Deda žorž cvrc!ka pije sprajt by alen alispahić

Alen Johnny Alispahić DEDA ŽORŽ CVRCIKA PIJE SPRAJT Biblioteka LIBER POEZIJA Izdavač: Liber (Beograd) Štampa: Dijamant print, Beograd Lektor i korektor: Alen Johnny Alispahić Dizajn korica: Alen Johnny Alispahić Tiraž: 50

CIP - Каталогизација у публикацији Народна библиотека Србије, Београд 821.163.41-1 АЛИСПАХИЋ, Ален, 1977Deda Žorž cvrcika pije sprajt l Alen Johnny Alispahić. - Beograd : Liber, 2010 (Beograd : Dijamant print). 160 str. ; 17 cm. - (Biblioteka Liber poezija) Tiraž 50. ISBN 978-86-6133-037-7 COBISS.SR-ID 179463692

deda žorž cvrc!ka pije sprajt

LIBER Beograd, 2010.

Kako beše lepo, i kratko za nas što odosmo pre kraja I lepše za one što su ostali, do kraja Mungos

Šta ima? Sto puta me upita: "Šta ima?" "Ništa", tako odgovaram. Upitala bi me: "Đe si? Đe si, ba?" Niđe, nisam niđe.

Mak na konac Neću da ti sečem grab ispred kuće, ali neću ni da ti ližem usrane gaće. Abarečke, a bar se trude. A bar koga ćete? Bakva či - bačva, čik. Neću da ti svojim autom zatvorim izlaz iz garaže, ali neću ti ni viskom meriti pritisak. Konac - na njega će mak.

Neće ti brada "Neće ti brada niknut' kao što u Americi nikne kukuruz, pa da se iz nje kruni mudrost dok je gladiš." Neće. Neće čak da to činiš onako kao da njenu, da izviniš, gladiš.

Neće ti umesto kose... "Neće ti umesto kose nikad nikad niknut' palma. A ti se nećeš, kao na plaži, odmarati ispod nje", kažem sebi. "Odjebi!", ponovo kažem, u vidu replike, sebi.

Ciči, škripi, rotira se U Kosmosu ciči pustoš moje sobe. I Zemlja putuje oko sebe po osi moje zglobne čašice. Na trulom i zarđalom zupčaniku moje moćne bezvoljnosti. Rotira se oko moje izgubljenosti. Škripi njena samoća u svemiru.

Grumenovanje svetlošću Prvobitna maglica mojih misli izvajala oblik moje lobanje. Držim svoju glavu u dlanovima kao Hamlet onu lobanju. Pukotine čeone kosti nikad nisu otvorile prozore. Preko duplog dna stakla mojih zenica puca pogled u ništavnost stvari. Oreol nad glavom zakiva svest. Sunce otresa svoje graške znoja, cede se niz nebo kao niz leđa težaka. Ko je bezgrešan neka prvi baci grumen svetlosti na mene.

Bespredmetno Ionako nisam verovao ničemu. Nikome se nikako nisam nadao. Ćutao sam i promatrao. Promatrao sam ljude, prirodu i svemir. Promatrao sam i ženske, ako se to uopšte može uzeti kao neko polazište za neko iole ozbiljno naučno razmatranje, guzice. Čudio sam se svakom čudu. Zabezeknuo se nad svakom tajnom. Zamislio sam se ja, i ja sam stavio prst na čelo, zapitao sam se ja. Nisam razmišljao o tome da li se moja čovečja sudbina pokazuje neispravnom, uopšte nisam razmišljao. Nisam razmišljao o tome da li se moja čovečja sudbina pokazuje bespredmetnom.

Na uzici Gužva slika na mojim jagodicama prsta, ja stavim prst na čelo i utisnem si portret. Linije na mojim dlanovima ispletu mi lik ako samo oborim glavu i položim lice na njih. Sveobuhvatan kao poklopac šerpe ležem u postelju kao na bosanski lonac, koja sam to princeza ako i dalje teram mak na štrik. Obesim ti sve mačku o kozin lažni rog. Rep izraste na čelu a rog na guzici, važno je da sve zajedno držiš na uzici.

Anestezija Po ćoškovima moje sobe, u njihovu paučinu, zapleli se sunčevi zraci, a i sunce u mom prozoru, na nebu, liči na pauka koji plete svoju mrežu svetlosti, svoju suncočinu. Kao vrh žaoke zaboden sam u krevet, ali duhom lebdim po sobi kao zrno prašine u Sinanovoj tekiji. Ako se zamrsim u te mreže postaću opet žaoka u duhu i svojim ubodom paralizovaću tkanje tananih paukovih niti u lavirinte. Zidovi odavno u mojoj sobi stoje skamenjeni kao dvorani na dvoru Trnoružice. I stvari mi u sobi spavaju pod dubokom anestezijom, otvorene za upotrebu kao pacijent na stolu.

Starost Mislim o starosti, predstojeće nesigurno, onemoćalo vreme. Mislim o danima koji imaju svoj rok trajanja, svoj kratak fitilj, svoj izduvni ventil. Sve više prevodim dnevnu prognozu u vremensku prognozu, da li me čeka umorna i prljava starost. Da li je to samo umor u kostima, da li su ruke ispružene na kolenima bile samo kancelarijski pribor? Ima li dostojanstva u drhtavoj ruci koju pružaš kako bi dohvatio čašu vode? Gledaš svoje drhtave ruke: život možda poteže brže ali smrt je laka na obaraču.

Preokret Uvek se u mojoj sobi mogao dogoditi preokret, tepih je uvek mogao postati leteći ćilim. A iz prašine ispod moga tepiha mogle su ponovno zasjati zvezde. Uvek se u mojoj sobi mogao dogoditi preokret: princeza što se ono celu noć prevrće na dušecima mogla je mirno zaspati u mojoj postelji na mojim grašcima znoja.

Manje-više Zašto uvek meni manje? Zašto nikad meni više? O, zašto uvek meni manje? Ali, zašto nikad meni nije više?

Zidina Od vedrog noćnog neba istorija je iscrtala portrete. I svi su, zapravo, slike duše Doriana Graya. Povlačim linije od zvezde do zvezde, i jagodice prsta utisnem. Zvezde kujem svojim likom, zvezde mi samo bacaju prašinu u oči. Bljesak je mrlja svetlosti, zrak po zrak sunca težak poput poluge zlata zida dan.

Levi Kao crna a užarena linija koja boli to za mnom puzi novi sprovod sunca. Prenosi ostatke sveta sa kraja na kraj moje priče. Uzalud svaku noć spavam i otkopavam ugalj noći. Dan je svanuo kao da je ostao na pola puta. I bojim se da ostanem na pola puta. Praznina zeva na mene jer još joj nisam lanuo. Krevelji se jutro na mene jer još nisam svanuo. Stisnem fige, prokunem i prokletem da komšiji crkne krava, i da počiva u miru. Neki putevi se na pola puta pruže, bolje bi bilo da ostanem u postelji. Svi putevi sa mnom u mojoj Prokrustovoj postelji leže. Tako se i srce širi i steže. Smežuralo se srce u dve komore i dve pretkomore. Inače, u njegovu pretkomoru, u njegovu komoru uliva se aorta gradske kanalizacione cevi. O, Bože, od jutros sam stvarno sav neki tamo levi.

Odie je u modi Oštrina slike je u tupom pogledu, najveća moć je u sleganju ramenima. Sležem ramenima, gledam u daljinu gde i grm i zec čuče. I mislim se ja, u sebi, da sam ja isti onaj Odie, psić, što ga Garfield onako ćušne, a Odie se uvek vrati isplaženog jezika. Odie se uvek vrati isplaženog jezika i liže od dragosti Garfielda. Ponekad hoću da liznem nebo, kao kad pas hoće da poliže svoju ranu. Nebo je izrezano od vlati trava, oblaci su vata koja se stavi da nebo dalje ne krvari, i sasvim ne iskrvari. Nebo krvari plavu aristokratsku krv, a crv je crv i na vrhu travke i na nebeskom tronu. Sterilne rane čine naše dane.

Samo živo, živo Jutros sam bljesnuo na suncu kao fosil sa prepolovljene vrlo stare stene. Eto kako se lešina prethodno zakopana u dubinu zemlje uzvere poput alpiniste na svoj nadgrobni kamen. A treba drugačije: planine da se dižu iz zemlje onako kako se diže moj grudni koš. I ja da stojim postojano kano klisurina, i zalud bio ponor pakla. Jer nisam ni ja momak loš.

Prečica S kolena na koleno putuje moja misao s guza na guz, i peva bluz. Bore puze s kraja moje guzice na kraj moga čela, limfni čvorovi i zadebljanja vena gmižu jednako po telu. Samo čekam kad će rutavost moje ove guzice, meni preći na leđa. U mojoj glavi kao glava u torbi kao rogovi u vreći kao u muzeju cirkusi stoje svi moji započeti poslovi. Ko sam? Šta sam? Kuda idem?

Ćufta Moj put od Slamnatog Strašila preko Pinokija, pa do Malog Princa - kako je govorila mati: "Što on vazdan lufta, a naveče pred TV-om ćopa nos, eno cela ćufta." - bio je skoro pa neput. Koračao sam: Noga mi desna, a cipela leva. Ukratko, sve mi ide na ruku kao na kurac. U polju strašilo plaši vrane, koga je plašio na Golgoti razapeti Hristos?

Navrat-nanos zbrda-zdola A ja sam reklo bi se kliše: pogađam stativu, šutiram prečku, stojim u ofsajdu. I mislim se u sebi: baš sam ovo svoje navrat-nanos uradio nekako zbrda-zdola.

Centrifuga centriperipetije Dva puta bučno zaplakah u životu svom; prvi put kad me majka je od sise odbila, a drugi put evo ovo sad dok vam ovo pišem, život ovaj svoj. Jer ne pije vode sitom da rešetom napaja žednog kad ga prevodi hodajući ga preko vode. Žalim, nema utehe srcu mome, jadnom srcu i duši mojoj. Ja ni ne klepećem nanulama centripetalno dok silazim sa čardaka centrifugalno. Ruke postavljene longitudinalno u bescenje.

Prosperitet progresa I ja sam za to da sav svet bude u miru. I ja sam za to da sav svet doživi napredni prosperitet progresa. Ali, to mislim tek od podne; u ranim popodnevnim satima, posle ručka kad po stolu ostaje rasut, poput zveke oružja po svetu, moj najsjajniji escajg, zlatni, upotrebljen i ovaj put u borbi protiv gladi. Mislim i o tome kako suva krpa na dnu mora pronađe zakrpu. Ona sasvim isceđena od života, na takvom dnu, i u tolikoj dubini studeni i tami, i pod tolikim pritiskom, pronađe svoju zakrpu. Krpa uvek pronađe zakrpu, ako ništa - krvave zagnojene zavoje.

Ljubavne Pisao sam ja ljubavne pesme, i pune sreće, umalo da je od mojih pesama zavladao i mir u svetu. A sad su moje pesme tužne, pretužne su, samo malo su još ljubavne.

Ja nešto sve tako mislim Ne treba čovek da je vaš i gnjida. Već ima na svetu crv da bi i čovek bio crv, ne treba čovek da je crv. Ne treba da je čovek papak i svinja, podlac, podmukla hinja. Ne treba čovek da se posveti otimanju i klanju, nego da daje i ohrabruje, da daje podršku, da oraspoloži snuždenu njušku. Čovek bi trebalo pristojno da se ponaša, i da nema u njemu zla. I ružnih poriva za nasiljem i uništavanjem. I sticanjem moći i vladanjem. Čovek bi trebalo da bude nenametljiv i uviđajan. Čovek treba da se uzvišeno ogleda u postojanju i skladnoj izmeni ritma noći i dana.

Trgovina, Entertejment, Smrt Niko se ne može vratiti i pokupiti svoje jučerašnje tragove kao suvo opalo lišće koje pokupi čistač u parku u kasnu jesen. Karavani, karnevalske povorke, i pogrebne povorke. i redovi slova, i reči, i rečenica. sve isto. Trgovina, Entertejment, Smrt. A to na koži, te tetovaže - one izbijaju poput sećanja. Pirsing na nosu, obrvi, stidnom mestu klinovi su i okovi kojih nikad nismo oslobođeni.

Opšte dobro Viskoznost moga raspadanja, pamučnost moga truljenja, izvajana rđa, okoštala slina, snažne utvrde plesni, čvrsti temelji buđi... dan se rađa. Mili dan kao vulkanska lava a od iskri pakla, kaže: "Uđi." "Kako si?" "Hvala, opšte sam dobro." I nije da mi da nego mi ne da. O, evo mi jedna kandža meda! O, evo mi jedna čađ kristala! I kristalna čađa! Dan se, dan se rađa! Ovaj dan je glup. Ovaj dan je glup. Ometa moju radnju življenja. Ovo vreme uopšte nema pojma, prepuno je kalendara.

Sledeći put ću se začeti u ljusci oraha i plivaću poput Nojeve barke, ti se začni u kokosovom orahu i budi mi brat.

Pribadača Tuga je plesan duše - sasvim botanička. Ja uspostavljam prijateljske odnose sa zemljama sveta, ja sam za to da cveće raste i cveta. A možda mi je ovaj moj nos suvišan prizor u svekolikom ovom božjem skladu: procvetalo nebo oblacima, ležim na livadi, i osećaj je sasvim boemski. Negde u krošnji svih naših sudbina miruju gravitacije... Mi živimo i umiremo, svet se uporno sastoji od sitnih koristi. Svet se sastoji i od toga da i ja ušićarim pokoju nežnost. Ja sam za to da niko nikome ne smeta, i da bude sve fino. I dobro neka bude, dobro neka spaja ljude. I želim da se oplačem sad. Želim da oplačem sve. Opravdavam svoje slabosti, opraštam sebi život, opraštam ja životu. Ko smo? Želim ja da sve ražalostim jer će mi biti svejedno, kasnije, kad umrem, ičije tugovanje. 31

Šta smo? Kuda idemo? Otkuda potičemo? Kako se rađamo? Čemu težimo? U šta verujemo? Kako volimo i mrzimo? Kako starimo i umiremo? Mazim svoje plišane praznine, dodirujem rukom svilu moga straha, još dugo će se s mojim imenom na usnama, i s ovim stihovima, prolaziti gradilištima moje pene... talasi mojih klimaksa će od stena ljudskih tužnih obala lik moj klesati. Ne mislim da čovek nije seronja, čovek je teški seronja... Nemam iluzija spram čoveka.... Ponekad odem i u kafanu, pijem celu noć, lečim tugu svoju i sagledavam na miru ozbiljnost svoje sudbine... Treba da spasem ljudske duše i dušu čovečanstva, to radim celo ovo vreme. Ko smo? Šta smo? Kuda idemo? Ko će okopati sav onaj korov u bašti? Kao kad dragi kamen ispadne iz prstena tako se sunce otkotrlja iz dana. U sećanja svakom rečju, svakim slovom utiskujem po jednu pripadaču da drže uspomene na mene jasne kao nesanica...

Lep i sunčan dan Podigao se kao jutarnja mučnina a utonuo u večernjoj groznici, inače je to bio lep i sunčan dan.

Nakon operisane žuči Reci mi, bogati, kako ono bejaše devojačko prezime tvoje babe? Oseća li se dobro tvoja tetka nakon operisane žuči? Čitaoče, otrovaćeš se olovom! Neko će ti namerno podmetnuti u knjizi koru banane.

Pre nego što sam utonuo u san Ja pišem ove pesme jer se borim u životu za pravedne ciljeve ideala, da bude u svetu baš kako treba. Kad je pala noć ja gledam u zvezde, al' to zlato nema sjaj, hteo bih da živim kao nebo na visokoj nozi a ne s noge na nogu, to sam pomislio pre nego što sam utonuo u san.

Mahne repom Ker dođe, onjuši, popiški se, sva mu muka ode niz moje gležnjeve mahne repom. I kao što ta repa bez korena veselo maše repom, a tamo negde dok vetar mrsi kosu nečije drage, vijore zastave. I ja se nešto mislim da se ovaj moj nos, ovoliki koliki je, nikad neće zavijoriti. A odsvud propuh, ubi me promaja s Karpata. Drži se on čvrsto kao ručka uz ostatak kofera, kao ruka uz taj kofer ako pretpostavimo da je, a garant jest, vezana lisicama, a kofer prepun para. I zalud bio ponor pakla, zalud vatra groma, drži se on čvrsto, klisurina, kao svetlo uz svetlo čelo, kao neokaljano uz čist obraz. A ker mahne repom. A ja za njim mašem ušima. 36

Folirant 훾u훾avac I ko to sere, a ko to folira i samo 훾u훾i da mi mislimo da on sere?

Šaht-mat Hrabro i punim plućima napred šetam gradom. Šetam gradom, festinam se lente, sadržinski i ozaren i još sređen i lep, i mislim se u ponoru svoje duše da ispred dobre prašine konj trči. Iza sebe ostavljam dok kočim crno-bele špure zebre. A konj konja mije, i kobile obadvije I konj konju oči ne vadi i konj konju grize rep. Ali ne veruj konju ni kad Grke sam od sebe poklanja. Meni je magareći rep izrastao posred čelendre, ali zato što ne znaju biologiju neki me zovu jednorogom. I ja mislio da sam na konju. Mani se Pegaza Ikaruse, uzjaši kakvo kljuse! A uzdaj se use! I taman da udarim nogom i da izvor poezije poteče, upadnem u šaht. Eto kako sam, reklo bi se sam sebi - o, baš sam neki Crazy, motherfucker Horse konjem dao šaht-mat.

Brada, upitnik i Ofelija Neću nikad znati odgovor na pitanje zašto nemam rupicu na bradi. A mnogi je imaju. Lakše bih postavio kažiprst na nju kad mislim. Mislim da nisam rođen za mislioca. Jebem mu oca. Drvenog koca. Bog je po ovom svetu nasadio svakojakih čuda. Tražio sam. Kao loše pletivo rastegle se od hodanja tetive. Pokušao da shvatim. Raspela mi se, od sedenja, muda. Ako ti ikad grafikon otkaže poslušnost. Ako te izda vlastita karma. I crte ličnosti se smežeuraju kao crte lica. Ako se okreneš i ne nađeš Ofeliju.

Raso O, moj lapsus lingve! O, pera mog galami - kalami! Slona u akvarijum, da oprosti Arhimed. Ništa rimsko, rimski plemenito, dok grabljama sečem vene. Hoću da mi se šljivi bob! Hoću da mi se zalepe prebijene pare! Hoću po lule duvana! Da li si ikad video tanane listove kupusa kako se stisnu u šaku, u boksersku rukavicu? Nije to sve od lošeg vina nego mi se raso nas'o.

Fakat glup Fakat je i Jesenjin glup! Čuj, ni život ni smrt nisu ništa novo!? Ja umrem i oživim u jednom jedinom trenu, u jednom jedinom otkucaju srca. Hiljadu i jedan život, hiljadu i jedna smrt, milion i jedan život, milion i jedna smrt, milijardu i jedan život, milijardu i jedna smrt... Potpun sam u ovom umiranju i rađanju. Glup mi je major Tom i ja tu više ništa ne mogu da učinim.

Jedino vaĹžna Treba, ja mislim, ne prestajati snivati. Trebalo bi, ja mislim, imati ljubav. Ljubiti bez prestanka, silno. Silno, neoprezno. Ljubav je, ja mislim, jedino vaĹžna.

Čovek Čovek (u principu) može dosta toga da podnese. Teška mrcina je čovek, i prilično može da podnese. Može da podnese razvod braka. A ranije je mogao da podnese ženu kad ga stalno kritikuje. Čovek može da podnese talačku krizu u kojoj se našao u ulozi taoca, pod uslovom da je preživi. Čovek može da podnese rate kredita i porez. Čovek može da podnese leđa pod teret. Može da podnese i glup TV program. Podnosi on razna presipanja iz šupljeg u prazno, u gladno iz sita. Čovek svakog dana podnosi žrtvu, podnosi loše šale, pretpostavke naučnika i promene vremena. Čovek, dakle, podnosi sve kako zna i ume ali jednu stvar nikako ne može da podnese. Nikako, nikako ne može da podnese molbu na šalter.

Krvopija Ponekad je guta, besno, kao pljuvačku. Ponekad je upija kao košulja seljaka što upija seljački znoj kad ovaj radi po žegi na tvrdoj zemlji. Ponekad je sisa poput vampira. Ponekad je srče kao Isus sunđer natopljen sirćetom. Ponekad mu se ona daje kao što se detetu daje sirup protiv kašlja u supenoj kašici. Ponekad je konzumira kao Romeo kad ono ispija otrov iz one male bočice. Ponekad je topi kao u ustima što se topi ukus sline drage nakon prvog, najslađeg, poljupca koji je slađi od meda. Prosipa se kao što se zlatna prašina zvezda po nama prospe da nas podseti da nismo večni, posipa se kao što se poslednja šaka zemlje našeg najmilijeg na naš mrtvački sanduk pospe. Ponekad šiklja kao nafta na površinu zemlje.

Ponekad se tek cedi poput krvlju natopljene maramice koja mora dobro da se iscedi kako bi se previle rane onom sledeÄ&#x2021;em ranjenom na frontu. Srce je krvopija, ispija krv mojih vena. Ponekad je ispija, mirno, kao meĹĄinu vina usred pijanke. I onda je ispovraÄ&#x2021;a.

Prestar Prestar sam, i otkud sam baš ja taj da živim sve živote svih ljudi. I živim sve živote svih ljudi. I zato imam toliko ćudi! Ko se mojoj tajni preterano čudi ne zna da neprobojni moj oklop jesu sline i sluzi. To što jecaš, što ti oko suzi samo je zato da ne bi presušila moja sujeta. Tako je to od postanka sveta, sutra ćeš, ogledajući se u ramovima slika pred ogledalom, lickati se, a, zapravo, praznina svlači svoj kostim. p.s. Cirkular sunčevih zraka samelje dan u zlatni prah. Noć izgori u pepeo od gustine tame. 46

Od tog praha i pepela mesim svoje postojanje, uglavnom vikendom - omiljenom svom godiĹĄnjem dobu.

Bitak i nebitak Obrisi brda na horizontu kao jastuci su na koje pada iznošena kraljevska glava, od sjaja njene krune postaju zvezde. Suton boje strasti, večernja haljina koju u ljubavnoj igri svlači žena prekrasnih oblina. Istrošen mi je bitak, preti mi nebitak.

Moj život Moj život. pre je ličio na izgužvanu pocepanu haljinu koja je jednom stajala na ženi prekrasnih oblina i ženi izvanredno lepoj.

Drvo Mogu da vam podarim drvo, stogodišnje, samo. Na nekoj livadi iz koje se diže kao probrani cvet. Mogu da vam podarim njegov dobar hlad u neko sparno i tromo, strašno vruće, popodne.

Sto godina vuka samotnjaka I mislim, inače, da samo lud čovek sam sebe može svezati za drvo. Samo onaj što je totalno skrenuo s uma može sebe zazidati do vrata. U guzici vuna, u ušima vata. Ženo, skini mi se s vrata. Vrat i vrata nisu isto. Zato, ženo, skini mi se s grbače a ostavi se te kvake i vrata. Zub vremena nagriza kablove moga tela, sve svakog grize, grize čir na dvanaestercu, i riba ribi grize rep. Otkucava sat, prolaznost se uvukla u njegove kazaljke, a njegove kazaljke sve sporije i trošnije, kao i u moje kosti, a vreme pada po meni kao prašina. Kupio sam sebi na dar žuti kišobran da se baš ne vidi prašina na prvu.

Antiratna pesma Krv je uzavrela i prljava kurva koja luta uzanim i mračnim, zagušljivim i mračnim, ulicama grada - a to su žile. Ponekad se začepe ulice grada u revolucijama širokih narodnih masa masnoće, oh, hoće prljavu tu kurvu da izbode Džek nožem osamnaestkaratnog razočaranja. Organi su raspoređeni po telu kao razbacani organi nakon Džekovog kasapljenja, kao leševi na bojnom polju. "Šta radi ovo srce?" "Ne verujem da je njegovo samo da kuca". I programirana atomska bomba, a i postavljena bomba terorista, tako kuca, mora da postoji još neka uloga srca. Mora da postoji još poneka uloga srca osim da se tako beznadno ofuca.

Krv je uzavrela i prljava kurva koja luta žilama, i ispijena je, bolešljiva je, i prazna je, i prestrašena je. Duša luta i leprša izrešetana kao zastava bez svog bojnog polja. A na tim poljima rat je sve poubijao. Njeno cveće leži pogaženo kao pogažena trava od vojničke čizme, a kao ratni plen. Njeno cveće leži mrtvo poput pogažene časne reči da bude mir i ljubav samo.

I tako... Život se ionako nikad nije mogao reći hronološki a ni reportažno. Mi nemamo ništa od toga što od rođenja prepričamo svoj život. Da bi iko ikad saznao za tvoju muku, stvar je u refleksnom luku, uspomene se tamo uvuku. Iznenada kad se prene, kad se pretrne od glave i pete, na mestu sledi i ukoči u nekom budućem trenutku. A ovi naši živci su strune harfe, i sviraju melodiju neku finu, inače. Nekad tinu ninu tinu ninu a nekad nana ninu, i fino sve. Ja uvek imam potrebu da potapšem po ramenu i kažem: "Hajde, bogati". 54

Ja uvek imam potrebu da me potapšu po ramenu i kažu: " Hajde, ne zajebavaj". I kad mi se poveravaju, ja kažem: "Jah, jest". Pogledaju me upitno a ja kažem: "Pa dobro sad, šta... ma pusti to... šta ima veze...". I tako...

Promene u svetu Sad je leto pa će onda da dođe jesen. Sad kad opisujem jesen ne kažem: Došla je jesen. Sveopšte doba elegija Kostobolna jesen Sad kažem: Tad i tad, u toliko i toliko, tačno, stupila je na snagu kao policijski sat jesen Sastrugani sa oblaka snovi i namesto njih zalepljeni opali listovi s puta, džaba kopaju i rukama i nogama da se vrate na krošnju. Zatvori vrata, upali vatru, spusti roletne, ide zima. U toliko i toliko, tačno, stupiće na snagu kao policijski sat zima 56

Gandi Moj život je kratak bio i prolazan kao san, a uspomene su ugrušci u sećanju, a od njih se dobija moždana kap. Moj život je kratak bio, i bio je tužan. Pitam se šta bi rekao Gandi. I stalna umetnička postavka mojih raščerečenih udova.

Najsavršeniji Odjednom sam izraslo peraje u ptice. Nisam ja ni grad ni predgrađe ni podzida, ja sam drvena Marija na Gvozdenom križu - da mi je kljova izrasla iz guzice nazvali bi je repom. Sunce je položilo oružje, noć duboka kao otvoren grob. Nisam ja papski izaslanik, šta mi bi da se predstavljam tako. I ja nisam presretao papske izaslanike. Ja bih želeo da mi je glava topovsko đule, ali da o tome ne sazna komitet. Neozbiljno je, čini se, za ovakvog mene da ne bude najsavršeniji.

Mislilac na ledini Ne izvuku li se iz čaure krila? Iz pera anđeoskih krila prsti ruke? Iz prstiju ruku čarolija dodira? Da li se zmaj koji bljuje vatru evolucijom smanjuje u crva koji luči sluz? Onda smo mi ljudi umesto urni stekli balzam. Evolucija gmizavaca stvorila je stonogu. Ako nemaš stopalo, ne možeš imati ni Ahilovu petu. Ako nemaš kičmu, ne možeš imati išijas. Pečurki atomske bombe, tom istinskom stubu srama, od straha ne klecaju kolena. A ni od gusenica tenka nikad neće nastati leptir. I tako, s kolena na koleno, s konja na magarca kao Onaj U Predaji u Jerusalim išao sam kroz dan. Svejedno je meni potrbušenom na ovoj ledini misliti o tome.

Istorija bez junaka Površina moga dlana pusta je, ako ne računamo njegove linije, kao mesečeva površina. Nema tu više reka dodira, šuma dodira, naselja dodira. Moja površina dlana pusta je kao istorija bez junaka.

Jesenja šetnja Jesen je. Jesen je došla. Na ovom drveću lišće se svojom čeljusti drži za granu, drži se onako kako grabljivica za vrat drži svoju žrtvu. I neće, neće da otpadne u jesen. Neće da uvene na putu. Da se ne kaže da se slabije držalo u celoj ovoj priči, i da plače. Oh, ono se čini kao mali kićani slavuji, i još taj šum u krošnjama poput krika tišine, i poput igle je kad ubada i prolazi kroz vez, i kad se i poslednji list pretvara u motiv na goblenu, a taj goblen je u zlatnim okvirima.

Kraj je zajeban Pravedno je, Bog svakom živom biću da priliku da opravda svoje postojanje. Ljudi to slabo shvataju pa ne žive dostojanstveno, u ljubavi i milosrđu. Mi se smenjujemo u prolaznosti da bi svako od nas imao priliku da učini što više dobrih dela. Na kraju, kad se sve sabere i oduzme, nećemo pobediti, jer je kraj zajeban. Treba da se bude dobar, treba da se smogne volja da se odbaci volja za moći, i smogne snage za volju za pomoći. Zadrhtim k'o jasika kad pomislim kako je život inače divan a mi samo ga bezveze upropaštavamo.

Otrov i med i američki Kongres Dobro se, u toj maloj bočici, otrov drži. Sladak u inat što je med, lekovit, dobio mesto u tegli. Koga zmija ugrize i gušter ga se boji. Iznenadilo bi me, pravo da kažem, sad da čujem kako američki Kongres žučno o meni raspravlja.

Stoik Nebo plače, a kao da govori kletvu, kiša nahrupila s neba poput rulje, kao da neki opak plan kuje kao što se gvožđe dok je vruće kuje ali sad nije vruće nego je mokro k'o čep. Čovek je pokisao, pokvarila mu se fruzura, i nije više lep. Iako mu lije teška novembarska kiša i nikom na svetu kao njemu nije, čovek je stajao kao nekog izuzetno moralnog i čestitog čoveka data reč.

Portret poreskog obveznika u mladosti U misli strela slomljene prave, koplje polomljene podvučene crte, ono što posvuda rovari, krtica vida, slepa je volja za životom. Oblaci izvezeni na nebu poput grbova na zastavama a dobro vreme dolazi u poslednji čas. To je razlistala po prozorskom staklu žvaka dana, okreću se moje perspektive oko sunca, a jedno dugme meseca dovoljno je da zakopča mrak. I guzica mi, lucidna, reflektuje zrake sunca, njen je otisak onako sam od sebe, božjom voljom zasjao sa kauča, stolice, taburea ili fotelje.

Iz tog otiska isijava lik, iz lika sjaji osmeh, iz osmeha se smeši tajna savršenog portreta poreskog obveznika u mladosti, dok mi čist obraz pristaje k'o budali šamar.

Astronautika Glupi su mi ovi astronauti, oni idu u glupi i hladni kosmos da bi lebdeli, a lebdi se u blagosti i toplini, milosrđu bližnjega svoga. *** Ne postoji sav taj kosmos ni zbog čega drugog nego da nam kaže da smo posebni. Leden i udaljen, kaže: "Ljubav. Topli. Bliski i Dragi". Ko naćuli uši za šumove njegove čuće udar pulsa. Oslušni srce, čućeš srce kosmosa. Ne postoji vreme ni zbog čega drugog nego da nam kaže: "Milujte se".

Iz guzice u glavu Uzimam najveću enciklopediju i na nju sedam. Čuo sam od mnogih kako im dođe iz guzice u glavu.

Razvlačenje vremena i noći Razvlači nas vreme kao stari Spartak. Nekada neke prirodne katastrofe učine da svi umru u istom danu. Razvlačimo ponekad noć kao kauč na razvlačenje. Razvlačimo ovo disanje kao žvaku. Razvlačimo žvaku po ustima čisto frajerski, tako ja mislim.

Ruke Linije dlanova ovih ruku izbijaju na svakom kamenu. Izbijaju na svakom zidu. Prsti umrlih mrse naše tame, u njihovim jagodicama zgužvana neba. Isprepletene u zagrljaju čine korenje zemlje. Pružene izrastaju kao krošnje. Zgnječen mi dodir u stisnutoj šaci.

Sudbina Sudbina nije nikad bila zaplenjena i zapečaćena dokumentacija. Niti kojima smo protkani vezuju sazvežđa, a svetlost je vreli žig u tami.

Nije tako govorio Zaratustra Nije tako govorio Zaratustra, tako je govorio moj dedo Đemo, Đemica moj. Što se ne bi u školskom udžbeniku našla i neka moja legendarna izjava? Čini mi se, jedan je Veliki Vrač, iz nekog tamo plemena sa Jave ili Bornea, kazao veliku misao: "Uh, što me nažulja guzica od sedenja. Idem malo da prošetam."

Suština svih stvari Nagomilaš kamenje kao karte, eto ti bunker, eto ti kule. Oblaci zakrpe poderano nebo, sunce ti vraća u vidu zraka odapete strele. Pet podzida i nekoliko hektara šume. Voda je ta u bazenu zatrovana. Žaba na lokvanju. Poljubac na krasti. Niko te neće oterati iz dvorca. Tamo si se sakrio kao vetar u krošnje. Šta ćeš učiniti sa svojih sedam ruku? Šta si mogao učiniti sa svojih devet ovčjih glava? Ja ne odgonetam samo suštinu stvari. Ja odgonetam suštinu svih stvari. Jezik palaca u tegli. Tegla i dalje na stalaži u špajzu.

Nisam Mudrac Međusobno izjedaju se rane, da nalaze bar mrvu zdrava tkiva. Gnojnognjecave, ružne, odrpane, jedna drugu izjeda živu živa. Jedna po drugoj kao da se pare, tim grizom oplođuju rasu. Pakleno vešto jedna drugu vare, u čudnom nekom neviđenom transu. To su moje rane, za sve ove dane i noći, traganje za istinom, ne ja nisam Mudrac koji sedi, ja nisam Mudrac usred svoga bdenja. Ja nisam onaj koji traži slave, razapinju se jadne moje grudi, stavljam čelo na videlo, evo. Cedi se sparina, šlajm žuči, sokovi tela 74

i nastavlja da se tako sliva. Sitne guste lepljive kapljevine krem-sluzi, bljuvotina soči u zagušljivom smradu svoje želatinske mase, smola otrova iz žaoka izmili poput zmije. Pihtijasto plesniva gorka hrakotina u nekom vrenju, šišti-pišti-vrišti, i kao da se smeje. Sve nas ništi, ja nisam Mudrac, nisam Mudrac ustao sa bdenja. Ja nisam Mesec usred svojih mena, ja sam jedno nežno, osećajno i osetljivo bićence ljudsko usred svojih promena.

Urbi et Orbi Zalivam cveće, u mojoj saksiji nacionalni park. U svetskom vrtu pupi cvet vojnih ofanziva, a cveće zla niče onako, redak po redak. Po tapetama mi se zalepili mitovi kao lišaji i mahovina po zidu tamnice - isti oni mitovi što ono su bili ispisani po stjenkama materice moje mame. Legende su za svoje mesto počinka odabrale ramove na slikama. Otvaram prozor - sa svog prozora Urbi et orbi, držim nemi politički govor, a sve je to kao nemi film, moje lice puno tikova kao što je taj film pun gegova. Ovaj oblak magle nad mojom glavom kao lovor - o, da sam bolje znao da držim političke govore! Linja se moja ćud. Mitari moja volja. Sluz je moja islužena. 76

Legenda o Homeru, Judi, Borhesu Teško je živeti u vremenu očekujući čas koji će da te izda, no ja ga ljubim, ljubim taj čas kao Judu, u njemu svoju prolaznost. Ponekad je teško biti veći od ljudi. Gotovo je nemoguće odreći se ljubavi prema svojoj sujeti. Svim srcem ljubim svoju sujetu, ljubim je kao bližnjeg svoga. Legenda o Homeru, Homerov lik u skulpturama, slepi starac, onako slep bio, a sav svet u Ahilov štit ureljefio i ulaštio. Precizan je on bio, čak dotle da vidi kako skakavac - jok, slagat ću... ama opet… ček… jest baš na Šćitu... je, je na Šćitu miče brkom, i to desnim

Horhe Luis Borhes: "Govorim u ime veličanstvene ironije Boga koji mi je odjednom podario osamsto hiljada knjiga i slepoću". Treba da se zaokruži životni put. Ne treba da se bude na život ljut. Na Ahilovom štitu počiva slepi bes, a to znači da na svetu vladaju samo bes i sunce na nebu koje baca svetlost na sve to, na nas, na našu tamu, izvodi besne gliste. Misli da je kruna s modne piste. Možda je sve to kao odbrambeni gard, kao odbrambena garda, možda je sve to radi biste. A to nije dobro. Zbog toga i ja lutam, podebljavam liniju olimpijskog svog smisla, treba da učinim blještavijim svoj oreol nad glavom. Nije, ako u čarapama istrčim, besan, na ulicu, mlatarajući pesnicama, to gospodski.

Moj pogled Moje lice žuto kao žuta štampa. Nos mi se nametnuo sredini lica kao politički akt. Moj me pogled najviše brine. Umesto uživanja u prizoru razgolićene prelepe i prezgodne žene, moj pogled stvara "pogled na svet".

Baba Deda Žorža Cvrc!ke se češlja

Trla baba plan i ribu na suvom, običan dan, sasvim običan dan, i dva udarca jednom muvom. Srce mi zuji premetačinu zunzare bez glave, udisajem merim dubinu svih mojih istorijskih grešaka čovečanstva. Svaki otkucaj srca iskoprca se u zemljotres. U mojoj krvi dijaliza vekova, krv u telu pravi pomak. Gen mojih predaka svojom čeljusti zariven u mene, izgriza me filtracija njihovih života. 80

Trla je baba plam šest baklji i večnu vatru u Sarajevu kao zenicu oka svoga. I trla je baba čibu nad uvom; Baba!, Baba!, baba ne čuje ili se čini gluvom. Suši se ljudska krv, tako nastaje nova Zemljina kora, novi kontinenti. Suši se vonj i sparina u zraku, tako nastaju nepremostive planine između ljudi i nacija. Planine načičkane kao značke i ordenje na vojničkoj uniformi i to bi Zemlju trebalo činiti herojem. Ali nema džabe ni u stare babe, trla baba ribu nad evnuhom, transvestiti u tranziciji.

Grrrrgrooooogroooooo bljas Ne smeju znati da nemam krila. Niko me ne razume. Treba da izrastem više, izrastem smelo, kao iz glave čvoruga. Zevam. I nadvijam se nad ogradom balkona. I gledam neke žene koje će me nadživeti: "Moglo se je i pristojnije živeti", pomislim. Brda u svom talasanju kao da iskašljavaju uvek malo krvi, veče se razliva kao turberkulozni ispljuvak. Grrrrgrooooogroooooo bljas, krš....................... blic, eto sad nešto razmišljam, možda sad padne meteor ili, verovatnije, grom me pogodi pa ovo budu zadnje reči koje sam izustio. Jedna suza je kanula, pustio sam jednu suzu za sobom, mušku, najtežu. "Ostavite ga tu da leži, ni ranije nije prkosio zemljinoj teži", tako bi rekli. A ja... hteo bih da nešto vredim. Hteo bih da sam glavni. Žao mi je što sam krepana mačka. Žao mi je što sam polupani lončić. Nemam više sreće. 82

O važnim stvarima Ja sam živeo svakako nikako, pomalo banalistički bizarno. Ugrizao me je medvjed, rana k'o mrva, na meni su p'janom cepali drva. Čovek zaboravlja na važne stvari, a one nevažne su mu preče jer mu se čine važne, a nisu. Pravda nas stiže s gusarskim povezom na oku i otkriće nam svu snagu svoje volje za moći. Kelner, vino natoči, da pijane oči ne zjakaju više.

Dobra i pravedna dela Nebo - pokrivač iz kojeg mi vire stopala i glava. I ja se samo okrećem na jednu ili na drugu stranu, a zemlja je postelja, i počešem levim palcem desni taban, a počešem i desnim palcem taban levi... I još se onako malo počešem, i ruke pod glavom, i gledajući svemir mislim ja: "Velika su i čudesna dela tvoja. Pravedni su i istiniti putevi tvoji, Alene, Kralju, Legendo, ko da doista ne slavi ime tvoje, jer ti si jedini svet. Zato će svi narodi doći i pokloniti se pred tobom, jer su se očitovala tvoja pravedna dela: jedeš i spavaš, malo se i probudiš, pa protegneš se, jedeš i spavaš, ponekad i guziš..."

Disanje "Je li se svi svetovi ruše?" "Ne znam." Ne znam kad me to tako pitaju, ali znam da prostor praznine ne čini prazninu, nego okvir je ispunjenja. Postoji samo naš strah od samoće, i ja mislim da treba da se postoji u svetlu istine. Ja sam neko ko ne krije postojanja; postojanja neba, postojanja šume, ja ne krijem postojanja voda... Hodao sam ja po vodi smisla bizarnih banalnosti, slutnja je cvet noći i na vodi procvetala, i šta sad imam tu da se vodam: Ja svima, ne oklevajući, na prvu odam disanje.

Kamikaze svetlosti Nije svet grba Atlasova, ili da pristanem na laž da je to neka ravna ploča - taman posla! Nemoj srat' da svet je lopta šarena već milion godina... Svet su rasprostrte moje zenice kao zidna karta... Znoje mi se zenice pod težinom pogleda kroz njega... Sve me vezuje za njega, ove žilave tetive sunca pune su refleksa odraza moga u njemu... Sve u svemu, zraci sunca kao mač zabadaju se u kamen spoticanja. Žedan Merlin na studencu plete od duga u mojoj suzi, od dlaka u svojoj bradi, umesto krune meni, paralele i meridijane, a oni opet horizonte sveta... Zraci sunca su kamikaze svetlosti, to dokazuje i noć.

Koka ili kokoš Ne lažem, ne pijem i ne pušim, ne kradem - tiho živim svoj svetački život. Od sunčevih zraka ispletem sebi svaki dan novi oreol. I onako, više za sebe, pitam se šta starije je: koka ili kokoš?

Nemanje opravdanja Ostanu neke žene koje treba utešiti. Ostanu neke žene koje si utešio, i s kojima ne znaš šta ćeš. Ostaneš i ti pored njih bez obzira na sve. I nemaš opravdanje.

Nije večno proleće? Zašto vreme stari? Zašto vreme usporava i zašto se umori? Zašto vreme nije večno proleće?

Kakav bih bio kao otac Dan mi pred prozorom ostavlja svoje sunce, svoju plavu neba. Kroz prozor vetar, prekriva moje golo telo kao veo. A ja umotan u staniol svoje providnosti, blaga kupka moje jeze. Ipak, pod prozorom poklanja mi se dan i dariva me, mislim da to nije bezveze. Tako su se tri mudra kralja poklonila pred Merjemom, i detetom njenim. Nebo i zvezde takođe čeznu milovanja moja i roje se sve da otpočinu na ovim mojim dlanovima. Kakav bih bio kao otac? Da li je ova moja psovka pasija, Pasija? Razumeju da moram biti u svima njima da bih bio jedan. Rođen sam da živim u njihovim dušama. Rođen sam da me melju otkucajima svoga srca. Rođen sam da gorim u vatri njihove krvi, da me dave uzdasima svojih grudi. Križanja njihovih linija dlana moj su križni put, razapeće me stisnutim šakama. 90

Dan mi kaže: "Završiću, ne tako što će sunce zaći za brdo, ili će se utopiti u moru... Utonuće u mekoću tvoje kože, svoje zrake predati boji tvoje puti..." A moji puti... Zakopaše me moji koraci u lutanja, šta se puteva kao zemlje na mene svalilo. Bila bi to humka, staze da niču iz nje kao korov. Da se izvijaju te travke nada mnom kao telo žene.

Kakav bih bio kao otac 2 Dan mi pred prozorom ostavlja svoje sunce, svoju plavu neba. Kroz prozor vetar, prekriva moje golo telo poput vela. A ja umotan u staniol svoje providnosti, blaga kupka moje jeze. Ipak, pod prozorom dan mi se poklanja, i dariva me, mislim da to nije bezveze. Tako su se tri mudra kralja poklonila pred Marijom, i detetom njenim. Nebo i zvezde takođe čeznu milovanja moja i roje se sve, otpočinu na ovim mojim dlanovima. Kakav bih bio kao otac? Otac je na kraju ipak žrtvovao svoga Sina. Ne ovca za sina, Ovca za Stado, Bog je razderao na krstu svoga sina kao kurban. Carstvo za konja! Isus je vodu pretvarao u vino, papa drveni krst pretvara u zlatni, zlato sine. Bogu božije, caru carevo, a onda: Zar i ti, sine! Sin stoji s krvavim nožem: Sine! Oče. Cezare, pozdravlja te onaj od kojeg umireš. 92

Ave, ava. ti si kriv, ti si konj i krava. Da li je ova moja psovka pasija, Pasija? Razumeju da moram biti u svima njima da bih bio jedan. Rođen sam da živim u njihovim dušama. Rođen sam da me melju otkucajima svoga srca. Rođen sam da gorim u vatri njihove krvi, da me dave uzdasima svojih grudi. Križanja njihovih linija dlana moj su križni put, razapeće me stisnutim šakama. Dan mi kaže: Završiću, ne tako što će sunce zaći za brdo, ili će se utopiti u moru. Utonuće u mekoću tvoje kože, svoje zrake predati boji tvoje puti. A moji puti? Zakopaše me moji koraci u lutanja, šta se puteva kao zemlje na mene svalilo. Biće to humka, staze da niču iz nje kao korov. Da se izvijaju te travke nada mnom kao telo žene. I trag moje stope u pesku na nekoj romantičnoj plaži otegnuo papke. 93

Deda Žorž Cvrc!ka pije sprajt Opet je na mukama. I peva džingl bel. O, to su mali kićani slavuji. Deda Žorž, Cvrc!ka, bivši navigator, hteo bi da pije sprite,

u kičmenom stubu pepela njegovog Partenona i Panteona Bog uklještenog nerva, svaki dan kleše novi pršljen. 94

Ako su te uboli šiljcima nervnih tvojih završetaka, shvati to kao akupunkturu, pogledaj, na primer, tu curu, Trnovu ružicu, Trnoružicu, ona iako se ubola mnogima je bila trn u oku. A deda je ljubio žena ne zna im se broj, skupljao je ženske dodire kao što se dobra dela skupljaju za ovaj i za onaj svet. Otvarao je u njima mirisni cvet. A kako mu samo stoji belo, neka bi mu tako rekla. o žene moje! kako mu belo lepo stoji a kako mom muškom stoje brci i kako se mrači oblači svlači i mudro ćuti i mudro zbori od glasa me njegovog podilaze trnci no katkad se na koji trnčić ubodem u pekmez se pretvorim s vremena na vreme da može na lebac da me maže. 95

A deda bi im govorio da pogledaju u njegov dlan, da se tačno vidi kako je planeta oblikovana da je obujmi, da se nađe u njemu kao suza. kao kap kiše. kao lobanja... kao jabuka u njihovoj ruci. Vidi!... moj dlan... govorio bi im deda, ove linije... njene su paralele i meridijani... No, Šarenu Loptu sam jednom davno ostavio da lebdi, kako bi na ovom dlanu zrile tvoje grudi… Dok milujem tvoje telo, linije dlana se kao korenje zapliću u erogene zone tvoje kože, svaka moja jagodica prsta, njena šara, postaje pesma. Ako ćeš to nazvati rečnikom biofiziologije: živčani završeci kao završetak života - i bolan i sladostrastan I vidiš: to je moje pravo biće, to što osetiš moja je duša.

Neosavremena pesma, i produhovna Od sveg puta samo putni trošak Dolinom suza do doline senki I ćošak Bole ga ćoše Svi kao Eva u raju grlom u jagode Ja stao po strani K'o grom iz vedra neba Britka misao nad glavom jedva povezuje konce Nad njom promena klime Leta i zime Grlom u jagode Dolinom senki Kao tačka na kraju rečenice Jenki Na vrhu pagode

Koraci Moji koraci, iako stvarno pređeni, nikada neće činiti put. Ko zna gde, po kojim sve mestima moja stopa gazi nekog mrava, neki cvet. Šetaju li moji koraci, bez mene, još onim trgovima i alejama? Nastoje li se uskladiti sa koracima onih žena? Sapliću li se još pod granatama? I najzad, mogu li izbeći svoj poslednji korak? Moji koraci, iako stvarno pređeni, nikada nisu načinili pomak.

Obris bangavog palca Vratili su se sada i svi moji koraci, otkad još ishodani, i klaparaju iza mene, i čekaju da u pređenom putu mojih misli utisnu svoju stopu, ostave trag. Putevi po kojima hodamo i koji hodaju s nama i s našim koracima, pričaju o dolascima. Sakupio sam i sve svoje utisnute stope, držim ih u šteku, u trezoru, one sada čine kratere Meseca. Uvek se osmehnem kad u doba kad je pun Mesec nazirem obrise mog bangavog palca i Ahilove pete. Iz plikova ovih koraka cure crne rupe kosmosa.

Snaga hipnoze Kućne papuče mi futrovane onim mojim rezervnim stopama kojima je trebalo da obiđem svet. U čašici kolena još mi čuče koraci predviđeni za parade od sedam milja. Na štriku s tek opranim vešom vise i moji putevi. Njih treba da ispeglam i razastrem u daljine. No ja stavljam ruke u svoje mišje rupe (i mišja rupa vredi hiljadu dukata). U susednoj sobi čuje se kako nešto šuška i grebe, kao da je, čini se, miš u duvaru. Sklapam oči, otklapam oči, sklapam ih, otklapam. Snagom hipnoze uspavljujem dan.

100

Slab. Sujetan. I prolazan. Nekom će skinuti zatamnjene naočare, u prolazu, i u mislima, gledajući ga, dati mu moje oči onakve kakve su kad sjaje i kad se pitaju, pristajući tom mom glupom izrazu lica kad mi ono ništa nije jasno. Nekom će ozbiljnom staviti moj osmeh. Nekoj veseloj grupici podesiti moju boju tona kada se smeju. "Bio je bolji od svih", suprotno od onog kad nekom brzi japanski vozovi prolaze kroz glavu to će im, tiho, poput padanja lista, požutelog, i slabog, blago, dok sklapaju kapke, spustiti se na misli. Onako kako podnosim nakrivljenost slike na zidu, nakrivim kapu. A na brdu nebeskog čistilišta vrba na hip-hop mrda. Možda i izađem na njenu zimzelenu granu. Ja sam možda hitmaker, ja sam možda zvezda šlagera. 101

Noću se teglim u postelji kao poslednja rečenica u tužnom filmu koju junak izgovara kad ono umire na krilu svoje dragane. Oh, mene pomisao na moju smrt tako gane, govorim vam kao dijete u snu, sve po sjećanju, svoje noći i dane. Nekom će skinuti zatamnjene naočare, u prolazu, i u mislima, gledajući ga, dati mu moje oči onakve kakve su kad sjaje i kad se pitaju, pristajući tom mom glupom izrazu lica kad mi ono ništa nije jasno. Nekom će ozbiljnom staviti moj osmeh. Nekoj veseloj grupici podesiti moju boju tona kada se smeju. "Bio je bolji od svih." Život je dugo, dugo oporavljanje, više-manje.

102

To be Sve znam, poznata su mi srećna i nesrećna poglavlja. Stene sve imaju oblik moje lobanje. Svoje TO BE, ovaj put na hebrejskom, Hamlet je mogao izgovoriti jedino na mestu gde su razapeli Hristosa. Da, znakovito - na brdu Lobanja držati lobanju u ruci: U ime Allaha, Milostivog, Samilosnog 1. Tako mi vremena, 2. čovjek, doista, gubi, 3. samo ne oni koji vjeruju i dobra djela čine, i koji jedni drugima istinu preporučuju i koji jedni drugima preporučuju strpljenje. Konstantan sam u odnosu na prostor i vreme. 103

Onaj koji zvezdanu nit rasteže kao paukovu mrežu (ako je dotakne ženska ruka - postaje harfa). Onaj koji je matematičke krivulje rastezao kao luk, svoj kurac stavljao kao strelu. p.s. Ja svoj glavić kao Hamlet lobanju svaki dan držim i razmišljam o prolaznosti dok pišam. Možda i od mog glavića, koliko sam tvrdoglav, ostane lobanja koja će biti inspiracija nekom drugom Hamletu (ili Ofeliji) u neka druga vremena.

104

Of - F!nger? I ultrazvuk i svetlost sunca CT-a, a i rezon magnetne rezonance slika isto: u svim mojim sistemima organa i organ je reda, javnog mira i reda. Upečatljiva je usred rendgenovih sunčevih zraka skladna skeletona moga građa, a to dokazuje da sam uzoran građanin. Sa pasoša slika kao ikona. Ozaren pod oreolom putešestvija, kao da sam od svih na svetu vrtoglavica stvorio putanje. Kruži svest oko moje lobanje kao omča oko vrata, kruži po mom telu tok krvi kao kružni tok u slepoj ulici. Creva mi se prave važna - sad deluju pravno važeće: život se nastavlja dobro, ispravno funkcionišu moje lične isprave. Vitalna je i sva moja preostala dokumentacija: raspliću se u trbuhu creva onako kako se raspliću krvni sudovi srca. Bubrezi mi pomalo rade u ilegali. Šta se sve jadnom čoveku na pleća ne svali. Šta sve jadni čovek ne svali na ofinger. 105

Regulisanje krvnog pritiska pomoću suknji i podsuknji can-can plesačica Smenjuju se godišnja doba, kalendar rasipa godine, i sve je prolazno... Ali, moje srce kuca pravilan ritam smene noći i dana, sve prolazi... Voda otiče, rečni talasi zapljuskuju svoje obale Na kupalištu Štrand, na lepom i plavom Dunavu, mislim o tome kako se ova reka uliva u more, i igram valcer, i podiže se i spušta more tamo negde, zamišljam, valovi mora penušaju kao podignute čipkane suknje i podsuknje can-can plesačica... a mesec reguliše plimu i oseku mog krvnog pritiska. Na krvnim mojim tektonskim pločicama kao Nojeva barka nasukan počiva svet.

106

Ne kiše - anđeli Jedna se tuga pokušava, kroz ove kiše, isplakati još od početka sveta. Nekad se kiše strmoglavljuju kao anđeli s neba. Kiše padaju jedna preko druge kao vojnici na frontu - kao njene, kao fine ženske suze. Tebi nenaviknutoj na kiše, Barbara, može se dogoditi sudbina kocke šećera. I da znaš, bezveze ti je vitraž na najlonu, zapanjujuće reljefast. Po njemu kapljice kiše kao pčele u košnici. U ovoj jeseni nemaju šta da traže, ne kiše - anđeli.

107

Kiše ne padaju Uostalom, kiše ni ne padaju; one se spuštaju kao kad umoran kasno noću spuštam glavu do uspavane slatke tvoje, ... i ne zaspim odmah, nego ti osluškujem snove. Kiše ne padaju; spuštaju se kao dlan na grozničavo čelo. Kiše ne padaju; spuštaju se kao što se stari novinski list spušta na beskućnika na klupi. Kiše ne padaju; one se spuštaju kao tvoj dah, vlažan i svetao, na kapke, mrtve, moje.

108

Prokis'o 7.45 h. Čovek ne postane ni niži ni viši kad pokisne na kiši. 13.20 h. Ja kad kiša pada izađem i pokisnem al' ne narastem niti okraćam. 17.10 h. Ništa ja ovu kišu ne shvaćam. 20.35 h. ….kap... kap... kap... kap..

109

Kako šumi lišće Pod krošnjom stoletnog stabla stajao sam nad nadgrobnom pločom mislio sam o smislu života. I hteo sam nešto da kažem, i nisam rekao ništa. Zaustio sam, i nisam prećutao, odćutao sam ono što sam se tako dugo spremao da kažem, i slušao sam kako šumi lišće. Čuo sam prve svoje korake: Ta-ta! Ta-ta! Tašun tašun tanana pala maca s tavana, jedno jaje muć a mi deco čuč.

110

Tvrdo, sasvim ljudsko, govno od straha, crno Kad vatra izbaci svoje kosti. Kad vazduh izbaci svoje kosti. Kada voda izbaci svoje kosti. Kad zemlja izbaci svoje kosti... Sve prođe... Sunce se otapa u vosak i kaplje s neba kao obična sveća... i sveća dogoreva. I nebo s njim kaplje, i iskapao je dan i iskapaće noć iz tog voštanog peščanog sata. Na kraju će samo ostati stvrdnuto crnilo. Na kraju će ostati tvrdo; tvrdo tavorenje, tvrdi žulj pregalačkih težačkih ruka, tvrda muka. Tvrd dah vriska jauka ropca rođenja i samrtnoga ropca. I tvrdo, sasvim ljudsko, govno od straha. 111

Donesi mi otkrića! Ponekad osećam da se one javljaju kao tumor u mozgu. Moje misli sve su iste - jedno obično zatrovanje svesti.

112

Volumen Dok odlazim, iz pete mi izrastaju ruke. Grčevito se čuvaju za svaki grm, ogradu, banderu, streme onim rukama koje ih raširene dozivaju. Ali svaki tako načinjen korak dva puta proširi Zemlju, poveća joj volumen.

113

Uznesenje Dole su negde, ne vidim ih, svetla gradova - moj bivši dom. Gore su negde, ni njih još ne vidim, moje buduće dnevne sobe, ognjišta, trpezarije... Kroz mene u ovom trenutku sve živi, maglica sam iz koje je nastao svet, životi se u meni začinju.

114

Osiguran mir Zamisli da nema crva! Morali bismo i mrtvi sami sebe Izjedati. Upravo zbog crva osiguran nam je Mir.

115

Brojanje do deset Ne znam zašto misliš da ne znam brojati do deset kad znam. Ne znam otkud ti ideja da ništa neće biti dobro kada će sve da bude dobro. Sve će da bude just fine. Znam ja brojati do deset, ali obrnuto: kao svaka pristojna, pristojno postavljena bomba u kojoj otkucava satni mehanizam.

116

Vetrova kandža postojanja Svojim uzdahom ispuštam korenje, nešto što će moju prolaznost vezati za vetar. Zarivam vetru svojim dahom kandžu svoga postojanja, ogrebao sam ga suzom svoga lica, razderao sam ga svojim slinama... Žvaćem mu u nosnici vitalne organe, mirise (ne mirise zemlje) mirise najputenijih žena, koje je usput pokupio. Stvar je u tome da u vetru izrastam kao njegov najnemirniji pramen, kovrdžica, uvojak, spirala univerzuma, lokna vrtoglavice.

117

Slučajni prolaznik Ja udišem vetar iz krošnji drveća. Ja ušmrkavam vetar iz šupljina kamenja. Ja gutam vetar svih promaja. Udišem vetar i izdišem ga neumorno, prerađujem ga unutar svojih grudi u katran i smolu, tako mu sačinjavam spomenik u obliku mojih pluća. U njihovom levom i desnom krilu ostao je, kao leptir u gusenici, učauren let. Pluća mi se ponašaju kao torzo spomenika, a dah limen, neusvirana limena muzika. Ono što mi još treba koraci su za posmrtni marš. Vetar mi se izjadao. Umoran je od tračeva, sve ih je sakupio. "Dobro si mogao", velim mu ja. Svemirskom tom propuhu rekao sam da ne bude panglu i da ne njiše zastave nacija. Pokazao sam mu kako ona tamo devojka svojim ljubavnim uzdahom nosi nebom oblake. I pegavi soko proleće, ćaska i okleva sa mnom, u njegovom krilu leglo vetrova kao što je u mom krilu leglo, 118

i jazbina i gnezdo, mekoće i nežnosti i topline... Sledio sam ga onako kako oblaci uvek slede vetar, a vetar sledi duše koje se traže i posle svoje smrti... U vetru ćute njihovi krikovi. Vetar ćuti. Vetar je tu samo slučajan prolaznik.

119

Večno besmrtna Jutros je pred mojim vratima nevino osvanuo Optimizam sreće. To se retko sreće da pronađu se tako krpa i zakrpa, i popune šupljine polupanim lončićima, da onaj žedni otpije gutljaj vode sa svojih diogenskih dlanova. Iz daljine godina već svetli moj lik kao fokus, kao pouzdano zaleđe, umjetnost me čini jačim nego što pretpostavljam. Na mojim usnama tvoj okus kao hokus-pokus Čuj, preparandus!? To mi više liči na neko lajanje na mesec. I ima samo smrt zvezda, ali nema smrti onako uopšte, i ima Život, i ima još Ljubav večno besmrtna.

120

Lagano... Lagano se u mojim ustima smiruje upala desni i otok se povlači. Na krajevima mojih usana lagano, zaista, zaceljuju žvale. Lagano po mom telu prolazi crvenilo i svrab. Otpada iz mog života dlakava bradavica. Lagano iz mog života izlaze krastave žabe. Iz moga života izlazi, najzad, otrovni crv. Zarasta u mom udu više puta slomljena kost. 121

Mamuze Pokrepaće nam i ova družba. Stanjiće se i ovaj saldo. Izgubićemo bonus. Po nas neće doći vučna služba. Oslabiće tonus. Poreći ćemo da smo bili pogan, zakunimo se zadnji put da ne umemo da kunemo. Sam će od sebe iz života ispasti višak sudbine. Bili smo dobri? I da i ne. Jednako su nas divili i klozeti i korseti, bolji je onaj što osaburi a nije onaj što se sveti. Ne mora štikla uvek biti ta na peti. Mogu i mamuze.

122

Životna priča Nisam zamišljao kako me ljube. Zamišljao sam kako do mene sede. Kako se, dok im pričam životnu svoju priču, uz mene jače priljube. I od onoga, kad naglo zaćutim, što bih im mogao reći osede.

123

Jurca To što si oćelavio dokaz je da nisi daleko od golog kurca. Istorija se u vremenu nadima kao pivski stomak. Dobro, još poneka šmizla za tobom jurca.

124

Truba Krokiji drhte od neuhranjenosti, a ja dok hodam zemljom sitan i naduvan od grčeva kao nečija namerna malenkost, izvodim svakodnevnu svoju teatralnost: kao zastava koja nema farbu ni grb šumim, šumi vetar u krošnjama, šumi, šumi plameno lišće, šumi, šumi muk umrloga. Nisam našao bisera u blatu, tek trule kosti, muče mrtvi, ječe u blesku zlatnog zuba, i rokću, iznad njih, svinje kao da ih kinje. Biće bolje sve, spasićemo se mi svi, ali ne pre dok ne dune, gledao sam to u filmu, američke konjice truba.

125

Portret lepši od Gobsekovog Moj nos - strmina kojom su se popele bore do mog čela. Tamo zasele. Obrve su mi se nadnele nad oči kao najgušći čestar, kao pretnja. Arkade poput viličnih kostiju, zarivene u čelo, trgaju mi lobanju. Preko njih se iselile suze, postale nomadi po tuđim obrazima, potom se spuštale niz tuđa leđa tuđih pršljenova sve do guzice i šupka... čudne li migracije. Moj nos nadvijen nad usnama kao proizvođač oluja - oduvaće sve primljene poljupce, i oduvaće pola svemira. Svako jutro sve nešto kontam da mi brci osvanu u one brke Omara Šarifa u njegovoj ulozi doktora Živaga u filmu Doktor Živago. Sad mi više liče na brkove na novčanici od sto dinara, a to je slika Nikole Tesle. Brada mi je završena priča. Šta očekujem od svoje kože, od stvrdnutog blata? Šta očekujem od tog krečnjaka koji se zainatio i ne prestaje da izigrava moj skeleton?

126

Krečnjak koji tim kostima samo želi da prekrije moju srž da ne smrdi, iz koje će krv da stupa i maršira, krv se evakuiše iz jednog u drugi organ, krv mi slabi, dan je bio loš. Sunce mi za leđima kao grba. Creva mi u svom slepljivanju i rastezanju ispisuju stihove, ispisuju božje ime, potpisuju da sam postojao.

127

Mehkoser Svaki moj odraz u ogledalu postaje portret. Neka se zna da sam ja učinio kraj postojanju ogledala. Kazivaće: "Mehkoser je to bio, onaj; on u kojem god se ogledalu ogledao staklo je od miline njegovog lica, od neodoljive lepote njegove, prilepilo uz sebe njegov lik, njegov se odraz zadržao u ogledalu i koji se god drugi pokušao ogledati u istom tom ogledalu, nije se ogledao. Tako je bilo, i bi tako sa svakim ogledalom. I otad ogledala ne odražavaju nijedan drugi odraz, nijedno drugo lice i na svim ogledalima stoje Mehkoserovi portreti." Svako je ogledalo postalo portret.

128

Vratiće se rode Nisu mene na svet donele rode - naprosto sam se u njega iščašio, i još sebi jutros delujem nekako deplasirano nije uvek u životu sve zlatom trasirano.... Oj, rano, ljuta rano, sve dođe ili prekasno ili prerano, i usrano. Oj, gde to kosovi zvižduću, i broj bezbroj mojih Danteovih krugova. Na šta smo to spali? - na hali-gali, i kako smo to pristupili stanju stvari kad nismo ništa doznali? Da li smo se u kosmosu bratski sa drugim vrstama prepoznali? Prvo da razjasnim razliku između cirusa neba i cepanice drveta, iz ovog ugla, 129

sa ove tačke gledišta, teško je meni govoriti o amplitudama. I jutros sebi još delujem nekako neefektno nije uvek u životu sve sitnišem kasirano... Da, moje je bivstvovanje na zemlji oporo i tvrdo, čisti bordel i kazino šta si joj u dupe zin'o? I dok sebi govorim sve ovo mirno i iz dubine duše, uopšte se ni ne slušam, mislim samo kako bi je bocn'o i za guz ušćin'o.

130

Osedelo Sunce u Mesec Ona žuta izlučevina savesti u ušima zatrpala mi sluh. Prerastaju me nokti i dlake krivice. Misao zjapi dograđena u svome mauzoleju ruševina. Osedelo Sunce u Mesec nad tim ruševinama, s neba je pao zlatni plašt dana. I ispod tog zlatnoga plašta zlatna put dana, naborala se, rascvetavaju se njeni crni podlivi, a to je noć konačno svime ovladala.

131

Sedam milja Zemlja se okretala oko moje vrtoglavice. Snagu zemljotresa činile su moje migrene. Pa ipak, moj palac udara pečat zemlji. Od pređenih koraka čovečanstva ja činim ples. Nemam ja čizme od sedam milja, ali imam od sedam milja Ahilovu petu.

132

Lagana šetnja Ovom šetnjom mogu izaći iz svojih životnih priča i ući u svoje životne priče. Pratim obrise brda, ivice oblaka: nisu li isto zemaljska brda i nebeski oblaci? I jesu li oblaci nebeska brda a brda zemaljski oblaci? Obrisi horizonta čine krivulju po kojoj ću se iskriviti, stene čine ispupčenja iz kojih ću propupati... iz kojih će propupati rasuti koraci mojih pomaka... Iz njih će, iz tih koraka će poteći novi putevi, a stope će poravnati zemlju. Čovek ostavlja svoje stope, zapravo, na cedilu, u blatu, da se koprcaju, zaglavljene, bez dalje perspektive, ili ih ponekad ostavi na pesku da ih voda potopi. Ipak, dok šetam, putevi mi dolaze i daljine mi dolaze tamo sa onih linija horizonta s kraja sveta, da bi me ispunili bliskošću. U svojoj šetnji bežim travama da me ne stignu i ne prerastu. 133

Ovom sam ĹĄetnjom zaustavio ono ĹĄto se nikad nije moglo zaustaviti. Sada su mojim koracima zaustavljeni Panta rei i Perpetuum mobile.

134

Za kim zvono džingl bel U svom odevanju prolaznici uvek neki detalj; šnalu, mašnu, kravatu... Ja okačio muda da vise dok hodam. Jaja mi udaraju jedno o drugo, šuplja i prazna kao kad zvone crkvena zvona. Zvonar sam te crkve, kakva god da me je začela bogorodica. Meni sunce u svom zalasku zaselo za vrat kao onaj starac onom Sinbadu, pritišće me u mokraćnom mehuru sveta vodica. Takav teret ne bih mogao da ponesem ni među nogama, ni svet na leđima. Po onome kako piše u spomenaru suton je romantičan i lep, klimam glavom, ruke zabite u džep. Dubok je džep. I zato ne pitaj za kim zvona zvone. Zvono uvek zvoni za tobom.

135

My way I tražim, put kojim se ide, glat, kao u Hamide. I put sveopšte solarizacije koju pale ruke Lucije. I da tako stignem u nove osvite sveta koje budi Sabaheta. I koračam vitak kao vita Jela, ozarenog čela. I bude mi samo dana bela što ono donosi nam Izabela. I na kraju, na kraju svoga puta, kad se sumira MY WAY i kad siđem sa bine kao sa Sabine, i bude duši prosto, i kažem sebi: Ale, hej, ali frankly, nemaš tu šta da snatraš ili sinatraš - Al, sve si DID IT rahat kao ispod vela što bejaše rahat Rahela... I tražim, put kojim se ide, glat, kao u Hamide...

136

Nad mrtvom majkom svojom Zubalo, čeljust je ostala poslednja u svom trajanju. Nem joj nad grobom k'o kobili gledam joj u zube, verna sam tišina, a iz rake zjapi škrga, cvokot. cerekanje konjsko. I gutanje. Rebra iskrivljena kao žene dok peru rublje nad rekom i zaustavljenu suzu u njoj ispiru. Rebra iskrivljena kao Biljana dok platno beleše na O hrid - te izvori, kao humku što raste k'o greh u stomaku - obilje tuge ljiljana. Čašica od kolena i pehar od karlice ćute kasni jauk vere. U pršljenu svakom pelin omče grla. Iščašena cevanica kao i ova trava iz nje koja čuva ravnotežu koraka njenih, kao fosile. Ne mičem nikud, stojim, gledam. To koračaju vile. 137

Kad umrem srušiće se nebo Ponekad mislim da moje kosti podupiru ovo nebo iznad, i kad umrem srušiće se nebo. Mislim da moje kosti podupiru sve svodove hramova i da su od njih isklesana sva božanstva. Od njih su načinjeni spomenici, i temelji spomenika. Od njih su načinjeni zidovi u predgrađima. I zidovi u tamnicama, od njih su načinjeni zidovi moje sobe. Moje kosti rastu i rune se, rastu i rune se planinski venci. U koštanoj mojoj srži urasle stene. Nervi mi se po telu lome kao kosti. Kosti u telu kao skeleton in d kapbord. Moje se kosti lome i osipaju, lomi se i osipa nebo, kad umrem srušiće se nebo. 138

Grobnica faraona Zevsova statua u Olimpiji imala je odeću od zlata, ruke i lice od slonovače, a oči od dragog kamenja. Kolos na Rodosu, bronzana statua Heliosa, boga sunca. 45 metara visoka. Hram boginje Artemide u Efesu, u kojem je čuvano nekoliko najboljih dela grčke umetnosti. Zapalili ga Goti. Zidine u Vavilonu koje su mogle zadržati i Gote - danas samo ruševine. Mauzolej u Halikarnasu za kralja Mauzola, izvanredna građevina i toliko raskošna da sada svaku monumentalnu grobnicu nazivamo mauzolejom.

139

Faroski svetionik na ostrvu Farosu, na vrhu je gorela vatra prema kojoj su se upravljali brodovi ulazeÄ&#x2021;i u luku. UniĹĄtio ju je zemljotres. Ostala je samo Keopsova piramida u Gizi, u Egiptu - grobnica faraona.

140

Tuga Svetlost koja luta svemirom tanka je nit kojom noć iznova zakrpi svoj mrak. Zvezde su opkolile moju glavu ali ne čine ni krunu ni oreol, čine još jedan šav. Mračna su ova svetla u sobi, ali tuga je svetla. Ugasio sam svetla. Mene nema, ostalo je samo postojanje stvari. A tuga i dalje svetli.

141

Umro je najveći zmaj u mom vrtu (posvećeno Mungosu) Mesec izrovan kraterima što mu ja uporno jezik plazim. Svemir tesan opštoj mojoj svesti. Odnekud tiho jecanje kao mljackanje, uzdisanje kao podrigivanje, suze se brišu kao da oblizuju se sline. oslušnem - umro je najveći zmaj u mom vrtu. Svi mravi su došli. Zakuska je trajala do jutra. Kiseline su držale omaž. Kako beše lepo, i kratko za nas što odosmo pre kraja I lepše za one što su ostali, do kraja.

142

Vreme je da se krene Po suncu izrasle dlake mraka. U ovoj noći tražim vrata, kao velike i male usmine žene. Vreme je da se krene. Vezem svojim isprepletenim rukama... Zvezde neka nekim drugim svecima izvezu arkade svetlosti... Iza mene, u ovoj noći, ostao je mesec, moja svetla tačka. Njime kao u okove zatvaram svoju misao, i držim je na njegovoj tamnoj strani.

143

Dozivanje Na obali sam. Reka se vuče kao učkur starih šarvala, namerava, možda, da se zapetlja oko vrata. Neko me, čujem, doziva s vrata.

144

San Sinoć sam sanjao tesan klanac. Sanjao sam kako me je zatrpalo kamenje. Prenuvši se u prirodnom strahu i znoju oslušnuo sam noć - nikog nisam čuo da zbog mene vrišći.

145

Mora Šta to radiš, sine? Sanjam, majko. Sanjam, majko, kako kad zaspim sanjam, a ti me pitaš, u mom snu: Šta to činiš, sinko? O čemu u snu sanjaš, sine? Sanjam babe i žabe, majko. I sanjam o ljudskoj nadi, tužnoj ljudskoj nadi, da se iz babe budi uspavana lepotica a iz krastave žabe izrasta kakav princ ili barem kakav krunopunoglavac.. Zašto to radiš, sine? I ne misliš li da je to, ako ti se san ostvari, rojalistički san o povratku Kralja Elvisa? Zašto to radiš, sine? Zašto to sanjaš? Eto zato, majko? Eto zato. 146

Život je samo san Sve će prestati postojati Kad prestanem postojati Ništa više neće biti Kad prestanem bivati Lepota je u snu Snivati

147

Ono kaže: "Joj!" Ne može se opalo lišće popeti, uzverati uz stablo kao alpinista uz skliske strme stene. Ne može se opalo lišće uzverati do krošnje i naći svoju granu i smestiti se na njoj. Ono kaže: "Joj!" Jer ne može se lišće kao mačka popeti na krošnju zabijajući svoje kandže u koru uz gibak skok. Ne može se kao što može voda pokretima gliste ili crva uzverati se do i najmanje grančice prolazeći najtanjim cevčicama. To lišće ne može uraditi i zato je mrtvo; jednom kada otpadne ono kao da se surva, kad jednom postane žuto, i otpadne, i bude uveo list na putu, i zgaze ga, zauvek je mrtvo. Jedan čovek je uznesen u nebo.

148

Jesen Meni se Ä?ini da se svaki ovaj dan, koji se iznemogao surva u provaliju horizonta, pretvara u list, i pada s kroĹĄnje vremena.

149

Lišće Ležali smo, u igri, kao deca, mrtvi praveći se, naši su nas drugari tad u potpunosti zatrpali pokrovom lišća.

150

Ekspanzija evoluiranja ili čista intelektualština Prepametan kakav jeste, moj mozak i dalje nastavlja da se širi. U debelom mesu moje stražnjice, dupeta takoreći, skraćeno guze, našao je najbolje mesto za kultivisanje sivih svojih i belih svojih ćelija. Za kamuflažu i dalje ima dlake, i ako mi se na glavi pamet dimila iz ušiju, mozak je i ovaj put našao otvor iz kojeg mi se ispušta i dimi pamet. Nekad je ona tiha, a nekad je to prasak. Veliki kosmički prasak, postanak svega jovo nanovog. A ako ga neko krene dirati, samo se napne u guzove i oni onda automatski postaju guzica, te moždane se tad stvrdnu u dupe. Strije zadnjice su nervne veze 151

i tako moje misli putuju s guza na guz, i tako generacijski, genski i predajom s kolena na koleno s guza na guz. Delim od svoga znanja i oštroumlja darežljivo i nesebično, kao čovek koji ima na pretek, i koji je navikao da daje, a kome ne treba ništa.

152

De lux Nađite mi na svetu ikoga drugog do mene ko je u stanju da naveče zažmuri Mesec a ujutro odžmuri Sunce! Ako su neki i izumeli roletne na daljinski, ja sam izmislio i izumeo razum koji se ne zamračuje.

153

Sadržaj Šta ima? ............................................................. 5 Mak na konac .................................................... 6 Neće ti brada ..................................................... 7 Neće ti umesto kose... ....................................... 8 Ciči, škripi, rotira se .......................................... 9 Grumenovanje svetlošću ................................. 10 Bespredmetno.................................................. 11 Na uzici ........................................................... 12 Anestezija........................................................ 13 Starost.............................................................. 14 Preokret ........................................................... 15 Manje-više....................................................... 16 Zidina .............................................................. 17 Levi ................................................................. 18 Odie je u modi ................................................. 19 Samo živo, živo............................................... 20 Prečica ............................................................. 21 Ćufta ................................................................ 22 Navrat-nanos zbrda-zdola ............................... 23 Centrifuga centriperipetije .............................. 24

Prosperitet progresa ........................................ 25 Ljubavne ......................................................... 26 Ja nešto sve tako mislim ................................. 27 Trgovina, Entertejment, Smrt ......................... 28 Opšte dobro ..................................................... 29 Pribadača......................................................... 31 Lep i sunčan dan ............................................. 33 Nakon operisane žuči ...................................... 34 Pre nego što sam utonuo u san ........................ 35 Mahne repom .................................................. 36 Folirant čučavac .............................................. 37 Šaht-mat .......................................................... 38 Brada, upitnik i Ofelija ................................... 39 Raso ................................................................ 40 Fakat glup ....................................................... 41 Jedino važna.................................................... 42 Čovek .............................................................. 43 Krvopija .......................................................... 44 Prestar ............................................................. 46 Bitak i nebitak ................................................. 48 Moj život ......................................................... 49 Drvo ................................................................ 50 Sto godina vuka samotnjaka ........................... 51

Antiratna pesma .............................................. 52 I tako... ............................................................ 54 Promene u svetu .............................................. 56 Gandi ............................................................... 57 Najsavršeniji.................................................... 58 Mislilac na ledini............................................. 59 Istorija bez junaka ........................................... 60 Jesenja šetnja ................................................... 61 Kraj je zajeban ................................................ 62 Otrov i med i američki Kongres...................... 63 Stoik ................................................................ 64 Portret poreskog obveznika u mladosti ........... 65 Astronautika .................................................... 67 Iz guzice u glavu ............................................. 68 Razvlačenje vremena i noći ............................ 69 Ruke ................................................................ 70 Sudbina............................................................ 71 Nije tako govorio Zaratustra ........................... 72 Suština svih stvari ........................................... 73 Nisam Mudrac................................................. 74 Urbi et Orbi ..................................................... 76 Legenda o Homeru, Judi, Borhesu .................. 77 Moj pogled ...................................................... 79

Baba Deda Žorža Cvrc!ke se češlja ................ 80 Grrrrgrooooogroooooo bljas ........................... 82 O važnim stvarima .......................................... 83 Dobra i pravedna dela ..................................... 84 Disanje ............................................................ 85 Kamikaze svetlosti .......................................... 86 Koka ili kokoš ................................................. 87 Nemanje opravdanja ....................................... 88 Nije večno proleće? ........................................ 89 Kakav bih bio kao otac ................................... 90 Kakav bih bio kao otac 2 ................................ 92 Deda Žorž Cvrc!ka pije sprajt......................... 94 Neosavremena pesma, i produhovna .............. 97 Koraci.............................................................. 98 Obris bangavog palca...................................... 99 Snaga hipnoze ............................................... 100 Slab. Sujetan. I prolazan. .............................. 101 To be ............................................................. 103 Of - F!nger? .................................................. 105 Regulisanje krvnog pritiska pomoću suknji i podsuknji can-can plesačica ....................... 106 Ne kiše - anđeli............................................. 107 Kiše ne padaju............................................... 108

Prokis'o ......................................................... 109 Kako šumi lišće ............................................. 110 Tvrdo, sasvim ljudsko, govno od straha, crno 111 Donesi mi otkrića!......................................... 112 Volumen ........................................................ 113 Uznesenje ...................................................... 114 Osiguran mir ................................................. 115 Brojanje do deset........................................... 116 Vetrova kandža postojanja ............................ 117 Slučajni prolaznik ......................................... 118 Večno besmrtna............................................. 120 Lagano........................................................... 121 Mamuze......................................................... 122 Životna priča ................................................. 123 Jurca .............................................................. 124 Truba ............................................................. 125 Portret lepši od Gobsekovog ......................... 126 Mehkoser....................................................... 128 Vratiće se rode .............................................. 129 Osedelo Sunce u Mesec ................................ 131 Sedam milja................................................... 132 Lagana šetnja................................................. 133 Za kim zvono džingl bel................................ 135

My way ......................................................... 136 Nad mrtvom majkom svojom ....................... 137 Kad umrem srušiće se nebo .......................... 138 Grobnica faraona........................................... 139 Tuga .............................................................. 141 Umro je najveći zmaj u mom vrtu ................ 142 Vreme je da se krene..................................... 143 Dozivanje ...................................................... 144 San ................................................................ 145 Mora .............................................................. 146 Život je samo san .......................................... 147 Ono kaže: "Joj!"............................................ 148 Jesen .............................................................. 149 Lišće .............................................................. 150 Ekspanzija evoluiranja ili čista intelektualština...................................... 151 De lux............................................................ 153