DEŽURNI DISPEČER ALEN ALISPAHIĆ
Novi SAD 2015. 1
Ne pravim pitanje Kad asfalt nastavi da isijava sunce, kad zađe u procepe. Sunce onda izlazi iz prvih jutarnjih potplata, recimo papuča. Uzeo sam jutarnje novine, dan gleda novoprobuđen svet bižuterijom, pesma se još razleva, razmazuje tipično poput ženske šminke posle celonoćnog tipičnog kenkanja. Uzaludna uteha, nastavlja se plač. Ne znam. Stvarno ne znam. U poslednje vreme u malo šta istinski sam upućen. Filozofiram još i manje. I leto je, užasna neka sparina je. Zato ne znam odgovore. Takođe ne pravim pitanje.
2
Logičaranje Svi dani imaju svoju logiku. Neko može da ih objasni u svojim pesmama a neko ne može dati logičan zaključak. Godine prolaze, isključivo. A primetio sam da kod Momčila Bajagića Bajage one prolaze nervoznim korakom. Budi miran, budi staložen. Nađi spokoj u sebi. Ti kao da ne znaš da vreme ima misiju da prođe, njemu su kao o klin okačili kazaljke. Niko se još nije našao da o klin okači kazaljke prolaznosti. Nema sata, minuta a da u njemu prostor kao Odisej ne luta, u praznini traži ispunjene kao duša što traži biće. Čovek određenu determisanost bitka će postići ovde na zemlji a za ostala vrtoglavišta kosmosa ni ja ne znam. Postojanje ima svoj smisao samo ako si pesme pisao. Dalje ćemo da vidimo, ja jednostavno ne mogu da budem toliko prepotentan. Da izigravam da sve znam šta ćemo kako ćemo kuda ćemo. O tom-po tom.
3
Dokolica Dokolica prebačena na lice mesta u svitke: slova smotana, misli šeprtljave, ritam takav da još skitam, tapkajući. Trubi zov prirode kroz šum svemira. Namerno šuškaš tračevima kao zgužvanim ceduljicama. Nekoliko tura ustajale svakidašnjice ispod ruke. Nešto si prebacio i preko ramena. Sa koljena na koljeno pokoljenjima ostavljaš istu ploču.
Zveće kosti zemlje, prah puteva slegao se u toz cilja, smisao mi klepeće u žuboru. Pepeo promašaja ustrajava u dijamnatskoj stukturi. Nekoliko pesama premotava refren. Nekoliko tepanja i tek pokoja psovka od milja. Vetar pun lekovitog bilja. Rasule se grane duvanja u jogurt. Žviždiš zvona lonca praznog, creva jauk. I obavezan šupkov zvon. Hany, hany, ne zovi me na telefon.
4
Ako sam se dobro shvatio Da li sam ja kao pesnik ikad bio potpuno shvaćen? Možda jesam možda nisam. Ali, svet je vrteška. Planeta je obično topovsko đule. Zemlja je ravna ploiča kojoj su se popeli na glavu gradovi i kule. Ja ne nasedam na tu priču. Najlakše je izmisliti nešto za opravdanje. Sve dublje sam u svemiru. U svemiru ljudskih duša. Treba postići, na primer, mir. Kad postigneš mir kao kad zašvršiš pesmu onda si jedno vreme, ja mislim, stabilan. Onda si ok, drugačije onda sve to izgleda, sabrano. Ukomponovano, poentirano. Imaš poentu, neku celovitost, suština bitka. Kao uhvaćen trenutak trajanja večnog apsoluta univerzalnosti.
5
Semafor očekivanja Ispuni očekivanja jer jednom moraš izgraditi ličnost svoga lika, horizont očekivanja. Realnost imitira proćerdane snove, krokije, ti se razumeš u to. Razumeš karikaturu novog lanca proizvodnje linija, crta maska serijske filmske trake. Prolaznici su jedan ogroman teatar raskoraka, mimohod vlastitih sebe, svečana manifestacija epizodizacija, ti se najbolje osećaš pred semaforom. Ti se najbolje osećaš pred semaforom jer ti još uvek dokazuje da si crveni čovek, pred zelenišem, u vaginalnoj manipulaciji. Jer žuto je žena, jer izgledala je malo čudno u kaputu žutom skrojenom bez veze.
6
Načitan čovek, pun mudrosti Ono što znam iz prašnjavih knjiga previše je za pesmu. Odmah posle proviruje estetika, šarenih laža: mleko i med. Svako je izvukao neku svoju pouku iz pepela i praha, dima i prašine, perja i katrana, mastila blata, mastila i blata. Prostor privatnosti je lično privatan i javan. Vreme lično opšte. I uopšte lično. Poruka je stisnuta ruka koja te šamara svakim sledećim prevrnutim listom. Ne znam, možda si ti povukao boga za bradu. Možda si još pod onim stoljetnim hrastom u dubokom hladu a tri livade, tri livade, tri livade a nigde lada: Ako kažeš još jednu, moža ćeš pogoditi i rimu ali priča ti pada.
7
Neka, nema veze Ja imam svoje dnevne tekovine, određene intervale duboko decidirano ukorenjenih tradicija. Duboko u meni zatrpana je površnost kojom rešavam paušalno, zato sam temeljan na svojoj površini stvari. Važna je ta krovna konstrukcija moje ploče sveta gde je snaga poleta, vrh krila raketa onako kako je: olovku grafitnu zašiljo poeta. Ako se ne obazireš preterano na ljude na ulici, neka, nema veze. Opravdaš to posle, priđeš čoveku svakom, ponaosob. U pesmi mu priđeš svojoj i pitaš ka kako je, ohrabriš ga, pitaš ga: treba li mu šta. Ophodiš se dobro prema čoveku, humanistički. Kažeš mu optimistične poglede na život. Perspektivnost suštine našeg ovog tužnog tavorenja na ovoj zemlji.
8
Spasio duše Možda je bolje da nisam Pesnik. Teško je odgovarati i za grehe samo svoje duše. Odgovaram za svaku dušu koju ste mi predali na oltar Moje Pesme. Učinjene besmrtnim u svakom mom stihu i pre Sudnjeg dana pripadaju mi. Pripadaju mi onako kako izgubljene duše pripadaju Šejtanu. Univerzalna duša Moje Pesme i moja Duša i vaše predate duše Božanska Je Duša. Bogu ćemo se vratiti kao što smo i pošli: kao Reč. Bože, sakupio sam Tvoje Reči Tvoje Duše Svojom Pesmom. Budale su spašavale svet koji nije mogao biti spašen. Svojom Pesmom ja sam spasio duše.
9
Skroz Svi mi imamo svoje obloge oko glave. Svi mi imamo svoje trave u čaju. Nije to od danas od sutra to je od kad pamtiš i od kad se ničega ne sećaš. A ovo ovde je tipična kerefeka, i neka. List papira, nezašiljena olovka samo malo viri ko ispod nokta crno. Svi mi imamo svoje trave, svoj toz. Svima pre ili posle prođe voz. Dobar si, dobar ti i lirski sastav skroz.
10
Pop Corn Dosadilo mi je da vadim kestenje iz vatre. Sad kokam kokice. Pijem Coca-Colu. Ne kažem da gubim nadu. Bezbrižan sam kao oni tamo vrhovi Urala. Čovek ne može da učini mnogo, može da učini koliko je do njega. Čovek u prinipu, praktično, može da misli da se zveri boje one vatre koja trag mu prati. To on može da misli. Ne kažem da gubim veru. On obesi klin svom spisateljskom peru, samo zato da mu bude teže a ne da klin klinom izbija zid o koji glavom udara. Ne kažem da gubim ljubav, da to radim. Da, pišem. Pišem pesme svoje. I pijem Coca-Colu. Kokam kokice.
11
San Pola-celo.Veća-manja. Deblja-tanja. Uspravna-kosa. Žaoka na vrh nosa. Ubola te osa. Pitam se da li hipiku ikad zasmeta kosa? Da li roker uči karate zbog kravate? Zbog čega i dalje folkeri pate? Sve na svetu ima svoju teoriju zavere. Nešto malo nade, nešto malo ljubavi, nešto malo vere. Dobro, od kad su, tačno, rode na Svet počele da donose vanzemaljce, a odnose proletere. Ima neko što nekome počesto carevo ruho dobrano opere. A ovaj se dernja kao da je u po opere. Pola-celo. Veća-manja. Deblja-tanja. Život je samo san. Ali nikad da se dosanja.
12
Čvrst Ural Čvrst kao frž u cevanici balerine. A nežan sam, nadalje, poput pupoljka u cepanici bukve. Moje su namere bile fine. Držim da nikoga nisam voleo tako dušom i telom beskrajno lako. I noćas je ovde, više nego pre više nego kad je priznala da voli. Sami na plaži u letnim majicama čak, takoreći goli. Sećam se. A sećati se još jedino znam. Čvrst i nežan, i blago rukom, moja ruka, vrhovi Urala.
13
Quo vadis? Ko kuca, otvoriće mu se - gvozdena vrata moje pesme, iza kojih stoje rešetke mojih lepih reči. Vani, iza zatvorskih zidina svakodnevnih posmatrača, odavno je izbledeo moj lik. Alen Johnny Alispahić, sad već i Alen Jagger Alispahić, prestao je da postoji u stvarnom svetu i više mu ne treba lična karta. Unutra, u mraku pesme, sklupčan moj karakter, moja lična osobonost, bez prozora, i kreveta, u studenom, i u potpunom, potpunom i krcatom mraku. U krcatoj sklupčaoj tami moj karakter. Zderali su s mene lirski subjekt kao prnje, čuvari ove tamnice, zderali su s mene moje prnje, go sam ko od majke rođen. I, svaki dan ponove isti postupak: razapinju me na isti krst, na istoj Golgoti, u istoj tamnici: ne postoji ništa drugo, mrak, studen, vlaga, i moj karakter u ćošku. I moje uporno urezivanje crta moje ličnosti u strofe vremena kako bih znao, kako ne bih poludeo, kako bih imao nešto za neki orijentir, i kako bih jednostavno znao da li je danas subota ili petak mart ili april, najokrutniji mesec od svih. I da li mi je vreme za otrov kanap ili metak. Ko kuca i otvori mu se, rulja željna, čeka. Ko čeka i dočeka, onaj poslednji, ali i onaj prvi. No, kopam li tunel da pobegnem iz vlastite pesme, dubim li to svojim čelom, nisam li jebeni grof Monte Kristo? Nisam, ako sam na sve, nisam i na to, da me kao kakvu bednu ribu kakvi ribari ulove - ne nikad! ja ne bih na takvo što bedno pristo. Dolazite mi sa poljupcima Jude, ja vas primam. I ove čelične rešetke lepih reči zamenjujete polugama zlata kojima me prodajete farizejima. Ja vas, ipak, u dnu svoje tame, zatvoren u samom sebi, blagosiljam.
14
Dolazite mi sa sunđerom octa da pijem da žeđ utalim a ja vam te suze suze, gorke i slane, kojima žalite sami sebe kroz to što žalite mene pretvaram u vino. Volite se. Volite. Dolazite mi da pitate za put, na kolenima, na mom raspeću, u mojoj tami, studeni, i vlazi, pitate, odakle, i kuda, kuda, kuda idemo... A onda me pitate onako raspetog u stihu kad se pomerim: Quo vadis? Alene Johnny Alispahiću: Quo vadis? U pizdu materinu, vadis. U materinu, mili moji, Alen, vadis.
15
Partijsko Ne stojimo najbolje u svojim zbirkama svojih vitrina? Niko ne priča o tom kako su zalihe Arktika lanjski snegovi. Čije je sve ovo što postoji? Da li je sve ovo što postoji nečije ili je ničije? Ja kad bih se pitao tako mnogo ne bih imao vremena da odgovorim na tako sve sve sve. Preopširno sve. Ja mislim da treba podvući jasnu crtu između pametovanja i praznog pozivanja na partijaske sastanke. Da. Možda. Verovatno je tako. Cilj je praktično sadržinski besciljan ako mu se ne postavi konkretan partijski zadatak.
16
17
Dugoočekivana Autobiografija Umetnika U Mladosti Dan je obična mrlja. A sa sunčane strane na krilima svetlosnih zraka sustiže me bljesak. A noć je obična potamnela žvaka. Razvlačiš se i razlepio se u vremenu i ti kao i samo Vreme. Preko tebe bace grumen istorije. Stvaraš svoju ličnost u odrazima. Beži se iz ogledala u ogledalo. Iza ogledala do običnih gledala. Učiniš možda poneko delo, možda poneko dobro delo pre nego se rasprši talas kao staklo po staklo po staklo po staklo a neko drugi skrivi sedam godina nesreće. Unesen nekom veoma važnom direktno nosom u šupak oslikaš najzad svoj portret umetnika u mladosti.
18
Karmin buranija Valjda mi je ovo ostalo iz neke pesme – stalno mi se mota po glavi: „Dobro znam: izgoreti, to, i samo to, moj je smisao.“ Šta je, Arči, još uvek si poeta? Karmin, njeni poljupci nakićeni i nanizani kao buranija, pesme i vino. Ti znaš da je ovo udvorništvo dosadno obavezujuće: Glavni junak je samo smrtni junak. Neka se kaže, konačno, mudrost života i mišljenja Alena Alispahića (i životna naziranja njegovog Mačka), glavom i bradom, lomom i ugruhnućem, što mu pola mozga isceđeno je u suzu, a u drugom pola neprestano žena gola, okrenula mu guzu! Istorija je proizvođač, budućnost neplanski kupac. Lepo sam se obukao. Što se o meni ne zna neka se izmisli, jer sam sam sebe izmislio. Menjao sam imena, zvao sam se Heinrich von Ofterdingen, zvao sam se Moldoror. Ali, ja ne brinem. Na kraju svi oslepe. Na kraju se svi pozabave svojim duhovima i svojim đavolima. Svojim repovima. Kao kockar što sve vreme meša karte ja pisao sam stihove.
19
Kao Ja Ja bih samo hteo da budeš puna ljubavi prema meni, i da budeš kao ja. Hteo bih da poveruješ u moju Istinu. Onako kako svoje nemaš. Hteo bih da prihvatiš moja Najnovija Otkrića. Daj svečanu zakletvu na moje Tajne. Hteo bih da budeš kao ja. Uđi u moje laboratorije da dođe u pitanje tvoje postojanje, ti samo misliš kako si ti – ti. I da te zaslepi svetlost moje nauke: ja brinem o sveopštem, o napretku, o sveopštem napretku, sveopštem napretku sveopšteg, ja brinem o svemu kako vidiš, takoreći. Ja sam dobar čovek evidentno, pogledaj u nebo, ono nije dano samo, kad dođe vreme da se podvuče sve i povuče sve u svoju istoriju, da gledaš gore, u suzama, da tražiš me tad i da pročitaš da te volim i da je bez tebe tužan život, i da tim tužnim pogledima u oblacima napišeš da i ti mene voliš.
20
Selma Selma, putuje na fakultet. Ona putuje, ja pun kofer svega nosim, molim. Selma, Selma, zdravo, Selma putuj, Selma i molim te, ne naginji se kroz prozor. Selma, na ulasku ti htedoh reć' nešto nežno, što izaziva pozor. Al’ rekoh samo mmmmh, Selma. I molim te ne naginji se kroz prozor. Na zadnjem sedišu moga auta. Oooooooooo. Molim te ne naginji se kroz prozor. Selma, Selmaaa.
21
Uplitanje prstiju u rasplitanje kaše Ako ću imati snage kao celovečernji TV program. Ako je to saniranje slomljenog neba. Krov nad tvojom glavom kao kosa nad tvojim ušima. Pa šta!?, pronalazim te veze. Svi laprdaju, Baljezgaju. Blebeću bezveze. A ja pišem pjesmice. Sa istančanim smislom preslikanog i projektovanog sveta. Kakav treba da bude a ne kakav će zaista da bude. Da li je to zaista mala stvar što ja znam ljude? Samo neću previše, ili ih veoma malo, a sve ih poznajem u dušu, a umereno istančnog ukusa, da ih ogovaram. Ja ovom narodu odgovaram za sve svoje predrasude, za sve nakošene motive. I za ne baš do kraja iživljene neke gotive. Ako ću imati volje da sprovedem ove retke stihova pesme svoje do tačke, deca obično kažu: „Tike tike tačke nema više vračke!“ - a iza ovih rešetaka uspravne i sive, kroz ove retke DNK na koje zavetovah pretke.
22
Kao što mene zavetovaše oni da njihov zaborav sad ja pamtim i ispoljavam kao vidnu frustraciju svog ličnog novog doba i poretka. Nema slučajnosti i ništa nije novo nijedno jedino slovo. Bog je svoju kašu još otkada mesio.
23
Korpus delikti Ja sam nemušt pesnik ljubavnih pesama. One su kod mene kriminalistički slučaj. Iako su sve nerazrešene, i iza rešetaka su. Ipak svako jutro češljam se, kako umijem i znam, najbolje što mogu zaližem svoju kosu. Očistim svoje lice raznim lekovitim rastvorima što pročišćuju pore kože i plus još daju koži lica sjaj. Tako izgledam mlađe. Ne postiže se ništa pomoću svađe. To je normalna stvar. Onda ide malo kreme za zaštitu. Potom lep miris neki, omamljujući, da ostaje trag da si nekom drag. Beo papir i čitka slova možda uspostave sliku tvoje razbarušene emocije. Upliva je tu mnogo.
Životni vek u ljubavi domino efekat epoha je. Ako misliš da si potrošio samo svoje vreme... trošio si vreme kasirki, kondukterki, trafikantkinja, čistačica koje su čistile tvoje opuške, one koja ti je pripalila cigaretu dok si čekao, one koje su ti kazale koliko je sati. One koje su te uputile ljubazno u datom pravcu...
24
One koje su te, ljubazno, zadržale, kod sebe. Nisi trošio samo svoj inventar... trošio si: klupe, govornice... trotoare, gradsko osvetljenje... Treba napisati objektivnu ljubavnu pesmu, nesebičnu, a sasvim ličnu... Lakše je tek u prvom stihu opisati policajca kojem si kao sumnjiv pesnik koji okleva morao dati i ovaj put ličnu...
25