Alen jagger alispahić alen johny alispahić by alen alispahić

ALEN JAGGER ALISPAHIĆ ALEN JOHNNY ALISPAHIĆ

novi sad 2015. 1

Druškana mu vranca U mojim stihovima grumenje zlata. Na stolu istrgnuti oglasi kopača zlata. Od prvog do prvog poslednji sam čovek. Zaobiđi vođe ustanka, zaobiđi tvrde korice, čvrste poveze, ostavi utisak da nisi imao nameru. U tvojim stihovima zrno soli, pramen repa neobazireš se na zaista čudne nagoveštaje pukotina kule od karata zakrpu papirnatog zmaja, onaj koji vešto lik izvaja zaboravi da su ikad bili u istoj pesmi. Ako si stvarno zamislio igde ići onda ne ostaj u pesmi, nastani se u priči. U pesmi teško da će ti ko prići. A nju, pesmu, kovitla vetar poput prašine sve do zvezda i baca ti je u oči. Gledaš je kao što si se uvek i gledao u ogledalu svoje savesti a to nije žica od koje se drma kabanica, i još da nosiš traperice i par mamuza, i da podbodeš svoga vranca. Ostavi se stihova kažem ti, kreni putem horizonta s pričom zagonetnog stranca koji mudro razmišlja. I ćuti. Samo se može čuti rep koji se nemarno klati tamo-vamo, druškana mu vranca.

Gotov je Sve one koje još uvek žele znati za moje navike: nisam napisao Spomenar. Ne pišem Memoare. Tek toliko da prebrodim Dunav koliko sam dug i širok potrbušen u krilu svakog slova, na kauču dolazim im u snove kao i svaka prirodna pojava, i stajao sam tu kao i svaka knjiga u polici. Mastilo skorenog znoja mojih tipki, crne mrlje grafita olovke nehemijsko neočišćeno odelo od papira kupa se u sjaju nebeskom mog lica. Vedro je, sunčano, dan je prvenstvo prolaza života, nema poraza. Muvao sam mnoge ja , sad muvam daljinski od žene, kad krene onda krene, kad neće neće. Misli joj ponekad snene, ponekad stene, pretvorim u duboko spavanje sve do predveče. E, kakve sam samo šibicario šeme, sad preko puta mene, ništa manje upicanjene TV šeme, dileme. Na tiganju na tihoj vatri šišti u napetosti pretis lonca grudi uzdah: šaltam, faltam pasulj i rebarca. Poslednji priključak: "Gotov je ručak"

Mrak pesma Pao mi je mrak na oči kao kap mastila. Zamazalo mi se ispred nosa kao crna krema po lakovanim večernjim cipelama kad se zamaže. Ne može se oprati rukom, pokretima kao kad se otaru suze s lica. Samo se još više razmazuje kao usrana šminka koja defilira našim putem za Katmandu. Ženske bezveze i lažno plaču, suprotno od onog kad istinski pjesnik pusti gorku ljudsku suzu. Osvanuo je, dakle, mrak unesen u moje lice kao svjetlost isljednikovog policijskog reflektora, a iza njega stoji komesar. Upalio je mrak sva svoja svjetla, sva svoja sunca, kao kad se svaki živac u tijelu upali. Odavno je narod skontao da onom neće svanuti ako onom ne omrkne. A ja: iz svog mastila vadim im mast samo da bi ponovo mogli narodu zamazati oči. Čudno je to kako sam u ovom mraku vidovit: Sunce će da pregori svakako, završiće svijet kao pregorjela sijalica koja je osvjetljavala Sunce.

Ne rekosmo li tako, Gabrijel moj? Šta će mi moj Gabrijel svezati ušima na mašnu? Koja mora dovesti da šume u moju ušnu školjku? Šta će saviti pod čekić a šta na nakovanj moga uha? Koju to riječ zategnuti stremenom po guzici da bolna proplače kao dijete ili je zategnuti oko vrata poput omče pod grkljan, da ga stisne, da krkljanjem samrtničkim jasnija bude. Sav taj govor pužnice kroz lavirinte, Gabrijele bubnjića nebeske tam–tam divljine, Eustahijevu slušnu cijev kanalizacionog odvoda opranog šarenila duga raja, začepi ponekad pamuk oblaka. A šta će mi moj Gabrijel prišiti za jezik? Čime će me za usne ugristi? Čime ofuriti vrelom parom kroz nosnice kad frknem, ono što zviznut budem htio? A šta ćeš mi to uspjeti dobaciti, zar i ti, iza leđa, Gabrijel moj?

Snob Tvoj put je neprestano propadanje kroz rupe. Tako ćeš stići, jedino, duboko… sve do svog porekla. Život je poput večernjeg sutona. A tamo na plaži u prosutom pesku peščanog sata sve samo u ovom životu, i oblaci i kiše i radost susreta i rastanka tuga izležava se Kob. Ti znaš kako može biti upišan pišljivi bob. Siguran si tek onda kada si zalutao, cilj nalaziš u poptunoj izgubljenosti. Grozno je to: nikada više ni u jednom životu biti tvoj Rob.

Nije-nego: carevo ruho! Književni izdavači vuku me za nos: gledam kako presipaju pamet iz mrklog u gluho, na suncu papira. Brat bratu, vuk vuku, miš mačku, mačka cuku. Fleke i zakrpe na njihovim odijelima kao modrice i kraste na mom carevom ruhu. Tijelo se brani posljednjim svojim genima, ispisuje svoju DNK i RNK na papir u pesmama, da kroz naraštaj, i kad prođe vrijeme, i u budućnosti ne pripadne kretenima. Genitalije moje duše su otežale, traže srodne duše da ih oplode. Kao gladno ptiče koje traži da ga nahrane zijeva moj muški ego sit stvari poznatijih kao: nije–nego.

Relaksiranje odnosa- balon žvaka Pretvorio sam sav svoj kusur u žvake. Sad naduvam balončiće i čekam da mi se zalepe za nos. Ne prestajem da se smejem jer zabavno je. Relaksira odnose. Volim da mljackam. I mljackanje moje čuje se sve do Velikog Praska. I na levu i na desnu, usta puna sočnih slina: pretvorio sam sav svoj sitniš u žvake. Nisu mi teške ni lake. Ne bavim se mislima, uopšte. Da li nešto ima dubinu novčanika, dubinu džepa? Da li nešto samo po sebi ima snagu epa? Ili pitkost ili graciju lire? Naduvam balon sve do ljudske taštine, kad pukne počinje novi poredak. A po meni nova maska. Zmаj Rukopisа nа tone: bezumljа, umljа, krkljа i mumljа, pospremljeni potpisi – аmbis i pаd. Svаkа je riječ rаnа, zov i udаr, tek još jedno nаredno neznаnje, mržnjа, grijeh, ponekаd i ljubаv аli grč i… i... i... i opirаnje. Oh, jezikа mi mog, sve pomаlo dublje, cvokotom, škrgom, rаzjаrene zublje, ognjen zdencа ždrelа usukаnа. Oh, jezikа mi mogа nа slаmku usrkаnа. U štucаvici, zаpletenа u vuneno klupko svijesti želucа, misаo rаzjаpljenа vene – žgаrаvicа. Plаmen Zmаjа. Oh, jezik podriguje muk-okot, misаo blene, zuri. A knjige - to su kаvezi zа riječi, аko ih oslobodim one će osloboditi nаs. Ali neće reći riječi, gdje u nаmа noći zаnoće. (Pređu preko noći kаo muškа rukа preko ženskog tijelа, u postelji, dok ljubаv vode. Moždа su pred zoru prešle grаnicu.) 8

Ali hoće reći riječi, dа smo ukopаni, do grlа, u rovove dubdubokih jаmа slovа, zаprаvo zаrаstаli u korove: kosа, usprаvnа, debelа, tаnkа. Skoro će vrijeme zа krik – isprike. Izаšle su riječi iz stihovа kаo iz busije, prelаzivši preko pjesme kаo preko mrtvih tijelа. Dа li smo ostаli presаmićeni preko zidа ili žice u svojoj tаčki nа krаju rečenice? Gotovo rudarski posao Sjaj u travi čini da put ima svoju razglednicu. Nebo i reka čest je motiv koji postižeš da pojačaš utisak, oformiš crte ličnosti, jer nije lirski momentum tek uzdah nad životom. Lirsko je i poneko romantičko veče uz otvoren prozor kad čuješ zrikavce i vidiš svitce. Trudim se da mi lice ostane sveže poput sećanje na sve moje uvenule brakove. Misao je topla kao seno, kao slama. Zagledaš se tako prema tamo, neodređeno kao bronzana statua proletera, ali zagledati se u sebe težak je, gotovo rudarski posao. Ponekad zahteva od pesnika, metaforično govoreći, da nosi kacigu sa onom lampicom, i da nosiš one glupe gumene čizme, da dobro zavrne nogavice kao da zasuće rukave. Uđe u blato sebe, i prione na iskopavanje. Olovo je teško kao i srce grafitne olovke, svetlost dima dana, noć se sleže u prašinu sna, vlastite sene koren dubine srca sličan je dubini žili kucavici majke zemlje. Zrake sunca prolaznosti kruže oko svoje osi, duševnosti.

Dug put do spoznaje Sad sve razumem. Sad su se sve se ispred mene otvorilie karte gde je sve kristalno jasno. I pre sam razumeo stvari ali sad je sve savršeno jasno. Spoznaješ kao na licitaciji, podižući ulog, kvalitetu svesti. A ipak ne možeš sve na puko pozicioniranje savest svesti. Ako, stalno ležiš opružen na kauču, sa rukama pod glavom i zamišljen si, listaš daljinskim udaljene kutke misaonog plafona. Ponekad pogleda, i bukvalno, zakucanog za ekran plafona sobe. Uzmi promeni čarape, ne ljuti se na ženu, ne obrecni se, ako te prene iznenada iz tvoje kontemplacije. Promeni barem čarape njoj za ljubav ako ti je rekla da promeniš te usrane čarape. Uzmi, svuci ih. I ne baci ih iza leđa tek. Tako neakdemski. Pa, iako možda prezireš akademski lažni moral, snishodljivo veštačko držanje. Jer ti njeguješ svoju prirodnu ćud, dedinu sortu. Dakle, umalo da dokučio što je svemir izlučio i šta je kosmos svetlosti iscedio. Ti si mudrije od drugih strpljivo gledao: čas kroz prozor čas ekran čas dupe komšinice a i šarao po balkonima letos. Sad si sve izučio.

Buket sentimentalnosti Večeras sam posebno sentimentalan. Leto je, i noć miriše na sve, mogu to da kažem i da se osetim izražajnim, sugestivinim, ovo je takav momenat. Noć miriš na sve sve sve, na one dane na sve dane, sve one dane i noći na sve one puteve, i nedođije, na žene, miriše noć sama na sebe baš kao žena. Od sebe pomala za sebe i uvek za onog koji zna da je diše. Ovo je sve, a opet od ovog i nema više, miriše na sve, na moment i ako bi sutra zaželeo da ne svane dan dan bi ostao u ovoj noći. Čovek je nekad jednostavno presentimentalan, on je u datim okolnostima čisti romantičarski profil ličnosti, i oseti sve, jednostavno zapljusne ga miris noći, nadođe sve, prožima svet njegovih čula i ovaj svet postojeći i njegovo biće sjedine se u tu tamu. I milozvuci mirisa, odvajkada, kroz talase mirisa, kroz šumove mirisa, kroz dodir mirisa. Kosa, koža, kamen, cvet, pero, krv, znoj, dah sladostrašća, okus usana sve. Rekao sam i ostajem pri tom: leto je i noć miriše na sve. Nikad nisam bio divlji ali večeras nisam pitom. Večeras sam sjajan. Preprepresentimentalno blještav, blink blink blink. Kao žmigavac. Žmigavac sam, ustvari.Kao kad ja kažem ja pa ti kažeš ja. To samo gori buket žutih sijalica. Gore na noćnom sentimentalnom nebu.

Pitanja od vitalnog interesa Ko smo? Što smo? Kuda idemo? Draga, nemoj misliti da čovek nije seronja, čovek je teški seronja... Ali, nemaj iluzija naspram čoveka... Pokušavam dokučiti ti bol, opravdavaš moje slabosti. Opraštamo jedno drugom život, oproštamo mi životu... Ponekad me nateraš da odem i u kafanu, dušo moja, pijem celu noć. Lečim tugu svoju i sagledavam na miru ozbiljnost naših sudbina... To radiš celo ovo vreme: kuvaš To radim celo ovo vreme: razapinjem se u svojim pesmama: trebam spasiti ljudske duše i dušu čovječanstva. Ko smo? Što smo? Kuda idemo? Ko će oprati sve ono suđe u kuhinji... ?

Dunavska pesma Dunav zalepi poput flastera na tvoje izvore Sline pohlepe zaleči u reč dukat Ovde sam gde treba da budem Gde vas nema Laž nikad neće imati svoje sunce Laž nikad neće imati svoj TV program. Dunav je selotejp koji će da izlepi pukotine devet voda, Oni koji su se izvukli iz žleba kao jmbg iz bubnja za loto je-bem-ga! kombinacija Onde ste gde ste sa mnom niste Jer ja sam ovde gde sam oduvek bio Laž nikad nije imala svoju ciljnu ravninu Laž nikad nije presekla svečanu traku. Ja sam prebrojao stanove u svome ulazu U ovom gradu prebrojao sam zgrade, i prozore i vrata Svi su tamo gde su, uredno registrovani Nikog nema ovde, jer ovde sam gde nikog drugog nema Laž nikad nije imala obraza da se pokaže Laž nikad nije smela da priđe bliže. Površnu nju je ispljunuo čir negde na Crnom moru.

Bluz za moju bivšu dragu Znam, nije ti lako. A nije ni meni lako. Draga, moja draga, moja bivša draga, da sam na ovom svetu sam. A i ti si sama. Nama je nelako jer smo se negde zajebali u proračunu stvari. Ali, ljubav. Ljubav je moćna sila koja je i veće od nas i pametnije od nas, prebacila preko kolena i dala im po turu. I nešto nam kaže i znamo, da smo na ovom svetu sami, sasvim sami. I zato neću da idem u bioskop, nema nikog da ide sa mnom. Ja sad u kafani naručujem novu pića turu, zagledao sam se i u jednu drugu curu. Vamo, preko puta šanka, dok ona stoji za šankom delimično pjana, mrzeći pomalo i sebe i druge, ispija lagano konjak, cigarete, prijatelje dobre, svoje verne sluge. Mislim se u sebi da li da joj priđem, i prilazim joj. Nakon pouzdanih signala, signala da sad je lak plen, ja je onda oma i pitam veštinom veštog zavodnika: “Šta će žena sama u kafani?” I onda joj kažem da joj ne valja to tako što ona je sama u kafani, a kao fol brižno je to od mene, ali spucam joj zato kontru istog trena da je bez premca lepa, una belisima žena, i da je mnogo vrednija od toga da se tako potuca po šanku. “Rastadosmo se lani“, kažem ja njoj, dok je ona još pod dojmom efekta, “i srce moje silno pati, a i tužno je, i u mojoj duši beskrajna je neutešnost i praznina.” Vadim tad tvoju sliku iz džepa i pokazujem joj tvoju posvetu na poleđini slike: Ostani đubre do kraja. “Bez pakla nema ni raja, nikom ne pričam o ovome, brzo dođe taj talas i znam da ću da potonem” , kažem joj ja opet, “i sad je evo me opet snašlo. 14

I ako moram da tonem daj da potonem u tvome zagrljaju, da potonem u tvojim nedrima. I u tvome međunožju. Spas mi donesi, ženo, ako Boga znaš, spas mi donesi kao u onoj pesmi onog nekog pevača, što mu spas donose Cigani.” I ona meni, bogami, tu veče, spas donese. I kad ono blesnu njen goli guz rekoh sebi, Alene, čoveče, Johnny mili, što ti vredi ovaj za bivšu moju milu i dragu bluz.

OK skroz Možda se ne veseliš. Jutro u uniformi dočekuje radne dane: malo naoblake svežina koja steže na zimu. I potpuno nepoznati kurs. Možda nije bitno šta ispisuješ dok otireš đonovima po svome otiraču pred svojim pragom, istinski svoj život. Istinski svoj roman, istinske svoje galerije. Niko neće gledati tvoj otirač pred tvojim vratima, a ti ćeš stajati tako i čitati kao toz iz findžana, satima. Dobar si ti. Možda se ne veseliš ali samo je budali ravno do mora. Ako i dalje budeš slušao tu blesavu odavno deplasiranu pesmu da će taj dotični Džoni Štulić kao fantom slobode doći da te vodi ravno do dna ti si onda potpuno slomljen. Pizduh si onda neviđen. Promeni ploču, kako bi se to ono nadahnuto reklo. Peklo pa ispeklo. Ali, dobar si ti. Dobar, a dobar i kobili treba! Ma, daj samo te malo zezam. Mislim, okej si ti skroz. Stajaćeš tako i dalje satima, brisati noge, onda ćeš gledati, potom brisati noge, potom gledati, potom gledati tamo negde, tamo daleko, daleko od mora. Predveče dok ti žena bude nešto pričala, a i u jutro, kad ti isto bude nešto pričala pred posao, nastavićeš da gledaš u findžana toz.

Osamostaljenje Pomislim da ćemo svi završiti sa rukama u džepovima, i selotejp trakom preko usta. Ali, postajaćemo zlatni, samo sa tupim odsutnim, ne čak toliko podozrivim pogledom. Jednog dana ću da pristanem na okvir ovog rama: procvetale vojvođanske njive cvetovi suncokreta beli od mojih hartija, krune se svi stihovi, pilići pijuču i zobaju ja te držim na dlanu. U pozadini slikar gricka kokicu slanu, šica se, smeje sa slamnatim šeširom. Jednog dana ću da pristanem na okvir ovog rama: nisi sama. Sva strašila su pojela sve ograde i tvoj prtljag i seli su u kočije. Tebi više ništa ne treba, naše ruke su isprepletene u zagrljaj. Očiju sjaj čini dan, duga je put, i pruga ova naša ravničarska. Mi plovimo dalje ka sreći. Reči će nas preneti gde god hoćemo, ali sad hoćemo sami to preći.

Lanjski sneg Sunce na nebu kao lanski sneg, smatram da ko se kiti starom slavom, ili tuđom, kao mesec svako veče džaba sve, istopiće se kao sveće. Ulična svetiljka baca svetlost u krug, najpametniji suncokret se okreće sebi, svom sunčevom spletu pametniji od svih suncokreta je introvert, a zlobnici misle da je autističan. Nije on autističan, on samo drži kičmu klipa svog kukuruza. On zna, zna on da te vreme osipa na vatri svih zavrzlama na vatri tog sole mio si samo kokice. Zato, ja sad stojim u polju i gledam štrajk paora, lišće crveni, brzo će da otpadne kao i staro stablo sa panja. A po njivama samo traktorske gume. Kako samo autentičan autor poezije sve ovo u stih uhvatiti ume. Eno, još jedan traktor. Zatvaram pesmu, palim bojler topla voda. Pada, pada lanjski sneg.

Rezigniranost Nema previše mistifikacije u ovoj mojoj rezigniranosti. Ali, kao čovek, deo tog dužan sam hleb i vino logike stvari suštinski s vam da izlomim i podelim. Prvo hodaš ulicama gradova na crvenom sagu, onda kao po livadi cveća, onda hodaš kao po najlepše izvezenom ćilimu. A onda samo go golcijat asfalt. Na tom nivou razumeš one druge jogije i fakire koji su hodali po izlomljenom staklu, svakolikoj hrađi oštrog gvožđa, tupih eksera i žeravica. Ti ne misifikuješ previše, mirne duše hodaš po vodi, ali jake vere u svoju rezigniranost. Tаčkа, kаo jezgra, tik oko nje krug, krugom kotrljаju nаgаđаnjа, krug po krug je dug dа novа rаđаnjа u zbirke krаse njihove prepirke. Čije? Nečije. Pouzdаno nisu dečije. Dа li smo izаšli, rukama prekrivene oči u svojoj krаjnoj poruci, poenti tаkoreći? Sаbrаnа djelа, rukopisа nа tone, premeštаmo oprаvdаnjа kаo nаmještаj po kući. Kаo ljude iz grаdа u grаd, od enklаve do enklаve. A kućа čаrdаk ni nа nebu ni nа zemlji. Ali doći će strаšni zmаj.

Slaba svjetlost dana na moj TV i njegov program Sunce kad zađe kao da zapadne za regal, kao kliker, uh, šta je stvari tako otišlo u mom životu s njim, al ko bi ikad više gurao taj masivni regal. Ne može se ni pomaket, obgrljen je čvrsto u paučinu kao najobičnija muha, kao onaj pjevač u onom spotu što pjeva: the spiderman is having me for dinner tonight! A ujutro sunce se pomoli kao bijela izvješena a izrešetana zastava nakon što se malo raziđe smrad raspadanja gnojnog tkiva lešina, i krvi, i zagušljivost znoja, magle, i čađ baruta, i ostane samo muk teškog naoružanja, i bolno ječanje nesretnika, iskasapljenih, preživjelih, i baci svoje slabašno svjetlo na moj TV i njegov jutarnji program. TV programi su kao rijeke koje teku u svijetu, i svako malo izlivaju se i poplave domove ljudi i odnesu usjeve i stoku, ali to je samo metafora, ustvari, ti si u miru svog doma, i voliš ponekad da misliš da je božji prst tvoj kvrgavi palac, a da daljinski uz dobre baterije može da nadomjesti dužinu svega onog što je trebalo biti duže, shvatio sam da dobar daljinski može dobaciti svaki put, ali baš svaki put, i to je brate moj, golem satisfekšn, gdje onaj obično zakaže, onaj koji na svaku treću tek lijeno, kao đak u posljednjoj klupi, magarećoj, kad ga učiteljica iznenada prozove, lijeno, nezainteresovano, iz poludrijemeža, podigne glavu. Ja sam se davno pomirio sa činjenicama, ne dam da se zavaram, i realno koračam kroz život, i zato sam miran u duši, i davno su rekli mnogo pametniji ljudi od mene, i neki su zbog toga gorjeli i na lomači: Sunce izlazi i zalazi.

Dakle, treba se zagledati u svoju dušu Treba se zagledati u svoju dušu kao što se čovek zagleda, ponekad, negde tamo, u one oblake, tamo u horizonte one, gde mu pogled zaroni kao da propadne u najdublji bunar. Treba znati biti, prvo i osnovno, sam sa sobom. Na način introspekcije, psihoanalizirao sam se. Hteo sam da dođem, da dosegnem do sebe. Hteo sam još bolji oporavka od sebe samog a do sebe samog. Ja, na primer, izađem u dućan. U svome primarnom radijusu kretanja upitam i druge ljude o sebi. Kako im se ja činim? Preispitujući ih preispitujem se. Telefonom, recimo, metodom slučajnog uzorka, tražim od ljubaznih ljudi da prema mome glasu probaju da mi kažu kakav sam to ja kao ličnost. Kakav sam ja to karakter? Pitam ih da pokušaju da ocene boju mog glasa, njegov ton i da li u glasu mom prepoznaju neki katran duše moje. Javim se i u mnoge kontakt otvorene programe: radijo i TV, i otvoreno, retrospekcijom, setim se svih svojih drugova koji su bili čisti kreteni prema meni, i koji su iskoristili moju naivnost. Iskreno priznam medijskom svetu da su želeli da me oneraspolože. To ja kažem otvoreno u otvorenim programima. I pitam onda da li je to možda od mene nekorektno. Ne znam zašto je potrebno da ljudi prave smutnje i zašto mi zavide kad svi mogu da se pregledaju ovako i da žive mirne duše u duhu. U miru božjem. A ne da budu kao da su tamo neke zastave na propuhu.