеку. Али, нијесмо још увијек свјесни какво је било зло не само у Црној Гори, него и у свим Српским Земљама у двадесетом вијеку. Црну Гору у вријеме Светога Петра распињало је зло турско и зло братских освета и размирица. Црну Гору у вријеме митрополита Јоаникија распињало је и распело је зло фашизма и зло комунизма. Ко је у освиту рата у бившој Краљевини Југославији могао претпоставити шта ће се све догодити и како ће један народ пострадати? Смијемо ли се, бар на час, усудити да се вратимо у вријеме страшних и крвавих година у Црној Гори? Смијемо ли искрено и без идеолошких предрасуда погледати и сагледати улогу коју је имао митрополит Јоаникије, који је, нема сумње, имао исправан 15

став? Овај нови Свештени Мученик Цркве Божије био је распет прије него што су га комунисти распели. Распет је био на крсту окупатора, крсту јама, крсту братског поклања, крсту глади, биједе, сиромаштва и голотиње свог народа. Ова књига свједочи о митрополиту Јоаникију, његовој неизмјерној љубави према Богу и своме роду и његовом распећу. Због те своје неизмјерне љубави и храброг свједочења истинске вјере митрополит је у новој сеоби Србаља 1945. године морао да напусти Црну Гору и са својим народним збијегом пресели се у вјечну небеску отаџбину.

Свједочења о страдању митрополита Јоаникија У вријеме најезде партизана и совјетске армије и одлуке да се српске националне снаге из Црне Горе повуку према Словенији, митрополит Јоаникије је донио одлуку да са свештенством Митрополије привремено напусти Цетиње. Митрополит није желео да у Цетињу сачека партизане и њихове страшне одмазде за које је знао како изгледају. Поворка на чијем се челу налазио митрополит Јоаникије подсећала је на нову сеобу Срба. У њој је, поред шездесетак свештеника, било између пет и шест хиљада црногорских четника и велики број стараца, жена и дјеце. Овај збјег је путовао у непознато не слутећи да ће његово путовање силом бити прекинуто (према једним сведочанствима, овај збјег је ухваћен код Зиданог Моста, а према другим, у Аустрији. Претпостављамо да је збјег ухваћен код Зиданог Моста у Словенији). Ухваћени су од стране Прве југословенске армије којом је командовао Брозов генерал Пеко Дапчевић (иначе, син ђакона Јована Дапчевића), а своје животе су окончали у најтежим мукама оставивши кости у масовним гробницама, које ни до данас нису обиљежене. У тој групи су се налазили посланици и министри Велике црногорске скупштине која је 1918. Године изгласала уједињење Црне Горе и Србије. Сви су побијени без суда и суђења на тим нашим новим мученичким просторима.

С обзиром да су се у поменутој групи налазили митрополит Јоаникије и свештеник др Лука Вукмановић, рођени брат Светозара Вукмановића Темпа, партизани су их пребацили у Србију. Дошавши у Србију са окованим митрополитом Јоаникијем и оцем Луком Вукмановићем, партизани су, према неким послијератним свједочењима, обавијестили Темпа о заробљавању митрополита Јоаникија и његовог рођеног брата. Питали су га шта да чине са њима. Светозар Вукмановић Темпо је том политком мирно и без трунке савести и братске љубави одговорио: «Исто што и са осталима!» У својој књизи «Револуција која тече» (Други том, Београд, 1971. Године) Темпо је записао: «Са својом мајком нијесам хтио да разговарам о Луки. Она се није усуђивала да га помене преда мном. Само је једном покушала да каже како није био са окупаторима, али ја сам је грубо прекинуо и рекао да га више не помиње у мом присуству ако жели да будемо заједно. Није га више помињала». Нисмо имали могућност да сазнамо гдје је убијен доктор Лука Вукмановић (о томе сигурно зна његов брат који га је и послао у смрт, али још увијек о томе не жели да говори већ се по разним данашњим листовима правда «како није знао да је Лука ухваћен»). За митрополита Јоаникија се сигурно зна да је убијен на Букуљи код Аранђеловца. Прије него што су га убили, партизани су га мучили и малтретирали. У емигрантској литератури је писано о страдању митрополита Јоаникија. Један загранични Србин овако описује страдање митрополита Јоаникија: «Митрополит Јоаникије је убијен половином јуна 1945. Године у Аранђеловцу. Сви комунистички крвници су продефиловали поред митрополита и сваки је на свој начин искаљивао свој злочиначки партизански нагон према окованом митрополиту: неко у шамарању, неко у чупању браде, неко у пљувању, а мајор Чиле Ковачевић му је донео путир пун свеже крви од убијених четника (како је он то рекао) и тражио је да митрополита «причести» том крвљу. Злочиначким убиством митрополита Јоаникија су командовали тадашњи пуковник ОЗНА-е Владимир Роловић (потоњи југословенски амбасадор, који је од усташа убијен у Шведској) и Брозов генерал Пеко Дапчевић». Неколико угледних Срба је на страницама црквене штампе неколико деценија касније сведочило о страдању митрополита Јоаникија тако да је остао спомен на страдање овог великог Архијереја Србске Цркве. Професор Светозар Душанић је у календару «Црква» за 1991. Годину објавио своје свједочанство о страдању митрополита Јоаникија. Је тада записао: «Чим су србски свештеници и њихове породице пребачени 41. Године у Србију из усташког логора у Цапрагу, они су стигли у Аранђеловац. Ту им је митрополит Јосиф донео (у пратњи ђакона Боже Трипковића) новчану помоћ у износу од 4.000 динара (две месечне плате). После тога млађи свештеници су били распоређени по парохијама као капелани, а старији и они који су имали ближе сроднике у Србији, разишли су се по местима која су им одговарала. Мој отац, Стева Душанић, свештеник из села Прибинића под Борја Планином, у Босни, пошто је био у поодмаклим годинама, одбио је да иде на парохију, па је остао у Аранђеловцу у току целог рата, јер су му двојица синова нашли запослење, као 17

мануелни радници, у аранђеловачком руднику. Он је и још неколицина старијих свештеника, који су остали у Аранђеловцу, добили су станове у аранђеловачким празним вилама. Моме оцу додељен је стан у вили «Малер», која се тако звала по њеном бившем власнику Јеврејину Малеру. Када су партизани ушли у Аранђеловац (мислим да је то било 17. Или 18. Септембра 1944. Године) они су у вили «Малер» сместили једно одељење ОЗНА-е. У собе на мансарди те виле они су повремено доводили групе од тридесет до четрдесет, углавном млађих људи, које су ноћу ликвидирали у потоку под планином Букуљом. Убијање су вршили тупим предметима или револверским мецима у потиљак. За те затворенике говорили су да су усташе, што је била обична лаж, јер не може се веровати да би се доводили затвореници из Хрватске да би их побили у потоку под аранђеловачком Букуљом. После ликвидације једне групе, стизао би нови контигент несретника. Једног празничног дана, била је недеља, кад се мој отац враћао са богослужења из старе цркве под Букуљом, затекао је у дворишту виле «Малер» групу затвореника који су били «изведени на ваздух». Из те групе моме оцу приступио је један старији човјек са белом шиљастом брадом, у грађанском оделу и рекао да је он Јоаникије, митрополит црногорско-приморски. Између осталог, испричао је моме оцу да је при крају рата кренуо са народом из Црне Горе на Запад, из страха од комунистичке освете. Када су стигли у Аустрију, совјетска војска је била пред Бечом, избеглицама из Црне Горе је пресекла одступницу, све их заробила и предала Титовим партизанима. После тога, митрополита Јоаникија су одвели у Загреб, ту му одузели све личне ствари, панагију и владичански орнат. Том приликом митрополит је рекао мом оцу да га Ђилас гони.(...) Чим сам сазнао од оца, којег сам повремено обилазио, да је у истој кући затворен митрополит Јоаникије, ја сам то пренео митрополиту Јосифу. Том приликом митрополит Јосиф ми је рекао да је слична обавештења добио и од једне жене која је видела митрополита Јоаникија како седи на теретним коњским колима, када су га спроводили из Земуна за Београд. Митрополит Јосиф је после ових обавештења о митрополиту Јоаникију интервенисао код Александра Ранковића, али му је Ранковић одговорио да он ништа не зна. Митрополит Јосиф је митрополиту Јоаникију по мени послао једно мало камалхардћебе. Ја сам то ћебе предао оцу, а он га је дотурио митрополиту, посредништвом двојице партизана у том одељењу ОЗНА-е. Они су били заробљени као четници и потом уврштени у тај одред ОЗНА-е. Један је био наставник, родом из Ниша, а други Босанац, младић, берберин. По њима је мој отац свакодневно слао митрополиту козије млеко, јер због болова у стомаку није могао да једе затворску храну. Осим ћебета, ја сам у два маха од митрополита Јосифа добио новац да га однесем митрополиту Јоаникију. Оба пута по 2.000 динара. Од тог новца једном приликом митрополит Јоаникије даде хиљаду динара да му се купи воће. То сазнају старешине ОЗНА-е и поставише му питање: одакле му новац? Он им одговори да је добио од свештеника Душанића. На саслушању мој отац потврди, и на томе се сврши та истрага, али митрополита Јоаникија после пребаце са мансарде виле «Малер» у подрум виле «Савић», власништво бившег београдског трговца.

Из подрума виле «Савић» једне ноћи митрополит Јоаникије спроведен је у поток под Букуљом и тамо убијен. Кад су га водили, на улици се затекла једна жена и о томе је причала. Датум митрополитове смрти није ми познат, мада претпостављам да о томе неко у Аранђеловцу зна. Све ово сазнах по очеву причању и забележих после 45 година». Друго свједочанство о митрополитовом страдању налазимо у документу-допису који је Штаб Прве Југословенске Армије, Команда позадине, 21. Јуна 1945. Године упутио Црногорској митрополији на Цетињу, а који се налази у архиву Митрополије на Цетињу. У документу (кога у факсимилу објављујемо на крају овога поглавља, а који је заведен под «Српски православни манастир цетињски број 42 од 30. Јуна – 1945. Године у Цетињу) каже се: «ШАЉЕМО ВАМ ПАНАГИЈУ И КРСТ, КОЈИ СУ ПРОНАЂЕНИ КОД РАЗБОЈНИКА БИВШЕГ МИТРОПОЛИТА ЈОАНИКИЈА. СМРТ ФАШИЗМУ СЛОБОДА НАРОДУ!». Доктор Александар Недок је у истом броју «Светигоре» објавио своје свједочанство о Митрополитовом страдању. Он је записао сљедеће: «У «Светигори» број 3. И 4. Који су ми срећом дошли у руке, прочитао сам са великом пажњом и узбуђењем два чланка који се односе на Великомученика вјере Христове, блаженопочившег Митрополита црногорско-приморског Јоаникија. Моја осјећања проистичу из два узрока: први, што сам га лично познавао, и други, што су ми познати његови посљедњи дани у Аранђеловцу. Као дјечак, ученик првог и другог разреда Прве мушке гимназије у Београду, имао сам срећу да ми Науку Христову предаје 1936. И 1937. Године онда прота Јован Липовац, један дивни и богоугодни човјек. Са половине школске године отишао је за владику на Цетиње, али је у дјечачким душама оставио за увек незаборавну успомену. Мој други сусрет са њиме, не директни, збио се половином јуна мјесеца 1945. Године у Аранђеловцу, гдје сам се као војник налазио по повратку са фронта у Штабу Прве Армије. Једнога дана, у шетњи Аранђеловцем са неколико својих вршњака из Београда, док смо причали гдје је ко учио гимназију, један од њих (С. М., онда дактилограф у армијској ОЗНИ), кад је чуо да сам ђак Прве мушке гимназије, рече ми да се мој професор Липовац налази у затвору у Аранђеловцу. Упитао сам га да ли бих могао да га посјетим, на шта ми је одговорио да је то забрањено и да је за мене боље да то и не спомињем. На моје питање како изгледа, рекао ми је да га је видјео и да је ужасном стању, запуштен, прљав, исцијепан, вашљив и пун гнојавих рана. Послије неколико дана, када сам га поново видјео, питао сам га за свога професора. С. М. Ми је одговорио да је мртав, али ми није рекао на који начин, нити гдје је сахрањен. Тако се завршио мој други сусрет у животу са блаженопочившим митрополитом Јоаникијем, и ево, послије скоро педесет година, живо се сјећам и дана и амбијента када сам чуо потресне вијести. 19

Ово сматрајте највјеродостојнијим подацима, јер проистичу из непосредног сазнања од човјека који га је лично видјео, а био довољно искрен и сажаљив да ми то исприча, без обзира колико је то у оно стравично вријеме, поготову за нас војнике, било опасно преносити. Нека ово буде мој мали прилог успомени мога доброга професора Јоаникија (Јована) Липовца». У васкршњем броју «Светигоре» из 1992. Године прота Бранко Марковић, једини живи свештеник кога је митрополит Јоаникије рукоположио, свједочио је о митрополиту Јоаникију. Он је, између осталог, записао следеће: «... Негдје 1951. Или 1952. године ја сам заједно са оцем Милом Пламенцем, тада парохом петровачким, пошао у манастир Прасквицу гдје смо били гости оца Бориса Кажанегре, чини ми се последњег из оне велике плејаде великих црногорских калуђера, добрих духовника и бољих јунака. Ту смо нашли једног младића, којега сам ја знао још док сам био ђак богословије, који је радио у Митрополији, гдје је обављао дужност, не знам да ли црквењака, или послужитеља код Митрополита а чијег се имена сада не сјећам. Тај младић је пошао са Митрополитом када је он напустио Цетиње. Он нам је тада испричао врло тужну причу о хапшењу Митрополита. По тој његовој причи, а причао је врло увјерљиво, он је заједно са групом свештеника ухваћен код Зиданог Моста, спроведен у Загреб и приведен код Пека Дапчевића, чији се штаб налазио у Загребу. Тај младић је пратио Митрополита и присуствовао разговору. Пеко је упитао Митрополита: «Јеси ли ти Јоаникије Липовац?» На то му је он одговорио да је он Јоаникије митрополит црногорско приморски. На то је Пеко грубо, повишеним тоном узвратио да он нема право да се тако представља јер су на тој столици увек сједели велики и заслужни људи, а не издајници какав је он био. На такву Пекову изјаву Митрополит је узвратио да он, Пеко, нема права да тако са њиме поступа јер је он успјео да из италијанског логора у Албанији ослободи његову мајку, и да је био предузео све да и његовог оца Јована Дапчевића (мислим да је Јован Дапчевић био по чину ђакон) ослободи из логора, али га је претекла смрт. На ту владичину причу Пеко је рекао да је и то доказ његове службе окупатору. Тај младић је тада још испричао како је Пеко наредио да владици скину инсигније и да је владика замолио да се крст врати проти Илији Поповићу, пароху и архијерејском намјеснику цетињском јер је тај крст био својина проте Илије. Тачно је да је тај крст преко Команде подручја враћен. (Тачност овога навода могла би се провјерити код породице покојног проте). Када сам 1958. Године премјештен са парохије барске на парохију орашачку код Аранђеловца сазнао сам од мога намјесника, сада пок. Љуба Радивојевића да је митрополит Јоаникије, заједно са посљедним предсједником владе црногорске, чијега се имена не сјећам сада, доведен у Аранђеловац и затворен у вили која се налази у непосредној близини цркве буковичке. Причао ми је о. Љуба да му је један стари свештеник који је као избјеглица живјео у Аранђеловцу свако јутро доносио козјег млијека. Ту је несрећни митрополит Јоаникије у Букуљи убијен. Прота Љуба ми је још причао да су неке дрвосјече наишле на његов гроб који је само овлаш био затрпан, па су планинске бујице његове кости разријеле.

Ја сам службујући у Орашцу врло често, идући у Аранђеловац, попевши се на брдо Пресеку, одакле се дивно види Букуља, сваки пут се помолио Богу за душу доброг митрополита Јоаникија...» На основу ових и многих других свједочанстава поуздано се зна да је митрополит Јоаникије убијен половином 1945. Године на Букуљи. Нажалост, не зна се тачно мјесто гдје су убијени многи Србски Новомученици, а са њима и митрополит Јоаникије. Ова масовна србска гробница ни до данас није обиљежена, а власти се ниједном нијесу огласиле на поменута свједочења. Ћерка трага за изгубљеним оцем! У «Банатском веснику», органу Епархије банатске (бр. 1/1990. Године, Вршац) објављено је писмо Марије Мартиновић-Липовац из Цетиња митрополиту скопском Јосифу, које преносимо у цјелости: «Ваше Високопреосвештенство! Као што Вам је познато, мој отац Јоаникије, митрополит Црногорско-приморски напустио је Цетиње још у новембру 1944. Године. Од тог времена па све до данас не могу ништа позитивно да сазнамо њему, а још мање да са њим ступим у везу, те да му нешто пошаљем. Разне верзије су се проносиле, али једино је било тачно то, да је он ухапшен од Народних власти, да се је неко вријеме налазио у Београду и најзад у Аранђеловцу. Сазнала сам и то, да сте Ви интервенисали код надлежних, да му се побољша положај, на чему Вам се најтоплије захваљујем. Како за даљу његову судбину не могу да сазнам, то узимам слободу да вас замолим, да бисте извољели заинтересовати се шта је са њим, гдје се налази и да ли постоји могућност да добијем везу са њим, те да ме, путем Вама потчињених, обавијестите, да не бих више патила и живјела у неизвјесности. Сматрам да Вас са овом мојом молбом нећу довести у незгодан положај тим прије, што мој отац без претјеривања није баш онакав каквим су га вјероватно и Вама претставили. Сав његов гријех састоји се у неколико говора, као и у неколико његових састанака, било са Италијанским било са Њемачким функционерима, које не би требало схватити као акт издаје, већ треба ући у суштину ствари, те сазнати што је он хтио са тиме, као и резултат тих састанака. То би углавном био његов издајнички рад, а колико је добро стајао код окупатора најбољи је доказ то, што ни мени, као његовој јединици, није могао помоћи, те издејствовати да ме не отпуштају из службе, протјерују и хапсе. Но, није ми циљ да Вас увјеравам о недужности мог несрећног оца, већ оно у ком смислу сам и написала ово писмо. У нади да ћу од Вашег Високопреосвештенства бити обавијештена, у колико Вам то буде могуће, поштује Вас љубећи свету десницу Цетиње, 8. Марта 1946. Г. Марија Мартиновић-Липовац1 Цетиње, Бајова 130 Ни Марија Мартиновић-Липовац (1914-1990), ћерка митрополита Јоаникија, није имала мира од комуниста. Иначе, била је удата за угледног господина и интелектуалца Моша Мартиновића из Цетиња. Марију су у прољеће 1945. године, у поодмаклој трудноћи ухапсили и затворили у злогласни цетињски затвор гдје су је тукли и мучили. 1

Помен убијеном митрополиту У истом броју "Банатског весника" објављен је и сљедећи документ: "На питање бококоторског намјесника о нестанку Митрополита Јоаникија у име Синода Црквеном суду на Цетињу, крајем 1946. године, Митрополит скопски Јосиф, одговара сљедеће: "У вези акта тога Суда бр. 1554 од 21/8.12.1946. а на питање Архијерејског намјесника бококоторског извјештавате се да је Њ. Св. патријарх Српски Г. Гаврило изјавио, да је сазнавши за нестанак Митрополита Јоаникија из Аранђеловца, гдје се налазио у затвору а под предпоставком и у увјерењу да је убијен заиста му одржао помен. Никакви други детаљи о судбини Митрополита Јоаникија нису познати ни Њ. Светости ни Св. Арх. Синоду".

Митрополија Цетињска у Другом свјетском рату2 Црна Гора била је 1941. године окупирана од стране италијанске војске. Првих дана окупаторске власти нијесу предузимале нарочите мјере према народу и свештенству у Црној Гори. Издата је била наредба да се сви војници који су се 17. априла 1941. затекли на војној дужности сматрају ратним заробљеницима, и имају бита интернирани. Заузимањем Његовог Високопреосвештенства Митрополита црногорскоприморског г. Јоаникија сви су ови војници и официри пуштени на слободу и нијесу интернирани. У Црну Гору је стигао велики број избјеглица и Његово Високопреосвештенство Митрополит је покренуо акцију прикупљања прилога за избјеглице која је, крај све материјалне биједе, која је владала у Црној Гори, показала добре резултате. Окупатор је нешто касније био покушао придобити народне масе за стварање тзв. самосталне Црне Горе али без успјеха те је отпочео са терором. Против овог терора је Његово Високопреосвештенство митрополит протествовао код команданта окупаторских трупа, који је послије тога лично дошао Његовом В. Преосвештенству, изјавио жаљење и молио за извињење у име своје и војника који су недјела извршили. (Извјештај свештеника Блажа Марковића, тужиоца Ц. С. на Цетињу - Син. бр. 579/зап. 31. из 1941). У мјесецу јулу 1941. године војници италијанске окупационе силе знатно су оштетили епархијску зграду. Том приликом су уништили тај инвентар и већи део архиве, затим су војне власти заузеле зграду за своје потребе и држале је све до капитулације Италије. На име кирије за зграду плаћено је Епархијском управном одбору прво по 3.000, а касније по 5.000 италијанских лира мјесечно. Ова је сума дијељена свештеничким сирочадима чији су очеви изгинули и свештеничким породицама чији су храниоци интернирани затим избјеглицама и осталој сиротињи. Од јула 1941. па све до ослобођења у Црној Гори је стално трајала револуција. Многи су манастири и цркве оштећени и опљачкани. У току борби спаљени су конаци манастира Режевића, Градишта, Жупе, Бијеле и Пиве. Цркве и конаци манастира Ждребаоника били су порушени од артиљерије али је црква касније поправљена, тако да је у њој омогућено вршење св. службе Божије. Манастир Морачки је оштећен од бомбардовања а манастир Острошки је исто тако претрпео доста штете приликом борби. Било је временских периода кад Његово В. Преосвештенство Митрополит није имао везе ни са ким ван Цетиња а поготову са удаљенијим крајевима епархије (Извештај Е. У. одбора на Цетињу бр. 20 од 2. фебруара 1944. г)... Пошто су срезови Пљеваљски и Пријепољски епархије дабробосанске били окупирали Италијани, Свети архијерејски Синод је умолио Његово ВПреосвештенство да преузме администрирање ових намјесништава (зап. бр. 551 из 1942.).

Овај текст представља дио Извјештаја Светог Архијерејског Синода Светом АРХИЈЕРЕЈСКОМ САБОРУ СПЦ О РАДУ ОД 1941. ДО 1947. ГОДИНЕ 2

Свети Архијерејски Синод сада не располаже са више података о стању у Црној Гори за вријеме рата, пошто су акта изгубљена. Послије ослобођења није се дуго ништа знало о епархији Црногорско-приморској и о Његовом ВПреосвештенству г. Митрополиту Јоаникију. Проносили су се гласови да је господин Митрополит одведен од стране Њемаца и чак да је погинуо. Свети Архијерејски Синод се поводом тога обратио АВНОЈ-у и умолио за извјештај о Његовом ВПреосвештенству (бр. 188/зап. 69 из 1945). Марта мјесеца пошта на Цетињу вратила је акт Светог Архијерејског Синода бр. 1672/44 упућен на адресу Његовог ВПреосвештенства Митрополита г. Јоаникија са ознаком "Адресат отпутовао са Немцима". После тога Свети Архијерејски Синод је затражио од Црквеног суда на Цетињу извјештај о Његовом ВПреосвештенству као и о архијерејском замјенику и зашто се овај никако не јавља (зап. бр. 120 из 1945.). Пошто се о судбини Његовог ВПреосвештенства г. Јоаникија није ништа знало, а да би се црквено-вјерски послови епархије Црногорско-приморске нормализовале Свети Архијерејски Синод је на сједници својој од 4. априла/22. марта 1945. под бр. 572/зап. 145 одредио за администратора те епархије Његово ВПреосвештенство Митрополита скопског г. Јосифа. Пошто су се о Његовом ВПреосвештенству Митрополиту Црногорско-приморском Јоаникију почеле касније проносити по Београду разне верзије, Свети Архијерејски Синод је под бр. 359/зап. 321 од 6. јуна поново молио Министарство унутрашњих послова за извјештај о Његовом ВПреосвештенству Митрополиту. По налогу Његовог ВПреосвештенства Митрополита г. Јосифа посјетили су 11. јуна 1945. Министра унутрашњих послова ДФЈ г. Владу Зечевића, протојереј Иван Калуђеровић и г. Душан Дожић известили га да је Патријаршија са приватне стране сазнала да је Његово Преосвештенство Митрополит Црногорско-приморски г. Јоаникије 10. јуна доведен из Загреба у Београд и да се налази у затвору. Истовремено су у име Цркве умолили да се о господину Митрополиту поведе рачуна на тај начин што би био смјештен у једном од манастира и што би му се дозволило примање пакета од Патријаршије. Када је објављена одлука о амнестији Свети Архијерејски Синод је актом бр. 990 из 1945. замолио Вјерску комисију да преко Министарства унутрашњих послова сазна и Светом Архијерејском Синоду достави извјештај о томе шта је са Његовим ВПреосвештенством Митрополитом г. Јоаникијем и да ли је одлука о амнестији обухватила и Његово ВПреосвештенство. Ни на један акт којим се свети Архијерејски Синод интересовао за Његово ВПреосвештенство г. Јоаникија није примљен никакав одговор. Први извјештај протојереја Николе Марковића, члана Црквеног суда на Цетињу Светом Архијерејском Синоду датиран је 15. августа 1945. Према томе извјештају, Цетиње је ослобођено 13. новембра 1944. Уочи тога дана Његово Преосвештенство Митрополит г. Јоаникије са неколико мјесних свештеника и чиновника црквеног суда напустио је резиденцију и отпутовао у правцу Подгорице и Скадарског језера. Ту му се придружило још 50 свештеника и почетком децембра пошли су, преко Санџака за Босну. 24

Доласком Н. О. војске издата је наредба да се сви чиновници у Црној Гори стављају на расположење. Ова је наредба обухватила и црквене службенике. Државна власт је учинила велики размештај свештенства оба реда, а свештенике који су задржани на ранијим мјестима, утврдила је својим декретима и позвала на дужност. Народноослободилачка војска ушла је у област цркве преко вјерске комисије која се појавила као орган Црногорског антифашистичког вјећа народног ослобођења. У вјерску комисију су ушле све три вјероисповијести. Од православних у њој стално засиједају протојереј Јован Радовић, као предсједник и свештеник Ђорђе Калезић, као секретар Комисије. Комисија је запосјела Митрополитов стан, а његов кабинет је узела за канцеларију. На позив Вјерске комисије 14. и 15. јуна 1945. године одржана је у Никшићу свештеничка скупштина на којој је присуствовало 78 свештених лица. Скупштина је доставила Светом Архијерејском синоду резолуцију у којој се тражи: 1) да се Православна црква у Југославији организује тако да буду равноправни сви православни без обзира на националну припадност, 2) да не може примати за администратора црногорско-приморске епархије Митрополита српског Г. Јосифа због његовог тобож противнародног рада и због тога што сматра да им је он наметнут, него тражи за администратора Епископа тимочког Г. Емилијана, 3) да пошто стварно не постоји архијерејски заменик ни Црквени суд у епархији Црногорско-приморској свештенство оснива своје привремено свештеничко удружење које ће предложити архијерејског заменика да он у споразуму са администратором, уколико ту буде Епископ Емилијан, оживи црквени живот у Црној Гори и успостави искрене односе тамошњим државним властима, 4) да свештеничко удружење преузме иницијативу за савез свештеничке скупштине свих православних свештеника у Југославији ради оснивања централног свештеничког удружења са задатком да хитно регулише положај православне цркве у нашој земљи и односе Федеративне Југославије и наше православне Цркве, пошто то није учинио данашњи Свети Синод православне Цркве и да такво држање Светог Синода не одговара и интересима и св. Цркве. 5) да се изведе демократско црквено удружење тако да се измијени Закон и Устав Српске Православне Цркве како би се дало право народу и свештенству да директно учествују у избору свих црквених представника. Спроводећи ову резолуцију предсједник свештеничког удружења Петар Капичић умолио је Свети Синод да спроведе у живот одлуке донијете овом резолуцијом и изјавио да ће Свештеничка управа преузети управу цркве до доласка администратора и одређивања архијерејског замјеника за кога предлаже члана Црквеног суда у пензији Милана Михаиловића, а дотле да се преписка са епархијом Црногорско-приморском врши преко управе свештенства. Под бр. 1288 од 1. августа 1945. упућен је од Предсједништва Светог Архијерејског Синода телеграм проти Николи Марковићу на Цетињу и питање, је ли згодно и када да Његово ВПреосвештенство Митрополит г. Јосиф учини канонску посјету Цетињу. Истовремено је од Министарства за Црну Гору 25

тражено одобрење да Његово Преосвештенство Митрополит г. Јосиф може отпутовати на Цетиње. Протојереј Никола Марковић је од вјерске комисије на Цетињу добио писмену инструкцију: "Одговор на Вашу депешу бр. 1288 од 4. августа 1945. коју сте примили из Београда треба да буде: "Светом Архијерејском Синоду Београд. Предлажемо да се придржавате резолуције свештенства црногорског донешене у граду Никшићу 15. јуна т. г. и ми остајемо доследни њеним закључцима". Предње вам достављамо ради знања и управљања. Секретар, свешт. Ђ. Калезић". Тако је пут Његовог ВПреосвештенства Митрополита Г. Јосифа у Црну Гору онемогућен 10. децембра 1945. године чланови Светог Архијерејског Синода конферисали су са Министром унутрашњих дела Владом Зечевићем поред осталог и по питању нередовног црквеног стања у Црној Гори. У вези са тим разговором одлучено је да се једном преставком замоли савезна влада да се интервенцијом државних власти сузбије самовоља свештеника у Црној Гори, уведе редовно стање и омогући успостава и функција законитих власти Српске Православне Цркве обзиром на законску чињеницу да је Српска Православна Црква једна и нераздељива како у нашој земљи тако и ван територије наше земље на које се њена канонска јурисдикција протеже (б. 2401) зап. 551 и 1945. Кампања Управе свештеничког удружења и вјерске комисије није престала ни послије објављивања оставке Његовог ВПреосвештенства Митрополита г. Јосифа на администраторство и одлуке Светог Архијерејског Синода из резолуцији свештенства донесеној у Никшићу. Да би се ова кампања сузбила Црквени суд на Цетињу тражио је изјашњавање свештенства: поштује ли одлуке Светог Архијерејског Синода и хоће ли извршавати наређења Црквеног суда. Позив суда није дошао до свих свештеника, јер се у намјесништвима налазе свештеници које је наместила вјерска комисија и који саботирају рад Црквеног суда и судска наређења не саопштавају свештенству. Извјесни свештеници нијесу примили позив, а они који јесу не смију дати гласа од себе, јер се боје репресалија вјерске комисије као државне установе, ово тим пре што у Црној Гори свештеници примају од државе 2.000 динара мјесечно помоћи... Ипак упркос свих тешкоћа Црквени суд је успио да организује посао и данас има пуну везу са свим архијерејским намјесницима сем са Колашинским. Сва намјесништва воде кореспонденцију са Црквеним судом и послови с обзиром на данашњицу и тешке последице рата доста нормално теку. Са Колашином није успостављена веза јер је прота Симоновић опозиција. Вјерска комисија још једнако игнорише постојање и рад Црквеног суда. Неће да одржава службену везу. Одбија пријем званичних аката, па чак и оних аката које је Црквени суд преко ње упутио Министарству просвете по изричном налогу свога Министарства. Тако комисија схваћа своју дужност у питању координације између Цркве и Државе. То велико дјејство има на свештеничко удружење, које још једнако саботира рад суда. На предлог протојереја Николе Марковића Његово ВПреосв. Митрополит скопски Г. Јосиф, као администратор епархије Црногорско-приморске упутио је предсједнику владе Народне републике Црне Горе апел да се Вјерска комисија не мијеша у 26

унутрашње послове Цркве и да државна власт објави народу и свештенству да је за црквена питања надлежан Свети Архијерејски Синод и Црквени суд (бр. 766/зап. 6 из 1946.). Доцније је Његово ВПреосвештенство Митрополит г. Јосиф објавио преко "Гласника" позив свему свештенству Црне Горе да се има покоравати наредбама законитих црквених власти и изјаснити се остаје ли уз Цркву или не. Ово је углавном имало добрих последица Сем незнатног броја самовољаца свештенство је позив прихватило и уз Цркву остало. Доласком у земљу Његове Светости патријарха г. Гаврила Његово ВПреосвештенство Митрополит Г. Јосиф дао је у Синоду поново оставку на администрацију ове Епархије што је такође побудило црногорско свештенство на повраћај законитом реду.

Читалац ове књиге на почетку може уочити да број одабраних и овдје објављених докумената није уједначен. Разлога за то има више. Одмах се мора рећи да је архивска грађа Митрополије црногорско-приморске, у којој се нашао највећи дио докумената, за 1941. и 1944. годину веома оскудна што, пак, није случај са 1942. и 1943. годином. Сматрали смо да ће бити доста занимљивих докумената у периоду март август 1941. године јер су се у поменутом периоду десили значајни догађаји (нпр. склапање пакта са Немачком, ванредно засиједање Светог Архијерејског Сабора СПЦ поводом мартовских догађаја, обарање пакта, априлски рат, слом и капитулација Краљевине Југославије, одлазак Њ. К. В. краља Петра Другог Карађорђевића и Владе за Лондон, хапшење патријарха Гаврила у манастиру Острогу, стварање НДХ и почетак крвавог геноцида у њој, окупација и комадање земље, устанци итсл.). Међутим, у архиву Митрополије се не налази грађа у обиму који се очекивао управо због догађаја везаних за период од уласка партизанске војске у Цетиње до наших дана. Та грађа је, свакако, постојала, али је данас више нема. Сљедећи су разлози за то: прво, у периоду од 1945. до 1947. године у Цетињском манастиру и Митрополији није било епископа, свештенства и монаштва, те самим тим ни органа Митрополије прописаних Уставом Цркве. У манастирске одаје смјестила се злогласна Вјерска комисија Црне Горе. Други разлог лежи у томе што су комунисти припремали судски процес ухапшеном и окованом митрополиту Јоаникију те су добар дио грађе (као на примјер, преписку са Гувернером Биролијем) узели како би на свом "суду" доказали "колаборацију" Митрополита Јоаникија са Италијанима и Њемцима (Доказ тврдњи да су комунисти покупили добар дио документације из архива Митрополије налазимо у књизи "Документи о издајству Драже Михаиловића", (књига 1, издање Државне комисије за утврђивање злочина окупатора и њихових помагача, Београд 1946. године). Примјера ради, у тој књизи, бесједа и здравица које је Митрополит одржао у Острогу у јесен 1942. године када је гувернер Бироли посјетио манастир у архиву Митрополије не постоји већ су објављене у "Гласу Црногорца". У поменутој књизи тај документ је објављен у факсимилу, а није се налазио нигдје другдје осим у архиву Митрополије. Уосталом, у току прве двије послијератне године комунисти су опљачкали црквене библиотеке и ризнице у Цетињу). До тог монтираног суђења није дошло јер је комунистички врх у посљедњем тренутку одлучио да се не иде на процес јер би то било контрапродуктивно за нову атеистичку власт и Партију. Због тога су, као што смо видјели, Митрополита убили без суда и суђења. Трећи разлог лежи у чињеници да је Митрополит са свештенством и народом у новембру 1944. године напустио Цетиње и претпостављамо да је дио важнијих докумената понио са собом те је вјероватно и то пало у комунистичке руке послије његовог заробљавања у Словенији. Четврти разлог лежи у чињеници да преостали дио архиве Митрополије у послератном периоду није брижљиво чуван. Грађа је била смјештена у дрвеним ормарима, који су се налазили у некадашњој згради Црквеног суда, а данашње Богословије Светога Петра Цетињскога. У љето 1990. године једна група обијесних младића са Цетиња упала је у напуштену зграду и у свом манијачком дивљању разбацали су, цијепали и палили оно грађу која се ту налазила. На средини те просторије гдје се нашла разбацана грађа, нађен је, чак, и људски измет. Послије тога, оно што је преостало скупљено је и пренијето у цетињски манастир.

Посланице, бесједе, расписи, текстови и документи - година 1941. ПОНИЗИМО СЕ ПРЕД БОГОМ И УСПРАВИМО СЕ ПРЕД ЉУДИМА3 (Говор патријарха Гаврила Дожића на београдском радију 27. марта 1941. године) Помози вам Бог, браћо и децо светосавска! У име свих владика српских, сакупљених на Светом Архијерејском Сабору овде у престоници, и у име своје, хитам да вам се јавим, да вас поздравим и благословим. Пред нашу нацију у ове дане судба је поново била ставила питање: коме ће се приволети царству? Јутрос у зору на то питање дат је одговор: приволели смо се Царству Небеском, то јест царству Божијем истине и правде, народне слоге и слободе. Тај вечни идеал, ношен у срцима свих правих Срба и Српкиња, чуван и разгореван у светилиштима наших православних храмова и исписан на нашим народним крсташима барјацима, јутрос је освануо чист и светао као сунце, очишћен и опран од прашине, навејане на њ, и од сваке мрље. Главни носилац тог народног идеала од јутрос је постао наш млади Краљ Петар Други Карађорђевић, син Витешког Краља Мученика Александра Првог, достојан потомак славног Вожда Карађорђа, онога Карађорђа који је први дигао оборени косовски крсташ-барјак за слободу балканских народа. Провиђење нас је управило на прави пут, који је Свети Сава давно и давно указао Српском народу. Бог Правде, који нас је до сада чувао од пропасти, чуо је глас и молитве наше, и поново нас је спасао од странпутица и скретања са нашег непроменљивог историјског пута. Слава и хвала Богу! Чеда моја, у Духу Светоме, понизимо се сви пред Богом и усправимо се пред људима. Ако је Бог с нама, шта нам могу људи? Ако је живети, да живимо у светињи и слободи; ако ли је мрети, да умремо за светињу и слободу, као и много милиона православних предака наших. Побожни и сложни, сви као један човек, вршимо своју дужност, верни своме узвишеном и љубљеном краљу, испуњени поштовањем према властима и војним и грађанским, испуњени љубављу један према другом, као и према нашој браћи друге вере. Сви Богу предани и краљу одани, загрљени, збратимљени, потрудимо се да брод нашег државног живота срећно преброди буре садашњег времена, и пребродићемо их с Божјом помоћи. Поздравља вас и благосиља ваш молитвеник пред Богом. АЕМ ПАТРИЈАРХ СРПСКИ ГАВРИЛО

Говор патријарха српског Гаврила преузет је из његових "Мемоара", објављених у издању "Сфаироса", Београд 1990. године. Одлучили смо се да на почетку архивске грађе за период од 1941-1945. године објавимо говор који је Његова Светост патријарх српски Гаврило (Дожић) одржао преко београдског радија 27. марта 1941. године, јер је овај говор српског патријарха означио јасан и недвосмислен став Српске Цркве према фашизму и тиранији. Овај патријархов говор имао је велики одјек и велику подршку у јавности. Иначе, овај говор је био и повод за хапшење патријарха Гаврила и његову изолацију и робовање у Хитлеровим логорима. 3

САБЕРИМО СЕ ОКО КРУНЕ И ОЛТАРА 4 (Телеграм митрополита Јоаникија свештенству Митрополије на Цетињу са засиједања Светог Архијерејског Сабора поводом 27. марта 1941. г.) "Данас је Његово Величанство Краљ Петар Други узео у своје руке краљевску власт. Свети Архијерејски Сабор радосно поздрављајући овај историјски догађај препоручује с обзиром на данашње прилике и наређује да све црквене власти и свештенство наше Цркве најенергичније истраје да се наш народ једнодушно и сложно окупи око нашег младог краља и најоданије се преда вршењу својих дужности према Краљу и Отаџбини и пуном одржавању слоге, реда, мира и спокојства. У народу ово хитно саопштите црквеним властима и пастви и енергично настојавајте да се у потпуности извршује". ЦРНОГОРЦИ КРЕЋУ У БОЈ БЕЗ ЗРНА ЖИТА У ДОМУ 5 СРПСКИ ПРАВОСЛАВНИ МАНАСТИР МОРАЧА ПРАВОСЛАВНОЈ МИТРОПОЛИЈИ Цетиње Овим се потврђује пријем акта М. бр. 1987. од 28/15. 03.1941. године, као и извршење истог. Народ је одушевљен и кличе своме младом Краљу. Кличе своме првом грађанину Његовој Светости Господину Гаврилу и Његовом Високопреосвештенству Митрополиту Господину Јоаникију, којима су много благодарни, јер знају шта је робство Немца и Аустрије. Гледао сам позване резервисте, све старије људе, који крећу са својих огњишта, остављајући своју фамилију, многи и без зрна жита. Препоручују ми и моле да им фамилију неупуштим, да их помажем у невољи. Обећавам да ћу учинити све што могу. После извршеног благодарења, коме су и позвати резервисти присуствовали (29 - 16. 03.), растанак је био дирљив. Сваки иде радије у војну јединицу, на фронт, него својој кући. Клицању нема краја. Народна пјесма која ниче из дубине душе сваког Србина Црногорца ("Онам ' онамо") разлијеже се долином Мораче. Све весело иде, а многе сам видио који за пут од 50-60 км. пјешачења, у својој торби имају свега по пола кукурузног хљеба и неку главицу лука. Ово ради тога што је часни пост. Пјесма и клицање, а по некад и по који револверски метак, чују се док не зађоше у клисуре зв. Платије. Суза нема ни код жена. Ваше Високопреосвештенство, овим изражавам не само своју мисао, но мисао народа овога краја, у чије Вас име молим да примите изразе дубоког поштовања и захвалност и да будете тумач народа овога краја код Његове Светости Патријарха. В. Д. НАСТОЈАТЕЉ Гаврило Дабић, јеромонах Телеграм Митрополита са ванредног засиједања Светог Архијерејског Сабора СПЦ поводом 27. марта, М. Бр. 1987 - 27. 03. 1941. године. Овај телеграм је по наређењу Митрополита Јоаникија свештенству доставио прота Никола Марковић који је своју браћу свештенике, у одсуству Митрополитовом, а у тим тешким и судбоносним данима по народ и Цркву позвао да буде на висини имена и традиције Митрополије и нашега народа. 5 Извјештај јеромонаха Гаврила (Дабића), в. д. настојатеља Манастира Мораче, Митрополиту бр. 96/30. 03. 1941. - М. бр. 2160/04. 04. 1941. г. 4

ЗВОНИМА ОБЈАВЉЕНА РАДОСНА ВИЈЕСТ 6 УПРАВА МАНАСТИРА КОСИЈЕРЕВА ПРАВОСЛАВНОЈ МИТРОПОЛИЈИ, Цетиње Команда мјеста из Требиња 27. марта тек. године извијестила је ову управу Манастира да је Његово Величанство Краљ Петар Други данас примио Краљевску власт у своје руке. Ту радосну вијест управа Манастира објавила је народу са звоњењем звона. Дотични грађани чим су чули звона на Манастиру похитали су да виде и чују шта се догодило. Када су разумјели тај весели глас, одушевљено су поздравили тај историјски догађај са пјесмом и весељем и доцније се повратили својим кућама. Има везе са вашим актом М. бр. 1987 од 28. 03.1941. године. СТАРЈЕШИНА МАНАСТИРА игуман Рафаило Ђуровић ХАПШЕЊЕ ПАТРИЈАРХА ГАВРИЛА И ПЉАЧКА МАНАСТИРА ОСТРОГА 7 СРПСКИ ПРАВОСЛАВНИ МАНАСТИР ОСТРОГ ПРАВОСЛАВНОЈ МИТРОПОЛИЈИ Цетиње Ујутро 25. априла 1941. године, у 6 часова дошла је једна група од 20 њемачких војника са 6 (шест) аутомобила у манастир Острог и покупили су по манастиру: ћилимове, ћебад, разна пића, кафу, шећер, месо, веша и осталог намјештаја. Од дворских ствари које су остале послије одласка Краљевог однијели су поред много чега: дворски новац (15 џакова у папиру) и неколико сандука злата (од прилике око 7 (седам), затим су одвели Њ. Св. Патријарха и архимандрита Леонтија. 1. маја ове године у 4 и по часа понова су дошли шест војника и овицира, од оних који су раније долазили (25. 04.). Овом приликом су сломили браве на вратима настојатељског стана, отворили касе и из њих носили (соба и каса) све што им се допало, на пр.: наките, ћилиме, веш, чарапе, марамице, чаше, посуђе, цигарете, шибице, сапуне, месо, сланину, вино, ракију, бензин, кафу, шећер, слатко уље, једном рјечју све што им се допало, метнули су у аутомобиле. Уз то су мене водили кроз шуму да им показујем пећине у којима су тражили злато. орам да нагласим и то да не могу да нађем двије најдрагоцјеније ствари, које су се чувале у Острогу: Писмо св. Василија и једну златну кашику из 12. вијека, којом су се вјековима причешћивали енглески владари приликом крунисања, а коју сам ја донио из Енглеске и приложио Острогу. Могуће је да су те ствари узели Њемци за музеј, јер су хтјели да узму и панагију са Свеца, такође за музеј, па пошто је чувар Ћивота рекао да је из 1927. године, одустали су од намјере. Приликом пребирања ствари побацали су по поду оно, што им се није допало, и то је данас све у нереду. У Острогу, 3. маја 1941. године Јеромонах Василије Драговић

Извјештај игумана Рафаила Ђуровића, старјешине манастира Косијерева, Митрополији бр. 126/5. 04.1941. г. М. бр. 2274, по акту М. бр. 1987. од 28. 03. 1943. Г. 7 Извјештај јеромонаха Василија Драговића, сабрата манастира Острога, Митрополији бр. 383/03. 05. 1941. г. М. бр. 2391/41 У Архиви Митрополије пронашли смо читав предмет од петнаестак страница који садржи изјаве братства и особља манастира Острога, који је Митрополији доставио јеромонах Павле (Павићевић), кога је митрополит Јоаникије поставио за вршиоца дужности настојатеља манастира Острога пошто је старешина манастира архимандрит Леонтије ухапшен са патријархом. Тај корпус изјава и свједочења ће се, ако Бог да, ускоро објавити у посебној књизи. 6

НОВИ ПОКУШАЈ ПЉАЧКЕ МАНАСТИРА ОСТРОГ 8 СРПСКИ ПРАВОСЛАВНИ МАНАСТИР ОСТРОГ ПРАВОСЛАВНОЈ МИТРОПОЛИЈИ ЦРНОГОРСКО-ПРИМОРСКОЈ Цетиње Уз достављени извјештај који се доставља под бр. 384 од 3. маја т. г. извештавате се да су дана 4. маја т. г. у 18 часова дошли у манастир три италијанска војника са једним камионом, који је носио нумеру РОМ 2197 и затражили су да прегледају манастирске просторије и том приликом, прегледајући просторије, захтијевали су девет душека и када сам се ја са братством успротивио објашњавајући да је то лично манастирска имовина, пристали су и на четири. Ми смо се поново успротивили и рекли им да ћемо известити одмах телефоном Гувернера на Цетињу. Тада су се исти поколебали и избацили душеке из камиона уз вику и псовку задржавши само један душек у вредности око 1.000. динара. У исто вријеме један је од њих узео и један приложени јастук кога је приложила овоме манастиру уд. Олга Белас Ћирковић из Дубровника, а други од њих узео је једну Патријархову бугарску звијезду за грађанске заслуге. Подносећи предње учтиво Вас молим да се заузмете код италијанских власти на Цетињу да се овај манастир заштити даље пљачке, као и манастир Ждребаоник, који је у непосредној близини Данилова Града и изложен оваквим и сличним случајевима. Напомиње се да смо од истих затражили реверс на однешене ствари, али га нијесу хтјели дати, него су чак и нумеру кола поцијепали. У исто вријеме Вас молим да издејствујете једно рјешење од гувернера на Цетињу којим би се заштитили манастирски интереси од њемачких и италијанских војних лица. Ово би рјешење требало да гласи и на немачком и на италијанском језику, како би га управа показивала војницима који овдје долазе, јер овдје више немају ништа да траже од државних и дворских ствари, пошто су све однешене. ПРИВ. СТАРЈЕШИНА, јеромонах Павле Павићевић

Извјештај јеромонаха Павла (Павићевића), привременог старјешине манастира Острога, Митрополији бр. 385/05. 05.1941. - М. бр. 2411/41 8

ОПЉАЧКАН МАНАСТИР ЖДРЕБАОНИК 9 ПРАВОСЛАВНОЈ МИТРОПОЛИЈИ ЦРНОГОРСКО-ПРИМОРСКОЈ Цетиње У прилог депеши која је послата из Данилова града од стране Управе манастира Ждребаоника извјештавате се да је јутрос 7. о. м. око 6 часова прије подне један вод од 20-22 војника (Италијана) дошао у манастир Ждребаоник, разбили настојатељев стан као и канцеларију Управе, изговарајући се да траже државне ствари и том су приликом покупили скоро све животне намирнице и то 100 кгр. брашна (сите), 50 кгр. масти, 18 кгр. гаса, 200 кгр. кромпира, 50-60 кгр. пасуља, 3 шунке, 30 кгр. шећера, 22 кгр. паште, једном ријечју сву залиху животних намирница са којима је располагала управа манастира, тако да је братство манастира и послуга остала без икакве хране с обзиром на данашње прилике тешко се иста може и набавити, па вас молим да интервенишете код италијанских власти да се ови манастири заштите оваквих или сличних случајева, који ће се, како изгледа, понављати врло често. ПРИВ. НАСТОЈАТЕЉ МАН. ОСТРОГА, јеромонах П. Павићевић ЖУПСКОМ МАНАСТИРУ ПРИЈЕТИ ОПАСНОСТ ОД НАОРУЖАНИХ БАНДИ10 СРПСКИ ПРАВОСЛАВНИ МАНАСТИР ЖУПА Ваше Високопреосвештенство! Милостиви Архипастиру! Управи Манастира част је ставити до знања следеће: Примио сам Ваш акт бр. 2486 од 19/6. 05. 1941. год. а односно заштите интереса манастира св. Луке у Жупи и спријечавања противправног дјеловања овамошњих неких сељака у циљу пљачке и посвајања манастирских добара. Ви сте интервенисали код Начелника Среза Никшићког, да он бајаги стане на пут разузданој банди пљачкаша и самовласника. Али Начелство среза до данас ништа није предузимало, а и да је што предузимало не слуша и не пита као да не постоји. Овамо се у Жупи и околини Никшића дешавају свакога часа страховита и незапамћена чуда. Пљачке, разбојништва, јавно отимају по читаве буљуке оваца и крда говеди, нападају и пљачкају поједине куће, фамилије прже на ватру и отимају њихова имања. Нико никога ни за што не пита нити слуша, ради свако и чини како хоће и може. Приликом капитулације узела је лаћанија оружја, на сваку страну пуца пушка као да се бој бије. Манастир Св. Лука и сва његова имања су запуштена и под ноге згажена, гору развлачи како ко може на сваку страну. Манастир нијесу још нападали да га пљачкају, али како сазнајем од мојих пријатеља покушаће ако се усуде од мене. Овдје нема наше власти, а Талијанска све ово посматра хладнокрвно.

Извјештај јеромонаха Павла (Павићевића), привременог старјешине манастира Острога, Митрополији бр. 387/07. 05. 1941. г. 10 Извјештај архимандрита Никодима (Јањушевића), старјешине манастира Жупе код Никшића, Митрополији бр. 214/31. 05. 1941. г. 9

На основу изложеног поново молим Ваше Високопреосвештенство, да изволите хитно предузети мјере код Гувернера на Цетињу, да он хитно нареди Команди Талијанских власти у Никшићу, да одреди једну патролу у Жупу, и предузму полицијску власт са нашим мјесним жандарима, који се никуда из мјеста не крећу. Нарочито да им се скрене пажња да узму у заштиту Манастир и његова добра и интересе његове које извјесни мисле и хоће да окрње ако то већ нијесу учињели. Ви можете Вашим заузимањем и ауторитетом све учињети, да спасете народ и манастире. Ако ово одмах не учините Манастир Св. Лука и сва његова добра потпуно ће пропасти и бити посвојена. Очекујем хитан одговор како бих се знао управљати. Манастир Жупа 31. маја 1941. год. Одани Вам СТАРЈЕШИНА МАНАСТИРА ЖУПЕ Архимандрит Никодим Јањушевић УБИЈЕН АРХИМАНДРИТ НИКОДИМ 11 ПОСЛ. БР. 0 - 5/41 ПРАВОСЛАВНОЈ МИТРОПОЛИЈИ ЦРНОГОРСКО-ПРИМОРСКОЈ Цетиње Дана 29. јуна 1941. године у манастиру Жупи убијен је управитељ истог манастира Јањушевић Никодим, архимандрит. Сходно члану 45 у вези члана 69 и др. В. П. Митрополија ће у року 24 сата од пријема овога акта поступити по поменутим члановима В. П. и постојећим црквеним законским прописима, о чему овај суд извијестити актом и брзојавом, како би даље Суд могао по закону поступити приликом прописа и процјене евентуалне заоставштине пок. Јањушевића. СРЕСКИ СУД У НИКШИЋУ, дана 3. јула 1941. године ОСЛОБОДИТЕ ИНТЕРНИРАНЕ СВЕШТЕНИКЕ! 12 ПРАВОСЛАВНИ МИТРОПОЛИТ ЦРНОГОРСКО-ПРИМОРСКИ ЊЕГОВОЈ ЕКСЦЕЛЕНЦИЈИ АРМИЈСКОМ ЂЕНЕРАЛУ АЛЕКСАНДРУ ПИРЦИО-БИРОЛИ ГУВЕРНЕРУ ЦРНЕ ГОРЕ Цетиње Предмет: Ослобођење свештеника из интернације у Албанији. Допис Среског суда у Никшићу Митрополији Посл. бр. 05/41 Допис Митрополита црногорско-приморског Јоаникија армијском ђенералу Александру Пирцио Бироли, Гувернеру Црне Горе, М. бр. 3766/10. 12. 1941. г. 11 12

Ваша Ексцеленцијо, Као што сам Вас усмено замолио, имам част то учинити и писменим путем т. ј. да буду ослобођени интернације у Албанији, свештеници, који су тамо интернирани са територије Црне Горе и то: 1) Свештеник Павле Радуновић, парох друге парохије у Бару и архијерејски намјесник. 2) Протосинђел Варнава Бућан, настојатељ манастира Подластво. 3) Свештеник Душан Костић, парох горњољуботињски из Архијерејског намјесништва цетињског. 4) Свештеник Андрија Лаковић, парох љешкопољски из Архијерејског намјесништва у Подгорици. Прва двојица налазе се у логору у Клоси, а друга двојица у логору у Прези. За њихово чим брже пуштање на слободу молим у толико прије, у колико су ми њихови добри познаваоци и мјештани посвједочили да су невини, и због тога што због њиховог одсуства страдају интереси цркве. Изволите, Ваша Ексцеленцијо, и овом приликом примити израз мога одличног поштовања. ПРАВОСЛАВНИ МИТРОПОЛИТ ЦРНОГОРСКО-ПРИМОРСКИ Јоаникије ДОЛАЗАК ИТАЛИЈАНСКОГ КРАЉА ВИТОРИЈА ЕМАНУЕЛА ТРЕЋЕГ У ЦЕТИЊЕ И ПОСЈЕТА МИТРОПОЛИЈИ Италијански краљ Виторио Емануело Трећи посјетио је Цетиње. маја 1941. године и том приликом је посјетио и Цетињски манастир. Митрополит Јоаникије га је, с обзиром да је његов долазак био унапријед најављен и да је краљ изразио жељу да присуствује Светој Литургији у Цетињском манастиру, дочекао на улазу у манастир. Митрополит и свештенство су били припремљени за службу, тј. били су у одеждама. У току облачења у одежде протојереј-ставрофор Никола Марковић, члан Црквеног суда на Цетињу, одбио је да се обуче у одежде и тако сачека италијанског краља. И протојереј-ставрофор Илија Поповић, подстакнут тим чином проте Николе Марковића, у олтару је пред свима скинуо одежде и отказао послушност Митрополиту. Италијански краљ је присуствовао Светој Литургији и поклонио се моштима Светога Петра Цетињског. Послије тога, митрополит Јоаникије је против ове двојице свештеника повео дисциплински поступак, али их је казнио благим казнама Николу Марковића укором (М. бр. 2484 од 06. 06. 1941. године), а Илију Поповића опоменом (М. бр. 2484 од 06. 06.1941. године). Разлог за овако благо кажњавање Митрополит је нашао у тешким и несређеним ратним приликама, али је нагласио да је за те и такве кривице обојицу требало предати у надлежност Црквеном суду Митрополије. Митрополитов дочек италијанског краља у Цетињском манастиру послужио је комунистима као "доказ" његове наводне присности са фашистичком Италијом. Пола вијека је по овом питању прећуткивана чињеница да је Виторио Емануело Трећи био италијански краљ, али и црногорски зет јер је био ожењен кћерком краља Николе Првог Петровића-Његоша. Виторио Емануело је исто тако свечано дочекан на Цетињу

и у Цетињском манастиру када је долазио да испроси Јелену Петровић у вријеме краља Николе. С друге стране, пошто се имала служити Света Литургија Митрополит је са свештенством морао бити спреман за богослужење. Да је Митрополит Јоаникије био окупаторски слуга он би свакако учествовао у петровданском проглашењу тзв. "Независне државе Црне Горе" коју је у договору са италијанским окупационим силама прогласила Црногорска федералистичка странка на челу са Секулом Дрљевићем. Митрополит Јоаникије је својим бескомпромисним ставом игнорисао такве црнолатинашке, сепаратистичке и антицрногорске идеје и скупове. Такође, он је до смрти остао вјеран ставу Српске Цркве израженом у поруци са ванредног мартовског засиједања 1941. године у Београду као што се и повиновао ставу Светог Архијерејског Сабора СПЦ да сви архијереји Српске Цркве, без обзира на вријеме, прилике и тешкоће, остану са паством до крајњих могућности и са њом подијеле добро и зло и да се, уколико настану тешке прилике по народ и Цркву, управљају по својој савјести. Зар је Митрополит могао да благосиља италијанску окупацију слободарске Црне Горе када су само у току јула и августа 1941. године у вријеме италијанске казнене експедиције, која је изведена послије устанка од 13. јула, пострадали скоро сви манастири у Паштровићима (опљачкан манастир Дуљево, спаљен конак и вриједна библиотека у манастиру Режевићи, оштећена црква Светога Саве у манастиру Градишту, опљачкан манастир Прасквица и настојатељ одведен у интернацију, опљачкан конак и црквица манастира Превлаке код Тивта, запаљен конак манастира Бијеле код Шавника и убијена мајка јеромонаха која је ту живјела, демолирана, примјера ради, Саборна црква Светог Стефана Дечанског у Мишићима у Спичу код Бара, а црква Светог Великомученика Димитрија у тврђави Хај-Нехај код Бара претворена у италијанску касарну. Даље, наводимо само неке податке, у самом Цетињу је, од стране италијанске казнене експедиције, 20. јула 1941. године демолиран Епархијски дом у коме су били смјештени Епархијски управни одбор, Епархијски црквени суд и Епархијска радионица за свијеће. Поломљен је епархијски намјештај, обијена је и опљачкана каса, запаљена је и тиме дјелимично оштећена архива и епархијска библиотека. Због тога су Епархијски управни одбор и Епархијски црквени суд већ 21. јула 1941. године премјештени у Цетињски манастир, а у Епархијски дом се на силу уселио Ратни војни суд окупационих власти, који је ту остао до капитулације Италије 1943. године, али су, истине ради, уредно плаћали закуп Митрополији прво 3000, а потом 5000 лира мјесечно. Та сума је додијељена свештеничким сирочадима и породицама ухапшених и интернираних свештеника. Зар је митрополит Јоаникије могао да подржава окупатора и његову власт која је само у току 1941. године, послије извођења комунистичког устанка, интернирала у Албанију свештенике Павла Радуновића, Душана Костића, Андрију Лаковића и протосинђела Варнаву (Бућана) и многе друге Црногорце његове епархиоте за које је пред Богом и Црквом Божјом, људима и историјом био одговоран. Поред њих ту су и имена свештеника Николе Милошевића, Милутина Вујошевића, игумана Бориса (Кажанегре), Павла Врбице, Сима Басекића, Тома Лилића, Луке Радичевића, Новака Јовановића, Благоте Ђуровића, ђакона Манојла Шошкића, Цвјетка Станишића, Филипа Рајковића, Тихомира Балшића, Радисава Бабовића који су мучени, хапшени и интернирани у току 1941, 1942. и 1943. године. Морамо поменути и свештенике који су стријељани од Италијана у одмаздама и то: Богића Јовићевића, пароха ријечко-ободског, Андрију 36

Шиљака, пароха бобовског и Ратомира Јанковића, пароха стречањског. Италијани су стријељали и оне свештенике који су окренули леђа Богу и који су приступили безбожним комунистима или су помагали њихов несрећни јамарски рад и то: Бошка Поповића, пароха горњопољског, Цвјетка Станишића, пензионисаног свештеника из Никшића, Сима Поповића, пароха косорског, Маринка Вујиновића, привременог пароха жабљачко-језерског. У таквој ситуацији Митрополит није могао да подржава ни фашисте ни комунисте јер као Хришћан, Епископ и Србин није могао да буде ни једно ни друго. Морао је да буде на непрестаној стражи како би народ што боље сачувао од оба зла која су царовала у Црној Гори. Отуда полувековне комунистичке тезе о Митрополиту као издајнику, разбојнику и окупаторском слуги падају у воду пред овим неспорним историјским истинама. МИТРОПОЛИТ ЈОАНИКИЈЕ И УСТАНАК ОД 13. ЈУЛА 1941. ГОДИНЕ Устанак од 13. јула 1941. године није био никакав устанак са у народу уграђеним идеолошким подлогама борбе за совјетију, диктатуру пролетеријата, Комунистичку партију и Јосипа Броза, који је био потпуни анонимус не само у Црној Гори већ широм бивше Краљевине. Био је познат само полицијским архивама као обијач радњи. Устанак од 13. јула је имао своју предисторију. Водећи се аналогијом може се закључити да су југословенски комунисти били дослиједни поштоваоци одлука и ставова комунистичке Интернационале, јер су били организовани на темељу њених директива, и да су били дослиједни поштоваоци уговора о пријатељству и ненападању који су потписали Стаљин и Хитлер и који је био свуда у пуној важности до 22. јуна 1941. године. Тек од 22. јуна, када је Њемачка напала Совјетски Савез, комунисти су кренули "у бој", али не да би ослободили окупиране крајеве бивше Краљевине већ да би њемачке снаге, које су биле упућене на источни фронт, одвукли на југ. С друге стране, јасно је било да је народ у Србији и Црној Гори волео своју слободу и чувао је као највећу своју светињу. Отуда му је борба за слободу своје Отаџбине, у данима када се над њом надвијао облак ропства, била прва и најважнија потреба. Отуда су комунисти нашли за сходно да крену у "борбу", али пре свега са циљем да се, под туђинском чизмом, изведе бољшевичка револуција и успостави диктатура пролетаријата. Таквом народу као што је наш није било тешко презентирати идеју о слободи, устанку и ослободилаштву. Комунистички удио у том устанку, без обзира на сва писања и маштарије комунистичких историчара, био је минималан и агитаторске природе јер комунисти нигдје, па ни у Црној Гори, нијесу представљали никакву респекта достојну организацију јер нијесу били ни бројни ни интелектуално потковани пошто су се око њих углавном били скупили пропали студенти, недоучени ђаци и остали друштвени пробисвијети. Приче о њиховој организованости се не могу одржати јер да су били организовани не би било потребе да у Црну Гору долази проверени партијски кадар, митровачки робијаш и потписник уговора о усташко-комунистичкој сарадњи Јеврејин Моша Пијаде. Иста мисао била је у главама србијанских и црногорских комуниста = унијети што већу пометњу и у народ и међу окупаторе, убијали су Италијане из прикрајка, палили им камионе, а то ће, знали су, навести Италијане на одмазде, и то крваве одмазде над 37

народом, које су биле праћене пљачком и паљевином српских домова. Народ ће се, да би спасио голи живот, повлачити у шуме, а тамо ће их они сачекати и експедовати у своје редове. Несрећни и злу изложени народ је био потпуно збуњен, а и идеолошки неписмен што се види и по безбројним убиствима свих оних који су се, послије одметања у шуму, успротивили њиховим злочинима, богомрству и неморалу. Устанак од 13. јула очигледно није планиран на дуге стазе. Апсолутно је било јасно да неких далекосежних успјеха "устаника" неће бити јер је Црна Гора била у италијанском, њемачком, усташком и арнаутском окружењу. То су и каснији догађају потврдили када је доласком шест италијанских дивизија у августу 1941. године устанак сломљен. Истине ради, мора се рећи да је устанак од 13. јула, поред великог зла и страшних посљедица, имамо и једну добру околност. Наиме, устанак је спријечио стварање црнолатинашке "Независне државе Црне горе" под протекторатом Италије. КОМУНИСТИЧКИ ЗЛОЧИНИ НАД СВЕШТЕНСТВОМ И НАРОДОМ У ТОКУ 1941. ГОДИНЕ У току првих дана устанка од 13. јула 1941. године није било већих масовних убистава народа и свештеника од стране комуниста јер, као што је напријед речено, они нијесу представљали никакву снагу и били су у фази организовања, тако да би њихови злочини на почетку организовања одбили народ од њих. Масовна убиства људи, бацање у јаме и убиства истакнутих народних првака и свештеника започела су крајем 1941. године и то послије страховитог пораза комуниста приликом напада на Пљевља. Убијали су и свештенике, и угледне домаћине, и интелектуалце који нијесу хтјели да им се прикључе. Њихови злочини попримили су масовне размјере тек од почетка 1942. године и касније. У току 1941. године убили су следеће свештенике: архимандрита Никодима (Јањушевића) из манастира Жупе, јереја Богдана Церовића, пароха жабљачко-језерског, са сином Драгутином, јереја Нова Делића, избјеглог свештеника из НДХ кога је Митрополит распоред на дужност плашно-пивског пароха (оцу Нову су комунисти извадили очи и из цркве донели Свето Јеванђеље, ставили га пред њега и рекли му: "Читај попе!"), јереја Василија Божарића, пароха рогамско-ђурковичког, архимандрита Серафима (Џарића) из манастира Свете Тројице код Пљевља. Комунисти су покушали да побију многе свештенике, али нијесу успјели јер су се неки, захваљујући Божијој помоћи, успјели спасити (на примјер, свештеници Ђорђије Ивановић из Шавника, Милија Лачковић из Близни, Савић Поповић из Мартинића, Саво Кустудић из Лукова, јеромонах Боривоје (Томовић) из манастира Ћелија Пиперска, Саво Вуксановић из Поља Колашинских, Милош Турчиновић из Чева, Владимир Секуловић из Брскута итд). Комунисти су свој однос према Светосавској Цркви, Светињама и свештенству изводили из Лењинових ријечи да се, зарад успјеха комунизма на Балкану, Православље и Српство морају уништити. Митрополит Јоаникије је морао, по својој великој одговорности коју му је Господ у тешком времену додијелио, да нађе начина да заштити угрожено свештенство. Отуда је он морално подржао стварање Националних одреда у Црној Гори 1942. године.

Посланице, бесједе, расписи, текстови и документи - година 1942. БОЖИЋНА ПОСЛАНИЦА ЛЕТА ГОСПОДЊЕГ 1942.13 Јоаникије, по милости Божијој, православни митрополит црногорско-приморски свему пречасном свештенству, драгим својим сарадницима у Винограду Господњем и милом народу славне, Богом спасаване Митрополије Црногорско-Приморске благодат и милост од Бога Оца, који нас је благословио сваким благословом духовним с неба у Христу (Еф. 1, 2 - 3), а од смјерности своје пољубац у Духу и срдачни божићни поздрав: ХРИСТОС СЕ РОДИ! "Слава Богу на висини, и на земљи мир, међу људима добра воља". (Лк. 2, 14). Славни владика Његош у "Горскоме вијенцу" овако је описао наш Божић: "Нема дана без очнога вида, нити праве славе без Божића! Славио сам Божић у Витлејем, славио га у Атонску Гору, славио га у свето Кијево, ал је ова слава одвојила са простотом и са веселошћу. Ватра плама боље него игда, прострта је слама испред огња, прекрштени на огњу бадњаци. Пушке пучу, врте се пецива, гусле гуде, а кола пјевају, с унучађу, ђедови играју, по три паса врте се у коло, све би река једногодишњаци, све радошћу дивном наравњено. А што ми се највише допада, што свачему треба наздравити." (П. П. Његош: "Горски вијенац") Тако је било некада, у срећнијем, мирном времену. У опће, у свијету, па и код нас Божић ове године није весео, због крваве драме, која је обухватила ову планету. То је трагедија Христа Спаситеља. Њега који је проповиједао мир међу људима, који је љубав прогласио највећом врлином и императивом живота, демантовали су народи који су давно примили хришћанство. Значи да се ради о њиховој форми без садржине, значи да у срцима и душама хришћана није било праве и искрене хришћанске љубави, шта је узрок садашњем крвопролићу и извор трагедије голготског Мученика. Спаситељ наш рекао је својим апостолима: "Нову вам заповијест дајем да љубите један другога као што ја вас љубих, да се и ви љубите међу собом." (Јн. 3, 34). Другом једном приликом рекао је својим ученицима: "Чули сте да је казано љуби ближњега својега, а 13

Божићна посланица Митрополита Јоаникија објављена је у Гласу Црногорца бр. 2 од 08. 02. 1942. г.

мрзи непријатеља својега. А ја вам кажем љубите непријатеље своје, благосиљајте оне који вас куну, чините добро онима који вас мрзе и молите се Богу за оне који вас гоне, да будете синови Оца својега, који је на небесима, јер Он заповиједа својему сунцу да обасјава и зле и добре и даје дажд и праведнима и неправеднима." (Мт. 5, 43-5). Све што је добро, племенито, узвишено, све што је у животу људи у току вјекова урађено најбоље и најљепше, што је имало ореол светости, правде и милосрђа свему је била извор хришћанска љубав. Напротив, гдје ње није било, ту су несметано владале завист, мржња, пакост, оговарање, интриге, свађе и други пороци, који су ову планету претворили у подручје плача и патња свакојаких. Свети апостол Павле је рекао: "Љубав дуго трпи, милокрвна је, љубав не завиди, љубав се не велича, не надима се, не чини што не ваља, не тражи своје и не срди се, не мисли о злу, не радује се неправди, а радује се истини, све сноси, све вјерује, свему се нада, све трпи." (1. Кор. 13, 4 - 7). Стицање земаљских добара као и цио живот, по науци Господа Христа, треба посматрати кроз призму љубави. Стога је и рекао Господ Исус Христос: "Не сабирајте себи благо на земљи, гдје мољац и рђа кваре и гдје лупежи поткопавају и краду, већ сабирајте себи благо на небу, гдје мољац и рђа не кваре и гдје лупежи не поткопавају и не краду, јер, гдје је благо ваше, ту ће бити и срце ваше" (Мт. 6, 19 - 21). Срцу Спаситеља нашега били су нарочито блиски они људи, који су кроз овај свијет прошли лишени љубави. Много је оних несрећних особа које није гријала љубав родитељска, супружанска - свога порода, пријатељска. Они су слични људима који су приморани већину свога живота провести дубоко у земљиној утроби, по мрачним рудокопима, лишени сунчане свјетлости и топлоте, лишени чистога ваздуха. Њему су нарочито мили: сиромаси, болесни, ожалошћени и страдалници сваке врсте, сви они кош од живота примише криви дио. Њих је назвао својом најмањом браћом. Он пријети страшном казном онима који се о њих огријеше."Идите од мене проклети у огањ вјечни, приправљен ђаволу и анђелима његовим, јер огладњех и не нахранисте ме, ожедњех и не напојисте ме, стран бијах и не примисте ме, го и не одјенусте ме, болан и у тамници и не обиђосте ме" (Мт. 26, 4 - 45). У ведрим и облачним данима живота, у свијетлим и мрачним тренуцима времена сваки хришћанин треба да се труди да његова љубав буде дјелотворна. Гле, више вриједи једна запаљена гранчица, која свијетли и грије, него гомила дрва под снијегом. Светосавска наша црква "невјеста Христова" (2. Кор. 11, 1) "славна, без мане и погрешке, света и чиста" (Еф. 5, 27), којој је дато право "учитељства" (Еф. 4, 11-13) учи дјецу своју хришћанској љубави и води их тим путем кроз вјекове. Тај пут води земаљској срећи и вјечноме блаженству. Али мајка наша црква "плаче и лије сузе низ образе" (Плач Јерем. 1, 2), јер "они који су је љубили и с њом се дружили одрекоше се ње, и постадоше јој непријатељи" (Плач Јерем. 1, 3). Плаче, јер "безакоња наша многа су, превршила су главу нашу, и као тешко бреме потискују нас" (Пс. 37, 5). Али, ако изаберемо хришћанску љубав за свој животни идеал, Спаситељ наш ће нам опростити гријехе, јер је "у Господа милост, у Њега је много избављење, избавиће нас од свих безакоња наших." (Пс. 129, 6). Само се искрено покајмо и завапимо Му "гријеха наших рукопис поцијепај, Христе Боже, и спаси нас!" (Тропар на шестом часу). Христос је највећи представник љубави према Богу и према људима, љубави живе, која чуда чини. Као такав Он је рекао: "Дођите к мени сви који сте уморни и обремењени, и ја ћу вас одморити." (Мт. 11, 28). Уморни и обремењени заиста јесмо као иједна 40

генерација људи, али не очајавајмо, већ приђимо Христу. Као што жедан путник радосно приступа извору бистре воде, и то га освјежи и оснажи, и ми приступимо Мученику голготскоме, томе вјечноме извору љубави, која духовно освјежава и кријепи. Као што у тамној ноћи свјетионик поморцу указује пут и спасава га од очите смрти, тако ће нам Христова љубав на бурном мору живота освјетљавати пут и спасити нас од смрти вјечне. Св. ап. Јован у дубокој старости, када више није могао народу да држи дуге бесједе, држао је стално једну исто проповијед, која се је састојала из свега три ријечи: "Браћо, љубите се!" Благи Учитељ из Назарета Галилејскога рекао је: "Мир вам остављам, мир свој дајем вам. Не дајем вам га као што свијет даје, да се не плаши срце ваше и да се не боји." (Јн. 14, 27). Браћо и сестре, кличем вам "Мир божији, Христос се роди!" са жељом да наступајући Божић буде срећнији и радоснији за сво човјечанство, да на овој планети буде мање бола, уздаха и плача, а више среће, весеља и задовољства; са молбом Створитељу свијета да озари управљаче народа светом благодаћу својом, како би међу свима људима без разлике на вјеру, народност и социјални положај, било више истине, правде и љубави, како хришћани не би били хришћани само по имену, већ по дјелима. Када су год. 313 крај ријеке Тибра стојале двије војске једна према другој да се побију, војска Максенцијева и војска Константинова, тад, јави се Константину пламени крст на небу са ријечима: "У овоме ћеш знаку побиједити!" И побиједио је. А крст је симбол љубави, јер је из љубави према Богу и према људима Господ Исус Христос био распет на Голготи. "У овоме ћеш знаку побиједити" тј. кроз хришћанску љубав, нека данас рече души својој сваки хришћанин, и нека се труди да увијек у срцу својему гаји и развија хришћанску љубав и побиједиће. А када хришћанска љубав завлада душама милиона људи, тада ће ова планета и живот на њој друкчије изгледати. Тада велики празник рождества Христовог биће радоснији за све људе, тада ће трагедија Спаситељева бити завршена и испуњена наша молба у Оченашу: "да дође царство Твоје". Тада ће заиста завладати свијетом царство Божје. Нека би Господ Бог дао да то буде чим прије! "Величамо Те, Христе, који живот дајеш, који си се ради нас сада тијелом родио од безневјесне и пречисте Дјеве Марије." (Величаније.) "О Преблаги тихи Учитељу, слатка ли је света бистра вода с источника твога бесмртнога! Од твога су свјетлога погледа уплашене мраке исчезнуле; од твога су хода свештенога богохулни срушени олтари. Воскрсењем смрт си поразио, небо твојом хвалом одјекује, земља слави свога Спаситеља. " (П. П. Његош: "Луча микрокозма"). Амин!

ОСЛОБОДИТЕ ЗАТВОРЕНИКЕ БОГА И БОЖИЋА РАДИ! 14 ПРАВОСЛАВНИ МИТРОПОЛИТ ЦРНОГОРСКО-ПРИМОРСКИ ЊЕГОВОЈ ЕКСЦЕЛЕНЦИЈИ АРМИЈСКОМ ЂЕНЕРАЛУ АЛЕКСАНДРУ ПИРЦИО-БИРОЛИ, ГУВЕРНЕРУ ЦРНЕ ГОРЕ Цетиње Ваша Ексцеленцијо! Приликом великог празника рождества Христовог 7. јануара о. г. као сина побожног италијанског народа и Гувернера побожног народа Црне Горе, и као човјека који сте својим досадашњим радом дали доказа о својој правдољубивости и доброти, имам част замолити Вас за слиједеће: Допис Митрополита Гувернеру Црне Горе армијском ђенералу Александру Пирцио Биролију, М. бр. 21/05. 01. 1942. године. Овај Митрополитов допис је пронађен у рукопису, заведен је, потписан и овјерен Овај допис Митрополита Јоаникија гувернеру Црне Горе армијском ђенералу Александру Пирцио Биролију свједочи о несебичној Митрополитовој љубави према своме народу и његовом састрадавању са њиме и бризи о свима онима за које је пред Богом, Црквом и Српством био одговоран. Италијани су за њега, нема сумње, били окупатори. Митрополит Јоаникије је на вријеме схватио тежину времена и последице које ће доћи те је још од првих дана италијанске окупације радио на томе да се заробљени пусте на слободу. Тако је, на примјер, италијанска команда издала наредбу да се сви војници и официри Краљевине Југославије који су се 17. априла 1941. године затекли на војним дужностима имају сматрати ратним заробљеницима. У Синодској документацији видимо да су сви војници и официри, које је захватала наредба, пуштени на слободу из уз гаранције и молбе Митрополита Јоаникија. И овом приликом, поводом Божића, Митрополит пише овај допис Биролију, који је у Црну Гору дошао 26. јула 1941. године умјесто смијењеног грофа Серафина Мацолинија, који је, такође у мају 1941. године, посјетио Цетињски манастир и положио цвијеће на гроб великог војводе Мирка, и моли га да поводом радосног хришћанског празника ослободи затворенике. Овдје, као и на безброј других мјеста, Митрополит ријечју и дјелом свједочи ријеч Господњу која нас учи да нема веће љубави од оне да неко душу своју положи за ближње своје. Из овога документа се види и однос митрополита Јоаникија и гувернера Биролија. Тај однос није присан, нити је, пак, Митрополит десна рука Биролију (како се пола вијека тврдило). Тај њихов међусобни однос је размеђен многим детаљима јер је Митрополит православан, а Бироли католик, Митрополит је Србин, а Бироли Италијан, Митрополит је духовник, а Бироли војник, Митрополит је духовни отац поробљеног народа, а Бироли представник окупатора. Бироли је поштовао владичанску митру, духовност, културу и интелект митрополита Јоаникија, али да су били тако присни, како су комунисти приказивали, не би било потребе да му Митрополит пише овакве молбе за пуштање заробљених. Данас је немогуће (барем нама) имати пред очима цјелокупну преписку митрополита Јоаникија и гувернера Биролија. Међутим, једно је сигурно: Митрополит је користио сваку прилику да ургира и да моли да се заробљеници и интернирци ослободе из затвора и логора. У писму Биролију од 28. фебруара 1942. године Митрополит је навео да сви одмјетници нијесу исте врсте и да их има: комуниста, који се дијеле на идејне, из моде, из користи, из незадовољства, националиста, преварених или примораних да им се придруже, па би било добро и праведно, прије него се предузму потребне мјере, упутити народу и одметницима један Проглас, који би у одређеном року донио милост и опроштај онима који се покажу достојним милости и опроштаја. Поред осталог, Митрополит је у том писму истакао да не би ваљало да уз криве страдају и невини и да, ако се мора просипати крв, да се проспе што мање, да буде што мање пустоши, што мање бола, суза и уздаха (М. бр. 274/28. 02. 1942. г.). Даље, Митрополит је 18. августа 1943. године лично уручио писмо генералу грофу Курију Барбазетију, који је 15. јула 1943. године наименован за новог гувернера Црне Горе умјесто опозваног Биролија, у коме га је молио да се поводом имендана италијанске краљице Јелене Савоја Петровић, "а у име хришћанске љубави" изврши помиловање што већег броја затвореника и интернираца. Поступајући по молби митрополита Јоаникија, Италијани су тада ослободили 900 заробљених и интернираних Црногораца. У Архиву Митрополије пронашли смо неколико десетина молби и петиција (од којих смо неке објавили) које су грађани из разних мјеста Црне Горе упутили Митрополиту. У њима је тражено да се Митрополит заузме код Италијана да се ухапшени ослободе јер су невини. Митрополит је сваку такву петицију, молбу или апел упутио Италијанима са својом гаранцијом и молбом да се ухапшени пусте. У овом погледу, митрополит Јоаникије је био у сличном положају и имао је улогу сличну улози коју је имао митрополит скопски Јосиф, који је замјењивао утамниченог патријарха Гаврила. 14

Као што је познато Вашој Ексцеленцији, сви који се налазе по тамницама у Црној Гори и у интернацији у Албанији нијесу једнако криви, већ неки више, а неки мање. Међу њима има и невиних, што је доказано тиме што је Војни суд многе који су били у затворима и интернацији, као невине ослободио. Било је и бива да и невини, часни и заслужни људи страдају. Нека ми буде дозвољено међу многобројним таквим славним именима разних народа, навести само неколико имена великих Италијана, чија су славна дјела и заслуге Вашој Ексцеленцији боље него мени познате. Из политичких разлога био је затворен чак и Фрањо Асишки, и баш тај затвор, као и болест од неколико седмица учинише те је спознао прави смисао ствари и дадоше католичкој Цркви једног великог Светитеља, који говораше и животињама и имаше сажаљења и према људима, што чини част Светитељу и народу коме припада. Данте Алигиери, највећи италијански пјесник и можда највећи свих времена и народа, за вријеме политичких борби, био је прогнан из Фиренце, и чак је био осуђен на смрт. Силвио Пеливо, велики родољуб и писац италијански бјеше затворен у тамници "Пјомби" у Млецима, а за тим осуђен на тешку тамницу у аустријској тврђави Шпилберг, гдје написа књигу "Моје тамновање". Гарибалди, херој и пријатељ слободе бјеше затворен у Синамунги, па послат у Верињено, затим у Капреру под строгим присмотром Владе. Јосип Мацини, славни писац и апостол Италије и хуманизма, такође бјеше затворен и послат као заточеник у Савину. Узевши у обзир до сада споменуто, молим Вашу Ексцеленцију да путем милости и праштања наредите да се пред Божић пусти на слободу извјестан број затворених у тамницама у Црној Гори и интернираних у Албанији, за које Италијанске војне власти до сада нијесу утврдиле кривицу, или су утврдиле да су мање криви од других, и то нека буде Ваша честитка великог празника рождества Христовог народу, коме сте Гувернер. Тиме ће се поново манифестовати племенитост Ваше витешке личности и обрадоваће се душе страдалника. Ово је толико прије, у колико су зграде тамница тијесне, мрачне и недовољне за велики број затвореника, па су изложени студени, нечистоћи и разним болестима. А и интернирани у Албанији живе под врло тешким приликама. Ваша ексцеленцијо, Ви сте и до сада, колико сте могли, излазили у сусрет мојим молбама, па сам тврдо увјерен да ни ову моју молбу нећете одбацити. Изволите, Ваша Ексцеленцијо, и овом приликом примити израз мога дубокога поштовања. ПРАВОСЛАВНИ МИТРОПОЛИТ ЦРНОГОРСКО-ПРИМОРСКИ Јоаникије

СВЕТИ МАНАСТИР ОСТРОГ 15 ОСТРОГ је чувени манастир између Даниловграда и Никшића, од главног пута удаљен пет километара. Управо два су манастира Острога: Доњи Острог на надморској висини од 640 метара и Горњи Острог, који се налази двије стотине метара височије. Оба имају диван изглед, доминирају питомом бјелопавлићком равницом, одакле је диван поглед на све стране. Доњи је под стијеном, око њега шуме и ливаде, Горњи је у самој стијени. ОСТРОГ је у нашем народу чувен, јер се у Горњем манастиру у црквици, која се налази у пећини, чувају мошти Светога Василија, митрополита захумског и херцеговачког, који је родом из Попова Поља у Херцеговини, а мудро и светитељски под најтежим околностима управљао је црквом од 1639-1671. године. Сједиште митрополије било му је најприје у Требињском манастиру, касније у Оногошту данашњем Никшићу. Горња је црква посвећена Светом Крсту. Саграђена је године 1665. а двије године доцније живописана је. Од тога живописа и данас има остатака. Црква Доњег манастира посвећена је Силаску Светога Духа на апостоле, кога дана у Острог на поклоњење моштима Светога Василија дође мноштво народа из Црне Горе, Херцеговине и Приморја, па чак из Санџака и Босне. И ако су два манастира, народ их не дијели на Горњи и Доњи, већ су оба у народу позната као један ОСТРОГ. И црквена управа третира их као један манастир, јер су оба под истом управом. Пошто у Доњем манастиру има много више простора и знатно му је лакши приступ, у њему се налази заједничка управа. Што се тиче архитектуре, величине и сјаја, ОСТРОГ се не може мјерити са величанственим задужбинама из доба славних Немањића. Велика је била вјера старих наших владара. Као плод њихове љубави према Господу Богу и народу своме бише сазидани многобројни велељепни манастири, који као што је познато одиграше сјајну улогу у нашем народу. Много хиљада фрески, које су у потоње доба марљиво проучавали наши и страни научници и умјетници, налази се растурено унакрст по нашој земљи. Наши владари, дубоко одани Господу Исусу Христу, потрошише своје "куле гроша и дуката" да украсе славу голготскога мученика и прославе Спаситеља својега. Али, и ако у том погледу ОСТРОГ спада међу мање и незнатније манастире, јер је сазидан у времену љуте невоље и страдања нашега народа, он има и другу величину и славу своју. Као купина на Синају, која је пред Мојсијем горела, а није сагоревала, тако је ОСТРОГ у тамној ноћи мука и патњи био овамошњем нашем народу кула светиља, која је горела, свијетлила и гријала, а није сагоревала. У томе времену, када, по ријечима Његошевим, "пред олтаром плакаше канђело, на гусле се струне покидаше ", ОСТРОГ је извршио улогу пуну достојанства и славе. Нетљене мошти Светога Чудотворца Василија на светоме дјелању биле су Острогу од велике помоћи. Народ наш са свих страна долазио је томе манастиру, пред светим моштима молио се Господу своме и налазио утјеху. Ту је јачала вјера народна, кријепила се нада, снажила се љубав према Богу и ближњему. 15

Уводни текст Митрополита Јоаникија у календару "Острог" за 1942. годину

У ОСТРОГ су долазили наши владари, архијереји, прваци народни, ту су се држали зборови и састанци, на којима се ријешавало о народним пословима и потребама. Ту су гуслари величали прошлост и уливали наду на будућност. Ту су се молитвеници молили за здравље и срећу својих и своју, и били су услишани према снази своје вјере и према својим добрим дјелима. Ту су чудима Светога Василија продубљивали своју вјеру, и стицали јој пријатеље, а светитељу поштоваоце чак и међу иновјерницима. Ту су се учили књизи и писмености. Ту су се душе наших предака напајале витештвом. Ту су се учили побожности, поштењу, милосрђу и свакој врлини. Ту су из разних крајева доносили читуље својих драгих покојника, које су Србину увијек биле миле и које је с поштовањем и љубављу чувао као Славску икону и гусле, а у којима су редом записана била имена умрлих предака, доста пута врло далеких, чак до родоначелника. Узгред напомињемо да до сада у нашој националној науци није довољно наглашена научна важност ЧИТУЉА, које се чувају по разним црквама и манастирима, а које могу корисно да послуже историчару и етнологу. И у социјалном погледу ОСТРОГ је часно извршио и врши своју улогу. По својој световној дужности, братство манастира Острога помагало је и помаже болесне и сиромахе, све оне који су од живота примили криви дио, а које је благи Спаситељ наш из Назарета назвао "својом најмањом браћом". И право је тако. Бог и народ дали су, народу треба дати, а ко сиромасима и невољнима даје, Богу даје. ОСТРОЖЕ, славо и похвало наша стара, поносе наш, ми и сада у времену слабе вјере и религиозног индиферентизма, упиремо своје погледе у тебе, као што из пустиње жудно гледају на оазу уморни путници. Била је наша дужност да овај наш КАЛЕНДАР назовемо твојим светим именом. ПРАВОСЛАВНИ МИТРОПОЛИТ ЦРНОГОРСКО-ПРИМОРСКИ Јоаникије СВЕТИ САВА - НАЈВЕЋЕ ДОБРО СРПСКОГА НАРОДА 16 Во имја Отца и Сина и Свјатога Духа... Тужна чињеница да у овоме свијету има више зла него добра врло често добија доказе. Нема клевете да се у њу неће вјеровати, нити ниског клеветника да се његовим ружним ријечима неће поклонити пажња, јер се радо слуша зло и о њему препричава. Може онај ко сије зло бити најгора морална наказа, људи, који од негативности живе, примају лажи и даље шире. Ово као и многа друга зла чине живот тешким и горким, с тога је Његош и рекао: "Свјет је овај тиран тиранину, а камоли души благородној." (П. П. Његош: "Горски вијенац") Па исто онако као што се послије ружног времена испуњеног кишом, вјетром и снијегом радујемо ведром, сунчаном дану, тако се стијешњена гријесима, ожалошћена срца наша, обрадују појави добра. Ову проповијед Митрополит је изговорио преко цетињског радија и објављена је по његовом благослову и одобрењу у "Гласу Црногорца" бр. 3. стр. 2, 28. 02. 1942. године. Наслов текста у оригиналу је "Проповијед" (коју је на Св. Саву о. г. говорио Њ. ВПреосвештенство Митрополит г. Јоаникије 16

Данас наша Света Црква слави успомену великог представника добра, слави свога Светитеља Саву, првог српског архиепископа и просвјетитеља. Стога је данас радост на небу међу Божјим угодницима, а нарочито међу Србима светитељима. Радују се светитељске душе оца његовог Симеона Мироточивог, брата његовог Стефана Првовјенчаног, насљедника његовог Светог Арсенија, синоваца његових Владислава и архиепископа Саве Другог, архиепископа Никодима и Данила, Стевана Дечанскога, патријарха Јоаникија, Јефрема и Спиридона, мученика кнеза Лазара, светитељки Анастасије, Јелене и Ангелине, Стефана Штиљановића, Стефана Пиперскога, митрополита Василија чудотворца острошкога, митрополита Петра чудотворца цетињскога и осталих Божјих угодника наше народности. Свети Сава је нама Србима утјеха у жалости, срећа у несрећи, топлота у студени, свјетлост у мраку. Стога у љутом времену, када се гасе виши морални принципи, када друштвени олош игра оргије над светим гробовима мученика, када се бијесно напада све што је нашем народу свето, што нам је давало духовну храну кроз вјекове, што је дало нашој историји смисао и садржај, што нас је кријепило и држало у дугом времену страдања и мука свакојаких, прави претставници нашега народа с поносом прослављају Светога Саву, у мислима својим оживљују његов живот и рад, у срцима својим чувају његов мио лик, што јача њихову вјеру, буди наду, умножава љубав. Наш пјесник и академик Јован Дучић овако нам је описао Светога Саву: "Српски Свети Сава, велики печат наше историје, јесте, по чистоти и непорочности његове личности, и по љепоти и обимности мисије, по државничкој, продорности и стварању, једна од највећих фигура европског дванаестог века, богатог у мистицима, века Светог Бонавентуре и Дантеа. Зато сам, поред Христа, мислио често овуда и на његовог Српског изванредног Светитеља. Он ме је пратио целим путем. Био је можда први од свих Срба који је свуд прошао својом краљевском ногом. Све што данас овде блиста на сунцу вечности, огледало се у плавим немањичким очима, очима тога нашег мудраца и писца, политичара и светитеља, без којег вероватно наша херојска нација или не би данас уопште постојала, или бар не са њеним данашњим овако изразито расним одликама. Ни један народ није имао заслужнијег човека. А потпуније, отменије, честитије и поноситије личности мислиоца, и мистика, не налазим нигде другде. Наша средњевековна житија, која су потекла из пера краљева и првосвештеника, и која се читају и данас са толико радости и користи, доказују дубоко хришћанство српског средњег века. А то су дивна житија писана сва по угледу на светитељево ремек дело. Та житија су понос наше укупне националне културе. Одиста, изгледа да је и све друго што се стварало у нашем сјајном средњем веку, било урађено у знаку овог изванредног духа и творца, што је урађено и верски, и политички, и културно. Зато, омађијан његовим споменом, нисам се свуд одвајао од његове личности као изванредног светитеља којег сам стављао одмах после Христа" (Јован Дучић: "Градови и химере", стр. 286 - 7). Драга браћо и сестре, данас, када прослављамо оснивача самосталности Српске Цркве, њеног мудрог организатора и покровитеља, запитајмо се како се понашамо према духовној мајци нашој. Да ли као вјерни синови и кћери? Како посјећујемо свете храмове Божје, како дјецу нашу васпитавамо у хришћанском духу? Да ли приступамо светим тајнама исповијести и причешћа, да ли вршимо заповиједи Божије и Црквене? Да ли у животу своме идемо путем Светога Саве, који је "тврда стијена на којој је сазидана српска црква" (Икос 5 у акатисту Св. Сави). Да ли би нам Свети Сава потврдио да се вјера, који је Он у народу своме утврдио "чврсто држи у срцима вјернога Му народа" (Икос 4 у акатисту Светом Сави). На ова питања нека сваки себи одговори по својој савјести, па ће резултат бити негативан. Жалосна је истина да се у 46

нашој земљи служба Божија већином служи у скоро празним црквама. А Свети Сава је зидао храмове и рукополагао свештенике да се служе у црквама службе Божије, да његов народ присуствује богослужењима. Он је у народу своме утврдио Цркву Христову, коју свак треба да слуша, како би јачао у вјери и добрим дјелима. И ко хоће да је насљедник Његовога духа и поштовалац Његовога дјела, и ко жели Његов благослов, тај мора науку Његову слушати, Православну Цркву љубити и заповијестима њеним покоравати се, јер Господ Исус Христос је рекао: "Ко чува заповијести моје и врши их, тај ме љуби" (Јн. 14, 21). Спаситељ је често долазио у храм јерусалимски (Лк. 18, 10). Он је ревновао за молитву у Храму (Лк. 19, 46), у њему је народ просвећивао небеском науком (Мт. 26, 55), жалостан је био због нереда у Храму (Јн. 2, 16 - 70). Он је поштовао празнике свога народа (Јн. 2, 23), осветио је пост (Мт. 4, 2), наредио нам покајање (Мк. 1, 15), установио нам свето причешће (Лк. 22, 19 - 20). Свети Апостоли Његови све су то држали и заповиједили да поштујемо свештенике (1. Сол. 5, 12 - 43) и да избјегавамо јеретичка учења (Тит. 3, 10). Наставник пута "који води у живот" (Тропар Св. Сави) упућује нас са посјећујемо свете храмове, јер је храм дом Божји (Мт. 21, 13). Заволимо благољепност дома Његовог (Псал. 25, 8). Обрадујмо се, кад нас звона позову у храм (Псал. 121, 1). У Храму Га јавно исповиједамо (Псал. 115, 5; Мт. 10, 32). Брод Светосавске Цркве плови по мору живота нападан вјетровима, олујама и противним струјама. Мален је тај брод скоро "сламка једна међу вихорове" (П. П. Њ. "Горски вијенац"), али одолијева бурама и непогодама, његови дјелови болно шкрипе, али с вјером и надом у Бога треба се држати брода. И куда изван брода? Зар скочити у запјенушано море? Ту би нас чекала смрт и гробница. У сличној опасности на Генисаретском језеру, када су се апостоли возили лађом, а њу захватила олуја, апостоли се уплашише, и Господ их је укорио ријечју: "Маловјерни!" (Мт. 8, 25). Зато "свеосвећена дјецо" Савина (Тропар Св. Сави) не губимо вјеру. "К небу главе подигните, Саву Тамо угледајте! " (Светосавска пјесма) Он нам је учитељ и вођа "пута који води у живот" (Тропар Св. Сави). Тим путем познаћемо "истинитога Бога и Исуса Христа", кога нам је отац послао (Јн. 17, 3). С тога имајмо више вјере. Вјеруј, вјеруј, вјера ће те спасити: А та вјера нека буде вјера Савина, која је небесна "истина" (Јн. 14, 5), која прожима сву душу нашу, преко које сазнајемо Бога и велику Његову љубав у свој "ширини, дужини, дубини и висини" (Ефес. 3, 18) и стално водимо рачуна да "има Бога" (Јевр. 11, 8). Та вјера нека буде вјера жива, која постаје душом душе наше и душу нашу води на "добра дјела" (Мт. 7, 21), вјера тврда, која се не колеба, јер је сазидана на стијени ријечи Божије. И нека нас од ње не раздвоји ни "невоља, ни жалост, ни гоњење, ни глад, ни голотиња, ни страх, ни мач"(Тим. 8, 35). То је вјера Савина, то је вјера предака наших. Она је њих спасила, она ће и нас спасити. "Ускликнимо с љубављу, Светитељу Сави!" Амин!

ВАСКРШЊА ПОСЛАНИЦА МИТРОПОЛИТА ЈОАНИКИЈА 17 Јоаникије, по милости Божијој, православни Митрополит црногорско-приморски, свему пречасном свештенству, драгим својим сарадницима у винограду Господњем, преподобном монаштву и милом народу Богом спасаване, славне Митрополије црногорско-приморске, благодат и милост од Бога Оца, који нас је благословио сваким благословом духовним с неба у Христу, а од смјерности своје пољубац у Духу и срдачни васкршњи поздрав: ХРИСТОС ВОСКРЕСЕ! "И пошто прође субота, Марија Магдалина и Марија Јаковљева и Соломија купише мириса да дођу и да помажу Исуса. И врло рано у први дан неђеље дођоше на гроб око сунчанога рођаја. И говораху међу собом: ко ће нам одвалити камен од врата гробнијех? И погледавши, видјеше да камен бијаше одваљен, јер бјеше врло велики. И ушавши у гроб, видјеше младића обучена у бијелу хаљину гдје сједи с десне стране, и уплашише се. А он им рече: не плашите се. Исуса тражите Назарећанина распетога. Није овдје, уста, ево мјесто гдје га метнуше. Него идите кажите ученицима његовијем и Петру да пред њима отиде у Галилеју, тамо ће га видјети, као што вам рече" (Мар. 16, 1 -7). С овим ријечима Св. Јеванђеље описује нам најважнији догађај у историји свијета, догађај који је постао темељем хришћанске религије. Велико бјеше разочарење свештеника и старјешина јеврејских, јер Христос васкрсе трећи дан, као што је и прорекао. С тога поткупише стражу не би ли довели у сумњу васкрсење. А ученици Христови од страха сакрише се. Немојмо бити строги судије и осудити ученике. Јер, на позив Господа, они оставише своје породице, куће, чамце, мреже и ишли су с Њим три године. Бјеху свједоци Његове науке и чуда. Очекиваху дванаест столица око пријестола, и мјесто пријестола налазе крст, мјесто весеља жалост, мјесто славе смрт. Све њихове наде бјеху угашене у гробу Христовоме. Васкрсењем Учитеља страх ученика Његових претвара се у храброст, они излазе одмах из својих скровишта, неустрашиво проповиједају науку Христову и за њу полажу своје животе. Васкрс Исусов јасно је показао да је Он обећани Месија, да је син Божји. Бјеше окупио око себе народ, рекао му да Га је послао Отац, проповиједао је нову науку, науку љубави, научио је људе узвишеном моралу, свим жаром свога пламенога срца револтовао се противу зла, праштао гријехе покајаним грјешницима, тјешио све који у животу ношаху тешки крст болова и страдања. Јевреји, којима бјеше највећи добротвор, добро су му вратили злом. Тужише га суду, свезаше, тукоше, пљуваху га, ругаху му се, на главу му ставише трнов вијенац, осудише на смрт, распеше на Голготи, али послије три дана Исус славно васкрсе из мртвих, Његов гроб је празан. Дакле, благи Учитељ из Назарета Галилејскога побиједио је смрт и својим васкрсом потврдио своју науку. Он је Син Божји, Богочовјек. Апостоли, који су послије Његовог васкрсења више пута с њим разговарали и јели, које је и тада поучавао, ширењем Христове науке и својом смрћу за њу потврдише своју чврсту вјеру у васкрсење Господа свога. Да је живот Христов био завршен Голготом и гробом, као што су жељели Његови непријатељи, тим би било завршено и Његово Васкршња посланица Митрополита Јоаникија објављена је у "Гласу Црногорца" бр. 10, стр. 9, 1942. године 17

дјело. Међутим, уза све напоре тадашњих и свих других Његових непријатеља у току вјекова до данас, Његова је наука побиједила, донијевши свијету нову еру љубави, правде и истине. Од Христовог васкрса св. апостол Павле прелази на будући наш васкрс, којега је Господа Исуса васкрс узрок и залога. "У један пут у тренућу ока у пошљедњој труби, јер ће затрубити и мртви ће устати нераспадљиви, и ми ћемо се претворити. Јер ово распадљиво треба да се обуче у нераспадљивост, и ово смртно да се обуче у бесмртност" (1. Кор. 15, 52-53). У својој првој посланици Јеврејима ово је описао овим ријечима: "Јер ће сам Господ са заповијешћу, с гласом арханђеловијем и с трубом Божијом сићи с неба, и мртви у Христу васкрснуће најприје. А по том ми живи који смо остали заједно с њима бићемо узети у облаке на сусрет Господу на небо, и тако ћемо свагда с Господом бити." (1. Сол. 4, 16-17). Са васкрсом Господа Исуса Христа небо је отворено људима, основано је царство небеско. Оно је припремљено и понуђено свима људима, и стоји до њихове слободне воље хоће ли заслужити вјечно блаженство или вјечне муке. Као што је познато, два су пута у животу. Један тежак и мучан, кроз који многе потешкоће води пут врлине; други лак и удобан, често цвијећем посут, који води на ниже у понор и провалију пут гријеха. На људе, који иду путем врлине, могу се примијенити дивне ријечи писца Псалама: "Блажен човјек који не живи по савјету безбожничком, и на путу грјешничком не сједи. Већ му омиље закон Господњи, и законом се његовим бави дан и ноћ. Па ће бити као дрво засађено уз потоке многоводне, које даје свој род у своје доба, и чије лишће никада не вене, а све што предузме, срећно ће му успјети." (Псал. 1, 1-3). А на људе, који иду путем гријеха, односе се ријечи истога писца: "Није тако безбожницима, него су као пљева коју вјетар развијава. Због тога неће опстати безбожници на суду, нити грјешници на збору праведних, у пропаст ће отићи пут безбожнички." (Псал. 1, 4-6). Драга моја дјецо духовна, данас када прослављамо свијетло Васкрсење Христово, испитајмо своју савјест којим путем ми идемо у животу своме, да ли путем врлине, да ли путем гријеха. Ах, срце ми се испуња јадом и чемером, душа ми плаче када помислим како је већ више година један дио нашега народа, нарочито омладина и мушка и женска отишла путем гријеха, запливала мутним комунистичким водама. Немогуће је у неколико ријечи истаћи који су узроци томе. Неколико опсежних штампаних књига једва би могло потпуно расвијетлити тај проблем. Откуда комунизам код нас? Који су му узроци? Шта га је хранило и пирило? Да ли су се надлежни борили с тим злом? Да ли у довољној мјери, мудро и енергично? Пред двије године рекао сам једном високом нашем чиновнику да су стари Грци имали мудру ријеч: профилакса тј. предохрана. Паметније је болест спријечити, избјећи, него разбољети се, често својом кривицом, а често кривицом других, па се лијечити. Свако је лијечење скупо, доста лута споро и тешко, а некада немогуће. Сва наша земља била је једно велико и свето гробље у коме су почивале кости мученика, који су је основали. Али, на жалост, на томе светоме гробљу двадесет и двије године играле су се оргије. Нашом мученичком земљом за све то вријеме разлијегао се глас: сласти и уживања што више, а мало је било оних који тражише: љубави, правде и истине што више. Младост је нарочито осјетљива. Њихове душе и срца њихова револтују се против злу, па мјесто да иду у неку грађанску опозициону странку и законитим средствима руше зло, иду у крајност у комунизам. Неће еволуцију, већ револуцију. Мисле да ће отровани организам народни излијечити, ако му надодају још више и најјачег отрова. 49

Ту је извор нашега комунизма. Неправда, корупција и друга зла с високих положаја хранили су га и ширили. Били су квасац за тијесто. Да је код нас било више хришћанске врлине, комунизма би код нас било врло мало, а и то мало би нестало пред правдом, као што нестаје воска "пред лицем огња". Већина наших бивших управљача жељели су много земаљских блага и злата. И такве њихове жеље су све више расле. Мрави у свом мравињаку спреме храну само за једну зиму, пчеле у свом улишту, јазавци у својој јазбини исто тако, а незаситим људима никада доста. А у стицању имања људи нијесу бирали средства. Кућили су себе, не водећи рачуна хоће ли тиме другога раскућити. Таква бјеху њихова срца са нечистим жељама. Они се нијесу трудили да разумом разгоне грјешне жеље, као што сунце разгони облаке. Комунизам је, дакле, има више година почео код нас своју разорну акцију. Вођи комуниста су секташи, заљубљени у своје идеје, некритични и себични као сви секташи. Њима није идеал: истина, већ њихова безбожна доктрина и странка, све ствари и појаве у свијету посматрају са сумњом и критиком. Њихова мисао пробија се кроз магле и тмине разних хипотеза, гоњена силном тежњом за истином. Истина је божанска свјетлост. Јер у Св. Писму пише: "Бог је видјело и таме у њему нема никакве." (1. Јн. 12, 36). Шта комунисти траже од нашега народа? Ни више ни мање него да се одрече народности и православља, дакле, да се одрече онога што му је најсветије и најмилије, што сачињава срж његовог живота и смисао његовог постојања. За њих не постоји Бог ни душа. Они руше све чим се је наш народ поносио кроз вјекове и што га је одржало у тамној ноћи петвјековног ропства. За комунисте не постоји Слава, крсни колач, кољиво, пуње и проскуре. Наши свети храмови и манастири за њих су непотребне зграде. Свете мошти светитеља за њих су обичне кости. Они исмијавају свете тајне, посте и молитве, ругају се онима који ложе божићне бадњаке и шарају ускршња јаја; мрзе оне који посјећују богослужења, дају парастосе и врше прекаде гробова својих драгих покојника, који у домовима својим држе иконе и пред њима пале канђела, који станове своје каде тамјаном и шкропе богојављенском водицом. Они исмијавају рођаштво, кумство, побратимство, гостопримство, светињу брака, породицу. За њих су обична глупост гусле, народне пјесме, тропари, стихире и друге црквене пјесме. Њих вријеђа, када им неко каже: "Помаже Бог!", или "Христос се роди!" или: "Христос воскресе!" Они кажу да све старо треба срушити, а ново зидати. Заборављају, да је лако рушити, а тешко зидати. Комунизам је нашему народу донио велико зло. А зло је дошло због гријехова. И мало им је што су извели моралну пустош, већ су 13. јула 1941. године дигли и крвави устанак који је нашему народу нанио такве ране да их ни деценије неће излијечити. Ту су стријељања, паљевине, интернирања, затварања по тамницама, пустошења, свађе и друга зла. Комунисти су узрочници свега тога. Они су не само из засједе напали на благе Италијанске војнике, већ су има неко вријеме почели пљачкати крваво стечену имовину народну, она наша мала сиротињска имања, поштено стечена знојем и жуљевима. Последњих седмица почели су и убијати све оне који нијесу хтјели да се упишу у комунистичку странку, и убијали су и убијају не само људе, већ и жене, 50

старце и дјецу. Окрвавили су, дакле, руке братском крвљу. У нашим крајевима завладала је тако страшна несрећа, народ је на таквим мукама, да ће се на ово доба кроз вјекове примјењивати Његошеве ријечи: "Бјеше облак сунце ухватио, бјеше гору тама притиснула, пред олтаром плакаше канђело, на гусле се струне покидале, сакриле се виле у пештере, бојаху се сунца и мјесеца. " (П. П. Његош: "Горски вијенац"). Нашу Цркву боли такво стање. Она је била увијек и сада је народна црква. Она је дијелила и дијели са својим народом и добро и зло. Њене материнске груди испуњене су жалошћу због мука и страдања њенога народа. Она своју заблудјелу дјецу позива да се покају и врате Господу Богу, врате њој у материнско крило. "Један Бог и Отац свих". (Еф. 4, 5). На другом мјесту св. апостол Павле је рекао: "Који се владају по духу Божјем, они су синови Божји" (Рим. 8, 14). Као што се заблудјели син из приче Христове покајао и вратио оцу своме, тако и грјешници треба да се искрено покају, и да сваки од њих рече у души својој: "О Боже, ти си Бог мој, ја те иштем у зору, жедна је тебе душа моја, за тобом чезне тијело моје у земљи сухој, жедној и безводној ". Као што су старјешине јеврејске распеле Исуса Христа на крсту на Голготи, тако несавјесне и неспособне старјешине, свештеници, наставници, новинари, љекари и други распињу душу народну на крст страдања. Али, као што је Господ Христос својом божанском снагом побиједио смрт и васкрсао из гроба тако и праведни, способни и савјесни људи својом пожртвованом службом вас спасавају душу народа из гроба патње и страдања. Трудимо се да будемо такви. "Праведник ће од вјере своје жив бити" (Прор. Авак. 2, 4). Једном приликом питао је апостол Петар драгога Учитеља свога: "Господе, коме да идемо? Ти имаш ријечи вјечнога живота" (Јн. 6, 68). Да, Господ Исус Христос има ријечи вјечнога живота. Његовим путем треба да идемо. Он је рекао: "Ја сам васкресење и живот, који вјерује мени ако и умре живјеће" (Јн. 11, 25). А св. апостол Павле рече: "Христос устаде из мртвих и би новина онима који умријеше." (1. Кор. 15, 20). Није сва тежина у томе што сви гријешимо, неко више неко мање, него у томе што обично нећемо да признамо своје гријехе, да се за њих искрено покајемо и извршимо добра дјела достојна покајања. Исто као што болеснику нема оздрављења, док не призна да је болестан, док не отиде способном и савјесном љекару, док не слуша његове савјете и не узимље љекове које му одреди, тако и грјешнику нема поправке без признања, покајања, св. исповијести, св. причешћа и добрих дјела. И као што се лакше лијечи болест, док је у почетку, док није захватила цијели организам, тако се и гријеха лакше ослобађамо у почетку, док не освоји сву душу нашу. Птица, када стане ногама на смолу, може размахивати крилима и ослободити се, али ако јој смола захвати и крила, заробљена је. Гријех је духовно ропство, а хришћани не смију бити робови гријеха, они треба да воле духовну слободу као најосновнију потребу своје душе, у њој треба да воле духовну слободу као најосновнију потребу своје душе, у њој треба да дају достојанство човјека и неопходан услов духовне љепоте и хармоније. 51

Душама сахрањеним у гробу гријехова, а искрено покајаним милостиви Господ опростиће гријехе и васкрснути их. "Кроз човјека би смрт, кроз човјека и васкрсење мртвих" (1. Кор. 15, 21). Потрудимо се "да примимо усиновљење" (Галат. 4, 5). А који су убице, на њих се односе ријечи које је Господ Христос рекао апостолу Петру: "Врати нож свој на мјесто његово, јер сви који се маше за нож од ножа ће изгинути." (Мт. 26, 52). Спаситељу наш, Ти који си удовичину сину у Наину рекао: устани (Лк. 7, 11) и устао је из мртвих; Ти, који си Лазара васкрсао из гроба, услиши молитве наше, и данас, када славимо свијетло Воскресеније твоје васкрсни и нас из гроба грјехова наших! "Боже драги који све управљаш, који сједиш на престол небесни, те могућим зажижеш погледом сва свијетла кола у простору; ти који си развија прашину испод твога трона свијетлога и назва је твојим мировима, те си прашак сваки оживио, насија га умнијем сјеменом ти те књигу држиш миробитну у коју су судбе уписате мировима и умним тварима; који си се милосно склонио дјелателне оживит чланове малом мраву ка гордоме лафу проведри ми више Горе Црне Уклон од ње муње и громове и смућени облак градоносни". (П. П. Његош: "Горски Вијенац") "Христос воскресе из мртвих, смертију смерт поправ, и сушчим во гробје живот даровав." (Ускршњи тропар). Амин! Цетиње, на Ускрс 1942. год. ВАШ СМИРЕНИ МОЛИТВЕНИК МИТРОПОЛИТ ЦРНОГОРСКО-ПРИМОРСКИ Јоаникије У својој посланици за Васкрс 1942. године Митрополит оштро критикује комунизам, али се као духовник и бриљантан интелектуалац враћа уназад и тражи узрок појаве комунизма код нас. Јасан је Митрополитов став: он као епископ Цркве Божије јавно жигоше зло па било оно у Краљевини или под окупацијом. Ова Митрополитова посланица представљала је и још увек представља кост у грлу партијским историчарима. Тако, на пример, академик Зоран Лакић у својој књизи "Народна власт у Црној Гори" (Издавачи "Обод", Цетиње и "Народна књига", Београд, 1981. године), због које је, по свему судећи, и постао академик, а која је од 52

корице до корице проткана лажима, историјским неистинама и тенденциозним партијско-безбожничким закључцима, на начин, који је својствен једино комунистима и њиховим историчарима, митрополита Јоаникија жигоше као издајника. Лакић је из читаве Митрополитове посланице истргао је свега три и то не цијеле реченице, извукао их из контекста и дао им други тон, како њима, тако и цијелој посланици и Митрополиту. Лакић је из посланице истргао Митрополитове ријечи да су комунисти узрочници италијанских одмазди, девастација храмова, паљевина, интернирања, затварања по тамницама итсл. Прескочивши све то, Лакић у свом историјском фалсификату наводи Митрополитове ријечи, које опет фалсификује и каже: "Комунисти су ... из засједе пуцали на благе италијанске војнике". А Митрополит је у својој посланици овако записао: "Они (комунисти - прим. В. Џ.) су не само из засједе напали на благе италијанске војнике, већ су има неко вријеме почели пљачкати крваво стечену имовину, она наша мала сиротињска имања, поштено стечена знојем и жуљевима. Последњих седмица почели су и убијати. Све оне који нијесу хтјели да се упишу у комунистичку странку. И убијали су и убијају не само људе, већ и жене, старце и дјецу. Окрвавили су, дакле, руке братском крвљу..." То је, дакле, цијела мисао и контекст Митрополитових ријечи. Академик Лакић је истргао ријечи које непобитно свједоче о комунистичким злочинима и "указао" нам на Митрополитову благонаклоност према "благим италијанским војницима". С друге стране, вриједи видјети неоспорну истину. Италијани су били стварни окупатори Црне Горе, али није било масовних стријељања, одмазди, хапшења, интернирања у Албанију и Италију, паљења кућа све до 13. јула 1941. године. Од јулског устанка, пошто су комунисти дали крвави тон тим догађајима, почиње све ово напред побројано чега није било до 13. јула 1941. године. Историјско искуство је посвједочило да су до тада, а и касније, Италијани су у односу на комунисте били заиста благи. Ова Митрополитова посланица искоришћена је "као доказ издаје" митрополита Јоаникија и 1945. године када се нашла у књизи "Документи о издајству Драже Михаиловића" (књига 1, издање Државне комисије за утврђивање злочина окупатора и њихових помагача, Београд, септембра 1945. године). У септембру 1945. године, када је књига одштампана Митрополит је већ био убијен, али цинизам и мржња судија без суда и правде нијесу имали краја. Комунисти су и у овој књизи фалсификовали Митрополитову посланицу и на страни 187 под "докуменат 108" навели: "Ускршња посланица свему свештенству, драгим мојим сарадницима у винограду Господњем, преподобном монаштву и милом народу..." "... Ах, срце ми се испуњава јадом и чемером, душа ми плаче кад помислим како је већ више година један дио нашега народа, нарочито омладина, и мушка и женска, отишла путем гријеха, запливала мутним комунистичким водама... мјесто да иду у неку грађанску опозициону странку и законитим средствима руше зло, иду у крајност, у комунизам. Неће еволуцију већ револуцију. ...Мало им је што су извели моралну пустош, већ су 13. јула 1941.г. дигли и крвави устанак који је нашему народу нанио такве ране да их ни деценије неће излијечити. 53

Ту су стријељања, паљевине, затварања по тамницама, пустошења и друга зла. Комунисти су узрочници свега тога. Они су из засједе напали на благе италијанске војнике..." И овдје се јасно види фалсификовање Митрополитових ријечи и бјежање од истине о њима коју је јавно и храбро Митрополит изнио. Поред овог фалсификата у поменутој књизи дат је и "коментар" ове посланице. Преносимо га у цјелости. "Ова инфамна фашистичка ускршња посланица "смиреног молитвеника" Јоаникија само је један специјалан вид "инструкција" и "директива" Драже Михаиловића о "бескомпромисној борби против комунизма", говора и посланица Блажа Ђукановића и Баја Станишића, речи Пирцио - Биролиа, ускршњих посланица Милана Недића, а све је то само рефрен оног што су рекли Хитлер и Гебелс. Јасан је став овог митрополита издајника који заступа "еволуцију" место "револуције", који тражи да омладина ступа у грађанске опозиционе странке, који борце НОВ назива комунистима, и који се пре свега и изнад свега буни што су ти "комунисти напали благе италијанске војнике", његове господаре. Митрополит Јоаникије био је врло активан: неуморно је говорио и радио против НОВ, одвраћао народ од борбе против "благих италијанских војника", рушио братство и јединство, слабио отпорну моћ народа, измишљао безбројне лажи против бораца народне војске, с намером да их дискредитује у очима народа, а цинично и бестидно хвалио окупаторе, иако је не само знао за све страховите злочине које су ови починили над народом Црне Горе, већ их је као у горе наведеној посланици и јавно признавао. "Глас Црногорца", орган италијанских окупатора и њихових слугу, ревносно бележи издајничку активност митрополита Јоаникија". Занимљиви су и историјски догађаји у првом кварталу 1942. године и прилике и утисци под којима је Митрополит написао ову Посланицу. У Црној Гори је сваки дан у том периоду био Велики Петак, а свака стопа њене земље Голгота. Крајем 1941. године комунисти су почели са организованим убиствима свештеника. Почетком 1942. године комунисти су извршили масовне злочине (да поменемо само Пасје гробље код Колашина, Куново Присоје у Љешанској нахији, Павлов бунар на Беришиној луци, Радовче у Пиперима, гдје су комунисти побили толико људи да се ни број ни имена ни до данас не могу тачно утврдити). У Митрополију су свакодневно стизале тужне вијести о комунистичким злочинима и страдању недужног народа. Затим, вијести о прикључењу једног мањег броја свештеника комунистима што је уносило додатну забуну у народ. Затим, вијести о њиховим крвавим и развратним оргијањима у манастирима Морачи, Ждребаонику и Острогу. Колики је зулум био види се и из тога што су Бјелопавлићи морали да из манастира Ждребаоника измјесте ћивот са моштима Светога Арсенија Сремца, наслиједника Светога Саве, и привремено га смјесте у цркву на Јеленку. У Острогу је 8. фебруара 1944. године одржана по злу чувена "Острошка скупштина" на којој је проглашена "Острошка република" која је "акламацијом" народа, силом доведеног под Острог, припојена Стаљиновој Совјетској Русији.

У таквим околностима формирани су, почетком 1942. године, национални одреди и крајем марта Главни национални одбор на челу са генералом Блажом Ђукановићем. Митрополит Јоаникије је као човјек духа, морала, вјере, интелекта и културе добро знао шта је комунизам донио великом руском народу Руској Цркви и Русији између два свјетска рата. Знао је митрополит Јоаникије колико су хиљада свештеника, монаха и монахиња убили руски комунисти током и послије револуције. Знао је колико су руских храмова и манастира порушили и гдје се и у каквом положају налазио велики руски народ са својом Црквом под комунистима. Знао је, с друге стране, и за сва зла фашистичке доктрине и за силне злочине Хитлерове Њемачке. Али, Митрополит је савршено био у праву када је уочио да је зло комунизма веће, страшније и опасније од зла фашизма. Али, није могао бити ни фашиста ни комуниста јер су обје идеологије негирале вјеру у Бога. Он се нашао на мјесту преко кога се преломила сва трагика рата. Себе је нашао у томе да путем свога дјеловања као црногорског митрополита и то, прије свега, постом и молитвом, а потом ријечју, дјелом и пером помогне распетом. народу, али и националним одредима који су пред собом имали циљ да прво униште комунистичко, а потом, заједно са савезницима, и фашистичко зло. Отуда је и такав тон и став митрополита Јоаникија у његовој посланици о Васкрсу 1942. године. КАКО СУ СЕ ПОНИЈЕЛИ СВЕШТЕНИЦИ? 18 ПРАВОСЛАВНИ МИТРОПОЛИТ ЦРНОГОРСКО-ПРИМОРСКИ АРХИЈЕРЕЈСКИМ НАМЈЕСНИЦИМА И УПРАВАМА МАНАСТИРА, СВИМА У ЕПАРХИЈИ Чим прије послаћете нам извјештај: како су се за вријеме комунистичке тираније понашали подручни Вам свештеници, односно свештеномонаси. Нарочито ћете извијестити за оне свештенике-свештеномонахе, који су се борили на страни комуниста, или ширили њихову пропаганду, и тим помогли њихове злочине. На жалост, на стид свих нас свештеника и на саблазан вјерних било је и таквих свештеника-свештеномонаха. ПРАВОСЛАВНИ МИТРОПОЛИТ ЦРНОГОРСКО-ПРИМОРСКИ Јоаникије

Окружница Митрополита Архијерејским намјесништвима и управама манастира у Митрополији М. бр. 424/06. 04. 1942. г. 18

РАШЧИНИТЕ СВЕШТЕНИКА - СИМПАТИЗЕРА КОМУНИСТА 19 ГУВЕРНЕРСТВО ЗА ЦРНУ ГОРУ ЦИВИЛНИ КОМЕСАРИЈАТ ЗА СРЕЗ ДАНИЛОВГРАДСКИ ПРАВОСЛАВНОЈ МИТРОПОЛИЈИ Цетиње Част ми је извијестити да је истрагом тачно утврђено да је Калезић Ђорђије, свештеник из Слатине, један од најглавнијих организатора комунистичке акције у овом срезу, наредбодавац за пљачке, реквизицију, намирнице и другог, те се као такав и данас налази у шуми у друштву са најокорелијим зликовцима и организаторима комунистичке акције, чија су дјела већ позната и последњој баби, па сам мишљења да се Калезић једном за свагда брише из редова свештеника као недостојан тога позива и представника хришћанске вјере, с тим што не треба у случају да буде погинуо дозволити да се регулише пензија за његову породицу пошто то својим досадашњим радом не заслужује. Истовремено се извјештавате да је Кољенишић Новак, свештеник у Јеленку, погинуо у комунистичким таборима борећи се противу националних трупа у Јовановиће, дана 11. марта ове године. Истрагом је утврђено да је именовани радио на организацији комунистичке акције и исту ватрено помагао, те је као и такав погинуо, па сам мишљења да за истог не би требало да се регулише породична пензија, јер то са својим радом није заслужио, већ напротив осрамотио и цркву за коју је био позват да ради до последње капи своје крви. ЦИВИЛНИ КОМЕСАР

Допис Цивилног комесара из Даниловграда Митрополиту бр. 140 - М. бр. 457/15. 04. 1942. г.

ЗАБРАНА СВЕШТЕНОДЈЕЈСТВА СВЕШТЕНИЦИМА КОЈИ ПРИСТУПИШЕ КОМУНИСТИМА 20 ПРАВОСЛАВНИ МИТРОПОЛИТ ЦРНОГОРСКО-ПРИМОРСКИ РИЈЕШЕЊЕ: По прибављеним податцима о свештеничким кривицама почињеним у посљедњим комунистичким нередима, односно учешћа свештеника у истима нашли смо: а) да су: протојереј-ставрофор Јагош Симоновић, парох први колашински и архијерејски намјесник у Колашину; Радован К. Радуловић, секретар Црквеног суда на Цетињу; свештеник Симо Поповић, парох косорски; свештеник Блажо С. Марковић, судски тужилац Црквеног суда на Цетињу; свештеник Видак Дракић, парох брскутски; свештеник Благота Ђуровић, парох шобаићки; пок. свештеник Новак Кољеншић, парох јеленачки; и свештеник Ђорђије Калезић, парох слатинскогостиљски, узимали активног учешћа у комунистичком покрету; б) да су сви напријед именовани свештеници служећи комунизму а не Цркви и тиме дужност напустили, а свештеници: Блажо Марковић и Радован Радуловић поменути у тачци под а) као и свештеник Радуле А. Шћепановић, писар Црквеног суда на Цетињу нијесу се по истеклом им боловању вратили на дужност нити недолазак у законском року оправдали. С обзиром да предње а будући су именовани свештеници, осим посљедњег свештеника Шћепановића, починили тешке кривице по канонско-законским прописима узимајући активног учешћа у комунистичком покрету, који одричући вјеру у Бога иде директно против религије односно хришћанства чији су они претставници, стварајући саблазан вјерним и наносећи срамоту свештеничком чину, то с позивом на чл. 102. тачка 21. и 23. Црквеног устава у вези са прописима чл. 50, тач. 5 и чл. 20. тач. 1, 2 и 3. Уредбе о парохијском свештенству и чл. 70. тач. 9, 12 и 16. Уредбе о црквенојерархијским службеницима РИЈЕШАВАМО: 1) Стављамо под Суд свештенике: протојереја-ставрофора Јагоша Симоновића, свештенике: Радована Радуловића, Сима Поповића, Блажа Марковића, Видака Дракића, Благоту Ђуровића, Ђорђија Калезића и Радула Шћепановића. Ријешење Митрополита М. бр. 465/16. 04. 1942. г. Митрополит је морао да донесе овакво рјешење јер су поменути без благослова напустили своје парохије и прикључили се безбожницима. Поменути су одбацили крст и Јеванђеље и узели су петокраку и "Капитал" Карла Маркса. Поменути су изругивали Божју вјеру, скрнавили храмове, учествовали на крвавој "Острошкој скупштини", критиковали народ за рачун пропаганде комуниста и вршили чинодјејства за православне и неправославне (као, на пример, молебан за Јосипа Броза и Мошу Пијаде) по налогу Партије. Многи од њих су касније скинули свештеничке мантије, а неки су и послије рата формално носили мантије, али су били кооптирани у рад комунистичке власти. Оваквих случајева је било и у Србији са злогласним комунистичким поповима Владом Зечевићем, Миланом и Михајлом Смиљанићем, Јевстатијем Караматијевићем и још некима. Комунисти су дошли и до овог Митрополитовог рјешења. У већ помињаним "Документима о издајству Драже Михаиловића" (стр. 189) цитира се ово рјешење уз сљедећи комунистички коментар: "Тако је издајник Јоаникије, квалификујући народне свештенике борце да су починили тешке кривице "стварајући саблазан вјерним", уствари квалификује себе и свој издајнички став по коме тешка кривица борити се с народом и за народ. А пример ових правих народних свештеника је "саблазан вјерним", јер је штетан и опасан окупаторима фашистичким господарима митрополита Јоаникија". 20

2) свештеницима Блажу С. Марковићу и Радовану К. Радуловићу ПРЕСТАЈЕ СЛУЖБА пошто су прекорачили боловање и нијесу се у законском року јавили на дужност нити оправдали свој недолазак, затим што су игнорисали Православну вјеру и због неподобности за црквено службу сагласно чл. 70. тач. 9. 12. и 16. Уредбе о црквенојерархијским службеницима, са свештенику Радулу А. Шћепановићу ПРЕСТАЈЕ СЛУЖБА са разлога што је прекорачио боловање и није се у законском року јавио на дужности нити своје прекорачење оправдао сходно чл. 70. тач. 9 поменуте Уредбе. Свима њима ПРЕСТАЈЕ СЛУЖБА БЕЗ ПРАВА НА ПЕНЗИЈУ и то: Блажу С. Марковићу са даном 24. марта 1942. године, Радовану К. Радуловићу са даном 15. фебруара 1942. и Радулу А. Шћепановићу са даном 9. марта 1942. године (н. к.). 3) протојереју-ставрофору Јагошу Симоновићу, свештеницима: Симу Поповићу, Видаку Дракићу, Благоти Ђуровићу и Ђорђију Калезићу ПРЕСТАЈЕ ПАРОХИЈСКА СЛУЖБА БЕЗ ПРАВА НА ПЕНЗИЈУ што су се удаљили од Цркве, односно од своје повјерене им дужности на основу члана 50 тач. 5. Уредбе о парохијском свештенству, у вези чл. 20 тач. 1, 2 и 3 исте Уредбе и то: од дана напуштања њихове дужности на парохијама и служења њиховог комунистичко атеистичким циљевима; 4) сви у првој тачци овог ријешења именовани свештеници осим свештеника Радула Шћепановића стављају се под ЗАБРАНУ СВЕШТЕНОДЈЕЈСТВА док се не донесе коначна одлука по њиховим свештеничким кривицама. О овоме извијестити: Његову Екселенцију Гувернера Црне Горе, Другу Дирекцију при Гувернерству, Национални Одбор на Цетињу, финансијску Дирекцију у Подгорици и Окружницом Свештенство Епархије Црногорско-приморске. Односно неисплаћених принадлежности именованих до дана престанка њихове службе дотични режисери поступиће стриктно по односним наредбама Гувернерства Црне Горе. Приликом обавијештења о овоме ријешењу Његове Ексцеленције Гувернера и Националног одбора нагласити да ће Црквени суд свим напред именованим свештеницима осим свештенику Шћепановићу, судити по канонско-законским прописима и за црквену кривицу сходно чл. 210 у вези чл. 208. Црквеног устава, а с позивом на прописе чл. 139. Конзисторијског устава онда кад свјетовна власт по својој надлежности донесе по кривицама истих своје одлуке за прекорачења кривичних односно војних прописа. Ово је рјешење ИЗВРШНО и стављамо у дужност Црквеном суду да по њему поступи. ПРАВОСЛАВНИ МИТРОПОЛИТ ЦРНОГОРСКО-ПРИМОРСКИ Јоаникије

УБИЈЕН СВЕШТЕНИК НОВО ДЕЛИЋ 21 АРХИЈЕРЕЈСКО НАМЈЕСНИШТВО Шавник ПРАВОСЛАВНОЈ МИТРОПОЛИЈИ ЦРНОГОРСКО-ПРИМОРСКОЈ Цетиње Свештеник Ново Ђ. Делић убијен је од стране комуниста у Шавнику на Велики Петак (3. априла) 1942. год. и бачен у једном бунару са 13 лица. Именовани је службовао на парохији планинопивској. Убијен је због противкомунистичке организације у којој је учествовао као првак, а која је била откривена од стране комуниста, те су били побијени око 60 виђенијих људи. С молбом ради знања, и постављења пароха, јер немогуће је сусједном пароху Кецојевићу опслуживати и ову парохију. АРХИЈЕРЕЈСКИ НАМЈЕСНИК Ђорђије Ивановић ИСПИТАЈТЕ ПОЈЕДИНАЧНЕ КРИВИЦЕ 22 ПРАВОСЛАВНИ МИТРОПОЛИТ ЦРНОГОРСКО-ПРИМОРСКИ НАЦИОНАЛНОМ ОДБОРУ Цетиње Са подручја ове Епархије налазе се 9 свештених лица у интернацији и то: а) у Албанији: свештеници: Новак Јовановић, помоћник Архијерејског намјесника у Даниловграду, Симо Басекић, парох први бјелопољски, Тома Лилић, парох трећи бјелопољски, Павле Врбица, парох на Његушима и ђакон Манојло Шошкић, вјероучитељ основне школе у Даниловграду; и свештеник Цвјетко Станишић, судски тужилац у пензији из Никшића; б) у Италији (Липари): игуман Борис Кажанегра, настојатељ манастира Мораче и свештеници Никола Мандић, парох режевићки, и Никола Милошевић, парох кућански. На сједници Црквеног суда, која је јуче одржана под нашим претсједништвом, констатовано је, да против именованих свештеника није ништа достављено, нити црквена власт зна ма какву њихову кривицу. Напротив, у сједници је из њихових службених досијеа и личног знања утврђено, да су и у вјерском и у националном погледу потпуно исправни и на висини свога позива и да досадашњим својим држањем заслужују заштиту и препоруку своје претпостављене власти. Поводом предње констатације и чињенице, обраћамо се Националном одбору с најтоплијом молбом, да Одбор изволи подузети сходне кораке, да се хитно испита: да ли код именованих свештеника има кривице и ако има, у чему се састоји, па, ако није по сриједи тежа кривица, да се ослободе интернације и врате на своје редовне дужности.

21 22

Извјештај архијерејског намјесника шавничког Ђорђија Ивановића Митрополиту бр. 26/18. 04. 1942. г. Допис Митрополита Националном одбору у Цетињу М. бр. 505/24. 04. 1942. г.

Ако се, евентуално, докаже, да се именовани не могу вратити на своје дужности, онда молимо, да се свештеници с обзиром на њихово звање издвоје од деструктивних група у логорима, како не би били изложени малтретирању и др. непријатностима нарочито од комуниста као непријатеља Цркве и њених претставника. Увјерени смо, да би повратак ових свештеника био од користи по данашњу нашу општу ствар када треба сва службена мјеста у народу попунити ради одржавања богослужења и живе свештеничке ријечи за стабилизовање прилика у овоме ради одржавања богослужења и живе свештеничке ријечи за стабилизовање прилика у овоме крају. Молимо, да се овоме питању поклони достојна пажња и да о корацима тога одбора и постигнутом резултату будемо извијештени. ПРАВОСЛАВНИ МИТРОПОЛИТ ЦРНОГОРСКО-ПРИМОРСКИ Јоаникије ОМЛАДИНА - ИНФИЦИРАНА КОМУНИЗМОМ 23 СРПСКА ПРАВОСЛАВНА ПАРОХИЈА СОТОНИЋКО-БУКОВИЧКА ЊЕГОВОМ ВИСОКОПРЕОСВЕШТЕНСТВУ МИТРОПОЛИТУ ЦРНОГОРСКО-ПРИМОРСКОМ ГОСПОДИНУ ЈОАНИКИЈУ Цетиње Ваше Високопреосвештенство! Част ми је поднијети Вашем Високопреосвештенству следећи извјештај о религиозноморалном стању у повјереној ми парохији Сотонићко-буковичкој: Као избјеглица из Епархије захумско-херцеговачке Вашом благонаклоношћу постављен сам за пароха Сотонићко-буковачког у мјесецу јуну прошле године. Чим сам примио дужност осјетио сам разорно дејство комунизма атеизма, а нарочито код омладине, јер иста уопште није у цркву долазила и била је индиферентна према свим обредима и свештеничкој ријечи, премда никад нијесам доживио неки отворени испад против мене као свештеника. Код старијих парохијана а нарочито оних изнад тридесет година постоји доста јака религиозност, морална свијест и љубав према цркви и нашим традицијама ако имају повјерења према свештенику. Наглашавам, да је приликом Петровданске побуне већина старијих људи интернирана те је младеж остала у већини и могла несметано да изводи комунистичку акцију тим прије што није било никакве власти која би је у томе спречавала. Комунистичка акција почела се је свом жестином спроводити од половине мјесеца новембра. Тада су се појавили безбројни комунистички агитатори управо читав комунистички апарат: војска, одбори, политичка управа и агитатори. Ово је било толико опасније што су се народу представљали као борци за слободу и социјалну Извјештај свештеника Станка М. Радуновића, пароха сотонићко-буковичког, Митрополиту М. бр. 603/07. 05. 1942. г. Овај и још неколико вриједних извјештаја свештеника Митрополиту одлучили смо се да објавимо ради опште слике стања у Митрополији и Црној Гори. 23

правду. Кад су се комунисти осјетили сигурним завели су праву диктатуру: ограничили слободу, младеж отргли испод родитељске контроле и подвргли је свом утицају, а свакога онога ко им се је противио или кога су сматрали за свог противника огласили петоколонашем, изродом и издајником. Под таквим жигом су и убили неколико поштених људи из подручне ми парохије док је много других морало из бојазни да ће их постићи иста судбина избјећи на Вирпазар гдје су нашли заштиту код окупатора. Ја сам за све вријеме остао на парохији. Вршио сам редовно богослужење и обреде. Наглашавам да ме комунисти у овоме нијесу спречавали сем што су у последње вријеме забранили звоњење приликом богослужења и обреда. Поједине обреде, као сахране и парастосе вршио сам и у сусједним парохијама на захтјев појединаца. Сматрам, да је овај попуст комуниста дошао отуда што сам овдје био као странац, строго се ограничио на вршење службе и обреда, на ћутање, те су ме комунисти трпјели ваљда из тактичких разлога! У парохији има три цркве у које се редовно служи и пет капела у којима се служи обично једанпут годишње. У једну од ових цркава комунисти су држали реквириране намирнице од народа, а остале су остале сасвим поштеђене. Матичне књиге, као и сва архива коју сам примио, су сачуване. Благодарећи националном покрету у последње вријеме комунисти су протјерани, али је остао траг њиховог штетног разорног и погубног рада, а нарочито код малољетника, и биће потребно дуго времена, смишљеног рада и пожртвовања, од свештеника, учитеља и власти док се ово зло излијечи. Вашем Високопреосвештенству љуби руку и проси св. Архијерејски благослов. Цетиње, 7. маја 1942. год. Одани свештеник Станко М. Радуновић ПАРОХ СОТОНИЋКО-БУКОВАЧКИ САЧУВАЈМО ПЕЋКУ ПАТРИЈАРШИЈУ 24 ПРАВОСЛАВНИ МИТРОПОЛИТ ЦРНОГОРСКО-ПРИМОРСКИ Ваше Високопреосвештенство, Са жалошћу примили смо вијест да је манастир Пећка патријаршија без иједног свештеномонаха. Према томе, у манастиру, у коме је вјековима и у свима приликама вршено богослужење данас се не врши како нам прописују манастирски устави, односно устави за богослужење. Истицати потребу овога данас нарочито, кад је протувјерска акција узела толиког маха илузорно је све и кад не би био у питању Ставропигијални Манастир Пећка патријаршија, чији је историјски значај толико и тако везан за нашу Српску Цркву. Ово Митрополити Црногорско-приморске митрополије су вјековима, баш као и данас, па и у вријеме митрополита Јоаникија, били егзарси (чувари) светога пећкога трона. Отуда и оваква брига митрополита Јоаникија за Пећком патријаршијом и косовским народом који су се нашли у тиранском јарму Велике Албаније. Отуда су веома значајна ова два његова дописа албанском митрополиту Христифору. 24

у толико прије што је то истовремено и значајни културновјерски споменик православља уопште, што је добро и Вама лично познато. У вези предњег, с обзиром да се поменути манастир Пећка Патријаршија налази у крају који је сада припојен Албанији, слободни смо братољубиво умолити Ваше Високопреосвештенство да изволите подјејствовати за дозволу да ми одовуд једног од наших свештеномонаха можемо послата у тај манастир, како ради вршења богослужења, тако и ради његовог одржања и чувања његових светиња и имовине. Остајемо у нади да ће Ваше високопреосвештенство све што је потребно подузети да се поменута дозвола хитно прибави од надлежних власти и манастир Пећка Патријаршија очува и заштити. Напомињемо, да поменути Манастир канонски, као ставропигијални припада под надзор Његове Светости Патријарха, али ми овај корак код Вашег Високопреосвештенства чинимо ради моменталне заштите и чувања истога. Примите Ваше Високопреосвештенство, и овом приликом увјерење нашем усрдном поштовању. Вашег Високопреосвештенства у Христу брат, ПРАВОСЛАВНИ МИТРОПОЛИТ ЦРНОГОРСКО-ПРИМОРСКИ Јоаникије УБЛАЖИМО КОСОВСКУ РАНУ 25 Ваше Високопреосвештенство, Имамо сазнање, да је Ваше Високопреосвештенство водило интересовање и бригу о припадницима Наше епархије, који као интернирани бораве на територији Албаније. На таквој Вашој очинској пажњи изражавамо овим Нашу дубоку благодарност. Високо цијенећи племенитост Вашег срца, а желећи помоћи нашем живљу у Метохији, који је највише и пострадао иза окупације, овим најтоплије молимо Ваше Високопреосвештенство да благоизволите својим високим ауторитетом подјејстовати на надлежном мјесту, да се православни Срби из Метохије, који се као интернирани налазе на територији Албаније, ослободе интернације како би њиховим повратком кућама утрли сузе и онако заплаканим фамилијама и ублажили њихове тешкоће и биједе. Вјерујемо у Вашу предусретљивост па Вам унапријед изражавамо нашу братољубиву захвалност за такво Богоугодно дјело. Препоручујући се Вашим светим молитвама, остајемо одани Вам у Христу брат, ПРАВОСЛАВНИ МИТРОПОЛИТ ЦРНОГОРСКО-ПРИМОРСКИ Јоаникије

Допис Митрополита Јоаникија Митрополиту албанском Христифору М. бр. 641/11. 05. 1942. г.

ПОСМРТНИЦА ПОБИЈЕНИМ НАЦИОНАЛИСТИМА 26 Православна Црквена Општ. Подгоричка на Спасовдан 14. ов. мј. у 10 сати прије подне на Националном Гробљу пред Храмом Св. Георгија одржат ће општи ПОМЕН свима Националистима палим у борбама противу комуниста. Апелује се на Грађанство, Чиновништво и Школе да помену присуствују. Подгорица ПРАВОСЛАВНА ЦРКВЕНА ОПШТИНА ХИТНО ДОСТАВИТИ ИЗВЈЕШТАЈЕ КОМУНИСТИЧКОМ ТЕРОРУ 27 ПРАВОСЛАВНИ МИТРОПОЛИТ ЦРНОГОРСКО-ПРИМОРСКИ АРХИЈЕРЕЈСКИМ НАМЈЕСНИШТВИМА, СВИМА У ЕПАРХИЈИ Скоро ће година дана да у Црној Гори влада хаотично стање. Посљедњих мјесеци комунисти су спровели незапамћени терор. У томе насиљу, које су извели над нашим народом, највише је страдала Црква и свештенослужитељи, који су на разне начине мучени и злостављани од партизанских органа. Вијести, које примамо из унутрашњости Епархије и извјештаји, које смо усмено и писмено примали од свештеника, који су Нас у посљедње вријеме посјетили, били су више него поразни. Ипак, ни до данас немамо тачне податке о терору, који су комунисти извели у Црној Гори. Имамо за неколико храмова, који су за вријеме партизанске акције страдали. Познато нам је, да су многа света мјеста обесвећена од тих безумника. Ти су подаци, којима сада располажемо непотпуни, па овим позивамо све свештенике (парохе) и настојатеље манастира, којима ће ову окружницу Архијерејски намјесници одмах расписати, да нам редовним путем доставе тачне и детаљне извјештаје о терору, који су комунисти извршили, као и о штетама које су Цркви и њеној имовини нанијели. Те извјештаје намјесници ће доставити у што је могуће краћем року, а најкасније до 1. јуна о. г. и то одједанпут за сво подручје. ПРАВОСЛАВНИ МИТРОПОЛИТ ЦРНОГОРСКО-ПРИМОРСКИ Јоаникије

Посмртница за помен жртвама комунистичког терора, који је одржан 14. маја 1942. године у Подгорици 27 Окружница Митрополита свим Архијерејским намјесништвима М. бр. 693/18. 05. 1942. г. 26

БОЖЕ! БОЖЕ! СТРАШНА ЛИ ЈЕ КОМУНИСТИЧКА НОЋ! 28 УПРАВА ПАРОХИЈЕ БОЉЕВИЋИ АРХИЈЕРЕЈСКОМ НАМЈЕСНИШТВУ СТ. БАР У вези Вашег акта бр. 140/42, с којим се спроводи наређење Њ. Високопреосвештенства г. Митрополита Јоаникија М. бр. 693/42 част је пароху доставити следеће: Комунистичка организација почела је овдје у Црмници, још од уједињења Југославије, а у већем обиму појавила се прије 10 година. Сви зборови и договори, било то сеоски или племенски, скупљени су у већини по њиховим жељама. За општинске и државне изборе истицали су увијек своје кандидате, а на првима су често и побјеђивали. Овакву једну Општинску управу затекла је и капитулација. Књижнице, читаонице и набављачке задруге ("Самопомоћ") највише су сами оснивачи и у њима радили што нимало није ни зачудо, кад се зна да су то школовани људи, од којих је народ очекивао напредак села. Овом болешћу заразивали су народ пропали ђаци и студенти, којих је Црмница имала доста, а доцније вријеме скоро сви ђаци: средњих, стручних и виших школа и занатлије. Сваке неђеље и празника, а кад им захтијевала потреба и радним данима (пошто њима је више било стало до пропаганде, а камоли до рада) одржавали су "тајне" скупове и договоре. Једном ријечју, поробили су били прости народ, те им је морао играти, како су му они свирали. У оваквом се стању затекла Црмница 13. јула прошле године. На освит 13. јула прошле године (н. к.) припремили су мучки и кукавички устанак на Талијанске војнике у Виру, који су били на спавању, осјећајући се слободни и не слутећи што ће се с њима збити те ноћи од оних људи са којима су истог дана јели и пили. У овом мрском подухвату неке ранише, неке убише, а неке и живе у кући изгорјеше. Тога су дана приграбили сву власт у Црмници, што је трајало 10-15 дана, док се поново нијесу Талијанске трупе појавиле међу нама. Овим поступком навукоше Божји гњев и суд над нашим невиним народом, те наша китњаста села претворише се у згаришта и опустјеше. А они "борци" сакрише се по шумама и ладовима, хранећи се обилно прикупљеном храном. Њихова разарања и звјерске акције директно уперене против свога народа, нијесу се осјећала до септембра мјесеца 1941. године, кад су почели да крстаре по селима и да из засједе мучки убијају виђеније људе. "Ми смо народна војска, која се бори за народ, она мора живјети са народом и народ се мора старати о њеном издржавању" говораху они. Убијене не би оставили на миру, него би их оптеретили тешким греховима и околностима и обично доказали би народу на свој начин да је играо улогу шпијуна, што им прост народ испрва у већини и повјероваше. Што се ближе приближавала зима, стизаху и уцењиваху народ све више, освајајући такорећи село по село, јер Талијанска војска не креташе се ван Вира. Изабраше по селима своју управу, одборе: сеоске, општинске и среске, које назваше "Ослободилачки одбори". На овој организацији највише је радио свештеник Блажо Марковић, бив. црквени тужилац. Извјештај свештеника Мила Пламенца, пароха у Бољевићима, бр. 66/03. 08. 1942. Г. достављен је Митрополиту преко Архијерејског намјесника барског бр. 298/11. 08. 1942. - М. бр. 1901 - А. 1942. 493/14. 08. 1942. г. 28

Преко Одбора и са њима у заједници извршише у јануару мјесецу тзв. реквизицију отеше народу у зноју лица свога зарађену храну за зимницу, под изговором да се смјести по магацинима за заједничку исхрану или да се раздијели народу. А у фебруару мјесецу, кад се они исти, којима је понестала храна, обраћаху за помоћ другу Марковићу, он им је иронично говорио: Доста је траве, па ко је гладан нека пасе. Народ голоруки није смио протествовати, јер су знали да их још исте ноћи чека смрт неизбјежна. Заведоше неморал јавни. Наредише да свако мора под животном одговорношћу, шиљати своју дјецу на омладинске скупове, које су сачињавали младеж оба пола од 14 па до 20 година а вршени су поготово ноћу. Омладина, која је позвана на скуп морала је да се креће по паровима у извиднице и патроле, а кад дођу у касарнама, спаваоне су имали заједничке. Многи се родитељи побунише противише против тога и завршише свој живот на најстрашнијим мукама. Школе народне служиле су им за та преноћишта, болнице и магазине, као и за сеоске скупове, који су били скоро свакодневни, или боље рећи сваконоћни, на којима су одигравали неку врсту драме о "совјетском рају". Рекох, школе су им служиле у безбожничке сврхе, али од тога нијесу били поштеђени ни св. храмови-домови молитве. Неки су им храмови испрва служили, као оружнице, а у доцније вријеме и за скупове ноћне. Тако у фебруару мјесецу, ове године, позвали су партизани у Бољевићима скуп свега села. Свако се морао одазвати позиву и посјетити скуп, јер је казна за недолазак свакоме била јасна. Мјесто гдје ће се одржати скуп, заказали су били црквену кућу, која се налази у непосредној близини парохијског храма Св. Јов. и Св. Николе. Народ се почео окупљати на одређено мјесто, не слутећи, гдје ће морати те ноћи ићи. Чим се дојавише "партизани" рекоше народу, да је кућа неподесна и мала за оволику масу и да је потребно да се отвори црква, гдје ће скуп одржати. Неки су ово прећутали, као да се не би то заборавило, дочим други на њихово наваљивање говораху, да се ту скуп одржи, а да је Црква незгодна за то. Али све ово није помогло, него је Црква морала послужити те ноћи за незнабожачки циркус. Дим од цигарета испуњаше црквени свод, а маса говорника се ређаше са свете солеје, доказујући народу велику корист од партизанског покрета. Свако је ћутао као укопан. О Боже, свети! О Боже, свемогући, страшна ли је била та ноћ за народног пастира и за вјерне, који у гњеву ћутаху. Смирио би се и парох у страху од тјелесне смрти, да га непрестано на то не подсјећаху Христове ријечи: "Од дома мога направисте пећину разбојничку. Не творите од дома Оца мојега, дома трговачког". Ова богомоља, од те ноћи, па до 29. (10.) марта Цвијети и није отварана, нити се у њој служила служба Божија, јер је овај парох другог (2.) марта (н. к.) напустио село са већином својих парохијана и пошли код Италијанских власти у Виру, затраживши од њих оружје, да се боре против ових народних убица. На Цвијети, послије ослобођења црква је отворена и послије малог водоосвећења отслужена служба Божија уз весело брујање звона, мада готово сва Црмница бјеше у рукама партизана. Црква св. Јован и св. Петка у Лимљанима, пострадали су много од бомбардовања, које је вршено послије 13. јула 1941. године. Црквену имовину: одежде, сасуде и књиге, нијесу дирали партизани, сем свијеће црквене, које су им послужиле у њиховим сврхама.

У овом мучном периоду, нарочито је пострадао храм св. Госпође у Сухоме Долу, код вира. Храм је био богато снабдевен са: иконама, одеждама, стварима и књигама, али од свега тога није скоро ништа остало. Од унутрашњости сачуван је само иконостас. Парохија је поднијела Намјесништву под бр. 18 од 04. 04. т. г. о овоме извјештај, сходно акту Е. У. О. бр. 168/42. ПАРОХ БОЉЕВСКО-ЛИМЉАНСКИ, свештеник Мило Пламенац ПРАВОСЛАВНОЈ МИТРОПОЛИЈИ - ЦЕТИЊЕ С позивом на Ваше наређење М. бр. 639/42 част ми је доставити предњи извјештај Управе парохије Бољевићи, који јасно илуструје проклети и више нигда неповратни комунистички режим у Црмници, од ког се мора згрозити и гнушати сваки словесни створ који и најмање има моралних скрупула код себе. Са учтивом молбом на надлежност, АРХИЈЕРЕЈСКИ НАМЈЕСНИК: Павле Радуновић ПОПРАВИМО ОНО ШТО СУ БЕЗБОЖНИЦИ УНИШТИЛИ! 29 ПРАВОСЛАВНИ МИТРОПОЛИТ ЦРНОГОРСКО-ПРИМОРСКИ АРХИЈЕРЕЈСКИМ НАМЈЕСНИШТВИМА, СВИМА У ЕПАРХИЈИ Разорна комунистичка акција оставила је страховиту пустош у моралном, као и материјалном погледу. Скрнављење цркава и манастира, небројени злочини и пљачке имовине учињене од комуниста партизана то јасно илуструју. Разумије се да се тако морално стање, управо неморално и ненормално мора лијечити, поправљати. Најглавнија дужност у томе припада свештеницима. Поправљати душу да би се отклонила и физичка зла. Зато свештеници морају удвостручити сада своје напоре у вршењу своје узвишене пастирске службе. У свако доба: у цркви, на скуповима и при појединачном додиру свештеници морају поучавати вјерне, савјетовати, тјешити и помоћи. Заблудјело исправити, болесно лијечити, посрнуло и пало подићи и укријепити јеванђелском силом. Спаситељ је рекао: "Не требају здрави, љекари, много болесни". И та Његова заповијест има се испуњавати данас више него икад, до врхунца моћи. С обзиром на предње, Архијерејски намјесници ће строго и озбиљно водити надзор да парохијски свештеници најсавјесније врше своје дужности као и да су стално међу својим парохијанима, те да никако без датог и одобрења не напуштају своју дужност. Од овога се изузимају они, који по позиву Националних одбора имају поћи у националне трупе. Они су се дужни тамо одмах јавити, пошто предходно о томе обавијесте свога намјесника, и вршити искључиво свештенопастирске дужности за духовне потребе националистичких трупа. Јер, хвала Богу, престала је потреба да свештеници учествују с пушком у руци у борби против партизана, а животна је народна потреба, као и црквена, да се цјелокупним својим бићем посвете вршењу своје свештеничке службе за олакшање народних тешкоћа и његов бољитак. Служба светој Цркви света је и најузвишенија дужност. Свештеници морају бити њени достојни носиоци. Светосавска Црква то од њих тражи, то народни опстанак захтијева. ПРАВОСЛАВНИ МИТРОПОЛИТ ЦРНОГОРСКО-ПРИМОРСКИ Јоаникије 29

Окружница Митрополита Архијерејским намјесништвима М. бр. 788/27. 05. 1942. г.

САЧУВАЈМО СВОЈУ ДЈЕЦУ! 30 ПРАВОСЛАВНИ МИТРОПОЛИТ ЦРНОГОРСКО-ПРИМОРСКИ АРХИЈЕРЕЈСКИМ НАМЈЕСНИШТВИМА, СВИМА У ЕПАРХИЈИ Црна Гора је за последњу годину дана преживјела тешка искушења. Комунистичка акција, чија се ликвидација приводи крају, изазвала је праву пустош. Најчеститији и најбољи синови нашег народа, који су доспјели до руку комунистичких агената своје животе завршили су мученички. Комунисти су најавили борбу и непоштедно је повели противу свих духовних и моралних тековина нашега народа. Они су објавили рат: Богу, Светој Цркви, Светосавским традицијама, породици, моралу и свему ономе, чиме смо се до сада поносили. У тој по злу познатој, а по недужно и невино проливеној крви, за дуго и дуго помињаној и проклињаној комунистичкој акцији, наша омладина, заведена од политичких и друштвених пустолова, одрођених и затрованих међународним и превратничким идејама, узела је и узима најактивнијег учешћа. По информацијама, које имамо, физичке убице многих и премногих националних људи и првака, били су баш млађи људи, средњошколци, студенти и пропали ђаци. У томе добар дио одговорности имају и женске, које су се у крволочном раду, такмичиле са својим "друговима". Ова чињеница, ничим неспорна, намеће и Цркви и свештенству једну бригу: свесрдно и најприљежније старање за правилно и успјешно религиозно морално васпитање наше школске омладине. Свештеници вјероучитељи, били стални или привремени, требају и морају схватити једном од првих својих дужности рад у школи, рад са школском младежи. Требају и морају школску младеж васпитавати у Светосавском духу, везати ју за Цркву, јачати њену побожност, назидавати ју морално и продубљивати црквену свијест код омладине. Да би у своме катихетском раду постигао пуни успјех, свештеник се не смије ограничити само на, распоредом утврђене, часове вјерске наставе, већ је дужност његова, прва и основна, да сваки додир са школским дјететом искористи за развијање религиозног осјећаја код њега. Не само непосредан додир свештеника и ученика, већ је дужност вјероучитеља да у томе користи и посредништво родитеља, како би на вјерском васпитању школске младежи сарађивао свештеник и родитељ, катихета и учитељ, Црква и породица. Прво сретство за јачање вјерске свијести и црквености јесте похађање богослужења. Тиме ће ученици бити најјаче везани за Цркву, а своју љубав према Светосавској цркви и Православној вјери усадиће у своја млађана срца и душе. Припремајући данашње младе генерације у вјерско-моралном духу, створићемо и за касније добре и честите хришћане, истинске православце, добре родољубе, вјерне Богу и Светој Цркви. Обавеза школске омладине за похађање богослужења утврђена је школским законима. У чл. 18. Правила о вршењу вјерских дужности ученика народних школа Окбр. 37803/35, ученици хришћанских вјероисповијести дужни су походити у недјељне и празничне дане своје богомоље, а у смислу члана 78. тач. 5 и члана 145. ал. 1 и 3. Закона о народним школама, наставничко вијеће дотичне народне школе у присуству и споразуму са вјероучитељима утврдиће на почетку сваке школске године начин одржавања реда у цркви и одредиће наставнике, који ће дјецу пратити у цркву. За

Окружница Митрополита Архијерејским намјесништвима М. бр. 789/27. 05. 1942. г.

средње школе вриједи прописани чл. 5. Правила о вршењу вјерских дужности ученика стручних и средњих стручних школа Дн. нт. 35240/32. У свесрдном Архипастирском старању за духовни и морални напредак и духовну обнову, коју морамо апостолски и ревно да изводимо, послије ове моралне и духовне пустоши, упућујемо ову Окружницу богољубивом свештенству нашем, позивајући га да вјерско-моралном васпитању школске дјеце посвети најозбиљнију и особиту пажњу. Зато нека ниједан свештеник, не дозволи да школска омладина пропусти ниједну недјељу или празник, а да не посјети храм Божији. Пригодним, а школској дјеци, разумљивим и доступним проповиједима, загријавати дјецу за Цркву, развијајући код ње осјећаје: Богољубља, вјерољубља и родољубља, а најтешњу сарадњу успоставити са учитељем и родитељима дјеце успоставити праву и искрену везу Цркве, дома и школе, у циљу постигнућа пуног успјеха, који се овим жели. На вријеме саставити у споразуму са учитељем распоред похађања богослужења, али се старати, да тај распоред не буде мртво слово на хартији. Упућујући овај распис свештенству, стављамо му на срце катихетску дужност, као једну од првих и основних, а вјерско-морални одгој школске младежи једном од првих брига ревносног парохијског свештеника. Архијерејске намјеснике обавезујемо да ову окружницу одмах распишу и старају се о правилном и тачном њеном извршењу и испуњавању. Пријем потврдите! ПРАВОСЛАВНИ МИТРОПОЛИТ ЦРНОГОРСКО-ПРИМОРСКИ Јоаникије

ЗАВЈЕТ СВЕТОГ ВЕЛИКОМУЧЕНИКА КНЕЗА ЛАЗАРА 31 Прекјуче је био наш Видовдан. По пропису наше св. Светосавске Цркве ми смо у нашим храмовима отслужили св. литургије и парастос за покој блажених душа косовских мученика. Као што је познато, на Видовдан 15. јуна (ст. кал.) 1389. године на Косову код Лаба, над ушћем у Ситницу, близу цркве Самодреже и Приштине била је битка између Срба и Турака. Послије смрти цара Душана и битке на Марици, српска држава због неслоге великаша и других узрока почела је нагло да слаби. Тада су се Турци све више приближавали границама српске земље. Кнез Лазар самодржавни господин Србљем и Подунављу, и по државничкој способности, и по угледу који је уживао у своме народу, био је најпозванији да спаси и обнови државу Немањића. Он се у том правцу трудио свом душом и свим срцем својим, имао и лијепих успјеха, али на томе родољубивом раду сукобио се је с Турцима. Из своје престонице Крушевца кнез Лазар је кренуо своју војску кроз Јанкову Клисуру, преко Куршумлије и на Косовом Пољу је чекао Турке. С честитим кнезом у свети бој за вјеру и отаџбину отишли су многи српски велможе. С њим су били Југ Богдан са својих девет Југовића, Милош Обилић, Косанчић Иван, Топлица Милан, Стеван и Лазар Мусићи, Оливеровићи, Димитрије Војиновић, Павле Орловић, Вук Бранковић, Влатко Вуковић и други. Турску војску предводио је султан Мурат син Орканов, а с њим су били син му Бајазит, велики везир Али даша, беглербег Тимурташ и многи други турски великаши. По суду стручњака, Срби су имали око 35.000 људи, а Турци око 100.000. Срби су изгубили битку, јер нијесу могли одољети знатно јачој сили. Што је велика ријеткост, у битци су погинула оба владара и кнез Лазар и цар Мурат. "Обадва су цара погинула: Од Турака нешто и остало, А од Срба што је и остало; Све рањено и искрвављено". Тако каже народна пјесма. Српски народ је тачно видио да је на Косову "Српско пропануло царство". Народ је оцијенио и то да су властела и широки слојеви народни дали максимум снаге и отпора; да и ако је пропануло није се пропануло срамно, већ славно, јер су Турци навалили снагом стихије, као море, као огањ, како су нам то сликовито описали писци древних наших Љетописа српски калуђери. "Ту погибе славни кнез Лазаре Ту погибе стари Југ Богдане, Ту погибе девет Југовића, Ту погибе Бановић Страхиња, Ту погибе Милош војевода, Сви осташе, госпо, у Косову". Осим њих, на Косову је изгинуо велики дио српске војске, а народна пјесма то је истакла овим дубоко болним и дивним стиховима:

Текст Митрополита Јоаникија објављен у "Гласу Црногорца" бр. 130, стр. 2 од 30. 06. 1942. године

"Све је свето и честито било И миломе Богу приступачно". Српска Црква прогласила је кнеза Лазара великомучеником и светитељем. Његово тијело пренесено је с Косова најприје у Приштину, али послије три године његове св. мошти пренесене су у његову задужбину манастир Раваницу под Кучај планином, гдје су почивале 298 година. За вријеме сеобе под патријархом Арсенијем Трећим, Срби су мошти Лазареве као највећу светињу пренијели у Аустрију, носили их чак до Сентандреје, и послије извјесног времена смјестили у манастиру Врднику у Фрушкој гори у Сријему. Отада је Врдник прозван новом Раваницом. Кроз вјекове српски народ побожно је приступао св. моштима Лазаревим, пред њима се молио Господу Богу, и налазио утјеке и мира духовног у најтежим временима своје историје. Споменућемо само једну личност, Јефимију монахињу из друге половине четрнаестог и почетка петнаестог вијека, ћерку ћесара Војихне, жену деспота Угљеше, брата краља Вукашина. Она је године 1402. на кадифи од које је начинила покров за ћивот светитељев, златом извезла своју чувену похвалу кнезу Лазару, у којој је излила сав бол своје отмене душе. Године 1941. да би се спасила ова велика светиња, мошти св. великомученика Лазаре пренесене су у Београд. Косовској трагедији, која је тако дубоко потресла живот нашега народа, народна је пјесма дала високи морални смисао, религиозну основу, чак и карактер жртвеног приноса. Стога је Косово наш велики бол и наш велики понос. У свијету су од искони постојали два погледа на живот: ИДЕАЛИСТИЧКИ и МАТЕРИЈАЛИСТИЧКИ. Од увијек су постојали људи који су се више бринули за ДУШУ и људи који су се више бринули за ТИЈЕЛО. Господ Исус Христос лијепо је описао та два типа људи у лицима двије рођене сестре Марије и Марте. Као што је познато, оне бјеху сестре пријатеља благог Учитеља Лазара, а живјеле су у своме родном селу Витанији на подножју Маслинске Горе. Када их је Господ једном приликом посјетио у њиховој кући, Марта као свака добра домаћица бринула се да што боље угости свога госта, а Марија је само слушала ријечи Учитељеве. Спаситељ је дао Марији за право. "А Исус одговарајући рече јој: Марто, Марто, бринеш се и трудиш за много. А само је једно потребно. Али је Марија бољи дио изабрала, који се неће од ње узети"(Лк. 10, 41-42). Кнез Лазар, као и његов народ, био је веома побожан и одан својој Цркви. То је он доказао својим животом и радом. У својој престоници Крушевцу сазидао је цркву Лазарицу. Већ смо поменули његову задужбину Раваницу, а помогао је зидање манастира Горњака и других храмова Божјих, ревносно вршио дјела милости душевне и тјелесне. Његова вјера бјеше чврста као стијена, нада у Бога велика, а љубав према Господу Богу и ближњему своме неизмјерна. И пошто је такав био у ж ивоту своме, народна пјесма о боју на Косову на слиједећи начин описује дијалог између Пресвете Богородице и кнеза Лазара. Сама књига Св. Богородице кнезу бесједила: "Царе Лазо, честито кољено, Коме ћеш се привољети царству? Или волиш царству небескоме, Или волиш царству земаљскоме? Ако волиш царству земаљскоме, Седлај коње, притежи колане, Витезови сабље припасујте, Па у Турке јуриш учините, Сва ће турска изгинути војска. Ако л волиш царству небескоме, 70

А ти сакрој на Косову цркву, Па причести и нареди војску, Сва ће твоја изгинути војска, Ти ћеш, кнеже, шњоме погинути. Мисли царе мисли свакојаке: Ако ћу се привољети царству, Привољети царству земаљскоме, Земаљско је за малено царство, А небеско увјек и до вјека. Цар вољеде царству небескоме: Па сакроји на Косову цркву Па дозива српског патријарха И дванаест великих владика Те причести и нареди војску. " Кнез Лазар је, дакле, за ИДЕАЛИЗАМ, а не за материјализам, он је више полагао на ДУШУ, него на тијело, он је био за ЦАРСТВО НЕБЕСКО, а не за ЦАРСТВО ЗЕМАЉСКО. Многи људи не припадају искључиво једном или другом погледу на свијет и живот, већ и једном и другом, са превагом једноме или другоме. У такве је спадала и Марта. Неки људи њих је врло мало у овоме свијету, то су светитељи припадају искључиво ЦАРСТВУ НЕБЕСКОМЕ, а многи људи у данашње доба, на жалост, сувише многи, искључиво су за ЦАРСТВО ЗЕМАЉСКО. Јеврејин Карл Маркс до максимума је развио култ материјализма. Његови поштоваоци комунисти из свога програма избрисали су три човјечанству најмилије ријечи: БОГ, НАРОДНОСТ, ПОРОДИЦА. Они су против ИДЕАЛИЗМА и пропагирају најгрубљи МАТЕРИЈАЛИЗАМ. За њих не постоји душа и царство небеско. На велику жалост наше заједничке мајке Св. Светосавске Цркве и на страховиту штету нашега народа, потоњих година лажни учитељи успјели су завести и за своју науку придобити велики дио нашега народа, нарочито омладине. Они отидоше за Карлом Марксом, отидоше у комунисте, народ одведоше у провалију и пропаст. Наш је идеал Христос. Св. великомученик кнез Лазар у животу свом био је вјерни сљедбеник Спаситеља свога и знаменити син српскога народа. Стога свакоме ко жели да буде добар хришћанин и добар Србин, треба у животу да буде идеал ЦАРСТВО НЕБЕСКО, треба да испуни ЗАВЈЕТ СВ. ВЕЛИКОМУЧЕНКИКА КОСОВСКОГ КНЕЗА ЛАЗАРА. МИТРОПОЛИТ ЦРНОГОРСКО-ПРИМОРСКИ Јоаникије

ВИДОВДАН ЈЕ ДУША СРБИНОВА! 32 ПРАВОСЛАВНИ МИТРОПОЛИТ ЦРНОГОРСКО-ПРИМОРСКИ ЊЕГОВОЈ ЕКСЦЕЛЕНЦИЈИ АРМИЈСКОМ ЂЕНЕРАЛУ АЛЕКСАНДРУ ПИРЦИО БИРОЛИ, ГУВЕРНЕРУ ЦРНЕ ГОРЕ Цетиње На неколико дана пред Видовдан (28. јуна) прошле године са изненађењем и жалошћу сам прочитао у "Гласу Црногораца" да је Високи Комесаријат за Црну Гору забранио служење парастоса на Видовдан погинулим Србима на Косову године 1389. на челу са њиховим владаоцем и мучеником кнезом Лазаром, кога је Српска православна црква прогласила својим светитељем. То ме утолико више изненадило што Видовдан није био државни празник већ црквени и не само што се тога дана увијек вршио парастос у слободној Црној Гори и Југославији, већ ни Србима у АустроУгарској ни аустријска ни угарска влада нијесу забрањивале ту утјеху. Познато ми је да је високи представник Италијанске цивилне Власти у Црној Гори донио такву одлуку, на жалост, на предлог једнога Црногорца. Као странац, не познавајући нашу историју и нашу књижевност, он није знао да ће таква његова одлука бити увреда и бол за наш народ. Он је био човјек племенитог срца и високе културе, али у овом случају није поступо мудро. "Quandoque bonus dornitat Homerius" (Horatius, "De arte poetica"). За Србина је Косово велико и свето име. Косово је трагична Жртва за наш народ. Оно је наш велики бол и наш велики понос. За све који у том боју погибоше, наша народна пјесма је рекла: "Све је свето и честито било и миломе Богу приступачно". Митрополит Петар Други Петровић Његош у "Горском вијенцу" пјева о Косову у стиховима 198 до 278, и Краљ Никола Први Петровић Његош у своме дјелу: "Пјесник и вила" о Косову пјева од стр. 371 до 385. Као што је познато, комунисти у својој агитацији за побуну пред 13. јули прошле године, иако за њих не значи ништа све што је српско и православно и што је свето нашему народу, оштро су пред народом нападали ону одлуку Високог Комесаријата и доказивали народу да нам Италијани забрањују што нам је најмилије и најсветије. Из до сада наведеног, увјерен сам да ће Ваша Ексцеленција увидјети неоправданост поменуте одлуке високог Комесаријата и одмах дозволити дозволу служења парастоса Косовским Мученицима на Видовдан 28. јуна у свима парохијским и манастирским црквама у Црној Гори са пригодном проповиједи свештеника што ће бити на велику радост националиста, и на чему ће Вашој Ексцеленцији народ Црне Горе бити вјечно захвалан. Изволите, Ваша Ексцеленцијо, и овом приликом примити израз мога дубокога поштовања. ПРАВОСЛАВНИ МИТРОПОЛИТ ЦРНОГОРСКО-ПРИМОРСКИ Јоаникије

Допис Митрополита Гувернеру Црне Горе армијском ђенералу А. П. Бироли М. бр. 957/12. 06. 1942. г.

ШТА СЕ ДЕШАВА СА ПИВСКИМ МАНАСТИРОМ? 33 ПРАВОСЛАВНИ МИТРОПОЛИТ ЦРНОГОРСКО-ПРИМОРСКИ АРХИЈЕРЕЈСКОМ НАМЈЕСНИШТВУ Шавник О манастиру Пиви немамо никаквих поузданих вијести. Од управе манастира, скоро је година дана, да нијесмо примали никаквог извјештаја. То нас забрињава, у толико више што комунистичка акција у томе крају није још коначно угушена и ликвидирана. Можда је и настојатељ страдао, а није искључено да је и ова светиња са својим иметком била плијен комуниста. Поднесите нам што прије извјештај о овој св. обитељи, а уколико не располажете подацима, побрините се да их што брже и преко поузданих особа прибавите и нама упутите. Хитно је! ПРАВОСЛАВНИ МИТРОПОЛИТ ЦРНОГОРСКО-ПРИМОРСКИ Јоаникије ШТА СЕ ДЕШАВА СА БИЈЕЛОМ И ПОДМАЛИНСКИМ? 34 ПРАВОСЛАВНИ МИТРОПОЛИТ ЦРНОГОРСКО-ПРИМОРСКИ АРХИЈЕРЕЈСКОМ НАМЈЕСНИШТВУ Шавник Година је дана да немамо никаквих вијести од Управе манастира Бијеле о стању и приликама у обитељима Бијелој и Подмалинском. Није искључено да су и ова два наша древна манастира са својим братством страдали за вријеме злогласне комунистичкопартизанске акције. Обратном поштом подносите нам извјештај о стању ових манастира и њиховом братству, а уколико не располажете подацима, прибавите их најбржим путем и нама реферат поднесите. ПРАВОСЛАВНИ МИТРОПОЛИТ ЦРНОГОРСКО-ПРИМОРСКИ Јоаникије

33 34

Акт Митрополита Архијерејском намјесништву Шавничком М. бр. 2095/25. 06. 1942. г. Акт Митрополита Архијерејском намјесништву шавничком М. бр. 1096/25. 06. 1942. г.

КОМУНИСТИЧКА ПЉАЧКА МАНАСТИРА КОСИЈЕРЕВА 1942. ГОДИНЕ 35 УПРАВА МАНАСТИРА КОСИЈЕРЕВА ПРАВОСЛАВНОЈ МИТРОПОЛИЈИ ЦРНОГОРСКО-ПРИМОРСКОЈ Цетиње Част је извијестити овој Управи Православну Митрополију да је Манастир Косијерево до танчина опљачкан и да су све ствари однешене од стране комуниста, како се то да видјети по реверсима које је Управа Манастира и онда у оној очајној и сувише тешкој борби по захтијеву од насилника добијала. Дана 10. јануара 1942. године, пописане су све ствари као имовина (покретне и непокретне), као и све што се нашло од животних намирница. Овога дана Манастир Косијерево престао је живјети јер су и Манастирски млини били одузети, тако да особље Манастира није ни љеба нити пак другог шта имало да би се бар донекле провело у животу. За седам мјесеци настојатељ Манастира није никуда пошао из своје ћелије, нити је пак могао од глади. А тако исто и остало особље манастирско. 25. јануара ове године из Манастира су однешене ствари: два душека, два јастука, два чаршава, навлаке за јастуке, а које је однео Милован Јарамаз из Мируша Црногорских. Разуме се насилно. По наређењу В. Килибарде из Велимља однешено је из Манастира по реверсу четири кревета са федерима, четири ћебета, два јоргана, два чаршава, четири душека, 2 јастука са навлакама, ове ствари однео је Васо Драганић из села Петровића. По наређењу Лабуда Ковача који је играо улогу тако рећи био је све и сва у комунистичкој оној страшној банди, однешене су поново ствари: један јорган, један душек, један јастук са навлаком, један чаршав и мали јастучић за везиво са навлаком. Априла седмога однешено је из Манастира: три умиваоника, три лавора, три бокала, три кутије за сапун, као и један лонац од десет литара емајлирани затворено плаве боје, однео их је Ристо Васиљевић, а по наређењу А. Ковача-Петровићи. Пошто је Манастир до танчина опљачкан то је остало само једно канапе, и то канапе су отерали за Клаковицу једнога дана а по наређењу Л. Ковача-Петровићи, однела га је женска Вукосава Алексић. У посљедње вријеме отјеране су биле и Манастирске краве, које су враћене по доласку Четничке војске. Два вола и три телета заклана су без да је Управа Манастира на ово добила реверс. Сила Бога не моли, морало се ћутати и све подносити, и то са великим стрпљењем. Управа је Манастира предузела кораке код садашњих власти ако би се нешто бар добило од ових ствари, и већ је ушла у траг за поједине ствари, које су се налазиле у Рјечанима, рекоше у болници. Много је посуђа пропало, а архива и књиге су сачуване, у толико јер су по молби настојатеља остале недирнуте, и ако су их хтели да носе цепања ради и завијања неких пакета ради. Ратна одштета у боновима као и тапије на турском језику сачуване су у потпуности као и преписи Манастирских земаља, које је настојатељ чувао код себе у соби под даском зашивене... Ако би се указала прилика ове ствари не би требало више држати у Манастиру но свакако предати их на сачување Митрополији јер - времена су тешка -. Драгоцјености црквене нису дирате, у потпуности су онако како је то примљено приликом примања Управе у своје вријеме. Живот је и сада и сувише тежак и биће за дуго времена. Манастиру ће требати године и године да се опорави и доведе до реда. Извјештај игумана Дамјана (Томића), старјешине манастира Косијерева, Митрополији бр. 15/18. 06. 1942. - М. бр. 1139/29. 04. 1942. г. 35

Поред свега овога сачуване су и пчеле у 13 комада кошница, десет комада украдене су и однешене. То је учињено у ономе дјелу пљачке када је владао хаос оне анархије. О животу нас монаха није потребно у акту означавати, једино ето о. Теофан је поведен не зна се куда, а изгледа да је и убијен, и ако је форма била да се он води на парохију у своје родно мјесто у Гацко. Ја се нијесам никуда кретао тако да ме је то и задржало у животу, људи су ме овдје чували и за мене се залагали. Оволико знања ради да би знали како је стање Манастира Косијерева. НАСТОЈАТЕЉ МАНАСТИРА КОСИЈЕРЕВА: ИГУМАН о. Дамјан ЧУВАЋЕМО СВЕТИЊУ И ОТАЏБИНУ! 36 КОМАНДА НАРОДНЕ ВОЈСКЕ ЦРНЕ ГОРЕ И ХЕРЦЕГОВИНЕ - Главни штаб УПРАВИ МАНАСТИРА ОСТРОГА Острог Примио сам акт Митрополије Црногорско-приморске бр. 1235 од 12. августа 1942. године са којим ми је Њ. Високопреосвештенство Митрополит Црногорскоприморски г. Јоаникије зажелео добродошлицу, и шаље мени и мојим четницима Његов архипастирски благослов. Дирнут сам овом пажњом и благословом који ми пастир наше цркве у напаћеној Црној Гори даје охрабрење и потстрека, да борбом противу невјерника и безбожника продужим заштиту наших Светиња, живота и имовине, ја му у име своје и својих војника од срца благодарим, исто онако, како ћу остати захвалан Вама и осталом свештенству манастира Острога, на топлом пријему у овај свети Дом, који је под Вашим руководством, у коме нам је пружена домаћинска љубав и предусретљивост од првог дана нашег доласка. КОМАНДАНТ-ПУКОВНИК, Бајо Станишић СТАРЈЕШИНА ПРАВОСЛАВНОГ МАНАСТИРА ОСТРОГ ПРАВОСЛАВНОЈ МИТРОПОЛИЈИ ЦРНОГОРСКО-ПРИМОРСКОЈ Цетиње Потписаном част је спровести горњу захвалност на увиђај и употребу. СТАРЈЕШИНА арх. Л. Митровић

Допис команданта Народне војске Црне Горе и Херцеговине пуковника Баја Станишића Управи манастира Острога бр. 1799/22. 08. 1942. - М. бр. 2329/18. 09. 1942. г. 36

ПОСЈЕЋУЈМО И ТЈЕШИМО БОЛЕСНЕ! 37 ПРАВОСЛАВНИ МИТРОПОЛИТ ЦРНОГОРСКО-ПРИМОРСКИ АРХИЈЕРЕЈСКИМ НАМЈЕСНИШТВИМА, СВИМА У ЕПАРХИЈИ Једна од основних дужности пастира јесте и похађање болесних. Ту обавезу Спаситељ императивно одређује свештенику кад сматра посјету у болести једном од правих дјела милосрђа, ријечима: "Болестан бијах и посјетисте ме" (Мт. 25, 36). Болесник се у данима својих мука и невоља никоме тако не весели као посјети свога духовног руководитеља, јер: ако и за трунку има наде на оздрављење, мудра пастирска ријеч то претвара у тврду и велику вјеру на продужење земаљског живота. Ако је, заиста ту крај земаљског живота, свештеник болесника осигурава духовним штитом, духовним окрепљењем и храброшћу да спокојно изађе пред Праведног Судију Спаситеља свога, а ако је час кајања не изостаје ни нада на опроштај грехова. Сјетимо се невољника болесника! Ко је у стању да улије утјехе у срце његово растргнуто очајањем и најцрњим слутњама, ако не истински посланик божанске љубави свештеник. Свештеник по гласу Спаситељеве заповијести дужан је, да болесног свога парохијана припреми за вјечност, очисти га св. тајнама: исповијести и причешћа и у топлој молитви својој призове Спаситеља да га исцијели, сачува и упути у тихо пристаниште вјечнога живота, а анђео Божји да му буде вјерни и свагдашњи хранилац. Свештеници су ову своју дужност, прву и свету, скоро потпуно занемарили. Рјетки су случајеви, и то само у неким крајевима, да је болесник од свештеника обиђен, да је св. тајнама понуђен, да је при растанку са овим свијетом утјешен и за небо припремљен. Гријех је зато на свештеницима велик и одговорност пред дародавцем пастирске власти тешка. Тога ради, ми ову окружницу шаљемо свештенству нашем, да га потсјетимо на ову узвишену дужност његову; да му, по свом Архипастирском старању за духовно добро вјерних, који су нам у јеванђелско руководство повјерени, скренемо пажњу, да не смије остати ниједан болесник, који не би био чешће и свесрдно похођен од свештеника и св. тајнама: исповијести и причешћа поткријепљен. На ову пастирску бригу и обавезу сада скрећемо пажњу свештенству, а они свештеници који су и у овоме свом дјеловању били приљежни нас уистину радују, док оне, који ову дужност до сада пренебрегоше сада позивамо да најревносније болеснике обилазе, благо и очински тјеше, животодавним ријечима Св. Писма потискују из њиховог срца и душе очајање и стварају право хришћанско расположење и св. тајнама исповијести и причешћа припремају за радостан излазак пред Праведног и милосрдног Судију Господа Христа. Ко од свештеника ово убудуће не буде најсавјесније радио, биће , нам одговоран. При прегледу неких парохијских управа, примијетили смо, да се подаци о исповијести и причешћа не уносе у матицу умрлих, па, да се то у будуће не би догађало, позивамо свештенство, да свагда у матици биљежи: је ли болесник пред смрт исповијеђен и причешћен. Гдје у књизи нема нарочите рубрике за ово, те податке уносити у "Примједби", јер ће, при ревизији, прегледу ових података бити посвећена достојна пажња. Намјесници ће ову окружницу текстуално расписати свештенству, а нама потврдити пријем. ПРАВОСЛАВНИ МИТРОПОЛИТ ЦРНОГОРСКО-ПРИМОРСКИ Јоаникије 37

Окружница Митрополита Архијерејским намјесништвима М. бр. 1277/10. 07. 1942. г.

ВЛАДИКИНО САУЧЕШЋЕ 38 ОЖАЛОШЋЕНОЈ ПОРОДИЦИ СВЕШТЕНИКА НОВА ДЕЛИЋА, БИВ. ПРИВР. ПАРОХА ПЛАНИНОПИВСКОГ, Горанско Вијест о смрти примјерног свештеника Нова у нашој души изазвала је дубоку жалост, па хитамо да Вам у претешкој тузи Вашој упутимо ријечи утјехе. Свештеник Ново, чија је жалост и љубав према Светој Цркви Светосавској доказана, родољубље освједочено, руковођен Промислом Свевишњег, избјегао је очигледну смрт прошле године, која му је пријетила од непријатеља Светосавља, и вратио се у свој завичај, увјерен да ће ту на свом огњишту наћи уточиште и заштиту. Међутим, ту баш пада као жртва безбожних комуниста, гине као прави Христов војник. Ми ћемо се усрдно молити Господу Богу да његовој племенитој души удијели рајско насеље у царству вјечности, а међу живима сачува свијетао и трајан спомен. Вјечна му памјат! Са благословом, ПРАВОСЛАВНИ МИТРОПОЛИТ ЦРНОГОРСКО-ПРИМОРСКИ Јоаникије РЕЛИГИОЗНА И НАЦИОНАЛНА СЛУЖБА СВЕШТЕНИКА 39 ПРАВОСЛАВНИ МИТРОПОЛИТ ЦРНОГОРСКО-ПРИМОРСКИ АРХИЈЕРЕЈСКИМ НАМЈЕСНИШТВИМА, СВИМА У ЕПАРХИЈИ У доба спровођења националне организације, односно сузбијања разорне комунистичке акције, истакли су се многи свештеници наше Епархије. Многи од њих су с пушком у руци у прве редове полетјели, да, попут старих наших свештеника, предњаче својој пастви у дјелу уништења народних непријатеља. Други су у појединим националним, односно четничким одредима вршили службу религиозно-моралног карактера, а извјесни су обје те дужности спајали уједно. У вези предњег, а да би Митрополија имала потребне податке, и знала заслуге свештеника, архијерејско намјесништво ће прибавити потребне извјештаје од свих свештеника свога подручја, који су учествовали лично у националним односно четничким акцијама против комуниста-партизана, о томе: какву су улогу религиозноморалног карактера вршили при томе и с каквим успјехом, колико су остали у таквим акцијама, куда се кретали и о свему томе што би могло бити од користи и вриједно запазити у интересу вјерско-моралног подизања нашег народа. Кад намјесништво прибави те извјештаје од свих таквих свештеника, доставиће их једновремено Митрополији, ПРАВОСЛАВНИ МИТРОПОЛИТ ЦРНОГОРСКО-ПРИМОРСКИ Јоаникије

Саучешће Митрополита породици од комуниста убијеног свештеника Нове Делића М. бр. 1286/11. 07. 1942. г. 39 Окружница Митрополита Архијерејским намјесништвима М. бр. 1356/15. 07. 1942. г. 38

ПОМОЗИТЕ, СВЕТИ ВЛАДИКО! 40 ЊЕГОВОМ ВИСОКОПРЕОСВЕШТЕНСТВУ МИТРОПОЛИТУ ЦРНОГОРСКО-ПРИМОРСКОМ ГОСПОДИНУ ЈОАНИКИЈУ Цетиње Усуђујем се Вашем Високопреосвештенству поднијети следећу молбу: Прошле године муж ми је погинуо од зликоваца-комуниста, на правду великога Бога. Сигурно је негдје бачен у јами, пошто нијесам још успјела да му нађем леш, иако за њим трагам ево три пуна мјесеца. Од погибије мога мужа Лазара живим од милостиње добрих људи, пошто немам никакве имовине. Стога молим Ваше Високопреосвештенство да ми изволите удјелити извјесну новчану помоћ, и тиме ме спасили од глади. Љуби св. дневницу и проси Архијерејски благослов, Цетиње, 16. јула 1942 год. Понизна Велика уд. Војводић са станом у Његошевој ул. У СЛУЖБИ БОГУ И РОДУ 41 ШТАБ ЛИМСКОГ ЧЕТНИЧКОГ ОДРЕДА - Положај ЊЕГОВОМ ВИСОКОПРЕОСВЕШТЕНСТВУ МИТРОПОЛИТУ ЦРНОГОРСКО-ПРИМОРСКОМ ГОСПОДИНУ ЈОАНИКИЈУ Цетиње Ваше Високопреосвештенсво! Ваше архипастирско писмо примили смо у отсутности нашег омиљеног и прослављеног војводе Господина Павла Ђуришића, који је важним пословима на корист народа заузет, на које Вам се топло захваљујемо. Као што сте и сами увидели, уверавамо Вас, да су настојања нашег војводе и осталих четничких витезова сада а и у будуће у спашавању светилишта Христове Цркве, враћању духа, вере и морала, спасења Светосавског стада, као и у помагању свештонослужитеља, који нас у овом послу у овим тешким и тмурним часовима по наш народ помажу. Особито нас је дирнуо ваш архипастирски благослов и Ваше архипастирске молитве упућене Свевишњем за спас и чување од зла поборника Христове вере, братства и љубави. Остајући у нади, да ћете нас и даље помагати својом ријечју и благословом као вјерни Светој Православној Цркви поздрављам Вас у име отсутног војводе и свих четника. Колашин ЗАСТУПНИК КОМАНДАНТА, капетан прве класе, Милан А. Павићевић

40 41

Молба Цетињанке Велике, удове Лазара Војводића, Митрополиту за помоћ 16. 07. 1942. г. Допис штаба Лимског четничког одреда Митрополиту бр. 230-30. 07. 1942. - М. бр. 1693-04. 08. 1942. г.

НАРОД СЕ САЧУВАО ОД КОМУНИЗМА 42 Ваше Високопреосвештенство! На основу Вашег ријешења М. Бр. 843 - А - 1942 - 1530 од 05. 02. (23. 02) - 1943. г. којим ми је било стављено у дужност да обиђем парохије: граховску, вилушку, косијеревску, вучедолску и туманску, то ми је част послије обиласка и повраћаја поднијети Вам сљедећи извјештај о свом кретању, као и извјештај о религиозноморалном стању у дотичним парохијама. Са Цетиња сам пошао 6. марта /н. к./ 1942. године преко Подгорице, а дошао сам на Грахово 8. марта тек. г. Дана 12 марта посјетио сам затворенике на Грахову. Ту сам обавио мало водоосвећење и одржао им један подужи говор. Дана 13 марта служио сам св. литургију на Грахову. Ту сам проповиједао и причестио око 250 особа. Дана 14 марта 1942 г. служио сам и проповиједао на Вилусима. Ту је примило св. тајну исповиједи и причешћа, исто тако, око 250 особа. Дана 20 марта служио сам и проповиједао у Нудолу, а 21 марта служио сам и проповиједао у Заплану, гдје се причестило око 80 особа. Дана 27 марта служио сам и проповиједао у Балосаве, тога сам дана и обавио извјесне обреде у селима: Долове и Осјеченици. Дана 28 марта служио сам и проповиједао у селу Броћанцу, гдје се причестило око 70 особа. Дана 4 априла служио сам у Петровићима, гдје сам и проповиједао, а ту се причестило око 15 особа. 5 и 6 априла обишао сам села Скочу Гору и Пилатовце, гдје сам обавио извјесне обреде. Дана 7 априла на Благовијести служио сам и проповиједао у селу Мирушама, гдје се причестило 23 особе. Ту сам са игуманом манастира Косијерева о. Дамјаном обавио парастос погинулим националистима, а дана 8 априла обишао сам село Кљаковицу, гдје сам обавио чин водоосвећења. Дана 11 априла служио сам и проповиједао у Селу Враћеновићима. Ту се причестило само 6 особа, а 12, 13 и 14 априла посјетио сам села Корабљицу, и Подвир, као и манастир Косијерево. Дана 17 априла на Лазареву Суботу служио сам и проповиједао у селу Сомини, гдје сам извршио око 15 крштења и 4 опијела, односно, опојао гробове неких, који су били раније умрли. Дана 18 априла на Цвијети служио сам и проповиједао у селу Црквицама, када сам и по други пут по повратку посјетио села: Пољице, Врбицу, Шљеме и Вучи До. У овима селима бавио сам се све од Цвијети па до Великога Петка, када сам продужио за тупанску парохију. На Цвијети се причестило 12 особа. 42

Извјештај свештеника Радула Шћепановића Митрополиту М. бр. 1818/13. 05. 1942. г.

Дана 25 априла на Ускрса служио сам и проповиједао у Штрпцима. Овог дана посјетио сам села Јелиће и Долове, на литургији је било око 130 особа. 26 априла други дан Ускрса служио сам и проповједао у Горњи Тупан, а на св. литургији било је присутних око 170 особа. Дана 27 априла трећег дана Ускрса служио сам и проповиједао у селу Држама. Овдје је било на св. литургији око 80 особа. На Томину недељу 2 маја служио сам и проповиједао у селу Спили, јер припадници овога села славе св. Ђорђа. На литургији је било око 70 особа. Због одласка мушких на положај да учествују у борбама противу комуниста, овог дана, с обзиром на број становника у овом селу, било је мало (70) особа у цркви. Дана 9 маја на недјељу мироносица служио сам у селу Кнежевићима, када сам преко Грахова дошао на Цетиње дана 12 маја у 7 сати увече. Религиозно-морално стање у дотичним парохијама Парохија граховска. Грахово је било центар комунизма и одатле су, тако рећи, потекле све несреће у овим крајевима. Главне комунистичке вође, за овај крај, биле су родом са терена ове парохије. Оне су за собом биле оставиле велику пустош, како у вјерском тако и у моралном смислу. Комунисти су били успјели да скоро све загрију и да заведу за собом, а нарочито омладину. Благодарећи извјесним њиховим поступцима, као убијању невиних људи: затим, пљачкању хране, стоке и. т. д. народ је тек тада увидио шта комунисти хоће и тек их је тада почео да напушта, иначе био им је срцем и душом одан. Убивши много онамошњих угледних људи, а благодарећи сродничким везама, комунисти су омрзнути код народа скоро тако, да двије трећине ове парохије гаје очите мржње према истима. Послије појаве националног покрета, била је дата прилика за један корисни црквени рад, али како је ова парохија без пароха, то је духовно вођство у овој парохији било препуштено само себи. Народ ове парохије није ирелигиозан, нити су комунисти и поред свих својих настојања успјели да га у потпуности одврате од вјере, већ напротив, религијска се свијест пробудила код истих, тако да и сами увиђају, да је одсуство пароха једна велика њихова штета и пропаст. Увидио сам да је народ жељан и осјећа потребу да има пароха, па су се многи интересовали, да ли могу добити неког сталног пароха? Да ова парохија има пароха, вјерујем, да би и у религиозном и у моралном стању могла се поправити да буде једна од бољих парохија у Епархији. Парохија вилушка. У религиозном и моралном погледу ова парохија може се подијелити на два дијела. Једна половина парохије је доста добро очувана и у вјерском и у моралном смислу. Села: Спила, Осјеченица, један дио Балосава, пола Вилуса и Заслап су велики противници комуниста, а на тај начин и одани Цркви (нарочито Спила). Препуштеност самим себи, управо, разним јавним и тајним деструктивним елементима и агитаторима, плашим се да и њих не заведу и поколебају. Село Нудо, из кога потичу два опасна комунистичка првоборца Саво Мизара и Матија Антуновић у већини је против Цркве, а срцем и душом одан партизанима. Она мањина која је одана Цркви, под сталном је импресијом оних бројних и дрскијих, а који су противници вјере, те оскудица у пароху велики је минус, који може да буде од будућих великих штета. Једна четвртина 80

парохије (Пола Нудола, пола Вилуса, пола Балосава и Долови) доста је непријатељски расположена према Цркви, а што је интересантно у моралном погледу нијесу на ниском нивоу. Парохија косијеревска. У религиозном и у моралном погледу ова је парохија знатно испод других парохија, а нарочито у религиозном. Једино село Броћанац одваја по својој побожности и црквености. Ово село броји око 80 домова, а св. литургији присуствовало је преко 120 особа. Око 70 особа примило је св. тајну исповиједи и причешћа, иако је код њих била св. литургија треће недјеље Великога поста. Села Петровићи и Кнежевићи, једним дијелом су јачи симпатизери комуниста, док је онај други, више црквенији и религиознији. Села: Почековићи, Враћеновићи, Корабљица и Мируше, већим дијелом су чисти комунисти и ватрени помагачи партизана и њиховог рада. Иако је у Мирушама на Благовијести и у Враћеновићима, 11. априла било прилично народа, закључио сам да су више дошли неким испитивачким циљем и из интересовања што ћу тих дана говорити, него на основу тога, што су осјећали да им је потребна Црква и молитва. Братство манастира Косијерева, неуморно ради на црквеном послу у овој парохији, а исто тако и редовно проповиједа на свим богослужењима и обредима, те на тај начин вјерујем, да ће успјети да нешто више вежу овај народ за Цркву. Околина манастира, много је похлепљива за манастирском имовином, а до сада су неколико пута покушавали да изврше расподјелу манастирске имовине. Припадници ове парохије врло су сиромашни, а партизани су их са исхраном чешће помагали, те их на тај начин везивали за себе, а одвраћали и од вјере и у моралном смислу кварили. Овакав поступак комуниста један је од главних разлога овако хладном вјерском расположењу сиромашних парохијана ове парохије. Парохија вучедолска. Припадници ове парохије су врло религиозни људи. Комунизам је овдје оставио врло мало трага. Изузев села Врбице, остала су села добро очувана, услед тога што су главне вође онога краја из овог села. Парохијани вучедолске парохије, много су потиштени без пароха, а убиство оналмошњег пароха сви жале и осуђују. Пароха ријетко међу собом гледају и жељни су видјети ма и најмањи црквени обред. На свим богослужењима и обредима које сам вршио у овој парохији, било је пуно присутних. Нарочито се овдје истиче село Сомина, које је и у религиозном и у моралном погледу изнад осталих села ове парохије. У овој парохији било је много некрштене дјеце (око 20 и пуно неопојених гробова). Једино село Врбица настојало је да своју некрштену дјецу одложи до других прилика. Парохија тупанска. У религиозном и моралном погледу ово је једна од првих парохија у оном крају. Народ је много религиозан и јако моралан. Иако су тек уочи самога дана богослужења знали да ће да буде служба код њих, ипак су у великом броју посјетили св. храмове. Из ове парохије врло их је мало одбјегло са партизанима, а увидио сам да према истима гаје велику мржњу. Код њих комунизам није оставио скоро никаквог злога трага, већ напротив, сада су више загријани противу истих. Међу собом су много сложни и

компактни, да је то један од ријетких примјера, а гостопримством се много уздижу изнад осталих, а нарочито према свештенику. ОПШТИ УТИСАК Помањкање пароха у овим парохијама од неоцјењивих је штета за Цркву. У свим парохијама интересовали су се, да ли им се може попунити парохија и слати неки од пароха. Иако непријатељи Цркве и данас енергично, било тајно, било јавно, раде противу интереса Цркве, ипак нијесу успјели да поново заведу народ на странпутицу и одврате од Вјере. Да има свештеника у оним крајевима данас би више могли учињети у црквеном погледу, него за читавих потоњих 10 година дана. Комунисти су оставили приличну пустош, те је народ духовно и гладан и жедан, те би требало што прије овако подесан терен, ових парохијана, искористити. Истина, у појединим мјестима, још је народ привезан за партизане и има још неки страх и наду на њих, те усљед тога и одбијали су да врше поједине обреде. (Случај у Врбици парохија вучедолска). Та привезаност за партизане, нема неки дубљи коријен, нити је та клица баш дубоко усађена у њихове душе. Са падом комуниста, пада и њихова веза са истима, са уништењем ових, престаће и нерасположење према Цркви. Припадници ових парохија, у духовном погледу препуштени су самим себи, те се плашим, да дуговременим одсуством пароха не привуку их за себе непријатељи Цркве. Изашиљањем појединих свештеника доста би се постигло, а на крају крајева, бар извршење обреда не би страдало. У моралном погледу, народ стоји високо, а што се да закључити и из тога, што у читавим овим крајевима нема никога да живи у суложништву, или пак, да има неки случај ванбрачно рођене дјеце. Развода бракова одовуда скоро и нема. Духовну пустош поред комуниста, у овим крајевима оставили су и поједини свештеници, који су се тамо налазили. Непроповиједање ранијих свештеника, много је утицало на одвраћању народа да присуствује св. богослужењима и на ослабљењу вјере и побожности. Извјесни су ми говорили, да има већ 10 па и више година да никако нијесу чули свештеника да држи поуку народу. Сви обичаји у овим парохијама, који се чине приликом обреда, врло су лијепи и црквени. Тако у Тупану сам видио један ријетки обичај, да припадници једнога храма донесу јело за све молитвенике, који су дошли на богослужење. Ово је било на други дан Ускрса, када је било на литургији присутно око 170 лица. Моралне и духовне пустоши, које су почињели комунисти, као и све друго што је ишло на одвраћању од вјере и храмова, сада би се могло залијечити и исправити, само да има свештеника да се попуне ове парохије. Препуштање народа самом себи, много је опасно и штетно за Цркву, јер непријатељи вјере и нације, плански и енергично, искоришћавају ову празнину, па се бојати да им народ и у већини не подлегне. Омладина је доста добро црквена. Обраћајући нарочиту пажњу каква је она, од 250 причасника у Грахову, скоро половина је била мушке и женске омладине. И у другим мјестима, омладина је добро посјећивала храмове, а нарочито поред Грахова, у Вилусе, Спили, Заслапу и у Сомини, а особито у цијелој парохији тупанској. Ова би се омладина још боље могла привезати за Цркву, а преко ње и она друга што не посјећује храмове, али помањкање свештеника, плашим се да не одврати од вјере, не само омладину, већ и старце и дјецу.

На територији ових пет парохија које сам имао да обиђем једино је радила школа у Петровићима и то свега 11 ученика. Увјерио сам се да их је онамошњи учитељ добро обучио у вјерској настави, јер је и он сам много црквен, и јако побожан и васпитан. Ето, то је укратко мој извештај о овом кретању, као и извјештај о мом религиозно моралном опажају у овим парохијама у времену од 8. марта, када сам тамо стигао, па до 11. маја, када сам кренуо за Цетиње. Љуби Вашем Високопреосвештенству св. десницу и проси Ваш Архијерејски благослов Цетиње, 16/13. маја 1943. г. ПОКОРНИ свештеник Радуле Шћепановић писар Црквеног суда

БУДИМО ЧИСТА ОБРАЗА! 43 СРЕСКИ НАЦИОНАЛНИ ОДБОР БЕРАНЕ Ваше Високопреосвештенство, Ниједан догађај, ниједан преврат, ниједна епоха није толико имала утицаја на људе и карактере, као што је вријеме и прилике, које преживљујемо у данима тешке народне трагедије. Многи слаби карактери разних професија, положаја и занимања не мислећи на последице, на суд млађих поколења, на завјет дат пред Богом и људима за вјерно и одано вршење своје службе и свог узвишеног позива, дали су се заварати и обманути на штету своје нације и вјере служећи идејама разних дефетистичких елемената, које су туђински плаћеници сијали у нашем народу. Тјешимо се тиме што је било у нашем народу доста и свијетлих примјера, који су прошли кроз сва та искушења и као народни борци пронијели свијетло име и примјеран карактер што ће им служити на част и понос народа у којему служе и из којега су поникли. Један између таквих у срезу Беранском јесте млади пун идеализма и воље за вршење своје узвишене дужности Марко Баровић, свештеник Будимски, који заслужује најљепше, најпохвалније епитете: одличног пастира стада Христовог, примјерног борца и чувара националних светиња, искреног саучесника у биједама и невољама народним. Никакав страх и пријетње безбожника, као и материјалне невоље у његовој породици нису га могле помести са тога деликатног и изабраног пута, пуног кривудавих стаза и искушења, већ је поменути смјело и одважно корачао ка извршењу наших народних идеала. Ваше Високопреосвештенство! Мотиви, који су руководили Срески Национални одбор, да Вашем Високопреосвештенству нацрта један овакав портрет у лицу Господина Баровића јесу: да се овим повлачи једна паралела између добра и зла, између свијетлих и тамних типова, између истине и лажи, између енергије и кукавичлука, између љубави и оданости према народним светињама и рушења и омаловажавања истих и најзад између службе Богу и мамону. Тако кад наступе за наш народ бољи дани, да се сваком по заслузи може одредити праведна награда. ПРЕДСЈЕДНИК Тома Јоксимовић

Допис Томе Јоксимовића, предсједника Среског националног одбора у Берану Митрополиту бр. 79/21. 07. 1942. - М. бр. 1603/27. 07. 1942. г. 43

МАНАСТИРИ СУ СПАЉЕНИ, СВЕШТЕНИЦИ ПОБИЈЕНИ, А МНОГИ СУ У ЗАТВОРИМА 44 ПРАВОСЛАВНИ МИТРОПОЛИТ ЦРНОГОРСКО-ПРИМОРСКИ СВЕТОМ АРХИЈЕРЕЈСКОМ СИНОДУ, Београд Скоро ће година да је подручна нам епархија Митрополија Црногорско-приморска одвојена од централних црквених власти. Узимајући у обзир њено и иначе тешко материјално стање и прилике кроз које је пролазила због страховите комунистичке акције лако је схватити тежину мога положаја. Немогуће ми је писати и слати више дописа, стога ћемо, и ако се ради о разним предметима, све у кратко сажети и у овоме акту написати. До несрећне комунистичке побуне 13. јула 1941. године, Италијани су према нашој св. Цркви и народу били благи и предусретљиви. Плате су свештенству редовно исплаћиване и исплаћују се. Богословија није радила, али су предузети кораци, и надамо се да ће шк. год. 1942/43 радити бар шести разред. Од побуне, кривицом комуниста, за нашу св. Цркву и народ настали су тешки дани. Запаљени су манастири: Режевић, Градиште и Бијела али храмови њихови нијесу запаљени. Опљачкани су многи манастири, цркве и Црквени суд. Комунисти су убили 13 свештеника, многи свештеници и свјетовњаци налазе се у интернацији и затворима. Пошто се је посљедњих мјесеци јавио и ојачао Национални покрет, те су наши Националисти заједно са Италијанском војском разбили партизане и ослободили Црну Гору од комунистичког терора, прилике су кренуле знатно на боље. Част ми је извијестити, што сам и раније учинио, да сам образовао комисију за полагање испита црквенојерахијских службеника, за што молим сагласност и одобрење. Уз овај кратки извјештај слободан сам Св. Архијерејски Синод замолити за следеће: 1) Црквено судство досад је било потпуно укочено, јер се брачни парничари и свједоци нијесу могли позвати у суд услед нередовних прилика и тешкоћа у саобраћају. Још једна важна околност је и то што одлуке овог суда, по брачним споровима и свештеничким кривицама, нијесу извршне, будући странке имају право призива на Велики Црквени суд. Сада се прилике нормализују и ја сам намјеран да се рад по судским предметима настави. Међутим, сметња у погледу извршности судских одлука, односно призива странака, стоји и даље отворена. Зато молим Свети Архијерејски Синод да споразумно са Великим Црквеним судом то питање, према данашњим приликама и црквеним потребама, уреди и да ми за то сходна упутства, како живот Цркве у том погледу не би даље био укочен. 2) У случајевима брачних сметњи и забрана странке ми се обраћају за диспензације и у случајевима, који по односним законским прописима спадају у надлежност Светог 44

Извјештај Митрополита Светом Архијерејском Синоду СПЦ М. бр. 1987/18. 08. 1942. г.

Архијерејског Синода. Њихово одбијање, управо немогућност за то, чини да се множе конкубинати, које није било лако сузбијати ни у нормалним приликама, а камо ли данас. И ово питање потребно је ријешити, односно наћи начин да се странкама омогући законито склапање бракова, разумије се гдје је то могуће, односно законом предвиђено, као дозвољиво. 3) Приликом капитулације на територији моје епархије нашао се је знатан број свештеника избјеглица и њихових породица. Коликогод сам могао указивао сам њима и свима другим сваку могућу помоћ. При томе сам успио да све свештенике избјеглице, који су то хтјели, привремено (као клирике других епархија) упослим. Онима, који су према односним законским прописима стекли право на унапређење, давао сам и припадајући групу. Тим поводом молим Свети Архијерејски Синод за писмено одобрење: да им се могу давати законом стечена права унапређења, јер они, имајући дужност као и остало свештенство, требају да имају права. Ово има да важи и за црквенојерархијске и црквено-самоуправне службенике, који живе под једним истим животним околностима. Стојећи на томе становишту, ја им та права у вези усменог овлашћења Светог Архијерејског Синода, датог ми преко једног подручног свештеника прошле 1941. године у јулу, и дајем, а овим молим да ми се, како је већ поменуто, то овлашћење писмено учини, односно даду сходна упутства у духу интереса Свете Цркве. 4) Живот Цркве захтијева органску везу њених дјелова. Та веза је нарочито данас потребна, када су прилике изузетне и врло тешке, поштански саобраћај доста спор, а са централним властима скоро немогућ. Зато молим Свети Архијерејски Синод да и по овом изволи предузети потребне кораке и омогућити везу појединих дјелова црквених са Централним црквеним властима, колико ради једнообразности, толико и ради олакшања и унапређења духовног живота и одржавања јачег јединства Цркве. Поред наведеног, молим и за друга упутства која Св. Синод нађе за потребно. Светом Архијерејском Синоду одани, ПРАВОСЛАВНИ МИТРОПОЛИТ ЦРНОГОРСКО-ПРИМОРСКИ Јоаникије

НАРОД ЈЕ УВИДИО ДА ЈЕ КОМУНИЗАМ ЗЛОЧИНАЧКА ДОКТРИНА! 45 ЊЕГОВОМ ВИСОКОПРЕОСВЕШТЕНСТВУ МИТРОПОЛИТУ ЦРНОГОРСКО-ПРИМОРСКОМ ГОСПОДИНУ ЈОАНИКИЈУ ...У Грахову па и у свим мјестима која су поменута опажају се страшне духовне и материјалне последице комунистичке владе. У овим мјестима је годинама слободно ширена комунистичка пропаганда. Страшне посљедице комунистичког режима су ипак имале и једну позитивну страну. Народне масе су увидјеле да је то једна злочиначка доктрина те се сада поново враћају цркви. Изгледа да је та њива сада особито подесна за за еванђелску сјетву. Моја посјета је била добро примљена и нека ми се не замјери, сигурно имала успеха. Интереси цркве захтевају да се на тим парохијама поставе стални пароси што прије. Цркве су доста добро очуване. Нијесу настрадале од партизана. Једино се мора напоменути да су матице и архиве парохије Граховске потпуно уништене. Ето то је све што би се имало укратко рећи. Љуби свету Десницу Вашега Високопреосвештенства Ваш одан и послушан 01. 10. 1942. г. Цетиње Свеш. Др Лука Вукомановић- Професор

Дио извјештаја свештеника др Луке Вукмановића Митрополиту од 01. 10. 1942. г. по акту М. бр. 2130

ДОКУМЕНТИ О ПАРАСТОСУ ГРАХОВЉАНИМА - ЖРТВАМА КОМУНИСТИЧКОГ ТЕРОРА 46 ОДБОР ПЛЕМЕНА ГРАХОВСКОГ ЗА ПРИПРЕМАЊЕ ПАРАСТОСА СТРИЈЕЉАНИМ ЖРТВАМА ОД СТРАНЕ КОМУНИСТИЧКОГ РЕЖИМА У ГРАХОВУ ЊЕГОВОМ ВИСОКОПРЕОСВЕШТЕНСТВУ ГОСПОДИНУ ЈОАНИКИЈУ, МИТРОПОЛИТУ ЦРНОГОРСКО-ПРИМОРСКИ. Цетиње Ваше Високопреосвештенство! Племеници Племена граховског приредиће у недјељу, 20-ог септембра т. г., у 11 часова прије подне, код основне школе у Грахову парастос двадесет и шесторици стријељаних Срба од стране комунистичког режима. Како је општа жеља племена граховског да овај парастос буде у исто вријеме и национална и велика религиозна манифестација свега што је честито и национално у српству ових крајева, овом Одбору је част, да путем најтоплијих молби, умоли Ваше Високопреосвештенство да на овај парастос лично присуствује. Вашим високим присуством поново би Света Српска Православна Црква понијела, као и у свим тешким временима, барјак за спас свога народа, кога треба излијечити и повести поново и неустрашиво ка бољој и сретнијој будућности. Ваше Архијерејске топле молитве Свевишњем Господу Богу, праћене са смјерним и топлим молитвама поштеног и честитога народа за душе и покој ових намучених и честитих Срба, којима овај парастос приређујемо, унијеле би нову снагу и несаломљиву вјеру у душе напаћеног и намученог српског народа. Молимо Ваше Високопреосвештенство да нам додјели свој Архијерејски Благослов. Грахово, 10. септембра 1942 год. ПРЕТСЈЕДНИК ОДБОРА Слободан Кујачић

Овај документ је заведен под бројем 2291/42

ПЛАКАТ ЗА ПОМЕН ГРАХОВСКИМ НОВОМУЧЕНИЦИМА 47 ОДБОР ПЛЕМЕНА ГРАХОВСКОГ ЗА ПРИПРЕМАЊЕ ПАРАСТОСА СТРИЈЕЉАНИМ ЖРТВАМА ОД СТРАНЕ КОМУНИСТИЧКОГ РЕЖИМА У ГРАХОВУ Поштованим и националним Србима Црне Горе, Херцеговине и Боке, Национално, српско и пробуђено Грахово, даваће у недјељу, 20. септембра т. г. у 11 часова прије подне, парастос стријељаним жртвама од стране комунистичког режима у Грахову: Ковачевићу С. Новици, судији Ковачевићу С. Блажу, учитељу, Ковачевићу К. Марку, земљораднику Ковачевићу Б. Петру, Ковачевићу Ј. Мирку, Ковачевићу Р. Николи, Ковачевићу Р. Марку, Ковачевићу Р. Јовану, Ковачевићу Р. Владу, Ковачевићу Р. Војиславу, Ковачевићу М. Павуши, домаћици Булајићу Б. Ружи, љекару Булајићу Р. Марку, земљораднику Булајићу В. Николи, земљораднику Миловићу Ћ. Ђуру, резер. официру Миловићу Ђ. Јовану, земљораднику Даковићу М. Новици, офиц. у пенз. Даковићу А. Мирку, трговцу Марковићу Р. Ђорђији, капетану Рајковићу М. Пеку, пензионеру Одаловићу Р. Крсту, земљораднику Денди М. Јову, Мркајићу Д. Перку, трговцу Лазићу Милу, трговцу Лалићу Крсту, земљораднику Павићевићу Марку, учитељу и другим невиним жртвама погинулим кривицом партизана у племену или ван њега. Комунистичка страховлада и њен шестомјесечни крвави режим у борби за "нови поредак" сијали су свугдје смрт, пустош и анархију, уништавали све оне који су мислили српски и национално, часно и поштено. Продужујући тим путем да стварају "ново друштво и нове људе" убијали су немилице све што је од вредности и угледа, мислећи, да ће на тај начин осигурати и учврстити своју, на братској крви и недјелима, засновану крваву власт. Палим жртвама, који су били носиоци српске мисли и првоборци новог националног препорода у племену, пријатељи и једномишљеници припремом овог тужног, али у исто вријеме и величанственог парастоса, желе да им достојно захвале за њихов рад и одају дужно признање, молећи Свевишњег Бога да им подари вјечни мир у утроби матере земље. 47

Акт Митрополита Архијерејском намјеснику никшићком М. бр. 2291/17. 09. 1942. г.

Да би овај парастос био израз општег народног признања и захвалности, једном ријечју народна српска манифестација, овим позивамо све поштене и националне Србе Црне Горе, Херцеговине и Боке да својим бројним присуством манифестују своју захвалност и љубав према овим заслужним родољубима и борцима за српско име, свету прадедјовску вјеру, достојанство и национални понос. Грахово, септембра 1942. год. ОДБОР ПРАВОСЛАВНИ МИТРОПОЛИТ ЦРНОГОРСКО-ПРИМОРСКИ АРХИЈЕРЕЈСКОМ НАМЈЕСНИШТВУ, Никшић Примили смо позив Одбора за припрему парастоса Граховљанима изгинулим од комуниста, да лично обавимо помен овим националним мученицима и ми смо одлучили, да њихов позив прихватимо и да помоћу Бога, ми лично извршимо парастос овај. На Грахово ћемо стићи, ако Бог да, у суботу, у 6 сати посље подне. О доласку смо обавијестили претсједника приређивачког Одбора Слободана Кујачића и свештеника Др Луку Вукмановића. У недјељу ћемо послије подне наставити пут за Никшић, гдје ћемо сјутрадан на празник Мале Госпође служити божанствену литургију у Саборној цркви Св. Василија. Почетак у 10 сати. Неће бити лоше да о нашем доласку на Грахово извијестите и Ви са своје стране, познатим вам путем, Приређивачки Одбор на Грахову, јер ће можда обавијест од Вас прије стићи. Намјесник ће се постарати да свештенство и вјерне обавијести о нашој посјети Никшићу. Учиниће потребне припреме за службу Божју на Госпођиндан, а постараће се да нам благовремено осигура преноћиште, за нас и пратњу нашу. 0 овоме смо вас под данашњим и брзојавно извјестимо. ПРАВОСЛАВНИ МИТРОПОЛИТ ЦРНОГОРСКО-ПРИМОРСКИ Јоаникије

ПОЈАЧАЈМО СВОЈЕ МОЛИТВЕ ЗА БОЛЕСНОГ ПАТРИЈАРХА 48 ПРАВОСЛАВНИ МИТРОПОЛИТ ЦРНОГОРСКО-ПРИМОРСКИ УПРАВИ МАНАСТИРА ОСТРОГА Острог О Духовима 1941. године усмено ставио сам у дужност братству да на свима богослужењима прије мога имена спомињу Његову Светост Српског Патријарха Господина Гаврила. Пошто сам дознао да је Његова Светост Патријарх Господин Гаврило у посљедње вријеме болестан, братство ће манастира Острога своје молитве за Његову Светост појачати нарочито пред Ћивотом Великог Чудотворца Св. Василија Острошког. ПРАВОСЛАВНИ МИТРОПОЛИТ ЦРНОГОРСКО-ПРИМОРСКИ Јоаникије КОМУНИЗАМ ЈЕ ДОНИО РАЗВРАТ И БЛУД! 49 ПРАВОСЛАВНИ МИТРОПОЛИТ ЦРНОГОРСКО-ПРИМОРСКИ АРХИЈЕРЕЈСКИМ НАМЈЕСНИЦИМА, СВИМА У ЕПАРХИЈИ Поред многих тешких порока које су комунисти унијели у народ убрајају се: прељубе и блуд. Ријеч Божја никакав гријех не осуђује тако страшно и ни о каквом гријеху не говори са таквом одвратношћу као о разним врстама блуда. Исус Христос, који је тако строго осуђивао саме мисли и жеље сладострасне када је хтео да истакне дубину моралног пада људи, називао их је "редом прељуботворним и грешним"(Мк. 8, 38). Са таквом строгошћу изражавао се о овом гријеху и ап. Павле, често понављајући да "ниједан блудник неће имати дијела у царству Христа и Бога"(Еф. 5, 3). Истичући недозвољеност овог гријеха за хришћане он категорички захтијева "да се блуд и не спомиње међу нама, као што доликује светима." (Еф. 5, 3). Најпотпунији свој поглед на овај порок апостол је изнео у слиједећим ријечима: "Не знате ли да су тјелеса Ваша уди Христови? Хоћу ли дакле узети уде Христове и од њих начини уде блудничке? Боже сачувај! или не знате да ко се с блудницом свеже, једно је тијело с њом? Јер, рече, биће двоје једно тијело. А ко се Господа држи, један је дух с њим. Бјежите од блуда! Сваки гријех који човјек чини осим тијела је, а блудник гријеши своме тијелу. Или не знате да је тијело ваше храм светога духа који живи у вама, кога имате од Бога и да више нијесте своји. Јер сте купљени скупо. Прославите дакле, Бога тијелом својим" (1. Кор. 6, 15-20). Јасно је, да је немогуће у исто вријеме бити хришћанин и блудник. Једно искључује друго. И животно искуство очигледно потврђује нам сву убитачност овог гријеха, тог основног изопачења тјелесног и душевног нашег живота. Лица која ступе на стазу блуда постају неспособним и недостојним чистог и благословеног брачног живота. Такви људи прљају свој тјелесни сасуд. Упропашћују свој организам, подлијеже разним 48 49

Допис Митрополита Управи манастира Острога М. бр. 2344/ 19. 09. 1942. г. Окружница Митрополита Архијерејским намјесништвима М. р. 2443/02. 10. 1942. г.

заразним болестима. И тако, казна Божја и освета природе испољава се на њима и њиховом потомству. Човјек који злоупотребљава жеље тијела поткопава благостање породице и цијелог друштва. Пастири цркве треба најенергичније да устану у борбу противу овог порока, који поткопава коријен моралног и физичког живота нашега народа. И да, по ријечима ап. Павла, из душа и тијела људских удаљавају "блуд, страст и злу жељу," (Кор. 3, 5), да скидају са људи окове страсти и порока, а да уливају у срца људска топлоту, љубави к добру. У вези са жалосним чињеницама прељубе и блуда, који се гријеси на нашу срамоту и несрећу у потоње вријеме страшно умножише у народу нашем овим позивамо христољубиво свештенство наше, драге наше сараднике у винограду Господњем да одмах уложе све своје снаге да се овоме великоме злу чим прије ставе на пут. Потврдити пријем ове окружнице. ПРАВОСЛАВНИ МИТРОПОЛИТ ЦРНОГОРСКО-ПРИМОРСКИ Јоаникије

ОСТРОГ ЈЕ МЈЕРА НАШЕ ДУШЕ 50 ... Њ. Е. Гувернер са својом пратњом продужио је до манастирске цркве гдје га је дочекао Митрополит црногорско-приморски г. Јоаникије у одеждама, са настојатељем манастира Архимандритом г. Леонтијем и осталом манастирском браћом. г. Митрополит изговорио је испред црквених врата сљедећи поздравни говор: "Ваша Ексцеленцијо, У ведрим и облачним данима живота, у свијетлим и мрачним временима Христова Црква све појаве посматра и цијени под видом вјечности. По науци свога божанског Оснивача она даје превагу души над тијелом. Српски народ, васпитан тако од своје свете Светосавске Цркве, кроз уста мученика косовског Св. Кнеза Лазара рекао је: "Земаљско је за малена царство, А небеско увјек и довјека". Стога се наша Црква радује што Вашу Ексцеленцију види данас у светоме Острогу, највећој светињи нашега народа у Црној Гори. Ви ћете овдје боље и тачније него игдје другдје осјетити и упознати душу нашег народа. Она ће вам пред Св. Василијем овако проговорити: "Одавно смо много гријешили, и Господ Бог нас је по заслузи казнио. Признали смо своје гријехе, покајали се и дали дјела достојна покајања. Ви сте нас разумјели. У Вас су сада упрте очи свега нашега народа у Црној Гори, нарочито гладних, голих, босих, болесних, сиротих, сужних у тамницама и још од суда несуђених и невиних међу интерниранима. Они се надају да ћете данас приликом Вашег поклоњења нетљеним моштима Св. Василија Острошкога Чудотворца видно обиљежити овај дан новим доказима милости Вашега племенитога срца".

Митрополитове бесједе приликом посјете Гувернера Црне Горе армијског ђенерала А. П. Биролија манастиру Острогу. Бесједе су са репортажним текстом објављене у Гласу Црногорца" бр 61 ол 20 10. 1942. г. Посјета гувернера А. П. Биролија од 18. октобра 1942. године манастиру Острогу и Митрополитов дочек Биролија послужио је комунистима да му ставе печат издајника. У Митрополитовом поздравном говору нема ничег спорног. Све бесједе су објављене у "Гласу Црногораца", бр. 61 од 20. октобра 1942. године. Јасно је да је Митрополит дошао у манастир Острог да би измолио Биролија да ослободи затворене Црногорце. То је и мисао и смисао његових бесједа. Резултат таквог дочека Биролија у манастиру Острогу Јесте тај да је одмах послије те високе посјете ослобођено четири стотине Црногораца, а Свето Јеванђеље нас учи, као што смо и напријед навели, № Је највећа љубав онога који душу своју положи за пријатеље своје. Комунистима није то било важно јер су они и довели до тога да ти људи буду ухапшени и интернирани те су честитоме Митрополиту овај хумани и хришћански гест приписали као издају. У "Документима о издајству Драже Михаиловића" (стр. 189, докуменат 110) наводи се сљедећи коментар на Митрополитове ријечи поводом његове бесједе у Острогу: "Од речи којима је Јоаникије поздравио Пирцио-Биролиа тешко је наћи срамнијих и подлијих. Митрополит Јоаникије знао је за нечувене муке којима је био извргнут народ Црне Горе, за хапшења, злостављања, масовна убиства, уништавање читавих насеља, а за што је наређења издавао крвник Пирцио-Бироли, па ипак Јоаникије за његову злочиначку делатност каже да је обележена "великодушним актом милости" и да се показао "велик као човјек, као војник, као државник". А Пирцио-Биролијева "побожна и херојска душа осјетила је да је право да се овдје у овој нашој највећој светињи заједнички помолимо Господу Богу за вјечни покој и рајско насеље у борбама против партизана заједнички погинулих италијанских и наших бораца". Јасно је да ће такав издајник пити и у здравље сарадника Пирцио-Биролијевих "јунака и витеза брата ђенерала Блажа Ђукановића и његовог изасланика храброг пуковника брата нашега Баја Станишића". 50

Ми смо малени, сиромашни и незнатни, по ријечима Његошевим: "Једна сламка међу вихорове", али љубитељи истине и правде, потомци витезова и мученика, којима је задата ријеч велика светиња. Ви сте се до сада у то увјерили, па смо убијеђени да ћете нам и унапријед вјеровати, а ми ћемо се трудити да дајемо доказе да смо тога достојни. Ваша Ексцеленцијо, у име своје, братства свете обитељи острошке, свештенства и народа Богом спасаване Митрополије црногорско-приморске, поздрављам Вас са поздравом: Добро нам дошли!"... ...Очигледно добро расположен вратио се пред Доњи манастир тек око 2 сата посље подне, гдје је била постављена богата трпеза за њега, његову пратњу и преко стотину гостију. Гостољубиви домаћин Архимандрит Леонтије није жалио ни труда ни трошка да своје госте што боље задовољи. Ручак је протекао у најсрдачнијим разговорима између италијанских и црногорских званица, који су сједјели помијешани за свечаном трпезом. За вријеме ручка, током којега је гуслар гудио и пјевао уз гусле народне пјесме, Његово Високопреосвештенство Митрополит одржао је поздравну ријеч на италијанском језику: Ваше Ексцеленције, врло поштоване госпође и господо, У једном врло тешком времену Ваша Ексцеленција је дошао у Црну Гору. У нашој кршевитој отаџбини тада је било такво стање да се могло с Дантеом рећи: "Lasciate ogni speranza voi chentrate". И ако сте дошли у почетку комунистичког устанка, када су комунисти од њих заведени, Италијанима за добро вратили злом, у времену када се крв лила, и када је било логично од Вас очекивати највећу строгост, Ви сте почетак Вашега рада међу нама обиљежили једним великодушним актом милости: помиловали сте једну стару жену да не буде погубљена. "Томе акту сљедовала је још већа милост, када сте прогласом од 31. октобра 1941. великодушно опростили казну свима који се предаду, осим неколицини вођа. Са стране одмјетника, мјесто разума побиједила је лудост; мјесто љубави мржња, мјесто умјерености пркос, и по Његошу "За правило лудост изабраше". Са зла они су отишли у горе. Убијали су најтежим мукама и масакрирали и италијанске војнике и наше људе. Животна трагедија нашега народа постала је знатно тежа. Наш народ је тада осјетио: да су дошли у питање његове највеће светиње вјера, народност, морал, породица, кумство, пријатељство, слава, наши лијепи обичаји народни, да се ради о томе бити или не бити. Стајали смо на крвавој позорници. Вријеме је спадало у она времена која стварају историјске епохе. Ви сте тада чули гласове најбољих мртвих синова ове јуначке земље, гласове хероја и мученика, који су је кроз вјекове бранили; чули сте гласове најбољих наших синова, чули, разумјели, осјетили. Показали сте се велик као човјек, као војник, као државник.

И догоди се чудо невиђено и нечувено под окупацијом, господари и робови, Италијани и Црногорци националисти, постадоше сарадници против страшнога зла, и за кратко вријеме заједнички ослободише Црну Гору од комунистичког пакла. Радостан је данас сав наш народ са подручја Гувернатората Црне Горе што је Ваша Ексцеленција са Вашом цијењеном Госпођом и Вашим еминентним сарадницима, као син побожног италијанског народа дошао у Свети Острог, да се поклони моштима Св. Василија Острошког Чудотворца. Ваша побожна и херојска душа осјетила је да је право да се овдје у овој нашој највећој светињи заједнички помолимо Господу Богу за вјечни покој и рајско насеље у борбама против партизана заједнички погинулих италијанских и наших бораца, и да се помолимо да и даље влада међу нама међусобно поштовање и слога, да се још више учврсте и умноже, како би до краја рата у нашој земљи владао мир, ред и рад. То смо јутрос у Св. храму с побожношћу извршили. Молим се и сада Св. Василију Острошкоме, Св. Петру Цетињском, Св. Архиепископу Арсенију и Св. Стефану Пиперскоме нераспадљиве мошти којих светитеља налазе се у Црној Гори, да они својим моћним заступством помогну наше молитве пред Престолом Творца. Увјерен да сам вјеран тумач мисли и жеља свега Светосавског народа у Црној Гори, дижем ову чашу и пијем за здравље Ваше Ексцеленције, храброг носиоца српског ордена Бијелог Орла са мачевима, уважених госпођа и Ваших еминентних сарадника. Живјели! Драга браћо, Као вјеран тумач мисли и осјећаја свега нашег Светосавског народа у Црној Гори и Приморју пијем ову чашу у здравље Поглавара наше свете Српске православне цркве и апостолске дружине чланова Св. Архијерејског Сабора. Српска црква страда, неизмјерни бол раздире њене материнске груди, јер "дјеца Њезина одоше у ропство, оте јој се сва љепота Њезина" (Плач. 1, 5, 6). "Много и непријатеља Њезиних, многи устају на Њу" (Пс. 3, 1). Пијем, браћо, у здравље нашега драгога брата ђенерала Блажа Ђукановића, команданта националних трупа у Црној Гори, јунака и витеза, који налазећи се на неодложном службеном путовању у Санџаку, није могао данас посјетити с нама Свети Острог, већ је одредио свога изасланика храброг пуковника брата Баја Станишића, у здравље јунака и витезова његових сарадника, који предводе јунаке; у здравље, браћо, свих вас и у здравље мученичкога, крстоноснога нашега народа. "Возљубим друг друга". Љубави нас учи Господ Исус Христос, љубави нас учи Св. Сава, а они су вође "пути воводјашчаго в жизни". "Боже драги, који све управљаш, Проведри ми више Горе Црне, Уклон од ње муње и громове и смућени облак градоносни". Многаја љета!

ОСЛОБОДИТЕ УХАПШЕНЕ И ИНТЕРНИРАНЕ СВЕШТЕНИКЕ!51 ПРАВОСЛАВНИ МИТРОПОЛИТ ЦРНОГОРСКО-ПРИМОРСКИ ЊЕГОВОЈ ЕКСЦЕЛЕНЦИЈИ АРМИЈСКОМ ЂЕНЕРАЛУ АЛЕКСАНДРУ ПИРЦИО БИРОЛИ, ГУВЕРНЕРУ ЦРНЕ ГОРЕ Предмет: Ослобођење интернираних и утамничених свештеника. Ваша Екселенцијо! Ваша Ексцеленција имала је доброту уважити моју ранију молбу и ослободила интернације неколико свештеника. Још се у интернацији налазе слиједећи свештеници: а) У Италији: 1) Павле Врбица, парох Његушки, срез цетињски. Налази се у Понзи. 2) Никола Милошевић, парох кућански, општина Херцег Нови, провинција Котор. Налази се у Липари. б) У Албанији: 3) Тома Лилић, парох у Бијелом Пољу. Налази се у Клосу. 4) Симо Басекић, парох у Бијелом Пољу. Налази се у Клосу. 5) Лука Радичевић, парох берисловачко-бјелопољски (Зета), срез Подгорица. 6) Цвјетко Станишић, судски тужилац у пензији из Никшића. 7) Радојица Поповић, родом из Загреде, срез Даниловград. Интерниран у Скадар. 8) Маринко Вујиновић, родом из Никшића. 9) Јован Кажић, родом из Љешанске нахије, срез Подгорица. 10) Ђорђе Милић, парох бјелички, срез цетињски. Налази се у полицијском затвору на Цетињу. За свештенике под 1) до 4) закључно и под 7) и 10) познато ми је да су Национални одбори утврдили њихову невиност и предложили ми их за ослобођење. Они, као и остала четири свештеника, у колико се докаже и њихова невиност, хитно су потребни Цркви јер су у мојој епархији партизани убили 13 свештеника, а неки су умрли, па су многе парохије празне, а и послије комунистичке пустоши, неопходно је потребно народ враћати вјери и моралу. С тога молим њихово што скорије ослобођење. 11) протојереј Филип Рајковић, парох косијеревско-боковски, налази се у затвору Војног суда на Цетињу. Молим да му се што прије одреди расправа. Изволите, Ваша Ексцеленцијо, и овом приликом изволите примити увјерење мога дубокога поштовања. ПРАВОСЛАВНИ МИТРОПОЛИТ ЦРНОГОРСКО-ПРИМОРСКИ Јоаникије

Допис Митрополита Гувернеру Црне Горе армијском ђенералу А. П. Биролију М. бр. 2501/06. 10. 1942.

КОМУНИСТИ СУ МЕ НАТЈЕРАЛИ ДА РАДИМ ПРОТИВ БОГА, САВЈЕСТИ И ЉУДИ 52 На позив ове управе престаде Петко (Платон) Ивезић и по прочитању акта М. бр. 2801 од 29-16. 10. 1942. изјави следеће: Рађено у Канцеларији Управе Манастира Острога 7. 12. 1942. г. Не могу тачно да се сјетим када је у Бањанима наступила комунистичка акција, али свакако почетком прошле године. Ја као убоги сиромах без иђе ичега свога, живио сам у Бањане, код Риста Бјелице у селу Доње Црквице, те ме хранио из милосрђа, а без да му користим и најмању ствар у кући или ван ње, јер сам остарао па нијесам у стању да зарадим насушни хљеб. Код мога добротвора Риста Бјелице нашао сам се у оним тешким и мучним данима када су комунисти започели своје акције, како у Бањанима, тако и у осталим крајевима Црне Горе. У Бањанима није било свештеника да врши црквене обреде у народу, а сви ондашњи комунисти који су се налазили у Бањанима знали су да сам ја био свештеник и да сам од црквених власти разчињен, но све то за њих није вриједило. Први пут дошао је код мене бивши Југословенски наредник Новица Кртолица партизан, предао ми је приложени акт, којега у овјеровљеном препису достављам, да морам све вршити у цркви и народу обреде ко буде од мене захтјевао, јер ме они сматрају за свештеника, и да они не признавају то црквено рјешење о моме рашчињењу, истину рећи, у почетку ја сам се противио њиховој жељи и молио их да ме оставе на миру, али све молбе нијесу помагале но сам морао и започео гријешити Богу и народу, те сам као разчињен свештеник, колико се могу сада сјетити извршио ове обреде: Прво сам извршио Крштење и Миропомазање над дјецом Николе Ковачевића, Акима Шутовића, Милована Ивковића и Марка Рогача, сви четворица у Горњим Црквицама. Не могу да се сада сјетим по имену чију сам дјецу крштавао, али мислим да сам свега крстио до 20 дјеце и то, неколико у Коритску парохију. Када сам посљедњи пут напуштио Бањане и дошао на Цетиње, те ме господин Митрополит послао у Острогу да живим, пред моје кретање из Бањана, био сам позвао Јована Бјелицу благајника цркве св. Богојављења и предао му списак све дјеце над којом сам извршио тајну Крштења и Миропомазања, да списак понесе у канцеларију у кући Риста Бјелице и да га сачувају, да ли је списак сачуван није ми познато. Вјенчање нијесам ниједно извршио, а извршио сам опијелом над многим, који су умрли природном смрћу, а међу њима било је и неколико Националиста и партизана, имена се не могу сјетити, премда сам имена свије упокојени предао у списку Јовану Бјелици да их сачува. Служио сам и Литургију у богојављенској цркви, на Божић, Богојављење, Цвијети, Ускрс, Ђурђевдан и на Спасовдан. Овај обред нијесам вршио по правилу, но сам привидно служио да спасим живот, Агнец нијесам вадио из проскуре, на Дискосу 52

Писмена изјава расчињеног бившег јеромонаха Платона (Петка) Ивезића Митрополиту од 07. 12. 1942.

сам мећао само неке мрвице, како ми не би когод од присутни могао примијетити, у Путир нијесам сипао вино, нити благосиљао, премда сам обукивао подпуно свјештеничко одјејаније. Знајући да сам се огријешио пред Богом и народом, молим црквене власти, да ми опрости, јер сам у оним тешким приликама морао вршити ово незаконито дјело. По прочитању горњег, признајем све као моје исказе и потписујем се. Петко (Платон) Ивезић, с. р. ВРАТИМО НАРОД СА ПУТА ЗАБЛУДА 53 ГЛАВНИ НАЦИОНАЛНИ ОДБОР ЊЕГОВОМ ВИСОКОПРЕОСВЕШТЕНСТВУ МИТРОПОЛИТУ ЦРНОГОРСКО-ПРИМОРСКОМ ГОСПОДИНУ ЈОАНИКИЈУ За вријеме страшне комунистичке владавине усађен је у народну душу антирелигиозни коров, који још није уништен. Потребно је народ вратити са пута заблуде на пут истине, родољубља, правде, вјере у Бога и хришћанског морала, светиње дома, породичног морала и етичких особина, којима се кроз вјекове одликовао наш народ. Зато Вас молимо да издате наређење подручним архијерејским намјесницима, односно парохијским свештеницима, да се сваке недјеље и празника врше богослужења и проповједи по парохијским црквама. Пошто поједини свештеници у својим парохијама имају више храмова, потребно је да богослужење врше наизмјенично у свима и да о томе претходно обавијесте народ. Са своје стране тражили смо да се изда наређење свима цивилним и војним властима, да за вријеме богослужења све радње и јавни локали имају бити затворени и да од сваке породице бар по један члан присуствује богослужењу. ПРЕТСЈЕДНИК ЂЕНЕРАЛ Блажо Ђукановић ВЈЕРУЈЕМО У СВЕСТ И СНАГУ НАШЕГА НАРОДА 54 Господине Претсједниче, Поводом Вашег уваженог писма бр. 1165 од 28. октобра, издали смо преко подручних нам Архијерејских намјесника Окружницу свему свештенству Митрополије црногорско-приморске. Један примјерак окружнице достављамо Вам у прилогу овога акта. Вјерујемо у свијест и снагу нашега народа. Милостиво Провиђење и Преблаги Сведржитељ у најтежим данима Србинове историје пружао нам је помоћ да издржимо тешка искушења у прошлости и давао нам је исконску снагу, да се и најљућим непријатељима одупремо и побиједимо их. Наша је дубока и тврда вјера, да ће наш јуначки народ надвладати и савладати ту опасну комунистичку хидру и да га, уз помоћ Божију, очекују бољи и блаженији дани. Видимо да се наш народ вратио Богу и Цркви Допис претсједника Главног националног одбора ђенерала Блажа М. Ђукановића Митрополиту бр. 1165/28. 10. 1942. г. 54 Допис Митрополита Претсједнику Главног националног одбора за Црну гору и Санџак Ђенералу Блажу Ђукановићу, Врховном Команданту Националних трупа М. бр. 2819/28. 10. 1942. г. 53

својој, а то сматрамо најсигурнијом залогом за пуни успјех великог и трудног дјела националне и моралне обнове наше. Благосиљајући Ваше богољубиве и домољубиве напоре, уз израз нашег свагдашњег братског поштовања упућујемо Вам и наш смјерни Архипастирски благослов. ПРАВОСЛАВНИ МИТРОПОЛИТ црногорско-приморски Јоаникије ЦРНОГОРЦИ ЋЕ СЕ ВРАТИТИ У ОТАЏБИНУ 55 ПРАВОСЛАВНИ МИТРОПОЛИТ ЦРНОГОРСКО-ПРИМОРСКИ АРХИЈЕРЕЈСКИМ НАМЈЕСНИШТВИМА, СВИМА У ЕПАРХИЈИ Сваком згодом посредовали смо у циљу побољшања животних услова затвореника и интернираца као и многобројних избјеглица, па смо нарочито топло молили да се они Црногорци који се налазе у албанским логорима пребаце овамо у Црну Гору (Бар или које друго мјесто), гдје би их породице могле повремено обилазити и снабдјевати са храном. Такву претставку поднијели смо Њ. Е. Гувернеру Црне Горе уочи рођендана Њ. В. Краља и Цара Италије и на њу смо добили под бр. 12204 од 10. новембра о. г. следећи одговор војног уреда Гувернерства: "Ексцеленција Гувернер ставио ми је у дужност, да Вам јавим, да је сељење интернираних Црногораца из логора у Албанији у логор Црне Горе (Бар) већ у току и да ће ускоро бити завршено. Уколико се однаша на избјеглице, Гувернерство је учинило и учиниће још колико му је могуће да побољша прилике у храни, становању и одјећи." О овоме Нашем архипастирском старању, на подесан начин, обавијестите свештенство. ПРАВОСЛАВНИ МИТРОПОЛИТ црногорско-приморски Јоаникије ПОСМРТНИЦА УБИЈЕНОГ СВЕШТЕНИКА 56 Тужним срцем јављамо браћи, пријатељима, кумовима и познаницима да ћемо у недјељу 15. новембра пренијети из Зете посмртне остатке нашег непрежаљеног супруга и оца Василија Божарића, пароха Рогамског, који је погинуо од злочиначке комунистичке руке 15. новембра 1941. год. у Љешкопољу при вршењу црквених обреда. Дочек посмртних остатака из Зете, гдје је био привремено сахрањен биће у 11 сати прије подне поменутог дана на Побрежје. Сахрана посмртних остатака биће у 3 сата послије подне истог дана у породичној гробници у Рогамима, заједно са покојниковом мајком Јокном Божарић, која је трагично погинула јула мјесеца прошле године. Подгорица, 9. новембра 1942. год. Ожалошћена: ПОРОДИЦА БОЖАРИЋ

Окружница Митрополита Архијерејским намјесништвима М. бр. 2957/12. 11. 1942. г. Посмртница поводом преношења посмртних остатака свештеника Василија Божарића, од 09. 11. 1942. године 55 56

УЧИНИМО ПОМОЋ СВОЈОЈ СТРАДАЛОЈ БРАЋИ 57 ПРАВОСЛАВНИ МИТРОПОЛИТ ЦРНОГОРСКО-ПРИМОРСКИ БОГОЉУБИВОМ СВЕШТЕНСТВУ ОБА РЕДА МИТРОПОЛИЈЕ ЦРНОГОРСКО-ПРИМОРСКЕ ПУТЕМ АРХИЈЕРЕЈСКИХ НАМЈЕСНИКА И УПРАВА МАНАСТИРА. Економска немаштина црногорског крша позната је. Код нас је била велика сиротиња и у нормалним приликама. Данас у доба рата, када смо изгубили многе драгоцјене људске животе, када је привредна снага земље ослабила, увоз са стране отежан, многа зиратна земљишта необрађена, род подбацио, сиромаштина се удвостручила. Поред домаћих невољника који се нуждавају туђе помоћи, у стари крај доспјеше и многобројни наши исељеници, који због ратног таласа, мораше напустити своја нова, дивно уређена и богато осигурана, огњишта. Невољник пружа руку сиромаху. Но, ипак њихов положај није једнак. Ми, који смо се затекли у старом завичају, налазимо се у положају извјесног преимућства и у прилици смо да можемо невољу ближњега ублажити ако не отклонит? Проблем исхране многобројне сиротиње наше покрајине, тако компликован и тешко решив, поставља се пред свима нама. Он је нарочито на Цркву наслоњен и она мора са свом озбиљношћу и крајњим залагањем да приступи његовом решавању. Милосрђе и милостиња, у нашој Цркви, увијек су озбиљно узимани. Сјетимо се само савјета ап. Павла, који каже: "А за милостињу светима као што уредих по црквама Галатскијем онако и ви чините. Сваки први дан недјеље нека сваки од вас оставља код себе и скупља колико може, да не буду збирања кад дођем. Јер ми се отворише велика и богата врата, и противника има много"(1. Кор. 16, 1-2, 9). Помагати ближње и не грчити блага материјална, већ њима чинити добра невољној браћи својој дужни смо, јер ништа не донесосмо на овај свијет, дакле не можемо ништа ни однијети"(1 Тим. 6, 7). "Богатима на овоме свијету заповиједај да се не поносе нити уздају у богатство пропадљиво, него у Бога живога, који нам даје изобиљно за ужитак, нека добро чине, нека се богате у добријем дјелима, нека буду подашни, заједнички, сабирајући себи, темељ добар за у напредак да приме живот вјечни."(1. Тим. 6, 17-19). Љубав братинска да остане међу вама. Гостољубивост не заборављајте. Опомињите се сужања као да сте са њима свезани, онијех којима се неправда чини, као да сте и сами у тијелу... добро чинити и давати милостињу не заборављајте, јер се таквијем жртвама угађа Богу" (Јевр. 13, 1-3, 16). И до сада је доста чињено за ублажавање биједе сиротиње и избјеглицама. Сада је на Цетињу основан Централни одбор за социјалну помоћ, у који су ушли представници италијанске власти и наше Националне организације. Одбор је отпочео са радом и већ је упутио проглас народу Црне Горе и Санџака. Сада предстоји оснивање среских одбора, у среским мјестима, и општинских пододбора, у свим општинама. Јавном старању притиче у помоћ и приватна иницијатива и свеукупно народно старање. У овоме је особито одговорна улога нашег свештенства. Оно мора и по својој пастирској дужности и националној бризи да се свима силама заложи за пуни успјех све добротворне, хришћанске и хуманитарне акције. Живом ријечју, нарочито проповиједима у храму, на скуповима и при сваком додиру са народом свесрдно препоручити ову акцију. Свештеници нека се одмах сарадњом понуде организаторима овога дјела, а у својим парохијама нека они узму иницијативу и рад у своје руке. Нека Митрополитова окружница свештенству и монаштву Митрополије М. бр. 3175/30. 11. 1942. године. Објављена је и у "Гласу Црногорца" бр. 75 за 1942. годину 57

100

за то ангажују и остале националне и просвјетне елементе: учитеље, чиновнике, предсједнике општина и остале чиниоце у својој средини и пораде на прикупљању прилога у новцу и натури (одијелу, обући, намирницама свих врста, обезбјеђивању станова и другом чему што је од помоћи за сиротињу и избјеглице. У циљу рационалног извођења овог значајног посла нека се све снаге народне удруже и материјална блага групишу, ако се хоће часно и срећно испуњење једне од основних и првих националних брига. Побрините се, љубазна браћо наша, да се избјегличка дјечица обрадују Божићу и бадњаку. Учините све што је у вашој моћи да и они осјете, радост сјајем небеске науке Витлејемског Младенца. Нека и они чују ваше срце и освједоче се да се и о њима стара предобри Бог средством јеванђелске улоге нас, његових слугу. Ми справом очекујемо да се наше родољубиво свештенство неће ни у овоме постидјети. Сваки парох има за своју парохију основати одбор за социјалну помоћ (мислимо на села и мања варошка мјеста) и овдје у духу директива које ће дати Срески одбор и Централни одбор на Цетињу, а у среским мјестима најпреданије сарађиваће на дјелу социјалне помоћи (обнове) и уредити да се у границама наше економске моћи збрину невољни сиромаси. Сваки старјешина манастира ће нам непосредно, а сваки парох путем архијерејског намјесника поднијети извјештај што је урадио на овоме послу и какви су успјеси тога његовог старања и рада, па ће нам намјесници те извјештаје доставити ради оцјене, јер ћемо и по овоме просуђивати о ревности и свештенопастирској савјесности свештенства. Црквене општине, које су у финансијској моћи, помоћи ће ову акцију својим прилозима, а Управе манастира, свјесне своје знамените улоге у прошлости, даће доказа да су и у данашњици значајни чиниоци у чувању и изграђивању нашега народа. Архијерејски намјесници ће најхитније текстуално расписати ову окружницу свештенству и са своје стране контролисати рад у духу ових наших архипастирских савјета и наредаба. Пријем потврдити! ПРАВОСЛАВНИ МИТРОПОЛИТ ЦРНОГОРСКО-ПРИМОРСКИ Јоаникије ПРИВЕДИМО ДЈЕЦУ ЦРКВИ 58 ПРАВОСЛАВНИ МИТРОПОЛИТ ЦРНОГОРСКО-ПРИМОРСКИ АРХИЈЕРЕЈСКИМ НАМЈЕСНИЦИМА, СВИМА У ЕПАРХИЈИ Поред многих питања, која нас у овом тешком времену забрињавају јесте и питање о религиозно-моралном васпитању омладине. Посљедњи догађаји, које смо преживјели, увјерили су нас да васпитање није стајало на достојној висини. 58

Окружница Митрополита Архијерејским намјесништвима М. бр. 3193/01. 12. 1942. г.

101

У чему се састојала основна погрешка нашег васпитања и зашто је ово давало морално слабе људе? Одговор је потпуно јасан: зато што се оно вршило далеко од религије и далеко од Божјег храма. Ван храма, мимо његовог благодатног утицаја, најбрижљивије васпитање даје слабије резултате. Ради среће и боље будућности наше омладине позивамо свештенство, родитеље и васпитаче да обрате најозбиљнију пажњу на религиозно-морално васпитање омладине. Св. Јован Златоуст, убјеђујући своје слушаоце, рекао је: "Све у нас мора бити споредно у поређењу са бригом о дјеци и са тим, да их треба васпитавати и упућивати у науци Господњој. Није тако корисно дати сину образовање, предавати му науке и спољашња знања помоћу којих ће он добијати новац, колико научити га побожности. "Човјека не чини моралним образовање него васпитање и прије овога религиозно васпитање", говори чувени француски педагог Куцош. Душа дјететова живи и расте само од сокова које прима од Цркве, од религије, од Светог Јеванђеља Христовог. Затворите од ње тај вјечни извор, ту брзу воду и цио ваш школски расадник закржљаће. Ви се спремате да направите огромну лијепу зграду, и не зидате је на камену, него на пијеску. Такве мајсторе наш Господ назива "људима лакомисленим", а за саму зграду, њену жалосну судбину Он је рекао "и паде киша и дођоше ријеке и дунуше вјетрови и навалише на кућу ту, и бјеше велик пад ње" (Мт. 7, 27). Исус Христос је најсавременији узор учења, Он треба да буде идеал за васпитање дјеце. Историја његовог дјетињства показује, да онај, који поштује Бога, обавезно поштује и своје родитеље и у исто вријеме до самоодрицања служби опћем моралном циљу живота. У учењу вашим и дјелима овог најсавршенијег учитеља садрже се сви вјечни основи педагошки, које у будуће треба само развијати и примјењивати. Родитељи и сви други којима је драга душа дјетета, не смију заборавити да се у тој души налази слика Божја према којој имају свете дужности. "Бог је свјетлост"(1. Јн. 1, 5), "Бог је љубав" (1. Јн. 4, 8), "Христос је истина и живот" (Јн. 14, 6). Дјецу треба упознати са ријечима Божијим, које воде свјетлости, љубави, правди, истини и животу. Не треба заборавити на важни фактор при сваком васпитању, а особито при религиозно-моралном: примјер сваком, а особито дјеци, потребно је подражавање. "Ријечи уче а примјери одуховљавају", говорили су стари Римљани. Примјери утичу боље него ријечи. Учећи молитви, моли се сам, учећи смјерности, не горди се, учећи љубави и братском јединству, не буди осветљив и пакосан, итд. То је тешко, али то је дужност васпитача. Ево зашто је у васпитању неопходна и незамјењива Црква. Ту је истина без компромиса, ту се ријечи не разилазе са дјелом. Овдје учи сам Господ који је сопственом крвљу, мученичким крстом, потврдио све што је учио. У цркви се виде дивни узори кристалне моралне чистоће, подвизи вјере, примјери љубави, која за ближњега не жали дати и живот. На свјежу чисту дјетињу душу све то мора утицати пријатно, као чисти планински ваздух послије испаривања блата. Зато је потребно приводити дјецу цркви. Нека им Божји храм буде мио као рођена кућа. Тада ми можемо бити мирни, јер ће се дјеца одупирати свему што се коси са моралним законима и постаће добри, поштени и вјерни грађани. Архијерејски намјесници потврдиће чим прије пријем ове окружнице и одмах ће је расписати подручном свештенству. ПРАВОСЛАВНИ МИТРОПОЛИТ ЦРНОГОРСКО-ПРИМОРСКИ Јоаникије

102

ОБЈАВИМО ИМЕНА НАШИХ НОВИХ МУЧЕНИКА 59 ПРАВОСЛАВНИ МИТРОПОЛИТ ЦРНОГОРСКО-ПРИМОРСКИ КОМАНДИ ЛОВЋЕНСКЕ БРИГАДЕ Митрополија ће и за идућу годину издати календар "Острог". Да би дала заслужну пошту изгинулим националистима, намјерни смо да у календару под насловом ЧИТУЉА објавимо имена националних мученика. Стога молимо Команду да нам у ову сврху изволи хитно доставити списак погинулих националиста у борбама противу комуниста као и лица поубијаних од комуниста, са своје територије. ПРАВОСЛАВНИ МИТРОПОЛИТ ЦРНОГОРСКО-ПРИМОРСКИ Јоаникије НОВИ ЦРНОГОРСКИ МУЧЕНИЦИ ПРАВОСЛАВНОМ МИТРОПОЛИТУ ЦРНОГОРСКО-ПРИМОРСКОМ Уз повратак акта доставља се тражени списак погинулих националиста у борби против комуниста, као и оне које су комунисти убили за вријеме свога режима. НАЧЕЛНИК ШТАБА: Блажо Марковић СПИСАК ПОГИНУЛИХ НАЦИОНАЛИСТА У БОРБИ ПРОТИВ КОМУНИСТА: 1) Редов Вујовић Ј. Васо из Цетиња, погинуо 26. 3. 1942. год. Црни Врх 2) Редов Ивановић Ј. Митар из Томића, погинуо 26. 3. 1942. г. Црни Врх 3) Редов Мирковић А. Лабуд из Петров Дола, погинуо 26. 3. 1942. г. Црни Врх 4) Редов Кривокапић С. Никола из Цуца, погинуо 27. 3. 1942. г. на Симуњи 5) Наред. Гатало Митар из Цетиња, погинуо 12. 4. 1942. г. на Кућишта 6) Редов Вицковић Ј. Ђуро из Вучјег Дола, погинуо 12. 4. 1942. г. на Кућишта 7) Редов Пејовић Милутин из Пећине, погинуо 12. 4. 1942. г. на Пјешивац 8) Редов Калуђеровић В. Јован из Кућишта, погинуо 12. 4. 1942. на Кућишта 9) Редов Живковић М. Душан из Ржаног Дола, погинуо 12. 4. 1942. на Симуњи 10) Редов Поповић Ј. Митар из Липе, погинуо 14. 4. 1942. г. на Липи 11) Редов Миљеновић Л. Петар из Градине, погинуо 17. 4. 1942. г. на Липи 12) Редов Ђукановић К. Марко из Ластве, погинуо 29. 3. 1942. г. на Ласт. Чевској 13) Редов Ђукановић Р. Јово из Ластве, погинуо 29. 3. 1942. г. на Ласт. Чевској 14) Редов Николић С. Саво из Ластве, погинуо 29. 3. 1942.. г. на Ластви Чевској 15) Редов Николић С. Милан из Ластве, погинуо 10. 4. 1942. г. на Гарчу 16) Наред. Вукотић П. Ђуро из Ластве, погинуо 10. 4. 1942. г. на Гарчу 17) Наред. Гардашевић Ђ. Милош из Убли, погинуо 21.3.1942. 18) Редов Мрваљевић Б. Јован из Барјамовице, погинуо 10. 4. 1942. г. на Гарчу 19) Редов Мрваљевић Ј. Јагош из Барјамовице, погинуо 10. 4. 1942. г. на Гарчу 20) Редов Мрваљевић И. Новак из Барјамовице, погинуо 21. 3. 1942. г. на Барјамовици 21) Редов Мрваљевић Ђ. Видак из Барјамовице, погинуо 10. 4. 1942. г. на Гарчу Допис Митрополита Команди Ловћенске бригаде М. бр. 3210/ 02. 12. 1942. и одговор исте бр. 2187/02. 12. 1942. г. 59

103

22) Редов Катанић Б. Видак из Барјамовице, погинуо 10. 4. 1942. г. на Гарчу 23) Редов Катанић Б. Перо из Барјамовице, погинуо 21. 3. 1942. г. на Барјамовици 24) Редов Николић Р. Бајо из Ластве, погинуо 23. 4. 1942. г. а:а Ласт. Чев. 25) Редов Вушуровић Л. Саво из Томића, погинуо 28. 4. 1942. на Ласт. Чевс. 26) Редов Попивода П. Илија из Предиша, погинуо 28. 4. 1942. г. на Ласт. Чевс. 27) Редов Вујовић Л. Видо из Микулића, погинуо 28. 4. 1942. г. на Ласт. Чевс. 28) Редов Марковић Т. Андрија из Претин Дола, погинуо 28. 4. 1942. г. на Ласт. Чевс. 29) Редов Стевовић С. Ђуро из Претин Дола, погинуо 28. 4. 1942. г. на Меоца Цуцка 30) Редов Митровић С. Живко из Марковине, погинуо 24. 4. 1942. г. на Ласт. Чевс. 31) Редов Црвеница С. Никола из Цетиња, погинуо 26. 3. 1942. г. на Црном Врху 32) Редов Јабучанин Н. Саво из Доњег Краја, погинуо 12. 4. 1942. г. на Симуњи 33) Редов Мијановић П. Митар из Меоца, погинуо 4. 5. 1942. г. на Меоца Цуцка 34) Редов Радуловић С. Михаило из Балоче, погинуо 5. 5. 1942. г. на Обршћу 35) Редов Радоњић И. Крсто из Балоче, погинуо 5. 5.1942. г. на Сиљевици 36) Редов Секулић С. Илија из Балоче, погинуо 5. 5. 1942. г. на Убле Чевске 37) Наред. Биговић Р. Петар из Кобиљи До, погинуо 7. 5. 1942. г. на Кобиљи До 38) Редов Ђуричић Б. Милан из Кобиљи До, погинуо 7. 5. 1942. г. на Кобиљи До 39) Редов Рогановић Ј. Јован из Меоца, погинуо 7. 5. 1942. г. на Кобиљи До 40) Редов Никчевић Д. Јован из Језера, погинуо 18. 5. 1942. г. на Мекој Локви 41) Редов Вуковић П. Бошко из Бандића, погинуо 18. 5.1942. г. на Великој Раки 42) Редов Вујовић Л. Радуле из Убли, погинуо 23. 5. 1942. г. на Горошцу 43) Редов Црвеница М. Илија из Предиша, погинуо 1. 6.1942. г. на Врандук 44) Редов Абрамовић М. Саво из Предиша, погинуо 1. 6. 1942. г. на Врандук 45) Редов Вујовић Д. Гојко из Убала, пог. 1.6.1942. на Велимљу 46) Поруч. Кековић Ј. Павић из Загарча, погинуо 1-6. 1942. на Копривице 47) Поднар. Мрваљевић М. Блажо из Барјамов, погинуо 1. 6. 1942. г. на Копривице 48) Редов Митровић Г. Којо из Марковине, погинуо 1. 6. 1942. г. на Копривице 49) Редов Николић Н. Милутин из Марковине, погинуо 1. 6. 1942. г. на Копривице 50) Редов Кривокапић Ј. Новак из Ђелови До, погинуо 25. 5. 1942. г. Дрошкорица 51) Редов Биговић Н. Мато из Рисна, погинуо 21. 3. 1942. г. на Кобиљи До 52) Редов Рогановић М. Грујица из Кобиљи До, погинуо 3. 6. 1942. г. на Кобиљи До 53) Редов Ђуричин Н. Саво из Прентин До, умро 26. 3. 1942. г. од задобивених рана у борби против комуниста 54) Редов Томановић Р. Бајо из Прентин До, погинуо 21. 3. 1942. г. на Рудине 55) Редов Марковић В. Војин из Прентин До, погинуо 1. 4. 1942. г. на Павлов До 56) Редов Правиловић Б. Божо из Ублице, погинуо 1. 6.1942. г. на Врандук 57) Поруч. Лековић П. Нико из Годиња, погинуо 15. 1. 1942. г. у Годиње 58) Редов Шоровић С. Зарија из Лимљања, погинуо 16. 1. 1942. г. у Дупилу 59) Редов Влаховић И. Срето из Вир-Пазара, погинуо 16. 3. 1942. г. Сотонићи 60) Редов Драгојевић А. Крцун из Бобије, погинуо у марту 1942. г. на Улиће СПИСАК УБИЈЕНИХ ЛИЦА ОД СТРАНЕ КОМУНИСТА 1) Редов Липовина А. Митар из Бјелоша, убијен 15. 3. 1942. г. у Травном Долу 2) Редов Јовановић К. Михаиле из Бјелоша, убијен 5. 2. 1942. г. у Травном Долу 3) Редов Капа С. Блажо из Угњи, убијен 28. 2. 1942. г. у Штитарима 4) Редов Капа С. Драго из Угњи, убијен 28. 2. 1942. г. Куново Присоје 5) Редов Паовић Ш. Лазо из Очинића, убијен 28. 2. 1942. г. 6) Редов Паовић М. Кићо из Очинића, убијен, 28. 2. 1942. г. 7) П. поруч. Батрићевић Бутор из Очинића, погинуо 5. 2. 1942. г. у Штитарима 8) Редов Новаковић Р. Лука из Будве, убијен 26. 12. 1941. у Војинићима 104

9) Редов Залокар Божо из Велење (Словенија), убијен 8. 2. 1962. Пашт. Гори 10) Домаћ. Франовић Мара из Св. Стефана, убијена 11. 11. 1941. г. Црвена Глава 11) Домаћ. Маудуш (Ђурашевић) Милица из Св. Стеф. убијена 4. 3. 1942. г. у Јабуки 12) Редов Греговић М. Стево из Петровца, убијен 18. 2.1942. г. Подгришице 13) Редов Павловић. И Мирко из Ријеке, убијен 21. 11. 1941. г. Крстац 14) Домаћ. Павловић Олга из Ријеке Паштр. убијена 21. 12. 1941. г. у Ријеци 15) Редов Греговић С. Нико из Буљарице, убијен 15. 3. 1942. г. у Буљарици 16) Домаћица Бацковић Б. Милица из Страшевине, убијена 8. 1. 1942. г. у Куљачама 17) Домаћ. Лекић Даница из Режевића, убијена 26. 2.1942. г. код мр.н. Режевићи 18) Редов Поповић В. Ђуро из Грађана, убијен у Стаору 19) Домаћ. Татар Б. Ђурћа из Чева, убијена 20) Редов Кнежевић Марко из Грађана, убијен у Бувавица 21) Редов Петровић А. Лука из Грађана, убијен у Стаору 22) Редов Ивановић М. Саво из Грађана, убијен 11. 3.1942. г. у Грађанима 23) Редов Поповић Ј. Филип из Грађана, убијен у Стаору 24) Редов Црнојевић М. Блажо из Грађана, убијен 2. 3. 1942. у Стаору 25) Редов Војводић К. Лазар из Радомира, убијен 2.12.1941. г. 26) Редов Ђурковић С. Мико из Косијера, убијен у Косијерима 27) Водник Рајковић В. Бошко из Косијера, убијен 22. 11. 1941. г. код Шавника, земљорадник 28) Земљорадник Дабановић Б. Машо из Сеоца, убијен 11. 3. 1942. г. 29) Потпуковник Пламенац Нико из Бољевића, убијен 2. 2. 1942. г. 30) Чиновник Пламенац Бећо из Бољевића, убијен 22. 10. 1942. г. 31) Земљорадник Петрановић Ђуро, убијен у својој кући у Бољевићима 32) Домаћица Пламенац Босиљка из Бољевића, убијена 33) Ђенерал др Иличковић Мило из Брчела, убијен 23. 3. 1942. г. у Подгори 34) Домаћица Клаудија (Каћа Иличковић из Брчела), убијена 23. 3. 1942.г. 35) Капетан Јовановић Јован из Брчела, убијен 23. 3. 1942. г. у Буковику 36) Земљорадник Копитовић Мићо из Брчела, убијен 23. 3. 1942. г. 37) Учитељ Вујачић Ристо из Подгоре, убијен 23. 3. 1942. г. у Смоковом Вијенцу ПОМЕН НАЦИОНАЛНИМ ПЈЕШИВЦИМА-ЖРТВАМА КОМУНИСТИЧКЕ АКЦИЈЕ60 ПРАВОСЛАВНИ МИТРОПОЛИТ ЦРНОГОРСКО-ПРИМОРСКИ НАЦИОНАЛНОМ ОДБОРУ БАТАЉОНА ПЈЕШИВАЧКОГ БОГЕТИЋИ-ДАНИЛОВГРАД Ваш плакат о приређивању парастоса националним мученици-мајуначког Пјешивачког батаљона, који су пали у борби противу комуниста, касно смо примили. Ми жалимо што нам вријеме и прилике нијесу дозвољавале да лично извршимо парастос националним борцима из Вашег племена, палим од безбожних партизана, и што због краткоће времена (плакат смо примили 6. 12. т. г.) нијесмо били у могућности да одредимо свога изасланика ради чинодјејства на парастосу.

Плакат за помен Пјешивцима изгинулим у борбама противу комуниста и допис Митрополита Националном одбору Пјешивачког батаљона М. бр. 3255/07. 12. 1942. г. 60

105

Смјерно се молимо Господу за блажени покој њихових мученичких душа, а Вашем храбром племену, које је међу првима устало противу комуниста тих највећих народних злотвора, молимо у Бога свако добро и свестрани напредак. С благословом, ПРАВОСЛАВНИ МИТРОПОЛИТ ЦРНОГОРСКО-ПРИМОРСКИ Јоаникије ПОМЕН ИЗГИНУЛИМ ПЈЕШИВЦИМА Национални одбор Батаљона пјешивачког приређује, на дан 6. децембра 1942. године у 10 часова прије подне у племенском храму у Пјешивцима помен националним борцима палим у борбама против комуниста, и то: Никчевић Радојици, чет. војв. Јовановић Спасоју, учитељу Контић Радосаву Контић Блажу Мијушковић Радоју Мијушковић Радомиру Контић Милану Мијушковић Радовану Мијушковић Мијушку Мијушковић Андрији Никчевић Радовану Никчевић Јовану Никчевић Новици Никчевић Илији Никчевић Драгу Никчевић Марку Никчевић Ђорђији Никчевић Милосаву Никчевић Љубу Стриковић Николи Ђурачић Митру Драгићевић Новаку Ђуровић Божидару Ђуровић Благоју Вукићевић Радосаву

Мандалинић Новици Перуновић Аћиму Перуновић Мирку Перуновић Миловану Перуновић Ивану Бацковић Милосаву Бошковић Марку Бошковић Миливоју Радојичић Вид, жанд.наред. Радојичић Душану, акт. наред. Радојичић Новици Радојичић Радовану Радојичић Радулу Радојичић Божу Ђуровић Илији Матковић Николи Лакчевић Димитрију Радоичић Љубиши, геомет. Павићевић Мићуну Павићевић Спасоју Павићевић Вељку Рајовић Илији Омеровић Усеину Вулановић Милутину Радојичић Петрани

Позивају се сви националисти и честити родољуби Црне Горе и Херцеговине да присуствују овој тужној свечаности и тиме одуже морални дуг палим јунацима пјешивачког племена, које је међу првима устало у борбу за част, вјеру и слободу нашег напаћеног народа. ОДБОР

106

НАПАЈАЈМО ХРИСТОВО СТАДО МИРОМ И ЉУБАВЉУ ПРАВОСЛАВНИ МИТРОПОЛИТ ЦРНОГОРСКО-ПРИМОРСКИ АРХИЈЕРЕЈСКИМ НАМЈЕСНИШТВИМА: ПЉЕВАЉСКОМ И ПРИЈЕПОЉСКОМ И УПРАВАМА МАНАСТИРА Свештенство оба реда, богољубиве православце у Архијерејским намјесништвима: Пљеваљском и Пријепољском поздрављамо са Архипастирским цјеливом у Господу Богу, призивајући на њих све, духовну дјецу Српске Цркве, благодат Господа Исуса Христа, љубав Бога и Оца и заједницу Светога Духа. Љубазни моји, Његово Преосвештенство Епископ Зворничко-тузлански, Господин Нектарије, у својству Администратора Епархије Дабробосанске, актом бр. 65/42 умолио ме је да привремено примим под своју јурисдикцију срезове Пљеваљски и Пријепољски Дабробосанске епархије. Ту његову одлуку потврдио је Свети Архијерејски Синод својом одлуком бр. 3246/42. Примајући се повјерене нам дужности архипастирствовања над поменутим срезовима, односно православним вјерницима у њима, ми овим позивамо свештенство и народ да овој и оваквој одлуци Свете Цркве следује, позивајући све да сваки своје дужности врши. Нека свештеници, као пастири, пасу стадо словесних оваца својих у миру, љубави, узајамном помагању, у ношењу терета и правом хришћанском пастирствовању, светосавским путем Српске Цркве. Наше духовно стадо позивамо да живимо у слози и миру, да се покорава својим духовним пастирима у настављању јеванђелским Путем, Истине и Живота, који је Христос (Јн. 14, 6). Нека би пожртвовање и љубав свештеника, као и њихов живот били образац рјечју, животом, љубављу, духом, вјером и чистотом (2. Тим. 4, 12). свештеници ће својим архијерејским намјесницима, а братство настојатељима манастира одавати дужно поштовање и послушност, а једни и други ће се обраћати нама у свима црквеним питањима. Нека милост Божија почива на вас и ваше домове и поља, нека се Христос богато усели у ваша срца. Амин. Ваш молитвеник у Господу, ПРАВОСЛАВНИ МИТРОПОЛИТ ЦРНОГОРСКО - ПРИМОРСКИ Јоаникије ВЛАДИКИНО САУЧЕШЋЕ 61 ОЖАЛОШЋЕНОЈ ПОРОДИЦИ ЈОКА ГОЈНИЋА - Брчели Поводом смрти Јока Гојнића, ранијег свештеника и учитеља у пензији, хитамо да Вам изразимо наше топло саучешће. Покојник је имао неоцјењивих и великих заслуга као свештеник и учитељ, васпитавајући генерације у националном и витешком духу, развијајући и снажући народну свијест и бодрећи нацију за велика и историјска дјела. Његов предан рад на народној ствари стекао му је велико и необично уважење у очима нашег свијета и послије његове смрти оставља свјетлу и часну успомену љубави, прегалаштва и 61

Митрополитово саучешће породици Јока Гојнића М. бр. 3564 / 29. 12. 1942. г.

107

пожртвовања у служби сваке добре и по народ и његову судбину корисне ствари. И најновије херојско и дивовско супротстављање подивљалим ренегатима - комунистима доказ су необичне снаге овога заиста заслужног и јаког човјека, коме, ето, ти изроди не дадоше мира под старе дане, већ и њега онако звјерски нападоше. За таква недјела и постигла их је праведна казна Божја. Молим ожалошћену родбину, да у тешком болу прими наше искрено саучешће и увјерење, да ћемо се усрдно помолити Господу Богу за рајски мир његове родољубиве и племените душе. Вјечна му памјат. С Архипастирским благословом, ПРАВОСЛАВНИ МИТРОПОЛИТ ЦРНОГОРСКО - ПРИМИОРСКИ Јоаникије ПРОПОВИЈЕДАЈМО ХРИСТОВ МИР 62 ПРАВОСЛАВНИ МИТРОПОЛИТ ЦРНОГОРСКО-ПРИМОРСКИ АРХИЈЕРЕЈСКИМ НАМЈЕСНИШТВИМА И УПРАВАМА МАНАСТИРА, СВИМА У ЕПАРХИЈИ ЦРНОГОРСКО-ПРИМОРСКОЈ Архијерејским намјесништвима Пљевља и Пријепоље и Управама манастира: Св. Тројице, Милешева, Бање, Довоље и Аранђелова. Свети Архијерејски Синод упутио је под бр. 1950/Зап. 229 од 26/13. септембра 1941. године распис Српском Православном свештенству и народу, који гласи: "Данас цијело човјечанство преживљује тешке и судбоносне дане. Зла коб рода људског није мимоишла ни нашу државу, ни нашу Цркву, ни наш народ. Прво је настао рат и окупација наше отаџбине. Послије је дошло прогањање Срба и српског свештенства у областима ван територије војног заповједника Србије и њихово избјеглиштво на ову територију. Најзад, посљедњих дана појављује се међусобно проливање братске крви, погибија свештеника, заузимање манастира, прогон монаха и отимање манастирске имовине. Ако би се овим путем и даље ишло, Бог зна докле би се дошло и какво би стање наступило за нашу Цркву и за наш народ. Овакво стање забрињава сваког нашег родољуба, а нарочито нас црквене пастире. Судбина и историја нашег народа и наше Цркве ни у прошлости нијесу били лаки. У најтежим пак данима и најсудбоноснијим моментима свог постојања, наш народ се окупљао око своје Цркве. У претставницима Цркве гледао је своје истинске пастире и учитеље, у светом Јеванђељу једину науку спасења. У молитви Богу једину утјеху и охрабрење. Зато су и сада за нашу Цркву и наш Српски народ настали велики и одговорни моменти. Како ћемо се у њима снаћи и како ћемо избјећи неминовну катастрофу, то зависи од свију нас. Зависиће прво од тога колико се будемо сви придржавали учења нашег Спаситеља о миру, слози и хришћанској љубави, тим основним темељима правог хришћанског живота. Мир је један од главних услова не само за одржавање но и за напредовање појединаца, друштва, Цркве и Државе. Спаситељ наш учи људе миру. Оне које мир граде Он назива синовима Божјим (Мт. 5, 9). Ученике Своје шаље у свијет и савјетује Окружница Митрополита свим Архијерејским намјесништвима и Управама манастира Митрополије Црногорско-Приморске и Архијерејским-намјесништвима пљеваљском и пријепољском и Управама манастира Свете тројице, Милешеве, Бање, Довоље и Аранђелова М. бр. 3584/30. 12. 1942. г. 62

108

да шире мир у свијету. Зато и наша Св. Црква учи своје вјерне миру и стално се моли Богу: за мир цијелога свијета. Па и ми, пастири њени, савјетујемо своме народу мир. Поред мира потребна је и слога како за појединачни тако и за друштвени живот. Слога је јединство срдаца, мисли и осјећаја. У слози је спас породице, друштва и народа. Спаситељ наш Господ Исус Христос учи нас: да сви једно будемо (Јн. 17, 21). Исто тако уче нас и св. Апостоли: да међу нама не буде распре (1. Кор. 1, 10), него да сви сложно мислимо (Рим. 15, 5) да будемо милостиви, братољубиви, (1. Пет. 3, 8) и да се бринемо један за другога (1. Кор. 12, 25). Наш пак народ вели: само слога Србина Спасава. Слога је од Бога, неслога од злога. Најзад, потребна је међусобна љубав за први народни живот, јер је она наша највећа хришћанска врлина. Сам Бог је љубав (1. Јн. 4, 8), Заповијест о љубави дао нам је Господ Исус Христос. Он је заповиједио да љубимо један другога као што нас Он љуби. По нашој међусобној љубави познаће се да смо прави синови Божји, да смо Срби и хришћани. Ако пак љубави немамо, ми смо ништа (1. Кор. 13, 1). Без мира, слоге и љубави нема ни праве вјере у Бога, а недостатак свега тога узрок је данашњим нашим незгодама и невољама. Зато смо сви дужни да се држимо ових светих начела. А наши свештеници, као проповједници јеванђелске истине, дужни су нарочито данас да шире ова хришћанска начела. Свети Архијерејски Синод, забринут због тешког стања нашег народа и Цркве, а у жељи да се то стање олакша и наш народ, вјера и Црква сачувају, позива наше свештенство да све своје снаге напрегне у том правцу проповиједајући мир, слогу и љубав, а да би се учинио крај нашим невољама, распрама и међусобном крвопролићу. Да би се ово постигло морамо се сви придржавати савјета св. апостола Павла: "Пазите да опрезно живите не као немудри него као мудри" (Еф. 5, 15). Зато позивамо свештенство: 1) да ревносно и са преданошћу врши свето богослужење и молитве и проповиједа ријеч Божју у којој се садржи воља Његова; 2) да нарочиту пажњу обрати на свој живот који треба да је безазоран; 3) да обрати пажњу на своју спољашњост те непрописним одијевањем и др. својим поступцима не саблажњава народ и не ремети црквени поредак; 4) да обрати пажњу на црквену дисциплину и субординацију, да не напушта своје дужности и своје мјесто опредјељења, већ да је увијек у својој парохији и на својој дужности; 5) да развија своју пастирску дјелатност до крајњих граница могућности. У нади да ће наше свештенство с великим пожртвовањем вршити своје дужности, које му нарочито данашње прилике налажу, и да ће наши вјерни чути и послушати глас своје св. Цркве у духу наших народних традиција, молимо се Богу за ослобођење нашег народа и васпостављање мира, слоге и хришћанске љубави тако да сви једно будемо; једно тијело и један дух. Тако нам и Господ Бог помогао. Браћу Архијереје молимо да се постарају да ове наше ријечи буду саопштене свештенству и народу подручне им епархије и са своје стране учине све што је потребно ради општег добра народа и Цркве. Предње саопштавамо свештенству са препоруком да се ових упутстава и директива најстрожије придржавају. Намјесници ће овај распис хитно текстуално доставити свештенству. Овај смо распис путем "Гласника" тек сада примили. Пријем потврдите! ПРАВОСЛАВНИ МИТРОПОЛИТ ЦРНОГОРСКО-ПРИМОРСКИ Јоаникије 109

Посланице, бесједе, расписи, текстови и документи - година 1943. БОЖИЋНА ПОСЛАНИЦА 1943.63 Јоаникије, по милости Божјој, православни Митрополит црногорско-приморски богољубивом свештенству оба реда, драгим својим сарадницима у винограду Господњем и благочестивом народу славне, Богом спасаване Митрополије ЦрногорскоПриморске шаље срдачни божићни поздрав: ХРИСТОС СЕ РОДИ ! Слава на висини Богу и на земљи мир, међу људима добра воља (Лк. 2, 14). Овако су анђели поздрављали рођење Спаситеља свијета. Ове ријечи ангелске говоре нам зашто је Богочовјек Господ Исус Христос дошао на земљу, који је смисао и циљ његовог рођења и земаљског живота. СЛАВА БОЖЈА, МИР НА ЗЕМЉИ, А МЕЂУ ЉУДИМА ДОБРА ВОЉА ЉУБАВ. Ово је Господ увијек наглашавао људима учећи их и водећи их вјечноме спасењу. Људи створови Божји прославиће свога Створитеља, ако вјерују и надају се у Њега и љубе Га. Ваша вјера треба да буде непоколебљиво чврста и јака. Она не смије бити као трака која се повија по свакоме вјетру, већ као стијена, о којој често ударају валови морски, али их она одбија, ломи и чврсто се држи. Као што је познато, благи Учитељ из Назарета Галилејскога много је полагао на ову велику хришћанску врлину. Из Јеванђеља знамо да је чудесна исцјељења давао онима који су имали јаку вјеру. Навешћемо само два примјера. Нека жена, која бјеше годинама тешко болесна, и коју љекари не могоше излијечити, чула је за многа чудесна оздрављења која је извршио Господ Исус Христос и дотакла се је скута хаљине Његове. "Јер говораше у себи само ако се дотакнем хаљине Његове оздравићу. А Исус обазревши се и видјевши је рече: не бој се кћери, вјера твоја помогла ти је. И оздрави жена од тога часа" (Мт. 9, 21-22). Када се једнога дана Исус са својим апостолима приближи Јерихону, један слијепац сјеђаше крај пута и просаше. А када чу да пролази Господ повика: Исусе, сине Давидов помилуј ме! Они који пролажаху, говорили су му да ћути, али он не хтједе. Исус заповиједи да му га доведу, и запита га: "Шта хоћеш да ти учиним? А он рече: Господе да погледам. А Исус рече: погледај, вјера твоја поможе ти. И одмах прогледа и пође за њим хвалећи Бога. И сви људи, који видјеше, хваљаху Бога" (Лк. 18, 41-43). Али сама вјера не би била довољна без добрих дјела, јер је Спаситељ рекао: "Неће сваки који ми говори: Господе, Господе, ући у царство небеско, него који твори вољу Оца мојега" (Мт. 7, 21). А апостол Јаков рече: "Каква је корист, браћо моја, ако ко рече да има вјеру, а дјела нема?" (Јак. 2, 14). А за добра дјела људи имају широко поље нарочито за вријеме ратова, када је врло много ожалошћених, увријеђених, понижених, гладних, нагих, босих и других страдалника. Господ је рекао: "Жетве је много, а посленика мало" (Мт. 9, 37). Наша нада у Господа Бога као свога Створитеља и Промислитеља треба да је такођер велика. Али ми се у животу своме често гријешимо о ту велику хришћанску врлину. Божићна посланица Митрополита која је уз акт М. бр. 7/01. 01. 1943. г. достављена свим архијерејским намјесништвима и управама манастира у Митрополији и Архијерејским намјесништвима пљеваљским и пријепољском са намјером да се умножи и прочита у храмовима 63

110

Ми се претјерано надамо у друге људе, нарочито у велике овога свијета, оне који имају власт и богатство. Често заборављамо да су много пута велики овога свијета јетки себичњаци, којима је све мало, и да нијесу вољни с никим дијелити ни власт ни богатство. Има и добрих, милостивих људи, који саосјећају свим срцем и свом душом својом животним трагедијама других људи али таквих је, на жалост, мало у овоме свијету. Наша нада у помоћ моралну и материјалну честитих људи није празна, они ће учинити што могу али и они су доста пута оптерећени својим бригама и невољама, да нам уз најбољу наду не могу помоћи. Нада у себе јача је и реалнија од наде у друге људе. Јер свак најбоље познаје своје муке и невоље, своје потребе и себи је најбољи пријатељ. Стога је наш народ рекао: "у се и у своје кљусе". Али много пута, уз најбољу вољу, не можемо себи помоћи, јер немамо моћи и недостају нам средства да постигнемо што желимо. Често немоћни гледамо како се руше зграде наших нада као куће сазидане на пијеску, како пролазе наше наде као облаци на небу, нестаје их на хридима и пјене морске. Стога је најбоља и најчвршћа наша нада у Господа Бога. Он је наш Створитељ и Промислитељ. "Он сам даје свима живот и дисање и све" (Дј. ап. 17, 25). "Кроз Њега живимо, мичемо се и јесмо" (Дј. ап. 17, 28). Он је наш небески отац, као такав хоће, а као свемоћни све може све учинити за дјецу своју. Не смијемо бити малодушни; никада не смијемо губити наде ни у најтежим животним приликама, јер то би било нехришћански. У нашој св. Цркви на литургији свештеник увијек позива народ са ријечима: "Горе имајмо срца" тј. храбро подносимо несреће које нас сналазе у животу, не клонимо друге, надајмо се у Господа Бога. А народ одговара: "Имамо у Господа". Дато нам је, дакле, животно правило, мудро родитељско, од стране брижне мајке наше св. Цркве, држимо се тога правила, немојмо се никада оглушити томе позиву. У Закону Божјем стоји написано: "Љуби Господа Бога свога свим срцем својим, и свом душом својом и свом снагом својом и свом мисли својом" (Лк. 10, 27). И то је Спаситељ наш назвао највећом заповјешћу. Вјера и нада су велике хришћанске врлине, али је љубав највећа, јер све што је најбоље и најплеменитије на овом свијету у љубави има свој извор и увор. Како не бисмо љубили Бога ми који смо просвијећени хришћанском науком? На десет вјекова прије славног рођења Христова, цар и пророк Давид рекао је: "Господ је просвјећење моје и Спаситељ мој ". Природно је љубити своје добротворе. Чак и животиње, па и дивље звијери на свој начин показују знаке љубави према својим добротворима. Отац наш небески наш је највећи добротвор. Он нам је живот дао. Он нас чува од зла. Он нас штити кад нас нападају животне буре и олује. Он нас свакодневно, свакотренутно обасипа изобилним својим милостима и доброчинствима. Наша је, дакле света дужност да Га љубимо. Мир на земљи, драга моја браћо и сестре, то је највећа срећа које, на жалост, мало има. Мир на земљи двојак је. Унутрашњи и спољашњи. Унутрашњи мир, то је мир у самом себи у души својој и у срцу своме; а спољашњи то је мир између човјека и других људи, међусобни мир између братства, племена, народа и држава. Велики Његош тачно је осјетио да је мало мира у овоме свијету, па је то дивно описао у овим дубоко болним стиховима: "Свјет је овај тиран тиранину, А камоли души благородној. Он је состав паклене неслоге: У њ ратује душа са тијелом, 111

У њ ратује море с брјеговима, У њ ратује зима и топлина, У њ ратују вјетри с вјетровима, У њ ратује живина с живином, У њ ратује народ са народом, У њ ратује човјек са човјеком, У њ ратују дневи са ноћима, У њ ратују дуси с небесима Нико срећан а нико довољан, Нико миран а нико спокојан (П. П. Његош: Горски Вијенац) Међутим, међу људима, нарочито културним, мира би требало да буде. Особито мира би требало да буде међу хришћанима. Али трагедија је човјечанства, што се милиони људи називају хришћанима, а ријетки су хришћани по дјелима. На жалост, у овоме свијету и сувише су ријетки хришћани који ревносно читају Свето писмо и по њему живе. А то је књига света, књига живота. Она нам је неопходно потребна у свима приликама живота. Када прохуји младост, орони здравље, нестане пријатеља, изневјери срећа, када нас све друго изда, Свето Писмо је ту: да нас поучи о животу, да нас утјеши, да нам ојача наду. Погледајмо главну личност Св. Писма Господа Исуса Христа. Њега највећег добротвора човјечанства, који је спасио људе од смрти вјечне, незахвални људи бију, пљују, ругају му се, на главу му мећу трнови вијенац, распињу га на крсту. И Он не клоне духом, већ све то трпљиво подноси. У најтежим мукама мисли на своју Мајку и препоруча је апостолу Јовану. Брине се чак и за своје мучитеље и моли Оца небескога да им опрости гријехе. Стога нам је Његов свијетли лик уздигнут до хероизма и светости, стога је Он вјечити извор и инспирација свега најузвишенијега и најплеменитијега. Осмотримо пророке и апостоле. Каква поука? Они знају да невини страдају и знају да то није право. Али знају исто тако да многи људи без кривице пате и страдају. И је ли, стога, право да њима буде добро, док други трпе? И њихове праведне душе кажу им да није право. Стога су они своју тешку судбину подносили, чак и мученички погинули без роптања. Ох, заиста би било много више мира на земљи, када би било угледања на Христа, читање Св. писма и живота по њему. Али, у Закону Божијему стоји записано да смо дужни љубити не само Бога већ и ближњега својега као самога себе" (Лк. 10, 27). Шта би било да је такав живот на овој планети? Било би на њој мање бола, суза и уздаха, а више среће, задовољства и радости. Драга моја дјецо духовна, на велику нашу жалост и штету, морамо признати да у душама и срцима нашим нема Христове љубави. Мјесто ње у њима су се настаниле завист, злоба, пакост, интрига, мржња. Стога међу нама мјесто слоге, влада неслога. А у јеванђељу пише: "Свако царство које се раздијели само по себи, опустјеће; и сваки град или дом који се раздијели сам по себи, пропашће." (Мт. 12, 25). А на другоме мјесту Св. писма стоји записано: "Како је лијепо и красно када сва браћа живе заједно у слози и јединству (Пс. 133, 1).

112

А императив је живота да хришћанска љубав загрије срца човјечија. Стога је неопходно потребно да послушамо апостола Павла који каже: "Да одбаците по првом мишљењу старости човјека, који се распада у жељама преварљивијем, и да се обновите духом ума својега и обучете у новога човјека који је саздан по Богу у правди и у светињи истине" (Еф. 4, 22-24). Међу људима добра воља љубав нам је потребна, као што је потребна свјетлост у тами, огрјев у хладноћи, срећа у несрећи. И то не само због личне среће, већ због среће и будућности нашега народа и свега човјечанства. Зашто је гвожђе зарђало? Зашто да дозволимо да у злу потамне старе врлине нашега народа? Зашто да паук преде своју мрежу око нас? Зашто да дозвољавамо да зли људи око нас плету сплетке, оговарају и дошаптавају? Ако желимо добра народу своме, морамо добро познавати основе историјског живота народног и високо цијенити моралне снаге. То од нас тражи љубав дрема отаџбини. У српском народу мора настати препорођај религиозног и моралног живота, јер сама по себи националност је празна, ако није сазидана на тврдом темељу вјере и морала. Неуморно радити у томе правцу, значи журно љубити свој народ и своју домовину. Драга браћо и сестре, ако се будемо својски трудили да у животу своме идемо указаним јеванђељским путем, заиста ће сваки од нас допринијети свој скромни удио за: славу Божју, мир на земљи и добру вољу међу људима. Мир вам Божји! Христос се роди! Ваш смирени молитвеник у Бога ПРАВОСЛАВНИ МИТРОПОЛИТ ЦРНОГОРСКО-ПРИМОРСКИ Јоаникије ДВА ПУТА 64 У животу су увијек била два пута: пут добра и пут зла пут врлине и пут гријеха. Пут добра и врлине тежи је, води кроз многе кланце и урвине, води у висину, захтијева напор, умара, стога њим иде мало људи. Пут зла и гријеха знатно је лакши и удобнији, јер је широк и води постепено на ниже, не захтијева труда и муке, стога њим иде већина људи. Људи који у животу свом иду првим путем, што су прави сљедбеници Господа Исуса Христа, што су хришћани по дјелима, а не само по ријечима. То су оне лијепе душе испуњене идеалима и радошћу, које се уздижу изнад опште биједе људске. То су херојске душе испуњене вјером у Бога, вјером у живот, у побједу правде над неправдом, истине над лажју, свјетлости над тмином; испуњене надом на бољу и радоснију будућност; испуњена љубављу према Створитељу и Промислитељу свијета и према свим људима без обзира на вјеру, народност, расу и социјални положај. То су људи оптимисти и велики раденици, који свој посао врше с пјесмом на уснама, као што птица гради своје гнијездо пјевајући. Они су урадили све што је лијепо, велико и узвишено на овој планети. Њима имају да захвале за свој напредак наука, филозофија, књижевност и техника. Ти људи претстављају духовне ватре, које свијетле и грију, слични су планинском извору који освјежава и повраћа снагу. 64

Уводни текст Митрополита Јоаникија у календару "Острог" за 1943. годину

113

Људи који у животу своме иду другим путем, што нијесу истинити сљедбеници благог Учитеља из Назарета Галилејскога, то су људи чије су душе испуњене мраком, злобом, завишћу и мржњом. Такви људи стварају једну биједну и трулу средину, која утиче заразно и убија. Они знају само за блато и каљугу. У таквој средини руше се идеали и светиње. Ту се вене без цвјетања, стари без младости, умире без живљења. Ту су мисао и срце привезани за земљу, ту су људи уморни и отровани од нерада. У таквој средини владају лаж, интрига, оговарање, дошаптавање, клевета, увреда и други гријеси. Ту је хладно без љубави, мрачно без науке, досадно без рада. Такви људи прогоне се и кољу међу собом као дивље звијери. Ту се пролама страшни одјек шкргута зуба, лавежа и курјачког завијања. Осјећа се љешинска трулеж и задах распадања. Први је ПУТ СВЕТОСАВЉА, други је ПУТ БЕЗВЈЕРЈА. Први ствара, други раствара, први лијечи, други трује, први ведри, други мрачи, први води у живот, други у смрт. Првим путем ишли су наши светитељи Симеон Мироточиви, Св. Сава "сунцу слични свјетионик", Стеван Првовјенчани, Владислав, Арсеније, Сава Други, Милутин, Стеван Дечански "предивни у страдањима, свијетли дијамант", Урош, Анастасија, Јелена и Ангелина, Никодим, Данило "звијезда јутарња, која тјера таму незнања", први патријарх Јоаникије, великомученик кнез Лазар "који је пролио крв своју за вјеру и отаџбину", страдалник патријарх Гаврило, Стеван Пиперски, Василије чудотворац острошки, Петар чудотворац цетињски. Другим путем ишли су и иду рушиоци вјере, народности и породице, они који не поштују морал, Славу, крсни колач и свијећу, који не предају пуње и проскуре, не ложе божићње бадњаке, не шарају Ускрсова јаја, у својим домовима немају иконе и не шкропе куће богојављенском водицом, који не похађају цркве и манастире, не признају кумство и пријатељство, за које гостопримство и задана ријеч није светиња. Трудимо се свом снагом ума, срца и воље да у животу своме избјегавамо ПУТ БЕЗВЈЕРЈА, а да идемо ПУТЕМ СВЕТОСАВЉА. ПРАВОСЛАВНИ МИТРОПОЛИТ ЦРНОГОРСКО-ПРИМОРСКИ Јоаникије

114

ВЈЕРНЕ СЛУГЕ ПОМЈАНИ ГОСПОДИ!65 "Боже драги који све управљаш, Који сједиш на престол небесни Те могућим зажижеш погледом Сва свијетла кола у простору, Ти који си развија прашину Испод твога трона свијетлога И назва је твојим мировима, Те си прашак сваки оживио Насија га умнијем сјеменом, Ти, те књигу држиш миробитну У коју су судбе уписате Мировима и умним тварима Који си се милосно склонио Дјелатељне оживит чланове Малом мраву ка гордоме лафу" (П. П. Његош: "Горски Вијенац") Сјети се у царству своме небесноме умрлих вјерних слугу твојих синова и кћери мученичкога, крстоноснога српскога Народа које страшним мукама побише партизани и оних који храбро погибоше у борби с тим зликовцима. Драги мученици, они који су годинама обећавали да ће усрећити наш народ, они својим заблудјелим мозговима и злобом отрованим срцима одредише за вас маљеве, куршуме, ножеве, коце, огањ, јаме да вам то буду знаци "братске пажње и љубави", а вама, јунаци, који сте се у крвавим борбама борили против тих непријатеља крста, безвјерници намијенише лукавство, превару, куршуме, бомбе, митраљезе... Ви сте били још много потребни себи, својим милима и драгима, народу нашему, Цркви Светосавској. Ви сте вољели свјетлост мрачњаци вас послаше у мрак; ви сте вољели рад љенштине вас послаше у тишину и нерад; ви сте вољели живот гробари вас послаше у смрт. Али, гле, преко своје мученичке смрти ви постадосте гласнији и моћнији. Заиста они су мртви у животу, а ви живи у смрти. Они су љешине које смрде и доносе заразу, а ви духовне ватре које освјетљавају путеве будућности и грију душе љубављу која жртвује себе за добро својих ближњих. Свијетла имена многих од вас знамо, а многих не знамо, али Отац наш небески зна имена свих вас. Почивајте мирно у вашим гробовима, по јамама и урвинама, у дубинама морским и ријекама. Ваша духовна мајка Светосавска Црква топло саосјећа Митрополитов текст објављен у Календару "Острог" за 1943. Годину "ДВА ПУТА" И "ВЈЕРНЕ СЛУГЕ ПОМЈАНИ ГОСПОДИ" Ова два текста митрополита Јоаникија објављена су 1943. го(ине у епархијском календару "ОСТРОГ". С обзиром да је цијело подручје Српске Цркве било разбијено и окупирано и да су Српска Црква и њена јерархија била у непрестаном страдању и прогону и да везе између београдске Патријаршије и Епархија нијесу функционисале Митрополит је одлучио да Митрополија припреми и одштампа календар који се састојао из два дијела: календаријума и вјерско-националног дијела. Овај календар је штампан у, за оно вријеме великом тиражу, и растуран је на подручју цијеле Митрополије, затим у Архијерејским намјесништвима пљеваљском и пријепољском који су, због времена и неприлика, потпали под јурисдикцију Митрополије црногорско-приморске. Митрополит је преко својих веза календар слао у Сплит и Шибеник тамошњим Србима, затим краљици Јелени у Италију, Србима на Косову, у Херцеговину итд. Као "доказ" служења Италијанима комунисти су нашли да је и цијена календара била у лирама. Црна Гора је била под окупацијом и није Митрополит могао да одређује врсту валуте ни прије рата ни за вријеме рата. Вријеме је и данас показало да су комунисти много већи љубитељи страних валута од динара. 65

115

бол ваших родитеља, ваших удовица и сирочади, браће и сестара и рођака ваших, јер и ви и они кост сте костију њених и крв крви њене. На својим грудима вас је отхранила, својим вас је духовним млијеком задојила. И по природи духовног родитељства, бол њихов постаје бол заједничке мајке њихове свете Српске Цркве. Она страда због болова свих вас; у њеном срцу налазе одјека све глади, голотиње, босотиње, сиротовања, увреде, понижења, патње и сузе. Она се увијек моли за вјечни покој свих који положише животе за вјеру и отаџбину. Господе наш, дај им рајско насеље и упокој њихове херојске душе тамо гдје нема болова, ни жалости, ни уздаха, већ гдје је живот без краја. "На небу им душе царовале, Ка им име на земљи царује! Благо томе ко довијек живи. Имао се рашта и родити: Вјечна зубља вјечне помрачине Нит догори нити свјетлост губи. На гробљу ће изнићи цвијеће За далеко неко покољење"! (П. П. Његош: Горски Вијенац). Вјечна им памјат! ПРАВОСЛАВНИ МИТРОПОЛИТ ЦРНОГОРСКО-ПРИМОРСКИ Јоаникије ОДЛИКОВАЊА ЗА СЛУЖБУ БОГУ И РОДУ 66 ПРАВОСЛАВНИ МИТРОПОЛИТ ЦРНОГОРСКО-ПРИМОРСКИ РЈЕШЕЊЕ Ревност о слави свете Божје Цркве, вишегодишње и хвале достојна пастирска служба и старање о угледу свештеничког чина, које је показало пречасно свештенство богоспасаване Митрополије црногорско-приморске и родољубиви рад, подражавања достојан, у служби националне ствари, побудили су нас да у знак признања, а поводом славних Божићних празника, одликујемо извјестан број истакнутих свештеника. То чинимо у увјерењу, да ће овај акт признања, који наша смјерност указује својим сатрудницима и ревним посленицима у винограду Господњем и народној њиви, одликованим послужити за лично унапређивање и потстрек за будући рад, а осталој браћи дати примјера, да савјесно и пожртвовано врши своје дужности у славу Господа, за успјех дјела Божјег на земљи и обилату корист Светосавског народа нашег. У смислу чл. 102. тач. 12. Устава Црквеног ОДЛИКУЈЕМО 1. - чином протојереја: свештеника Радоја Ђуришића, пароха градачко-буроњског, 66

Митрополитов текст који је објављен у Гласу Црногорца бр. 87 од 27. 01. 1943. г.

116

2. - црвеним листама: свештеника Милана Ратковића, пароха ораховачког, јеромонаха Иринеја Хрјукина, сабрата ман. Острога свештеника Милисава Дракуловића, пароха ораховског, свештеника Ђорђија Ивановића, пароха и арх. намјесника шавничког свештеника Павла Радуновића, пароха и арх. намјесника барског; 3. - црвеним појасом: свештеника Александра Лабовића, пароха краљског, свештеника Василија Томовића, пароха верушког, свештеника Марка Баровића, пароха другог беранског, свештеника Гојка Кривокапића, пароха трешњевачког, свештеника Мила Пламенца, пароха бољевићко-лимљанског, свештеника Данила Нишавића, пароха заостро-штитарског, свештеника Марка Кусовца, помоћ. арх. намјесника на Цетињу, свештеника Милију Лачковића, помоћника арх. намјесника на Цетињу свештеника Савића Поповића, пароха јеленачког, јеромонаха Боривоја Томовића, настојатеља ман. Ћелије, ђакона Тома Вукасовића, писара Црквеног суда. 4. - похвалницом: игумана Рафаила Ђуровића, настојатеља ман. Жупе, игумана Дамјана Томића, настојатеља ман. Косијерева, протојереја Тихомира Балшића, привр. пароха у Бијелом Пољу, свештеника Илију Дедића, пароха липовског, свештеника Николу Милошевића, пароха љеворечког, свештеника Ђура Томовића, лароха прошћенског, свештеника Бошка Радусиновића, пароха ћеклићког, свештеника Сава Вуксановића, пароха колашинско-речинског, свештеника Радисава Бабовића, пароха у Бијелом Пољу. Дано на Божић 24. 12.1942./7. 1. 1943. године у нашој резиденцији на Цетињу. ПРАВОСЛАВНИ МИТРОПОЛИТ ЦРНОГОРСКО-ПРИМОРСКИ Јоаникије (Рјешење Митрополита М. бр. 45/ Божић 1943. г.)

117

СВЕТИ САВА - ПРОСВЕТИТЕЉ СРПСКИ И ТВОРАЦ СРПСКЕ ДРЖАВНЕ МИСЛИ Родио се око 1174. године у Расу као најмлађи син великога жупана Стевана Немање. Крштено му име бијаше Растко. У својој осамнаестој години закалуђерио се је у Светој Гори у руском манастиру Св. Пантелејмону узевши у манастиру име Сава. Послије извјесног времена, жељан науке, отишао је у грчки манастир Ватопед. Заједно са својим оцем Стеваном у калуђерству Симеоном 1199. године у Светој Гори сазидао је за Србе монахе манастир Хиландар, који је Савиним трудом и настојањем ускоро постао један од најчувенијих и најважнијих манастира не само у Српству већ у Православљу. Нешто касније Сава је из Хиландара отишао у Кареју, гдје је у једној испосници живио аскетским животом, бавећи се молитвом и књижевним радом. Послије Немањине смрти, као што је познато, због неслоге између браће Стевана и Вукана, дошло је у Србији до немира и грађанског рата. У тако тешким приликама вратио се је Сава год. 1208. из Свете Горе у Србију и донио свете мошти очеве. Измирио је своју завађену браћу и народу повратио мир и ред. Живио је у манастиру Студеници задужбини Немањиној. Имајући велике способности државничке и дипломатске, био је од велике помоћи своме брату великом жупану Стевану. Када је Стеван 1217. године добио из Рима краљевску круну, Сава је тим био врло незадовољан и вратио се у Свету Гору. Он се држао политичке традиције Немањине, која је била потпуно у духу Православља. Његово је убеђење било да што више православна вјера завлада срцем и душом српскога народа, да му тиме претстоји боља и свијетлија будућност. С тога је мислио да оснује самосталну српско-православну цркву која би радила на јачању државе. У ту сврху 1219. године отишао је у Никеју и од тамошњег цара и патријарха испословао самосталност Српске Цркве. Сава је тада постао првим српским архиепископом. Србију је поделио у осам епископија, а за сједиште архиепископије одредио је манастир Жичу, задужбину свога брата Стевана и своју. Сава је духовни творац српске државне мисли. Он је 1221. год. крунисао свога брата Стевана. Сава је то крунисање обновио и осветио, како се каже у запису епископа Теофила из године 1252. Архиепископ Сава је неуморно радио на томе да православље постане главни смисао и садржај српске културе. У томе духу он је васпитавао своје свештенике и калуђере. Српски архијереји с великим успјехом наставили су дјело Савино. Они су тако чврсто повезали Српску Цркву и државу, да су касније за вријеме ропства под Турцима, српски свештеници били главни представници традиција Немањића и српске државне мисли. Послије смрти свога брата Стевана око 1227. године архиепископ Сава крунисао је за краља сина Стевановог Радослава. Затим је отишао у Свету Земљу. Краљ Радослав бјеше под јаким политичким утицајем свога таста епирског деспота и солунског цара Теодора, с тога је год. 1233. био збачен са управе земље. На пријестолу га је наслиједио брат му Владислав, који бјеше зет бугарског цара Асена Другог. Сава је и по друга пут отишао на исток. По повратку из Свете Земље, свратио је у Бугарску, и у Трнову умро 14. јануара 1236. године. По жељи његовог синовца краља Владислава, свештенства и 118

народа, свете мошти Савине 6. маја 1237. год. пренесене су у манастир Милешево, гдје су почивале до год. 1594. када су их Турци пренијели у Београд и спалили на Врачару. Архиепископ Сава био је први српски књижевник. Написао је и типик карејски, хиландарски и студенички. Осим тога написао је и животопис свога оца Стевана Немање, који спада међу најбоља дјела старе српске књижевности. Такођер је написао и службу Св. Симеону. Када се послије седам вјекова баци поглед на живот и рад архиепископа Саве, види се да је главни садржај његовог значаја у снази његовог рада и замаха. Он је био исполинска снага, која је имала моћ стихије. Молитвеник и испосник, пастир који душу своју полаже за своје духовно стадо, мудри дипломата, далековидни државник, вјешти организатор Српске Цркве, талентовани књижевник, велики родољуб то је српском народу био архиепископ Сава. Он је на свим тим пољима непоштедно трошио своју снагу, борећи се са многим препрекама. Резултати његовог рада су огромни, он је неизмерно много заслужан за свој народ, с тога је он највећа личност српске историје. ПРАВОСЛАВНИ МИТРОПОЛИТ ЦРНОГОРСКО-ПРИМОРСКИ Јоаникије СЛУЖИ ЛИ СЕ СЛУЖБА У ЗАТВОРУ? 67 ПРАВОСЛАВНИ МИТРОПОЛИТ ЦРНОГОРСКО-ПРИМОРСКИ АРХИЈЕРЕЈСКОМ НАМЈЕСНИШТВУ ЦЕТИЊСКОМ Извијестите нас: да ли се сада обавља служба Божја у овдашњем затвору. Ако се не врши: откада и шта сте предузели да се сметње отклоне и богослужење настави, те што је ометало вршење богослужења? Хитно је! ПРАВОСЛАВНИ МИТРОПОЛИТ ЦРНОГОРСКО-ПРИМОРСКИ Јоаникије

Акт Митрополита Архијерејском намјеснику цетињском М. бр. 588/18. 02. 1943. г.

119

ЖЕТВА ЈЕ ВЕЛИКА, А ПОСЛЕНИКА ЈЕ МАЛО 68 ПРАВОСЛАВНИ МИТРОПОЛИТ ЦРНОГОРСКО-ПРИМОРСКИ АРХИЈЕРЕЈСКИМ НАМЈЕСНИЦИМА, СВИМА У ЕПАРХИЈИ Нашом Окружницом бр. 721 од 20/7. маја прошле године апеловали смо на дипломиране и недипломиране студенте теологије, као и свршене богослове да се припреме и приме свештенички чин. Тражили смо од њих да учине оно што су били дужни учинити, с обзиром да су се, може се рећи, без изузетка школовали на рачун наше Српске Цркве. На жалост, нашем апелу ријетки су се одазвали. Међутим, "жетва је велика, а посленика мало". С обзиром на предње, нека намјесник призове к себи све дипломиране и недипломиране студенте теологије и свршене богослове са свога подручја, упозна их са потребама Цркве и њеним материнским апелом, којим их позива на рад у винограду Господњем, па их узасавјетујте да се спреме за ступање у свештенички чин и траже мјеста у црквеној служби, којих има довољно и која треба да се попуне. Упозорити их, да је вријеме да се одазову гласу Цркве и њеној потреби и олакшају њену спасоносну мисију у народу, а уз то приме оно знање за које су се толико времена спремали и које су, ваљда, бесумње, жељели, да приме, као и њихови старији другови. Архијерејски намјесник ће се постарати да све поменуте личности са овога подручја с овим упозна и заинтересује их за овај апел Свете Цркве. Искуство нас увјерава, да ће се поједини изговарати сиромаштвом и немогућношћу женидбе и томе слично. Свима нека намјесник стави до знања, да су све то изговори, јер онај, који истински жели да прими свештенички чин и служи Цркви наћи ће, бар у најскромнијем обиму, и средства да би се припремио за тај чин, у толико прије што, како је то и познато, на упосљење нема дуго да чека, као ни на регулисање својих принадлежности. У колико не би архијерејски намјесник познавао све свршене богослове и студенте теологије са свога подручја, нека се за то побрине преко подручних пароха. У вези овога узети потребну изјаву о ступању у свештенички чин и оних свршених богослова и студената, који су запослени као вјероучитељи у основној односно средњој којој школи, а нијесу примили свештенички чин. Разумије се и од првих узети сходне изјаве о овом питању. Пријем ове окружнице потврдити. ПРАВОСЛАВНИ МИТРОПОЛИТ ЦРНОГОРСКО-ПРИМОРСКИ Јоаникије

Окружница Митрополита Архијерејским намјесништвима М. бр. 570/18. 02. 1943. г.

120

МИСИЈА РАСПЕТИМ СРБИМА У НЕЗАВИСНОЈ ДРЖАВИ ХРВАТСКОЈ 69 ПРАВОСЛАВНИ МИТРОПОЛИТ ЦРНОГОРСКО-ПРИМОРСКИ АРХИЈЕРЕЈСКОМ НАМЈЕСНИКУ КОТОРСКОМ Извијестите нас, по могућности што прије, да ли су примљени календари "Острог" у Сплиту, Шибенику и другим мјестима Приморја. О томе ћете се информисати код породице др Филипа Лазаревића. ПРАВОСЛАВНИ МИТРОПОЛИТ ЦРНОГОРСКО-ПРИМОРСКИ Јоаникије СЛУЖБА БОЖЈА У СВЕТОСИМЕОНОВСКОМ ГРАДУ 70 ПРАВОСЛАВНИ МИТРОПОЛИТ ЦРНОГОРСКО-ПРИМОРСКИ АРХИЈЕРЕЈСКОМ НАМЈЕСНИШТВУ Подгорица 13/26. фебруара на празник Св. Симеона Мироточивога у Подгорици, као родном мјесту великога светитеља Српске Цркве, служиће се сваке године св. литургија, о чему благовремено обавијестити народ. ПРАВОСЛАВНИ МИТРОПОЛИТ ЦРНОГОРСКО-ПРИМОРСКИ Јоаникије ПРОПОВЕДАЈТЕ ХРИСТА РАСПЕТОГА 71 ПРАВОСЛАВНИ МИТРОПОЛИТ ЦРНОГОРСКО-ПРИМОРСКИ БОГОЉУБИВОМ СВЕШТЕНСТВУ ОБА РЕДА ЦРНОГОРСКО-ПРИМОРСКЕ МИТРОПОЛИЈЕ И НАМЈЕСНИШТАВА ПЉЕВАЉСКОГ И ПРИЈЕПОЉСКОГ Пред Ускршњи пост, драги моји сарадници у Винограду Господњем обраћам Вам се с позивом да проповједничку ревност увећате до највећег степена. Проповједници Јеванђеља, марљиво проповиједајте ријечи Божје у данима спасења (2. Кор. 6, 2). Проповиједајте Христа распетог (1. Кор. 2, 2). Његов крст није више знак смрти, већ знак васкрсења и вјечнога живота. "А ово је живот вјечни да познају тебе јединога истинскога Бога и кога си послао Исуса Христа." (Јн. 17, 3).

Акт Митрополита Архијерејском намјеснику которском М. бр. 592/19. 02. 1943. г. Акт Митрополита Архијерејског намјесништву подгоричком бр. 659/22. 02. 1943. г. 71 Окружница Митрополита Архијерејским намјесништвима у Митрополији и Архијерејским намјесништвима пљеваљском и пријепољском М. бр. 735/12. 02. 1943. г. 69 70

121

Народ наш осјећа велику потребу што бољег познавања Господа Бога. Трагедија која нас је задесила у првом је реду плод слабе вјере. Служитељи Божјега олтара, учите стога ревносно народ свој истинама наше св. вјере. "Небеса казују славу Божју, и дјела руку његовијех гласи свод небески. Закон је Господњи савршен, кријепи душу; свједочанство је Господње вјерно, даје мудрост невјештоме. Наредбе су Господње праведне, веселе срце. Заповијест је Господња свијетла, просвјетљује очи." (Пс. 19, 1, 78). Проповједници слова Божјег, трудите се непрестано да народ наш приведете Господу Христу. Настојте да ријечи ваше утичу на ум, срце и вољу. Проповиједајте с љубављу. Нека ваши слушаоци осјете да им говорите као очеви који љубе своју дјецу више него себе. Нека се у нашим очима одразују вјера, нада и љубав: нека из устију ваших паства наша чује ријечи, које ће поучити неуког, тјешити жалосног, храбрити клонулог, на прави пут изводити застрањеног. Пастири стада Христовог, изнад свега старајте се да вашим животом будете углед своме стаду, јер та је проповјед најбоља, њен је утицај трајан и неизбрисив. Архијерејски ће намјесници ову нашу окружницу хитно текстуално расписати свештенству. Потврдити пријем. ПРАВОСЛАВНИ МИТРОПОЛИТ ЦРНОГОРСКО-ПРИМОРСКИ Јоаникије ПРОСЛАВА НЕЂЕЉЕ ПРАВОСЛАВЉА 72 ПРАВОСЛАВНИ МИТРОПОЛИТ ЦРНОГОРСКО-ПРИМОРСКИ ГУВЕРНЕРСТВУ ЦРНЕ ГОРЕ ВОЈНИ УРЕД Цетиње Још од осмог вијека у спомен побједе православне Цркве над јеретицима, установљено је да се прва неђеља Ускршњег поста у свој православној Цркви свечано прославља као Неђеља православља. Ове године тај велики празник спада 14. марта. Код нас је било правило да се тога дана послије подне у варошима одрже: духовне академије, чији је програм био предавање (говор) религиозног карактера, пјевање црквених пјесама са стране пјевачких друштава и ђачких хорова и неколико ученичких декламација. Како ово служи јачању вјере, то ipso facto слаби комунизам, стога молим да чим прије изволите одобрити одржавање ових духовник академија, како би на вријеме могао дати свештеницима потребна упутства. Ово је и жеља Главног Националног Одбора, јер би националисти на овим духовним академијама узели врло активно учешће. ПРАВОСЛАВНИ МИТРОПОЛИТ ЦРНОГОРСКО-ПРИМОРСКИ Јоаникије Допис Митрополита Гувернеру Црне Горе армијском ђенералу А. П. Бироли поводом прославе Недјеље православља М. бр. 692/24. 02. 1943. г. 72

122

УЗДИГНИМО БАРЈАК ПРАВОСЛАВЉА И СВЕТОСАВЉА 73 АРХИЈЕРЕЈСКИМ НАМЈЕСНИШТВИМА, СВИМА У ЕПАРХИЈИ Како је данас потребно, потребније него икада, високо уздићи барјак Православља и Светославља, позивамо драго наше Свештенство да свуда широм наше Епархије и оних дјелова који су нашем Архипастирском старању од других епархија повјерени, да свуда гдје је то могуће изведу ове године прославу НЕДЈЕЉЕ ПРАВОСЛАВЉА 1/14. марта што свечаније и са богатијим програмом. У извођењу ове Светосавске манифестације, вјерујемо, најодушевљеније ће учествовати националне власти и органи са националном омладином, која, нека је Богу слава а крстоносном народу српском утјеха, налази свој прави пут линијом Светосавља. Ниједно варошко мјесто нека не пропусти, а да свечаност не изведе. Ниједан сеоски свештеник нека не пропусти, а да бар уз службу Божију не одржи пригодну проповијед. Да би пуни успјех ове вјерско-народне манифестације био осигуран, нека свештенство благовремено ступи у везу са Националним одборима, Националним командама, Одборима за пропаганду и национално васпитање и мјесним школским управама. Сви ће нам пароси поднијети извјештај о прослави НЕДЈЕЉЕ ПРАВОСЛАВЉА у својим парохијама, а те ће извјештаје намјесници доставити скупа за читаво своје подручје. ПРАВОСЛАВНИ МИТРОПОЛИТ ЦРНОГОРСКО-ПРИМОРСКИ Јоаникије ПРАВОСЛАВЉЕ 74 Данас када наша св. Црква слави Недјељу Православља, умјесно је размислити о садржају и духу Православља. Што је Православље, какви су његови идеали и каква мисија? Православље је вјероисповјест међу другим хришћанским вјероисповјестима. Као што сама ријеч каже, оно учи право славити Бога. Православље је чврста вјера у Бога Створитеља и Промислитеља свијета, оно је поуздана нада у Њега, оно је чиста и искрена љубав према Њему и према ближњему своме. Православље тражи поштовање родитеља, забрањује прељубу, крађу, лажно свједочење на ближњега свога, не дозвољава жељу туђега. Православље тражи гладнога нахранити, жеднога напојити, нагога одјести, болнога и сужњега посјетити, неукога поучити, жалоснога утјешити, светитеље прослављати, приступати св. тајнама исповијести и причешћа, присуствовати богослужењима, носити у цркву пуње и проскуре, постити посте, сваки важнији посао молитвом почети и завршавати. Православље код својих припадника развија љубав према раду. Оно их стално опомиње да је Бог наредио људима да шест дана раде, а седми да се одморе и да га њему посвете (Књ. Изласка 20, 8-10). Оно упозорује своје сљедбенике да је апостол Павле рекао: "Ако ко неће да ради, да и не једе" (2. Сол. 3, 8). Православље је јеванђелско пожртвовање, жртвовање својих интереса, уживања, до потребе и себе самога за бољи и свјетлији живот свога ближњега. А у овоме свијету, гдје влада егоизам, гдје су лични интереси изнад свега, гдје се не бирају средства за 73 74

Окружница Митрополита Архијерејским намјесништвима М. бр. 805/03. 03. 1943. г. Текст Митрополита Јоаникија објављен у "Гласу Црногорца" од 14. 03. 1943. г.

123

богаћење и уживање, хришћанског пожртвовања је велика потреба. "Ко хоће за мном да иде, нека се одрече себе", рекао је Господ Исус Христос (Мт. 16, 24). Православље тражи од својих припадника да за увијек оставе завист, свађу, лаж, пакост, превару, неслогу, оговарање, а да његују мир, братску слогу, повјерење, љубав и друге врлине. Оно учи страху Божјему, прашта увреде, упућује људе да не буду охоли, већ смјерни, да не буду грамзиви, већ с малим задовољни. Православље тражи од својих сљедбеника да буду милостиви, да избјегавају искушење и друга зла и напасти, да буду чистога срца, да им буде свето име Божје и идеал остварење царства Божјега. Православље тражи да се у живот унесе више истине и правде, више Христовог морала, правог извора сваке праве цивилизације. Оно то тражи у првом реду од породице, као основне друштвене ћелије. Постоје многе православне породице, чије је православље, на жалост, само номинално. У мањини су породице гдје је православље искрено и јако и у којима је Христова вјера и морал прожела цио живот њених чланова. Породица је почетак друштва. Као што се тијело човјечје састоји од живих ћелија, које се не налазе случајно једна поред друге, већ са њиховим сталним везама сачињавају једну органску цјелину, тако и друштво није састављено из једног конгломерата случајних бића, већ из економске заједнице и моралне солидарности породица, које предавајући из генерације у генерацију драгоцјено насљедство идеала, зајемчују континуитет социјалних веза. Деструктивни елементи одлично су схватили велики значај породице, и стога су већ давно упрегли свом снагом да породицу саздану од Христове вјере и Његовог морала, ширећи безвјерство и препоручујући слободну љубав. Православље је непрестано настојање, стални напор за чистоћу душе и тјела, за очување хришћанског морала и његову примјену у свима манифестацијама личног и колективног живота. Оно је борба непрестана и непоштедна против зла, које душе људи сурвава у понор мрака и вјечне смрти. По ријечима праведнога Јова, живот је човјечији на земљи борба. Постоје многобројне препреке, разна искушења неизмјерне сметње за спасење душа. Православље је чврста воља и непрестани труд за спасење своје и других душа. Оно се не руга погрешкама других људи, не исмијава мане својих ближњих, не радује се туђем злу, већ напротив православац је жалостан због туђе несреће, он савјетује, исправља, даје добар примјер. Православац улаже велики труд да спаси шта се спасити даде, да ближњега свога избави из смрдљиве каљуге пијанства, блуда, преваре, среброљубља и других грјехова. Православље је против мрачног песимизма који не ствара ништа позитивно, који разара, који не лијечи, већ трује људство, оно је вјера ведрога, стваралачкога оптимизма, религија која учи људе да вјерују у прогрес, да воле све људе као своју браћу и да се радују животу. Православље је народна црква. Она је са својим народом радовала се и страдала, она је с њим увијек и у ведрим и у облачним данима, у добру и злу. Православље и Српство већ вјековима тако је међу собом повезано да је постало нераздјељиво, једно. Православље је дало Српству светитеље: Симеона Мироточивога, Св. Саву, Стевана Првовјенчанога, Св. Арсенија, Стевана Дечанскога, косовског мученика кнеза Лазара, мајку Ангелину, Василија Острошкога, Петра Цетињскога, Стевана Пиперскога и друге Божје угоднике. Оно нам је сазидало Студеницу, Хиландар, Жичу, Милешево, Сопоћане, Раваницу, Љубостињу, Острог и друге светиње. Оно нас је научило моралу мајке Јевросиме и мајке Југовића. Православље тражи од својих сљедбеника да своју мисао обогате духом јеванђеља, да оплемене своје осјећаје, да своју вољу очврсте у добру. Православље 124

тражи од својих припадника сву душу и сво срце његово, како би се у њих уселио и њима владао Господ Исус Христос, Који ће их надахнути витештвом да храбро подносе животне несреће, да не клону, да вјерују и надају се у побједу добра над злом, истине над лажју, правде над неправдом, Бога над ђаволом. Наша је топла жеља и молитва да Срби постану такви православци, па ће се на њима испунити обећање које је Господ дао пророку Јеремији: "Они ће бити мој народ и ја ћу бити њихов Бог, јер ће се обратити мени свим срцем својим" (Јеремија 24, 7). ПРАВОСЛАВНИ МИТРОПОЛИТ ЦРНОГОРСКО-ПРИМОРСКИ Јоаникије НЕКА ВОЈСКА ИЗАЂЕ ИЗ ХРАМОВА 75 ПРАВОСЛАВНИ МИТРОПОЛИТ ЦРНОГОРСКО-ПРИМОРСКИ АРХИЈЕРЕЈСКОМ НАМЈЕСНИШТВУ СТ. БАР Од Гувернерства Црне горе тражили смо да се цркве св. Стефана Штиљановића у Бечићима и св. арх. Стефана у Св. Стефану испразне од војске и ставе на расположење за богослужбене потребе, па смо од Војног уреда Гувернерства добили под бр. 1573/Оп. од 8. 3. 1943. г. одговор ове садржине: "У вези потребе истакнуте од Ваше Ексцеленције овом Гувернерству да би услиједило ослобођење цркава св. Стефана Штиљановића у Бечићима и оне св. Архиђакона Стефана у С. Стефану, јавља се да је било одређено да се Вашој жељи чим прије изађе у сусрет". Обавијестити о овоме пароха паштровског. ПРАВОСЛАВНИ МИТРОПОЛИТ ЦРНОГОРСКО-ПРИМОРСКИ Јоаникије РЕДОСЛИЈЕД ИСПОВИЈЕСТИ И ПРИЧЕШЋА ЂАКА 76 ПРАВОСЛАВНИ МИТРОПОЛИТ ЦРНОГОРСКО-ПРИМОРСКИ АРХИЈЕРЕЈСКОМ НАМЈЕСНИШТВУ ЦЕТИЊЕ И УПРАВАМА СВИЈУ ЦЕТИЊСКИХ ШКОЛА Исповијест и причешће ученика са наставницима свију мјесних школа током овога Часног поста извршиће се по овом распореду: Исповијест за све школе у манастиру цетињском данас 12. марта у 4. 1/2 сата послије подне; Причешће ће се обавити у суботу 13. марта у 8 сати прије подне: у манастирској цркви: богословија, учитељска школа са вјежбаоницом и виши разреди гимназије; у Влашкој цркви: основна школа; у цркви на Ћипуру: нижа гимназија и женска занатска школа. ПРАВОСЛАВНИ МИТРОПОЛИТ ЦРНОГОРСКО-ПРИМОРСКИ Јоаникије Акт Митрополита Архијерејском намјеснику барском М. бр. 901/10. 03. 1943. г. Акт Митрополита Архијерејском намјесништву цетињском и управама свију цетињских школа М. бр. 954/12. 03. 1943. г. 75 76

125

УСПОСТАВИМО БОГОСЛУЖЕЊЕ У ЗАТВОРУ 77 ПРАВОСЛАВНИ МИТРОПОЛИТ ЦРНОГОРСКО-ПРИМОРСКИ КОМАНДИ 11. БАТАЉОНА КРАЉ. КАРАБИЊЕРА Цетиње Прошле године у овд. затвору се редовно вршила служба Божја недјељних и празничних дана. Прије извјесног времена богослужење је обустављено због епидемије, која је владала у затвору. Молимо Команду: да се поново успостави редовна служба Божја у затвору сваке недјеље и великих празника почев од 14. марта 1943. године Недјеље Православља, како би се затвореници припремили душевно и примили св. тајне исповијести и причешћа. ПРАВОСЛАВНИ МИТРОПОЛИТ ЦРНОГОРСКО-ПРИМОРСКИ Јоаникије ОДАЈМО ПОШТУ ВЕЛИКОМ СРПСКОМ СИНУ 78 ПРАВОСЛАВНИ МИТРОПОЛИТ ЦРНОГОРСКО-ПРИМОРСКИ ГЛАВНОМ НАЦИОНАЛНОМ ОДБОРУ Цетиње Трећег фебруара преминуо је заслужни син наше нације војвода Илија ТрифуновићБирчанин, предсједник Народне одбране. Његови подвизи познати су широм намученог Српства и он је покољења задужио, да се с благодарношћу сјете њега и одаду му дубоку пошту. Увјерени да погађамо Ваше мисли и Ваше жеље, предлажемо Вам, да се у суботу 13. марта т. г. у 11 сати одржи четрдесетодневни парастос у манастирској цркви пок. војводи. ПРАВОСЛАВНИ МИТРОПОЛИТ ЦРНОГОРСКО-ПРИМОРСКИ Јоаникије

77 78

Допис Митрополита Команди 11. батаљона краљевских карабињера у Цетињу М. бр. 956/12. 03. 1943. Допис Митрополита Главном националном одбору у Цетињу М. бр. 957/12. 02. 1943. г.

126

МУЧЕНИЧКЕ КОСТИ ЊЕГОШЕВЕ 79 УПРАВА СРПСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ПАРОХИЈЕ ЦЕТИЊСКЕ ПРАВОСЛАВНОЈ МИТРОПОЛИЈИ ЦРНОГОРСКО-ПРИМОРСКОЈ Цетиње На основу наређења те Митрополије част ми је поднијети кратак извјештај о преносу посмртних остатака костију, блаженопочившег господара Црне горе Петра Другог Петровића-Његоша ВЛАДИКЕ РАДА, са Ловћена на Цетиње, за вријеме запосједнућа Црне Горе од стране аустроугарске војске. Овај извјештај дајем по сјећању из доба, када сам по налогу Њ. В. П. поч. Митрополита Митрофана Бана имао да извршим једну тешку и болну дужност, да као његов заступник узмем учешћа у поменутом преносу ЊЕГОШЕВИХ костију. Било је то негдје почетком јула 1916. године, када је Митрополит Митрофан добио извјештај од војног Гувернера Црне Горе ђенерала Вебера, да ће се извршити пренос ЊЕГОШЕВИХ костију на Цетиње, те да одреди лица, која ће овоме преносу присуствовати. На овакав предлог, односно наређење, Митрополит је дао одговор, да у овакав један посао он неће да улази, а окупатору стоји у власти, да може чинити што год хоће. Међутим, Митрополит је одмах о овој намјери окупаторовој извијестио угледније људе из вароши Цетиња, Бајица, Доњег Краја, Бјелоша, Очинића и Угања. Предсједници поменутих општина одмах су упутили Гувернеру Веберу протест односно молбу, и затражили да се обустави извршење решења о преносу ЊЕГОШЕВИХ костију, јер да ће такав поступак окупаторов изазвати код народа велико негодовање, а може и да буде нереда, који би могли имати рђавих посљедица. Овај протест Митрополит је спровео Гувернеру Веберу са мишљењем, у којем се потпуно сложио са потписницима истог. Међутим, видјевши, да је питање озбиљно и хитно, Митрополит је претходно био уговорио са угледнијим личностима из вароши, да се по сваки начин узме учешћа у поменутом преносу ЊЕГОШЕВИХ костију, ако окупатор не одустане од своје намјере. Мало је било наде, да ће окупатор од те намјере одустати, а није се смјело оставити, да он сам као окупатор свршава један тако важан и за народно достојанство тако осјетљив посао. Усљед тога одређени су изасланици и то: др Лазо Томановић, бив. предсј. Краљ. Црногор. Владе; Михаило (Мишо) Поповић, Држ. савјетник у пензији; Иво Калуђеровић, онда ђакон и секретар Митрополије и потписани. Протекло је можда 15-20 дана од дана предаје протеста. Митрополит Митрофан је добио негативан одговор а уз то наређење, да се пренос ЊЕГОШЕВИХ костију са Језерског врха (Ловћена) на Цетиње има извршити ноћу између 12. и 13. августа 1916. г. у присуству двојице војних заступника као и заступника, које Митрополит одреди. Горње решење је Митрополит одмах саопштио одређеним лицима (који су горе поменути) и ми смо са двојицом аустроугарских официра отпутовали за Ловћен 12-ог

Извјештај протојереја Сима Мартиновића Митрополиту бр. 125/26. 03. 1943. - М. бр. 1685/12. 05.1943.

127

августа око 12 часова, попели се на Језерски Врх и одмах приступили ископавању костију. Када су војници отворили гроб, потписани је са Ђаконом Ивом Калуђеровићем извршио помен а затим смо једну по једну кост смијештали у нарочити сандук, који смо за ту сврху били са собом донијели. Сви чланови изасланици присутни су били на лицу мјеста и вођен је записник, који је од свију био потписан. И поред тога, што су кости дуго времена лежале у гробници (од 19. 10. 1851. г. до 12. 08. 1916. г.) скоро 62 године, а црквица у којој је била гробница била толико времена изложена временским непогодама кишама, громовима итд. ипак су биле прилично одржане. Положај пак костију био је поремећен у толико, што се је лобања налазила скоро на положај десног рамена. Метални сребрни крст, који се налазио на прсима Владичиним заузимао је положај код десног кољена. У опште на крсту и металним дјеловима одежда примијећено је, да су извјесни дјелови као растопљени. Све ово, како положај лобање, тако и измијењени положај крста, као и топљење металних ствари даје се објаснити стресом усљед грмљавине на оној висини и упливом електричне енергије приликом ударања громова на громобранима црквице, који громобрани нијесу били увијек у исправном стању. Пошто смо кости смјестили у малом сандуку, сандук је закован, што је у записник унешено, и са сандуком кренули са Језерског Врха преко Иванових Корита за Цетиње, гдје смо стигли око 9 часова ноћу. У Цетињском манастиру нас је дочекао Митрополит Митрофан, који је, пошто је ковчег био постављен испред иконостаса, одржао кратак помен. Ковчег је затим смјештен у манастирској ризници, гдје је и остао до оног срећног дана, када су ЊЕГОШЕВЕ кости на онако свечан начин поново изнешене на Ловћен, гдје се и сада налазе, што је било извршено 21. септембра 1925. г. уз најодушевљеније учествовање многобројног народа из разних крајева наше отаџбине, многобројних корпорација и представника највиших власти у земљи, како духовних, тако и војних и грађанских, на челу са Њ. Вел. сада блаженопочившим Краљем АЛЕКСАНДРОМ Првим Карађорђевићем и Њ. Величанством краљицом МАРИЈОМ. Цетиње, 26. марта, 1943. г. протојереј Симо Мартиновић парох Цетињски

128

ПРИЈЕМ ИЗБЈЕГЛИХ СВЕШТЕНИКА 80 ПРАВОСЛАВНИ МИТРОПОЛИТ ЦРНОГОРСКО-ПРИМОРСКИ СВЕТОМ АРХИЈЕРЕЈСКОМ СИНОДУ БЕОГРАД Част нам је извијестити Св. Синод да смо у служби наше Епархије запослили 33 избјегла свештеника и свештеномонаха из разних крајева наше Цркве. Сва свештена лица добила су намјештење. Само је један црквенојерархијски чиновник још без службе, јер ми немамо слободан положај који би он желио, а настојаћемо да га предложимо за намјештење у државној служби. Свима свештеницима избјеглицама, које смо овамо привремено намјестили, регулисане су принадлежности и исте им се уредно исплаћују из извора Гувернерства за Црну Гору, као и осталом свештенству и црквеним службеницима. Светом Архијерејском Синоду одани, ПРАВОСЛАВНИ МИТРОПОЛИТ ЦРНОГОРСКО-ПРИМОРСКИ Јоаникије СВУДА КРВ, ЈАМЕ, РУШЕВИНЕ 81 ПРАВОСЛАВНИ МИТРОПОЛИТ ЦРНОГОРСКО-ПРИМОРСКИ СВЕТОМ АРХИЈЕРЕЈСКОМ СИНОДУ БЕОГРАД Као што је познато тој високој црквеној Власти, ратови, ропства и револуције доносе народима многа зла и несреће. Ево већ двије године како наш српски народ мученички подноси најтежа страдања. Поред других невоља, сатиру га оскудица и болести. Оскудица у храни, одјећи, обући, љековима, једном ријечју оскудица у свему. По многим крајевима народ се наш хранио и храни штиром и копривом, љесковом ресом, јасеновом и липовом кором. Гдје год се човјек окрене, гледа испијена и блиједа лица, гледа сиротињу, босотињу и голотињу. На свима странама сузе, уздаси и вапаји за помоћ. Чињеница је да је и у мирном времену чак и у најбогатијим државама било доста сиромаха, и пошто, уза сва настојања, државе нијесу могле потпуно да излијече социјалне ране, у свим државама била је не само дозвољена, него и препоручана приватна каритативна иницијатива. Ово нарочито у хришћанским државама, гдје су се Цркве по својој светој дужности трудиле да у томе предњаче. Светосавска је црква народна црква.

Извјештај Митрополита Светом Архијерејском Синоду СПЦ М. бр. 1049/17. 03. 1943. Извјештај Митрополита Светом Архијерејском Синоду СПЦ од 16. 04. 1943. године. Овај документ је објављен у "Банатском веснику", органу Епархије банатске бр. 1/1990. 80 81

129

Она је увијек ишла тим путем. Имајући велику част бити архијерејем те свете и мучене цркве, за ове двије године трудио сам се да идем тим путем, да идем стопама својих великих претходника, заслужних архијереја српске цркве. Увјерен сам да ће Свети Архијерејски Синод одобрити моје одлуке, одобравао сам и одобравам да се помаже наш народ из средстава Митрополије, богословије и манастира, позајмљујући и поклањајући новац и позајмљујући на реверс избјеглицама од инвентарске имовине поменутих установа, те тако спасавајући што се спасити може. Пошто су таквим радом та средства исцрпљена, а потребе и муке народне све теже, молим ту високу црквену власт да у сагласности са Патријаршијским управним одбором даде ми одобрење да по потреби и улоге на штедњу и црквено-манастирске капитале могу употребити за спасавање нашега народ од глади, болести, голотиње и босотиње. Увјерен да овим својим предлогом погађам жеље и намјере чланова Св. Архијерејског Синода, увјерен да су они још више од мене до сада ишли овим Христовим и Светосавским путем, себе, своје свештенство, монаштво и паству препоручам св. молитвама чланова Св. Арх. Синода, и честитајући им велики празник Васкрса Христова, јесам Св. Архијерејском Синоду одани Цетиње, 16/03. 04. 1943. г. ПРАВОСЛАВНИ МИТРОПОЛИТ ЦРНОГОРСКО-ПРИМОРСКИ Јоаникије ВАСКРШЊА ПОСЛАНИЦА 1943. Јоаникије, милошћу Божијом, Митрополит црногорско-приморски на велики празник Васкрса Христова поздравља драго своје свештенство, монаштво и паству радносним поздравом ХРИСТОС ВОСКРЕСЕ ! Завист, злоба лицемјерство, клевета, издајство, неправда и други гријеси тужили су, судили и осудили на крсну смрт на Голготи благога Учитеља из Назарета Галилејскога. И Он обливен крвљу, са трновим вијенцем на глави и највећим мукама рече: "Сврши се!" (Јн. 19, 30). Сврши се ДЈЕЛО, које је Отац повјерио Сину (Јн. 17, 4) да ми "примимо усиновљење." (Галат. 4, 5). Али божански проповједник љубави, истине и правде побиједио је смрт и славно васкрсао из мртвих. "Кроз човјека би смрт, кроз човјека и васкрсење мртвих." (1. Кор. 15,, 21). Драга моја браћо и сестре, овим је Господ Исус Христос, као и све друге, испунио и ове своје ријечи: "Ја сам васкрсење и живот, који вјерује у мене, ако и умре, живјеће." (Јн. 11, 25). Овим је прорекао и наше васкрсење. Драга дјецо Светосавске цркве, приликом овог највећег хришћанског празника, добро ће бити и по душе наше спасоносно да испитамо своју савјест да ли бисмо и ми пред своју смрт могли рећи: СВРШИ СЕ! тј. да ли смо савјесно и потпуно свршили своје животно ДЈЕЛО, које нам је наш небесни Отац повјерио нашим рођењем.. Ах, ми, на жалост, патимо од многих зала, па и од зла да нијесмо постојани у добру. Гријеха се 130

често држимо, много пута нећемо да их признамо, да се за њих искрено покајемо, да дамо доказе правог покајања и да донесемо чврсту одлуку да нећемо више гријешити; а за врлине се тешко ријешавамо, на путу добра нијесмо стални, често застајемо, многе добре мисли и жеље и не почињемо преводити у дјела, а ако и почнемо, брзо нам досади, немамо стрпљења и истрајности, те многа своја добра дјела остављамо несвршена. У току Ускршњега поста по својој светој дужности ми смо појачали своје молитве и пост, чешће смо присуствовали светим богослужењима, исповиједили смо се и причестили. Пред св. олтаром обећали смо да ћемо оставити рђаве навике, да ћемо раскинути ланце гријеха, којима смо били оковани. Наше душе су сада чисте и свијетле, миле Спаситељу своме. Стога је велика радост Мајке наше Св. Цркве. Она се весели гледајући своју дјецу на путу добра, али је њена радост помућена страхом да на томе путу нећемо устрајати. Њој су добро познате све опасности и све невоље којима бисмо се изложили, ако бисмо погазили своје обећање које смо дали Господу Богу, ако бисмо се опет предали гријесима. Стога она као добра мајка жели и моли нас да се трудимо свом снагом свога ума, срца и воље да прослиједимо пут добра, који смо Божјом помоћу започели, и да до смрти своје истрајемо на томе путу. Она зна да ће нас на путу добра често нападати сумња, малодушност, страх и друга искушења, али он зна и то да ћемо с Божјом помоћу сва та зла побиједити, ако се наоружамо оружјем истрајности на путу добра, ако будемо оптимисти, ако будемо срчани и храбри. "Господ је видјело моје и спасење моје, кога да се бојим? Господ је кријепост живота мојега, кога да се страшим? (Пс. 27, 1). "И даћу вам ново срце, и нов ћу дух метнути у вас, и извалићу камено срце из тијела ваших." (Прор. Језек. 36, 25-26). "Без муке се пјесма не испоја, Без муке се сабља не сакова". (П. П. Њ.: "Горски Вијенац") "Неће нигда благородна жертва Без обилатог плода останути. " (П. П. Њ.: "Шћепан Мали") Није довољно започети добро дјело, треба га довршити. Није довољно гледати почетак дјела, треба се осврнути и на његов крај. Давно је речено: крај дјело краси. Што користи сељаку, који је уложио доста труда да искрчи и узоре земљу, ако није довољно посијао, или ако се није потрудио да посије здраво сјеме? Што користи зидару који се на сунчаној припеци зноји и сазидао је темеље кући, а кућу није сазидао? Што користи војнику који се за правду храбро борио и дошао скоро до побједе, али при крају клонуо духом и изгубио битку, коју је био скоро добио? Побожни хришћани, ми смо потпуно слични сељаку, зидару и војнику. За вријеме Ускршњега поста ми смо на њиви нашега срца као сељаци посијали божанско сјеме вјере, наде и љубави, као зидари сазидали темеље зграде нашега освећена, бољега и свијетлијега живота, и као војници одбили смо војску гријеха и нагнали је у бијег. Почетак је добар, али ако не дођемо до жетве, до становања у сазиданој кући, до побједе, ништа нијесмо урадили. Томе успјеху и срећноме крају води истрајност. Она је необично важна, јер примијењена на духовни живот води спасењу. "Ко истраје до краја, тај ће бити спасен" рекао је Господ Исус Христос. Ко сустане на путу добра, ко није истрајан у врлинама, тај није прави хришћанин, јер је Спаситељ рекао: "Ниједан није приправан за царство Божје које метне руку своју на плуг па се обзире натраг." Тешко онима, који се попут жене Лотове окрећу натраг, и поново падају у старе гријехове. Свакоме је од нас добро познато, а љекарима најбоље, да је боље не разбољети се, него 131

лијечити се, и да је поновљена болест тежа од прве. Што је користило Јуди, што је оставио све, па пошао за Христом и био удостојен части апостолске, када је касније њим овладало среброљубље, те је издао Учитеља и Господа свога? Што користи нама ако смо извјесно вријеме ишли путем добра, када нијесмо истрајали, већ сустали? Уплашили смо се од тешкоћа, од борбе. Још је праведни Јов рекао: "Живот је човјечији на земљи борба." А славни Његош рече: " Треба служит чести и имену, Нека буде борба непрестана". (П. П. Њ.: "Горски Вијенац") Истрајати у вршењу добрих дјела, мила моја дјецо духовна, значи одрећи се многих навика, уживања и задовољстава, значи носити крст сиромаштва, гоњења, понижења и страдања, можда и крст мучеништва, али то не треба да нас плаши, напротив то треба наша срца да испуни радошћу, јер тиме се удостојавамо велике части да будемо слични Господу Христу. Наша је света дужност да се неуморно трудимо да Му сљедујемо. Као што је игла на компасу увијек окренута сјеверу, тако и наш духовни поглед треба да је увијек управљен Христу. Он треба да нам буде идеал, Он свијетли примјер, Он свети углед. По Његовом примјеру приближимо се дјеци, приближимо се сиромасима, болеснима, сужњима, жалоснима, неукима, несрећнима и свима онима према којима је живот немилосрдан, а које је Он назвао Својом најмањом браћом. Увијек је таквих велики број, а особито за вријеме ратова. Његове су ријечи: "Жетва је велика, али је мало жетелаца." Благочестиви хришћани, наша ускршња радост помућена је болом, јер је скоро цијелу нашу планету захватио страшни пламен рата. На свим странама лишавања, глад, голотиња, босотиња, рушевине материјалне и моралне, безвјерје, светогрђе, болести, ране, смрти, сузе и уздаси. Ах, од бола цијепа се срце хришћанско! У многим крајевима истријебљено је име српско. По многим нашим св. манастирима уништене су фреске у Христа Бога благовјерних наших владара; гдје нијесу уништене, они својим лијепим очима тужно гледају страшну трагедију свога љубљенога народа. Али, "овако вели Господ: ево, ја ћу отворити гробове ваше и извешћу вас из гробова ваших, народе мој. И метнућу дух свој у вас да оживите" (Прор. Јез. 37, 12-14). "Ако је ко у Христу, нова је твар; старо прође, гле, све ново постаде" (2. Кор. 5, 17). "Пас свакоји своје бреме носи, Нове нужде рађу нове силе". (П. П. Њ.: "Г. Вијенац") Истрајмо на путу добра, како бисмо и ми по часно завршеном животном ДЈЕЛУ као Спаситељ наш могли рећи: "СВРШИ СЕ", како бисмо мртви од погријешака наших васкрсли из гробова наших гријеха. С том жељом, драга браћо и сестре, нека вам је срећан највећи хришћански празник Христовог Васкрсења. ХРИСТОС ВОСКРЕСЕ! ВАИСТИНУ ВАСКРЕСЕ! Цетиње, на Васкрс 1943. год. Ваш смирени молитвеник у Бога ПРАВОСЛАВНИ МИТРОПОЛИТ ЦРНОГОРСКО-ПРИМОРСКИ Јоаникије 132

ГЛАД, ГОЛОТИЊА, БОСОТИЊА, СИРОМАШТВО, БОЛЕСТИ И СВАКОВРСНЕ БИЈЕДЕ 82 ПРАВОСЛАВНИ МИТРОПОЛИТ ЦРНОГОРСКО-ПРИМОРСКИ АРХИЈЕРЕЈСКИМ НАМЈЕСНИШТВИМА И УПРАВАМА МАНАСТИРА, СВИМА Рат собом доноси многе невоље. Сиромаштина и опште недаће притисле су наш оскудни свијет. Глад, голотиња, босотиња, болести и сваковрсне биједе свуда нас сријећу. Црква своју добротворну улогу врши у свим правцима, колико највише може. Приватна иницијатива помаже ју. Црвени крст, та позната хумана институција, напреже крајње силе и моћи, да што боље одговори својим циљевима. Од њега се много и увијек тражи. Друштво нема извора нити материјалних средстава, а вапаји многи. Стога позивамо богољубиво свештенство наше, да ову институцију свесрдно помогне. Арх. намјесницима стављамо у дужност да од подручних пароха приберу чланарину за текућу 1943. годину и исту наплате у два рока 1. јуна о. г. за прво полугође лира 12, а 1. децембра о. г. за друго полугође лира 12 и у току прве половине ових мјесеци новац са потребним списком дозначе ДРУШТВУ ЦРВЕНОГ КРСТА - ЦЕТИЊЕ, о чему ће и нас извијестити, с позивом на ову окружницу. Настојатељи ће, према материјалној моћи, учланити повјерене им манастире, као и своје братство, и новац, како смо одредили за парохијско свештенство, послати Црвеном крсту. Пријем потврдите! ПРАВОСЛАВНИ МИТРОПОЛИТ ЦРНОГОРСКО-ПРИМОРСКИ Јоаникије СВЕШТЕНСТВО МОРА БИТИ ЧИНООБРАЗНО 83 ПРАВОСЛАВНИ МИТРОПОЛИТ ЦРНОГОРСКО-ПРИМОРСКИ АРХИЈЕРЕЈСКИМ НАМЈЕСНИШТВИМА И УПРАВАМА МАНАСТИРА, СВИМА За чинообразно ношење свештенства постоји толико Саборских, Синодских и Архијерејских наредаба. Узалуд! Многи свештеници и сада долазе у варош без мантија, брију браду и бркове што им даје веома недоличну слику. У варошима, на жалост, има Окружница Митрополита свим Архијерејским намјесништвима и управама манастира у Митрополији М. бр. 1562/30. 04. 1943. г. 83 Окружница Митрополита свим Архијерејским намјесништвима и Управама манастира у Митрополији М. бр. 1563/30. 04.1943. г. 82

133

свештеника катихета који вјеронауку предају дјеци у цивилу. Иду и даље: долазе и у цркву без мантија? То се даље не смије толерисати. Према свима свештеним лицима, ма на којој црквеној, духовнопросвјетној позицији били, који се и даље буду гријешили о ове наредбе, примијенићемо најстрожије канонско-законске мјере. Архијерејске намјеснике позивамо, да ни један прекршај не смију пропустити, а да га нама не пријаве и то пошто претходно дотичног свештеника подвргну саслушању, који ће нам записник доставити са својим исцрпним извјештајем, ради даљих наших корака. Намјесници ће ову окружницу уз потпис саопштити свима подручним свештеницима и најтачније се старати за њено извршење, иначе ћемо за један пропуштени случај казни подврћи намјесника. За вјероучитеље ће препис ове окружнице послати преко Управе дотичне школе, коју замолити за извјештај: да ли се онамошњи вјероучитељ придржава његових наредаба у погледу ношења мантије, доличне браде и бркова, и да уколико би катихета дошао у школу на час без мантија, такав случај доставе Намјесништву, а ова равно нама. Настојатељи ће ову окружницу уз потпис саопштити братству и стараће се да се она савјесно испуњава. Пријем потврдите! ПРАВОСЛАВНИ МИТРОПОЛИТ ЦРНОГОРСКО-ПРИМОРСКИ Јоаникије ТУЖНЕ ВИЈЕСТИ 84 Ваше Високопреосвештенство, ХРИСТОС ВОСКРЕСЕ ! Вашем Високопреосвештенству најсрдачније честитам свијетле празнике Христовог Воскресенија. Често слушам и читам о Вашем неуморном, с великим напорима и потешкоћама скопчаном, успјешном дјеловању у народу, па се радујем. Примио сам послати ми календар Острог, хвала Вам! Ја се сада налазим у своме селу Љубеву код Требиња у близини ман. Дужи, гдје се налази команда Четничке бригаде. У овоме ман. као што Вам је познато, калуђери су били Руси, али их је нестало. Пролазио сам скору до у Билећу па рекоше, да у ман. Косијереву и Добрићеву има по један калуђер. У Житомислићу нема ни један, а у Завали је о. Наум Дедијер. То је онај што је био преколани на Цетињу. Он је једино свештено лице у цијелом срезу љубињском. Сигурно сте чули, да ни Митрополит Петар није међу живима. Слава му и вјечни покој! Народ у овој епархији нарочито у резиденцији чуди се, што не долази владика Николај. Сада ће двије године да је отсутан. А врло су ријетки и свештеници само неколико у епархији. Много преосталог стада је без пастира. Грехота! Ја и моја Мара ако би добили пропуснице, дошли би под Острог о Тројичин дану. Надам се, да би се онда видјели. Молим Вас да изволите поздравити вашег брата, снаху и кћерку од мене и моје Маре. Мој брат је здраво, налази се у Дубровнику. Препоручујући се молитвама Вашег Високопреосвештенства и тражећи арх. благослов најсрдачније Вас поздравља Ваш одани Вам: У Љубеву, 22. 04. 1943. г. др Саво Љубибратић 84

Писмо др Сава Љубибратића Митрополиту од 22. 04. 1943. г. - М. бр. 1678/11. 05. 1943. г.

134

ПАРАСТОС НОВИМ СВЕШТЕНОМУЧЕНИЦИМА 85 ПРАВОСЛАВНИ МИТРОПОЛИТ ЦРНОГОРСКО-ПРИМОРСКИ ГЛАВНОМ НАЦИОНАЛНОМ ОДБОРУ, ГРАДСКОМ ПОГЛАВАРСТВУ, УПРАВИ УЧИТЕЉСКЕ ШКОЛЕ, УПРАВИ БОГОСЛОВИЈЕ, УПРАВИ ЖЕНСКЕ ЗАНАТ. ШКОЛЕ, УПРАВИ ОСНОВНЕ ШКОЛЕ. У неђељу 23. маја у 10 сати у манастирској цркви на Цетињу митрополија ће давати парастос за покој племените душе Високопреосвећеног ПЕТРА, митрополита дабробосанског, којему, и ако скоро осамдесетогодишњем старцу, небраћа дадоше страдање и смрт, и ако их је за живота задужио добрим дјелима и праштањем. Митрополија има част позвати Вас да парастосу изволите присуствовати. ПРАВОСЛАВНИ МИТРОПОЛИТ ЦРНОГОРСКО-ПРИМОРСКИ Јоаникије СВЕТИ ВАСИЛИЈЕ ОСТРОШКИ 86 Прави сљедбеници Господа Исуса Христа од увијек су били у мањини у овоме свијету. То је трагика човјечанства, али то је велика част за људе који припадају тој мањини. Они су углед и понос народа. Такве људе из Христове мањине, нарочито најбоље међу најбољима, оне које је Црква удостојила светитељскога вијенца, неопходно је потребно увијек истицати као свијетле примјере онима из већине, а особито данас у овоме свјетском пожару са свим његовим ужасним посљедицама: када су се страсти разбуктале, када су се људи озлобили, па један другога гурају, газе и прогоне као дивље звијери, када је утрнуло свако осјећање људскога братства, када људи, нажалост, личе на изгладњеле вукове који се, уз страшно урликање, раздиру међу собом. Данас Српска Црква прославља једнога из те свијетле и одабране Христове мањине, прославља великога светитеља и чудотворца ВАСИЛИЈА ОСТРОШКОГА. Овај велики поборник мира и слоге међу људима, родољуб, молитвеник и неуморни радник у винограду Господњем родио се у Поповом Пољу у Херцеговини око 1610 године. Бјеше од братства Јовановића. Млад се закалуђерио у манастиру Тврдошу крај Требиња. Пошто је ту послужио извјесно вријеме, служио је као јеромонах у цетињском манастиру. Касније се вратио у манастир Тврдош, гдје је био произведен за архимандрита. Као архимандрит отишао је у Свету Гору и Русију, одакле се вратио са богатим даровима за сиромашне цркве и манастире у Херцеговини. Године 1639 постао је митрополит западне Херцеговине са сједиштем у Требињу. Године 1651 српски патријарх Гаврило спојио је западно-херцеговачку епархију са источно-херцеговачком и управу те простране и важне епархије повјерио је митрополиту Василију. Он је године 1655 сједиште митрополије премјестио у Оногошт (Никшић). Али још од ране Митрополитов допис М. бр. 1470. А. 1943 - 1678/21. 05.1943. г. упућен Главном националном одбору, Градском поглаварству, Управама учитељске школе, богословије, женске занатске и основне школе у Цетињу 86 Митрополитов текст објављен у "Гласу Црногорца" бр. 116 за 1943. г. 85

135

младости Василија је вукла жеља за подвижничким животом; стога се преселио у Острог, гдје је живио све до своје смрти 29. априла 1671. год. (ст. кал.). Због тога што је свега живота свога био вјерни сљедбеник благога Учитеља из Назарета Галилејскога, Господ Бог га је прославио послије смрти, сачувавши његово тијело цјелокупним, нераспадљивим и дао му моћ чудотворца за оне који се Његовој помоћи обраћају са љубављу, вјером и надом. Многобројна су чуда која је учинио СВ. ВАСИЛИЈЕ ОСТРОШКИ. Стога Његовим св. моштима побожно приступају не само православни из Црне Горе, Херцеговине и Приморја, него и из других наших крајева, и не само православни већ и иновјерци. Врлина је сјајни украс, који привлачи на себе погледе племенитих. Ако се природној љепоти врлине још дода корист коју она доноси људима или због тога што се посвећује њиховом напретку моралном и интелектуалном; или због тога што се труди да умањи њихове гријехе, да их ослободи од мука, да их утјеши у жалости, охрабри у страдањима; да у горки живот других људи унесе бар мало среће и радости, тада се поштовање према дивним душама носиоцима врлина, повећава и у срцима људи рађа се захвалност и љубав, која се преноси с кољена на кољено. Таквим врлинама бјеше богато обдарен СВ. ВАСИЛИЈЕ ОСТРОШКИ. Али, осим њих, имао је и друге врлине. У свијету егоизма, срџбе, охолости служења тијелу, Он је непрестано тежио царству небескоме. Његово срце бјеше испуњено милосрђем и љубављу за све људе, које је сматрао својом браћом. Стога је увијек проповиједао покајање, мир, слогу и љубав. Он бјеше духовни херој, који не воли злато, удобност, уживања и почасти овога свијета, него се свом снагом своје херојске душе борио за побједу љубави, правде и истине у овом свијету. Стога у српском народу влада неизмјерна љубав и поштовање према овоме великом Божјем угоднику и чудотворцу, и стога ће у срцима свих вјерних синова и кћери Светосавске Цркве Његова света успомена живјети до вијека. МИТРОПОЛИТ ЦРНОГОРСКО-ПРИМОРСКИ Јоаникије ТЕШКИ ДАНИ СВЕТОСАВСКОГ НАРОДА 87 ПРАВОСЛАВНИ МИТРОПОЛИТ ЦРНОГОРСКО-ПРИМОРСКИ ПРЕТСЈЕДНИКУ ОПШТИНЕ ЉЕШАНСКЕ, Миркова Барутана У своје вријеме изразили сте жељу, да имате при руци распоред богослужења у парохијама: градачко-буроњској и дражевинској, јер да би и ви са своје стране настојали да народ што уредније и у већем броју похађа богослужење. Тиме би користили црквеној ствари, а свештеницима олакшали успјешно вршење тешке али свете свештенопастирске мисије у народу. Шаљемо Вам те распореде. Тешке дане преживљује наш Светосавски народ. Ако се хоће и жели његов спас, мора се и треба вратити Богу и св. матери Цркви. И од Вас и свију вјерних синова мученичке Српске цркве очекујемо, да ћете нас и наше ревне сараднике драго нам свештенство усрдно помоћи у постигнућу наших светих задатака. Комунизам је нанио љуте ране нашем народном организму. Треба их лијечити брзо и сигурно, а лијек нам пружа спасоносна Црква Христова. С благословом, ПРАВОСЛАВНИ МИТРОПОЛИТ ЦРНОГОРСКО-ПРИМОРСКИ Јоаникије 87

Допис Митрополита претсједнику Љешанске општине М. бр. 466-1353/20. 07. 1943. г.

136

ХРАМОВИ СУ ОБЕСВЕЋЕНИ, САСУДИ ОДНЕШЕНИ, А ОДЕЖДЕ УНИШТЕНЕ 88 ПРАВОСЛАВНИ МИТРОПОЛИТ ЦРНОГОРСКО-ПРИМОРСКИ АРХИЈЕРЕЈСКИМ НАМЈЕСНИШТВИМА И УПРАВАМА МАНАСТИРА, СВИМА У ЕПАРХИЈИ У задње вријеме десили су се догађаји у којима су наша црква и народ осјетно страдали. Велики број храмова наших данас је празан, обесвећен, сасуди однешени, одежде уништене. По извјештајима које смо добили у извјесним крајевима наше Епархије живот Цркве тешко је рањен. Наређујемо парохијском свештенству и настојатељима манастира, да нам хитно доставе извјештаје о приликама цркве и стању своје пастве, у вези посљедњих догађаја. Те извјештаје намјесници ће нам чим прије послати за своје подручје. Пријем потврдити! ПРАВОСЛАВНИ МИТРОПОЛИТ ЦРНОГОРСКО-ПРИМОРСКИ Јоаникије НОВА СТРАДАЊА НАШИХ МАНАСТИРА 89 ПРАВОСЛАВНИ МИТРОПОЛИТ ЦРНОГОРСКО-ПРИМОРСКИ СВЕТОМ АРХИЈЕРЕЈСКОМ СИНОДУ БЕОГРАД Света ми је дужност извијестити ту високу Црквену Власт: да су приликом потоњих акција против партизана тешко пострадали манастири Жупа и Пива, знатно оштећени манастири Ћелија Пиперска и Добриловина, опљачкане неке цркве, два свештеника погинула, наш народ љуто пострадао. Светом Архијерејском Синоду одани ПРАВОСЛАВНИ МИТРОПОЛИТ ЦРНОГОРСКО-ПРИМОРСКИ Јоаникије

Распис Митрополита свим Архијерејским намјесништвима и управама манастира у Митрополији М. бр. 2417/23. 07. 1943. г. 89 Извјештај Митрополита Светом Архијерејском Синоду СПЦ М. бр. 2527/31. 07. 1943. г. 88

137

ПОДРАЖАВАЈМО СВЕТОГА САВУ, СВЕТОГА ВАСИЛИЈА И СВЕТОГА ПЕТРА 90 ПРАВОСЛАВНИ МИТРОПОЛИТ ЦРНОГОРСКО-ПРИМОРСКИ УПРАВАМА МАНАСТИРА, СВИМА У ЕПАРХИЈИ Врло је уочљиво, да по нашим манастирима све више блиједе оне особине које су култ наших манастира дубоко урезале у историју нашега народа. Свјесни смо, да је данас тешко сва својства манастира из прошлости оживјети и подржавати. Али се не може прелазити преко неких елемената, који су од битног значаја по углед и сврху манастира у садашњици, јер сваки мањак противници Цркве вјешто искористе у негативном смислу по нашу вјерску и националну ствар. Тако морамо с болом констатовати, да смо се приликом посјета нашим манастирима лично увјерили, да су многи манастири оскудни духом побожности и даром милосрђа. И свјетовњацима је уочљиво да се у неким манастирима више води брига о житејскоме него о духовноме. Није ријетка појава да се у манастире примају и држе она лица која и по своме животу из прошлости и по своме држању у садашњици најмање имају мјеста у манастирима. При оваквом стању посјетиоци се из манастира враћају врло хладни и разочарани, јер нијесу нашли духовну храну и мелем, који су по устројству и традицији манастира очекивали. С друге пак стране, овакав живот по манастирима све више убија углед наше Цркве, да се и по Божјем закону и по постојећим прописима не може то и даље посматрати и толерирати. Стога наређујемо: 1) да се по манастирима знатно појача духовни живот, који ће се очитовати строгим примјењивањем манастирског устава, по коме се има обављати редовно и посведневно богослужење, одржавати постови, завести примјеран ред и рад у цркви и пољу уз савршену тишину; 2) послушност калуђера Црквеној власти мора бити безувјетна у духу положеног објета апсолутне покорности; 3) да се из манастира одстрани свака свјетовна разонода, давањем црквењацима и послузи занимања, да се због беспосличарења и нерада не јављају пороци, којима најмање има мјеста по манастирима. Исто тако отстранити све оно што се противи уставу манастира, руши њихов углед и спутава ону мисију, која им је уставом и традицијама намијењена; и 4) да се сиромашни, болесни, жалосни и др. страдалници приме и утјеше како то приличи сврси манастирској. Пријемом невољних и утирањем њихових суза манастири ће доказати да ове установе нијесу само за братство, већ и за чување и одржавање нашега народа и вјерних синова наше Цркве. Потребно је, да се калуђери непрестано труде да подржавају свијетлим примјерима: св. Саве, св. Василија Острошкога, св. Петра Цетињскога и игумана Стефана, игумана Теодосија Мркојевића, "Пастира доброга" из "Смрти Смаилаге Ченгића" и другим примјерима за углед. Неопходно је потребно да наши свештеномонаси увијек имају на уму ријечи Господа Исуса Христа: "Тако да се свијетли ваше видјело пред људима, да виде ваша добра дјела и славе Оца вашега који је на небесима" (Мт. 5, 16). Пријем ове окружнице потврдити! ПРАВОСЛАВНИ МИТРОПОЛИТ ЦРНОГОРСКО-ПРИМОРСКИ Јоаникије 90

Окружница Митрополита Управама манастира М. бр. 2655/ 14. 08. 1943. г.

138

ЗАТВОРЕНИЦИ ПЈЕВАЈУ: "НЕ ВЈЕРУЈЕМ У НЕБЕСА ДОК ЈЕ МАРКСА И ЕНГЕЛСА..." 91 АРХИЈЕРЕЈСКОМ НАМЈЕСНИШТВУ, Цетиње У вези наређења Митрополије М. бр. 3003/43, част ми је доставити сљедећи извјештај, с молбом да га доставите Православној Митрополији. ИЗВЈЕШТАЈ: Служио сам редовно св. литургију у мјесном затвору. Службу сам вршио наизмјенично у затвору и у баракама. Природно је, да ја нијесам, јер служим, могао пратити присуство појединаца на служби и њихово учешће у њој као да не служим. Примијетио сам, да је велики дио присуствовао литургији и побожно је слушао, а доста добар дио није присуствовао нити на крају примао нафору. Вјерујем, да су они, који су присуствовали молитвено и учествовали, а за оне друге вјерујем, да су затровани невјерјем. Чуо само од људи, који су пуштани из затвора, да затвореници поред осталих пјесама поју и пјесму у којој су и ови стихови: "Не вјерујем у небеса док је Маркса и Енгелса". Посјећујем чешће и редовно болницу "Данило Први". У болници је религиозноморално стање одлично. Могу посигурно рећи, да се ни у храму Божјем више не спомиње име Божје као ту, јер "без невоље, нема богомоље", рекао је наш народ. Цетиње, 30/17. септембра 1943. г. Учтив, свешт. Милош Турчиновић ЈАКА ЈЕ МРЖЊА, АЛИ ЈЕ ЈАЧА И СНАЖНИЈА ЉУБАВ 92 ПРАВОСЛАВНИ МИТРОПОЛИТ ЦРНОГОРСКО-ПРИМОРСКИ ЊЕГОВОЈ ЕКСЦЕЛЕНЦИЈИ ЂЕНЕРАЛУ АРМИЈСКОГ КОРПУСА КУРИЈУ БАРБАЗЕТИ ПЛ. ДИ ПРУН, ГУВЕРНЕРУ ЦРНЕ ГОРЕ Цетиње ПРЕДМЕТ: Помиловање поводом имендана Њеног Величанства Краљице и Царице Јелене. Ваша Ексцеленцијо, Као што је Вашој Ексцеленцији познато, француски песимисти натуралистички расположени давно су рекли: "grattez l'homme et vous trouverez la bete ". Међутим, далеко су ближи истини оптимисти који су запазили да у људима има нешто основно, по чему они теже ка добру и све бољем. Гете је на уста Мефистова тачно рекао: "Ја зло чиним, а оно ипак излази на добро". Извјештај свештеника Милоша Турчиновића Митрополиту од 30. 09. 1943. - М. бр. 581/02. 10. 1943. године. Извјештај је достављен преко Цетињског архијерејског намјесника 92 Допис Митрополита Његовој Ексцеленцији ђенералу армијског корпуса Курију Барбазети Пл. Ди Прун, Гувернеру Црне Горе у Цетињу М. бр. 2696/18. 08. 1943. г. 91

139

13. јула 1941. дан комунистичке побуне крвави је и кобни датум у историји Црне Горе. Његове су посљедице: многи мртви Италијани, знатно многобројнији мртви Црногорци, хиљаде интернираних и утамничених Црногораца, многи св. храмови Божји оштећени и опљачкани, неколико хиљада кућа запаљених, пустош материјална и још тежа религијска и морална. Ово је болни fragmentum vitae у Црној Гори за посљедње двије године. То су факта или тачније lacrimae rerum. Хришћанска црква све појаве у овоме свијету посматра subspeciae aeternitatis. Јака је мржња, али је јача и трајнија љубав. Ваша Ексцеленцијо, данас, када народ племенитог и пријатељског нам италијанског народа прославља имендан своје узвишене Краљице и када се томе радује српски народ родне јој Црне Горе, јер је Она кост његове кости и крв његове крви, хиљаде интернираних и утамничених Црногораца у својим страдањима и мукама проклињу своје имендане. Њихов паћенички живот сличан је мрачној провалији, о којој говори Ђакомо Лопарди у својој пјесми Canto Notturno: "Obisso orrido, immenso, Ovei pricipitando, il tutto obblia .................................................... E funesto a chi nasche il di natala". У име хришћанске љубави, молим Вашу Ексцеленцију, да има доброту данас одредити да Сунце данашњега дана освијетли и загрије радошћу што већи број душа тих страдалника. Поред кривих који се налазе у затворима и интернацији, има доста невиних, нарочито лишених слободе потоња два мјесеца. Ваш је народ са чуђењем и болом у души гледао како се у потоње вријеме затварају и интернирају одлични националисти, који су се до тада заједно с италијанским војницима по шумама и планинама под најтежим приликама храбро борили против заједничког непријатеља комуниста. С хапшењем и интернирањем националиста ишло се толико далеко, да су нпр. у срезу Бијело Поље пре два мјесеца лишени слободе сви свештеници, осим једнога у вароши Бијелом Пољу. Када се узме у обзир да је због тога доведен у тешко искушење религиозно-морални живот читавог једног среза, гдје живи мирни и побожни српски народ, који је иначе љуто страдао од комуниста и других невоља, када се узме у обзир да је у овој епархији велика оскудица свештеника, јер су комунисти убили 15, а неки су умрли за потоње двије године, Вашој ексцеленцији биће јасно да је то не само на велику штету наше св. Цркве и нашега народа, већ и на штету Италијанских Власти. Између осталих свештеника тога среза, интерниран је и свештеник парохије СтожерКоврен Панто Булатовић, који је што треба да је познато Гувернаторат Црне Горе, Команди Дивизије на Цетињу и Команди Кр. карабинијера у Црној Гори јула 1941. године, као парох у Петровићима, срез Никшић, спасао од смрти Италијанске карабинијере и финансе настањене у томе селу. Али правда захтијева да и комунисте треба дијелити на оне који су то по убјеђењу били више година, који су годинама ширили комунизам по Црној Гори, који су извели крвави 13. јули 1941. год. који су убијали и Италијане и Црногорце националисте, и друга страшна зла чинили, од комуниста преварених и под пријетњом смрти уврштеним у њихове редове, као и од оних за које није доказано да су комунисти, већ само под сумњом. Треба уважити да многи немају ни појма што је комунизам, и да су многи пристајали уз комунисте из моде.

140

Италијани су насљедници Римљана, а римска је изрека: Justitia reguorum fundamentium.Увјерен сам да ће Ваша Ексцеленција уважити ову моју молбу а она није само моја, већ свега православнога народа у Црној Гори јер то захтијева правда. Али не само правда, већ и љубав, јер смо преко Њеног Величанства Краљице и Царице Јелене везани пријатељством, које је и раније постојало између италијанског и српског народа. Када су Срби на Косову 1389. године изгубили битку са Турцима, у Италију је, због почетног успјеха Срба у тој битци, био допро глас да су Срби добили битку, и радост због тога италијанског народа објавила су звона катедрале у Фиренци. Добро је познато да су се током деветнаестог вијека италијански добровољци борили заједно са Србима за ослобођење српскога народа од Турака. Књигу Pietra Orsi: Nuova Italia, која говори о уједињењу и ослобођењу италијанског народа, штампану на италијанском језику 1900. год., већ год. 1909. професор Миодраг Ристић превео је на српски језик и те године штампала је Српска Књижевна Задруга. Изволите, Ваша Ексцеленцијо, и овом приликом примити израз мога дубокога поштовања. ПРАВОСЛАВНИ МИТРОПОЛИТ ЦРНОГОРСКО-ПРИМОРСКИ Јоаникије УКЛОНИТЕ МУНИЦИЈУ СА ОРЛОВОГ КРША 93 ПРАВОСЛАВНИ МИТРОПОЛИТ ЦРНОГОРСКО-ПРИМОРСКИ ГРАДСКОМ ПОГЛАВАРСТВУ Цетиње На Орловом Кршу, близу гробнице Владике Данила, налази се већи број топовске муниције без ичијег надзора. Дјеца и чобани могу случајно или из незнања ударити у упаљач и упалити цијелу муницију. У том случају настрадао би не само споменик него и цијела варош па и даље. С тога умољава се Наслов, да предузме хитне кораке код војних власти, да се ова муниција дигне и склони на сигурно мјесто, а док се дигне да Наслов одреди једног чувара код муниције ради сваке евентуалности. Молите се да ово сматрате важно и хитно. ПРАВОСЛАВНИ МИТРОПОЛИТ ЦРНОГОРСКО-ПРИМОРСКИ Јоаникије

Допис Митрополита Градском поглаварству у Цетињу М. бр 3123/Г8. 10. 1943. г.

141

ХРИСТОВА МАЊИНА 94 Во имја Отца и Сина и Свјатаго Духа. Ожалошћена браћо и сестре. Свако кољиво представља нам неког упокојеног сина или кћер наше св. Цркве, а ово око кога смо се окупили, над којим смо се молили и које смо покапали горким сузама своје жалости, представља нам 27 упокојене браће наше у Острошкој трагедији. Ово кољиво свједочи да њих нема више међу живима, да се у овом земаљском животу нећемо видијети никада, никада више. Родитељи њихови неће никада више пољубити своје миле синове, њихове супруге, браћа и сестре никада више неће загрлити своје мужеве и своју браћу. Сви људи на своме земноме путу од колијевке па до гроба свога пролазе кроз разне веће или мање патње и невоље, али сви нијесу једнаких погледа на живот и дјела су људи врло различита. Има људи који припадају материјалистичком погледу на свијет, који су по нашој народној пјесми, за земаљско царство; и има људи који припадају идеалистичком погледу на свијет, који су за небеско царство. Они први не вјерују у Бога, у душу и њену бесмртност, не признају народност и њене светиње, не поштују породицу. Главни представници таквога погледа на свијет јесу комунисти. Други су религиозни, љубе своју отаџбину, свете су им све светиње њихове народности, и велики значај придају породици. На жалост већина људи припада првима, а мањина другима. Али то је она одабрана, свијетла мањина Христова која чини част овој планети. Гле, једна запаљена свијећа у мањини је према простору собе, али даје свјетлост мрачној соби. Неколико зрна соли у мањини су према пуној здјели јела, али неколико зрна соли даје укус храни. То је трагедија човјечанства: да је зло у већини, а добро у мањини у овоме свијету. Драга браћо и сестре, 27 наших милих покојника, на нашу утјеху, припадали су Христовој мањини. Ми смо их често гледали у овом и другим св. храмовима нашим, и то не само на литургији, као најважнијем богослужењу, већ и на вечерњи, па чак и на јутрењу. То је била потреба његових отмених душа. У св. храму они су налазили исцјељење ранама које живот задаје и заштиту Христа Спаситеља нашега. Ето узрока зашто отидоше у Острог ћивоту св. Василија острошкога чудотворца. Утврђена је чињеница да су одмах у почетку италијанске окупације наши комунисти, када је наш народ био на љутим мукама, нашли за умјесно и поштено, да наставе посао који су раније радили, да у нашем народу шире комунизам. Да прикрију и маскирају своје праве намјере, своју акцију назвали су привлачним називом: Народно ослободилачки покрет. Извели су крвави 13. јули 1941. Не водећи рачуна да је успјех искључен и да ће народ страшно страдати, развили су црвене заставе и пришили петокраке звијезде, јер то је за њих идеал, то извор и увор свега, за њих нема никакву вредност наш свети стари поклич: "За крст часни и слободу златву". Иза тога почели су Бесједа Митрополита Јоаникија на четрдесетодневном парастосу, који је одржан у Цетињском манастиру, ђенералу Блажу Ђукановићу, пуковнику Бају Станишићу и двадесетпеторици националних јунака убијених у манастиру Острогу од стране комуниста - М. бр. 3252/ 12. 11. 1943. г. 94

142

са обесвећењем наших светиња, отимањем туђе имовине, ширењем неморала, бацањем у јаме и убијањем наших најбољих људи. Као одговор на устанак од 13. јула 1941. године и честе нападе које су партизани касније вршили на Италијане, италијанска војска, је извршила многобројна стријељања, на хиљаде наших људи затворила по тамницама и интернирала, на хиљаде наших домова, сазиданих знојем и жуљевима, запалила. Партизани су наоружани ишли од села до села, што и сада раде, и тражили да их наш гладни, боси и голи и сваким невољама намучени народ храни и одијева. Не ору, не копају, не сију, ништа не раде, а мора им се дати све што је најљепше. Они живе као трутови од туђе муке и туђега труда. Када је догорело до ноката, основан је Национални покрет, коме су оснивачи, вође и припадници били наши драги покојници. Они се нијесу слагали са оним нашим неутралцима да треба мирно трпјети зло, већ су се свим жаром својих пламених срдаца револтирали против зла, супроставили му се и непоштедно га гонили. На томе тешкоме народноме послу они су имали да се боре са многим потешкоћам, да подносе увреде и муке свакојаке, али храбрила их је јеванђелска изрека: "Ко претрпи до краја, тај ће бити спасен." Партизани су их сатански мрзели. Удружени са олошем из разних крајева и са италијанским војницима, који су их богато снабдјели најновијим оружјем и муницијом, они су дошли под Острог 12. октобра о. г. да потраже оне који су се против њих борили. И дошао је трагични 19. октобар 1943. Свети Острог попрскала је крв мученика. Они су своју вјерност Српству и православљу посвједочили својом смрћу, држећи се речи Христових: "Од те љубави нема веће, до ко душу своју положи за пријатеље своје." Под топлим срцем наше највеће светиње почивају мртва тијела мученика. Њиховим одласком из овога живота у други ми смо ожалошћени и осиромашени. Својим породицама, Црној Гори, која их је родила и васпитала у духу Косовских традиција, Српству и Православљу, које су вољели свим срцем и свом душом својом, били су још потребити, али без Божје воље ништа не бива. Због многих гријехова наших, због нашег попуштања и слабе отпорности злу, Господ Бог дозволио је да они погину, и то у Острогу, нашој највећој светињи, да нас та драгоцјена и дубоко болна жртва освијести, да видимо и озбиљно оцијенимо опасност која од комунизма пријети: породици, моралу, Српству, религији, култури, човјечанству. Ожалошћења моја дјецо духовна, сузе које смо сада овдје пролили, нека умију наше очи, да добро видимо сва зла комунизма; нека угасе у нама ватру грешних мисли и жеља и нека растопе лед који је следио наша срца да не осјећамо туђе несреће. Многи међу нама, коме партизани нијесу опљачкали или запалили његову кућу, или убили неког члана његове породице, умањују комунистичку опасност. Али, кога не боли туђа несрећа, тај нити је хришћанин, нити човјек. Хришћанску љубав треба доказати ДЈЕЛИМА, а не само РИЈЕЧИМА, јер је Христос рекао: "Неће сваки који ми говори Господе, Господе, ући у царство небеско, већ онај који твори вољу Оца мојега који је на небесима. " Со свјатими упокој Христе души раб твојих, идјеже нјест бољезан, ни печал, ни воздиханије, но жизан бесконечнаја! Вјечна им памјат! Амин! ПРАВОСЛАВНИ МИТРОПОЛИТ ЦРНОГОРСКО-ПРИМОРСКИ Јоаникије

143

КОМУНИСТИЧКИ НАПАД НА МАНАСТИР ОСТРОГ 95 Ваше Високопреосвештенство! У вези Ваше усмене наредбе од 12. новембра тек. год. част ми је поднијети следећи извјештај о разорном раду комуниста у подручној ми шобаићкој парохији и околини. Дана 13. октобра 1943. год. разбојничка комунистичка банда напала је највећу народну светињу Свети Манастир Острог, гдје се чувају свете мошти Острошког Чудотворца Св. Василија. Послије петодневне борбе комунисти су успјели да убију вођство Националног покрета и још 22 национална борца. Губитком тих Острошких бораца настала је страховита пометња у народу, тако да су комунистичке хорде уз мјестимични отпор само појединих породица, за непуних 15 дана успјеле да загосподаре лијевом обалом ријеке Зете. Највећу подршку комунистима дала је позадина, која се крила под видом националиста, а особито рђаву и подмуклу улогу одиграла је женска омладина. Све националне породице, које се данас налазе под доминацијом партизанске власти комунисти пљачкају до голе коже, а ко им се успротиви одмах га убијају на лицу мјеста. За сада у парохији немогуће је пароху ма шта предузети, већ се повукао са групом националиста у Даниловград. Комунисти се служе свим средствима у борби противу народа и Светосавске Цркве, мобилишу принудно читав народ, али женска омладина много се брже опредељује него мушка. Интелектуалци су врло пасивни, неодлучни и са таквим радом стварају код народа врло рђаву слику. Њихов опортунизам је индиректно одобравање комунизма. Комунисти употребљавају Црквена гробља за шанчеве у борби против националиста. Свих националних жртава у борби у Острогу и ван Острога до данас било је 31 (тридесетједна). Националне жртве у Острогу закопане су у двије раке од стране комунистичке авангарде (Италијана) на њима својствен начин. Рукописни извјештај свештеника Милоша Перовића, привременог пароха шобаићког, Митрополиту М. бр. 3252/12. 11. 1943. г. Ова два документа имају велику историјску вриједност и биће незаобилазна грађа за све оне историчаре који ће се убудуће објективно бавити проучавањем Другог свјетског рата и братоубилаштва у Црној Гори. И у извјештају свештеника Милоша Перовића, привременог пароха шобаићког, који је и данас жив, и у бесједи митрополита Јоаникија на четрдесетодневном парастосу страдалим националистима, који је одржан у Цетињском манастиру, види се да су комунисти за овај напад на национални штаб у манастиру Острогу били обилато помогнути од стране Италијана. Митрополит Јоаникије је на то указао следећим ријечима: "Удружени са олошем из разних крајева и са италијанским војницима, који су их богато снабдјели најновијим оружјем и муницијом, они су дошли под Острог 12. октобра о. г. да потраже оне који су се против њих борили". Свештеник Милош Перовић на сарадњу Италијана и партизана указује ријечима да су Италијани били комунистичка авангарда. Очигледно је и јасно како је и на који начин извршен овај напад у коме су пале главе најбољих синова Црне Горе и Брда и то: ђенерала Блажа Ђукановића, пуковника Баја Станишића, Јанка Пајовића, Ђорђија Бецића, Радоја Петковића, Воја Вујовића, Душана Стругара, Јована Стругара, Љуба Радовића, Луке Радуловића, Бранислава Перовића, Мила Вујовића, Вида Петковића, Милутина Рајковића, Илије Поповића, Влада Павићевића, Јова Тошковића, Влада Дамјановића, Миленка Станишића, Војина Станишића, Бора Станишића, Петра Шолаја, Блажа Војводића, Светозара Грандова, Бошка Бојовића и Ђура Бојовића. Поред многих других доказа и ово је доказ о великим револуционарима који су били вољни да се удруже и са црним ђаволом у борби против Бога, Свете Цркве, Светога Василија и српских јунака. 95

144

Но и поред све тежине половина парохијана се држи добро и будно чека да им се помогне да стресу јарам комунистичких зликоваца. С помоћу Бога надамо се да ће се опет доћи да се слободно принесу благодарне молитве за спас нашег напаћеног народа. Цетиње, 12. 12. 1943. г. Привремени парох шобаићки Милош Перовић, свештеник

145

САЧУВАЈМО ДЈЕЦУ ОД КОМУНИЗМА 96 Данас наша св. Црква слави празник ВАВЕДЕЊЕ тј. славимо увођење у храм јерусалимски пресвете Дјеве Марије. Када је навршила три године живота, њени побожни родитељи Јоаким и Ана на данашњи дан одведоше је у храм да је посвете Господу Богу, и да је оставе да се васпита и учи у заводу који је био у непосредној близини храма, а којим су управљали свештеници. Њени родитељи желели су да њихова јединица кћерка буде васпитана по закону Божјем, стога су тако поступили, и ако им је било врло тешко одвојити се од ње, у толико теже, у колико су је под старост своју многим молитвама и сузама испросили од Бога. По спољашњем изгледу ово је проста и породична ствар, али касније ће ово имати велики значај. Свакодневно у св. храму и васпитана и школована по закону Божјем пресвета Дјева Марија била је дубоко прожета вјером и моралом. Љубав према Богу и нада у Њега испунила је сву душу и сво срце Њено, стога је касније била удостојена да роди Спаситеља човјечанства. Истина је, да је то дјело Божјега промисла, али истина је и то да ју је религиозно морално васпитање начинило достојном толике почасти. Стога празнујући њено увођење у храм због васпитања, добро ће бити да речем неколико ријечи о васпитању омладине. Одмах морам истаћи жалосну чињеницу да има неколико деценија да се код неких народа систематски радило на томе да се васпитање омладине врши што даље од храма што даље од Бога. На жалост, и наш је народ био међу тим народима. На велику народну штету, има већ више година напуштене су велике и свијетле традиције васпитања наших предака, које је дало Св. Симеона Мироточивога, Св. Саву, Св. Арсенија, Св. кнеза Лазара, Св. Василија Острошкога, Св. Петра Цетињскога, Ану, жену Стевана Немање, мајку Југовића, мајку Јевросиму, Његоша, Вука Караџића, Николу Теслу, Михаила Пупина, Јована Цвијића и остале наше великане. Већ давно заборављене су ријечи Господа Христа: "Оставите дјецу и не забрањујте им долазити к мени, јер је таквих царство небеско" (Мт. 19, 14). Родитељи већ давно нити шаљу своју дјецу у цркву на богослужење, нити иду они сами и њихови сродници. Исто тако је и школа много пута занемаривала Цркву и религиозно васпитање. Али не само породица и школа, већ и друштво и држава мало су водили рачуна о религиозно моралном васпитању омладине. Чак и наша црква у том погледу није увијек вршила своју свету дужност. Омладина је била остављена утицају улице и деструктивних елемената. Тијелу и умном образовању дјеце поклањала се велика пажња; угађало се њиховим и најситнијим жељама, али су душе и срца њихова била занемарена. Вјерска настава је била недовољна и непропраћена живим примјерима достојним угледања и следовања. Стога је код већине омладине у душама њиховим било мрачно и хладно, у срцима њиховим није било вјере и наде у Бога, ни љубави према Богу и људима. Стога је већина омладине била отишла странпутицом. Када се је појавио, комунизам са својим деструктивним идејама и настојањем да у првом реду омладину за себе придобије, природно је да је таква омладина брзо и лако постала плијеном комунизма. Многи недоучени и уображени у свом незнању и Говор који је Митрополит одржао на цетињском радију на Ваведење 1943. године - М. бр. 3369/04. 12. 1943. године. Ова Митрополитова бесједа објављена је у "Црногорском вјеснику" бр. 13 од 11.12. 1943. г. под насловом "Митрополит црногорски против комунизма" 96

146

охолости већ давно мисле и говоре да религија људима није потребна, па су тако и своју дјецу васпитали. Али хришћанска је религија темељ моралу, а рушећи вјеру, из основа пољуљан је био и морал. Осим тога вјера учи и поштовању свих народних светиња, па незналице и неваспитани рушећи вјеру, рушили су и народне светиње. При таквим приликама, пошто су и старији и млађи, и учени и неуки били заражени вјерским индиферентизмом, а у много случајева и безвјерјем, није чудо што се комунизам брзо раширио по нашој земљи. Све је било спремно, земља узорана, требало је само сјеме посијати. Стога је један дио свега некада христољубивог српског народа лако примио комунистичке пароле: "нема Бога, нема душе и живота послије смрти, нема светитеља. Непотребна је црква, не требају крсни колач и свијећа, не требају бадњаци и ускршња јаја, непотребно је пуње и проскуре. Србину не требају гусле, ни народне пјесме, не треба му народна историја ни књижевност." Осим овога, комунисти у своме програму имају и ове врло привлачне пароле: општа једнакост са подјелом имања и слободна љубав. Сви смо свједоци до какве је страшне трагедије довело наш народ материјалистичко васпитање омладине и комунизам. Вас наш народ наднесен је над амбис и провалију и сами опстанак његов доведен је у питање. Међутим сви желимо бољу будућност са више истине и правде, више радости, среће и задовољства. Али, шта значи сама жеља, без јаке воље, а шта обје заједно без мудрог и поштеног неуморног рада? Сјутра. Значајна ријеч, или за људе доста испуњена неизвјесношћу и обавијена мистеријом. Само Бог унапријед потпуно зна њезин смисао и садржај. Али не треба заборавити да СЈУТРА извире из ДАНАС, а ДАНАС из ЈУЧЕ. Стога не смије се ни тренутка губити у времену, већ одмах почети радити на поправци себе самих и других. На млађима свијет остаје. Стога на омладину полажемо велике наде, нарочито на најмлађу које се отров комунизма није дотакао. Драга омладино, чекају те велики садаци. Треба преобразити друштво на хришћанским основама, повратити поштовање вјери и моралу, обновити породицу повративши браку достојанство свете тајне. Треба јачати и поштовати ауторитете, признавати туђу својину, не жељети туђе, завести ред и дисциплину. Да би се тај велики и тешки посао извео, треба старији да изврше духовну преорјентацију, да одмах поставе себи друге идеале, да њихове мисли, жеље и дјела буду друкчији од досадашњих. Прије свега и изнад свега треба одмах прекинути са материјалистичким васпитањем омладине и завести религиозно морално васпитање, јер грађевина се мора срушити, ако је зидана на пијеску, а не на чврстој стијени. Као што је темељ куће од велике важности за њену чврстину и трајање, тако је и васпитање омладине од велике важности за снагу и постојање народа. Св. писмо нас учи: "Гајите дјецу своју у науци и страху Господњем" (Еф. 6, 4). Али да бисмо знали чему нас учи ова света књига, морамо је имати, и не само имати, већ свакодневно читати. А свакодневно читање Св. писма растјераће са нашег духовног хоризонта мрачне облаке вјерске равнодушности и безвјерја, као што сунце разгони облаке. Једино је право васпитање оно које се врши у духу науке Господа Исуса Христа. А хришћанско васпитање тражи од нас да сједне стране одстранимо од дјеце све што је зло и што би их начинило рђавим људима као атеизам, неморал, лаж, превару, завист, оговарање, свађу, лењост, крађу, убиство и друга зла, а с друге стране да у душе њихове усађујемо све што је добро: вјеру, наду, љубав, вршење заповијести Божјих и црквених, стално и постепено вјежбање у вршењу дјела милости душевне и тјелесне. Још у Старом Завјету речено је: "Учи дијете према путу којим ће ићи, па неће отступити од њега ни када остари" (Прич. 22, 6). 147

А чија је дужност васпитања омладине? Породице, школе, цркве, државе, друштва. Наравно, породица је прва, особито родитељи. Не треба заборавити да васпитање треба да почне од најранијег дјетињства. Одмах иза породице долазе школа и црква. Васпитање омладине много зависи и од друштва и од државе, нарочито од државе, јер она доноси законе ко има права да ступи у брак и оснује породицу, а ко нема, и ко има права да носи пуне достојанства називе НАСТАВНИКА и УЧИТЕЉА, називе које је носио Спаситељ наш. У васпитању врло је важна поука, али су примјери далеко важнији. Све што дјецу поучавамо морамо потврдити живим примјерима свога живота. Још у четвртом вијеку црквени отац блажени Јероним између осталога писао је родитељима: "Запамтите да боље можете научити примјером него ријечима". Осим тога, ако је потребно, поред благих ријечи и поступака којима треба дати првенство у хришћанском васпитању, треба употребити и строгост, као што љекар употребљава горке љекове, па и хирушки нож, када су потребни. Нарочито мајке често гријеше у попуштању свима дјечјим прохтјевима, заборављајући да је још у Староме Завјету речено: "Дијете пусто срамоти матер своју" (Прич. 29, 15). У Св. писму се каже: "Борба је живот човјечији на земљи" (Јн. 7, 1). Пошто се човјек састоји из душе и тијела, то постоје два поља и попришта борби: материјално и духовно. Свака борба има своје опасности, поразе и побједе, своје слабе борце и своје хероје. Њима импонују хероји. Народе српски, народе православни, ти си потомак хероја. Уложи сву своју духовну снагу да у духу религиозно моралном и националном, у духу светосавском васпиташ своју омладину, и бићеш народ хероја, и твоја будућност биће Богом благословена, радосна и срећна.

148

ВАЖНИЈИ ИМ ЈЕ ЈЕДАН КОМУНИСТА ТУЂИНАЦ НЕГО СВИ СРОДНИЦИ НАЦИОНАЛИСТИ97 ПРАВОСЛАВНИ МИТРОПОЛИТ ЦРНОГОРСКО-ПРИМОРСКИ ГОСПОДИНУ ПРЕТСЈЕДНИКУ НАРОДНЕ УПРАВЕ ЗА ЦРНУ ГОРУ И БОКУ Цетиње Господине Претсједниче! Тринаестог ов. мј. примио сам молбу деведесет и седам особа из Цетиња, чији су блиски сродници у тамници на Цетињу као таоци, а 16. о. м. примио сам молбу десеторице становника Ријеке Црнојевића, чији су блиски сродници у затвору Командне жандармеријског батаљона на Цетињу. И они су мишљења д а су и њихови сродници таоци. Поменутим молбама замолили су ме за посредовање. Како то није моја надлежност, а пошто сам увјерен да ће Власти савјесно испитати сваки поједини случај и поступити по правди, то појединачно и засебно не препоручам никога. Овом приликом узимам слободу изнијети Вам своје мишљење, које мишљење увјерен сам да заступају и представници Немачке власти и чланови Народне управе, а то је: да треба одвојити ЛИЧНО криве од оних који нијесу лично криви. Ако треба неко да страда, правије је да страдају ЛИЧНО криви, од ЛИЧНО невиних, који би требало да страдају за криве своје сроднике. Овако је ПО ПРАВДИ. Али не само по правди, већ и по сврси. Страдања националиста немају никаквог утицаја на партизане, јер је њима важнији један комуниста туђинац него сви сродници националисти. Изволите, Господине Претсједниче, и овом приликом примити израз мога дубокога поштовања. ПРАВОСЛАВНИ МИТРОПОЛИТ ЦРНОГОРСКО-ПРИМОРСКИ Јоаникије

Допис Митрополита Предсједнику Народне Управе за Црну Гору и Боку, М. бр. 3420/16. 12. 1943. г. Ова реченица митрополита Јоаникија у допису Претсједнику Народне управе за Црну Гору и Боку неоспорно свједочи о циљевима и намјерама комуниста у Црној Гори. Нијесу били важни ни браћа, ни родитељи, ни остали сродници. Важан је био само успјех револуције утемељене на крви и поклању сопственог народа. Из овог документа видимо и залагање митрополита Јоаникија за пуштање затворених Црногораца из затвора што опет свједочи о његовој жртви и љубави према својој браћи. 97

149

ПЛАЧ И ЛЕЛЕК МАЈКИ И ДЈЕЦЕ РАЗЛИЈЕЖЕ СЕ РИЈЕКОМ ЦРНОЈЕВИЋА 98 ЊЕГОВОМ ВИСОКОПРЕОСВЕШТЕНСТВУ МИТРОПОЛИТУ ЦРНОГОРСКО-ПРИМОРСКОМ ЈОАНИКИЈУ, Цетиње Ваше Високопреосвештенство! Вјерни Богу, Христу и Светосављу као вјерни припадници Христове цркве, у последњем тренутку прилазимо Вашем Високопреосвештенству са следећом молбом: Антихрист, који се појавио међу нашим народом, преко домаћих отпадника вјере, цркве и светосавља букнула је 13. јула 1941. године револуција у непосредној околини Црнојевића Ријеке, као вјесник пустоши и дефинитивног истребљења нашег народа. Неумољивом стихијом револуције окупаторских трупа, становништво се нашло између двије ватре тј. изгубило је праву свијест своје националности услед комунистичке пропагандне, те је на тај начин доживјело најстрашнију еру од њеног постанка систематско уништење њихових живота: од комуниста: по урођеној злочиначкој и рушилачкој методи својствено само демону, а од окупатора: по праву ратног закона, која је трагедија Ријеке болно одјекнула широм наше домовине. Као последица комунистичког напада, који је услиједио прије неколико дана, стријељано је у Цетињу 11 лица из Црнојевића Ријеке, који су прије овог напада били затворени у Цетињу. Плач и лелек мајки, супруга и незаштићене дјеце стријељаних разлијеже се улицама Ријеке, и тај плач парају срца преосталих. Још у затвору на Цетињу има Ријечана, који до 18 овог мјесеца имају бити ликвидирани, ако се и најмањи напад комуниста појави на нашој територији и то: 1) Ђурашковић Лабудов Јово из Црнојевића Ријеке, 2) Радошевић Андрин Илија из Црнојевића Ријеке, 3) Шоћ Јоков Блажо из Црнојевића Ријеке, 4) Јовићевић Божов Нико из Црнојевића Ријеке, 5) Ђурашковић Пантов Љубо из Црнојевића Ријеке, 6) Ражнатовић Божов Ђоко из Црнојевића Ријеке, 7) Беламарић Николе Перо из Црнојевића Ријеке, 8) Јовићевић Андрије Војо из Црнојевића Ријеке, 9) Радуновић Ников Томо из Црнојевића Ријеке, 10) Шоћ Јокова Јоке из Црнојевића Ријеке, 11) Радошевић Андирна Васиљка из Црнојевића Ријеке, 12) Ферара Милака из Црнојевића Ријеке, 13) Ђурашковић Петрова Роса из Црнојевића Ријеке, 98

Допис Митрополиту мјештана Ријеке Црнојевића од 15. 12. 1943. г.

150

14) Јовићевић Зорка из Црнојевића Ријеке, 15) Лопичић Лазарева Видосава из Црнојевића Ријеке, 16) Јовићевић Анђе уд. Андрина из Црнојевића Ријеке, 17) Вујановић Златана Васова из Црнојевића Ријеке. О мртвима можемо ми, који их познајемо задржати своју добру успомену а на нама је живима да настојимо да овај затворени број задржимо у животу само молбом, а та наша жеља састоји се у следећем: 1) да се горе именовани не третирају као ТАОЦИ јер нијесу чланови партизанских породица и 2) да се испитају њихове кривице и према томе искусе заслужену казну. Ваше Високопреосвештенство! Овај наш корак када са страхопоштовањем прилазимо Вашем Преосвештенству, плод је наше тешке душевне депресије, као и оних чији су дани избројани и по Хришћанском и националном убјеђењу молимо Вас да настојите да се овај преостали број живота Ријечана спаси сигурне смрти, јер су по нашем скромном убјеђењу невини. Вашем Високопреосвештенству, љубимо свету десницу. 15. децембра 1943, Ријека

151

РЕЗОЛУЦИЈА СВЕШТЕНСТВА АРХИЈЕРЕЈСКИХ НАМЈЕСНИШТАВА НИКШИЋКОГ, ШАВНИЧКОГ И КОЛАШИНСКОГ 99 Донесена на заједничком братском састанку у Никшићу, дана 29. децембра 1943. године, а поводом тешког стања у коме се налази наш народ. СВЕШТЕНСТВО ЈЕ ЈЕДНОДУШНО КОНСТАТОВАЛО: 1) Да је узрочник свему данашњем злу и страдању Српског народа рушилачки, безбожнички и крволочни Комунизам, пропагиран од бјелосвјетске скитачке, јеврејске расе, прихваћен од наших народних одрода: пропалих и недоучених шака, компромитованих службеника, сеоских ђилкоша, разбојника, криминалних типова, скитница и осталог друштвеног олоша. 2) Да Комунизам у свом програму иде за тим да разори и уништи вјековно изграђиване основе Народне Цркве, Народне Државе и Народне Културе. Да потпуно убије националну свијест народну. 3) Да остварењем комунистичких идеала народ потпада под јарам највећих тирјана. Историја би се вратила неколико вјекова уназад. Крваво стечене народне тековине: националне, вјерске, моралне и културне биле би уништене. Све би било изложено бездушном цинизму. Народ би се унесрећио. 4) Да је у теорији и пракси комунизму основни циљ уништење: вјере, државне институције и нације. Ово уништење комунисти постижу не бирајући средства. Као најефикаснија средства су: лаж и насиље. Отуда безбројна и нечовјечна убиства и уморства, на превари и из засједе, најбољих и најистакнутијих народних људи, као Ова саборна резолуција, коју је потписало двадесет и три свештеника и монаха из три архијерејска намјесништва Митрополије, представља образ и свјетило читаве наше Цркве и њен став према комунистима. Ова резолуција је била и оптужница митрополиту Јоаникију и свим потписаним и непотписаним свештеницима. Она их је одвела у смрт, али и у вечни живот у Царству Божијем. Судећи по реченицама и њеном тону претпостављамо да је њен аутор свештеномученик Јован Тодоровић, парох пошћенски, који је, такође, мученички пострадао од оних против којих се ријечју истине борио. Њена актуелност траје и данас судећи по свим догађајима од тада до данас. И поред великих искушења и трагедија Митрополит је непрестано бдио над свештенством и народом. Трудио се да сваку парохију обиђе, народ укријепи и охрабри, свештенике морално и материјално помогне. Тако је, поред осталог, свештеницима интернираним у логоре слао новчану помоћ, као и њиховим породицама о великим празницима. О томе, као и помоћи другим људима, свједочи безброј сачуваних признаница и реверса. Важно је напоменути да је Цетињска богословија 1. априла 1941. године престала са радом сходно депеши Светог Архијерејског Синода у којој је речено да се ученици имају оцијенити г да им се сведу годишње оцјене и распусте се кућама. Увјерења није требало издавати, а да наставници богословије до даљњег остану у мјестима службовања (СП Богословија у Цетињу, бр. 411/26. 06. 1941. г.). Богословија се налазила у згради Биљарде, коју су Италијани заузели одмах послије окупације, а комунисти све до данас. Разнијели су добар дио инвентара, обили магацине са храном и инвентаром и све су однијели. Богословија је прорадила у школској 1942/43. години и то само за завршни разред. Редован рад почео је 17. фебруара 1943. године и трајао је до 12. јуна исте године, када су по одобрењу Гувернера Црне Горе и остали ученици приватно полагали испите. Ректор богословије био је протојерејставрофор Михаило Вујисић. Богословија је радила и од 22. 02. до 10. 06. 1944. године. Послије Италијана у Биљарду су се уселили Њемци, који су, такође, наставили са пљачкањем и рушењем Богословије, али о томе неком другом приликом. Свештеници који су се, на њихову и нашу жалост, одрекли Бога и Цркве, учинивши то свјесно или несвјесно, и који су пришли партизанима нијесу се одазвали на ниједан Митрополитов позив. Већ у децембру 1943. године Вјерски одсјек и Извршни одбор ЗАВНО Црне Горе и Боке забранио је да се у храмовима помиње име квислинга црногорско-приморског митрополита Јоаникија, а да се свештеници моле за српског патријарха Гаврила (Види књигу "Колашин", Батрић Јовановић и другови). 99

152

носилаца вјерских, национални и државних идеала. Отуда препуне јаме безданице, шкрипови и бунари, унакажених лешева народних првака. Отуда злогласна јама у Радовчу, страшна касапница у Колашину и језива Острошка трагедија. Отуда на хиљаде у црно завијених мајки и сестара, на десетине хиљада уништених гробова и хиљадама невиних жртава. Отуда жалосна, али истинита наша међусобна братоубилачка борба. 5) Да је комунизам најсуровији активни, идејни и практични атеизам. Да он једини води тоталитарни рат против Хришћанства, а да Христос, односно наша Народна, Светосавска, Српска Црква није имала до сада у историји већег, опаснијег и огорченијег непријатеља од Комунизма. Дјело Христово и дјело Светога Саве излаже се данас више него икада порузи и обесвећењу. 6) Да је Црква данас више него икада позвана на стражење и борбу, јер је баш данас јеванђелска парабола "О сејачу кукоља" најактуелнија јер: а) Комунистичка наука темељи се на безбоштву и материјализму, те руши хришћански морал појединца, друштва и државе, дочим Христова Црква, као војујућа сила, борила се увијек, а и данас се бори, противу свих безбожничких и материјалистичких наука, а она је једини носилац најузвишенијег божанског морала, који непогрешиво регулише цјелокупне односе у људском животу и води правом спасењу. б) Комунизам проповиједа једнакост. Христова Црква учи да сви људи према својим дјелима добијају награду. Раднику поштено зарађено, а разбојнику и пљачкашу његово. в) Комунизам се бори за диктатуру Пролетаријата. Хришћанска Црква бори се за личну слободу, у којој све урођене врлине могу доћи до пуног изражаја. г) Комунизам не признаје: националне, државне и расне особине и границе појединих народа. Христова Црква као што се бори за личну слободу, тако исто бори се и за слободу свих нација и раса, с правом на државну, политичку и националну независност и слободну отаџбину, како великих тако и малих народа. д) Комунизам хоће да путем огња и мача, спроведе свој идејни програм у човјечанство, с језуитском паролом: "Циљ оправдава средство". Христова Црква хоће да путем моралног препорода, на темељу хришћанске љубави, оствари братство свих нација на земљи. ђ) Комунизам хоће хаос и анархизам. Христова Црква тражи ред и правни поредак, заснован на постојећим државним законима, прожетим хришћанским врлинама: правдом, истином и љубављу. е) Комунизам истиче материјализам изнад свих вриједности. Христова Црква истиче човјека и његову душу изнад свих материјалних чињеница. ж) Комунизам руши светињу брака и породице. Дочим Хришћанска Црква учи да је само здрави хришћански породични живот темељ здравог организма, друштва, нације и државе. з) Комунизам спроводи начело: "Што горе то боље". Христова Црква настоји обратно, тј. да само непрестаним зидањем добра може уклонити зло, појединачно и уопште. и) Комунизам је претворио школе у разбојничке пећине, искоришћавајући их у своје разбојничке сврхе. Христова Црква сматра школу храмом, а истинску науку као своје догме. ј) Вођство комунистичке странке за Југославију још 1935. године, отворено је признало на састанку између Моше Пијаде и Мила Будака, у Сремској Митровици, у другој тачки овог споразума да "до комунизирања Балкана не може доћи док се не сломи кичма Српства и Православља". С тога је и сва њихова крволочна борба

153

усредсређена противу Српскога Народа и Српске Православне Цркве, којима је наметнута борба, и то баш под окупатором. 7) Да је наша Народна, Светосавска Српска Црква током вјекова водила свој народ кроз све перипетије његове мукотрпне, али славне прошлости, раме уз раме са Српском државом, српским владарима и управљачима. И онда када би Српска држава подлегла, Српска Црква је на себе преузимала улогу Државе, водећи Српски народ путем светосавским, српским, путем части, путем националне и вјерске свијести, путем хришћанске и народне културе, борећи се противу сваког туђинског утицаја. Српско свештенство је са народом заједно поносило све патње и страдања. У најтежим данима наше историјске прошлости Црква није дала нашем народу да клоне и подлегне, већ је стално уливала наду на будућност, напајала, одушевљавала и храбрила на борбу противу непријатеља Српства и Православља, и водила народ из борбе у борбу, до коначне побједе и славе Србинове. У тој истрајној борби Црква је и успјела. 8) Да ми, вјерне слуге Христа Спаситеља, одани синови Светосавске Српске Цркве, чувари аманета наших славних предака, који су крв своју лили "за Крст Часни и слободу златну", "за Краља и Отаџбину", позвани смо, данас више него икада, у данима када је Српски народ доведен на Голготу мука и страдања, када је у питање доведен његов опстанак националне и вјерске части и поноса, и то од непозваних туђинских агената и плаћеника и наших домаћих изрода, и када заједнички давамо драгоцјене жртве са нашим народом, попут својих славних претходника, намеће нам се дужност, поред борбе, подићи свој глас, јавно свој народ обавијестити и позвати га на одлучну борбу истребљења оне "куге из торине", и сачувати преосталу у крви огрезлу паству од давања бесциљних жртава, и сачувати крваво стечене народне тековине. ОДЛУЧУЈЕМО: 1) Осуђујемо Комунизам, као највећег непријатеља Цркве и народа. 2) Не признајемо борбу, коју воде комунисти под лажном паролом: "Народноослободилачка борба", за народну, већ је сматрано издајничком, народнорушилачком, која служи једино интересима и циљевима Комунизма, за преузимање власти и успоставу диктатуре Пролетеријата. 3) Осуђујемо издајнике Христове вјере и Светосавске идеје: распопове и раскалуђере Јова Радовића, Јагоша Симоновића, Блажа Марковића, Руфима Жижића и друге који активно помажу и сарађују са народним убицама и рушиоцима вјере и морала комунистима. Јер сама њихова сарадња доказ је одобравања свих недјела, која су комунисти починили у нашем народу. Њихове прљаве одлуке и неке вајне посланице сматрамо против-црквеним, против-хришћанским, ненародним, несрпским, чији ће виновници пред лицем Народа и Цркве на дан суда добити заслужену награду. Таквима нема мјеста са нама, такви не смеју бити помиловани. Не мање чинимо одговорним и оне свештенике и интелектуалце, који су из ма којих разлога остали код својих кућа, на територији коју партизани привремено посједују, и својом активношћу помажу ову разбојничку комунистичку банду, те их сматрамо подлеглим у борби са крволочницима и безбожницима. Нарочито осуђујемо оне свештенике који су потписали прљаву Колашинску резолуцију и Жупску посланицу, те држали молепствије за побједу оружја гробара Српскога народа и Српске Цркве, молећи се за здравље припадника друге вјере, њиховог вође, познатог обијача радњи Јосипа Броза. Интелектуалце и све припаднике наше Цркве, који су учествовали и потписали овакве срамне и издајничке одлуке, тако исто осуђујемо.

154

4) Народну Управу на Цетињу, на челу са познатим националним борцем, херојем са Солунског фронта, и четником Војводе Вука, Г. Љубом Вуксановићем, великим Србином и Православцем, сматрамо јединим представником Српског народа у Црној Гори и Боки, и рад ове националним, спасоносним и хришћанским. 5) Организујемо се у чврсту, националну јединицу и отворено, с Крстом, пером и мачем, устајемо у бескомпромисну борбу противу комуниста за одбрану и спас хришћанских и српских идеала. У ову борбу позивамо и сву браћу свештенике из других архијерејских намјесништава Митрополије Црногорско-приморске, да се најенергичније супротставе безбожничком и рушилачком Комунизму, и свим силама раде на моралном препороду нашега народа. 6) Позивамо све вјерне синове и кћери Светосавске Цркве, како оне организоване у националним редовима, тако и оне који се налазе под комунистичком влашћу, на заједничку борбу против Комунизма, да би се већ једном учинио крај разбојницима и јамарима, и завео жељени ред, рад и мир. 7) Тражимо чишћење у свим друштвеним редовима и постављање свакога на одговарајуће мјесто. Јер ако ово не би било, народ би поново доживио исту трагедију коју данас преживљава. 8) У данашњим тешким приликама, када се ради о животу и опстанку Српског рода, позивамо Народ, да остави по страни све политичке партије, партијску мржњу и личне зађевице, јер им данас нема мјеста. Тако исто позивамо народ, да не подлијеже утицају стране пропаганде, која служи једино страним интересима. Послије тешких искустава, опаметимо се већ једном, те пођимо само путем наших личних интереса и народног спаса. НАРОДЕ СРПСКИ! Над твојим националним небом и Црквом наднијели су се, већ двије и по године, црни и градобитни облаци, каквих до сада у твојој историји није било. Свакодневно се руши твоја снага, твој живот, и систематски се ради да га нестане. Ти то осјећаш, видиш, знаш и чујеш. Ти си увијек у моментима народних несрећа имао исполинске снаге, да својим родољубљем, витештвом и самопрегалаштвом уништиш противника. Највећи непријатељ, кога си до сада имао, ту је. Он је у твојој кући, породици, цркви, граду, селу, на твом имању, и свуда је увукао своје крваве канџе. Хоће да ти убије и душу и тијело. Хоће да ти уништи: Вјеру, Нацију и Отаџбину. Хоће да ти уништи твоју славну историју, твоје светиње, традиције и обичаје. Да уништи све твоје вјековне, крваво стечене тековине. Хоће да Свето Христово Јеванђеље замијени "Капиталом" Карла Маркса, а твога највећег духовног просветитеља и учитеља Светога Саву са чифутом, Мошом Пијадом. Ако то допустимо загрмеће на нас клетва великог Његоша: "Бог вас клео, погани изроди, шта ће туђа вјера међу нама... Су чим ћете изаћ пред Милоша и пред друге српске витезове, који живе докле сунце грије?" Безбројна згаришта твојих домова, пљачка твоје крваво стечене имовине и насиље над твојом властитом породицом, позивају те, без предомишљаја, у борбу против скитница и нерадника. Твоје велике и драгоцјене жртве, које леже по јамама и јаругама, у крви окупана твоја највећа светиња Острог вапију за осветом и аманетом, да се спаси оно што је национално, што није изгорело да не изгори и што није данас бачено у јаме да не би било бачено сјутра. Зато напријед у свету борбу за спас твоје вјерске и националне части, заспас части своје отаџбине, своје породице, својих милих и драгих. Са тобом је твоје Свештенство! С тобом је Бог и Правда. С тобом су сви светитељи, краљеви, цареви и 155

мученици српски, од првих жупана до данас. На челу твоме је дух твог највећег националног вође Светога Саве, а против тебе и пред твојим изродима и одродима Маша Пијаде, Јеврејин из затвора у Сремској Митровици, и обијач радњи Јосип Броз звани "Тито", те ти се лако опредијелити: "Коме ћеш се привољети царству". У Никшићу 29. децембра 1943. године ПОТПИСНИЦИ: 1) Архијерејски Намјесник Никшићки, Милан Ћуковић, протојереј-ставрофор, парох први никшићки; 2) Архијерејски Намјесник Шавнички, свештеник Ђорђије Ивановић; 3) за Архијерејско Намјесништво Колашинско, свештеник Саво Ракочевић; 4) протосинђел Иринеј Крстић, професор-катихета у Никшићу; 5) Свештеник Милосав Вулановић, парох Озринићки; 6) свештеник Милорад Кљајић, парох трећи никшићки; 7) свештеник Симо Лалатовић, парох Трепачко-Борачки; 8) свештеник Вуко Васиљевић, парох Горњо-Жупски; 9) свештеник Милош Васиљевић, парох Рогамски (Арх. Нам. Подгоричко); 10) свештеник Стојан Костић, парох Доњо-жупски; 11) свештеник Богдан Радуловић, парох Прашки; 12) свештеник Саво Кустудић, парох Горњопољски; 13) свештеник Комнен Радусиновић, парох Трубјелско-рудински; 14) свештеник Јован Тодоровић, парох Пошћенски; 15) свештеник Лука Пејовић, парох Рудинички; 16) свештеник Милета Варајић, парох Страшевско-стубички; 17) свештеник Владо Злопаша, помоћних Арх. Нам. Никшићког; 18) свештеник Томаш Николић, парох Риђански; 19) свештеник Томаш Пејовић, парох Кочански; 20) свештеник Мирко Ђапић, парох Велимски; 21) свештеник Станко Шаулић, парох Тепачки; 22) свештеник Митар Лопушина, парох Ускочки; и 23) свештеник Видак Вујовић, помоћник Арх. Нам. Шавничког. ИЗДАЈА ПРЕМА СВОЈОЈ ЦРКВИ И ОТАЏБИНИ Распопу ЈОВУ РАДОВИЋУ, "вјерском референту" у покрајинској Комунистичкој влади за Црну Гору, Колашин Црвени "Министре"! "Не пада снијег да помори свијет, него свака звјерка свој траг да покаже". Обичај је и колегијални ред, када неко добије положај, одликовање, учини неки подвиг и томе слично да му се том приликом упуте срдачне честитке, пропраћене са жељом да стечена каријера буде на личну и општу срећу, а нарочито оне професије којој припада онај који је ту каријеру стекао. Па ево и ја држећи се тога обичаја и реда, хитам да ти као свештеник свештенику и као племеник своме племенику, упутим честитку, приликом твога избора за "Министра" вјера у крвавој и братоубилачкој влади црвеног Московског "маршала" Тита. Теби је безбожни "министре", позната историја Хришћанске Цркве. Позната су ти сва она страховита мучења и прогањања Хришћана за прва четири вијека. Али ти је познато, и то, да ни најсвирепије муке: на ломачи, крсту, бацање пред дивље звјерове, отсијецање извјесних дјелова тијела не помогоше. Истински сљедбеници Голготске 156

жртве не издадоше. Сва страдања и муке издржаше и побиједише. То су мученици и светитељи, који и данас послије 2000 година, живе у Хришћанству. Истина и тада је било оних који под правим ударцима поклекнуше и издадоше. Такви су искључени из Христове Цркве као: невјерници, отпадници, јеретици и томе слично. Јуда је издао Христа, и одмах га је за издају стигла казна. Објесио се, умро душом и тијелом за увијек у Христовој Цркви као и сви издајници. Апостол Петар остао је вјеран Христу, до краја свога живота, и своју вјеру у Њега посвједочио је својом смрћу на крсту. Али зато се прославља 20 вјекова у Хришћанском роду, и нема краја на земљи, гдје му не постоји богомоља. Ово је само ради примјера за оне који изневјере (издају), и за оне који остају до краја вјерни. Овако је било у прошлости, овако је и у садашњости, овако ће бити и у будућности. Човјечанство дугује Хришћанској Цркви један велики дуг, а тај је што је она својом божанском мисијом, извршила његов културно-морални препород. Српски јој народ поред овога дугује још један већи дуг. Она је извршила национални препород Српског народа прије 724. г. поставши националном и духовном споном цијелог српског народа. И остала је као таква до данас. И од тога времена, па до данас имала је: своје народно свештенство, епископат, богослужбени и службени језик и писмо. Све је ово од тада па до данас служило само "Богу и свом Српском роду". То је Светосавски програм наше Цркве. Вјекови су пролазили, разни господари мијењали се над Српским народом, али Светосавски програм српског свештенства није се мијењао. Он је такав и данас. Он мора остати такав и у будуће. У свим критичним временима, кад би дошао у питање вјерски и национални опстанак Српскога народа, дух националног српског свештенства устао би у одбрану вјере и нације, с девизом: "За крст часни и слободу златну". За тај и такав Светосавски програм Српски патријарси, епископи и свештеници разапињани су на крст, тровани, умирали на колац и конопац, налазили смрт чак и у Црном мору, од непријатеља Српског народа и његове Цркве. Они су сва та мучења радо подносили, јер "Срб је Христов, радује се смрти", али туђу идеологију, туђу вјеру, име и језик никад нијесу примали. Отуда су српски свештеници и други црквени великодостојници, били често пута у свом народу не само духовне вође, него и политичке, војне, итд. Крстом и мачем писали су историју своје Цркве и свога народа. Отуда је Српски народ у свом свештенству и својој Цркви гледао своје право национално оличење. Он то и данас гледа, али не нажалост у цјелокупном свештенству. За ове двије и по године међусобног покоља, један дио свештенства пљунуо је на Свети олтар и свој Народ. Пошао је у нове потурице. Ето, на челу свих тих нових потурица стојиш ти, као "министар" вјера, дојучерашњи слуга, оне исте Цркве и Народа, којих је био владика Данило, који је пре 236 година такве потурице, као што си ти и оне којима си ти "министар", да би спасио Цркву и нацију, ставио под нож на Бадњи дан. Потурице из времена владике Данила, хтјеле су да преко Мухамеда униште Српски народ. Ти и твоје потурице, хоћете да постигнете то исто преко Карла Маркса. Зар ти не би јасно из двогодишње борбе "Народних ослободилаца" а то је постало јасно и онима који су у лудницама да њихова борба није за националну, политичку и државну независност ни Српског, ни Југословенског, ни Словенског народа? Њихова је борба партијска за побједу комунизма, убрзање свјетске револуције и успоставу диктатуре пролетаријата. Зар би без очију, а тобож код очију, па да ве видиш и то, да је сва њихова борба усредсређена против Српскога народа и његове Цркве? Зар ти није позната изјава шефа ваше комунистичке борбе, коју је дао једном Србину на његово питање: "Шта помаже Србима побједа Руса, кад Срба нестане у међусобном покољу".

157

Он му је одговорио: "За нашу борбу није важно што ће нестати Срба, већ да побиједи међународни пролетаријат, а ако Срба нестане њихову земљу населићемо Циганима...". Зар ти не би јасно ни до данас, да они не воде борбу за Христа него против Њега и његове Цркве? А ти си Христов војник, слуга св. олтара Његове Цркве. Ако те ни то не може увјерити, питам те као "министра" вјера, гдје је Руска православна Црква од октобра 1917. г. до данас? Шта су од ње урадили они који су религију прогласили за "опијум народа" ? Гдје су руске светиње и реликвије? Да ли ти је позната статистика колико је поубијаних свештеника и владика, на најсвирепији начин, својствен само оним двоножним свјеровима, чији си ти овдје министар, а Јарославски у Совјетском Савезу? Гдје су ти руске богомоље, у шта су оне претворене и чему данас служе? Питај неку твоју "ударницу", Г-не "Министре", ако је то теби непознато, па ће ти она рећи. Уз то ће ти рећи, и шта раде тамошње њихове другарице по тим светим руским богомољама. Знам позитивно, да слушаш сваког дана "другарице" како ти пјевају: "Не вјерујем у небеса, већ у Маркса и Енгелса"... И зар оне не успјеше да те досад уразуме ако ти то памет не дозволи да они не вјерују у Бога, душу, Цркву и др. догме. А ти си залуд био досад проповиједник Божанске науке, а не безбожничке. А сад постаде безбожник, бездушник! Заборави ли учење Цркве да се човјек од животиње тиме одликује што има душу, што има вјеру у Бога? Или како ти приличи она друга њихова пјесма, као свештеном лицу на положају министарском: "Устај сељо, устај роде, да се браниш од господе, од жандарма батинаша, од попова мантијаша ...". А ти носиш чин свештенички! У мантији си. Ја не могу да разумијем твоје "Министарство" вјера кад су они против свих вјера. Да су те поставили за Министра против вјера, онда се не бих чудио, јер то захтијева материјалистичко-марксистичка доктрина. У ствари ти јеси ово последње, него "очи имаш и не видиш, уши имаш и не чујеш" како би рекао Христос. Да ли ти је безумниче познат устав Српске цркве у комунистичком законодавству. Ти си на њ, хвала Богу, не, крсним знаком, већ стиснутом песницом положио заклетву, да ћеш га у живот Цркве спроводити потпуно? Да ли си видио каква су права тим уставом дата Српској цркви и какву јој будућност осигуравају твоји црвени властодршци? Зар из њега нијеси видио, да си министар против вјера, кад си против своје вјере и нације положио заклетву? Ако кријеш тај устав, ево нека га чују синови и кћери Српске цркве: "Вођство југословенске комунистичке странке, свјесно своје улоге, да до комунизирања Балканског Полуострва не може доћи док се не сломи кичма Српства и Православља, јер је познато да су то два фактора који су омели продирање Османлија на запад и Аустрије на исток, споразумјели су се да уништењем свега што је Српско и православно отире се терен за комунизирање Југославије и Балканског Полуострва". А знаш ли ко га написа? Миле Будак и Мошо Пијада 1935. г. у Сремској Митровици. Историја Српске Цркве памти издаје. Али од ове твоје нема срамније до данас. Да један српски протојереј, положи заклетву на то "да сломије кичму Српства и Православља и да обадвоје уништи" за интересе треће интернационале!! Гдје ти би памет, достојанство протојерејско, свијест национална? Ни, првог, ни другог, ни трећег немаш. Зато што их нијеси ни имао, изабрали су те за "министра". Нашли су у теби слијепо оруђе, да преко тебе руше Српску нацију и Цркву. Што се не сјети Патријарха Соколовића, архимандрита Арсенија Гаговића, Баја Пивљанина, Лазара Сочице за које и свака неписмена баба у Пиви зна ако нема више историјског знања па да се одлучиш на овакав по Српски народ и његову Цркву смртоносни акт?! Што се не сјети изроде, да су

158

ти овакав устав за Српску Цркву и народ написали они, који су поклали оних седамсто хиљада Срба по разним мјестима, и који хоће да "земљу српску населе Циганима"? Зар да уништиш Српски народ и његову Цркву? Па коме онда да будеш министар? Ваљда оним Циганима које ћете да населите! Да! За боље нијеси, међу бољима нијеси и бољи од њих нијеси! Богохулни одроде вјере и нације, који ћеш као уклин остати кроз сву српску будућност. Српски народ преживјеће и ову трагедију? Али ти нећеш остати ни у оним јамама у којима си прошле године сакривао разне Кутлаче, који су те данас уздигли на овакав, од цијелог Српског народа попљувани и презрени положај. Знаш ли да је до данас, та крвава петокрака звијезда, коју ти носиш на твојој без глави, заклала 20 свештеника у Црној Гори и њихова мученичка крв дими и на олтару вјере и племена"? Зар те та трагедија не боли, када су им они који твога духа, образа и части вадили живима очи и срце, парали утробу, разапињали на дрвећу. А зашто? Зато што не пришише петокраку, срп и чекић, не стадоше под црвени барјак и команду Мошову, не постадоше пролетери, не бацише под ноге св. Јеванђеље, не издадоше Краља и Отаџбину, као што си ти све ово учинио, него остадоше и умријеше као Срби, као српски свештеници, као "витезови без страха и мане". Како ћеш доћи у Острог да служиш св. Литургију, када се Острошке греде данас црвене од невине српске крви, а на ћивоту св. Василија леже маљуге и сјекире, с којима су разбијане главе и просипани мозгови наших најбољих синова? А све је ово урађено по наредби крвопијске и љешинарске владе чији си ти "министар"! Питам те кад би побиједили такви криминални типови и друштвена олош шта би било и у шта би ти претворили манастире: Цетињски, Морачки, Дечане, Студеницу, Грачаницу, Фрушкогорске и Светогорске? Шта је с манастиром св. Тројице? Погледај колико је гробова код Пивског Манастира од твојих разбојника. Колико их је још додато 6. октобра о. г. Колико их је код цркве у Шавнику, Боану, Жабљаку? Знаш ли да је од 13. јула 1941. г. па до данас у Црној Гори поубијано преко 40.000 становника, а преко 20.000 домова уништено је. Размисли о овоме ако ти "ударнице" нијесу попиле и последњу мождану ћелију у 60-то годишњој глави ко их поби? Зашто? На кога пада одговорност за толику невину крв? Која је то влада, по чијем наређењу и у име чије је могла да уради ово? Обазри се и види до чега сте довели Пиву ти и твоји јамари? Знаш ли да је Пива данас обезглављена? Сви они људи који су претстављали вриједност и у које су Пивљани упирали очи, сви су пошли под твој крвави нож и нож глувог Обрена. Гдје су ти, ископниче: бан Мујо Сочица, Данило Радојичић, нар. посланик, Спасоје Тадић, официри: Душан Бајагић, Митар Пејовић, Илија Кецојевић, Радивоје Кандић, Машан и Љубо Благојевић, Милан Делић, школ. надзорник, професор Вукашин Врачар, учитељи: Радојица Николић, Станко Дурутовић, предсјед. општине: Сава Тодоровић и Војин Мићановић и многи други? Ко данас представља Пиву с тобом: Солумија Благојевића, пропала. ученица рад. школе, "Брко Брковић", амалин београдски, Јанко Тадић, разбојник, Перо Жарковић, пропали ђак разбојник, Тодор Благојевић, најобичнији хохштаплер, Обрад Цицмил, културни џелат, Живко Апрцовић, скитница и други. Не зна се који је од кога више невине братске крви попио, домова у црно завио и Пивљана у јаме бацио!!!

159

Ти врло добро знаш, кад су до самог олтара Пивског манастира падале главе Пивљана, од ове твоје крволочне руље. Она је иста водила манито коло око њихових љешева. Ти си данас постао душа те руље. Замисли самог себе као свештеника у гомили тих разбојника и добићеш жалосну слику какву поругу и наказу представљаш. Знаш ли да и данас леже лешеви Пивљана од Јабланице до Јаворка, без сахране и опијела које поби твоја јамарска влада? А ти постаде "министар" убица и крвопија својих Пивљана! Зар постаде баш толики нитков и племенски изрод да примиш "министарски" положај, оних који љетос навукоше онакву катастрофу на нашу несрећну Пиву, те поклаше преко 1500 људи, жена и невине дјеце, и онолико домова у дим и пепео претворише? Док си ти, осјећајући прљавштину своје савјести са Кутлачом, Гојком, Јефтом сакривао се по јамама. А кад је опасност прошла, извукао си са њима зликовачку кожу, да би данас сјео на некакву министарску столицу и припремао нови покољ невиних, нова гробља и паљевине. Знади! Није далеко дан, када ћете на гробовима тих невиних жртава платити пасјом главом сва своја недјела. Не постоји више јаме под српским небом, гдје ћеш наћи спаса иједног минута. Запамти! Нема више прошлогодишње судске југовине и "буржоаске сентименталности" за оне који су, као ти пљунули и погазили: Вјеру, Нацију и Отаџбину. Једини закон биће за вас, она Христова заповијест: "Каквим судом судите, онаквим ће вам се судити, каквом мјером мјерите, онаквом ће вам се одмјерити" И никако друкчије! Како си чувао част и образ свога Народа, Цркве и Историје, такву ћеш награду и добити. Како си судио са својом владом, онима који су осјећали;: национални, вјерски и отаџбински понос, и како сте их за то наградили, тако ће се судити и вама и таква ће вам се награда дати. Није пануо овај снијег (зло) да помори цио наш Српски народ, него да сваки Србин покаже своју вриједност (свој траг). Тако је пануо овај снијег и на Цркву, да се и ми свештеници покажемо какви смо који. На овом снијегу показала су се два трага. Један дио свештенства уз св. Саву је, бори се за одбрану: Вјере, Нације и отаџбине. Други, мали дио, издао је св. Саву, одродио се од свог Српског народа, пљунуо на светиње и олтар, бори се против своје Отаџбине, Цркве и народа. Удружио се са гробарима и јамарима, узевши улогу друмских разбојника то је свештенство Моше Пијаде на челу с тобом, Јово, као својим "министром". Вама који држите молепствија у Немањиним задужбинама за чифуте Моша и Тита, за побједу оружја крволока Српскога народа, вама који доносите резолуције по Колашину и Жупи никшићкој и др. мјестима, по диктату Црвеног Кремља, против свога Народа, Цркве и Отаџбине, нема мјеста у Српском народу и његовој Цркви. Не скрнавите Српске светиње и богомоље! Идите у синагоге! У чифуте! У разбојнике, скитнице и пљачкаше! То сте изабрали. Тамо је ваше мјесто! Јер "с ким сте онакви сте", па такве поздраве и честитке заслужујете. Никшић, 30. децембра 1943. г. Јован Г. Тодоровић свештеник из Пиве

160

Посланице, бесједе, расписи, текстови и документи - година 1944.100 БОЖИЋНА ПОСЛАНИЦА 1944. Јоаникије, по милости Божјој, православни Митрополит црногорско-приморски пречасном свештенству, преподобном монаштву и милом народу славне, Богом спасаване Митрополије Црногорско-Приморске благослов од Господа, а од смјерности своје пољубац у Духу и срдачни божићни поздрав: ХРИСТОС СЕ РОДИ! "У то вријеме, пак, изиђе заповијест од ћесара Августа да се попише сав свијет. Ово је био први пријепис за владања Киринова Сиријом. И пођоше сви да се препишу сваки у свој град. Тада пође и Јосиф из Галилеје из града Назарета у Јудеју у град Давидов који се зваше Витлејем, јер он бијаше из дома и племена Давидова. Да се препише с Маријом испрошеном за њега женом, која бјеше трудна. И кад овамо бијаху, дође вријеме да она роди. И роди сина својега првенца, и пови га, и метну га у јасле, јер им не бијаше мјеста у гостионици. И бијаху пастири у ономе крају који чуваху ноћну стражу код својега стада. И, гле, анђео Господњи стаде међу њима, и слава Господња обасја их, и уплашише се врло. И рече им анђео: не бојте се, јер гле, јављам вам велику радост која ће бити свему народу. Јер вам се данас роди Спас, који је Христос Господ у граду Давидову. И ето вам знака: наћи ћете дијете повито гдје лежи у јаслама. И у једанпут постаде с анђелом мноштво војника небескијех који хваљаху Бога говорећи: "Слава на висини Богу и на земљи мир, међу људима добра воља" (Лк. 2, 1-14). Драга браћо и сестре, овако нам св. јеванђелист Лука описује рођење Спаситеља свијета Господа Исуса Христа. Откада су се Срби часним крстом прекрстили, они су кроз вјекове и у добру и у злу, и у слободи и у ропству радосно дочекивали и прослављали овај велики хришћански празник. С празновањем Божића Срби су основали многе лијепе божићне обичаје, које су увијек са побожношћу одржавали и у родном крају и у туђини. Како се Божић прослављао код нас у Црној Гори, дивно вам је описао велики пјесник Владика Његош у Горскоме Вијенцу. Као што је добро познато, он је тај опис почео овим стиховима: За вријеме бурне 1944. године десило се мноштво догађаја и претпостављамо да би требало бити барем онолико грађе колико и за 1942. и 1943. годину (негдје до 4000 предмета), али, на жалост, документације нема у том броју. Из онога што данас постоји у архиву Митрополије, види се да је митрополит Јоаникије покушавао да и у онако несређеним приликама у Црној Гори заведе ред у Митрополији. Поред редовног богослужења и канонских посјета парохијама, Митрополит се више него у претходне три године ангажовао на помагању болеснима, сиротима, унесрећенима и сирочадима, као и затвореницима. Такође, Митрополит је успоставио бољу комуникацију са Светим Архијерејским Синодом, са којим у претходне три године није успијевао да успостави редовну комуникацију. Документација из ове године показује Митрополита и као духовника, и као организатора, и као администратора, и као хуманитарца који је стајао на челу Црвеног крста Црне Горе. Вриједи напоменути да постоји неколико свезака које је од 1941. до 1943. године водио угледни Србин из Боке Милош Липовац, иначе Митрополитов брат. Милош је са породицом био конфиниран у Цетињски манастир, гдје је остао све до капитулације Италије, када се вратио у Котор. Милош Липовац је у поменутом периоду био лични секретар митрополита Јоаникија јер је био добар организатор, административац и одлично је знао италијански језик. Милош Липовац је многа документа заводио у посебне свеске, а у том послу му је помагала Митрополитова кћерка Марија Мартиновић-Липовац. Из тих свезака, које смо прегледали, а које ће се једнога дана, ако Бог да, транскрибовати и објавити види се и велика Митрополитова жртва за ухапшене и интерниране. Заиста је данас тешко срести човјека какав је био митрополит Јоаникије и то човјека који једнако осјећа своју дужност према сваком створењу на земљи. Одабрана документа која су објављена у овом поглављу сама за себе говоре и свједоче о овом Божијем човјеку. 100

161

" Нема дана без очнога вида, нити праве славе без Божића! " Тако је било некада. Али има већ више година да су комунисти српском народу почели мутити божићну радост. Прошла су два деценија како агитатори комунизма ревносно обилазе све крајеве гдје наш народ живи, и усмено и писмено уче га да остави своје старе идеале и узме нове. Они непрестано понављају: старо треба срушити, а ново зидати. Мјесто идеализма-материјализам; мјесто царства небескога-царство земаљско, мјесто Исуса Христа - Карл Маркс. Па пошто је таква вишегодишња сатанска сјетва родила горке плодове и донијела такве несреће српскоме народу да је чак и само његово постојање доведено у питање, као архијереј Српске Цркве сматрам својом светом дужношћу да спасим што се даде спасити: да обавијестим необавијештене, да поучим неуке, да исправим и на прави пут изведем заблудјеле и преварене. У ту сврху, укратко, колико је могуће у једној архипастирској посланици, говорићу вам о духовном оцу безбожног комунизма Карлу Марксу и Господу Исусу Христу. Јеврејин Карл Маркс живио је од 1818-1883. године. У шестој години живота покрстио се је. Ускоро по завршеним универзитетским студијама из родне Немачке прешао је у Париз, гдје је живио неколико година. Протјеран из Француске отишао је у Белгију, а из ове у Енглеску. Када је 1848. год. у Паризу проглашена република, Влада је позвала Маркса да дође у Париз. Дошао је, али се у Паризу задржао свега мјесец дана. Отишао је у Њемачку, затим у Аустрију, али се у објема задржао врло кратко вријеме. Вратио се у Лондон, гдје је као емигрант живио до смрти. Да би се разумјела Марксова наука треба водити рачуна о политичком и економском стању у Европи његовог времена и о филозофским идејама које су тада владале. Тада је феудализам био срушен у многим државама, а Хегелова филозофија је моћно владала духовима. Буржоазија је освајала све више земљишта. Ширила се слобода у политици, а материјализам у филозофији. Роберт Овен, Сен Симон, Шарл Фурије, Вилхелм, Вајтлинг и други проповиједали су друкчије социјално уређење са општом имовном једнакошћу. На младога Карла Маркса имали су јаког утицаја сви ти писци, али је он био под далеко јачим утицајем Хегелове филозофије. Знатан утицај на Маркса имали су и писци Штраус, Фојербах, Прудон, Луј Блан, Девамије и други. Још врло млад Маркс је дао израза своме материјалистичкоме мишљењу. Године 1843. написао је ријечи, које су комунисти толико искористили: "Религија је уздах притиснутог створења, осјећања једнога свијета без срца, опијум народа". Затим је написао једну студију о јеврејском питању. Он је већ тада био идеолог пролетеријата и храбри бранилац радника. Он је схватио социјализам као плод историјске еволуције, која се има остварити помоћу покрета радничке класе. Али Маркс је осјећао да не познаје довољно економију, индустрију и живот радника у великим градовима и марљиво се трудио да све то што боље упозна. У научном раду служио се познатим правилима дијалектике: теза, антитеза и синтеза. То су: буржоазија, пролетеријат и ново социјалистичко друштво. По мишљењу Маркса радничка класа може остварити своје идеале само ако се организује за борбу. На конгресу у Лондону 1847. године повјерено је Марксу и Енгелсу да израде КОМУНИСТИЧКИ МАНИФЕСТ. Заједнички су га израдили. То је књижица пуна оштрих реченица, која је изражавала револуционарне мисли и жеље тога времена и која је за пуних осам деценија остала катихизис нове пролетерске религије.

162

Маркс је написао књиге: О КЛАСНИМ БОРБАМА У ФРАНЦУСКОЈ, ОСАМНАЕСТИ БРИМЕР ЛУЈА БОНАПАРТЕ И КРИТИКА ПОЛИТИЧКЕ ЕКОНОМИЈЕ. Али Марксово животно дјело јесте КАПИТАЛ. На овоме дјелу је марљиво годинама радио. Састоји се из три књиге, од којих је права штампана 1867. године, а друге двије Маркс није стигао да их за живота штампа, оне су објављене послије његове смрти. У научним круговима добро су познате идеје тога чувенога дјела. Најважнија је прва књига. У њој се говори о еспапу, радној снази, економској улози пролетера, машинама, вишку вредности, капиталистичкој производњи, акумулацији капитала и др. Какав је био Карл Маркс као човјек и какво је његово животно дјело? Био је раздражљив, заједљив, љут. Раскрстио је са свима пријатељима и истомишљеницима. Нарочито се свађао са Бакуњином и Ласлом. Против Бакуњина написао је један ружан памфлет пун неистина и фалсификата. Једино је до смрти сачувао пријатељство Енгелсово, који му је био добротвор. Због свога политичкога рада цио живот са својом породицом провео је у оскудици и биједи. Карл Маркс много пута гладан стално је мислио о хљебу у изобиљу и теорисао како би сви људи били сити. Није умио да располаже ни с најмањом сумом новаца, и саставио је најдубљу теорију новца. Признати је идеолог радничке класе и један од оснивача прве Радничке интернационале. Маркс је научник. Сељаке је сматрао варварима, и они у огромној својој већини неће никада примити његову науку. Али велики дио радничке класе гледа у њему свога пророка. Сасвим природно, драга браћо и сестре, ви далеко боље познајете живот и рад оснивача наше свете вјере Господа Исуса Христа, стога је довољно да вам из Његове науке истакнем само најважнија мјеста, и у најкраћим потезима опишем оно што су о Њему написали само неколицина знаменитих људи. Благи Учитељ из Назарета галилејскога је рекао: "Љуби Господа Бога својега свим срцем својим и свом душом својом и свом мисли својом. Ово је прва и највећа заповијест. А друга је као и ова: љуби ближњега својега као самога себе. О овима двјема заповијестима виси сав закон и пророци" (Мт. 32, 37-40). Једном приликом рекао је Господ својим апостолима: "Нову вам заповијест дајем да љубите један другога, као што ја вас љубих, да се и ви љубите међу собом" (Јн. 13, 34). У другој прилици рекао им је: "Чули сте да је казано: љуби ближњега својега, а мрзи непријатеља својега. А ја вам кажем љубите непријатеље своје, благосиљајте оне који вас куну, чините добро онима који вас мрзе, и молите се Богу за оне који вас гоне, да будете синови Оца својега, који је на небесима, јер он заповиједа својему сунцу да обасјава и зле и добре и даје дажд и праведнима и неправеднима". (Мт. 5, 43-45). Једнога дана попе се Исус Христос на један брежуљак и с њега многоме народу, који бјеше под брежуљком, одржа чувену проповијед о блаженствима: "Благо сиромашнима духом, јер је њихово царство небеско: благо онима који плачу, јер ће се утјешити, благо кроткима, јер ће наслиједити земљу, благо гладнима и жеднима правде, јер ће се наситити; благо милостивима, јер ће бити помиловани, благо онима који су чистога срца, јер ће Бога видјети; благо онима који мир граде, јер ће се синови Божји назвати; благо прогнанима правде ради, јер је њихово царство небеско; благо вама ако вас узасрамоте и успрогоне и реку на вас свакојаке рђаве ријечи лажући, мене ради. Радујте се и веселите, јер је велика плата ваша на небесима, јер су тако прогонили пророке прије вас" (Мт. 5, 3-12).

163

О Исусу Христу ово је написао генијални Гете: "Христос је мислио о једином Богу, коме је приписивао сва она својства, која је он, Христос, у себи самоме као савршенства осјећао. Бог је постао биће његове сопствене дивне унутрашњости, пуног доброте и љубави, као што је он сам, и способног да му се људи са пуно повјерења предају и да ову идеју као најслађу везу ка горе (небу) у себе приме". Чувени писац Жан Жак Русо у своме "Емилу" о Исусу Христу пише: "Је ли могуће да је онај о коме Јеванђеље говори само, човјек? ... Каква благост, каква чистота у његовим наравима! Каква дирљива драж у његовим поукама! Каква узвишеност у његовим начелима! Каква дубока мудрост у Његовим говорима. " Филозоф Хердер ово је написао о Учитељу из Назарета: "Са страхопоштовањем сагибам се пред Твојом племенитом приликом. Ти, главо, и оснивачу једног царства с тако великим задацима, с тако трајним обимом, с тако простим, животворним принципима и с тако дјејствитељним потстицајима, да и сфера самог овог живота на земљи изгледа и сувише тијесна." Познати научник Леополд Ранке ово је написао: "И са становишта нашег свјетовног посматрања ми смијемо рећи: невиније, силније, узвишеније, свјетије није ништа на земљи било, него што су Христов живот, његово страдање и његова смрт. У свакој од његових изрека вије чисти дах Божји; то су ријечи, како рече апостол Петар, "ријечи вјечнога живота." Људски род није имао ниједну појаву, која би се са овом појавом појавом Исуса Христа ма и из далека могла мјерити и упоредити. "Чак и чувени научник Ренан ово је написао: "Макар шта неочекивано да нам донесе будућност, Исус никада неће бити превазиђен. Почивај мирно у Својој слави, племенити Вођо! Твоје је дјело завршено, Твоја божанственост утврђена! Бескрајно више жив, бескрајно више љубљен послије Твоје смрти него у данима Твога живота на земљи, Ти ћеш остати камен темељац човјечанства за увијек; и оно што би могло избрисати Твоје име из овога свијета равно би било потресу његовом у свим његовим темељима. Људи неће више разликовати између Тебе и Бога". Љубазни моји! Поводом великог празника Рођења Христовог и у овим тешким приликама у којима се мучи сво човјечанство у најкраћим потезима описао сам вам Маркса и Господа Христа. У науци је добро познато, да је Марксова теорија оборена најновијим напрецима у физици, хемији, техници, механици, економији и другим наукама. А какве је практичне резултате дао Марксизам, који је водио у безбожни комунизам, бољшевизам и партизанство то и сувише добро осјећамо. Какве је дивне резултате дала Христова наука, и колико је добра учинило хришћанство човјечанству за двије хиљаде година то свједочи историја и општа култура. Два су, дакле, пута пут Марксов и пут Христов. Ради спасења временога и вјечнога свога личнога, свога народа и свега човјечанства пођимо за Христом, а не за Марксом. У то име и са таквом жељом честитам вам свима велики празник Рождества Христовог са: Мир вам Божји! Христос се роди! Ваш смирени молитвеник у Бога МИТРОПОЛИТ ЦРНОГОРСКО-ПРИМОРСКИ Јоаникије

164

ПРОШЛИ СМО КРОЗ ПАКАО! 101 СРПСКА ПРАВОСЛАВНА ПАРОХИЈА НИКШИЋКА ПРАВОСЛАВНОЈ МИТРОПОЛИЈИ Цетиње Дана 1. децембра 1943. године, пошао сам у 6, 30 часова изјутра њемачком колоном (другог аута није било), која се састојала из једног камиона и приколице. У колони из Цетиња и Ријеке кренуло је око 30 особа. На путу за Подгорицу код Крњичке Каменице један националиста покушао је да извијести да пријети опасност и да се пред колоном налази партизанска војска засједа. Шофер (њемац) није хтио да устави. Чим смо прошли кроз село Горње Кокоте, које је било запосједнуто партизанском војском, запуцале су на нас партизанске пушке са свих страна. Партизанске јединице држале су: обадвије Кокотске Главице, село Кокоте (Горње), село Штеке и између ова два села још три брда Пардус, Бабин Градац и Ћуску, као и обје стране колског пута. Шофер је кроз куршуме возио муњевитом брзином све док је убијен и док су испробијате гуме од аута у који је ударило безброј метака, а потом смо ми из заустављеног аутомобила кроз пушчана зрна почели искакати. Пуцање је настало још жешће и трајало је свега око 20 минута. Док смо у аутомобилу били рањене су пет особа а касније су погинули и израњавани остали, укупно свих мртвих и рањених 19 особа Њемаца, талијана и цивила. Нас здраве и рањенике (лакше) су похватали и одвели на брдо Ћуску, гдје су од нас одузели сва документа: акта, приватна писма, прибељешке и новац, као и осталу робу и ствари. Приликом претреса настала је мања борба између партизана и националиста, који су партизане напали са брда: Веље Стране и Кање. Неким пуким случајем ми смо избјегли. Сва заплијењена документа и новац остала су у партизанске руке, а међу овима и сва акта, новац и приватна писма, што је потписати носио из Митрополије, Црквеног суда и приватних лица. Од мене лично заплијењено је 1500 лира, које је Господин Митрополит Јоаникије био упутио за свештеничке породице као помоћ и 1300 лира мога новца међу којим и 150 лира приватно упућеног новца као и моје ствари које сам носио. О предњем се извештавате, с молбом ради знања и обнове аката наредаба које су упућене по потписатом, те потребног упутства по предњем. Парох други никшићки, свештеник Богдан Бурић

Извјештај свештеника Богдана Бурића из Никшића Митрополиту достављен преко Архијерејског намјесника никшићког бр. 395/11. 12. 1943. - М. бр. 50/13. 01. 1944. г. 101

165

СЛУЖЕНИ СУ ПАРАСТОСИ НОВИМ СРПСКИМ СВЕШТЕНОМУЧЕНИЦИМА 102 ПРАВОСЛАВНИ МИТРОПОЛИТ ЦРНОГОРСКО-ПРИМОРСКИ СВЕТОМ СИНОДУ СРПСКЕ ЦРКВЕ БЕОГРАД По приватним вијестима, дозвао сам да су од априла 1941. године до сада умрли слиједећи архијереји Српске Цркве. - митрополит дабробосански Петар - епископ бањалучки Платон - епископ захумско-херцеговачки Николај и - викарни епископ Валеријан (Прибићевић). Свима њима у овдашњој манастирској цркви служени су парастоси. У ту сврху, молим Свети Синод да ме обавијести, ако је у поменутом времену умро још неки архијереј Српске Цркве. Светом Архијерејском Синоду одани ПРАВОСЛАВНИ МИТРОПОЛИТ ЦРНОГОРСКО-ПРИМОРСКИ Јоаникије НЕМА ПРИНАДЛЕЖНОСТИ КОМУНИСТИМА 103 ПРАВОСЛАВНИ МИТРОПОЛИТ ЦРНОГОРСКО-ПРИМОРСКИ АРХИЈЕРЕЈСКИМ НАМЈЕСНИШТВИМА, СВИМА У ЕПАРХИЈИ Народна управа Црне Горе - Ресор за правду и вјере под бр. 59/44 доставља распис следеће садржине: "Ресор за Финансије актом 3 број 146 од 10. 1. 1944. године доставио је следеће: Срески начелник из Подгорице својим актом 4548 од 18. 12. 1943. године доставља: 1) Овом начелству стижу многе усмене доставе, да један велики број службеника по селима а нарочито пензионери, примају принадлежности на каси овдашње Пореске управе, и ако се они налазе у шуми у редовима партизана. 2) Принадлежности примају на тај начин, што су од раније опуномоћили извјесне своје пријатеље или неког члана породице, и да та лица у мјесто њих примају њихове принадлежности, или се пак увуку неопажено у вароши те приме принадлежности и поново се враћају у шуму. 3) Да се то у будуће не би десило, било би потребно издјејствовати одлуку ресорног шефа за финансије, да се принадлежности и пензије исплаћују само лично лицима Допис Митрополита Светом Архијерејском Синоду СПЦ М. бр. 131/31. 01. 1944. г. Окружница Митрополита свим Архијерејским намјесништвима у Митрополији, М. бр. 65. А. 1944 44/17. 01. 1944. г. 102 103

166

овлашћеним за то, и да свако писмено пуномоћје о пријему принадлежности и пензија нема важности. А поред тога и да сва та лица која живе по селима поднесу увјерење од надлежности општинских управа о њиховој националној исправности, која морају бити овјерена било од надлежних команданата батаљона, било од команданата жандармеријског батаљона мјеста гдје се исплата врши. Једино на тај начин стало би се на пут овом злу, да партизани и њихови симпатизери и јатаци не примају принадлежности а свим силама заде противу интереса народа и власти која их исплаћује. Сматрајући предњи предлог оправдан и умјесан, то се доставља ; молбом да се по истом поступи. Доставља се предње с препоруком да са садржином истог упознате своје подручне установе." Предњи распис вам се доставља да по истоме стриктно поступате приликом исплате принадлежности. ПРАВОСЛАВНИ МИТРОПОЛИТ ЦРНОГОРСКО-ПРИМОРСКИ Јоаникије СЕДАМНАЕСТ СВЕШТЕНИКА УБИЈЕНО, ТЕШКО И ПРЕТЕШКО... 104 ПРАВОСЛАВНИ МИТРОПОЛИТ ЦРНОГОРСКО-ПРИМОРСКИ СВЕТОМ АРХИЈЕРЕЈСКОМ СИНОДУБЕОГРАД У неколико повремених извјештаја обавијестио сам ту Високу духовну власт о црквеним приликама у овом крају. Неће бити сувишан ни овај кратки преглед. Комунизам је овамо нанио велика зла нашем народу. Љуте ране на нашем националном организму једнако крваре. Убиства, пустоши, паљевине и страшне мјере трпио је наш национални свијет. Црква је жестоко страдала. Седамнаест браће наше свештеника убијено је. Цркве, молитвени домови, похарани, многи манастири порушени и попаљени. Свештеници су били присиљени да бјеже испред очигледне опасности и да се склањају у градове, док се мало проведри и они врате својој пастви. Тешко и претешко! Ипак, као што су се прилике код нас побољшале биле од марта 1942. па до маја 1943. надамо се у Бога да ће се опет ситуација побољшати. Богољубиво свештенство наше, које се с малим изузецима показало на висини и није пало у искушења, пастирствовало је са пуно љубави према светом позиву и народу своме, не презајући ни од чега, залажући и живот свој. Оскудица је велика у свештеницима, јер данас имамо незаступљених 21 парохијско мјесто. Свршени богослови муком се јављају за рукоположења, даве их ваљда и забрињавају ратне прилике. Тридесет осам свештеника избјеглица упослили смо и ухљебили. Ја сам чинио честе канонске посјете по епархији у циљу подизања и јачања светосавског духа, настојећи да кад год нам је ситуација дозвољавала будемо међу паством. Светом Архијерејском Синоду одани ПРАВОСЛАВНИ МИТРОПОЛИТ ЦРНОГОРСКО-ПРИМОРСКИ Јоаникије 104

Извјештај Митрополита Светом Архијерејском Синоду СПЦ I. бр. 138/01. 01. 1944. г.

167

ТЕШКО ЗЕМЉИ КУДА ВОЈСКА ПРОЂЕ 105 ПРАВОСЛАВНИ МИТРОПОЛИТ ЦРНОГОРСКО-ПРИМОРСКИ СВЕТОМ АРХИЈЕРЕЈСКОМ СИНОДУ БЕОГРАД У вези ранијих извјештаја о стању у овој епархији, част нам је овом приликом доставити сљедеће: Позната народна изрека "Тешко земљи куда војска прође" дошла је до пуног изражаја у Црној Гори, јер је она од мјесеца јула 1941. г. поприште војних окршаја. Борбе су међусобно водили и данас још воде: комунистичко-партизанска организација, националисти и окупатор. Жестину њихове међусобне борбе свједоче: јаме, затворени домови, паљевине, рушевине, дрске отимачине и систематске пљачке. Ова дуготрајнија борба дјеловала је, што је и природно, негативно и на најплеменитија човјечја срца, те је вандализам постао обична појава и он данас, на жалост не пара очи нити потреса срца код посматрача. Мало се чује уздисаја при посматрању срушених кровова, запаљених школа, цркава и манастира. Свуда крв у толикој мјери да пред тим блиједе ове материјалне штете. Ове страхоте нијесу мимоишле ни наше манастире, а оштрина мача није поштеђела ни духовна манастирска лица. То је најбољи доказ колико је човјек подивљао и колика је његова садашња крвожедност. Ово нам је у исто вријеме и велика бојазан, да ће се и даље немилосрдно пролијевати српска крв, јер још нема ни знака за морални поправак друштва као човјеково брензирање у данашњим страхотама. Ово највише леди срца оних, који су данас на одговорним мјестима, а не могу ништа помоћи. По дужности подносимо овај извјештај, али свако детаљисање момената и појава из овамошњег стања далеко би нас повело. Зато ћемо, као илустрацију овога жалоснога стања, за овај пут изнијети сљедеће: 1) На територији ове епархије порушени су и запаљени манастири: Режевишћ, Градиште, Ждребаоник, Жупа и Бијела. 2) Скоро су сви остали манастири оштећени, а нарочито материјално опустошени, јер се већина њих налази у рукама комунистичке организације. 3) Свештеномонаси су дијелом убијени, многи бјекством избјегли смрт и тиме под вишом силом напустили манастире; а има, нажалост, и таквих, који се налазе у служби комуниста. Од детаљисања уздржавамо се из тога, што немамо везе са унутрашношћу епархије ево већ неколико мјесеца, јер је сав саобраћај Цетиња сведен на неколико вароши. Част нам је предње саопштити с молбом на знање. Светом Синоду одани ПРАВОСЛАВНИ МИТРОПОЛИТ ЦРНОГОРСКО-ПРИМОРСКИ Јоаникије

105

Извјештај Митрополита Светом Архијерејском Синоду СПЦ М. бр. 141/02. 02. 1944. г.

168

ПРОСЛАВА НЕДЈЕЉЕ ПРАВОСЛАВЉА 106 ПРАВОСЛАВНИ МИТРОПОЛИТ ЦРНОГОРСКО-ПРИМОРСКИ АРХИЈЕРЕЈСКИМ НАМЈЕСНИШТВИМА СВИМА Препоручујемо богољубивом свештенству нашем да се и ове године НЕДЈЕЉА ПРАВОСЛАВЉА прослави што свечаније. Што је више душевних невоља утолико је живља потреба да се православна идеја што снажније манифестује. Стога очекујемо да ће драго нам свештенство у сарадњи са добрим синовима и кћерима Свете наше Цркве учинити све што је у њиховој моћи, да ова духовна манифестација што импозантније успије. Од 5. марта дијели нас кратко вријеме, па најтоплије препоручујемо да се подузме брза акција за извођење ове свечаности. О прослави парохијски свештеници ће нам доставити извјештаје. Уосталом, придржавати се упутстава која смо дали у нашој окружници бр. 805. од 3. марта прошле године. ПРАВОСЛАВНИ МИТРОПОЛИТ ЦРНОГОРСКО-ПРИМОРСКИ Јоаникије ОСЛОБОДИТЕ УХАПШЕНОГ СВЕШТЕНИКА 107 ПРАВОСЛАВНИ МИТРОПОЛИТ ЦРНОГОРСКО-ПРИМОРСКИ ЧЛАНУ НАРОДНЕ УПРАВЕ РЕСОРА ПРАВДЕ ГОСПОДИНУ САВУ РАДОЊИЋУ Цетиње Команда жандармерије из Бара под 267 доставља брзојавним путем слиједеће: "Поп Никола Ражнатовић ухапшен у Улцињу од арбанашких власти и везан спроведен за Скадар. " Свештеник Ражнатовић је стални парох у Улцињу од прије неколико година. Познат је као врло исправан и национално беспрекоран. Овим Вам се обраћамо, ГОСПОДИНЕ ЧЛАНЕ, да изволите предузети хитне мјере на начин, који нађете да је најцелисходнији и најбрижнији да се, овај свештеник заштити самовоље власти и да се његова евентуална кривица испита и објективно просуди. Примите, Господине Члане, увјерење о мом дубоком поштовању. ПРАВОСЛАВНИ МИТРОПОЛИТ ЦРНОГОРСКО-ПРИМОРСКИ Јоаникије

Окружница Митрополита свим Архијерејским намјесништвима у Митрополији М. бр. 297/22. 02. 1944. 107 Допис Митрополита члану Народне управе - ресору правде - г. Саву Радоњићу у Цетињу М. бр. 336/01. 03. 1944. г. 106

169

ПОМОЗИМО СТАРЕ СВЕШТЕНИКЕ 108 ПРАВОСЛАВНИ МИТРОПОЛИТ ЦРНОГОРСКО-ПРИМОРСКИ НАРОДНОЈ УПРАВИ ЦРНЕ ГОРЕ РЕСОР ПРАВДЕ Цетиње Одлуком Патријаршијског Управног одбора бр. 78980/зап. 168 од 30. октобра 1942. године признат је привремени додатак на службу платежницима Српске Православне Цркве па и пензионерима. Пензионерима који се плаћају из пензионог фонда Срп. прав. цркве по Уредби о парох. свештенству овај додатак по цитираној одлуци износи мјесечно: личним по 1000 динара, а породичним по 800 динара. Како ови пензионери живе очајно, јер је њихова пензија, као што је познато, фактично мизерна, молимо да се овај додатак призна црквеним пензионерима, којима је пензија регулисана по Уредби о парохијском свештенству и то: личним: свештенику Новаку Радоњићу и протојереју Јовану Радоњићу, породицама поч. свештеника: Војислава Радовића, Васа Поповића, Риста Јарамаза, Павића Кековића, Петра Вујовића, Велимира Поповића, Маринка Вујиновића, Сава Пејовића, Богића Јовићевића, Нова Делића, Јакше Милошевића, Ђорђија Крцуновића, Милана Вукојичића, Крста Марковића и других уколико их буде, и да се овај додатак признаје по решењима која се буду убудуће доносила по Уредби о парох. свештенству. ПРАВОСЛАВНИ МИТРОПОЛИТ ЦРНОГОРСКО-ПРИМОРСКИ Јоаникије

108

Допис Митрополита Народној управи Црне Горе - Ресору правде у Цетињу М. бр. 465/23. 03. 1944. г.

170

СКРОМНИ И СМИРЕНИ ДАЈБАБСКИ СТАРАЦ 109 Јуче се навршило равно три године, браћо и сестре, од дана, када је завршио свој овоземаљски живот архимандрит о. Симеон Поповић, старјешина манастира Дајбабе код Подгорице. Ко и приближно зна високу вриједност о. Симеона биће му јасно, зашто је Митрополија припремила овај парастос. И поред свега тога, што је свето богослужење доста дуго трајало, а многи су дошли и прије почетка свете литургије, ипак ћу, браћо моја, рећи неколико ријечи о многозаслужном архимандриту о. Симеону Поповићу. Његов овоземаљски живот би се састојао у овом: Рођен је на Цетињу 1855. г. гдје је свршио и основну школу. Затим је пошао у Русију, гдје је у свето Кијево, како то Његош у "Горском вијенцу" говори, завршио богословску семинарију и Духовну академију 1885. године. Послије двије године дана примио је монашки чин, гдје је у Кијевско-печерској лаври рукоположен у чин јерођакона, а одмах иза тога у чин јеромонаха, од ондашњег ректора Кијевске духовне академије чувеног епископа Силвестра, од оног Силвестра, који је био један од најученијих и најпознатијих руских архијереја. Одмах послије примања свештеничког чина о. Симеон, као велики родољуб, дошао је да послужи својој много вољеној Отаџбини Црној Гори. Браћо и сестре, у животу покојног архимандрита Симеона Поповића, поред осталих врлина и особина, видимо и два, код других ријетка символа. То су: символ учености и символ светости. Символ учености видимо, што је он био рукоположен, ни од кога мање, него од једног ученог и јавности добро познатог епископа Силвестра, који је, поред осталог, написао и то у неколико књига, догматско богословље. Епископ Силвестар, био је онда магистар богословља, што је у оно вријеме, у Русији било врло тешко добити. Видјећи у младом Симеону један велики интелектуални таленат, имао је жељу, да га сам лично рукоположи у чин свештеника, што је и учинио. То је један, док други символ, символ светости, видимо у томе што је епископ Силвестар, нашао за мудро да младога Симеона замонаши, нигдје другдје, већ у једној Кијевско-печарској лаври, као једној од највећих ондашњих руских светиња. По овоме се огледа, драга браћо и сестре, да се архимандрит Симеон Поповић још од младости своје одликовао светошћу живота свога. Драга браћо, још у почетку нагласио сам да је млади Симеон, одмах послије завршеног школовања и примања свештеничког чина дошао да користи драгој Отаџбини Црној Гори. Чим је овамо дошао, био је постављен за управитеља манастира Врањине. На овом је положају, остао пуне двије године дана, када је премјештен за сабрата манастира острога. Ту у Острогу, остао је о. Симеон осам година дана, када је у сну добио виђење да иде у село Дајбабе. И по овоме се чудном и ријетком Божјем јављању о. Симеону види, драга браћо, символ велике његове светости. Ту је он, као што сами знате, направио у једној пећини ријетко лијепу црквицу посвећену Пресветој Богородици. Радећи на овом светом дјелу, он овдје и остаје, све до завршетка свога овоземаљскога живота.

Митрополитова бесједа на трогодишњем парастосу Светом Старцу Симеону Дајбабском. Парастос је служен 2. априла 1944. г. у манастирској цркви у Цетињу. Било је присутно много народа са Цетиња. Бесједу је забележио свештеник Радуле Шћепановић, а објављена је у "Црногорском вјеснику" бр. 33 од 06. 04. 1944. г. 109

171

Браћо и сестре, у животу и раду архимандрита Симеона Поповића, поред осталих дивних, имамо и једну, код других врло ријетку врлину, а то је: скромност и смиреност, Због своје велике скромности, с једне стране, а с друге, да би испунио Божје наређење за довршење и унапређење манастира Дајбабе одбио је архимандрит Симеон да се прими за епископа кад је био једнодушно изабран 1921. г. од Светог Архијерејског Сабора. Због своје велике скромности и смирености, био је често пута исмијаван, јер је то онда била мода. Али, драга браћо, како смо радили онако смо и добили. Он нас је редовно поучавао, не само ријечима, већ и животом својим, како да управимо наш живот овдје на земљи. Нијесмо га за то слушали, те смо доживјели ово што данас преживљујемо. Вјерујте ми, браћо моја, а будите и тврдо убијеђени, да ово данашње стање није ништа друго, већ Божја казна за наше зле жеље, рђаве мисли, слаби рад и неваљали живот, којим смо живјели. Но, драга браћо, ако ријечи архимандрита Симеона, нијесмо слушали за вријеме његовог овоземаљског живота, неопходно је потребно, ради спаса нашега и среће наше, да их послушамо бар послије његове смрти. Он нас, исто тако и данас учи. Поручује нам да живимо оним животом, којим је он живио, те ћемо тако стећи вјечно блаженство, а у овом случају, то ће за њега бити највећа радост коју му можемо причинити. Во блаженом успении вјечни покој подажд Господи усопшему рабу Твојему архимандриту Симеону и сотвори јему вјечнују памјат. Амин! ПРАВОСЛАВНИ МИТРОПОЛИТ ЦРНОГОРСКО-ПРИМОРСКИ Јоаникије

ПОСЈЕТА БОЛЕСНИМА 110 ПРАВОСЛАВНИ МИТРОПОЛИТ ЦРНОГОРСКО-ПРИМОРСКИ УПРАВИ ДРЖАВНЕ БОЛНИЦЕ "ДАНИЛО ПРВИ" Цетиње Част нам је извијестити да ћемо, ако Бог да, на Велику суботу 15. ов. мј. у 11 сати посјетити болеснике поводом Ускршњих празника. ПРАВОСЛАВНИ МИТРОПОЛИТ ЦРНОГОРСКО-ПРИМОРСКИ Јоаникије

110

Допис Митрополита Управи државне болнице "Данило Први" Цетињу М. бр. 571/13. 04. 1944. г.

172

ДА ЛИ СЕ СЛУЖИЛО У ЗАТВОРУ? 111 ПРАВОСЛАВНИ МИТРОПОЛИТ ЦРНОГОРСКО-ПРИМОРСКИ АРХИЈЕРЕЈСКОМ НАМЈЕСНИШТВУ Цетиње Нека свештеници Милош Турчиновић и Марко Кусовац поднесу извјештај о службама у затвору за вријеме Вел. поста и исповијести и причешћу затвореника. ПРАВОСЛАВНИ МИТРОПОЛИТ ЦРНОГОРСКО-ПРИМОРСКИ Јоаникије ПОСЈЕТА Г. МИТРОПОЛИТА БОЛНИЦИ "ДАНИЛО ПРВИ" НА ЦЕТИЊУ 112 Као и сваке године што редовно обилази болнице, затворе, страдалнике и невољнике, тако је и ове године Господин Митрополит Јоаникије о Ускрсу посјетио болницу "Данило Први" на Цетињу. На Велику суботу 15. априла о. г. Господин Митрополит је обишао све болеснике и свима лично честитао наступајући празник Васкрсења нашега Спаситеља. Болницу је посјетио на Велику суботу а не на Ускрс, ради тога, што усљед дугих ускршњих богослужења није могао да то учини баш на сами дан Ускрса. Свакоме је болеснику Господин Митрополит благо пришао, очински се интересујући о врсти и тешкоћи болести свих болесника. Болесницима је Г. Митрополит подијелио свој св. Архијерејски благослов и свакоме болеснику по једно Јеванђеље, као и дуван са картицама. Ова посјета Њ. Високопреосвештенства Г. Јоаникија веома је радосно утицала на све болеснике, коју је учинио и као Митрополит Црногорско-приморски и као Претсједник Друштва црвеног крста. Болесници су се топло захвалили Г. Митрополиту на пажњи коју гаји и љубави коју им редовно указује, било лично, било, пак, преко других. Управник болнице и сво особље дочекало је Г. Митрополита на капији болнице и пратило га кроз сва одјељења, захваливши му на овој његовој посјети. Послије двочасовног обиласка и живог интересовања о стању и приликама у болници исту је Господин Митрополит напустио. Свима болесницима и особљу пожелио је срећно Христово васкрсење, уз искрене молитве да им Васкрсли Господ да што скорије оздрављење и васкрсење, не само њима, већ и читавом напаћеном и многострадалном српском народу и цијелом човјечанству; напустио их је уз жеље, да Васкрсли Господ обасја и што скоријих дана донесе жељно очекивани мир и слободу свим народима на цијелој земљиној кугли.

Акт Митрополита Архијерејском намјесништву цетињском, М. бр. 633/15. 04. 1944. г. Текст о Митрополитовој посјети цетињској болници објављен је у Црногорском вјеснику" бр. 38 од 22. 04. 1944. г. 111 112

173

ВАСКРШЊА ПОСЛАНИЦА Јоаникије, милошћу Божјом православни митрополит црногорско-приморски на велики празник Ускрса Христовог поздравља драго своје свештенство, монаштво и паству радосним поздравом: ХРИСТОС ВОСКРЕСЕ! Зло и добро, тама и свјетлост, жалост и радост смјењују се овоме свијету и животу. Прексиноћ ми смо ријечима пресвете матере горко оплакивали смрт Господа нашега: "О слатко моје прољеће, како зађе твоја љепота? Свјетлости очију мојих, слатко моје чедо, Како се покриваш сада у гробу?" (Статије), а данас наша сва Црква слави радосни Ускрс Христов. Ускрс је највећи и најрадоснији хришћански празник, дан побједе живота над смрћу, дан весеља. Као ваш архипастир, жарко бих желио да овом светом приликом могу својој милој духовној дјеци с пророком Исаијом "да јавим добре гласе, да завијем рањене у срцу, да утјешим жалосне у Сиону, и дадем им накита мјесто пепела, и одијело свиле мјесто духа тужна". Али наша је радост помућена ратним страхотама. Сви су ратови крвави и тешки, али овај је најтежи, у њему учествују скоро сви народи, скоро је сва наша планета у пламену. Трагедија српскога народа је још тежа, јер нема духовног јединства. Безвјерници и богоборци су га већ више година духовно напали, унијели сумњу у душу народа, рушили му вјеру, морал, чедност, породицу, историју и све оно што му је било најмилије и најсветије кроз вјекове и што га је одржало у дугој и тамној јами петвјековног ропства. То је српски народ довело на провалију, у питању је бити или не бити. Многим хиљадама наших породица запаљене су куће и сва њихова крвава тековина, коју су знојем и жуљевима стицали претци њихови и чланови тих породица, па многи годину, многи двије, а неки скоро три године злопате се и муче по појатама, земуницама и пећинама. Народ је оголио и обосио, гладује. Многи се хране копривом и кором са стабала. Глад редовно прате болести. Свуда се виде блиједа и увела лица, очи упале, прси се угнуле. Ђаво данас има богату жетву. На свим странама болови, сузе, уздаси. Да невоља буде још већа, у тим мукама попуштају живци, у многа срца уђе злоба, завист, сумња, мржња и други пороци. То опет ствара гордост, неслогу, оговарање, дошаптавање, рад на несрећи својих ближњих и многа друга зла. И тако живот постаје све тежи, те премноги посрћу и падају под тешким крстом несрећа својих личних, породичних и општих. Ужасна је трагедија свега човјечанства. Зашто је народе задесила тако страшна несрећа? Одговор је једноставан: због многих тешких грјехова. У колико се односи на наш народ, генијални Његош је већ давно рекао: "Бог се драги на Србе разљути За њихова смртна сагрјешења". (П. П. Њ. "Горски Вијенац")

174

И тада српски се народ кајао и давао дјела достојна покајања те му је Господ Бог праштао гријехе и помагао му. Али ових година српски је народ, на жалост, много гријешио. Почело је хлађењем вјере, па прешло у вјерски индиферентизам, из тога у безбоштво, а из безбоштва у богоборство. По свој нашој земљи засијаној костима бораца и мученика "за крст часни и слободу златну" разносио се ехо: сласти и уживања што више. Љубав, братство, истина, правда, поштење били су заборављени. Није се ишло примјером косовског великомученика Св. кнеза Лазара који се приволио царству небескоме, већ је идеал био царство земаљско груби материјализам. Међутим, Спаситељ наш у Оченашу научио нас је да се молимо: Да дође царство твоје, да буде воља твоја и на земљи као на небу (Лк. 11, 2). "Да дође царство твоје". Да дође, да завлада свуда царство Божје. Тако високи идеал назначио нам је Господ Исус Христос. Камо среће да људи слушају свога Спаситеља! Камо среће да им је идеал царство Божје! Ох, како би ова планета и људи на њој друкчије изгледали. Било би мање невоље, мука и страдања, а више задовољства, среће и радости. Благи Учитељ из Назарета галилејскога је рекао: "Тако да се свијетли ваше видјело пред људима, да виде ваша добра дјела и славе Оца вашега који је на небесима" (Мт. 5, 16). Другом приликом је рекао својим ученицима: "Будите ви дакле савршени, као што је савршен Отац ваш небесни" (Мт. 5, 48). Али људи неће да слушају свога Спаситеља. У животу своме неће да иду путем врлине, већ путем гријеха, јер је лакше чинити зло него добро. "Царство небеско на силу се узима и силеџије добијају га" (Мт. 11, 12) речено је у Св. писму. То значи, да као што је за постигнуће свакога доброга дјела потребан извјесан труд, тако је потребит труд и напор и за постигнуће царства Божјега. Ко жели да буде хришћанин не само по имену, већ и по дјелима, тај треба да се потруди свом снагом своје воље да у души својој побиједи гордост смиреношћу, среброљубље милосрђем, мржњу љубављу, гријех врлином. То челичи и уздиже душе. А филозоф Епиктет је рекао: "Учинићете држави врло велику услугу, ако се мјесто што дижете високе зграде, побринете да уздигнете душе ваших суграђана, јер је знатно боље да људи високе душе станују у малим кућама, него да се ниске душе крију по високим палатама". Човјечанство је, на жалост, дошло до тога да о царству Божијему мисли и жели његово остварење само мали број људи. То су они који воде рачуна о ријечима Св. писма: "Без вјере није могуће угодити Богу" (Јевр. 11, 6), стога се стално моле Створитељу и Промислитељу своме: "Дај нам вјере!" (Лк. 17, 5). То су они малобројни, али по вјери и добрим дјелима елитни хришћани који чине част човјечанству. То су они ријетки хришћани, чија је вјера јака као гранитна стијена, али који се по ријечи Христовој труде и да чине што више добријех дјела. Као што је познато, у Св. писму пише: "покажите вјеру своју из дјела својих" (Јак. 2, 18). Док људи не воде рачуна о испуњавању заповијести Божијих, не може на земљи да завлада царство Божије. Заповијеђено је: да се признаје и поштује један и једини истинити Бог Створитељ и Промислитељ, да треба шест дана радити а седми посветити Господу Богу, да треба поштовати родитеље, не убијати, не чинити прељубе, не красти, не свједочити лажно на ближњега свога, не жељети туђе. Царство Божије не може да завлада на земљи, док хришћани озбиљно не размишљају о ономе што је Спаситељ рекао на гори. Између осталог, тамо је речено: благо кроткима, гладнима и жеднима правде, милостивима, онима који су чистога срца, онима који мир граде, прогнанима правде ради (Мт. 5, 5 - 12). 175

Царство Божије не може се остварити на земљи, док се хришћани не труде да врше дјела милости душевне и тјелесне. Неуког поучити, жалосног утјешити, гладнога нахранити, жеднога напојити, нагога одјенути, болесника и сужња посјетити то је оно што хришћанска Црква у име свога Оснивача тражи од својих сљедбеника. Царство Божије не може се зацарити на земљи док хришћани не приступају св. тајнама исповјести и причешћа, док хришћани не пазе своје св. храмове, које су побожни претци њихови у тешким приликама сазидали. Српски је народ потоњих година у својој већини пуштао да му ороне многи св. храмови, да их зуб времена нагризе. Није их оправљао, није их снабдијевао св. утварима, одеждама, иконама, богослужбеним књигама и другим потребама. На жалост и срамоту нашу, многи су наши св. храмови запуштени, по њима пауци преду своје мреже, богослужења се врло слабо посјећују. Не поштују се свештеници и старјешине. Царство Божије не може завладати на земљи док код многих људи влада лењост, док многи желе да живе од труда и зноја својих ближњих, А Господ Христос је волио и поштовао рад, што је показао својим животом. Он је у Назарету радио као дрводјелац и хранио себе и мајку своју трудом својих руку. Када је почео да проповједа своју науку, Он је неуморно проповиједао и чинио многа добра дјела и чуда све до своје смрти. Он је рекао: "Радите док имате свјетлости". Царство Божије не може се остварити на земљи док у душама многих људи влада песимизам. Тај мрачни поглед на живот отровао је многе душе. Песимизам води нераду, чак и рушењу. Све изуме и сва велика дјела која су људи кроз вјекове изумили и урадили у науци, књижевности, техници урадили су оптимисти а не песимисти. Спаситељ наш био је велики оптимист. Царство Божије не може се остварити на земљи док не нестане грамзивости и среброљубља. Многи људи желе да себе окуће, макар другога тиме раскућили. И у стицању земаљских блага никада им није доста. Као ваш духовни отац, са великом сам жалошћу дознао да су се многи несавјесни људи чак и у овој најстрашнијој трагедији нашега народа користили туђом несрећом, зарађујући велике зараде. Нека знају да им неће бити срећна таква зарада, јер је покапана сузама сиротињским. У овом погледу многи су људи гори од животиња. Гле, јазавац спрема храну у својој јазбини свега за једну зиму, исто тако мрави у своме мравињаку и пчеле у својој кошници. Господ Христос научио нас је да се молимо: "Хљеб наш потребни дади нам сваки дан" (Лк. 11, 3). Дакле, потребни, а не сувишни, и за сваки поједини дан, а не за многе године. Он нас је учио алтруизму и пожртвовању за друге, а не себичности. "Ако ко хоће за мном ићи, нека се одрече себе и узме крст свој и иде за мном" (Мт. 16, 24). Царство Божије не може да завлада на земљи док међу људима влада формализам, док се више гледа на форму него на садржину. Међутим, садржина је важнија од форме, унутрашњост је важнија од спољашњости, душа је претежнија од тијела. спаситељ је рекао: "Бог је дух, и који му се моле, духом и истином треба да се моле" (Јн. 4, 24). Другом приликом Он је рекао: "Царство је Божије унутра у вама" (Лк. 17, 21). Да Царство Божије завлада на земљи потребно је да се људи у многоме измијене. Потребно је да се оставе гријеха и да се снабдију врлинама. Као што паметни и искусни 176

земљорадник прије него посије на њиви сјеме, претходно очисти земљу од камења, корова и трња, и посије здраво сјеме, тако и ми са њиве срца свога треба прије да исчупамо коров гријеха, па да посијемо сјеме врлине. Да, неопходно је потребна темељита Промјена код људи, њихових погледа на живот, навика, обичаја, дјела. Господ је рекао: "Ако се ко поново не роди, не може видјети царства Божијега" (Јн. 3, 3). Да се царство Божије зацари на земљи, треба чим прије мржњу да замијени љубав. На мржњи се није никада ништа добро ни племенито сазидало. Мржња руши у бездан, а љубав уздиже у свијетле небесне висине. Као што је познато, највећа заповијест у Закону јесте љубав према Богу и ближњему своме. Хришћанима је света дужност жељети и трудити се свом снагом ума, срца и воље да чим прије завлада царство Божије. То нам је и Спаситељ наш заповиједио: "Иштите најприје царства Божијега и правде његове" (Мт. 6, 33). Када хришћани по имену испуне заповијести Господа Исуса Христа, нарочито заповијест о љубави према Богу и ближњему своме, и тиме постану хришћани по дјелима тј. правди, истинити хришћани, такво хришћанство ће преобразити свијет, измијениће живот људи, као што квасац мијења тијесто брашна (Лк. 13, 21): Такво хришћанство даће нови и дубоки садржај човјечанству, освијтлиће га небеском свјетлошћу. Оно ће бити "со земљи" (Мт. 5, 13) и "видјело свијету" (Мт. 5, 14). Тада ће се заиста остварити царство Божије на земљи. Да то чим прије буде драга моја дјецо духовна, позивам вас ријечима великога пророка св. претече и крститеља Господњег Јована: "Приправите пут Господњи, поравните стазе његове" (Лк. 3, 4). Када се царство Божије зацари на земљи, тада ће Господ Бог рећи многострадалном човјечанству: "Устани! Јер гле, зима прође, дунуше дажди, отидоше. Цвијеће се види по земљи, дође вријеме пјевању и глас грличин чује се. Смоква је пустила заметке своје и лоза винова уцвала мирише. Устани!" (Пјесма над пјес. 2, 10-13). И човјечанство ае устати из гроба својих гордих страдања и мука свакојаких, као што је благи Учитељ наш устао ускрснувши из гроба свога. ХРИСТОС ВОСКРСЕ ИЗ МЕРТВИХ, СМЕРТИЈУ СМЕРТ ПОПРАВ, И СУШЧИМ ВО ГРОБЈЕХ ЖИВОТ ДАРОВАВ! Цетиње, на Васкрс 1944 год. Ваш смирени молитвеник у Бога МИТРОПОЛИТ ЦРНОГОРСКО-ПРИМОРСКИ Јоаникије

177

ПОМОЗИМО ЦРВЕНИ КРСТ 113 ПРАВОСЛАВНИ МИТРОПОЛИТ ЦРНОГОРСКО-ПРИМОРСКИ АРХИЈЕРЕЈСКИМ НАМЈЕСНИШТВИМА И УПРАВАМА МАНАСТИРА, СВИМА Наређује се да наше родољубиво свештенство и монаштво најагилније помогне Одбору Црвеног Крста за Црну Гору и Боку Которску у његовој акцији за прикупљање помоћи од бомбардовања пострадалој браћи никшићанима. ПРАВОСЛАВНИ МИТРОПОЛИТ ЦРНОГОРСКО-ПРИМОРСКИ Јоаникије

Окружница Митрополита Архијерејским намјесништвима и Управама манастира у Митрополији М. бр. 643/30. 04. 1944. г. 113

178

ОСТАЛИ НАПАДИ НА МИТРОПОЛИТА ЈОАНИКИЈА У КЊИЗИ "ДОКУМЕНТИ О ИЗДАЈСТВУ ДРАЖЕ МИХАИЛОВИЋА" Митрополитов архипастирски рад у Црној Гори био је оцрњен од стране комуниста. Поред безброј лажи и клевета, комунисти су митрополита Јоаникија ставили у калуп цјелокупне наводне издаје Драже Михаиловића. У поменутој књизи (стр. 192) комунисти кажу: "Издајнички рад митрополита Јоаникија чини саставни део читавог система издаје ДМ. То се види по томе што је митрополит био окупаторски слуга, што је био одлучно против народа и његове НО борбе, што је у смислу инструкција ДМ водио "бескомпромисну борбу против комунизма" (називајући тако, као и Дража, НОВ), што је глорификовао команданте ДМ у Црној Гори, Блажа Ђукановића и Баја Станишића, што је с њима био у свим акцијама где је требало преварити народ и заједно с њима дочекивао фашистичке команданте. Из читавог његовог рада види се да је он био важна карика у ланцу издаје ДМ у Црној Гори, и да је, уз сарадњу и помоћ Дражиних команданата, помагао окупаторима да поробе народ Црне Горе и да ослабе и униште његову праведну борбу за слободу. Бивши Митрополит црногорско-приморски Јоаникије био је "легални" заступник издајства ДМ, залажући за то сав сјај митрополитског орната и углед високог свештеничког звања. Четнички команданти Драже Михаиловића у Црној Гори који су од свог министра избегличких влада добијали директна наређења и инструкције, и митрополит црногорско-приморски Јоаникије, који је помагао Дражине официре и сарађивао са окупаторима, учинили су да је страдање Црне Горе било тешко и крваво, и да су жртве биле огромне. Сви они заједно су саучесници у тешком злочину издајства Драже Михаиловића". Послије ових ријечи једино остаје да повјерујемо како су Хрват Јосип Броз и Јеврејин Моша Пијаде више вољели српски народ од Митрополита Јоаникија и осталих свештеника који су побијени "заслугом" црвеног маршала и његових слугу.

179

НОВА СЕОБА СРБА И НОВИ ЧАРНОЈЕВИЋ Општа ситуација на европским бојиштима у току 1944. године недвосмислено је ишла у корист наших "савезника". У току љета 1944. године англоамеричке трупе су искрцавањем у Нормандији отвориле западни фронт, ослобођен је Париз и наставили су са наступањем. Прије тога, "савезнички авиони" су, по директним молбама Јосипа Броза, на православни Васкрс 1944. године и послије њега непоштедно бомбардовали све велике српске градове. Од тих бомби страдало је највише Срба, али то и јесте био циљ ове акције. Митрополит Јоаникије је видио да комунизам улази у српске земље на руским тенковима и да ће врло брзо дођи до слома Њемачке. Митрополит је знао да ће он и свештенство бити први на комунистичкој листи за одстријел. Митрополит је због таквих околности ријешио да са националном војском и антикомунистички настројеним народом напусти Црну Гору. У тој сеоби Срба, која је заиста подсјећала на сеобу Срба под патријархом Арсенијем Чарнојевићем, било је око шездесетак свештеника из Митрополије црногорско-приморске (њима су се уз пут прикључивали и свештеници из других Епархија до сада позната имена објављујемо у новом свештеном Мученикослову на крају књиге) и неколико десетина хиљада националних бораца, људи, стараца, жена и дјеце. Митрополит Јоаникије је одлучио да се са овим збјегом пребаци у иностранство и успостави везу са патријархом Гаврилом, епископом Николајем (Велимировићем), епископом Дионисијем (Миливојевићем) и епископом Иринејем (Ђорђевићем). Према подацима до којих смо дошли, Митрополит је Цетиње напустио уочи партизанског уласка у Цетиње, тј. уочи 13. новембра 1944. године. Кренули су у правцу Подгорице (према извјештају протојереја Николе Марковића, члана Црквеног суда на Цетињу, Светом Архијерејском Синоду од 15. августа 1945. године објављеном у књизи "Српска Црква у Другом светском рату" епископа др Атанасија (Јевтића). Митрополит је одлучио да у Цетињу остане свештеник Лука Вујаш, кога је, као секретара Црквеног суда и настојатеља Цетињског манастира, овластио да представља Митрополију. Митрополит се до краја новембра задржао на подручју између Подгорице и Скадарског језера. Ту се сакупило свештенство и одатле су преко Старог Раса одступили за Босну. Овај збјег је стигао до Зиданог Моста и ту су, под и данас неразјашњеним околностима, сви побијени. Митрополит је преко Загреба, гдје се налазио штаб Пека Дапчевића, и Земуна спроведен до Београда, а потом у Аранђеловац, гдје је мученички страдао за вјеру Христову и Отаџбину Српску у јуну 1945. године. О овом периоду историје Цркве Божије у Црној Гори, а послије рата, послије рата, писаће се, ако Бог да, а ликови митрополита Јоаникија и осталих Свештеномученика Црне Горе и Брда представљаће узор будућим генерацијама које ће хришћански и национално мислити и дјелати.

180

НА КРАЈУ КЊИГЕ Завршавајући ово дјело којим се исправља полувјековна неправда према овом Божјем човјеку враћамо се у страшно вријеме када је, како напријед рекосмо, сваки дан у Црној Гори био Велики Петак, а свака стопа црногорске земље Голгота. Прије скоро двије хиљаде година апостол Петар се, по истинитим Ријечима Господњим и нелажном свједочењу јеванђелском, одрекао Живога и Истинитога Богочовјека Исуса Христа и то га се три пута одрекао прије него што су пијетлови запјевали. У страшним тренуцима, када у најдрастичнијим случајевима долазе до изражаја све људске слабости, многи људи, па били они велики као што је био свети апостол Петар, на коме је Господ саздао Цркву своју, долазе у искушење да се, пред гонитељима Господа и свих Његових сљедбеника, одричу Њега Живога Бога Саздатеља и Спаситеља свијета. Пред таквим се гонитељима нашао и митрополит Јоаникије. Они који су њега и гонили и убили, и мртво му тијело бензином полили и запалили, гонили су и изгонили, прије свега, Бога из себе и народа коме су, по свему судећи, само именом и презименом припадали. Такви су гонитељи гонећи Бога и Његове слуге заправо гонили себе. Убијајући Бога, а следећи Редитеља разарања и мржње убијали су себе. Могао је митрополит Јоаникије да преживи и прескочи своју Голготу. Било је потребно само једно, али главно да клекне, да се одрекне свога народа, својих предака, својих Светитеља, своје Цркве, свог призвања и свога Господа. Али, није јер је знао да свједочећи оно што је свједочио иде путем свога Господа који је претрпио крсну смрт на Голготи. Знао је Митрополит да је и суд историје, и то оне праве историје, која је учитељица живота, неумољив је праведан и да ће свакога, па макар и послије пола вијека, ставити на мјесто које му по дјелима припада. Због тога је остао досљедан Христу Богу и Цркви Његовој, а, самим тим, и народу из чијег је камена поникао. Исписујући ове редове у очима заискре сузе, а кроз мозак и ум ми навиру питања. Једно од таквих питања односи се на то како би се понашао Митрополит да је, којим случајем, национална војска побиједила? Да ли би и националне власти молио за милост према партизанима који су исто тако били нечији очеви, браћа, синови, ујаци, као што је молио Италијане у току окупације, или би се понашао онако како су се према њему понашали његови тамниоци, мучитељи и убице? Да ли би и Митрополит могао да ужива у убијању своје браће, па макар и одрођене од вјерског и националног имена и имања, као што су уживале његове убице? Вјерујем и сигуран сам да би се Митрополит понио онако како се његови убице нијесу понијеле. Када би било другачије онда то не би био он брижни и сетни, храбри и хумани цетињски отац и брат, утјешитељ и пријатељ свих убијених, закланих, ујамљених, опљачканих, прогнаних, сиротих, гладних, голих, босих, интернираних, ухапшених, обогаљених. Митрополит Јоаникије и његово богоугодно дјело излазе пред свој народ послије смрти и послије полувјековне посмртне тамнице јер је и мртав био утамничен. Он је и примјер и путовођа Црној Гори, њеној Митрополији и читавом Православљу. Митрополит Јоаникије ће надахнути и пјеснике и сликаре, и историчаре и научнике, и богослове и свештенике. 181

Вјерујем да је овдје дат само дио докумената и података о њему и његовом времену јер се у неким тајним подрумима, у које улазе само провјерене главе, чувају и друга документа везана за овог свједока вјере и непоклека пред злом и смрћу. Нека нас све у Царству Божијем помене овај бесмртни Мученик Свете Цркве Српске. РАДУЈ СЕ СВЕБЛАЖЕНА И НАМУЧЕНА ДУШО СВЕШТЕНОМУЧЕНИКА МИТРОПОЛИТА ЦЕТИЊСКОГ ЈОАНИКИЈА И ДУШЕ СВИХ СА ЊИМ И ПРИЈЕ ЊЕГА ОД НЕРАЗУМНЕ И ОДРОЂЕНЕ БРАЋЕ УБИЈЕНИХ И У ЈАМЕ УБАЧЕНИХ ЈЕР СТЕ ВИ СВЈЕДОЦИ ВЈЕРЕ ПРАВЕ И ВАСКРСА ХРИСТОВА. Манастир Острог, Пред Св. Илију Пророка 1996. Велибор В. Џомић

182

ПРИЛОЗИ Мученичка кончина митрополита Јоаникија Липовца (песма) Боже свети, учитељу прави што те цјела васиона слави и хорови анђела ликују непрестано хвале узвикују. Тебе славе олтари свештени и ми грешни земни и малени. Подари ми знања и мудрости и истине твоје и светости, па да пјевам што се смјело није, дал се ико усудио прије да опише крваве злочине широм наше дичне отаџбине. Не злочине усташког злотвора него нашег црвеног терора. Што се никад не почини прије од како је свјетске историје. Једног јутра четрдесет пете по налогу зликовачке чете одведоше на пут без повратка свештеника много и монаха Много их је, Господ за њих знаде који ове претрпјеше јаде. У злобнијем бијаху рукама ма у јаду и тешким мукама. Нико од њих Христа не остави но га сваки мученик прослави. Нико од њих молио их није да га спасе од те погибије но је сваки овако им река: "Ми следимо пут Богочовјека. Наш је Господ пострадао за нас, па и нама умријети данас лакше него попит чашу воде јер је ово пут прав до слободе, пут до Христа и истине праве пут до Царства Небеског и славе". Када ово зачуше крвници надаху се да ће их молити да ће панут пред њихову силу, да ће вјеру оставити милу, да ће златног прихватити вола, да ће Броза признати идола, па пљачкаши светих манастира са невином крвљу из путира појили су ове мученике крвљу братском жалости велике. Такав злочин не виђе се прије 183

дал се ико усудити смије па да ово с било чиме мјери то не раде никакве звијери осим људи подивљале ћуди. Ал ће Господ по правди да суди а њине ће упамтит злочине мученичке кости владичине Светитеља Новомученика за Христову вјеру страдалника што сам није но их има доста од Букуље до Зиданог Моста од Дуљева па до Кочевоја по налогу Партије и Скоја. Ту невине кости оставише на хиљаде па и много више мученика свјете вјере праве што на Небу анђели их славе. Што им Христос даде вјенац свети и што никад неће умријети. Тих је дана паклена плејада по налогу из главнога града ухватила невинога борца баш светога владику Липовца. Нуђаху му Брозови џелати: "Све што иштеш ми ћемо ти дати. Одреци се свештенства и вјере и прокуни твоје калуђере. Кажи нам их да их побијемо тебе ништа учињет нећемо. Кад побједи власт пролетеријата наша су ти отворена врата". На то њима митрополит рече: "Част и образ од свега је прече, а и ове свете инсигније брукат нећу ради празне славе ево мене, ево моје главе. Моја вјера истина је права мој спаситељ мртве васкрсава, па ме сама оставити неће ја ћу данас са њим на распеће. Одрећи се ничега не могу јер сам вјеран Народу и Богу, вјеран Краљу, вјеран Отаџбини, а ваши ме тјерају злочини да вам кажем истину у лице, ви што Брозу служите и ножу сакрили сте зликовачку кожу. Крв жртава вама ће да суди, ви бандити неваљале ћуди. Ја вас нећу ни за шта молити, истина је но лаж много боља 184

па чините како ви је воља". Када ово зачуше бандити почели су на Бога хулити као звијер мозга испранога мучили су владику светога не знајући ни сами шта чине јер је ово дио школе њине. Нема за те брата нити Бога осим Броза команданта свога. Мучи, кољи и убијај брата па ћеш добит одлике из рата. Па болесног владику и оца у Букуљи код Аранђеловца на најзверскији начин уморише и тјело му бензином полише. Дапчевић је Пеко главни био и бандите ове предводио, па су онда крвљу мученика побијене браће свештеника и невино закланих четника ко причешће давали владици сатанине вјере сљедбеници из путира сасуда светога, а он само прослављаше Бога и када га бијаху рукама, и када је био на мукама рече само у те тешке јаде: "Спаситељу, не знају шта раде. Ја им праштам за њине злочине узми моју душу да почине". Па окружен у небеској слави Архистратиг Михаил се јави да окрепи мученика света прије него оде са свијета. Злочинци му гуле кожу с лица прозивају њега ко злочинца два злотвора и два некућића двије слуге Пека Дапчевића следбеници сатанине силе једно бјеше Ковачевић Чиле а други је Роловићу Влада што је много касније настрада кад у свијет амбасадор поста ма му злочин сакривен не оста, а други је остао у животу баш на нашу велику срамоту. Кад су овај злочин починили тијело су му свето запалили кано Турци светога оца Саве и почели побједу да славе својих дјела срамног паганизма, 185

идолиштва и социјализма. Што се нико запитао није за велике наше погибије. Да је само митрополит страда то би било мало мање јада. Но је свједок њихових злочина и Србија и Херцеговина и сва мјеста куда они круже ти злочинци што сатани служе. То радише звијери, а не људи, а праведни господ нек пресуди. Страдали су из тога времена из свакога краја и племена нека ови нови мученици буду наши свети заштитници. Нек нас Господ спаси од свих јада али ако треба нек се страда ја ћу само још додати данас: мученици нови, молите се за нас! Блажо Љ. Даниловић студент теологије

186

Нови свештени мученикослов свештенства Митрополије Црногорско-приморске пострадалог од стране безбожних комуниста 1. Митрополит црногорско-приморски Јоаникије (Липовац), 1945. г. 2. архимандрит Никодим (Јањушевић), настојатељ манастира Жупе, 1941. г. 3. јереј Богдан Церовић, парох жабљачко-језерски, 1941. г. 4. јереј Василије Божарић, парох рогамско - ђурковички, 1941. г. 5. архимандрит Серафим (Џарић), настојатељ манастира Свете Тројице код Пљеваља, 1941. г. 6. јеромонах Теофан (Бејатовић), сабрат манастира Косијерево, 1942 - г. 7. протојереј Лазар Радоњић, парох колашинско-речински, 1942. г. 8. јереј Ристо Јарамаз, парох косијеревски, 1942. г. 9. јереј Васо Поповић, парох вучедолски, 1942. г. 10. протосинђел Варнава (Бућан), настојатељ манастира Прасквице, 1942. г. 11. јереј Петар Вујовић, парох метеришко-друшићке, 1942. г. 12. јереј Ново Делић,парох планинопивски, 1942. г. 13. јеромонах Гаврило (Дабић), сабрат манастира Жупе, 1942. г. 14. јереј Павић Кековић, парох павковићки, 1942. г. 15. јереј Раде Поповић, пензионисани парох велички, 1942. г. 16. јереј др Лука Вукмановић, професор цетињске гимназије, 1945 - г. 17. јереј Петар Ускоковић, члан Црквеног суда на Цетињу, 18. јереј Блажо Поповић, економ Цетињске богословије 19. јереј Лука Вучинић, вероучитељ цетињски 20. јереј Радуле Шћепановић, писар цетињског Црквеног суда 21. јереј Михаило Бушковић, парох косијерско-боковски 22. јереј Ђуро Радоман, парох доњо-љуботињски 23. јереј Павле Радоман, парох дупиоско-трновски 24. јереј Станко Радуновић, парох сотонићко-буковички 25. јереј Јован Лукић, парох глуходољски 26. јереј Бранко Мустур, професор цетињске богословије 27. јереј Спасоје Беговић, суплент Цетињске богословије 28. јереј Спасоје Павићевић, суплент Цетињске богословије 29. јереј Радоје Божовић, парох подгорички 30. јереј Алекса Живковић, парох стијењски 31. јеромонах Боривоје (Томовић), настојатељ манастира Ћелије Пиперске 32. јеромонах Висарион (Вулићевић), сабрат манастира Врањине 33. јереј Михаило Драговић, парох рогамско-ђурковички 34. јереј Бошко Драговић, парох вуковачки 35. јереј Андрија Лаковић, парох љешкопољски 36. јереј Љубомир Јововић, парох косоволушки 37. јереј Крсто Павићевић, парох спушки 38. јеромонах Павле (Павићевић), настојатељ манастира Ждребаоника 39. јеромонах Никодим (Поповић), сабрат манастира Острога 40. ђакон Манојло Шошкић, вјероучитељ даниловградски 41. јереј Нико Павићевић, парох мартинићки 42. јереј Савић Поповић, парох јеленачки 43. јереј Милорад Кљајић, парох никшићки 44. јереј Никица Јововић, вјероучитељ никшићки 45. јереј Милосав Вулановић, парох озринићки 46. јереј Милош Васиљевић, парох прашки 47. јереј Стојан Костић, парох доњожупски 187

48. јереј Саво Кустудић, парох горњопољски 49. јереј Томашин Николић, парох риђански 50. јереј Драгомир Мијушковић, парох богетићки 51. јереј Симо Лалатовић, парох трепачко-борачки 52. протосинђел Иринеј (Крстић), вјероучитељ никшићки 53. јереј Божидар Даниловић, избјегли парох шумски - Требиње 54. протојереј Саво Даниловић, избјегли парох зубачки - Требиње 55. богослов Обрад Даниловић, студент Богословског факултета 56. богослов Влајко Даниловић, ученик богословије 57. јереј Вуко Поповић, парох колашински 58. јереј Илија Дедић, парох липовски 59. јереј Никола Милошевић, парох љеворечки 60. јереј Саво Вуксановић, парох речински 61. јереј Саво Ракочевић, парох штитарички 62. јереј Радоња Д. Јукић, парох андријевички 63. јереј Маријан Марсенић, парох андријевички 64. јереј Александар Лабовић, парох краљски 65. јереј Дмитар Дубак, парох шекуларски 66. јереј Томица Пантовић, парох полички 67. јереј Данило Нишавић, парох заостро-штитарски 68. богослов Урош Шошкић, катихета 69. јереј Јован Тодоровић, парох пошћенски 70. јереј Ђорђије Ивановић, парох шавнички 71. јереј Филип Поповић, црквено-судски тужилац на Цетињу 72. јереј Станко Шаулић, парох тепачки, 1944. г. 73. протојереј Михаило Барбић, парох кртолски, 1944. г. 74. протојереј Тихомир Балшић, парох бјелопољски, 1945. г. 75. јереј Гојко Кривокапић, парох трешњевски, 1945. г. 76. јереј Владимир Секуловић, парох брскутски, 1945. г. 77. јереј Милисав Дракуловић, парох ораховски, 1946. г. 78. јереј Милош Турчиновић, парох чевски, 1947. г. 79. јереј Милош Јоксимовић, парох павинопољски, 1949. г. 80. јереј Саво Пејовић, парох поборско-ластвански, 1943. г. 81. јереј Крсто Марковић, парох орашко-штитарски, 1944. г. 82. јереј Ђуро Томовић, парох прошћенски, 1944. г. 83. игуман Дамјан (Томић), старјешина манастира Косијерева, 1945. г. 84. богослов Петар Грдинић, послушник манастира Добриловине, 1944. г. 85. протојереј Милош Поповић, парох бијелопољски, 1945. г. (Од редног броја 16 до редног броја 71 налазе се имена свештеника Митрополије који су одступили из Црне Горе са митрополитом Јоаникијем и сви су уморени на исти начин у мају 1945. године на просторима северне Словеније - Техарије, Зидани Мост, Кочевски Рог и околина Марибора). Свештеномученици Митрополије који су пострадали од окупатора: 1) игуман Иларион (Мијатовић), настојатељ манастира Пиве, 1943. године, жив спаљен од Нијемаца у одмазди. 2) јереј Јоко Сочица, пензионисани парох из Пиве, 1943. године, жив спаљен од Нијемаца у одмазди. Свештеномученици Митрополије који су пострадали од усташа: 1) јереј Радојица Перишић, парох у Голији, 1945. године. 188

2) јереј Гаврило Кецојевић, парох црквички, 1945. године. Свештеномученик Митрополије који је пострадао од "савезничког" бомбардовања: 1) јеромонах Василије (Драговић), сабрат манастира Острога, 1944. године Свештеници који су стријељани од Нијемаца и Италијана: 1) јереј Марко Борозан, парох конаџијски, 1944. године, стријељан од Нијемаца као симпатизер комуниста. 2) протојереј Мирчета Головић, пензионисани свештеник из Никшића, 1943. године, погинуо као партизан у шуми. 3) јереј Богић Јовићевић, парох ријечко-ободски, 1941. године, стријељан од Италијана у одмазди као симпатизер комуниста. 4) јереј Новак Кољенишић, парох јеленачки, 1942. године, погинуо у шуми као партизан. 5) јереј Ђорђије Крцуновић, парох цеклинско-добрски, 1942. године, ухапшен од Италијана као симпатизер и помагач комуниста. Умро од послиједица мучења у италијанском затвору. 6) јереј Бошко Поповић, парох горњопољски, 1942. године, стријељан од Италијана због учесништва у комунистичким диверзантским акцијама. 7) јереј Симо Поповић, парох косорски, 1943. године, стријељан од Италијана као комунистички помагач. 8) јереј Цвјетко Станишић, црквено-судски тужилац у пензији, 1943. године, стријељан од Италијана као комунистички помагач. 9) Јереј Ратомир Јанковић, парох стречањски, 1941. године, стријељан од Италијана због помагања партизана у нападу на Пљевља. 10) јереј Андрија Шиљак, парох бобовски, 1941. године, стријељан од Италијана као комунистички помагач. Богослов који је као партизански командант убијен од четника: 1) Мило Радуловић, дипломирани теолог из Роваца, 1942. године. НАПОМЕНА: Мученикослов свештенства Митрополије црногорско-приморске пострадалог од комуниста сачињен је на основу кондуит листа Митрополије, а захваљујући труду историчара Предрага Вукића, али смо га и допунили именима из Извјештаја Светога Архијерејског Синода Светом Архијерејском Сабору о раду од 1941. до 1947. године. Претпостављамо да ни овај списак није потпун, али је, свакако, најтачнији од до сада објављених. Биографије и свједочења о страдању ових Нових Српских Свештеномученика ускоро ће, ако Бог да, бити објављена у посебној књизи. У списак су унијета и имена пострадалих свештеника из Архијерејског намјесништва пљеваљског, које је било под канонском јурисдикцијом Митрополије дабробосанске, али је услијед ратних неприлика, заједно са Архијерејским намјесништвом пријепољским, пребачено под духовно старање митрополита цетињског Јоаникија. Остали спискови сачињени су на основу података из удружењске "Споменице православних свештеника". СА СВЕТИМА УПОКОЈ ХРИСТЕ БОЖЕ ДУШЕ СЛУГУ СВОЈИХ И НАСТАНИ ИХ У МЈЕСТУ СВИЈЕТЛОМ, У МЈЕСТУ ЦВИЈЕТНОМ ГДЈЕ НЕМА БОЛА НИ УЗДИСАЊА НО ГДЈЕ ЈЕ ЖИВОТ ВЈЕЧНИ. 189

Електронско издање Са благословом Његовог Високопреосвештенства митрополита црногорског-приморског, зетско-брдског и скендеријског Амфилохија, интегрално електронско издање на Интернету објавили: Зоран Стефановић (уредник) Наташа Деветаковић (извршни уредник, коректор) Ненад Петровић (дигитализација материјала) Милан Стојић и Михаило Стефановић (вебмастеринг). Објављено јануара 2000. године. Извршна продукција: "Технологије, издаваштво, агенција Јанус" (Београд) у сарадњи са "Пројекат Растко - Библиотека српске културе на Интернету" СIР - Каталогизација у публикацији Централна народна библиотека Републике Црне Горе "Ђурђе Црнојевић", Цетиње 929:22/29 Липовац, Ј. Голгота митрополита црногорско-приморског Јоаникија (1941-1945) / [приредио] Велибор В. Џомић. - Цетиње: Светигора, 1996 (Требиње: "Требиње"). - 416 стр.: фотогр., факс.; 20 цм. - (Библиотека Свети Петар Цетињски. Коло посебна издања; књ. 3) Тираж 3000. - Предговор / митрополит Амфилохије (Радовић): стр. 7-8. 1. Џомић, Велибор В. 281.961(497.16)"1941/1945"(093.2) П. К.: а) Липовац, Јоаникије (1890-1945) б) Српска Православна Црква - Црна Гора - 1941-1945 - Историјска грађа

190