NIĐE VEZE. OČEKUJEM ČITAJUĆI GODOA by Alen Alispahić

Niđe veze Sloboda je izmišljena da ju volja sapne! Prazno je izmišljeno da ismeje pucanj! Sav sam svoj svet stvorio od svemirskog otpada. Tu i tamo ukrao sam i pokoju rečenicu iz knjiga. Gde je poginuo hrabri moj mineral? Gde su svladali moje vitamine? Kroz koju je saksiju cveća potekao Amazon? Stub ili greda redovno mi na večeru dođu. A dragon krvi moje podgrejava pasulj od juče. Da zazovem muzu ili bar Puškina na dvoboj? Cepiš, dlačiš, bestidno se drapaš! – Jer što da glumim uzdah Parsifala? Moje zaustavljene i pocrnele oluje na koži drugi zovu madežima. Da li je emocija kila i po patlidžana? Da li je ljubav podgrejan pasulj od juče? Kad je vidim kažem: Ostala si uvek ista! Kaže mi: Ostao si uvek glista.

Čitajući Godoa Ne verujem u postolja da bih na njih položio Glavu Previše mi liče na pladanj giljotine Stranice pročitanih knjiga kao ljuska oljuštenih Košpi Ponekad je to spanać ili blitva lišaj Ili mahovina Ne verujem ručki pehara da nije užarena ringla Dani – izvođač radova za zakupca: Večnost Izidaj mi piramidu ispumpaj stomak Ne volim ništa nadignuto nadignute Pečurke Ne volim velike pečurke Ne volim ništa veće Od mene Ne stoji mi limeni nos za golubija sranja Vrednija je rimska kaciga kojom zalivam cveće U torbi glava kao rogovi u vreći Ćilibar usred samlevenog mesa Život – crta između datuma Život ima rep Ne volim ni dosadne gljivice Koliko soli treba đavoljemu repu Polnoćnica sova polutonom glasa Očekujem čitajući Godoa

Ključevi Ulazim u zgrade i stojim ispred zatvorenih vrata s tugom do vrata, ne kucam, ne zvonim, samo blenem, ne gledam kroz špijunku, ne prislanjam uvo na vrata, ne naćulim ga nikako, samo blenem k’o tele kao da su vrata televizor, ali duboko udahnem, i radostan sam, osetim utehu i blažen mi osmeh, izbegao sam da mi zalupe vrata pred nosom. Gledam tako hoću li naći ključeve, zaboravljene s vanjske strane brave. Stojim pred zgradom i gledam u prozore noću, u lustere, mala lična Sunca u domovima ljudi.

Pall Mall Nisam video da prolaze godine, video sam samo da prolazim kao dati rok, stvari su ostajale staklene, bol trajna kao plastika. Radujem se svom postojanju, niko se još tako svom postojanju radovao nije, veselim se svakom božjem danu mog života. Samo kad sklopim oči, samo tad, tog trena, javi se neopisiv žal. Ranije bih, u vreme kad je pušenje bilo popularno, zapalio Pall Mall.

Čitanje Napenalile se na police. Tuđe će napisane knjige da ustanu, krenuće u potragu, sve, za mojom konačnom misli. Pročitao sam ja njih kao golman koji pročita udarac golgetera s bele tačke. Pročitao sam ja njih kao Ciganka kad pročita sudbinu s dlana. Pročitao sam ja njih kao Tesla kad pročita zakone prirode i očita strujomer. Pročitao sam ja njih kao sanjar kada čita oblake, čitam ja njih svakodnevno kao Old Shatterhand kad čita tragove konja i bivola u prerijama Divljeg zapada. Čitam ja njih kao što popa drži slovo i očita bukvicu. Ima da ih čitam kao što je majmun ćita. Čitljive su moje oči, sasvim ljudske.

Daska u glavi Mišljenja menjaš po poslednjoj modi Imaš i kul tur – a, nu! I stidljiv anus. Cvili zacija, civili senzacija, pogled škripi povlačeći se po rashrndanom i rascepljenom horizontu. Zabrinut si, osećaš kako se šunjaju bacili. Iznosiš dekoraciju deklaracije, prihvaćen je njen dizajn. Izveo si u defile svog kućnog ljubimca – pacova. Svaki trabant metastazirao u tenk. Invalidska kolica, kao tikve u bajci, pretvorena u potrošačke korpe ne na točkiće, nego na točkove bagera. A onda se sve iz supermaketa uputile, složno, u konvoju u Moncu na svoj poslednji krug. Jebote, svaki se Ante zove Dante, svaka maslinova grančica bačena na put kao barikada. Čak i dečje pravljenje roše za klikere liči na otkopavanje masovnih grobnica. Cigla u zidu, rupa u cigli.

Nešto zamislio Pričao sam joj kako ću jednoga dana i ja umreti i kako sam i ja samo smrtan čovek i nisam besmrtan junak i da to je tužna moja sudbina. Plakala je dok sam joj govorio o svojoj tužnoj sudbini, plakala je zbog toga što mene više neće biti. I ja ću nestati i proći, i ona je plakala. I ja sam je tapšao po ramenu i tešio i bodrio da ostane jaka. Proklela je život taj, tad, koji ne može da bude večan u srcu jednoga čoveka, rekla je i da sam duša od čoveka, a duše bi barem trebalo da žive Večno Zauvek. Plakala je na mom ramenu neutešno. A ja sam se bio nešto zamislio.

Opterećen sam seksom Opterećen sam seksom. Previše mislim o seksu. Ujutro kad se probudim i naveče pred san spopadne me seksualna žudnja. Preko dana je takođe prisutna ali je kontrolišem dnevnim obavezama. Ujutro kad se probudim i naveče pred san postaje jača i nesnošljiva. Izobliče se predmeti i sve ima oblik polnih organa. Luster, recimo, ima oblik sise. Plazim jezik nastojeći da pohotnim jezikom dodirnem sijalicu jer umišljam da je to erotizovana bradavica. O štekdozama da i ne pričam

Psihoanaliza Pozitivci Isusov krst svedu na plus: greda na koju je, kao spomen-obeležje, postavljen plus. Za mene je to plus nabijen na kolac. Ja u plusu vidim samo minus: dobro zakovan po sredini stuba. Pa ipak, nema nekog posebnog smisla da u doba depilacije svetu tražim dlaku u jajetu. Nego onako, pomalo: ustanem na levu, zamahnem desnicom direkt u dan. Ostvarujem svoje mesto pod suncem svog staklenog zvona. U džepovima nosim svoje skeletone iz ormara, zveče mi kosti poput šibica u kutijici. Moji su snovi gips na mojoj polomljenoj volji, srce se koprca. Po čemu su to drugi bolji od mene, i bolje prolaze u životu? Nisu ništa pametniji od mene, jedino što možda sreća prati hrabre a ja nikad nisam drzak i bezobrazan bio. I moje nesvesno je postalo sebe svesno, a ja ga još dokučio nisam, i sad mi se inati. To je možda razlog ovoj mojoj situaciji – ova moja nepotpuna psihoanaliza. Možda nikad nije ni bio problem u princezi na zrnu graška, zrno je graška imalo psihičkih problema zbog neostvarenosti, zato što nikad za nikad nije proklijalo, a kamoli da je izraslo u džinovski grašak koji vodi do oblaka i džina ispunjenih nada. 9

I tako, razmišljam o svemu, o smislu svog postojanja, gledam Dunavom plove brodovi. Jedan zamiče iza železničkog mosta a ja se mislim: eto, proš’o voz.

Orion Sećam se one posebno sentimentalne pesme Orion što sam je učio u osnovnoj školi, baš je fina bila. Od tad sam ja isto vazda imao osećaj da sam živeo u svim epohama, u svim životima. Ako je čovek pozitivna ličnost u svemu može da nađe dobro i lepo, umesto nedobrog i svađe. Ja ove svoje pesme pišem, ne samo da one samo zabavljaju publiku, ove svoje pesme ja pišem iz poučnih razloga. I da se kaže šta je važno a šta je nevažno. Možda nekad se kroz moje pesme provuče i koji trač, ali i pesnik je samo čovek. Na ovom svetu smo, mi ljudi, u igri mačke i miša u kojoj smo k’o pas i mačka, a svi naši dani su k’o rogovi u vreći koji se slažu jedan na drugi baš k’o pas i mačka. Pesnik je ponekad baš baba gatara, ali na, ja mislim, pošten način. Jer je pesnik jedini koji je otkrio ljudima viđenje kroz optičke iluzije, i horizonti, i krajnja tačka, skoro da se nabiju na kolac oštrine pogleda pesničkog. Počeo sam da pišem, i postao sam pesnik, zato što hoću da i moje pesme ostavljaju utisak kao što je na mene ostavila snažan, dubok i neizbrisiv, ključni i presudan utisak, pesma Orion, a koja govori o zvezdama. 11

Od tada, mesec je zakucan u moje stihove kao ekser u zid, a na njega je obešen mačkov rep za kojim laju psi, i to dok su nad oglođanom koskom pored tek izrovane rupe u zemlji koja podseća na raku nad kojom Hamlet drži lobanju.

Vox populi Ljudi misle da je ovaj život šala. Neka ljudi misle šta misle, život uopšte nije šala, život je težak. Ljudi misle da se mogu olako zajebavati sa životom, mogu ljudi da misle šta god hoće, ali ljudi ne mogu tek tako da se zajebavaju sa životom. Život je pravo težak. Možda ovo moje neće ih ništa da osvesti kao što ima i dan-danas biskupa koji misle da se još uvek Sunce okreće oko Zemlje, i ne možeš im dokazati kao što nekima ne možeš dokazati da je Sinan Sakić sto puta bolji pevač od Nedeljka Bajića Baje. Ima i pozitivnih primera čovekovog pametnog postupanja, inače. I to mi pruža kakvu-takvu nadu u bolju perspektivu budućnosti. Marljivo učim i radim i dobar sam drug, i ja pišem pesme, pesnik sam.

Ljubav. Mir. Bolji dani. Nadnosim glavu nad pesmu kao nad sasvim neka zapuštena groblja. Glava mi nad pesmom kao oštrica nad nekom glavom. Slabo jedem. Vrlo malo spavam. Ne mogu se setiti svojih ranijih života. Nisam predložio, nisam još seo da napišem čuveni svoj traktat o tome kako se proizvode pčele koje prave pčelinji ocat. Neki je spomenuo da jagode rastu na grani. Drugi ga je demantovao da jagode zapravo rađaju žive mlade. Meni lično ostala je nerazrađena teza o postizanju svetskog drugarstva. I sređivanju saobraćajnih gužvi. Nakratko sam sklopio oči. Sve je moglo u tom trenutku doći. Ljubav. Mir. Bolji dani.

Planine, i menjanje iskaza Planine su prvi alpinisti u svetskoj istoriji â&#x20AC;&#x201C; pogledaj samo kako se neprestano veru uz nevidljive stubove. Mene su usporili sudari, zemljotresi mi izrovarili i, kao na raskrsnici, ispremetali puteve, a moje nebo od munja ostalo rasporeno kao tapeta. Nisam se, dakle, mogao pouzdati ni u zvezde vodilje. Planine su, menjam iskaz, zapravo, Ä?voruge zemlje od udara ljudskih stopala.

Gromovu ti majku muke Tantalove o kako je grom iz vedra neba nisko pao pa sad gleda odakle se vedri iz kopriva i kako je nekad pucao visoko a sad mu je dostižno samo na vrbi grožđe viri tako k’o ožarena guzica crven od stida i besa dok na nebu ozareno je sunce ti žarko u tom grmu leži eci peci pec! pec! gromovu ti majku!

Čavao s krsta neki peru ruke neki peru novac neko te pošteno opere čistači peru ulice neko ode u Peru i oni što peru oštricu peru za čistu savest nisam mogao poneti sve grehe ali sam ih mogao sve navesti pokušao sam oprati papir i ono na papiru na 90 stepeni za 360 stepeni u centrifugi pesma je puna omekšivača moje gorčine da smekšaju ostali u papiru godovi starog panja ostao je i njegov žilav koren i izbočina oštre stene prve na kojoj je osvanuo krvav otisak jagodice prsta ostao je u papiru kao dlaka u jajetu čavao s krsta

Mačku o rep Patim tiho i u samoći, duboko i do u kasne sate. U njima, u tim kasnim noćnim satima, leže skrivene, kao biserni kamen u bubregu u loju, sve moje tajne. Sve moje slutnje takođe su u tim kasnim noćnim satima kao zlatna kašika upala u med koji je u svom saću i leži u svom pčelinjem roju kao bubreg u loju. I plačem suze svoje, tiho i u samoći plačem tugu svoju, srce je neutešno, ovaj život što me je mila moja majka u njega rodila prazan je i bezveze baš. I gledam ove pse lutalice – a osim njih i mene nikog na ulicama grada – okreću se oko svoga repa, vrte zemaljsku ovu okruglinu jednako kao što sam i ja vrteo, pružajući joj oralno zadovoljstvo jezikom svojim, klitić njen, okruglinu joj slatku. Bilo je to dobro vreme, i bilo je kao da, dok je tako klitoraram, podešavam svemir. Ona je tad dahtala, podešavala sve svemirske šumove. I ništa, sad samo mazno mjauče u meni muk. I ništa, slutim kako će novi dan, već dolazi, eno, iza onog ugla, okačen mačku o rep.

Nema goreg Nema goreg, najgore je kad se počnu po čoveku da lepe tuđi pogrešni pogledi na svet. Staklo mojih prozora svakodnevno se poreže na moju spužvu koja k’o sunđer upija nečistoće perspektive moga pogleda kroz prozor. Neodređena sudbina paste za zube koja ne može da opere krmelje moga oka niti mi skida mrenu sa očiju, a pogled širok kao osmeh. Pena za brijanje neće nikad da omekša sedefe suza u podočnjacima. Ispijeno, bledo kao napuderisano lice klovna. To što sunce pokaže, to što jutro izvuče na svetlost dana... Sunce nikako ovim ljudima da osvetla obraz. A kad solarijum osvetla sve što bi htelo na videlo sve sakrije, potamni. Za dva prsta obraza lifting lica, nos uperen u nebo skuplja pege, na to još mogu postići lifting svojih ruku uvis.

Orfej Mene svet ne zanima. Tu sam da mu ostavim nešto što će mu pomoći da lakše podnese svoj kraj. Tu sam da mu svaki dan kažem: Baj! Tu sam da spasem njegovu prolaznost u svom oplakivanju samoga sebe, moj život će se opravdati ako će ih moja prolaznost boleti. Zato ja i pišem, pišem da se pošteno isplačem i oplačem za života. Nije to sramota. Vezujemo se snagom leptir-mašne, a ja sam dokazao da činovnik može umreti jedino u činovnikovoj smrti i to samo činovničkom smrću. U dugom i teškom samooplakivanju svih žena koje vole, koje su volele i koje će voleti, može se, takođe, spasti od prolaznosti. Kad čuju da sam umro, negde nekad, neka zastanu na tren, neka izgovore samo ove oproštajne moje stihove: Odlazim, ako se osvrnem i pogledam iščeznuću.

Santa Maria Ova ulica u kojoj živim usteže se od mreže gradskih ulica. Muva bez glave automobil je kojeg je upravo ščepao pauk. Ulica moja se, poput mene, boji da je na isti način ne upeca grad. Moje korake, ako samo izađem iz sobe, nose vile. Ponekad ljubim njihove presvete skute kao Laza Kostić Santa Maria della salute. I kuda me nose vile, u zaborav kao što je zaboravljen neko ko danas živi na Čengić Vili u Sarajevu.

Vijadukt Golo slovo napenalilo se u pesmi kao nudist na plaži kad se napenali. Ćudljiva pesma dlaku menja, niz dlaku – uz dlaku. Niko se više ne ogrne pesmom kad prolazi kroz život kao što su onomad ruski pesnici izlazili iz Gogoljevog Šinjela. Ona viri kao devica ispod vela, a ima onih koji su ostali u uvodu opisujući ekser na zidu i nikad nisu završili njegov podroban opis pa su posle, umesto o ekser na zidu, okačili penkalo, kao kopačke, mačku o rep koji, u pojedinim slučajevima, ima predispoziciju vijadukta.

Ja otvorim usta Ja otvorim usta A ne znam da li hoću govoriti pevati Ili zevati Ili da pojedem zalogaj Ili gutljaj popijem Ja raširim ruke A ne znam da li hoću zagrliti Ili poleteti njima Dole u beskrajni ambis Ja potrčim A ne znam idem li to u susret Ili bežim Ja osetim vazduh u plućima A ne znam udišem li to dah života Ili izdišem svoj zadnji

Lično naoružanje Umoran sam, kao da me je pregazio tenk. Zaspim kao iz puške, k’o top. Noć, rasprskava mina snova svoje vizije i sve objektivno i realno je kao sa televizije. Spavam i rastem, svoju budućnost gledam, eno je k’o avion. A ja... Hteo bih... Ne bih hteo da sam „anomiman“... Hteo bih da sam pilot, ja da pikiram iznad sveta kao Dino iznad Sarajeva, kao neki solidan desant, na primer, onaj nad Titovim Drvarom u kojem Drug Tito preživi. Ja bih hteo da cvet cveta k’o raketa, a da se njegov miomiris širi kao ratna mornarica kad izbegne podmornice i torpeda. Ja bih hteo u snovima svojim koje sanjam da ljudi pružaju međusobno ruke i da budu kao domet bliski i neka duge hipijevske kose prekriju šlemove! Mirno spavam mirne duše, panciri mojih kapaka odolevaju maskirnoj boji noći a beonjače mojih očiju crnini dana.

Harakiri Trebao bih posaditi koren svojoj repi, podići klasu svojim radnicima, učiniti otpornim svoj pokret otpora. Trebao bih rasprostrti kao tepih sebi perspektivu. Mom letećem tepihu, ovo me podseti, dva su auspuha dva turbo usisivača. Opteretio sam kredit svojim brigama, napumpao g(l)umu, izravnao brda i planine ali ne i račune. Rekao svoje: „O, da!“ i „U, ne!“ Umirući se laća mača.

Večnosti sindžira Na kraju mojih reči nije tačka nego katanac Od sve ove moje poezije izaći će posebno Zajebana šifra Koliko količinske zabune Koliko katarzičnog meha Koliko večnosti sindžira Pogledajte moje flote u plićaku lokve Uberite moje plastične smokve Zavrtao nogavice da hodam po vodi Zavrtao nekoj deci ruke indijansku vatru

Čudesna evolucija Gmizao sam jer sam imao stomak za to, a orahe iz nedara skrivao sam pod pazuhom čistim kao u žabe. Mislio sam i o tome da zmiju niko nikad nije bacio na leđa. Kasnije sam skupo prodao svoju krokodilsku kožu, nadao sam se da ću od toga imati barem cipele od krokodilske kože, a ženi moći da kupim tašnicu od krokodilske kože. Ronili su krokodilske suze prijatelji moji, gušteri i zmije, kad sam im ja pričao o tome razjapljenih čeljusti. Pričao sam im i o tome da se vuk presvukao u jareću kožu, tako i ja mogu u ljudsku tesnu kožu. Bilo je vremena još od ere reptila da se odlučim hoću li nositi krila – sad više ne mogu da postanem anđeo a, eto, nisam zmaj.

Čudesna evolucija 2 crni leptiru... Osećam se kao Poslednji Izumrli Dinosaurus koji je svom najboljem prijatelju reptilu (ovaj je već začeo misao da postane ptica) na samrti rekao: „Nemoj blizu Sunca, još ne. Prejako je.“ Od toga će čudesnom evolucijom tradicije nastati pesma: „Crni leptiru beži u noć, jutro sačekaj, svetlost će doć’“.

Ravnica Ovaj dan koji predočavaš u vidu klisure, ja predočavam kao ravnicu. Pa ko je bolji: alpinist na vrhu planine ili ratar u žetvi? Ponašam se kao most s guzicom na dve stolice, i zagrljajem u koji staje harem žena. Pa se smejem kao stranac na kraju istoimene knjige. Pa se smejem kao stepski vuk na kraju istoimene knjige. Pa se smejem široko kao ulazak u supermarket, a smeh mi se uznese pokretnim stepenicama. Drugima su šale teskobne i tesne kao kad uđeš u skučeni dućan negde u zabitom kvartu. Dani se nižu kao zatvorske šipke moje stvarnosti, ne uvijaju se oko njih one dobre koke plesaljke, izvijaju se oko njih, kao na onom znaku apoteka, zmije. Niko od nas ne zna šta nas čeka a šta nas ne čeka. Mi živimo kao da nam je sekira upala u med naših moždanih ćelija. Krv je svakim danom vrelija u groznici. Na ulici ljudi pred mene izbijaju kao osip, herpes ili čirevi, idu jedni drugima u susret kao dumsdej. A na mojim dlanovima nacrtan plan po kojem deca igraju limuna i narandži.

Zatvorena u meni sva otvorena pitanja: Zašto nisi naklonjeniji svetu koji te okružuje? Zašto ideš protiv sveta u kojem živiš? Osećaš li da je vreme da se i ti nešto šljiviš? Spor si da uživaš u plodovima praktičnog rezultata.

Rekvijem Stojim na obali, čekam da reka pokaže svoju volju, da promeni kretnju, da poteče od mora ka izvoru svom, da dođe do ruba mora sa strahom da se ne utopi u bezličnu masu i kaže: Sad idem natrag, kući. Stojim na obali, čekam da reka poteče od jedne obale do druge i natrag, kao plivač koji prepliva reku s jedne obale na drugu, kao lopta koju u igri jedna drugoj dobacuju, uronjene u talase reke, dve devojke. Oblaci su vata koja upija znoj reke, pristala je na teret mostova. Oblaci su zakovani za nebo kao Isus za krst, njen vertikalni tok je Uznesenje. Ja na Dunav gledam kao na poplavu emocija, ispružio se Dunav kao jezik ja kad isplazim, duži od svih jezika zajedno svih članova muzičke grupe Kiss. Moja i njegova poruka je jasna: jedino na svom vrelu možeš biti sav svoj.

Leto na Štrandu Reke kupača se slivaju na obalu reke, a kada se uliju u rečne talase poput naftne mrlje su. Dunav ih je pun k’o brod. I brodova je pun k’o brod. A na dnu leži, kao savest na grudima, kao so koja je kao med na jeziku na rani, kao gorčina na srcu, pun mu kofer svega. Ničim Dunav ne podseća da je nekad bio tursko kupatilo, a sad više liči na onu indijsku reku gde se obavljaju ona obredna pranja. Kupači se lepe po plaži kao holesterol po zidovima krvnih žila. S bilborda nam lica s naslovnica uz osmeh mašu kao davljenik kad mlatara rukama. Dunav samo želi da ga ostave da u miru svog korita prevrće talase kao kad se neko prevrće u grobu.

Naše reke Koja se voda u kojoj umiva? Koja se reka u kojoj kupa? Koja je od koje oprala ruke? Koja to reka u tri vode ne može da opere svoj prljavi veš? Sve su već oprale novac potonulih blaga, i od toga ne mogu da se operu. Neke najzad isplivaju na površinu, pa usput potope i obale. Neke najzad isplivaju na površinu kao leš. Udica se za slamku hvata, svi ribari danas, bez razlike, love u mutnom. I jedino kažu: Bistro! kad jedan drugog pozivaju u bistro, kad osete da je vreme za novu dozu da se glava pomuti, pa da posle mogu da filozofiraju, ovako nekako na primer: Iako je sve relativno, sve teče svome apsolutnom... mutnom. A brodovima potonule lađe, na obali ih čekaju plastične i staklene boce za brodove, bačve za mornare. Drveni sanduci kao šlaufi za spasavanje. Utopljena sidra počivaju na dnu, pala su u mulj krvi i nafte kao onomad kašika u med. Kad utopljeniku voda dođe do ušiju, čeka oseku, čak je i srećno biti, o kako je lepo biti nasukan u žitu morski vuk.

Najbolje su prošli, čini se, rođeni u čamcu, koji ostavljaju vazda vrata luka otvorenim. Reke izbeglica pretvorile se u baru. Valja nama preko reke. Valja nama preko bare.

Španska sela Dok šetaš svojim gradom kroz španska sela ulice ti u lice kažu kom opanci kom obojci. Ko pre devojci tom Sojer. Na toj vodi koprca se grad, riba na suvom. Ratari na ovom ravnom do mora, na ovoj ravnici, nisu iskopali potonule lađe s narodnim blagom a svima su potonule lađe. I diplomate gusari, sto puta preveslali ove ljude u ovom gradu, sve drugo završe guslari. I Dunav, neslana šala o moru, čekam kad će da prevesla ovaj grad.

Uzdah Dah zaglavljen u grlu, u dahu se preprečila riblja kost sete, koja je poput sidra koje izgledom podseća na udicu, zabijenog u moja plućna krila. Ašovi mojih leđnih lopatica otkopavaju moja anđeoska krila kad širim ruke. Šire se zenice mojih četvere otvorenih očiju koje sam dobro otvorio na leđima. Igla nerva se provukla kroz iglene uši, a trnci moga sladostrašća nisu. Nije se provukla ni slamka za koju se hvatam. Ostao je blokiran put od igle do lokomotive. Dah je bič koji mi je isekao disanje organa. Dah je malj koji mi je smrskao grudi. Uzdišem nad ovim životom prepunim tuge i stradanja. Jednostavno, hteo bih zdravlja, ljubavi i više sreće u životu.

Tajna su vrata podzemnih voda Sve se o mene oglušilo k’o top, jedino me čuje gluvo doba noći. Tišina u solarijumu mraka dobija ten. Sluh u zavežljaju vlage nikako da uključi fen. Pa ipak, misli su mi drage. Prostiru se kao glogov kolac celom dužinom zaboden u vampira. Ne pije vode da mi podzemne vode piju vodu s dlana, moje rane im zato ližu so s ruku, pružene su da ispune volju. Glas svira nemo žubor, reč ljudsku, bolju.

Novosadsko trojstvo Pođem u šetnju Juče Danas Sutra Pozdravljam se sa sugrađanima, neznanim i znanim Roditelj Odrasli Dete Stanem, pozdravim se sa svojim školskim Nad Ja Ja Id Osluškujem zvuk oba zvona, i tišinu sinagoge Otac Sin Duh Sveti U Dunavskom parku na klupi zapalim cigaretu Nebo Zemlja Had

Svedočanstvo Srce u grudima prelistava stranice knjige, kao dete je koje još ne zna da čita, ali prelistava je pažljivo, potpuno posvećeno. Jedan je to život – moj i život sveta. Srce kuca kao oni na vrata što kucaju, i nešto se mislim da su baš oni ti koji svaki put kucnu o drvo. Jednom će i mene da zaokruže društveni krugovi, onda kad ispišem sve svoje krugove u žitu. Društveni krugovi kao baba pred oltarom krste se non-stop i sveće pale, i drže se jedan za drugi kao pogažena reč za đon-obraz. Po ceradom neba svili se putevi, ljudi ih pogazili kao da su kišne gliste. Ja sam hodao po vodi. Ja sam se držao za oblake kao majmun za grane drveća. Ja sam se držao za duge kao za ljubavne drške žene. Pesme moje ostaće da svedoče od kolevke pa do groba kao žvaka zalepljena ispod klupe o školskim danima.

U brk Tapšu me po mojim očima na leđima da im tako progledam kroz prste, da im svoj pogled propustim kroz šake. A kad rukom važno prolaze prstima kroz kosu, mlate praznu slamu. Kad čitaju moje pesme uzdišu svoje orahe u nedrima, a jecaj u nozdrvama kao kliker u roši. Štede svoje guzice pa sede na ušima dok su svima drugima izvlačile uši na mašnu, mrmljaju sebi u bradu, otvoreno da kažu u brk. Drago mi je da dobro poznajem ljude. Drago mi je da dobro poznajem situaciju u svetu: samo horoz može da najavi zoru, pevac zoroklik kao ja, a ćurki hor navešćuje tek kokošiji mozak. Drago mi je da sam dobar tumač pojava a ne kao neki drugi da s mesecom u očima osvetljavam stvari. Ja sam sedeo i pametno posmatrao ljude oko sebe, prirodu i svemir.

Drvena filozofija Tadž Mahal ruševina, svet po svome, ni sebi ni svom, ni izbliza ni nalik ličnome meni koji sam potpuno smiren. Dosegao sam level s kojeg vidim kako je čovečanstvo otkrivalo prostranstvo planete samo da bi svako od nas postao još skučeniji. Dobra stara paganska vremena! Svako je za sebe klesao svoga boga, kao što ćemo da vidimo svoga boga. Svako je svoju Ćabu u vitrini držao. Sad su degradirani bogovi demoni. Hteo bih da se ljudi pomire i međusobno slažu. Hteo bih da su moji sinusi prohodni, a ne da nisu. Hteo bih takođe da Beograd bude jednako čist i uredan i kulturan kao i Zagreb. Ako ti sreća upadne u najdublji bunar želja onda sigurno ostaješ bez sreće a ispunjavaju ti se sve želje. Priča o tome kako je stolar Isus od sebe napravio drvenog filozofa. Hteo bih se izlečiti od prirodnih katastrofa.

Potrudiću se Potrudiću se da te ne vide baš golog, da ne vide kako ti viri rutava guzica u tri, pola četiri ujutro, dok te u svojim čeljustima odnosi, u svojim mračnim čeljustima kroz sva crvena u gradu, po pustim raskrsnicama i ulicama, preko pustog trga, strašni zmaj. Učiniću još toliko za tebe da ću se još jednom za tebe pomoliti.

Ovim putem a ne onim putem Odlučio sam da ne krenem onim putem nego da nastavim ovim putem, a na to sam se odlučio zbog toga da mi crna mačka ne pređe preko puta. Mislim se u sebi, ako sam možda i izbegao da mi crna mačka pređe preko puta, crnu ovcu u svojoj familiji izbeći neću. Usrana šminka deprimira našim putem i inače, nema dobra na ovom svetu, svet treba promenu na bolje, a ne da stalno bude gore. To je smisao ove ere, rastrčati se u nevladine volontere, a ono što se nije rastrčalo ono se šeće kao sultanova kćerka mila, svaki dan odraz im u ogledalu biva bleđi. Ti i takvi su i poput onoga iz plemena starih Azra, kako ono Džoni Štulić u pesmi kaže, što za ljubav glavu gube i umiru kada ljube.

Živi život ovaj dok si živ Živi život ovaj dok si živ. Vreme prolazi, i sve je prolazno. Pogled na svet otvara mi oči u tački na zidu, svet živi u mikroskopu, a sateliti su mikroskopi vanzemaljaca. Mi smo samo mala praška u svemiru a planete se, inače, gurkaju u celom svemiru kao Sizif kad gura kamen. Naši kamenčići u cipeli sizifovski guraju naše tabane korak po korak. Beže od svoje Ahilove pete koja im je stalno za petama. Ovaj je život gorak. Samo ponekad je život malo sladak. Ali treba da se živi dok si živ.

Skrenula s uma Život je pun prepreka kao put pun prekretnica. Jesmo li došli ili pošli? Ja se uvek dočekam na noge od vetra! Koprcam se usred svoga živog blata, dižem prašinu dok dublje tonem. I čovekov put od grumena blata do šake praha. Mojim debelim izgledima neću naći konfekcijski broj. A uštipci su taman nadošli. Sporedna sam ličnost u svojoj glavnoj ulozi, skrenula je s uma moja gluma.

Sabrano delo Čini se, džabe sam pisao. Pisao sam ja, čini se, samo džabe. Pisao sam ja pesme svoje, čini se, samo džabe, nisam prošao ni kod stare babe. Glupo sam se, sad to vidim, dosetio da svoje stihove, umesto na kori drveta, pišem na kućnim otiračima. Mislio sam da oni, moji stihovi, stoje tako pred još neotvorenim vratima nepoznatih sudbina. Jauk svih mojih patnji jecaj je u njihovim jastucima, dragost njihovog glasa je nema moja bol u ambisu grla. Mislio sam da će kad me ne bude ispričati sve moje priče, ispisati sve moje pesme – one su u otkucajima njihovih srca. Pisao sam ja svoje pesme, sa slova na slovo kao s brda na brdo, sa zuba na zub ponekad besan kao Max. I u bolu i u sreći sve sam pesmi mog’o reći... i kad je sudbina mislila da sam Ljaks….Eeee eeee običan prdo, i kad sudbina nije htela pesma me je razumela. Oni me nisu razumeli. Nisu me oni mogli razumeti. Da pišem pesme na đonovima njihovih cipela da mi barem tako otisnu trag moga postojanja na ovoj zemlji. I ćutanje lebdi kao nad mostom na Žepi. Sva sabrana dela stanu u jednu sabranu misao. Čini se, džabe sam pisao.

Pesnik ili Ćuti Đurđa, ćuti Đurđa, tvoju ti minutu, tvoju ti minute Pesnik je čuđenje u svetu, to je normalno, on je glavni ali ga ne razumeju. Pesnik je dobar i u srcu i u duši, i od mnogih je neshvaćen. Pesnikov cvet mladosti nikad ne prolazi, ali pesnik je mudar poput starca u čamcu na moru, koji hvata ribarski san više od osamdeset dana i hiljadu i dvesta milja. Istinski pesnik drhti poput jasike od osećanja i stoji u mestu, potpuno na svom mestu, poput spomenika kulture. Drugi mu prilaze kao Tibulo, kao oni što dođoše dobrom Jovu, čoveku koji drži počupane dlake svoje kose i prašinu koju posipa po glavi, kao sve konce u svojim rukama. Poklopci svakoj šerpi leže do njega na polupanim lončićima i samo glavom klimaju, kao pogođeni šakom u gornji desni zub, oni tako glavom klimaju, i ćute: broje dane, sate koji neće da se vrate, broje i žute minute.

To be nemaš ti ono svoje: to be tvoj Soko Sivi je bubašvaba sa krilima orla tvoj Garonja je potpuno neupadljiv tvoj Rudonja skoro da i ne postoji ne radi se o tome da ti nabijaju rogove hoće da te nabiju na rogove hoće da ti uzmu kost hoće da ti ogade preokupacije po njima treba da ostaneš bez naracije upiru prstom na tvoje govorne mane preopširnost nedorečenost i bujicu misli ali ti si uvek jasan kao platni spisak njihovo grlo a tvoj vrisak meni još predstoji da rešim u pesmi problem stražnjih vrata da rešim problem predstraža i straža a drugi neka rešavaju probleme parkinga i garaža nemaš ti ono svoje: to be nemaš ti ono svoje: Ne nemaš ni Tita da ga izgovori P.S. shvatam da je gori od impotencije nedostatak inspiracije često svoja ubistva u oproštajnom pismu pravdaju upravo tim nedostatkom

Epitaf Da sam još uvek živ čovek sve bih lakše podneo ali ova nesanica mrtvog čoveka sve mi teže pada. Živ čovek bi kriknuo i zgrčio se, a ja u svojoj zagrobnoj tišini, u svojoj ledenoj ukočenosti ne mogu kanalisati ovaj pritisak očnih jabučica. Mrtav se ne mogu počešati gde me svrbi od ugriza crva. Ne mogu se olakšati od ove nadutosti. Duša je na nebu. Konci kojima je pokretala telo prekinuti su. Da barem mogu videti nebo, gledati u pravcu u kojem je otišla

Imao sam sreće… Imao sam sreće… Rak mi se najpre začeo u potkošulji, turobne kancerogene ćelije začele su mi se u pamučnom vlaknu potkošulje. Pošto sam ga jedne večeri otkrio u njegovom ranom začetku, pomoglo je „imiditlijativno“ zračenje potkošulje. I tretman kojem je bila podvrgnuta u varikini. Ovo sve me je navelo na misao da samoljubive osobe imaju više šanse da prežive rak od nesamoljubivih. Jer se ove stalno gledaju i merkaju i imaju priliku da ranije primete i otkriju rak.

Pola-pola Nije daleko mir samoubice od mira nirvane. O, ti koji si se rastužio nedeljom ujutro pred TV-om, lasom bi hvatao brodove u lavoru. Pingvini popadaše sa lijane. Koza nostra indijanskih kasti. Hvataš bumerang čipkastim rukavicama. Polucilindar daje hlad nad kimonom. Gle, došao si ovom a krenuo onom! Kada si punio džem u palačinke bilo je kao da umotavaš u tepih Kleopatru. Zaledio šumu a kresnuo da potpališ vatru. Nije daleko truba od frule kojom mamiš zmiju iz turbana. Jedini si koji u sudokuu rešavaš jednačine svemira.

Obnova i izgradnja Ispreturaj sve: nebo postavi na levu stranu. Zemlju desno od prozora, a more napred prema dimnjaku. Poskidaj sve zvezde, postavi diskretne lampione, osveži crnu, pregradi hemisfere. Operi magle kao zavese, otkuvaj i livade, ali crevo za odvod ne stavljaj u WC-šolju nego u čajnik – tako si dobio lekoviti cvetni čaj. Izribaj kao šerpu i vulkan, zašrafi tačke na polovima, zategni paralele kao bore, kao strije na ženskoj guzici. Naštimaj žice meridijana u najlepše tonove lire, neka šume s njima zašume. Pozovi decu iz susedstva da ti pomognu izneti kao ormar planine, ali neka paze da ih ne rashrndaju ili ogrebu ili ulube. Pustinje onda pometi kao prašinu ostalu iza ormara i ispod kauča. Neki kažu da one nisu nastale raspadanjem, mrvljenjem planina, nego su pepeo zvezda. Vetar je glas mrtvih. Nagoveštava Povratak u budućnost 2. Vetar se rađa na svakom groblju.

Če! Ću, ćeš: Če! Ćemo, ćete: Če! Ču ćeš: Če! Ćemo čete: Če!

Golim rukama Napunio sam je olovom. Sasuo joj ga u lice kroz cev moje duge olovčice. Grafitno srce odjekuje kao gluvi barut, taman tamo gde zveče orasi u nedrima. Dočekao sam je na nož svoga pera, britkom sabljom misli iseckao na komadiće. Motornom pilom zub vremena će je dalje kasapiti. Otrovao sam je eterom, udavio u belini. Leži na papiru, dotakla je dno. Sad neka ocrne moje crno ispod nokata. Pesmu sam propustio kroz šake, ja sam svoju pesmu golim rukama. Progledala mi je kroz prste.

Udeljivanje Jedino što udeljujem moja je sebičnost. Šta to radim, iskašljavam mačji kašalj, takav sam ja. Dođite k meni, moji apostoli čitaoci, opraću vam zenice, pogled, usta i jagodice prsta, dođite k meni, apostoli moji, čudan sam ja neki madrfakr. Na listovima, kao u podrumu tamnice, leže zapisana sećanja. U belini listova leže, kao u bolničkoj sobi, na bolesničkoj postelji zapisani moji uzdasi mog života. Noćas, tačno u ponoć, oduzeću sebi život.

Novi Sad Voda sve odnese, i zamahe plivača, i penu sa usana utopljenika. Kad se bude sahranjivalo čovečanstvo, ne vatra, voda će poslednja posuti svoju šaku zemlje. Gledam na časovnik na Petrovaradinu, slušam talasi otkucavaju sate, ovi ribari, njihove zabačene udice i mreže, love talase. Viđao sam gradove koji se koprcaju kao riba na suvom, a ovaj naš grad poput zlatne ribice nad rekom spaja obale, tako je uhvatio ribarski san, večitu mladost. Hteo bih da vreme vežem u mornarski čvor kao što mi je mati vezala učkur gaća da mi ne spadaju sa štapa. Hteo bih da ove košave vežem u mornarski čvor da sve ne prohuji s vihorom. Ljudi mogu, reke ne mogu imati promašen cilj, pa zar je ova reka prošla tolike zemlje da se kaže da besmisleno teče? Ponekad imam osećaj da uopšte ne teče, zalepila se za dno, i koprca. I prevrće svoje talase kao stranice knjige. U Crnom moru ona je svetli pramen, zrak sunca. Leži na dnu Dunava i Crno more, mornarski sanitarni čvor svih naših sudbina, kad se bude sahranjivalo čovečanstvo, ne vatra, voda će poslednja posuti svoju šaku zemlje. Leže na kupalištu Štrand, kad je leto, kupači, lak opružen po noktu poput opečenog čoveka na suncu u snu. Onaj drugi u jogurt duva. Oh, njega je opeklo i pre mleka za sunčanje 56

i pre sunčanja i pre nego ga je sunce ogrejalo, njega je opekla tama. Crno more znoja i ulja po tesnim kožama baulja da se dobije taman ten i ja mislim da na ovoj plaži rasizam ne važi. Gledam nokat ženskog palca i mislim se da nije važna boja laka za nokte, kao što nije važna ni boja kože, važna je ta boja presijavanja krljušti zlatne ribice. Brodovi plove i svi kao da se zovu Drveni kovčeg. Leže na dnu Dunava sva naša skrivena blaga potonula. A ta kula, od sedenja nije utrnula, umesto čađavog baruta topova, svoje je ruke rasula, umesto topova to pogled puca i pogled se širi u zagrljaj. U krovovima grada kao u krljuštima zlatne ribice ogleda se nebo.