Zorana Maravić – „Ne može sunce da čeka” by Aleksandra Rasic

Književna radionica Rašić

Urednik izdanja Srđan V. Tešin

Zorana Maravić

Ne može Sunce da čeka

Beograd, 2022.

S ljubavlju i dubokom zahvalnošću, Mojim roditeljima, Branki i Marku Maraviću, koji su me naučili ljubavi i slobodi.

A ti? Ne znam kad i kuda, ali otići ćeš. Još ćeš sretati onih koji dijele ljude na naše i vaše. Tako je to sa svih strana granica. Ali tebi to više neće biti važno, jer tad ćeš hodati svijetom svjesna da nisi ničija. Lejla Kalamujić

Prolog

Sedim u modernoj stolici. One su pravljene da isprave puteve našeg postojanja. Ispred mene ekran. Velik i beo. Iza ekrana, jesen. Skuvala sam kafu, uzela vodu, namestila život u ravan sa rukama. Imam jak, pametan kompjuter. Rekao si, kad se već toliko grbiš, kad ti nervi na vrhovima prstiju otkazuju od tipkanja života, barem da imaš uslove. Setila sam se dana kad si ga doneo. Bila sam upišana do glave, usrana do kolena, sve me je bolelo. Od majčinstva. Tebe je bolelo više nego mene, zato si mi i doneo taj svemirski brod. Dođeš, uzmeš je, nestaneš. Nema te po nekoliko časova. Vratiš se. Ponoviš proces roditeljstva, kupanje, hranjenje, leti leti avion, eto ga, zalogaj u ustima. Nosiš je, pevaš, nunaš. Spustiš je u krevet, pokriješ, dođeš kod mene. Gledala sam te tako kako to sve radiš. Ti si roditelj. Odavno. I ja sam roditelj, nemam pojma ko sam. – Ne brini, Marti, bićeš dobro, bićemo dobro. Setila sam se toga dana. Poslala sam ti poruku: „Sunčica je u vrtiću. Juče smo puštali zmajeve i pravili maske za Noć veštica. I tebe čeka jedna. Fališ mi. Volim te, isto. Marti.”

P(r)okopani život

Krenula sam. Uzela ruksak, otišla na voz. Kupila kartu. Jedem oblande dok čekam svoj put. Gospodin sa teget kapom povuče zvono i dozove liniju. Putujem. Kao i porodica puževa juče. Posle kiše. Oni se šetaju. Veliki puž, srednji i dva mala, jedna od njih i pužica. Idu kao voz. Veliki je lokomotiva, onda idu vagoni. Nose svoje kuće na leđima. Ja nosim ruksak i oblande. Moje kuće više nema. Na železničkoj stanici, veliki čovek do neba, sedi na žiru. Zlatom obasjan. Niko ne zove moj voz. – Izvinite je, l’ ovde staju vozovi za život? – Ne, gospođice, oni staju u P(r)okopu.

Obećana zemlja

Kad nam je deda pričao o Americi svi smo mislili o obećanoj zemlji, velikoj, kao Sunce. Tamo ljudi mirišu na sjaj, red i dostojanstvo. Kaže da ljudi puše i nose perle, nekad i perje u kosi. Ide se brodovima, preko mora. Ljudi mašu, svi se smeju. Kad nam je pričao sve to, rekao je da imamo rođaka košarkaša, tamo, u toj zemlji. Tata nije pričao o Americi. On je pričao: – Ovde se sprema sranje, moramo kupiti svoje prnje i ići. – Ne mogu više da gradim zgrade sa fudbalerima. – Oni mi ništa ne plaćaju, moram zatvoriti firmu. – Ovo nisu demokrate, ovo je druga strana medalje. Na prvoj strani piše rat, na drugoj strani piše smrt. Tati se pomešala krv u mozgu i morao je otići u obećanu zemlju na nebu, možda veliku, kao Sunce.

Rajska ptica

U Kaliforniji, svuda po ulicama rajske ptice. Hodam, hodam, evo ih. Šćućure se u grupicu i čavrljaju. Jedna nosi dve na sebi. Cakle se na suncu. Hodam, hodam, evo pesak. Svuda pesak. Izujem se, hodam bosa. Opet cvet rajske ptice. Pomislim da uberem jedan: A ne ne, gospođice, mali Džon u mozgu kaže da to nije lepo. Iz kojih života ti dolaziš, pita Džon. Ovde je cveće svetinja. U svetinju se ne dira. Izvini, Džone, u mojoj zemlji zaliva se korov, a krv se pušta na trnje.

Ožiljci

Tata je zalivao cveće. Plastične flaše migoljile su se svuda po kući. Kaže da cveće treba zalivati vodom koja malo odstoji. Ono je nežno, treba mu pričati, maziti ga. Jednog dana, dok je još bio beba, moj brat Miša pojeo je malo tatinih ljubičica. Najednom panika u kući. Lupaj ga po leđima, guraj prste u dušnik da povrati. Čekaj bebeći izmet. Miša se smeje. Oblizuje se kao psić, sviđa mu se obrok od cveća. Ništa se nije dogodilo, ljubičica je preživela ožiljke. Rasli smo tako sa ljubičicama, muškatlama i ponekom palmom. Jednom je tata rekao, onako sebi u bradu: – Da smo otišli u Australiju možda bi Miša jeo palme. – Miša se ne bi ni rodio, da smo otišli – mama je dodala.

Ruševina

24. 3. 1999. Miša mi je u rukama, trčimo dole. Ne gledam oko sebe, samo trčim. Ljudi ciče, vrište, nariču. Napolju zavija, skoro pa muzika. Tonovi se prelivaju u valovima. To mesto zove se sklonište. Od bombi. Ja bombardujem pitanjima: – Šta ako nas zatrpaju? Kako ćemo se otkopati? Je li to smrt? Ako nas žive zakopaju. Ili život? Miša ne plače. Mama plače, tata gleda. Pogled mu je prazan lonac. Samo kaže: – Život nam je ruševina.

Magnolija

Lepo se obučem. Crna haljina, srebrne baletanke. Vežem maramu, stavim malo rumenila i sjaja na usne. Lepo se počešljam. Trepavice obojim u crno. Zgutam belu bombonu, za umirenje i sreću. Velika Martina ide sudiji. Ispred sive zgrade, ljudi plaču, viču, smeju se, neki se preslišavaju. Mama, Miša i ja stojimo. Naši ljudi preslišavaju nas. Govore: – Samo dostojanstveno. Nemojte da ga gledate u oči. Biće neugodno. Svi popili lekove? Mi horski u krešendu odgovaramo: – Popili! – I zašto mislite da ste oštećeni? – Zato što je tata hteo da živim pored magnolije, a ne pored smeća. – A živite pored smeća? – Zapravo, živim u smeću. – Nažalost, gospođice, magnolije rastu samo u fino uređenim svetovima. A i šta će Vam uređen svet, znate tamo su ljudi otuđeni, hladni. Ovde se jača duh i snaga tela. Sledeće ročište zakazujem za dve godine od danas. Sledeći: Petrović protiv Petrovića. Dođem kući, bacim se na krevet. Već u letu kudim sebe što sam pomislila da živim pored magnolije ili rajske ptice. 18

Dvadeset osam stepeni

Tu iza ugla, mačke jedu. Gnjeckavu kožuru sa pileta, na gomili. Razvlače bele žilice. Gledaju me ravno u oči. Siknu, ako se približim. Pređem ulicu. Hodam sa Lulu. Ona maše repom, njuška travu, pa pređe na auspuhe. Po ulicama mrtva priroda, industrija smeća. Pikavac marlboro, pikavac drina, jedna roze maska i tri-četiri jagode. Ona, sa maramom na glavi, prodaje stare cipele, sedamsto dinara komad. Vrane jure hranu. Na glavnom trgu u maloj ulici, spomenik. Ljudi pale sveće. Cveće oko spomenika. Kad dođe kod mene, mama se krsti, zbog spomenika i jagoda po ulici. Javljaju, dvadeset osam stepeni. Napolju miriše lipa. To doba godine.

Cipele

Obukla sam pantalone, do pola lista. Ljubičaste. I majicu na pruge. Imam i cipele, ravne, crne. I kišni mantil na crno-bele linije, iz Kalifornije. Ruksak sa bedžom: You are the sun. To mi je odeća od pre pet godina. Idem u šetnju. Prođem pored umrlice. Slika jednog poznanika. Čujem eho: imaaaa deteeee i svojih 35 godinaaaa. Mislila sam da nije moguće. Plačem, ridam. Svetla me probijaju ravno kroz zenice. Tamo, u susedstvu, kažu: željeznički kolodvor. Imam i kolo i dvor. Nemam stanicu. Ljudi oko mene trče, jedu dva parčeta hleba. Piju, u parku iza, gde su jednom bile krofne. I knedle. Šaljem ti sliku. Imam rane od cipela. I grada.

Učenje

Sve su nas naučili. Da kažemo dobro jutro, dan i veče. Da ne okrećemo leđa komšijama. Da svakoga ponudimo sladoledom i jagodama. Da nosimo pernice, puštamo zmajeve, čitamo priče, čekamo se iz vrtića i jedemo viršle, sa jajima. Da se razdevičimo, samo iz ljubavi, završimo škole, fakultete, one koje volimo. Ne prkosimo životu, idemo na fešte, poštujemo boju, rod, slavu i veru. Da katkad ubacimo J, a nekad izbacimo. Ne koljemo, ne rasparamo srca, ne pišemo po zidovima: ubij brata, živela žica! Samo levo da mislimo, o ravnopravnosti, pravdi, sporoj, ali nedostižnoj.

Prabaka

Kuća je bila velika. Onakva u kakvim su živeli ugledni meštani. To selo bilo je pomešano jezicima, nasleđem, krvlju. Velika kužina imala je ukrase. Tave i tavice. Velike žlice, za gra’. Možda i vilice. Ne perune niti viljuške. Vera se prenosila s generacije na generaciju, poput neke radijacije, zvonkim valovima ostavljala je radioaktivnu prašinu. On je počasni oficir. Ona prva gospođa sela. Pisala je dnevnik. Stranu i po posvetila je budućem veterinaru, prvom sinu uglednog meštanina. Dve strane posvetila je budućem advokatu, drugom sinu oficira i prve gospođe. Na kraju je dopisala: „Rodila se još jedna mučenica.”

Baka

U drvenim hodnicima, eho tipkanja. Ona tipka, brzo. Prsti plešu sambu. Kad završi rečenicu, vrati traku na početak. Eto nove pesme. Radi šest časova. Svaki dan dolazi uredno počešljana. U braon-zelenoj suknji do kolena, od tvida. Košulje su joj boje perle. Cipele nalik klompama. Nikad nije imala perle. Puši pet cigareta dnevno. Uz kafu i katkad posle ručka. Kad se vrati s posla, ima posebne krpe, za veterinarsku ordinaciju i advokatsku kancelariju. Vozi bicikl po selu. Jedan čovek, iz dalekog, velikog mesta, u odelu, sa šeširom, jednom, čuo je tipkanje. – Drugarice, da li biste želeli sa mnom na kuglu sladoleda?