Književna radionica Rašić
© Aleksandra Jovanović © za srpsko izdanje Književna radionica Rašić
Urednik izdanja Srđan V. Tešin
Aleksandra Jovanović
Prsti u psećem krznu
Beograd, 2022.
KOTLINA
Želiš da putujem i pretičem čvrste kuće ne umem dalje od žutog znaka – srećan put ne obećava bezbedan povratak da je tako, ne bih se osvrtala u potrazi za mrvama kolača ne bih prilazila sumnjivim dimnjacima varljivom svetlu na kraju ulice vidiš, uvek ću ići natrag u šumu natrag, do kolibe u kojoj sam začeta nevešto lepljenih soba i čupavih ćebadi starog smederevca i lonca sa plutajućim povrćem želiš da krenem niz put, dalje od kotline a znaš, na prvoj bih se okretnici pretvorila u kamen
KROZ ŠUMU, DABOME, MRAČNU
Beg Kroz šumu, dabome, mračnu, trči žena Šal pred pragom, crveni se na snegu trnje opominje, noge mrznu iza nje, meke šape nežno ostavljaju trag Obeležio je svako drvo oštrinom želje pljuvačka gori zemlju, diše njegov plen Meso, slatko meso njen vrat, oči raširene od straha koža tanka, samo prekriva tek sazreo plod Iza drveta viri cev i za tren, vuk pomisli: mrak Ali ne zna, lovci uvek podele svoj plen U crnoj šumi, gustoj dabome leži žena 9
Ćerka Volela bih da nemaš ćerku koju bi učila nužnosti stamenih ljudi u kućama sa prednjim dvorištem i očuvanim setom tanjira – zavolećeš njegovu majku čiji ćeš vrisak čuti te večeri, kada tanjiri polete samo zbog tebe mrzećeš njegovog oca često uflekanog međunožja hronično zapušenog nosa ipak, tako poznatih očiju kako te samo voli, mešavina mleka i kiseline u zvezdanoj noći, pitaće šta nam zvezde poručuju držaće te za ruku toliko čvrsto da će je iščupati ali samo ako pokušaš da odeš mi ne odustajemo, mi smo od gume ćerko – 10
volela bih da nemaš ćerku koja bi ličila na tebe uzbuđeno nazdravljala trubačima i mokrim košuljama ako već moraš, neka bude ružna
11
Kuća
probuđen petao oseća svoju smrt nema fasade al su svezane cigle krov nakrivljen, po naški i žena juri petla po putu oči joj prašnjave usta balava mami ga kukuruzom žena voli batak sa kajmakom odaje je rastegnuta koža a kuća stoji prevrćem kamenje ispred praga guram prst u rupu na zidu ljuštim strpljivo da pustim mraz golo dvorište bez zemlje tetrapak mleka krasi pejzaž petao hoće da otkine žicu ostao mu jezik između kvaka je otpala sa tih tuđih vrata uvek me zanimala veličina sobe garnitura iz tri dela a što je nešto šire to je i hladnije stalno sam crtala ružne kuće sa rogovima 12
petao trči ukrug otišao bi i preko crepova da mu glava ne leži tamo divne su takve kuće
13
Poslednja večera
U kolibi na kraju šume žena je poljubila muža velikog medveda I prvi put ugledala svoj odraz – vidi, kakva sam rekla je kad je podigla sekiru
14
Rastimo
Svetlo se probija u mrak stana Ja, uljez među nepokretnim komadima, rezbarijama i istanjenim tapetama Drveće je oblikovalo sobu po uzoru na pradom Korenje bolno raste, poput umnjaka Čvrsto i bez svrhe Iščupaće me jednom, prezrelu na mraz, među slične plodove buduću trulež na ulici, dok i crvi u želji da ih shvate ozbiljno, beže od nas
15
Pročke
Izviše grada, bili smo pagani očišćeni kroz vatru, umrljanih lica prizvali smo senke u zamku dim u brdima, pokazivao je na poluživa plemena, genetski kod očuvan uprkos litijama Nagorelih pantalona, klicala sam zapaljenim granama, spremna da prinesem žrtvu i proslavim Ostaru Četiri babe bile su potrebne četiri združena fijuka da ugase plamen i zatrpaju smeh Izjutra, u loncu je bubrio pasulj ozebla zemlja ispljunula je mulj a Veliki post svečano otpočeo
16
NN lice
Dana tog i tog, lice se nije pojavilo umesto njega, došle su ruke, nepoznate teksture nije imao miris nije imao nikakav miris kao da nikada nije kročio, na moj prilaz, u predvorje zamka sagrađenog na izdisaju poslednjeg veličanstvenog rata patike NN boje i marke, dotakle su moje čizme koje takođe nosi Ema Votson sve je u detaljima, rekao je šef stanice da li je imao neobičnu tetovažu njegovi prsti klizaju po tastaturi, dok odlučuje da li uz reč ruka ide akuzativ sa prilogom ruke NN lica nisu pripadale njemu. Inspektore, nisam sigurna da je on uopšte imao kožu
17
Ovde ne počiva
Urednom platiši ne gledaju u zube tamo bi našli krilo mrke ptice pozlaćenu krunu i zeleniš njihove uši čuju papirne note i ne proveravaju ruke muzičara pune korova i grobljanske zemlje posute nad Onom što se usudila Šilo sakriveno u džepu tregeruša, platiša uredno leže, pre buđenja slepih miševa i drugih bezumnih sisara Njegov nožni palac, obrastao mahovinom nikom ne pada u oči u noći bez meseca, on preskače zid naš Baš-Čelik, odlazi u lov na košute – Zdravo, Stara, otišla je vaša ćerka. Sve one odu od mene, kad tad moram da ih nalazim, mučne su to rabote. Na kalendaru broj jedan, uvek zaokružen, svedoči o poštenju, a poštenje nema procep kroz koji se provlači ludost, a ipak ono ispod noktiju nije od prašine 18
Ljudi su utihnuli kao psi pogođeni kamenjem kada je platiša sebi prosuo mozak, među ogrevom za buduće snegove neverica Plavih, takođe se rasula Muve su obletale nad crkotinom, a grad ugušen pljuvačkom, mislio je o rožnjačama Tihog čoveka Ko ikada proverava dosije, jednog urednog platiše?
19
Šta je potrebno za dobro pečenje
Rasporena svinjska glava grokće: beži oko mene truli bubrezi njihovi prsti grabe, kidaju prepečeno uvo nove poverenice Mastilo sa nadlanice curi na obraz stvorila se fleka, vidljiva jedino među kupatilskim pločicama Beži. Ne vredi, svinjo, tvoji su krici zamrli kada su stupili u kočinu Žvaćem jezik, preda mnom teške noge, kapija zabravljena oko vrata sajla, kojom su te umirili Poput tebe, nisam znala žrtvenik izgleda kao krevet U njemu lepo staje jedna klanica
20