Gijom muso zov anä ela by @min@

GIJOM MUSO

Zov anđela Iako je na obali bezbednije, više volim da se borim sa talasima. EMILI DIKINSON

Naziv originala: Guillaume Musso L'APPEL DE L'ANGE Prevela s francuskog Marija Krstić

Uvod Mobilni telefon? U početku mu niste uviđali svrhu, ali, da ne biste bili izvan tokova, počeli ste da koristite vrlo jednostavan model sa osnovnim paketom. Isprva ste samu sebe zaticali da malo glasnije pričate u restoranu, vozu ili u baštama kafića. Tačno je da je bilo praktično i da vam je ulivalo sigurnost to što su vam porodica i prijatelji na jedan poziv od vas. Kao svi, i vi ste naučili da pišete SMS-ove na sićušnoj tastaturi i navikli ste da ih šaljete u velikom broju. Kao svi, i vi ste se odrekli svog rokovnika da biste ga zamenili njegovom elektronskom verzijom. Marljivo ste u imenik uneli brojeve poznanika, porodice i ljubavnika. Prikrili ste brojeve svojih bivših, kao i šifru platne kartice koju ponekad zaboravite. Koristili ste kameru svog mobilnog, iako su fotografije na njemu lošeg kvaliteta. Bilo je zanimljivo uvek imati uz sebe poneku smešnu sliku za pokazivanje kolegama. Uostalom, svi su isto radili. Stvar se pretvorila u tekovinu vremena: brisale su se granice između privatnog, poslovnog i društvenog života. Svakodnevna upotreba je postala neizostavnija, prilagodljivija, uz stalnu težnju ka upravljanju vašim vremenom. Nedavno ste svoj stari uređaj zamenili unapređenijim modelom: malo čudo od telefona vam omogućava da pristupite svojoj elektronskoj pošti, internetu i da ga opremite stotinama aplikacija. E tada ste postali zavisnik. Kao da je postao deo vašeg tela, vaš mobilni je sada produžetak vas samih, budući da ide sa vama čak i do toaleta. Gde god da se nalazite, gotovo da ne prođe ni pola sata a da ne pogledate u ekran, u potrazi za propuštenim pozivima, privatnom porukom ili porukom od prijatelja. A ako vam je sanduče za elektronsku poštu prazno, proveravate da li ima pošte na čekanju. Kao omiljena lutka iz detinjstva, telefon vam pruža sigurnost. Njegov ekran je nežan, umirujući, omamljujući. U svakoj situaciji vam pruža stav i olakšava direktni kontakt ostavljajući sve mogućnosti otvorene. Ali jedne večeri, u povratku kući, tražite po džepovima, pa po torbi, i shvatate da vam je mobilni nestao. Izgubljen je? Ukraden? Ne, odbijate da u to poverujete. Ponovo proveravate, ali bez većeg uspeha, pokušavajući da se ubedite da ste ga zaboravili u kancelariji, ali... ne: sećate se da ste ga pogledali u liftu odlazeći s posla i bez sumnje u metrou i u autobusu.

Prokletstvo! Najpre ste besni jer ste izgubili telefon, a potom čestitate sebi budući da ste potpisali ugovor o osiguranju za slučajeve krađe/gubitka/oštećenja, a uz to računate potrošačke poene koji će vam, još koliko sutra, omogućiti da sebi poklonite novu igračku visoke tehnologije, i to na dodir. Međutim, ni u tri ujutro niste uspeli da zaspite... Ustajete bešumno kako ne biste probudili čoveka koji spava do vas. Odlazite u kuhinju da potražite staro načeto paklo cigara, koje ste, za teške slučajeve, sakrili na plakaru. Zapalite jednu i, kad je već takva situacija, uzmete uz nju i čašu votke. Sranje... Sedite pognuti na stolici. Hladno vam je, jer ste ostavili otvoren prozor zbog dima od cigarete. Prisećate se svega što je u telefonu: nekoliko snimaka, pedesetak fotografija, istorijat posećenih stranica na internetu, vaša adresa (uključujući i šifru ulaznih vrata u zgradu), adresa vaših roditelja, brojevi ljudi koji nisu baš morali tu da budu, poruke na osnovu kojih bi se moglo pretpostaviti da... Ne budi paranoična! Povlačite još jedan dim i uzimate gutljaj alkohola. Mada se čini da nema ničega što bi vas dovelo u nepriliku, vrlo dobro znate da ono što se čini ne mora i da bude tako. Zabrinj ava vas to što je vaš telefon možda dospeo u ruke zlonamernika. Već se kajete zbog nekih fotografija, mejlova, nekih razgovora. Prošlost, porodica, novac, seks... Neko ko bi želeo da vam naškodi imao bi na osnovu čega da vam sruši život ako bi dobro potražio. Kajete se, ali kajanje više ničemu ne služi. Pošto drhtite, ustajete da zatvorite prozor. Licem naspram stakla, posmatrate retke svetiljke što još uvek sijaju u noći misleći kako je, na drugom kraju grada, pogled nekog čoveka prikovan za ekran vašeg telefona, dok sa uživanjem ispituje tamne strane vašeg privatnog života i postupno pretražuje utrobu telefona u potrazi za vašim dirty little secrets*.

______________________________________

* Prevod sa engleskog: prljave male tajne. (Prim, prev.) 4

Prvi deo Mačka i miš 1.Razmena Postoje bića čija je sudbina da se sretnu. Gde god da su. Gde god da idu. Jednog dana oni se sreću. KLODI GALE NJUJORK: AERODROM 'KENEDI' NEDELJU DANA PRE BOŽIĆA ONA „A onda?" „Onda mi je Rafael poklonio dijamantski prsten iz 'Tifanija' i pitao me da mu budem žena." Držeći telefon prislonjen na uho, Madlin se šetkala pored visokih prozora koji su gledali na pistu. Pet hiljada kilometara odatle, u malom stanu u severnom delu Londona, njena najbolja prijateljica je nestrpljivo slušala podrobni izveštaj njenog romantičnog bega u Veliku jabuku. „Baš je ispao galantan!", zaključila je Džulijana. „Vikend na Menhetnu, soba u 'Voldorfu', vožnja kočijom, prosidba na klasičan način..." „Da", radosno će Madlin. „Sve je bilo savršeno, kao na filmu." „Možda malo previše savršeno, zar ne?", pecnu je Džulijana. „Objasni mi kako nešto može biti 'previše' savršeno, gospođo pametnice?" Džulijana nespretno pokuša da se izvuče: „Hoću da kažem: možda je tome nedostajalo neizvesnosti. Njujork, 'Tifani', šetnja dok sneg pada i klizalište Central parka... Pomalo je očekivano, pomalo kliše, zar ne?" Madlin pakosno uzvrati: „Ako se dobro sećam, tebe je Vejn zaprosio na povratku iz paba posle pijane noći. Bio je nakljukan kao ćurka pred klanje, pa je otišao u toalet da povraća neposredno pošto te je pitao da se udaš za njega, jel' tako?" „Dobro, pobedila si ovaj put", predade se Džulijana. Madlin se nasmejano približavala delu za ukrcavanje kako bi pokušala da pronađe Rafaela u jednolikoj gomili. Na početku ovogodišnjeg božićnog odmora, hiljade putnika se tiskalo na aerodromu na kojem je zujalo kao u košnici. Jedni su odlazili da se pridruže svojoj porodici, dok su drugi odlazili na kraj sveta, ka rajskim odredištima, daleko od sumornog njujorškog

vremena. „Kad smo kod toga", nastavi Džulijana, „nisi mi rekla šta si mu odgovorila." „Šališ se? Naravno da sam mu rekla da!" „Nisi ga pustila da malo čezne?" „Da čezne? Džul, imam skoro trideset četiri godine! Zar ne misliš da sam dovoljno čekala? Volim Rafaela, izlazim sa njim dve godine i pokušavamo da dobijemo dete. Za nekoliko nedelja ćemo se useliti u kuću koju smo zajedno odabrali. Džulijana, po prvi put u životu osećam se srećno i zaštićeno." „Kažeš to zato što je pored tebe, jel' tako?" „Ne!", povika Madlin smejući se. „Otišao je da prijavi prtljag. Kažem to zato što tako i mislim!" Zaustavila se ispred trafike. Poredane jedne do drugih, naslovne strane dnevnih novina donosile su sliku sveta na raskršću koji je dao svoju budućnost u zalog: ekonomska kriza, nezaposlenost, politički skandali, društveno očajanje, ekološke katastrofe... „Ne bojiš se da bi sa Rafaelom tvoj život bio predvidiv?", upita Džulijana. „To nije ništa loše", odgovori Madlin. „Potreban mi je neko čvrst, pouzdan, veran. Sve oko nas je nesigurno, krhko i nestabilno. Ne želim to u svojoj vezi. Kad se uveče vratim kući, želim da u njoj zateknem mir i spokoj. Razumeš li?" „Hm...", Džulijana će na to. „Nema izgovora, Džul. Počni da obilaziš butike u potrazi za haljinom za deverušu!" „Hm", ponovi pak mlada Engleskinja, ali ovog puta više da bi prikrila svoja osećanja nego da bi izrazila svoju sumnjičavost. Madlin pogleda na sat. Iza nje, na pistama, beličasti avioni su jedan iza drugog čekali svoj red za poletanje. „Pa dobro, ostavljam te, imam let u pola šest, a još uvek nisam našla mog... mog muža!" „Tvog budućeg muža...", ispravi je Džulijana smejući se. „Kada ćeš doći kod mene u London? Zašto ne ovaj vikend?" „Baš bih volela, ali ne mogu: slećemo u Roasi veoma rano. Jedva ću imati vremena da se istuširam kod kuće pre otvaranja radnje." „Pa ti se nikako ne odmaraš!" „Ja sam cvećarka, Džul! Božić je jedno od onih doba kada imam najviše posla!" „Pokušaj bar u putu da odspavaš."

„U redu! Zvaću te sutra", obeća Madlin pre nego što je spustila slušalicu. ON „Ne insistiraj, Frančeska: ne dolazi u obzir da se vidimo!" „Ali ja sam na samo dvadeset metara od tebe, u dnu pokretnih stepenica..." Sa telefonom prislonjenim na uho, Džonatan se namršti i približi se ogradi iznad eskalatora. U dnu stepenika, mlada žena smeđe kose i božanstvenog lika razgovarala je telefonom držeći za ruku dete u prevelikoj jakni. Imala je dugu kosu, obučena u farmerke sa niskim strukom, perjanu strukiranu jaknu, dok su joj brendirane naočare za sunce širokog okvira pokrivale deo lica, kao kakva maska. Džonatan mahnu sinu koji mu stidljivo uzvrati. „Pošalji mi Čarlija i gubi se!" naredi uznemiren. Obuzimao ga je bes pomešan sa bolom svaki put kad bi ugledao bivšu ženu. To snažno osećanje koje nije mogao da kontroliše činilo ga je istovremeno grubim i utučenim. „Ne možeš više tako da pričaš sa mnom!", pobuni se ona glasom koji je otkrivao italijanski akcenat. „Nemoj ti meni da naređuješ!", prasnu on. „Ti si birala i ti treba da snosiš posledice tog izbora. Izdala si svoju porodicu, Frančeska! Izdala si nas, Čarlija i mene." „Ne mešaj Čarlija u to!" „Da ga ne mešam u to? Pa on je taj koji ispašta! Zbog tvojih budalaština, viđa oca samo nekoliko nedelja godišnje!" „Žao mi..." „ I još avion", prekide je. „Hoćeš li da te podsetim zašto se Čarli plaši da sam putuje avionom, a ja zbog toga moram za svaki školski raspust da pređem celu zemlju?", upita povišenog tona. „Ono što se nama dešava to je... to je život, Džonatane. Odrasli smo ljudi, te nisam sa jedne strane ja loša, a sa druge ti dobar." „Sudija nije tako procenio", primeti on, odjednom umoran, podsećajući na ishod razvoda koji je proglašen na štetu njegove bivše žene. Zamišljen, Džonatan baci pogled na pistu. Tek je bilo pola pet, a mrak će uskoro pasti. Na osvetljenim pistama, zadivljujući red aviona čakao je signal iz kontrolnog tornja pred poletanje za Barselonu, Hongkong, Sidnej, Pariz... „Dobro, dosta smo pričali", nastavi on. „Pošto se škola nastavlja 3. januara, dovešću ti Čarlija dan pre."

„U redu", složi se Frančeska. „ I još nešto: kupila sam mu mobilni telefon, kako bih mogla da se čujem s njim u svako doba." „Šališ se! Ne dolazi u obzir!", prasnu on. „Ne može sa sedam godina da ima mobilni." „O tome se možemo dogovoriti", prigovori ona. „Ako se o tome možemo dogovoriti, nije trebalo da tu odluku sama doneseš. Možda ćemo pričati o tome, ali zasada spakuj tu svoju igračku, a Čarlija pusti kod mene!" „U redu", povinovala se mirno. Džonatan se nasloni na ogradu proveravajući pogledom da li je Čarli vratio Frančeski mali šareni uređaj. Dečak potom poljubi majku i, nesigurnim korakom, pope se na pokretne stepenice. Džonatan se progura pored nekoliko putnika da bi dočekao sina. „Zdravo, tata." „Zdravo, mališa", reče mu grleći ga. ONI Madlinini prsti su punom brzinom prelazili preko tastature. Sa telefonom u ruci, žurno je prošla pored izloga frišopova kucajući, gotovo bez gledanja, odgovor Rafaelu. Njen pratilac je već prijavio njihov prtljag, ali je sada čekao da prođe i bezbednosnu kontrolu. Madlin mu je u poruci predložila da se nađu u kafeteriji. „Tata, malo sam gladan. Mogu li da pojedem jedan 'panino', molim te?", ljubazno upita Čarli. Sa rukom na sinovljevom ramenu, Džonatan je prolazio kroz lavirint od stakla i čelika koji je vodio ka vratima za ukrcavanje. Iako je mrzeo aerodrome, naročito u ovo doba godine Božić i aerodromi su ga podsećali na zlokobne okolnosti u kojima je, dve godine unazad, saznao za izdaju supruge srećan zbog ponovnog susreta sa Čarlijem, podiže ga od tla držeći ga u struku. „Jedan 'panino' za mladića!", reče veselo, skrenuvši u restoran. „Port di Sjel", najveća kafeterija terminala, nalazila se oko atrijuma u čijem središtu se na različitim pultovima nudio širok izbor kulinarskih specijaliteta. Kolač od čokolade ili parče pice?, pitala se Madlin razgledajući vitrinu. Voće bi, naravno, bilo razumnije, ali je bila mnogo gladna. Stavila je kolač na tanjir, a potom ga je, gotovo istoga trenutka, vratila, čim joj je njen Cvrčak Cvrča šapnuo koliko kalorija ima to iskušenje. Pomalo razočarana, uzela je

jabuku iz drvene korpe, poručila čaj od limuna i otišla na kasu da plati račun. Hleb „čabata", pesto, pečeni paradajz, parmska šunka i mocarela: Čarliju je išla voda na usta zbog njegovog italijanskog sendviča. Išao je sa svojim ocem u kuhinje restorana još od najmlađih dana, što mu je razvilo sklonost ka dobrim stvarima, i razvio je znatiželju prema svakakvim ukusima. „Pazi da ti ne ispadne poslužavnik, u redu?", opomenuo ga je Džonatan pošto je platio užinu. Dete klimnu glavom u znak razumevanja, pazeći da održi ravnotežu između „panina" i flaše vode. Restoran je bio prepun. Sala kružnog oblika prostirala se duž staklenog zida s pogledom na piste. „Gde da sednemo, tata?", upita Čarli, izgubljen među mnoštvom putnika. Džonatan zabrinuto pređe pogledom po masi koja se tiskala među stolicama. Očigledno je bilo više kupaca nego slobodnih mesta. A onda, kao magijom, jedan sto blizu prozora se oslobodi. „Pravac istok, mornaru!" reče on namigujući sinu. Usred buke, dok je ubrzavao korak, začu mu se zvono telefona. Iako su mu ruke bile zauzete prtljag na točkićima u jednoj, a poslužavnik u drugoj ruci pokušao je da iz džepa od jakne izvuče telefon, ali... Kolika gužva!, razočarala se Madlin kada je videla gomilu putnika koja je zaposela restoran. Nadala se da će se na koji trenutak odmoriti pre leta, a sada ne može da nađe sto za kojim bi sela! Joj!, zamalo je uzviknula kada joj je neka bezobzirna devojka stala na stopalo bez ijedne reči izvinjenja. Prokletnica mala, pomisli ona ljutito dok ju je korila pogledom na šta joj devojka diskretno pokaza srednji prst, čije značenje je bilo sasvim jasno. Madlin nije čak ni imala vremena da se uvredi ovakvim nasilnim gestom, budući da je upravo primetila slobodni sto kod prozora. Požuri iz bojazni da joj dragoceno mesto ne izmakne. Bila je na svega tri metra od cilja kad joj telefon zavibrira u torbi. Ne sad! Najpre odluči da ne odgovori, a onda se predomisli: sigurno je traži Rafael. Nespretno uze poslužavnik u jednu ruku Sunce ti, kako je težak ovaj čajnik! dok je preturala po torbi ne bi li našla mobilni zarobljen među ključevima, notesom i romanom koji je trenutno čitala. Krivila se kako bi ga prislonila na uho i odgovorila kada... Madlin i Džonatan se svom snagom sudariše. Čajnik, jabuka, sendvič, flaša „koka-kole", čaša vina: sve ode u vazduh i završi na podu. I Čarli, iznenađen sudarom, ispusti svoj poslužavnik i zaplaka se.

Kakva glupača!, rasrdi se Džonatan jedva se podižući. „Zašto ne gledate kuda idete?!", povika. Kakav grubijan!, razjedi se Madlin dolazeći sebi. „Ah, još sam ja kriva?! Nemojte da brkate stvari, prijatelju!", suprotstavi mu se pre nego što je sa poda pokupila telefon, torbu i ključeve. Džonatan se primače sinu kako bi ga utešio, pokupivši sendvič spakovan u plastičnu posudu, kao i flašu vode i mobilni. „Prvi sam ugledao taj sto!", rasrdi se. „Maltene smo seli kad ste se kao lavina sručili a da niste ni..." „Šalite se? Ugledala sam taj sto još pre vas!" Bes mlade žene otkrivao je do tog trenutka neopažen britanski akcenat. „Kako bilo, vi ste sami, a ja sam sa detetom." „Divan izgovor! Ne vidim kako vam činjenica da imate dete daje za pravo da me napadate i da mi uništite bluzu!", požali se ugledavši fleku od vina na odelu. Preneražen, Džonatan odmahnu glavom i podiže pogled uvis. Samo što je otvorio usta da joj odgovori, ona ga preteče: „Uostalom, ni ja nisam sama!", reče primetivši Rafaela. Džonatan slegnu ramenima i uze Čarlija za ruku. „Dođi, idemo na drugo mesto. Jadna glupača...", dobaci napuštajući restoran. Avion Delte na letu broj 4565 za San Francisko napustio je Njujork u pet po podne. Sav radostan što je ponovo sa sinom, Džonatan nije ni primetio kako vreme prolazi. Čarli je imao fobiju od aviona otkad su mu se roditelji razveli. Za njega je bilo nezamislivo da putuje sam ili da zaspi u toku leta. Tokom sedam sati, koliko je trajao put, samo su prepričavali anegdote, smešne priče i, na prenosivom kompjuteru, po dvadeseti put gledali ceo crtani film „Maza i Lunja", sve to dok su se naslađivali sladoledom „hagen-daz". Iako su ovakve poslastice su bile rezervisane za poslovnu klasu, jedna ljubazna stjuardesa, koju je raznežilo Čarlijevo lice i nespretni šarm njegovog tate, rado je prekršila pravila. Avion „Er Fransa" na letu broj 29 krenuo je sa Aerodroma „Kenedi" u pola šest po podne. U ušuškanom komforu business class-a Rafael je, bez sumnje, sve dobro odradio... Madlin je uključila svoj foto-aparat i počela da lista slike iz njihove njujorške avanture. Pripijeni jedno uz drugo, dvoje zaljubljenih je sa radošću ponovo proživljavalo najbolje trenutke putovanja koje je ličilo na medeni mesec. Rafael je potom zadremao, a Madlin je, po ko

zna koji put, očarano gledala „Radnju iza ugla"*, staru Lubičevu komediju, puštenu na molbu putnika. Zbog vremenske razlike, nije bilo ni devet uveče kada je Džonatanov avion stigao u San Francisko. Čarli je, oslobođen straha, zaspao u naručju svog oca čim su izašli iz aviona. U holu za dolaske, Džonatan je tražio svog prijatelja Markusa, sa kim je u srcu Nort Biča držao mali francuski bife, a koji je trebalo da dođe po njih kolima. Popeo se na prste kako bi se izdigao u odnosu na gužvu. „Čudilo bi me da je taj došao na vreme!", srdio se. Na kraju odluči da pogleda mobilni za slučaj da mu je stigla poruka. Čim je isključio opciju rada „u avionu", na ekranu mu se pojavila poduža poruka:

Dobro došla u Pariz, draga! Nadam se da si uspela da se odmoriš u toku leta i da Rafaei nije previše hrkao :-) Izvini za ono malopre: radujem se što se udaješ i što si našla čoveka koji može da te usreći. Obećavam ti da ću učiniti sve kako bih, kao deveruša, najozbiljnije i najdostojanstvenije ispunila svoje dužnosti! Zauvek tvoja prijateljica, Džulijana. Kakva je ovo zbrka?, pomisli, ponovo čitajući poruku. Jedna od Markusovih bizarnih šala? Tako je mislio na nekoliko sekundi, sve dok nije dobro pogledao telefon: isti model, ista boja, ali... nije njegov! Brzo je bacio pogled na elektronsku poštu i tako otkrio identitet vlasnice: izvesna Madlin Grin, koja živi u Parizu. Svašta!, besneo je. To je telefon one glupače sa Aerodroma „Kenedi"!

Madlin pogleda na sat zevajući. Pola sedam ujutro. Mada je let trajao nešto više od sedam sati, usled vremenske razlike, avion je sleteo u Pariz u subotu ujutro. Roasi se ubrzano budio. Oni koji su putovali za božične praznike su, kao i u Njujorku, opseli aerodrom uprkos tome što su bili rani jutarnji časovi. „Sigurna si da želiš da radiš danas?", upita Rafael pored trake sa prtljagom. „Naravno, dragi!", reče paleći telefon kako bi proverila poštu. „Kladim se da već imam nekoliko porudžbina na čekanju." Najpre je poslušala sekretaricu na kojoj joj je spor i pospan glas, njoj potpuno nepoznat, ostavio poruku: ____________________________________ *The Shop Around the Corner. (Prim, prev.)

„Zdravo, Ione, ovde Markus. Hmm... imao sam malu nepriliku sa kolima:procurilo ulje iz... nema veze, objasniću ti kasnije. Samo hoću da ti kažem da ću malo kasniti. Izvini..."

Pa ko je ovaj čudak?, zapita se prekidajući. Neko ko je pozvao pogrešan broj? Hm... Sumnjičava, pažljivo je pregledala telefon: isti proizvođač, isti model... ali nije njen. „E pa sranje!", uzviknu. „Ovo je telefon onog luđaka sa aerodroma!"

2.Odvojen život Strašno je ostati sam, ako ste imali nekoga. POL MORAN Džonatan posla prvu poruku...

Vaš telefon je kod mene, da li je moj kod vas? Džonatan Lamprer ... na koju

Madlin gotovo istoga trenutka odgovori:

Da! Gde ste vi? Madlin Grin U San Francisku. A vi? U Parizu : Kako ćemo sad? Pa, u Francuskoj postoji pošta, zar ne? Još koliko sutra ću vam poslati telefon „Fedeksom". Baš ste ljubazni... I ja ću učiniti isto što pre. Koja vam je adresa? Restoran „Frenč tač", Ulica Stokton 1606, \ San Francisko, Kalifornija. Evo moje: „Žarden eksuauiumci , Ulica Delambr 3a, Pariz, XIV arondisman. Vi ste cvećarka, jel' tako? Ako jeste, imate hitnu porudžbinu od izvesnog Olega Mordorova: traži da se 200 crvenih ruža isporuči u pozorište „Šatle" glumici koja se skida u trećem činu. Među nama, čisto sumnjam da mu je to žena... S kojim pravom ste mi preslušavali govornu poštu? Pa da bih vam učinio uslugu, glupačo! Vidim da ste i u porukama kao i uživo jednako vulgarni! Vi ste dakle ugostitelj, Džonatane? Da. Pa, kad je tako, imate novu rezervaciju za vaš restorančić: sto za dvoje, za sutra uveče, na ime gospodina i gospođe Strehovski. U svakom slučaju, tako sam razumela iz njihove poruke, mada je signal bio loš... Odlično. Laku noć. U Parizu je sedam ujutro...

Džonatan iznervirano odmahnu glavom i stavi telefon u unutrašnji džep jakne. Od te žene se ježio.

SAN FRANCISKO 21.30

Stari svetlocrveni „reno 4" isključi se sa nacionalnog auto-puta 101 pravcem za centar grada. Matora krntija se vukla kao puž po Embarkaderu,

činilo se kao da vozi usporeno. Po prozorima su curile kapljice od pare, iako je grejanje bilo pojačano do maksimuma. „Sletećemo s puta sa ovom tvojom gvožđurijom!", žalio se Džonatan stisnut na suvozačevom sedištu. „Ma nećemo, kotrljaju se još ova moja kolica", branio se Markus. „Kad bi znao kako ih lickam!" Čupave slepljene kose, rundavih obrva, brade od osamnaest dana i oborenih kapaka kao u Drupija: Markus je izgledao kao teleportovan iz druge epohe preistorije pa čak, nekim danima, kao sa druge planete. Plivajući u vrećastim pantalonama i sa havajkom raskopčanom sve do pupka, njegova kriva silueta kao da se iščašila i izuvijala da bi mogla da stane u kola. Obuven u stare japanke, vozio je samo jednom nogom, sa petom na kvačilu i prstima naizmenično stiskajući gas i kočnicu. „Meni se baš sviđa auto ujka Markusa!" razdragano će Čarli sa sedišta pozadi. „Hvala, mališa!", odgovori mu namigujući. „Čarli, veži pojas i prestani da se pomeraš na sve strane", naredi Džonatan. Zatim će, okrenuvši se ka prijatelju: „Svraćao si u restoran ovog popodneva?" „Hm... danas ne radimo, zar ne?" „Ali, bar si primio isporuku pačetine?" „Kakve pačetine?" „Pačjih bataka i rukole koju nam svakog petka isporučuje Bob Vudmark!" „Ah, a znao sam da sam nešto zaboravio!" „Koji praznoglavac!", iznervirano će Džonatan. „Kako si mogao da zaboraviš jednu jedinu stvar na koju sam te zamolio da misliš?" „Pa nije tako strašno..." promrmlja Markus. „E pa jeste! Mada je Vudmark nepodnošljiv, njegovo imanje nas snabdeva najboljim proizvodima. Ako se nisi našao sa njim, uzeće nas na zub i više nas neće hteti za mušterije. Idi pored restorana: kladim se da je ostavio isporuku u dvorištu kod zadnjih vrata. „Mogu i sam to da pogledam", reče Markus. „Najpre ću vas da odbacim ku..." „Ne!", prekide ga Džonatan. „Ti si jedan nesposobnjaković na koga se ne može osloniti, tako da ću uzeti stvari u svoje ruke." „Ali mali je mrtav umoran!" „Nisam, nisam!", radosno će Čarli. „Hoću i ja u restoran!"

„Onda je rešeno", odsečno će Džonatan. „Skreni kod Treće ulice", naredi brišući rukavom paru koja se stvorila na vetrobranu. Ali starim kolima se nije sviđalo kada ih ometaju na njihovoj maršruti. Pošto mu uske gume nisu bile najstabilnije, nagla promena pravca zamalo je izazvala nesreću. „Vidiš da ne možeš da kontrolišeš to đubre!", povika Džonatan. „Ubićeš nas, zaboga!" „Činim šta mogu!", reče Markus ispravljajući volan uz sirene ogorčenih vozača. Idući uz Ulicu Kerni, krntija se, činilo se, stabilizovala. „Takav si zato što si se video sa mojom sestrom?", upita Markus posle dužeg ćutanja. „Frančeska ti je samo polusestra", ispravi ga Džonatan. „Kako je ona?" Džonatan ga pogleda neprijateljski. „Ako misliš da smo ćaskali..." Markus je znao da je to osetljiva tema, pa nije nastavljao. Okrenuo se svojoj vožnji da bi stigao u Aveniju Kolambus i parkirao svoja kolica pred bifeom sa nazivom „Frenč tač", na uglu ulica Junion i Stokton. Kao što je Džonatan i predvideo, Bob Vudmark je ostavio svoju isporuku iza restorana. Njih dvojica uhvatiše gajbe i odnesoše ih u hladnjaču pošto su proverili da li je sve u redu u sali za ručavanje. „Frenč tač" je bio jedan kraj Šestougla u srcu Nort Biča, italijanske četvrti u San Francisku. Mali, ali prijatan, bife je po unutrašnjosti podsećao na francuski bistro iz tridesetih godina: po drvenariji, zidnim ukrasima, podovima ukrašenim mozaicima, velikim ogledalima bel epoka, starim plakatima Džozefine Bejker, Morisa Ševalijea i Mistingetove. U ponudi lokala je, bez pretenzije i pompe, bila francuska tradicionalna kuhinja. Na tabli okačenoj na zidu je pisalo: „lisnato testo sa puževima u medu, file pačetine u

sosu od pomorandže, torta 'tropezjen'..."

„Mogu li da dobijem sladoled, tata?", upita Čarli zauzimajući mesto za uglačanim šankom koji se prostirao duž sale. „Ne, mališa. Pojeo si kilograme u avionu. Uostalom, mnogo je kasno i trebalo je još odavno da budeš u krevetu." „Ali na raspustu sam..." „Hajde, Žone, opusti se!", zamoli ga Markus. „A ne, nećeš i ti!" „Ali, Božić je!"

„Dva derana!", Džonatan nije mogao a da se ne nasmeje. Zauzeo je mesto na kraju restorana, iza pulta u kuhinji koja je bila otvorena i dozvoljavala tako gostima da delimično prate spremanje jela. „Šta bi voleo?", upita sina. „Belu damu*!", veselo će dečak. Kuvar spretno razlomi nekoliko kocki crne čokolade u maloj posudi, kako bi je otopio na pari. „A za tebe?", upita Markusa. „Mogli bismo otvoriti flašu vina..." „Može." Široki osmeh ozari Markusovo lice. Sišao je sa stolice kako bi otišao na svoje omiljeno mesto: u podrum restorana. Za to vreme, dok ga je Čarli pohlepnim pogledom posmatrao, Džonatan stavi u staklenu činiju dve kugle sladoleda od vanile sa jednom puslicom. Kada se čokolada istopila, sipao je u nju kašiku slatke pavlake. Sipao je toplu čokoladu na sladoled i sve prekrio šlagom i pečenim bademom. „Uživaj!", reče ubadajući mali suncobran navrh šlaga. Otac i sin sedoše za sto, jedan pored drugoga na mekoj klupi. Iskričavog pogleda, Čarli se naoruža dugačkom kašikom i poče da jede. „Pogledaj ovo čudo!", uzbuđeno će Markus po povratku iz podruma. „'Skrimin igl' iz 1997! Mora da se šališ? Takvo piće je za mušterije!" „Ma hajde! Neka to bude moj poklon za Božić", molećivo će on. Nakon čisto formalnog opiranja, Džonatan pristade da se otvori vino iz dobre berbe. Sve u svemu, bolje je da Markus popije koju u restoranu. Tako bi barem mogao da ga drži na oku. U protivnom, Kanađanin bi mogao da krene u obilazak barova i, dok je pod dejstvom alkohola, nezgode bi se nizale. Društvo sa kojim bi se napijao u više je navrata koristilo njegovu finoću i lakovernost da bi ga opelješili u pokeru i naterali ga da potpiše izjave da duguje svašta, koje bi Džonatan potom s teškom mukom povratio. „Divi se boji ovog božanskog pića!", ushićeno će Markus dok je sipao vino u flašu kako bi ga procedio. Budući vanbračno dete Frančeskinog oca i kantri pevačice iz Kvebeka, Markus nije dobio ni centa od smrti svog biološkog oca, bogatog poslovnog čoveka iz Njujorka. Pošto mu je majka nedavno preminula, održavao je slab kontakt samo sa polusestrom. Nemajući žute banke, živeo je nemarno, ravnodušan prema tome kako izgleda, zanemarujući osnovna pravila ___________________________________ * Dame Blanche sladoled od vanile i čokolade. (Prim. prev.)

društvenog života i pristojnosti. Spavao je dvanaest sati dnevno, uredno pomagao u restoranu, ali se činilo da životne stege i radno vreme nisu imali uticaja na njega. Budući blago neuravnotežen, istovremeno priprost i zanimljiv, bilo je kod njega nečeg dirljivog i razoružavajućeg, mada je bilo iscrpljujuće svakodnevno trpeti posledice njegove neodgovornosti. Sve vreme dok je bio u braku, Džonatan je u Markusu video samo budalu sa kojom nema ništa zajedničko. Međutim, kada ga je Frančeska napustila, jedino ga je šurak podržao. I pored Čarlija, Džonatan se u to vreme bio prepustio crnoj rupi depresije. Bespomoćan i dokon, potonuo je u patnju, družeći se pomalo previše sa gospodom Džekom Danijelsom i Džonijem Vokerom. Na sreću, Markus je, nekim čudom, sklonio po strani svoju lenjost i, po prvi put u životu, uzeo stvari u svoje ruke. Otkrio je stari italijanski restoran koji je upravo bio promenio vlasnika, namučio se da ubedi rukovodioce da pretvore objekat u francuski bistro i da povere kuhinju njegovom zetu. Ovaj potez je pomogao Džonatanu da stane na noge. Tek što je video da mu je prijatelj spasen, Markus je i sam ponovo utonuo u letargiju. „Živeli!", dobaci pružajući Džonatanu čašu vina. „Dakle, Božić je stigao pre vremena", zaključio je Francuz paleći radio u stilu art dekoa, koji je kupio na buvljoj pijaci u Pasadeni. Našao je rok stanicu na kojoj je puštena verzija uživo pesme „Light My Fire". „Uh, ovo je super!" ushićeno će Markus, prilepljen za klupu, a da se nije znalo da li govori o kaberneu ili o pesmi „Dorsa". I Džonatan je pokušao da se opusti. Otkopčao je dugmiće na kragni košulje, skinuo jaknu, ali mu je zasmetao pogled na Madlinin telefon. Izgubiću mušterije zbog čitave ove priče sa mobilnim!, uzdahnu. Neki od redovnih posetilaca su, naime, imali njegov lični broj: ta privilegija im je omogućavala da dobiju sto i u večerima kada je najveća gužva. Dok se Markus hvatao za telefon, Džonatan pogleda sina koji tiho spava na klupi. Voleo bi da može da uzme desetak dana odmora kako bi se bolje brinuo o Čarliju, ali nije mogao to sebi da priušti. Tek je izašao iz finansijske krize koja ga je gotovo bila upropastila nekoliko godina unazad, ali ga je i izlečila od uzimanja kredita, minusa, neplaćenih računa i drugih kazni za kašnjenje. Slomljenom, čim je zatvorio oči, pojavila mu se Frančeska, onakva kakvu je sreo na aerodromu. I posle dve godine, bol je i dalje bio prisutan. I gotovo nepodnošljiv. Otvorio je oči i popio gutljaj vina kako bi oterao njen lik. Život

mu nije bio onakav kakav je priželjkivao, ali je to ipak bio njegov život. „Ej, pa nije loša ova ženska!", uzviknu Markus dok su mu masni prsti klizili po ekranu dok je pregledao fotografije u telefonu. Radoznao, Džonatan baci pogled na ekran. „Daj da vidim." Neke od slika mlade žene bile su blago erotične. Sugestivne poze ovekovečene su u crnobeloj tehnici: fine čipke, satenske podvezice, ruka dignuta tako da sramežljivo krije grudi ili dodiruje bedra. Ništa previše neprikladno u vreme kada neki stavljaju na internet snimke intimnih odnosa... „Mogu li da vidim, tata?" upita Čarli razbuđujući se. „Ne, ne. Nastavi da spavaš. Ovo nije za decu." I napast sa aerodroma je imala svoju kolekciju zavodljivih poza, što ga je iznenadilo jednako kao i njen nadmen i hladan stav. Više začuđen nego zaintrigiran, Džonatan uveliča lice modela. Mada se činilo da se zabavlja, da se rado prepušta igri, iza njenog lažnog osmeha naslućivala se izvesna nelagodnost. Nema sumnje da je ova vrsta fotografija zanimljivija njenom dečku koji se u datom trenutku poistovetio sa Helmutom Njutnom*. Ko je bio iza objektiva? Njen muž? Ljubavnik? Džonatan se setio da je na aerodromu video nekog čoveka, ali nije mogao da mu se seti lika. „Dobro, dosta je bilo!", iznenada će on, uzimajući natrag telefon od razočaranog Markusa. Osetivši se iznenada kao voajer, zapitao se sa kojim pravom je zadirao u privatnost te žene. „Kao da će njoj smetati da učini isto!", reče mu Kanađanin. „Baš me briga: u mom telefonu sigurno neće naći takve fotografije!", uzviknu on služeći se još jednom čašom vina. „Veruj mi da sam se već dovoljno zabavio slikajući Popola..." Kaberne je imao izvrstan ukus crvenog voća i raznih začina. Ispijajući piće, Džonatan se prisećao onoga što mu je bilo u mobilnom telefonu. Istini za volju, nije se mogao svega setiti. U svakom slučaju, nema ničega intimnog niti kompromitujućeg, tešio se. U potpunosti je grešio.

______________________________________

* Australijski fotograf nemačkog porekla, poznat, između ostalog, po fotografijama nagih žena. (Prim. prev.)

PARIZ 7.3o

Išarana hauba najnovijeg modela „jaguara XF" brzo se kretala po ledenom plavetnilu pariške periferije. Obučena u skupe materijale bela koža, enterijer od orahovog drveta, matirani aluminijum unutrašnjost je odisala luksuzom i udobnom zaštićenošću. Na zadnjem sedištu su stajali brendirani koferi i torba za golf, kao i jedan broj „Fig maga". „Jesi sigurna da hoćeš da otvoriš radnju danas?" ponovo upita Rafael. „Dragi!", povika Madlin. „Već smo u nekoliko navrata pričali o tome." „Mogli bismo da produžimo odmor...", opet će on. „Idem do Dovila, provešćemo noć u hotelu 'Normandi' i sutradan ćemo ručati sa mojim roditeljima." „Primamljivo, ali... ne. Štaviše, treba da se sastaneš sa klijentom radi posete gradilištu." „Ti odlučuješ", predade se arhitekta skrenuvši u Bulevar Žurdan. Danfer-Rošro, Monparnas, Raspaj: kola su prešla dobar deo XIV arondismana i zaustavila se kod broja 13 u Ulici Kampanj-Premijer, pred tamnozelenim vratima. „Da dođem večeras po tebe u radnju?" „Ne, doći ću kod tebe motorom." „Sledićeš se!" „Možda, ali obožavam moj 'trijumf'!", odgovorila je grleći ga. Zagrljaj im je trajao sve dok se, začuvši sirenu nekog taksiste kome se žurilo, nisu naglo prenuli iz svog sveta. Madlin je, zatvorivši vrata, poslala svom ljubljenom oproštajni poljubac. Otkucala je šifru za otvaranje ulaza u pošumljeno dvorište. Tamo se u prizemlju nalazio stan koji je iznajmljivala otkako je živela u Parizu. „Brrr! Unutra je minus 15 stepeni!", drhteći će ona dok je ulazila u mali stan na dva nivoa, jedan od onih umetničkih ateljea koji su se gradili u četvrti krajem XIX veka. Upalila je bojler i stavila čajnik kako bi skuvala čaj. Prvobitni slikarski atelje ustupio je mesto lepom jednosobnom stanu koji se sastojao iz dnevne sobe, male kuhinje i sobe na međuspratu. Ali, visina plafona, veliki stakleni elementi u glavnom zidu i obojeni drveni parket ukazivali su na prvobitnu umetničku svrhu i pojačavali šarm i upečatljivost objekta. Madlin upali radio-stanicu „TSF džez", proveri da li su radijatori pojačani do maksimuma i ispi čaj, njišući se u ritmu trube Luja Armstronga i čekajući da se stan zagreje.

Na brzinu se istuširala, izašla iz kupatila i drhteći ščepala iz plakara majicu „termolaktil", farmerke i debeli vuneni džemper. Spremna za polazak, grickala je „kinder bueno" dok je oblačila kožni kaput i oko vrata vezala najtopliji šal. Bilo je nešto više od osam sati kada je sela na svoj jarkožuti motor. Iako joj je radnja bila blizu, nije želela da se vraća u stan pre nego što se bude našla sa Rafaelom. Raspuštene kose, prelazila je tih kratkih stotinak metara ulice koju je obožavala. Ovde su se Rembo i Verlen napisali stihova, Aragon i Elza su se voleli, a Godar je ovekovečio kraj svog prvog filma: reč je o tako tužnoj sceni u kojoj se, pred očima verenice iz Amerike, Žan-Pol Belmondo, „na izdisaju", ruši sa metkom u leđima. Madlin je skrenula u Bulevar Raspaj i potom u Ulicu Delambr sve do „Žarden ekstraordinera", radnje koju je otvorila pre dve godine i na koju je bila ponosna. Sa zebnjom je podigla gvozdenu zavesu. Nikada pre nije bila toliko odsutna. Tokom odmora u Njujorku, upravljanje radnjom je poverila Takumiju, šegrtu iz Japana koji je završavao parišku školu za cvećare. Kada je ušla u lokal, oteo joj se uzdah olakšanja. Takumi je u potpunosti sledio njene savete. Mladi Azijac je prethodnog dana bio u nabavci u Renžisu, te je prostorija obilovala svežim cvećem: orhideje, bele lale, ljiljani, božićne zvezde, kukureci, ljutići, mimoze, narcisi, ljubičice, amarilisi. Velika božićna jelka, koju su zajedno ukrasili, sijala je punim sjajem, dok su na plafonu visili svežnjevi imela i zelenika. Na miru je skinula kaput kako bi stavila kecelju, pokupila alat makaze, kantu za zalivanje, motiku i radosno prionula na izvršavanje najhitnijih zadataka čisteći listove fikusa, menjajući saksiju orhideji, obrezujući bonsaj. Madlin je svoju cvećaru zamislila kao čarobno i poetično mesto, skrovište za sanjarenje, luku mira daleko od gradske buke. Koliko god da je sumoran dan, ona je želela da kupci stave po strani svoje brige čim uđu u njenu radnju. U vreme Božića, atmosfera u njenom „Žarden ekstraordinera" bila je posebno očaravajuća, donoseći mirise detinjstva i nekadašnjih običaja. Čim je završila sa „primarnim obavezama", mlada žena je izvadila jelke kako bi ih stavila uz izlog i otvorila radnju čim je sat otkucao devet. Nasmešila se videvši prvu mušteriju kako ulazi kako je stara izreka u profesiji govorila, ako je muškarac, dan će biti unosan zatim se namršti pred njegovom porudžbinom: hteo je da svojoj ženi isporuči buket bez ostavljanja posetnice. Reč je o novoj smicalici koja je bila u modi kod ljubomornih muževa: slali bi cveće bez ostavljanja imena, kako bi videli reakciju svoje

žene. Ako im po povratku kući ne bi pričala o buketu, zaključili bi da ima ljubavnika... Čovek plati porudžbinu i ode iz radnje a da ga nije zanimalo kakav će biti buket. Madlin je onda sama počela da ga pravi a Takumi će ga isporučiti u deset sati u jednu banku u Ulici Bular dok je rif pesme „Jumpin Jack Flash" odjekivao u radnji. Cvećarka se namršti. Čuvena pesma „Rolingstonsa" dolazila je iz džepa njene torbe u kojem je bio telefon onog Džonatana čije je prezime zaboravila. Dok se dvoumila da li da se javi, zvonjava je utihnula. Tišina je trajala minut, dok se kratak i prigušen zvuk nije čuo i dao joj do znanja da je neko ostavio poruku. Madlin sleže ramenima. Svakako neće poslušati poruku koja nije namenjena njoj... Imala je druga posla! Uostalom, baš ju je bilo briga za tog neprijatnog prostaka Džonatana čijeg se prezimena nije ni sećala. Uostalom... Naterana jakom znatiželjom, dodirnu prstom ekran i prisloni telefon na uho. Začu se ozbiljan i kolebljiv glas: neka Amerikanka, sa slabim italijanskim akcentom, jedva se zadržavala da ne zajeca.

Džonatane, ja sam, Frančeska. Molim te, pozovi me. Treba da pričamo, treba da... Znam da sam te izdala, znam da ne razumeš zbog čega sam sve pokvarila. Vrati se, molim te, učini to zbog Čarlija, učini to zbog nas. Volim te... Nećeš zaboraviti, ali ćeš mi oprostiti. Samo jedan život imamo, Džonatane, i stvoreni smo da ga živimo zajedno i da imamo još dece. Nastavimo da ostvarujemo svoje planove, nastavimo kao pre. Bez tebe, ovo nije život...

Poruka se prekide kada se glas Italijanke zagušio od prevelike tuge. Madlin je ostala nepomična na nekoliko sekundi, potresena onim što je upravo čula i zatečena grižom savesti. Ruke su joj se naježile. Zadrhtala je, a potom odložila na pult telefon još uvek natopljen suzama pitajući se šta joj je uopšte trebalo da to uradi.

3.U tajnosti Svi imaju tajne. Samo je pitanje kakve. STIG LAŠON Džonatan pritisnu kvačilo i ubaci u treću. Iz menjača se začu piskava škripa i činilo se kao da će se auto istog trenutka pokvariti. Tražio je da on vozi auto: iako je kuća bila blizu, bilo je nezamislivo da pusti Markusa da vozi. Zavaljen na suvozačevom sedištu, prijatelj mu je zaspao od vina prebirajući po razvratnim strofama iz repertoara Žorža Brasansa: Kada pomislim na Fernandu, u meni se nešto stegne... „Tiše malo!", naredi Džonatan bacivši pogled u retrovizor ne bi li proverio da li se uverio da mu sin još uvek spava. „Oprosti", izvini se Markus, uspravivši se kako bi otvorio prozor. Kanađanin proturi glavu napolje, kao da će mu noćni vazduh pomoći da se otrezni. Ovaj je načisto lud..., pomisli Džonatan usporavajući gotovo do brzine puža. Mali auto se kretao zapadnom stranom Ulice Filbert, jedne od najstrmijih ulica San Franciska. Na početku uspona, auto se zakašlja, činilo se da će se zaustaviti, ali se ipak povrati i jedva dođe do vrha uzvišenja pod belom svetlošću Kojt tauera, kule koja je dominirala gradom. Opasnim manevrom Džonatan se parkirao na uglu ivičnjaka, točkovima okrenutim ka unutrašnjoj strani trotoara. Srećan što je bezbedno stigao, uzeo je sina u naručje i nastavio kroz prolaz među eukaliptusima, palmama i bugenvilijama. Markus ga je pratio zanoseći se. Nastavio je da peva raskalašne pesme vičući iz sveg glasa. „Neko pokušava da spava!", žalio se jedan sused. Džonatan zgrabi prijatelja za rame kako bi ga podstakao da ubrza korak. „Ti si mi jedini pravi drug, jedini pravi druškan...", promrmljao je kačeći mu se o vrat. Pošto ga je Džonatan jedva uspravio, „dva i po čoveka" su sitnim koracima silazili drvenim stepenicima koji su se spuštali Telegraf Hilom. Stepenište je vijugalo kroz gotovo tropsku vegetaciju pored malih šarenih kuća. Pošteđene pustošenja tokom zemljotresa iz 1906, ove drvene kuće, sagrađene isprva za mornare i lučke radnike, sada su bile nastanjene bogatim intelektualcima i umetnicima. Najzad su stigli pred kapiju raskošnog divljeg vrta u kojem je korov dobio bitku naspram fuksija i rododendrona.

„Hajde, svako u svoju sobu!", dobaci Džonatan kao da je glava porodice. Skinuo je Čarlija, stavio ga u krevet i poljubio pošto ga je ušuškao. Potom je isto učinio sa Markusom, osim poljupca. Ipak nije trebalo preterivati... Najzad opušten, Džonatan pređe u kuhinju, popi čašu vode i izađe na terasu noseći laptop pod miškom. Još pod uticajem vremenske razlike, zevnuo je trljajući kapke i sručio se na drvenu stolicu. „Šta bi, druže, ne spava ti se?" Džonatan podiže glavu ka glasu koji mu se obraćao: bio je to Boris, tropski papagaj kojeg je čuvao u kući. Zaboravio sam na ovoga! Životinja je pripadala prethodnom vlasniku stana, nekom ekscentriku koji je u svom testamentu naveo kao obavezu za budućeg kupca njegove kuće da se ad vitam aeternam* brine za njegovu omiljenu pticu. Borisu je bilo više od šezdeset godina. Decenijama mu je gospodar držao čas logopedije dnevno, naučivši ga tako dobrih hiljadu reči i više stotina izraza kojima se služio u iznenađujuće odgovarajućim prilikama. Budući flegman, lepo se uklopio u novi dom i razveseljavao Čarlija. Naročito dobro se slagao sa Markusom koji ga je naučio čitavom nizu psovki kapetana Hedkoka. Pošto je bio nezgodan šaljivdžija, Džonatan je samo donekle cenio njegovu prljavu narav i dugačak jezik. „Ne spaaavaaa ti se?", ponovi ptica. „Zamisli, spava mi se, ali sam suviše umoran za to." „Budalo!", uvredi ga Boris. Džonatan se približi ptici koja je, velikog povijenog kljuna i moćnih noktiju na nogama, veličanstveno stajala na šipci. Uprkos starosti, zlatnožuto-tirkizno perje sačuvalo je sjaj, a crno paperje, koje mu je u pruge išaralo ivice oko očiju, činilo je da izgleda gordo i nadmeno. Životinja protrese repom, pa raširi krila vičući: „Hoću jabuke, kruške, banane..." Džonatan pogleda po kavezu. „Nisi pojeo ni krastavce ni cikoriju." „Cikorija je odvratna! Hoću pinjole, orahe i kikiriiikiii." „Pa da, i ja hoću mis sveta u krevetu." Džonatan odmahnu glavom i otvori kompjuter. Pročita poštu, odgovori dvojici snabdevača, potvrdi nekoliko rezervacija i zapali cigaretu posmatrajući hiljade svetiljki koje su sijale na okeanu. Pogled na zaliv sa ovog mesta bio je veličanstven. Neboderi poslovne četvrti su se ocrtavali pred ____________________________________ * Prevod sa latinskog: zauvek. (Prim. prev.)

ogromnom siluetom Mosta Bej koji je vodio ka Ouklandu. Ovaj trenutak smirenosti prekide nepoznato zvono telefona: bila je u pitanju violinska kompozicija, početak jednog Paganinijevog „Kaprica", ako se dobro sećao. Telefon Madlin Grin. Ako je nameravao da spava, ne bi smeo da zaboravi da ga ugasi jer, s obzirom na vremensku razliku, pozivi će se najverovatnije umnožavati. Ipak, odluči da se javi samo ovaj put. „Da?" „Ti si, lepotice?" „Hmm..." „Nisi previše umorna? Nadam se da si lepo putovala." „Divno. Lepo od vas što brinete." „Ali, vi niste Madlin?" „Dobro ste uočili!" „Ti si Rafael?" „Ne, ja sam Džonatan, iz San Franciska." „Džulijana Vud, drago mi je. Može li se znati zašto ste se vi javili na telefon moje najbolje prijateljice?" „Zato što smo nepažnjom zamenili telefone." „U San Francisku?" „U Njujorku, na aerodromu. Ukratko, isuviše duga priča." „Baš zanimljivo..." „Da, naročito kada se dešava drugima. Tako da vi..." „A kako se to desilo?" „Slušajte, kasno je i nije baš interesantno." „Naprotiv, jeste! Ispričajte mi!" „Zovete iz Evrope?" „Zovem iz Londona. Pitaću Madlin da mi ispriča. Koji je vaš broj?" „Molim?" „Vaš broj telefona." „....." „Da pozovem Madlin..." „Neću vam dati svoj broj, jer vas ne poznajem!" „Ali vaš telefon je kod nje!" „Uh, pustite me na miru! Možete vi i na drugi način da stupite u kontakt sa njom! Dovoljno je, eto, samo da pozovete Rafaela!" Koja alapača!, pomisli on žureći da prekine razgovor.

„Halo, halo", ponovi Džulijana sa druge strane žice. Oh, prostačina!, iznervirano će, shvativši da joj je spustio slušalicu. Džonatan je odlučio da ugasi telefon kada ga je crv radoznalosti naterao da ponovo pogleda slike sačuvane u njemu. Izuzev dve ili tri erotične poze, slike su uglavnom bile turističkog karaktera, čineći tako pravi album sećanja romantičnih izleta para. Madlin i Rafael su tako pokazali svoju ljubav na Trgu Navona u Rimu, u gondoli u Veneciji, ispred Gaudijevih građevina u Barseloni, u lisabonskim tramvajima ili na skijama u Alpima. Mnoge od tih mesta je Džonatan posetio sa Frančeskom u vreme kada su se voleli. Ali, pošto je sreća drugih za njega još uvek bila bolna, samo je preleteo preko ove galerije slika. Nastavio je, međutim, da istražuje telefon pregledavši sa pažnjom Madlininu kolekciju pesama. Dok je očekivao najgore zbirku lošeg zvuka, popa i ar-en-bija namršti se otkrivši... muziku koju je i sam voleo: Tom Vejts, Lu Rid, Dejvid Boui, Bob Dilan, Nil Jang... Bile su tu boemske i melanholične numere o nesreći, o bluzu bledih jutara i slomljenim životima. Bio je iznenađen. Znao je da odelo ne čini čoveka, ali teško mu je bilo da zamisli tu mladu prefinjenu ženu, nalakiranih noktiju i firmiranih stvari, koju je sreo na aerodromu, kako se pronalazi u tom svetu patnji. Istražujući dalje, pogledao je nazive filmova koje je Madlin „skinula". Još jedno iznenađenje: nema romantičnih komedija, epizoda „Seksa i grada" ili „Očajnih domaćica", već su tu teži i kontroverzniji dugometražni filmovi: „Poslednji tango u Parizu", „Fatalna nesreća", „Profesorka klavira", „Ponoćni kauboj" i „Napuštajući Las Vegas". Džonatan se zaustavi kod poslednjeg naslova: ta priča o nemogućoj ljubavi između alkoholičara sklonog samoubistvu i izgubljene prostitutke bila je njegov omiljeni film. Bio je na vrhuncu uspeha na profesionalnom i porodičnom planu kada ga je otkrio. Međutim, život Nikolasa Kejdža na stranputici alkoholizma, kao i to što je u alkoholu utapao svoju promašenost, činila mu se gotovo bliskom. Bio je to jedan od onih filmova koji oživljavaju vaše rane, bude stare demone i poriv za samouništenjem. I jedna od onih priča koje vas upućuju na najskrivenije strahove, na samoću, koje vas podsećaju na to da niko nije zaštićen od pada u pakao. Zavisno od vašeg duševnog stanja, film je mogao bilo da vam izazove mučninu, bilo da učini da jasnije sagledate sami sebe. U svakom slučaju, bio je pun pogodak. Madlin je svakako imala neočekivani ukus. Sve više zbunjen, počeo je da joj čita mejlove i poruke. Pored poruka

poslovne sadržine, većina njene pošte je predstavljala razmenu sa Rafaelom njenim partnerom, očigledno veoma zaljubljenim i pažljivim kao i sa najboljom drugaricom čuvenom Džulijanom, brbljivicom, alapačom i tračarom, ali vernom prijateljicom sa mnogo smisla za humor. Iz desetine mejlova od jednog pariškog preduzetnika naslućivalo se da su Madlin i Rafael, sa velikom pažnjom i posvećenošću koje se ulažu u stvaranje prvog ljubavnog gnezda, organizovali selidbu u jednu kuću u Sen Žermen an Leju. Par je očigledno bio na sedmom nebu, sem što... ... nastavljajući ono što bi trebalo nazvati „istraživanjem", Džonatan naiđe na Madlinin elektronski podsetnik u kojem stoje redovni sastanci sa izvesnim Estebanom. Odmah je stvorio sliku argentinskog plejboja, ljubavnika mlade Engleskinje. Dva puta nedeljno, ponedeljkom i četvrtkom između šest i sedam sati uveče, Madlin se sastajala sa svojim južnoameričkim kazanovom! Da li je fini Rafael bio upoznat sa ispadima svoje lepe verenice? Naravno da nije. I sam Džonatan je bio iste sreće i nije ništa naslućivao dok nije otkrio Frančeskinu prevaru, dok je mislio da je njegova veza zaštićena od oluja. Sve su iste..., pomisli potpuno razočaran. Rafael mu je na fotografijama delovao pomalo bezizražajno, dok je sa džemperom na ramenima i plavom košuljom ličio na idealnog zeta. Ali, budući da je bio suočen sa uništiteljem bračne sreće, što je bez sumnje bio Esteban, Džonatan nije mogao a da ne saoseća sa njim, što je bilo svojstveno prevarenim muževima. Među ostalim sastancima, redovno se pojavljivala reč „ginekolog": radilo se o doktorki Silvi Andrije, koju je Madlin po svoj prilici posećivala poslednjih šest meseci usled problema sa plodnošću. To se bar moglo pretpostaviti na osnovu sačuvanih mejlova koje je Madlin primila od jedne laboratorije za medicinske analize. Uprkos tome što se Džonatan, pred ekranom njenog telefona, osećao nelagodno i sebi činio kao voajer, nešto ga je kod te žene očaralo. Poslednjih nedelja, Madlin se podvrgnula najnovijim ispitivanjima kako bi otkrila da li je neplodna: podaci o temperaturi, analize krvi i mokraće, ultrazvučni i rendgenski pregledi. Džonatanu je ova oblast bila poznata: Frančeska i on su imali sličnih problema i sve su to prošli pre nego što je Čarli bio začet. Sa pažnjom je krenuo da čita rezultate. Koliko se razumeo, bili su, reklo bi se, dobri. Madlin je imala uredne cikluse, dovoljnu količinu hormona i ovulaciju koja nije morala biti stimulisana. Čak se i njen mili Rafael

podvrgao analizi sperme, nakon čega je sa olakšanjem mogao da potvrdi da su njegovi spermatozoidi dovoljno brojni i pokretni, te da može da začne. Samo mu je falilo još jedno ispitivanje, Inerov test, kako bi popunio listu. Čitajući beleške iz elektronskog rokovnika, Džonatan je zaključio da se, poslednja tri meseca, datum svaki put pomerao. Čudno... Vrlo dobro se sećao svog duševnog stanja iz vremena kada je i sam radio to ispitivanje sa Frančeskom. Budući namenjen otkrivanju stepena kompatibilnosti para, test je svakako podrazumevao određena pravila analiza se mora izvršiti dva dana pre ovulacije i manje od dvanaest sati nakon seksualnog odnosa bez zaštite ali čim ste odlučili da se podvrgnete svim ovim testovima, želeli ste samo jedno: da ih što pre završite, kako biste bili sigurni. Zašto li je Madlin tri puta odlagala ispitivanje? Mnogo je razmišljao o tome, mada je znao da neće naći odgovor na to pitanje. Uostalom, možda su sastanci odlagani zbog ginekologa, ili Rafaela. „Idi da spavaš, Koko!", obrati mu se Boris. Ovog puta je ptica bila u pravu. Šta mu je značilo to što je, budan u dva ujutro, očajnički gledao po ekranu telefona žene sa kojom se sreo tek na dva minuta u životu? Mada je Džonatan ustao sa stolice, odlučan da ide da spava, telefon ga je i dalje privlačio. Ne želeći da ga ostavi, povezao ga je na bežični internet, a zatim ponovo pogledao fotografije. Pregledao je Madlinine poze kako bi naišao na onu koju je tražio. Počeo je da je štampa i uputio se ka dnevnoj sobi. Čuo se rad mašine dok je štampala portret mlade žene kod Velikog kanala u Veneciji. Džonatan dohvati sliku i zadubi svoj pogled u Madlinine oči. Bilo je nečeg tajanstvenog u tom licu. Osećao je da, iza svetlosti i osmeha, ima neka rana, nešto nepopravljivo slomljeno, kao da je slika nosila podsvesnu poruku koju nije uspevao da otkrije. Otišao je na terasu. Omađijan telefonom, prisećao se aplikacija koje je Madlin na njemu imala ozbiljne dnevne novine, plan pariškog metroa, vremenska prognoza... „Koja je tvoja tajna, Madlin Grin?", prošaputa dodirujući ekran. „Madlin Griiiiiiin", ponovi papagaj urlajući. Upalilo se svetlo u kući preko puta. „Neko bi da spava!", požali se sused. Samo što je otvorio usta da izgrdi Borisa, Džonatanu je jedan program

privukao pažnju: neki „ženski kalendar" u koji je Madlin beležila dobar deo svog privatnog života. U aplikaciji, nalik na rokovnik, bili su sačuvani datumi menstruacije, dani ovulacije, plodni dani i prosečno trajanje menstrualnih ciklusa. Jedan „dnevnik" je pratio promenu težine, temperature i raspoloženja, dok su ikonice u obliku srca omogućavale korisnici da vidi kojih dana je imala intimne odnose. Posmatrajući raspored srca na kalendaru, Džonatan je zaključio da se, mada je izgledalo da želi da ima dete, Madlin trudila da vodi ljubav samo u neplodnim danima...

4.Vremenska razlika Žensko srce je lavirint istančanosti koji predstavlja izazov za grubi muški duh. Ako zaista želite da imate jednu ženu, treba najpre da razmišljate kao ona, dok je prvo što treba da uradite da osvojite njenu dušu. KARLOS RUIS SAFON ZA TO VREME, U PARIZU...

„Takumi, treba mi usluga." Zidni sat u radnji upravo je odzvonio jedanaest sati. Sedeći na klupi, punde zakačene iglom za cveće, izgrebanih ruku, Madlin je završavala kačenje ogromnog buketa zelenike. „Naravno, gospođo", odgovori mladi učenik. „Prestani da me zoveš gospođo'!", očajno će ona silazeći niz nekoliko stepenika. „U redu, Madlin", ispravio se Azijac zacrvenevši se. Osećao se neprijatno zbog te prisnosti koja je proizilazila iz toga što je gazdaricu nazvao po imenu. „Htela bih da odeš da mi pošalješ jedan paket", reče mu pružajući mu malu zaštitnu kovertu u koju je stavila Džonatanov telefon. „Naravno, gos... ovaj, Madlin." „Adresa je u Americi", pojasni mu ona dajući mu novčanicu od dvadeset evra. Takumi pročita adresu:

Džonatan Lamprer „Frenč tač" Ulica Stokton 1606 94133 San Francisko, Kalifornija SAD

„Džonatan Lamprer... Onaj kuvar?" upitao je dok je sedao na električni bicikl kojim je išao u isporuke. „Znaš ga?", začuđeno će cvećarka izašavši sa njim do trotoara. „Njega svi znaju", odgovorio je ne obraćajući pažnju na njenu zbunjenost. „Dakle, ja sam jedina neupućena?", nastavi Madlin. „Ne, ovaj... nikako, ja...", promrmlja on. Takumi je bio crven kao paprika. Kapljice znoja su mu išarale čelo, a pogled mu je bio prikovan za tlo. „Ma dobro, izvršićeš harakiri drugi put", našalila se, „a sada mi objasni ko je on." Japanac proguta knedlu. „Pre nekoliko godina, Džonatan Lamprer je držao najbolji restoran u

Njujorku. Roditelji su me tamo izveli da proslavimo to što sam diplomirao. Bilo je to čuveno mesto: na rezervaciju se čekalo i do godinu dana, a jedinstveni ukusi hrane koja se služila nisu se mogli nigde drugde naći." „Ne bih rekla da se radi o istoj osobi", reče ona pokazujući kovertu. „Adresa koju mi je dao jeste adresa restorana, ali pre bi se reklo da je reč o nekoj rupi nego o mestu sa pet zvezdica." Takumi stavi paket u torbu i pođe, ne želeći više da komentariše. „Vidimo se." Madlin mu mahnu rukom vraćajući se u radnju. Mada su joj reči učenika pobudile znatiželju, pokušala je da nastavi da radi kao da je ništa nije brinulo. Još od otvaranja, u radnji je uvek imalo posla. Božić je, kao i Dan zaljubljenih, pobuđivao razne emocije: ljubav, mržnju, usamljenost, melanholiju. Samo jutros je videla kako joj kroz radnju prolazi paleta čudnovatih likova: neki stari zavodnik je poslao dvanaest buketa za dvanaest osoba u dvanaest različitih gradova; jedna žena srednjih godina samoj sebi je poslala orhideje kako bi se pokazala pred kolegama iz kancelarije; jedna mlada Amerikanka je došla sva uplakana kako bi svom voljenom Parižaninu poslala buket uvelog cveća kako bi mu dala do znanja da su raskinuli. A što se tiče pekara iz kraja, za svoju voljenu taštu je poručio veliki meksički kaktus dugih oštrih bodlji. Madlin je od svog oca nasledila ljubav prema cvećarskom zanatu. Vođena njegovim entuzijazmom, najpre je bila samouka, a potom je išla na časove u „Piverdijeru", prestižnu cvećarsku školu u Anžeu. Bila je ponosna na to što se bavi nečim što učestvuje u obeležavanju svih najvažnijih trenutaka u životu. Bilo da je reč o rođenju, krštenju, prvom sastanku, venčanju, pomirenju, unapređenju, odlasku u penziju ili sahrani, cveće prati čoveka na putu od kolevke pa do groba. Mlada žena prionu na novi buket, ali ga ostavi posle pet minuta. Nije joj polazilo za rukom da izbaci iz glave ono što joj je ispričao Takumi. Prešla je iza pulta i pokrenula pretraživač na kompjuteru u radnji. Kad je na Guglu otkucala „Džonatan Lamprer", pojavilo se više od šeststo hiljada rezultata! Otišla je na Vikipediju. U ovoj elektronskoj enciklopediji nalazio se dugačak članak o kuvaru upotpunjen fotografijom na kojoj je nesumnjivo bio čovek koga je juče srela na aerodromu, mada je na slici delovao mlađi i privlačniji. Madlin je, začuđena, stavila svoje tanke naočare za vid i, grickajući olovku, počela da čita sa ekrana:

Džonatan Lamprer, rođen 4. septembra 1970, francuski kuvar i poslovni čovek koji je svoju karijeru uglavnom gradio u SAD.

Sticanje znanja Poreklom Gaskonjac, potiče iz porodice manje značajnih ugostitelja i vrlo rano počinje da radi u očevom restoranu „Ševalijer", na Trgu oslobođenja u Ošu. Sa šesnaest godina počinje da se obučava i da umnožava znanje: bio je pomoćnik u kuhinji kod Dikasa, Robišona i Lenotra, da bi zatim postao pomoćnik čuvenog provansalskog kuvara Žaka Larua, u „Bastidi" u Sen Pol de Vansu. Otkriće Nakon surovog samoubistva mentora, Lamprer prelazi na čelo „Bastide". Nasuprot očekivanjima, uspeva da sačuva ugled restorana, postajući, sa dvadeset pet godina, najmlađi francuski kuvar na čelu jednog restorana sa tri zvezdice po „Mišlenovom" vodiču. Prestižnom hotelu „Kap d'Antib" potrebne su njegove usluge radi ponovnog otvaranja restorana „Tratorija". Nepunih godinu dana po otvaranju, i ovaj objekat dobija tri zvezdice, čineći tako od Džonatana Lamprera jednog od četiri kuvara koji su u čuvenom vodiču zaradili šest zvezdica. Priznanje Godine 2001. sreće Frančesku, kćerku američkog biznismena Frenka Delila, koja je došla u hotel „Kap" kako bi tu provela medeni mesec sa bankarom Markom Čedvikom. Naslednica i mladi kuvar su se zaljubili na prvi pogled, tako da je Frančeska za manje od nedelju dana posle venčanja pokrenula brakorazvodnu parnicu, sukobivši se tako sa porodicom, dok je hotel sa Ažurne obale otpustio kuvara kako bi sačuvao reputaciju. Novopečeni par se nastanjuje u Njujorku i venčava se. Uz pomoć supruge, Džonatan Lamprer otvara restoran „Imperator" na vrhu Rokefeler centra. Za Lamprera, to je početak izuzetno kreativnog perioda. Isprobavajući nove tehnologije, čuvajući u isto vreme ukuse mediteranske kuhinje, postaje jedan od začetnika „molekularne kuhinje". Uspeh mu je neizbežan. Za nekoliko meseci postaje miljenik zvezda, političara i gastronomskih kritičara. Sa svega trideset pet godina izabran je za najboljeg kuvara na svetu, odlukom međunarodnog žirija sačinjenog od četiristo kolumnista koji hvale njegovu „blistavu kuhinju" i sposobnost da svoje goste povede na „put u svet izuzetnih ukusa". U to vreme, njegov restoran svake godine dobija desetine hiljada porudžbina sa svih strana sveta, a neretko se čeka i više od godinu dana na rezervaciju. : " Medijska ličnost Paralelno sa karijerom kuvara, Džonatan postaje poznat i po gostovanjima na televiziji, pre svega u emisiji „Sat sa Džonatanom" na američkom BBC-ju, pa u „Tajnama

kuvara" na Foksu, koja svake nedelje okupljaju milione gledalaca i bivaju izdata u vidu knjiga i na DVD-ju. Godine 2006, uz podršku Hilari Klinton, senatorke iz Njujorka, Lamprer započinje bitku protiv menija njujorških školskih restorana. Njegovi susreti sa učenicima, roditeljima i nastavnicima dovode do prihvatanja zdravijih menija u školama. Zavodljivog osmeha, u kožnoj jakni i neodoljivog francuskog akcenta, mladi kuvar se nameće kao ikona savremene kuhinje i biva uvršten u listu najuticajnijih ljudi „Tajm magazina". Nedeljnik mu tom prilikom daje i nadimak „kulinarski Tom Kruz".

„Prodajete li ukrase?" „Molim?" Madlin odvoji glavu od ekrana. Zaokupljena Lamprerovim životom, nije primetila da je jedna mušterija upravo ušla u radnju. „Vaši ukrasi, da li ih prodajete?", ponovi žena pokazujući police obojene pastelnim bojama od reljefnog drveta na kojima se nalazio pribor: veliki termometri, stari satovi sa kukavicom, kavezi za ptice, ogledala koja je počela da nagriza staklena korozija, fenjeri i mirišljave sveće. „Hmm... ne, žao mi je, one su deo enterijera", slagala je Madlin ne bi li je se otarasila kako bi na miru nastavila da proučava Džonatanovu biografiju.

Biznismen: stvaranje grupe „Imperator" Oslanjajući se na novostečenu slavu, Lamprer osniva sa suprugom grupu „Imperator", čiji je zadatak da predstavi njegov brend kroz razne poslovne poduhvate. Par otvara zatim objekte jedan za drugim: bistroe, bifee, vinske barove, luksuzne hotele... Njihovo ugostiteljsko carstvo se prostire na sve četiri strane sveta, od Las Vegasa preko Pekinga, Londona i Dubaija do Majamija. Godine 2008. u grupi „Imperator" je zaposleno više od dve hiljade ljudi u preko petnaest zemalja, sa ukupnim obrtom od više desetina miliona dolara. Finansijski problemi i povlačenje iz sveta gastronomije Dok klijenti nastavljaju da preplavljuju njegov njujorški restoran, francuski kuvar postaje meta sve nasilnijih napada. Isti oni kritičari koji su pre nekoliko godina hvalili njegovu kreativnost i talenat, sada mu prebacuju to što se rasplinuo i postao „samo mašina za pravljenje novca". Međutim, višestruke aktivnosti njegove poslovne grupe daleko su od dostizanja praga isplativosti. „Imperator" tone u dugove i na rubu je bankrota u decembru 2009. Nekoliko nedelja kasnije, posle razvoda od supruge, Džonatan Lamprer se predaje, izjavljujući da je „umoran od kritikovanja", „bez inspiracije" i „razočaran u svet gastronomije". Sa trideset devet godina, primoran da ustupi licencu za korišćenje njegovog

imena, Lamprer se konačno povlači iz posla pošto je ostavio trag u savremenom kulinarstvu.

Pročitavši kraj članka, Madlin je saznala da je kuvar 2005. objavio knjigu „Ispovesti zaljubljenog kuvara". Nova pretraga ju je posle dvatri klika odvela na sajt bifea „Frenč tač" koji je Džonatan trenutno držao u San Francisku. Sajt očigledno nije bio ažuriran. Na njemu se moglo naći nekoliko primera menija za 24 dolara: supa od luka, crna krvavica sa jabukama, torta od smokava. Ništa toliko zanimljivo za nekoga ko je pre nekoliko godina bio na čelu svetske kuhinje. Kako je dotle došao?, zapitala se lutajući među jelkama i orhidejama. Došla je do kraja radnje, uređene nalik na vrt i, zagledana u daljinu, sela na ljuljašku okačenu za veliku granu pričvršćenu za plafon. Zvono telefona u radnji prenu je iz razmišljanja. Naglo je ustala sa daske i podigla slušalicu. Bio je to Takumi. „Još uvek si u pošti?" „Ne, gospo..., ovaj, Madlin. Sve pošte su zbog štrajka zatvorene." „U redu, pre nego što se vratiš, svrati do knjižare i kupi mi jednu knjigu. Imaš li gde da zapišeš? Evo naziva: 'Ispovesti zaljubljenog kuvara od..."

5.Stigla vam je pošta Želja za potpunim poznavanjem nekoga je neka vrsta njegovog prisvajanja, iskorišćavanja. Ta želja je sramna i treba je se odreći. Džojs KEROL OUTS SAN FRANCISKO, OKO PONOĆI

Džonatan grubo povuče lanac kojim se palila neonska sijalica iznad ogledala u kupatilu. Nije uspevao oka da sklopi. Sve zbog nervoze i bolova u stomaku koji nisu prestajali da ga muče otkako je pio ono odvratno vino. Okružen bledom svetlošću, tražio je u ormariću sa lekovima nešto za smirenje i nešto protiv stomačnih tegoba. Pošto je uzeo dve pilule, otišao je u kuhinju da ih popije sa kiselom vodom. U kući je bilo tiho. Markus, Čarli, pa čak i Boris, odavno su se predali u ruke Morfeja. Nije bilo hladno, iako je prozor ostao napola podignut. Na toplom vetru koji je počeo da duva začuo se zveket zvončića od bambusa, dok je mesečina kroz prozor osvetljavala ekran telefona koji je stavio da se puni na baru. Džonatan nije mogao da se obuzda: pritiskom na jedno dugme uključio je uređaj koji se istog trenutka zasvetleo. Upalila se mala crvena svetiljka koja je označavala da je Madlin primila poštu. Neka vrsta šestog čula pomešana sa znatiželjom naterala ga je da klikne na ikonicu kako bi pročitao poruku. Stigla je pre deset minuta i, ma koliko mu to izgledalo čudno, bila je za njega...

Dragi Džonatane (poštedimo se odmah formalnog obraćanja sa gospodine Lamprer i gospođice Grin, slažete li se? Uostalom, ako ste bili dovoljno drski da mi čitate poštu, sigurno ste pogledali i fotografije i nauživali se gledajući dve-tri „umetničke" slike iz albuma. To znači da ste perverzni, što je vaš problem, ali vas molim da ih koliko god je moguće ne stavite na Fejsbuk, jer nisam sigurna da bi moj budući muž razumeo...). Dragi Džonatane (ponavljam), koristim pauzu za ručak (a da, u Parizu je već prošlo podne) da bih vam pisala dok jedem sendvič sa nareskom iz Le Mana, koji su brižljivo napravili u „Pjeru i Polu", pekari i istaknutom članu „Viteškog bratstva sartskog nareska", čiji se lokal nalazi preko puta moga. Na suncu sam, za pultom. Puna su mi, dakle, usta mesa, mrve svugde po džemperu, a masne fleke su umazale ekran vašeg lepog telefona: nije baš otmeno, ali je veoma ukusno. Uostalom, bar vas ne treba ubeđivati u nužnost poznavanja zadovoljstava uživanja u dobrom mesu. Dakle, dragi Džonatane, ostavijam vam ovu kratku poruku kako bih vam prenela dve vesti: jednu dobru i jednu lošu. Počnimo sa lošom: kao što možda znate, na početku

ovog školskog raspusta, divnu zemlju Francusku parališe štrajk. Aerodromi, auto-putevi, javni prevoz, pošta, sve je blokirano. Takumi, moj mladi učenik, upravo se našao pred zatvorenim vratima pošte na Bulevaru Monparnas, tako da zasada nisam u mogućnosti da vam vratim telefon. S poštovanjem, Madlin. Džonatanu nije trebalo dugo da odreaguje. Dvanaest minuta kasnije, njegov odgovor je glasio:

Šalite se? O kakvom štrajku pričate?

Ako ona njemu ne bude vratila telefon, ne dolazi u obzir da on vrati njen! Ni Madlin njemu nije ostala dužna nakon pola minuta:

Još uvek ne spavate, Džonatane? Vi dakle nikada ne spavate? Nije li taj nedostatak sna razlog što ste tako preke naravi i lošeg raspoloženja? Džonatanu se ote dug uzdah pa posla mladoj ženi novu poruku:

Uzgred budi rečeno, obećali ste mi dobru vest kako biste se iskupili za lošu...

Smeštena na barskoj stolici, Madlin proguta poslednji zalogaj sendviča i odgovori istog trenutka:

Tačno, evo dobre vesti: i pored hladnoće i štrajka, u Parizu je veoma lepo vreme. Tek što je poslala mejl, iščekivala je odgovor kojem nije dugo trebalo.

Pa, ovog puta bar, nema sumnje da se sprdate sa mnom.

I pored zabrinutosti, nije mogla da se ne nasmeje. Štrajk javnih službi ju je stavljao u neprijatan položaj time što joj je onemogućavao da vrati telefon vlasniku. Trpela je zbog toga odgovornost koju nije želela. Da li je trebalo da obavesti Džonatana o poruci bivše žene koja ga je zvala iz Njujorka moleći ga da se vrati da žive zajedno? Uopšte joj se nije sviđalo što je nevoljno zadržavala informaciju od presudnog značaja za budućnost para. Mlada žena poruči drugu čašu vina koju je ispijala posmatrajući kroz prozor kretanje prolaznika i vozila. Budući u blizini brojnih trgovačkih radnji, Ulica Delambr je bila veoma živa poslednje nedelje kupovine za Božić. Na osunčanim trotoarima, kroz omamljujuće kretanje lica i boja, mešali su se ustručeni kaputi Parižanki, velike perjane jakne tinejdžera, šarene marame, dečje kape, potpetice koje odzvanjaju i para koja je izlazila svima iz usta. Madlin završi čašu vina i, pomalo pripita, uze pero tako se nekada pričalo i napisa poslednju poruku:

Dragi Džonatane, Jedan je sat po podne. Toliko bolje što mi pauza za ručak ističe jer, ako bih i minut više ostala ovde, osećam da bih pala na njihov kolač sa karamelizovanim jabukama i kuglom sladoleda i svim ostalim. Pravo „krvoproliće", kako se kod vas kaže, ali i iskušenje

koje, na manje od nedelju dana od Badnje večeri, ne bi baš imalo smisla, složićete se. Bilo mi je zadovoljstvo da makar i nakratko razgovaram sa vama i to uprkos vašem lošem smislu za humor, džangrizavom, osornom i mrgodnom stranom vaše ličnosti koja predstavlja, dobro sam razumela, neku vrstu „ličnog pečata", što neke sigurno smatraju privlačnim. Dozvolite mi pak pre nego što vas napustim, da zadovoljim svoju znatiželju sa ova tri pitanja: 1) Zašto navodno „najbolji kuvar na svetu" danas služi šnicle i pomfrit u običnom lokalnom bistrou? 2) Zašto ste budni u 4 ujutro? 3) Da li još uvek volite bivšu ženu?

Tek što je pritisnula taster za slanje, shvatila je, ali kasno, da je načinila glupost... Izašla je iz „Pjera i Pola" i prešla ulicu, dok joj se u glavi vrtelo od vina. „Hej! Gledaj kuda ideš, GLUPAČO!", doviknu joj čovek očiju gotovo prekrivenih šiškama, koji je zamalo ne obori vozeći iznajmljeni bicikl. Madlin se naglo vrati korak unazad, kako bi izbegla bicikl, ali je iznenadila sirena džipa koji je pokušavao da obiđe bicikl sa desne strane. Uplašila se izbegavši za dlaku terenac da bi se popela na trotoar preko puta, slomivši pritom potpeticu jedne od čizmica. Sranje!, prošaputala je otvarajući vrata radnje kako bi se sklonila u svoj „Zarden ekstraordiner". Obožavala je Pariz, ali je mrzela Parižane... „Jel' sve u redu, gospođo?", upita je Takumi videvši da je potresena. „Tebi baš dugo treba da odreaguješ!", prebaci mu ona to što je ostao pribran. „Oprostite", ispravi se Azijac, „da li je sve u redu, Madlin?" „Da, samo što se ova prokleta potpetica..." Ne izustivši rečenicu do kraja, umila se i skinula cipele i jaknu pred zbunjenim pogledom svog radnika. „Uzalud me ispituješ tim požudnim pogledom, to je najviše što ćeš videti od mog striptiza." Kad je videla koliko se Takumi zacrveneo, bilo joj je žao što se tako ponela, jer nije želela da nelagodnost zavlada među njima. „Možeš da ideš na ručak. Nemoj da žuriš, ja ću se pobrinuti za sve." Ostavši sama u radnji, mlada žena nervozno upali Džonatanov telefon. Samo što joj je odgovorio:

Draga Madlin, Evo odgovora na pitanja, ako vam njima mogu zadovoljiti radoznalost:

1) Čak i da sam to jednom bio, već dugo nisam „najbolji kuvar na svetu". Recimo da sam kao kakav pisac izgubio nadahnuće i strast potrebnu za ostvarenje inovativnih ideja. Pa ipak, ako budete prolazili kroz San Francisko sa svojim Rafaelom, ne propustite da svratite da probate šnicle i pomfrit u našem restoranu. Naša pečena goveđa rebra su neverovatno mekana i ukusna, a što se tiče pomfrita, reč je zapravo o krompiru sotiranom u belom luku, bosiljku i peršunu. Krompir je uzgajan u maloj količini kod lokalnog proizvođača, a naše mušterije smatraju da je izuzetno sočan i savršeno pržen. 2) Tačno je da je 4 sata ujutro i da sam još uvek budan. Zašto? Dva pitanja mi se vrzmaju po glavi i ne daju mi da zaspim. 3) Terajte se. U Ulici Odesa, Takumi uđe u jedan mali restoran u koji je obično svraćao. Pozdravio je šefa i zauzeo pomalo zavučeno mesto u drugoj, manje bučnoj sali u kojoj je bilo manje ljudi. Naručio je lisnato testo sa paradajzom i svežim kozjim sirom: zahvaljujući Madlin je otkrio ovaj specijalitet. Čekajući predjelo, izvadio je iz torbe džepni rečnik kako bi potražio značenje reči „požudan", reči koju je naučio u svojoj posramljenosti. Kao da je uhvaćen na delu, iznenada je imao iracionalan utisak da mu svi gosti upućuju osuđujuće poglede. Madlin ga je sa pakosnim zadovoljstvom provocirala i remetila svojom samouverenošću. Bilo mu je krivo što ga ne uzima za ozbiljno i što u njemu pre vidi adolescenta nego čoveka. Ova žena ga je opčinjavala kao kakav tajanstveni cvet. Uglavnom je bila „veliko sunce", plave kose kao suncokret, šireći oko sebe svoju svetlost, samouverenost i poletnost. Ali, u nekim trenucima, umela je da bude tajnovita i mračna, kao crna orhideja: redak cvet koji skupljači traže dok u jeku zime cveta na palmama Madagaskara. Kupac uđe u pogrešnom trenutku. Da bi ga uslužila, Madlin je prekinula pisanje mejla i sakrila telefon u mali džep od kecelje. Radilo se o tinejdžeru, između petnaest i sedamnaest godina, koji je izgledao kao jedan od mladih rokera koji se mogu videti na vratima srednjih škola u bogatim četvrtima: nosio je starke, uske farmerice, belu košulju, strukirani markirani kaput, imao pažljivo razbarušenu frizuru. „Mogu li vam pomoći?" „Ja... ovaj... da, želeo bih da kupim cveće", objasni on stavljajući kutiju od gitare na stolicu. „To može. Da ste mi tražili kroasane, e to bi mi već bio problem."

»A?" „Ništa, nije važno. Hoćete neki okrugli ili buket sa dugačkim cvetovima?" „Pa, ne znam zapravo." „Pastelnih boja ili šaren?" „A?", ponovi dečko kao da mu je pričala na turskom. Svakako nije najpametniji u svojoj generaciji, pomisli ona pokušavajući da sačuva smirenost i osmeh na licu. „Dobro, a da li imate ideju o tome koliko novca biste potrošili?" „Ne'am pojma. Može li se dobiti nešto za trista evra?" Ovog puta nije mogla da ne uzdahne: prezirala je ljude koji nisu imali svest o vrednosti novca. U deliću sekunde vratila su joj se sećanja iz detinjstva: na godine kada joj otac nije radio, žrtvovanje porodice kako bi ona mogla da studira... Kako je moguće da postoji toliki jaz između ovog momka rođenog sa zlatnom kašikom u ustima i devojke kakva je ona bila? „Ovako, slušaj mali, ne treba ti trista evra da bi kupio buket. Bar ne u mojoj radnji, razumeš?" „Aha", odgovori tromo. „Za koga je, dakle, ovo cveće?" „Za jednu ženu." Madlin podiže pogled ka nebu. „Za tvoju majku ili drugaricu? „Zapravo, za prijateljicu moje majke", odgovori, za nijansu postiđeniji. „Dobro, a kakvu poruku želiš da pošalješ uz buket?" „Poruku?" „Zbog čega joj šalješ ovo cveće? Da joj zahvališ što ti je za rođendan poklonila džemper ili da joj poručiš nešto drugo?" „Ovaj... pre će biti da joj poručim nešto drugo drugo." „Au, čoveče, jesi li zbog ljubavi ovako zaglupeo ili si uvek takav?" upita ga odmahujući glavom. Mladić je video da nema svrhe da odgovori. Madlin se udalji od pulta i započe da sastavlja buket. „Kako se zoveš?" „Žeremi." „A, koliko godina ima prijateljica tvoje majke?" „Starija je od vas u svakom slučaju." „A koliko godina imam ja po tebi?" Ni na to nije odgovorio, što znači da možda i nije toliko glup koliko se činilo.

„Ovako, nisi ih zaslužio, ali evo ti nešto najbolje", objasni pružajući mu buket. „Ovo je moje omiljeno cveće: ljubičice iz Tuluze, u isto vreme jednostavne, otmene i prefinjene." „Baš su lepe", priznade, „ali šta one znače na jeziku cveća?" Madlin slegnu ramenima. „Pusti ti jezik cveća. Pokloni ono što smatraš lepim i to je sve." „Ali ipak", navali Žeremi. Madlin se napravi da razmišlja. „Na tome što ti zoveš 'jezikom cveća, ljubičica predstavlja skromnost i stidljivost, ali takode označava i skrivenu ljubav, tako da, ako se bojiš da je to nešto neodređeno, mogu da ti umesto njih napravim buket ruža." „Ne, ljubičice mi savršeno odgovaraju", odgovori razvučenog osmeha. Platio je porudžbinu i zahvalio Madlin na savetima dok je izlazio iz radnje. Najzad sama, ona ponovo uze telefon i požuri da završi poruku:

Milion puta izvinite, Džonatane, za zadiranje na tako indiskretan način u vaš privatni život. Sve je to zbog čašice više (nežnog belog vina iz Vuvrea sa ukusom meda, ruže i kajsije; sigurno ga znate, te ćete mi, u tom slučaju, oprostiti ;-)) zbog koje su mi prsti bili brži od pameti. Mada mislim da štrajk pošte neće dugo trajati, da ne bih stvari prepustila slučaju, ipak sam se obratila jednoj privatnoj otpremnoj službi. Stupila sam u kontakt sa kurirom koji će kasnije po podne doći po vaš telefon. Tvrde da ćete, računajući vikend i praznike, primiti pošiljku do srede. Dozvolite mi da vama i vašem sinu poželim srećne praznike. Madlin. P. S. Oprostite što sam radoznala, ali u poslednjoj poruci ste mi napisali da je razlog zbog čega ste budni usred noći to što vam san ne dolazi na oči zbog dva pitanja koja vam se motaju po glavi. Da li bi bilo neuviđavno ukoliko bih vas pitala koja? Draga Madlin, Ovo su dve zagonetke koje mi ne daju da spavam: X Pitam se ko je ESTEBAN. 2 — Pitam se zašto svoju okolinu ubeđujete da želite dete, a pribegavate svim merama kako ga NE biste dobili.

Ophrvana panikom, Madlin ugasi telefon i udalji se od njega kao da izbegava opasnost. Znao je! Pregledao joj je telefon i pogodio je za Estebana i za dete! Niz leđa joj se slila kapljica znoja. Mogla je da čuje kako joj srce lupa u grudima. Ruke su joj drhtale, a noge klecale. Kako je to bilo moguće? Naravno, čitao je rokovnik i mejlove...

Velika praznina joj se nastani u utrobi dok se mučila da se zadrži na nogama. Trebalo je da se smiri: samo sa te dve stvari Džonatan Lamprer joj nije mogao ništa. Dokle god nije naišao na nešto drugo, prave pretnje nije bilo. Ali, u njenom telefonu je bio jedan dokument koji nikako nije smeo da nađe. Nešto što nije smelo da bude kod Madlin. Nešto što joj je već uništilo život i dovelo je na prag ludila i smrti. Teoretski, njena tajna je bila dobro zaštićena. Lamprer je bio samo pokvareni uljez, a ne neki informatički genije niti ucenjivač. Igrao se sa njom, zabavljao se na njen račun, ali ako ne bude nastavljala igru, on će se umoriti. Tako je bar očekivala.

6. Veza Jer su (oni) bili povezani [...] nečim što je moglo postojati samo između takva dva bića, dva bića koja su svoju samoću prepoznala u samoći onog drugog. PAOLO ĐORDANO SAN FRANCISKO 9.30 UJUTRO

Markus se teško probudio. Kao mesečar je otišao do kupatila, stao pod tuš ne skidajući ni donji veš ni košulju i ostao nepokretan pod mlazom vode sve dok se bojler nije ispraznio. Od ledene vode otvorio je jedno oko i, pošto se na brzinu izbrisao, odvukao se do sobe i shvatio da mu je fioka gde drži donji veš prazna. Sve gaće i majice su mu bile bačene u drvenu korpu. Kanađanin ispitivački podiže obrvu. Džonatan ga je mnogo puta upozoravao da mu više neće prati veš, a sada je to obećanje i ispunio! „Džone!", žaljivo će on, shvativši potom da je bila subota i da je u to vreme ugostitelj zasigurno već napustio kuću kako bi otišao u nedeljnu posetu zelenoj pijaci na Embarkaderu. Još uvek pospan, zario je ruku u gomilu prljavog veša i izvukao prvo „upotrebljivo" odelo koje mu je došlo pod ruku. Markus se zatim dovuče do kuhinje i opipavajući pronađe termos sa čajem „pu-erh" koji je Džonatan pripremao svako jutro. Sručio se na stolicu i direktno iz termosa popio dugačak gutljaj crnog čaja. Kao da mu je to pročistilo neurone, doživeo je prosvećenje i odmah se skinuo kako bi oprao donji veš u lavabou sa tečnosti za sudove. Pošto ga je isprao, otvorio je vrata mikrotalasne peći i podesi dužinu na osam minuta. Zadovoljan sobom, izašao je nag na terasu. „Zdravo, pijanduro!", dočeka ga Boris. „Dobro jutro, utvaro sa krilima", odgovori Markus gladeći mu perje. Ptica poskoči, sagnu glavu i otvori kljun nudeći mu sažvakani zalogaj mešavine voća, što je bio najveći znak njihove bliskosti. Markus je zahvalio prijatelju, pa se dugo istezao na suncu, zevajući raščepljenih vilica. „Prodrmaj se! Prodrmaj se!", povika papagaj. Podstaknut njegovim bodrenjem, Markus zatim izvrši ono što je smatrao svojom najvažnijom obavezom dana: proverio je pumpu za vodu koja je zalivala desetak sadnica kanabisa skrivenih u vrtu iza ruža. Džonatan nikako nije odobravao njegovu aktivnost, ali je prelazio preko toga. Uostalom, Kalifornija je glavni zapadni uzgajivač indijske konoplje, a San Francisko je

sam po sebi simbolizovao toleranciju i raznolikost kultura. Markus ostade još trenutak na terasi kako bi iskoristio to što je toplo. Pošto je proveo veći deo života u hladnom Montrealu, osobito mu se sviđala blaga kalifornijska klima. Po malom uzvišenju Telegraf Hila teško se moglo reći da se bližio Božić: zlatni cvetovi jasmina su počeli da se rascvetavaju; palme, trešnje i oleandri su blistali na suncu; drvene kuće su se okitile bršljanom, sakrivene usred raskošne džungle kojom su cvrkutali veseli vrapci i šareni kolibriji. Iako je bilo prilično rano, nekoliko šetača je već silazilo niz rascvetale staze stepeništa Filbert. Uprkos bujnoj vegetaciji, kuća nije u potpunosti bila zaštićena od pogleda. Neki prolaznici su se zabavili, neki se zaprepastili, ali niko nije ostao ravnodušan pred tim dlakavim čudakom i njegovim vulgarnim razgovorom sa papagajem. Markus nije mario za njih sve dok neki turista nije posegao za svojim foto-aparatom kako bi ovekovečio scenu. „Ne može čovek ni kod kuće da bude miran!" progunđao je Kanađanin pobegavši u kuhinju, sve dok mikrotalasna pećnica nije označila kraj „kuvanja". Znatiželjan povodom ishoda, otvorio je peć kako bi uzeo veš. Ne samo da je bio suv već i topao i nežan! Štaviše, miriše na brioš, čestitao je samom sebi mirišući malu gomilu veša. Navukao ga je na sebe pred ogledalom, zadovoljan, nameštajući gaće, gladeći majicu kod koje mu se naročito sviđao natpis:

OUT OF BEER (life is crap)*

Zakrčaše mu creva. Gladan, otvorio je frižider i čeprkao po namirnicama da bi potom probao čudnu kombinaciju. Na krišku hleba je namazao dobar sloj putera od kikirikija i pokrio ga sardinama po kojima je poredao kolut ove banane. Izvrsno!, pomisli odahnuvši sa zadovoljstvom. Tek što je pojeo nekoliko zalogaja svog sendviča, kad ih primeti. Madlinine fotografije. Više od pedeset portreta okačenih na tabli od plute, magnetima prikačenih na metalna vrata plakara ili pak direktno zalepljenih na zid. Cimer mu je, očigledno, dobar deo noći proveo štampajući ove slike. Mlada žena je na njima prikazana iz svih uglova: sama, sa nekim, spreda, iz ___________________________________ * Nema piva (život je sranje). (Prim. prev.)

profila... Džonatan je čak neke od primerka uveličao, ne bi li bolje ispitao njene oči i lice. Zbunjen, Markus prestade da žvaće i približi se slikama. Kanađanin je bio na stalnom oprezu kada je u pitanju Džonatan, mada nije odavao takav utisak. Zašto li se dao na ovu analizu? Kakvu tajnu je tražio iza pogleda Madlin Grin? Znao je da je njegov prijatelj u suštini ranjiv i da je njegov „oporavak" još uvek nesiguran. Svaki čovek nosi u srcu jednu prazninu, neku ranu, osećaj napuštenosti i samoće. Markus je znao da je rana u Džonatanovom srcu duboka. I da takvo ponašanje ne vodi ničemu dobrom...

ZA TO VREME, NA UDALJENOSTI OD NEKOLIKO KILOMETARA...

„Tata, mogu li da probam suvo meso?", upita Čarli. „To je meso za kauboje!" Džonatan je, noseći sina na ramenima, već sat vremena obilazio tezge na zelenoj pijaci poredane na keju nekadašnjeg pristaništa. Za ovog ugostitelja to je bila ustaljena navika: svake subote, dolazio je tu kako bi se snabdeo namirnicama i pronašao inspiraciju za sastavljanje menija za celu nedelju. Pijaca „Farmers market" predstavljala je pravu instituciju u San Francisku. Stotine seljaka, pecaroša i povrtara se okupljalo oko Feri bildinga, kako bi prodavali lokalne proizvode organskog porekla. Tu se moglo naći najbolje povrće, najsočnije voće, najsvežija riba, najfinije meso. Džonatan je voleo ovo mesto koje je privlačilo raznoliku gomilu ljudi: turiste, kuvare, obične sladokusce u potrazi za kvalitetnim proizvodima. „Molim te, tata, eno tamo ima suvog mesa! Nikad ga nisam jeo!" Džonatan pusti sina koji požuri ka tezgi. Čarli proguta parče suve govedine suzdržavajući se da ne napravi grimasu. Džonatan mu zločesto namignu. Osećao se kao kod kuće usred tog vašara ukusa. Među bosiljkom, maslinovim uljem, orasima, svežim kozjim sirom, avokadima, tikvicama, paradajzom, plavim patlidžanom, začinskim biljkama, bundevama, salatama: razgledao je, mirisao, probao, birao. „Loš kuvar je onaj koji nastoji da prikrije ukus sastojka, umesto da nastoji da ga otkrije." Žak Laru, kuvar koji ga je stvorio, preneo mu je svoju veštinu i preciznost u odabiru proizvoda, poštovanju prema godišnjim dobima i potrazi za najboljim snabdevačima.

Ovde, u povrtnoj bašti SAD, to i nije bilo teško. Već duže vreme, organski proizvodi nisu bili samo privilegija hipika. To je, u ovo vreme, bio način života kako u San Francisku tako u celoj Kaliforniji. Držeći Čarlija na oku, Džonatan je završio sa kupovinom uzevši pet komada dobre živine, deset parčića iverka i pakovanje školjki „sen-žak". Pogodio se za desetak jastoga i pet kila račića. Kod svake porudžbine, davao je vlasniku tezge broj mesta na kojem mu je bio parkiran karavan kako bi zaposleni na pijaci mogli da izvrše isporuku. „Hej, Džonatane, probaj ovo!", povika mu jedan prodavač školjki iz Point Rejesa pružajući mu jednu ostrigu. Bila je reč o šali, budući da Francuz, kome se nije dopadao lokalni običaj da se ostriga pre služenja opere, nikada nije stavljao tu vrstu školjki na meni restorana. Džonatan se zahvali i ipak pojede meso školjke sa malo soka od limuna i parčetom hleba. Iskoristio je ovu pauzu kako bi izvadio Madlinin telefon iz jakne. Pogledao je u ekran i pomalo se razočarao što mu cvećarka nije odgovorila na poruku. Možda je trebalo da joj pošalje poruku izvinjenja? Možda je preterao? Ali, ova žena ga je toliko zanimala... Sinoć je, pošto je odštampao slike, otkrio nešto čudno u iskorišćenosti memorije telefona:

Kapacitet diska: 32 GB Slobodan prostor: 1,03 GB Iskorišćeno u %: 96,8 Slobodno u %: 3,2

Ovaj podatak ga je iznenadio. Kako je moguće da je toliko memorije telefona već zauzeto? Na prvi pogled, u njemu je bilo pet filmova, petnaestak aplikacija, pedeset fotografija, nekih dve stotine pesama i... to je bilo sve. Ne moram biti stručnjak za informatiku da bih znao da to nije dovoljno da se popuni jedan smartfon. Zaključak? Mora da su se na hard-disku nalazili i drugi fajlovi. Sa laktovima naslonjenim na zid koji se pružao iznad zaliva, Džonatan upali cigaretu, posmatrajući Čarlija kako čuči kod kaveza sa zečevima. Ovde je nesumnjivo bilo zabranjeno pušiti, ali, pošto nije dovoljno spavao, bila mu je potrebna doza nikotina. Uvukao je dim, uzvraćajući na pozdrav jednom kolegi klimajući glavom. Nikada pre ga kolege nisu cenile kao sada kad im više ne predstavlja konkurenciju! Kad bi ga sreli, proizvođači i ugostitelji uglavnom bi ga pozdravljali sa čudnom mešavinom poštovanja i sažaljenja. Ovde je većina ljudi znala ko je on: Džonatan Lamprer, bivši najbolji kuvar

svoje generacije, nekadašnji Mocart kuhinje i vlasnik najboljeg jela na svetu. Bivši, bivši, bivši... A danas nije bio ništa, ili skoro ništa. Sudski, nije čak imao ni pravo da otvori restoran. Primoran da proda pravo na korišćenje svog imena, pristao je, zapravo, i na to da se drži podalje od šporeta. „Frenč tač" mu nije pripadao, a njegovo ime se nikad nije pojavljivalo, ni na sajtu restorana, ni na vizitkartama. U svom članku, jedna novinarka „Kronikla" je prva načinila izuzetak, ali je priznala da skromni bistro u kojem danas radi nema ništa spektakularno nalik na „Imperator". Džonatan je iskoristio članak kako bi pojasnio stvari: da, u njegovom novom restoranu će se služiti samo jednostavna jela pristupačnih cena; ne, nikad više neće izmisliti nijedan recept, a i inspiracija mu je nestala; ne, nikad više neće priželjkivati ni najmanje kulinarsko priznanje. Bar su stvari postale jasne, pa je članak imao tu zaslugu da je utešio kuvare koji su se brinuli zbog mogućeg povratka Lamprera za šporet. „Tata, mogu li da probam grašak sa vasabijem?", preklinjao ga je Čarli radoznalo posmatrajući tezgu starog Azijca koji je takođe prodavao i pačji jezik i supu od kornjače. „Ne, druškane. Neće ti se svideti: veoma je ljuto!" „Molim te! Izgleda tako dobro!" Džonatan slegnu ramenima. Zbog čega li nas, od najmlađih dana, priroda tera da ne uzimamo u obzir mudre savete? „Radi šta hoćeš." Povuče još jedan dim i namršti se zbog sunca. Mnogi prolaznici su, na rolerima, peške ili na biciklu, koristili lepo vreme kako bi se šetali duž obale mora. Okean je svetlucao u daljini, dok su po jarkom plavetnilu neba leteli galebovi vrebajući priliku da zgrabe prvi pristupačni plen. Poučen iskustvom kad je probao suvo meso, Čarli je unapred trebalo da se čuva, ah mu je ulivala poverenje lepa zelena boja nabubrelog graška. Bez ikakvog straha je progutao mali prstohvat graška sa vasabijem i... „Bljak! Baš je ljuto!", povika brzo ispljunuvši ono što je tek stavio u usta. Dok ga je Japanac gledao zabavljajući se, dete se okrenu ocu. „Mogao si da me upozoriš!", prebacio mu je kako bi sakrio svoju poniženost. „Hajde, dođi, vodim te na toplu čokoladu", predloži Džonatan zgazivši opušak i podigavši potom Čarlija na ramena.

ZA TO VREME, U PARIZU...

Bilo je nešto više od sedam uveče, kada jedan kurir otvori vrata „Žarden ekstraordinera". Iako je bilo kasno, u radnji je još uvek bilo živahno, dok je Madlin davala sve od sebe kako bi uslužila kupce. Kada je skinuo kacigu, kurir je imao utisak da se teleportovao u drugu dimenziju. Sa svojim cvećem u bojama jeseni, pomešanim mirisima, ljuljaškom i starom metalnom kofom za zalivanje, cvećara ga je neobično podsećala na vrt kuće na selu njegove babe, kod koje je proveo većinu raspusta dok je bio mali. Iznenađen neočekivanom blagošću ovog prirodnog talasa, imao je utisak da prvi put posle dužeg vremena uistinu diše. „Mogu li vam pomoći?", upita Takumi. „Dolazim iz 'Federal ekspresa'", odgovorio je budeći se naglo iz svog sanjarenja. „Rekli su mi da dođem po paket." „Tačno, evo koverte." Kurir uze kartonsku kovertu koju mu je pružio Azijac. „Hvala, prijatno veče." Izašao je na ulicu i seo na svoj dvotočkaš. Upalio je motor, pokrenuo mašinu i ubrzao da bi potom stigao u bulevar. Već je prešao desetak metara kada je u retrovizoru ugledao ženu kako ga doziva. Zakočio je i zaustavio se na trotoaru. „Ja sam Madlin Grin", objasnila mu je kad su se sreli. „Ja sam popunila obrazac na internetu za brzu isporuku ovog paketa, ali..." „Da li želite da poništite zahtev?" „ I da uzmem natrag pošiljku, molim vas." Mladić je bez zadrške vratio kovertu Madlin. Očigledno se često dešavalo da pošiljaoci menjaju mišljenje u poslednjem trenutku. Potpisala je priznanicu i pružila mu novčanicu od 20 evra kao odštetu. Madlin se vrati u radnju stežući telefon uz grudi, pitajući se da li je donela dobru odluku. Budući da je odabrala da ne vrati Džonatanu telefon, bila je svesna da je postojala opasnost da će ga izazvati. Ukoliko u narednim danima ne čuje ni reči od njega, imaće vremena da mu vrati telefon, ali je želela da sačuva mogućnost direktnog kontakta sa njim u slučaju kad bi se stvari pogoršale. Nadala se da do toga neće nikad doći.

SAN FRANCISKO

Džonatan nastavi svoju kupovinu pod svodovima Feri bildinga. Staro više od sto godina, pristanište se ponosno pružalo duž Embarkadera. Bilo je

na vrhuncu slave dvadesetih godina, kada je predstavljala najvažniji putnički terminal na svetu. Danas je njegova glavna zgrada pretvorena u sajam na kojem se niza stazu prepunu sladokusaca nižu prodavnice sireva, pekare, prodavnice delikatesa, italijanski gostioničari i otmene bakalnice. Ugostitelj privede kraju svoju kupovinu sa mnoštvom zimskog voća, grožđa, kivija, limuna, nara, pomorandži, da bi zatim održao obećanje i kupio sinu veliku šolju tople čokolade u jednom od kafea na keju. Čarli je sa olakšanjem oterao ukus vasabija od kojeg mu je gorelo u ustima najslađim ukusom kakaoa. Džonatanu je bila dovoljna šolja „puerha". Misli su mu odlutale. Nakon prvog gutljaja čaja, pogledao je u ekran telefona. Još uvek nema novosti od Madlin. Unutrašnji glas mu je govorio da se tu zaustavi. Šta je to radio? Šta je želeo da dokaže? Šta mu je, sem briga, moglo doneti to njegovo istraživanje? Odlučio je da ipak ne uzima u obzir ova upozorenja. Prethodne noći, redom je otvorio sve aplikacije i samo mu se jedna učinila sumnjivom: prostor za memorisanje koji mu je omogućavao da čita fajlove velikog kapaciteta formate PDF, slike, snimke pošto bi se sa kompjutera preneli na telefon. Ako je Madlin skrivala dokumenta u telefonu što mu je i nagoveštavala analiza memorije telefona ona su se tu nalazila. Samo što je aplikacija bila zaštićena lozinkom!

ENTER PASSWORD*

Džonatan vide kako kursor treperi, pozivajući ga da uneše šifru. Pokušao je da pogodi ukucavajući redom MADLIN, GRIN, zatim LOZINKA. Ali nije trebalo zanositi se. Pošto mu ni treći pokušaj nije uspeo, pogledao je na sat i zanemeo kad je video koliko se zadržao. Vikendom je zapošljavao pomoćnika u restoranu, koji nije imao ključeve. A u besposličara Markusa se nije mogao uzdati da će doći na vreme. „Idemo, mornaru, dižimo sidro!", naredi pokazujući Čarliju da obuče jaknu. „Oh, tata, možemo li se prvo pozdraviti sa morskim lavovima?" Dete je obožavalo da ga otac vodi da vidi te čudne morske životinje koje su od doka 39 napravile svoje stalno stanište nakon zemljotresa iz 1989. „Ne, dragi, moram da radim", odgovori mu Džonatan sa notom griže savesti. „Ići ćemo sutra da ih vidimo u zalivu Bodega, a u isto vreme ćemo ići i brodom na pecanje, u redu?" „U redu!", povika Čarli skočivši sa stolice. _____________________________________________

* Prevod sa engleskog: unesite lozinku. (Prim, prev)

Džonatan je salvetom obrisao tragove čokolade koji su ostali na nosu njegovog sina. Stigli su na parking kada mu je mobilni zavibrirao u džepu. Džonatan ga je izvadio i video da na ekranu piše ime ESTEBAN.

Za trenutak se premišljao da li da odgovori, ali ga je već neko uposlio da mu pomogne da utovari robu. Čarliju je predstavljalo zadovoljstvo da pomogne, pa su njih trojica brzo popakovali sve gajbe u „ostin" karavan, vozilo iz šezdesetih, sa drvenim oznakama restorana. „Veži pojas", rekao je Džonatan sinu pre nego što je okrenuo ključ. Dok je kretao ka italijanskoj četvrti, stavio je telefon u futrolu zalepljenu za vetrobransko staklo i... Bingo! Esteban je ostavio poruku! Uključio je zvučnik kako bi je čuo, ali, dok je očekivao muški glas, začuo se milozvučan ženski glas: „Dobar dan, gospođice Grin, zovem vas iz ordinacije doktora Estebana, kako bih

proverila da li je moguće odložiti za jedan sat vaš sastanak od ponedeljka. Bili bismo vam zahvalni ukoliko biste nas pozvali. Prijatan vikend."

Džonatan se iznenadi. Dakle, Esteban nije bilo ime južnoameričkog ljubavnika, već ime doktora! Obuzet znatiželjom, pokrenuo je aplikaciju „žute strane" koja se nalazila u telefonu, kada mu je sin skrenuo pažnju: „Gledaj kud voziš, tata!" Složio se: „U redu, druškane, a ti ćeš mi pomoći." Oduševljen što mu je dato na važnosti, Čarli se razmaha prstima po ekranu kako bi u godišnji adresar ukucao podatke. Kako mu je otac rekao, ukucao je DOKTOR ESTEBAN, zatim PARIZ, i pokrenuo pretragu. Za nekoliko sekundi, program je prikazao rezultat:

Lorans Esteban Psihijatar Ulica Lakaz 66a, 75007 Pariz

I tako je Džonatan pogrešio povodom Madlinine prevare, ah je ipak otkrio njenu nevolju. Možda je na slikama mlada žena izgledala srećno ali kao neko ko dva puta nedeljno ide kod psihijatra, teško da je mogla biti primer vedrine...

7.Poraženi Lamprer Oboma nam je bio potreban zaborav, konačište na putu, pre nego što bismo nastavili da nosimo svoje prtljage od ništavila[...] Dva smo bića u bekstvu koja se oslanjaju na svoju samoću. ROMEN GARI PARIZ, VIII ARONDISMAN 1 POSLE PONOĆI STAN U MALOJ ZGRADI U FOBUR DI RULU

Na krovove prestonice su istovremeno padali i kiša i sneg. Na svetlosti lampe, ušuškana u toplini jorgana, Madlin je završavala sa čitanjem poslednjih stranica „Ispovesti zaljubljenog kuvara", knjige Džonatana Lamprera koju joj je istog jutra kupio Takumi. Rafael je već dva sata spavao tu pored nje. Kad je legao u krevet, nadao se da će njegova buduća supruga skratiti čitanje kako bi se mazili, ali Madlin je bila opčinjena knjigom i, budući da ju je dugo čekao, Rafael se na kraju uspavao. Madlin je obožavala da čita u noćnoj tišini. Rafaelov stan je predstavljao oazu mira, zaklonjen od policijskih sirena i vike mangupa, iako je bio blizu Jelisejskih polja. Progutala je Džonatanovu prozu sa pomešanim osećanjima gađenja i opčinjenosti. Knjiga je izdata 2005. Lamprer je tada bio na vrhuncu karijere, kao što se vidi na četvrtoj stranici koja je objedinjavala jednoglasne zanesenjačke kritike koje su mu se u to vreme upućivale: čarobnjak ukusa, gastronomski Mocart, najnadareniji kuvar na svetu. U tim intervjuima, Lamprer je isticao svoj kredo: kulinarsko stvaralaštvo je umetnost za sebe, kao što su i slikarstvo ili književnost. Za njega se gastronomija ne zaustavlja na zadovoljenju čula ukusa, već s tim objedinjuje i umetničku dimenziju. On je sebe definisao više kao stvaraoca nego kao kuvara, uporedivši svoj posao sa poslom pisca koji se nalazi pred praznim listom papira, i tvrdeći na taj način da se bavi autorskim kulinarstvom. „Želim da moja kuhinja priča priče i izaziva emocije, a ne da bude običan zanatski posao", izjavljivao je. U ovakvom načinu sagledavanja stvari, vraćao se na izvore svog stvaranja kako bi otkrio korene svoje veštine. Kako se obrazovala njegova intuicija? Na koji način je kombinovao jedan ukus sa drugim kako bi dobio nepoznati ukus. Kakvu ulogu je igrao sastav jela, kao i njegov estetski aspekt?

„Sve me zanima", priznao bi. „Svoju kreativnost hranim posećujući muzeje, slikarske izložbe, slušajući muziku, gledajući filmove i posmatrajući pejzaže, mada mi je glavni izvor nadahnuća moja žena Frančeska. Zatvoram restoran na tri meseca i bežim u radionicu u Kaliforniji. Potrebno mi je to vreme kako bih se preporodio i poradio na novim receptima koje ću iduće godine predstaviti u 'Imperatoru'." Madlin se iznenadila koliko je poglavlja posvećeno cveću. Džonatan ga je obilato koristio u kuhinji, vezujući jedan deo recepata za njihov ukus: marinirani pupoljci potočarke, lisnato testo sa guščjom paštetom i marmeladom od ruže, žablji bataci karamelizovani u ljubičici, sorbe od mimoze i puslice u jorgovanu, zaleđene praline sa makom iz Nemura... Madlin oseti kako joj krče creva. Ogladnela je od ovog čitanja! Nečujno se izvukla iz kreveta, umotala se u ćebe i otišla u američku kuhinju koja je gledala na krovove. Stavila je čajnik na šporet i otvorila frižider u potrazi za nečim da pregrize. Hm, nema ništa posebno... Tražeći po plakaru, opazila je načeto pakovanje muslija. Dok je čekala da voda provri, zagrizla je keks i pogledala dodatke u „Ispovestima zaljubljenog kuvara", u kojima su očito bili odštampani neki od recepata koji su stvorili ugled Lamprerovog njujorškog restorana. U vreme kada je Džonatan kuvao, u „Imperatoru" je svake večeri na ponudi bilo putovanje kroz ukuse dvadesetak jela koja su se služila u manjim porcijama, po tačno određenom redosledu dostojnom filmskog scenarija, donoseći iznenađenja i preokrete. Madlin je krenula voda na usta dok je čitala meni. ČIN I

Zapečeni račići sa kavijarom Hrskava slanina sa parmezanom Kajgana sa morskim ježevima i grilijašom Krofne od bagremovog cveta sa marshmallow-om Pasulj sotiran u belom luku sa prezlama od medenog hleba Prava pisaladijer iz Nice ČIN 2 Pržene školjke „sen-žak" sa makaronama i rižoto od njih sa bademima Rižoto sa tartufima i belom čokoladom Baskijska teleća kolenica marinirana u jasminu Duet jagnjećih kotleta i medaljona sa mlekom sa medom i majčinom dušicom ČIN 3

Sladoled sa marshmallow*-om pečenim na drvima Ananas sa laticama magnolije Jagode sa cvetom potočarke i listićima zlata Puslica sa jorgovanom na musu od mleka sa maslinovim uljem i medom Kolutovi banane sa kakaom i sutlijaš sa cvetom aftuše Kašika karamelizovanog musa od kokosa Sladoled sa šećernom vunom

Sa šoljom čaja u ruci, Madlin sede pred ekran laptopa. Kroz prozor je posmatrala kako se snežne pahulje rasipaju po krovovima. Pomalo uprkos samoj sebi, mlada žena je osećala sve jaču opčinjenost Lamprerom i tajanstvenošću koja je obavijala njegovo naglo povlačenje sa gastronomske scene. Zbog čega je još uvek mlad čovek, na vrhuncu slave i veštine, preko noći odabrao da uništi svoju karijeru? Otkucala je na Guglu „Džonatan Lamprer" i „zatvaranje restorana" i pokrenula potragu...

ZA TO VREME U SAN FRANCISKU...

Četiri je sata po podne. Džonatan posla poslednji desert za taj dan: jednostavnu tortu sa kajsijama i ružmarinom, odveza kecelju i opra ruke. Usluživanje završeno!, pomisli izlazeći iz kuhinje. U trpezariji je pozdravio jednog gosta i prešao iza pulta kako bi spremio dva espresa jedan za pomoćnika, drugi za sebe. Uzeo je šolje i proverio njihovu temperaturu kako bi se uverio da je gubitak temperature minimalan zbog očuvanja arome kafe. U Nort Biču, italijanskoj četvrti, sa time se nije šalilo! Nije dolazilo u obzir da se pokvari jedan kratki espreso ili da se koristi jedan od onih automata koji, od Šangaja pa do Njujorka, izjednačavaju ukus kafe na celoj planeti. Izašao je na terasu sa šoljom u ruci i uverio se da Čarliju nije previše dosadno. Dečak je, preko tablet kompjutera, uplovio u svet dinosaurusa, te je obratio pažnju na oca tek kad je ovaj seo pored njega kod jedne od grejalica. Polako je upalio cigaretu i posmatrao prolaznike i decu koja su prelazila Vašington skver. Voleo je ovo mesto i njegovu posebnu atmosferu. Iako je, u današnje vreme, većina njenih stanovnika bila azijskog porekla, ova četvrt je ostala veoma vezana za svoje italo-američko nasleđe, kao što su o tome svedočile ulične sladoledžije, svetiljke sa zeleno-belo-crvenim zastavama i brojni porodični restorani u kojima su se jeli pesto, panakota i tiramisu. Ovo mesto bilo je čuveno: tu je živeo Keruak, Merilin Monro se venčala u

ovdašnjoj crkvi, a Frensis Kopola, režiser „Kuma", tu je uvek imao jedan restoran i kancelarije. Džonatan izvadi Madlinin telefon iz džepa. Još uvek nema poruke. Pokrenuo je misterioznu aplikaciju, rešen da ovog puta pogodi lozinku.

ENTER PASSWORD

Pa dobro, trebalo je krenuti redom. Stalno su nam govorili da je šifra koja čuva naše račune jednako važna kao i lozinka naše platne kartice. Neka bude da je tako. Stalno su nam ponavljali savet da odaberemo lozinku koja je zaista bezbedna: da izbegavamo suviše kratke reči, da ne koristimo podatke koje znaju naši bližnji, da odaberemo niz slova, brojeva i posebnih znakova. Tvrdili su nam da bi, na taj način, primer kao što je („!Efv(abu#$vh%rgiubfv°oalkus,dCX") bio odlična lozinka koju bi bilo gotovo nemoguće zloupotrebiti. Samo što bi takođe bilo teško i zapamtiti je... Džonatan popi u jednom gutljaju svoj kratki espreso. Bio je ubeđen da treba da traži nešto jednostavno. U našem savremenom životu, trebalo je rukovati sa svakakvim šiframa: za kreditne kartice, društvene mreže, naloge električne pošte, dokumentaciju... Da bi se pristupilo bilo kojoj usluzi, morala se znati lozinka. Bilo je to previše za naše pamćenje. Zato, da bi sebi pojednostavili život, većina ljudi je težila kratkim i poznatim šiframa koje se lako pamte. Bez obzira na sva pravila bezbednosti, njihov izbor je padao na njihov datum rođenja, ime žene ili dece, ime ljubimca, neki broj telefona ili niz brojeva ili uzastopnih slova. Džonatan je redom pokušao sa „123456", „abcde", „rafael", „grin", kao i sa Madlininim brojem mobilnog. Bezuspešno. Pretražujući mejlove mlade žene, pronašao je jedan naročito zanimljiv dosije zahteva za prijavu koji je Madlin poslala dileru koji joj je prodao motor. U njemu se, između ostalog, nalazila i kopija njene lične karte. Znajući tako njen datum rođenja, Džonatan unese „21031978", „21. mart 1978", „21/03/78", a potom na engleskom „03211978", „mart211978", „03/21/78".

Opet bezuspešno. „Razmisli!" povika samom sebi. Kako je Madlinina adresa za elektronsku poštu bila maddygreene78@

hotmail.com, pokušao je sa „medigrin" i sa „medigrin78". Bezuspešno.

Bes i frustracija su rasli u njemu. Stegao je pesnicu i uzdahnuo. Očajavao je, jer se nalazio na pragu tajne, a nije mogao da je sazna. ***

Madlin stavi male naočare za vid kako bi lakše pročitala rezultate pretrage koji su se pojavljivali na ekranu. Lamprer abdicirao, Lamprer svrgnut, Pad Lamprera: francuske novine su se takmičile u igri reči kako bi označili Džonatanovo „penzionisanje". Kliknula je na vezu za članak na sajtu „Liberasiona". KULTURA 30/12/2009

SVRGNUTI LAMPRER Čudo avangardističke kuhinje održalo je iznenada konferenciju za štampu, juče na Menhetnu, kako bi objavilo da zatvara svoj restoran i prodaje čitavu svoju franšizu. Poraženog izraza neobrijanog lica, sa podočnjacima ispod očiju, isuviše popunjenog stasa, papa njujorške gastronomije, francuski kuvar Džonatan, u kratkoj formi je objavio u četvrtak da odmah zatvara svoj restoran, „Imperator" (tri zvezdice u „Mišlenu"), kao i da prodaje sve aktivnosti grupe koju je osnovao sa ženom, Frančeskom Delilo. Reč je o odluci zbog koje će dve hiljade zaposlenih u firmi snositi težak teret posledica. POSEBAN KUVAR

Smešten u legendarnom „Rejnbou rumu", „Imperator" je u više navrata proglašavan „najboljim restoranom na svetu" od strane britanskog časopisa „Restorant magazin". Po jednima vizionar i inovator, po drugima varalica i šarlatan, Lamprer deli gastronomski svet već skoro deset godina. PREZASIĆENOST

Kako bi opravdao svoju iznenadnu odluku, kuvar je za sebe rekao da je „umoran, nemotivisan i istrošen", izražavajući tako svoju iscrpljenost što je uvek bio na udaru i što je morao da radi 18 sati dnevno, 360 dana u godini. „Definitivno sve prekidam", precizirao je Lamprer, odlučno isključujući mogućnost da bude na čelu nekog velikog restorana. „Više ne osećam nikakvo zadovoljstvo u bavljenju svojim zanimanjem i ne mislim da se to zadovoljstvo može vratiti jednog dana", objasnio je govoreći i kako je jednako umoran od kritičara koji više ne shvataju svrhu svog posla. PROBLEMI U BRAKU

Čini se da su bračni problemi, više nego kritičari, ubrzali njegovo donošenje odluke da se povuče iz sveta gastronomije. „Bio sam veoma vezan za svoju ženu, Frančesku, i nema sumnje da je naš nedavni rastanak uticao na moju odluku", priznao je Lamprer, izbegavajući međutim sva pitanja o privatnom životu.

FINANSIJSKI PROBLEMI

„Ali, i finansijski faktori predstavljaju, bez sumnje, jedan od razloga koji su doveli do mog neopozivog povlačenja", objasnio je. Već nekoliko godina, grupa „Imperator" je, naime, u velikim dugovima, zarobljena u neefikasnom ekonomskom modelu i nepromišljenim ulaganjima. Sateran u ćošak, Lamprer je morao da ustupi dozvolu za korišćenje svog imena kompleksu luksuznih hotela „Vin entertejnment", koji će preuzeti sve aktivnosti grupe. NEIZVESNA BUDUĆNOST

Sa manje od četrdeset godina, šta će Lamprer da radi? Da se vrati korenima? Da se usmeri ka nekom drugom polju? Kuvar je ostao neodređen povodom svoje budućnosti. U žurbi da završi svoje izlaganje, izgledaoje usamljeno, dok je izgubljenog pogleda napuštao konferenciju za štampu. Umoran je, ali možda potajno oseća olakšanje što ne mora više da glumi „imperatora". Madlin kliknu na drugu vezu: reč je o članku na sajtu „Njujork tajmsa" koji baca novo svetlo na dešavanja.

VATELOV SINDROM autor Ted Buker objavljeno 30.12.2009. Da li je istaknuti lider avangardističke kuhinje, Džonatan Lamprer, podlegao Vatelovom sindromu*? Njujorški kuvar je, naime, daleko od toga da je prvi virtuoz kuhinje koji se iznenada povlači sa scene posle jednog neuspeha. Od Bernara Loazoa** do Žaka Larua, brojni veliki kuvari su i pre njega osećali stalni strah od kraja. Džonatan Lamprer je za divno čudo uspeo da održi ravnotežu između stvaralaštva, priznanja kritičara i isplativosti tokom desetak godina. Upravo se ovaj privremeni sklad večeras srušio. Usledio je niz svedočanstava koja su članku dale nekrološki ton, budući da su svi sagovornici pričali o Lampreru kao da je... mrtav.

_______________________________ * Batler princa od Kondea, postao poznat po tome što je izvršio samoubistvo 1671, za vreme prijema koji je organizovao njegov gospodar, zato što je dnevni ulov kasnio i zato što se plašio da će faliti namirnica. (Prim. prev.) ** Jedan od velikih francuskih kuvara iz druge polovine XX veka. Naročito prisutan u medijima devedesetih godina, izvršio je samoubistvo bez ikakvog objašnjenja u februaru 2003, u pedeset drugoj godini. (Prim. prev.)

Majki Blumberg, gradonačelnik Njujorka, hvalio je izvanredni talenat velikog kuvara koji je sa godinama postao „usvojeni" Njujorčanin. Hilari Klinton je podsetila na „aktivnu podršku Džonatana Lamprera aktivnostima sprovodenim u školama radi promovisanja obrazovanja dece na polju ishrane". Frederik Miteran, francuski ministar kulture, pozdravljao je „njegovog genija za kulinarsko stvaralaštvo koji je doprineo procvatu francuske gastronomije na međunarodnom planu". Pored ovih jednoglasnih reakcija, jedan komentator se jasno izdvajao: reč je o škotskom kuvaru Aleku Baksteru, kome je Džonatan preoteo titulu najboljeg kuvara na svetu. Bakster je sprovodio svoju osvetu u delo i nije krio zadovoljstvo: „Biće da je Lamprer bio ništa drugo do zvezda padalica u svetu kuvanja. Meteor koga su stvorili mediji i koga je na kraju zbrisao sistem koji ga je i stavio u prvi plan. Ko će se sećati njegovog imena za deset godina?" Međutim, najsnažnije, najličnije i najoštrije svedočenje dolazi od Kler Lizje, jednog od pomoćnika glavnog kuvara u „Imperatoru". „Radim sa Džonatanom Lamprerom već deset godina", objašnjavala je mlada dama. „Od njega sam sve naučila. Otkrio me je dok sam radila kao konobarica u jednom kafeu na Medisonu, gde je svako jutro dolazio na doručak. Nisam imala radnu dozvolu, pa mi je pomogao da sredim svoju situaciju tako što me je zaposlio u svom restoranu. Reč je o velikodušnom, zahtevnom čoveku, ali plemenitom prema zaposlenima." „Ti, draga moja, ti mora da si bila zaljubljena u njega...", promrmlja Madlin pre nego što je nastavila da čita članak. „Džonatanje mešavina snage i krhkosti", nastavljala je Kler. „Reč je o biću žustrog karaktera, prožetom suprotnostima, biću koje i voli i prezire medije i popularnost. Osetila sam da je u poslednje vreme potišten. Hiperaktivan, pod stalnim pritiskom, neumorno je tragao za savršenstvom, što se pretvorilo u neku vrstu ropstva. Bio je istrošen, radio je od jutra do večeri. Skoro nikada nije išao na odmor. Dok je imao podršku supruge, bio je zaštićen od nepromišljenosti, ali, čim ga je ostavila, sve to je za njega postalo pretežak teret. Jer svi se varaju kada je reč o Džonatanu Lampreru: njegova želja za priznanjem, njegova ambicija, njegova ustupanja svetu poznatih nisu znaci precenjivanja samog sebe. Mislim da je bio takav samo zbog Frančeske. Da bi joj se svideo, da bi ga volela. Mislim da ga, od trenutka kada su se razišli, jednostavno ništa nije zanimalo, ništa mu nije imalo smisla..." „Šta radiš budna?"

Madlin poskoči i okrenu se kao da je uhvaćena na dela. U kućnom mantilu, sav pospan, Rafael ju je čudno gledao. „Ništa, ništa", odgovorila je žurno zatvarajući svoj kompjuter. „Ja... sređivala sam račune: doprinose, socijalno, troškove... Uostalom, znaš o čemu je reč." „Ali, dva je sata ujutro!" „Nisam mogla da zaspim, dragi", objasni mu ona skidajući naočare. Popila je gutljaj ohlađenog čaja, zavirila u kutiju sa keksom koja je, međutim, bila prazna. Rafael se nagnuo prema njoj kako bi je poljubio u usta. Uvukao je ruku pod njenu spavaćicu i pomilovao je po stomaku. Usne su mu, zatim, sa njenih skliznule na njen vrat. Polako je skinuo jednu bretelu svilenog negližea, a potom i dru... Rif „Jumpin Jack Flash" naglo je prekinuo njegov ljubavni zanos. Rafael se izmakao trznuvši se od iznenađenja. Madlin pogleda Džonatanov telefon koji je vibrirao pored njenog kompjutera. Na ekranu se pojavila slika smeđe žene, ozbiljnog izgleda, tamnih i dubokih očiju. Na pamet joj je palo ime:

FRANČESKA

Javila se bez trunke razmišljanja...

„Tata, malo mi je hladno." Džonatan odvoji glavu od ekrana. Već sat vremena je bio zadubljen u krivudave tokove razmišljanja, bezuspešno pokušavajući da odgonetne Madlininu lozinku. Prešao je dobar deo njenih mejlova, strpljivo skupljajući parčiće informacija pokušavajući, kod svakog novog traga, pronaći odgovarajuću šifru. „Idi po džemper, dušo", reče pružajući mu papirnu salvetu da izbriše nos koji je curio kao reka. Sunce je nestalo kako bi ustupilo mesto beloj i gustoj magli koja je pokrivala ulice i park na koje je gledala terasa. Nije San Francisko bez razloga nazvan gradom magle. Bila je to tajanstvena i čudna karakteristika ovog grada: zbog brzine kojom je gusta magla mogla za nekoliko minuta obaviti grad i njegov čuveni Golden gejt. Kada se Čarli vratio, obučen u debelu rolku, Džonatan pogleda na sat. „Alesandra samo što nije stigla. Jel' ti drago što ćeš da ideš sa njom da gledaš Wicked*? Dečak potvrdi klimajući glavom i povika:

„Evo je!" Skočio je od radosti ugledavši svoju dadilju. Studentkinja je bila ćerka Sandra Sandrinija, vlasnika jednog od najstarijih italijanskih restorana u četvrti. Studirala je na Berkliju i prilikom svakog Čarlijevog boravka u Kaliforniji Džonatan ju je unajmljivao. Pozdravljao se sa devojkom kada mu je mobilni zavibrirao u ruci. Pogledao je ekran i ugledao broj telefona koji mu je bio poznat, broj bivše žene! „Halo?" Frančeska mu je bezbojnim glasom objasnila da je, tražeći njega, dobila jednu Parižanku koja joj je objasnila da je došlo do zamene telefona. Samo je želela da se uveri da je sve u redu i da razgovara sa Čarlijem. „Tvoja majka je", reče Džonatan pružajući mobilni sinu.

____________________________________

* Reč je o mjuziklu Stivena Švarca iz 2003. god. (Prim, prev.) 57

8. Oni koje volimo Ponekad, ljubav je i kada one koje volimo pustimo da odu. DŽOZEF O'KONOR OKRUG SONOMA, KALIFORNIJA , NEDELJA UJUTRO

„Ti više ne voliš mamu, jel' tako?", upita Čarli. „Ostin" karavan se kretao krivudavom obalom Pacifika. Džonatan i njegov sin su ustali rano. Izašli su iz San Franciska auto-putem i, prošli pored crne peščane plaže Mjur i ciganskog sela Bolinas, čiji su stanovnici decenijama uništavali sve znakove na putu kako bi se zaštitili od masovnog turizma. „Onda, da li još uvek voliš mamu?", ponovo će dečak. „Zašto mi postavljaš to pitanje?", upitao je Džonatan utišavajući radio. „Zato što znam da joj nedostaješ i da bi htela da opet živimo sve troje zajedno." Džonatan odmahnu glavom. Nikada nije želeo da sinu da do znanja da bi razvod od njegove majke mogao biti privremen. Iz iskustva je znao da se dete često potajno nada da će njegovi roditelji jednog dana ponovo biti zajedno, pa nije želeo da Čarli ima tu iluziju. „Zaboravi tu ideju, zlato. To se neće desiti." „Nisi mi odgovorio", primeti mali. „Još je malo voliš, zar ne?" „Slušaj, Čarli, znam da ti je teško i da patiš zbog toga. Moji roditelji su se razveli kada sam bio tvojih godina. Bio sam, kao i ti, tužan i zamerao sam im što se nisu potrudili da se pomire. Priznajem da smo sve troje bili srećniji kada smo se tvoja mama i ja voleli. Nažalost, ljubavne priče ne traju večno. Tako je to. Važno je da ti shvatiš da je taj period iza nas i da se neće vratiti." „Hm..." „Mama i ja smo se mnogo voleli, a ti si plod te ljubavi. Samo zato se nikada neću kajati zbog tog vremena." „Hm..." Džonatan nije nikada pred sinom kritikovao Frančesku kao majku. Uostalom, iako je mogao da joj zameri to što je bila neverna supruga, Čarliju je ipak bila izuzetna majka. „Nasuprot vezi između para, veza između roditelja i dece traje ceo život", nastavio je, doslovce primenjujući savete psihologa koje je čitao. „Ne moraš da biraš između nas: tvoja majka će uvek biti tvoja majka, a ja ću uvek biti tvoj otac. Oboje smo odgovorni za tvoje obrazovanje i pratićemo te i u lepim trenucima života i u onim teškim."

„Hm..." Džonatan pogleda pejzaž kroz vetrobran. Divlji i krivudav, put se vijugao duž okeana. Sa svojim strmim obalama u koje je udarao vetar, predeo je više podsećao na Bretanju i Irsku nego na Kaliforniju. Osećao je krivicu što sa svojim sinom nije umeo da priča odgovarajućim rečima. Razvod roditelja je za Čarlija bio neočekivan i surov. Sve do sada Džonatan je pazio na to da sa njim ne ulazi u detalje odnosa sa njegovom majkom, ali da li je to bila dobra odluka? Bez sumnje da jeste, jer kako objasniti detetu složenost bračnih odnosa i štetu koju nanosi izdaja? Uprkos svemu, pokušao je sa sledećim objašnjenjem: „Ne poričem ništa od onoga što je bilo, ali jednog dana sam shvatio da tvoja majka nije više žena koju sam mislio da poznajem. Tokom poslednjih godina braka, bio sam zaljubljen u iluziju. Razumeš?" „Hm..." „Prestani sa tim 'hm'! Razumeš li ili ne?" „Ne znam baš", odgovori dete praveći smešan izraz lica. Sranje, zašto li sam mu to rekao?, pokaja se Džonatan. Prošli su pored stada krava i stigli na svoje odredište: malo ribarsko selo kod Bodega zaliva. Na šezdeset kilometara severoistočno od San Franciska, mesto je steklo svetsku slavu pošto je Alfred Hičkok tu snimio većinu scena iz Ptica. Priobalni grad se ovog zimskog jutra budio polako. Parkirali su se na skoro praznom parkingu. Čarli je izašao iz kola i otrčao na dok kako bi posmatrao foke koje su se sijale na suncu dok su ispuštale krike zadovoljstva. Na pristaništu su na nekoliko tezgi pod nastrešnicama restorana bili ponuđeni još uvek živi rakovi, dok se nekoliko „gradskih staraca" ljuljalo u stolicama jedući, uprkos ranim časovima, ogromne pogače i clam chowders*. Kao što je i obećao sinu, Džonatan je iznajmio čamac šiljatog trupa koji je ličio na kakvu marseljsku lađu. „Hajde, mornaru, pravac pučina!" More je bilo mirno, savršeno za plovidbu. Čamac se udaljio od obale i primirio na tri kilometra od luke. Čarli izvadi štap za pecanje i, uz pomoć oca, zakači crva za udicu i zabaci je. Džonatan proveri Madlinin telefon, ali u ovom delu okruga nije bilo mreže. Pomno pazeći na svog sina, zapalio je cigaretu i uživao u prvom dimu posmatrajući jato guski koje su obletale oko čamca. Bilo je jasno odakle _____________________________________ * Supa od školjki, sa crnim lukom i slaninom, služena u lepinji iz koje je izvađena sredina. (Prim. prev.)

Hičkoku inspiracija: mesto je bilo prepuno svakakvih ptica galebova, crnih pelikana, šljuka čiji krici su se mešali sa signalnim sirenama brodova. „Kaži zašto pušiš kad se od toga umire?" upita Čarli. Džonatan se napravi da nije čuo i upita: „Grize li?" Ali dete je rešilo da nastavi svoj rat protiv duvana: „Ja neću da ti umreš", reče suznih očiju. Džonatan uzdahnu. Kako da se borim protiv ovoga? Džonatan se predade, zgazivši cigaru pošto je povukao poslednji dim. „Zadovoljan?" „Zadovoljan", odgovorio je dečak ponovo se osmehnuvši.

ZA TO VREME U DOVILU...

Sat u dnevnoj sobi je odzvonio sedam sati uveče. Prijatna vatra je pucketala u kaminu. Rafael i njegov otac su se suočili za bilijarskim stolom. Na kožnom tapaciranom kanapeu Madlin je mehanički odmahivala glavom, rasejano slušajući brbljanje Izore svoje buduće svekrve dok je kod njenih nogu Sultan, engleski koker, ljubimac porodice, svesrdno slinio na njene nove cipele. Napolju je, od početka popodneva, kiša dobovala po prozorima. „Ah, obožavam ovu emisiju!", povika Izora, skrenuvši pažnju sa Madlin kako bi pojačala televizor na kojem se, u ovo doba godine, emitovao ko zna koji po redu komični skeč. Madlin je iskoristila ovu pauzu kako bi se izvukla sa kanapea. „Odoh da popušim cigaru." „Mislio sam da si prestala", prigovori Rafael. „Ubiće vas to, draga", dodade Izora. „Nesumnjivo", priznade ona, „ali od nečega se mora umreti, zar ne?" Potom obuče jaknu i izađe na terasu. Mada je odavno pala noć, složeni sistem rasvetnih lampica osvetljavao je malu anglo-normansku kuću, ističući grede i tirkiznoplavu vodu u bazenu. Madlin je napravila nekoliko koraka po terasi sa nadstrešnicom pa se naslonila na ogradu. Imanje se nalazilo iznad hipodroma i od njega se pružao zadivljujući pogled ka Dovilu. Upalila je cigaretu i povukla dim. Vetar joj je šibao lice. Zatvorila je oči i, uspavana hukom mora, pokušala da razbistri glavu.

Građanski lagodan život i tromost ovakvih porodičnih okupljanja vikendom izazivali su u njoj oprečna osećanja: mir, spokoj, revolt, želju da pobegne. Možda ću se naviknuti... Vazduh je bio leden. Do vrata je zašnirala jaknu, stavila kapuljaču i izvadila telefon iz džepa. Od jutros je većina njenih misli išla ka Frančeski Delilo, sa kojom je prethodne večeri pričala preko telefona. Ta žena, njena tajnovitost njena priča izazivali su kod nje čudnu opčinjenost. Razgovor im je bi kratak, ali dovoljno upečatljiv da bi je čitav dan progonio. Kada je Frančeska shvatila o kakvoj situaciji je reč, zamolila ju je, pomalo zbunjena, da izbriše poruku koju je bila ostavila na Džonatanovoj sekretarici i, pogotovo, da mu je ne pominje. „Bio je to trenutak slabosti", poverila se. Madlin ju je razumela. Pokrenula je pretraživač smartfona i otkucala ime Frančeska za pretragu slika. Naslednica je u mladosti, dok je studirala menadžment, radila kao manekenka za velika imena u modi. Prve fotografije potiču iz devedesetih godina i na njima je prikazana na pistama i u reklamama. Od jedne slike do druge, ličila je na Demi Mur, Ketrin Zitu-Džouns ili Moniku Beluči. Pojavile su se zatim i brojne slike sa Džonatanom, što dokazuje da se par u srećno doba nije libio da uveća popularnost svoje firme preko svog privatnog života. Kiša je postajala sve jača. Zadubljena u svet interneta, Madlin nije čula grmljavinu, niti je videla munju koja je udarila blizu kuće. Klizeći prstima po taktilnom ekranu kliknula je na prečicu koja ju je odvela do veb-sajta magazina „Veniti fer". Pre nekoliko godina, američki „Pari mač" je paru posvetio šest stranica pod naslovom Kuvanje, to je ljubav! Radilo se o dugačkom intervjuu i prilično glamuroznim fotografijama koji su sa gastronomijom tek izdaleka imali veze. Na jednoj od njih se videlo da je par istetovirao isti natpis na desnoj plećki. Madlin uveća kako bi razaznala „epigraf".

You'll never walk alone*

Lepo je to bilo... pod uslovom da postoji sigurnost da će se ostati zajedno do kraja života. Jer danas, sa distance, u slici je bilo nečeg jadnog. „Prehladićeš se, draga!", dobaci joj Rafael otvarajući vrata. „Evo me, dušo!", odgovori Madlin ne skidajući pogled sa telefona. Dok je gledala sliku za slikom, nešto joj je zapalo za oko. Frančeskino držanje se menjalo zavisno od toga da li je bila sama ili sa Džonatanom: _____________________________________ * Nikada nećeš ići sam. (Prim, prev.)

graciozni top-model, sigurna u svoju moć zavođenja, pretvarala se u zaljubljenu ženu čija se strast davala naslutiti. Videlo se čak i onda kada nisu bili svesni da ih fotografišu, da je ljubav koju su osećali jedno prema drugom neosporna. Šta li ih je razdvojilo?, zapitala se ulazeći u dnevni boravak. „Zašto su se razveli?", upitao je Čarli vraćajući štap za pecanje u bunker. „Ko?" „Tvoji roditelji?" Džonatan se namršti. Okrenuo je ključ na kontakt i dao znak dečaku da veže pojas. Karavan napusti Bodega zaliv i uputi se ka San Francisku. Mada je vozio, Džonatan otvori novčanik kako bi izvadio izbledelu sliku malog restorana u provinciji. „Tvoji baba i deda su imali restoran na jugozapadu Francuske", objasnio je pokazujući sliku detetu. „'Še-va-li-jer'", sricao je Čarli trudeći se da razazna natpis. Džonatan klimnu glavom. „Još dok sam bio mali, nekoliko meseci je moj otac bio zaljubljen u drugu ženu: predstavnicu velikog proizvođača šampanjca koji je snabdevao njegov restoran." „A?" „Ova ljubav je trajala više od godinu dana. Kako se u svakom malom gradu glasine brzo šire, vodili su računa o tome da njihova veza ostane u tajnosti, u čemu su i uspeli." „Zašto je tvoj otac to uradio? Džonatan spusti suncobran kako ga podnevno sunce ne bi zaslepelo. „Zašto muškarci varaju svoje žene? Zašto žene varaju svoje muževe?" Na nekoliko sekundi je ostavio ova pitanja bez odgovora, pa kao da je naglas razmišljao: „Pretpostavljam da ima gomila razloga: istrošenost želje, strah od starenja, potreba da se uveri u svoju sposobnost osvajanja, utisak da jedna avantura neće dovesti do ozbiljnih posledica... Reč je o, bez sumnje, prihvatljivim razlozima. Ne mogu ti reći da opravdavam svog oca, ali neću ni da ga osuđujem." „Dakle, to nije razlog zbog čega nisi govorio sa njim pre nego što umro?" „Ne, sine, nije. Mada je moj otac imao i drugih mana pored neverstva, nikad nisam dovodio u pitanje njegovu ljubav prema mojoj majci. Siguran sam da je mnogo patila zbog njegove prevare, ali strast je kao droga: u

početku misliš da je kontrolišeš, a onda, jednog dana, moraš da priznaš da je ona ta koja upravlja tobom..." Istovremeno iznenađen i pomalo uznemiren onim što mu je rečeno Čarli, čudnog izraza lica, pogleda u retrovizor oca koji je nastavio: „Na kraju je uspeo da se 'izleči' od te žene. Ali šest meseci pošto se ova avantura završila, nije mu ništa bolje palo na pamet nego da prizna majci da ju je prevario." „Zašto?", upita dečak širom otvorenih očiju. „Mislim da je prebacivao sebi i da je osećao grižu savesti." Džonatan je uključio migavac i zaustavio se pred jedinim mestom za sipanje benzina na jednoj staroj pumpi. „ I onda?", upita dete prateći oca. Džonatan uze crevo za benzin. „Preklinjao je ženu da mu oprosti. Molio ju je da sačuvaju porodicu, pošto su imali dvoje dece, ali moja majka je bila neutešna zbog te izdaje. Njen suprug je uništio njihovu ljubav, kao i sve što su stvorili. Zato nije htela da mu oprosti i napustila ga je." „Tek tako?" Džonatan je platio benzin što je sipao i ušao u kola. „Tvoja baba je bila takva", reče mu dok su kretali. „Što znači?" „Verovala je u ljubav, bila veliki idealista, zanesenjak i predana osoba. Na grub način je uvidela da je osoba koju je volela najviše na svetu u stanju da je slaže i da je povredi. Često je govorila da je u braku najvažnije poverenje. Govorila je da bez poverenja ljubav nije ljubav i mislim da je kad je o tome reč, bila u pravu." Pošto Čarli nije bio toliko glup, nije mogao da ne primeti: „To podseća na ono što si ti doživeo sa mamom." Džonatan će potvrdno: „Da, godinama smo mama i ja radili isto. Delili smo sve i naša ljubav nas je štitila od svega. Ali, jednog dana... jednog dana ljubav je nestala... i nema ništa drugo da se kaže..." Čarli tužno klimnu glavom i, kako nije bilo ništa drugo da se kaže, ćutao je sve do kuće.

9. Dobro čuvana tajna Prisnost među njima je bi kao dobro čuvana tajna. MARGERIT JURSENAR SAN FRANCISKO, NEDELJA, RANO POPODNE

Čarli otvori ulazna vrata i otrča u dnevnu sobu. „Pogledaj, ujka Markuse! Upecao sam dve ribe!" Zavaljen na kauču, raširenih nogu, Kanađanin je pušio džoint veliki kao fišek. „Čudno miriše", reče dečak držeći se za nos. Markus skoči i na brzinu sakri džoint u saksiju koja se nalazila na stočiću. „Hej, hej, zdravo dečače." Džonatan ga je, međutim, streljao pogledom. „Koliko sam ti puta rekao...", besneo je. „U redu je, nije toliko strašno", mlitavo se branio Kanađanin. „Zbog tvojih gadosti mogu da mi oduzmu starateljstvo nad sinom, tako da jeste strašno!" Džonatan otvori sve prozore da izluftira, dok je Čarli vadio iz ručnog frižidera lepu crvenu ribu i mali iverak koji su se još uvek mrdali. „Još su sveži!", reče ponosan na svoj ulov. „Da, a ne kao ujka Markus...", dobaci podmuklo Džonatan kako bi nasmejao sina. Istina je da je njegov cimer imao prilično osobito shvatanje pojma „nedeljno odelo": pohabane gaće, rasparene čarape i majica ovog puta ukrašena cvetom indijske konoplje koja se isticala na zastavi Jamajke. „Hoćeš li neko voće?", upita Džonatan stavljajući u frižider ostatak namirnica koje su bili poneli za put. „Hteo bih zapravo da mi ujka Markus napravi njegov trio sendvič..." „Dobro", reče nevoljno. „Evo odmah ću!", reče Markus vadeći sastojke iz plakara. Oblizujući usne, Čarli se pope na jedan od taburea koji su okruživali bar. Markus je marljivo namazao puterom prvu krišku hleba, koju je potom posuo kakaom, opet namazao kremom od mleka u prahu, i preko toga stavio krišku premazanu javorovim sirupom. Čarli zagrize sendvič i povika punih usta: „Bafje vepo, fala!" Ponosan na kompliment, Markus i sebi pripremi istu užinu. „Hoćeš da i tebi napravim jedan, Džon?"

Taman što je pošao da odbije ne dolazi u obzir da pojede tu hiperkaloričnu mešavinu Džonatan se predomisli. Zašto da okreće leđa svakom zadovoljstvu i svim zajedničkim trenucima njegovog sina i Markusa? Uostalom, jeste da je njegov šurak imao mana, ali je unosio malo radosti i zanimljivosti u njihovu kuću. I, naročito, niko kao on nije umeo tako da nasmeje Čarlija, dok on sam, zarobljen u svoju tugu, nije bio najveseliji otac kojeg bi dete poželelo. „Može, uostalom zašto da ne!", reče pridružujući im se za stolom. Svima je poslužio jednu turu „pu-erha" i upalio mali radio i pustio stanicu koja pušta kalifornijski rok. Jeli su, dakle, svoju užinu uz zvuke „Iglsa", „Totoa" i „Flitvud Meka". „Znaš šta? Upisaću 'čuveni ujka Markusov trio sendvič' među deserte restorana", našali se Džonatan. „Siguran sam da će proći!" Dok se Čarli iz sveg srca smejao, podigao je pogled i rekao: „Zašto si okačio sve ove fotografije?", začudi se dete pokazujući Madlinine slike koje su pokrivale zid u kuhinji. Džonatan se oseti kao da je uhvaćen na delu. Prethodna dva dana je dozvolio sebi da ga ponese radoznalost, ali mu je sada teško polazilo za rukom da shvati logiku i smisao svog ponašanja. Zašto ga je toliko opčinila ta žena? Zašto je umislio da ima kakav zadatak? „U pravu si, skinućemo ih", reče, gotovo našavši oduška u ovoj razumnoj odluci. „Pomoći ću ti", predloži mu šurak. Ustadoše i počeše da skidaju jednu po jednu slike koje su bile svugde po prostoriji. Madlin u Veneciji, Madlin u Rimu, Madlin u Njujorku... „Gle, jesi video? To je Kantona..." „Šta?" Markus mu pruži sliku koju je upravo skinuo. U kožnoj jakni i strukiranoj bluzi, Madlin se smešila pored rođendanske torte sa dvadeset devet svećica. To je bilo pre pet ili šest godina. Možda je bila mlađa, ali je svakako bila manje elegantna i ženstvena nego ona žena koju je Džonatan sreo na aerodromu. U to vreme, lice joj je bilo oblije, ličila je na dečaka, a ispod očiju su joj bili tamni podočnjaci. Slikala se u kancelariji: videli su se registratori, pomalo zastareo kompjuter, kao i hemijske olovke, markeri i makaze stavljene u šolju. Mada rezolucija nije bila dobrog kvaliteta, razaznavao se, okačen na zid, poster

Erika Kralja* urađen na dresu Crvenih đavola. „Znaš li gde je slikana ova fotografija?", upita Markus. „Ne." „Rekao bih u nekoj policijskoj stanici." „Po čemu?" Pokaza dve crno-žute prilike izgubljene u dnu ekrana. „Ta dva čoveka su policajci." „Nema šanse!" „Možeš li da uvećaš sliku?" „Znaš šta, nije ti ovo serija 'Istražitelji'..." „Pokušaj!" Iako nije bio ubeden, Džonatan zgrabi prenosivi kompjuter na koji je preneo sve Madlinine slike. Kliknuo je na prečicu koja mu je otvorila sliku u fotošopu i na opciju za uvećavanje. Naravno, uveličana slika nije bila naročito precizna, ali se ipak više pojedinosti razaznavalo. Uistinu, nije bilo nemoguće da žute fluorescentne mrlje na dnu ekrana predstavljaju žute prsluke sa fluorescentnim trakama koje nose neki policajci u Engleskoj. Ali to nije bilo ubedljivo. Neki drugi detalj mu je privukao pažnju dokje ispitivao razne delove slike: tri slova PMO na Madlininoj šolji. „PMO? Znaš li šta to znači?" Džonatan otvori prozor pretraživača i otkuca „PMO+policija". Prvi rezultat pretrage vodio je na sajt Greater Manchester Police: policije mančesterskog okruga. „U pravu si, slikano je u stanici policije." „Poznaješ li mnogo ljudi koji slave rođendan u policijskoj stanici?" Pitanje je na nekoliko sekundi ostalo bez odgovora, koji se sam po sebi nametao: mlada dama je, u ne tako dalekoj prošlosti, bila policajac! Džonatan je shvatio da je upravo otkrio rešenje misterije koju je skrivala Madlin. Međutim, kako je došao do rešenja, tako ga je opsedala sumnja. Sa kojim pravom je otkrivao njene tajne? Bio je u idealnoj poziciji da zna da čeprkanje po prošlosti ne prolazi nekažnjeno, a... „Vidi ovo!" Uzevši kompjuter, Markus je doneo odluku u njegovo ime. Na pretraživaču je otkucao: „Madlin+Grin+policija+Mančester". ___________________________________

* Nadimak fudbalera Erika Kantone dok je igrao za ekipu Mančester junajteda. (Prim. prev.)

Prvi među stotinu rezultata koji su se pojavili, bio je novinski članak iz „Gardijana":

MADLIN GRIN, ISTRAŽITELJ U SLUČAJU DIKSON, POKUŠALA DA SE UBIJE

10. Život drugih Naša velika životna muka je to što smo večno sami, i svi naši napori, sve što radimo usmereno je ka bekstvu od te samoće. GI DE MOPASAN PARIZ PONEDELJAK, 19. DECEMBAR 4.30 UJUTRO

Sitan i gust sneg je već nekoliko minuta padao nad VIII arondismanom. Zaleđena u hladnoći noći, četvrt Fobur di Rul beše prazna. Beli „pežo partner" uključi migavac i zaustavi se paralelno pored već parkiranih kola, nasred Ulice Beri. Jedna ženska prilika, obučena u jaknu sa velikom kapuljačom, izađe iz zgrade i uleti u dostavno vozilo. „Pojačaj grejanje, ledeno je!", požali se Madlin vezujući pojas. „Već je pojačano do maksimuma", odgovori Takumi krećući. „Da li vam je bilo lepo u nedelju?" Mlada žena ne odgovori na pitanje i navuče vunene rukavice dok auto još nije zagrejan. Takumi nije ponovio pitanje. Kola su sišla niz Ulicu D'Artoa i skrenula desno u Ulicu Boeti, a potom i na Jelisejska polja. Madlin popusti šal, izvadi paklo cigareta iz džepa i zapali jednu. „Mislio sam da ste prestali..." „U redu je! Nemoj sad i ti da se mešaš! Znaš šta je govorio Genzbur? 'Pušim i pijem: dim čuva meso, a alkohol voće.'" Takumi se zamisli na nekoliko sekundi pa reče: „Prvo, taj citat je uzeo od Hemingveja..." „... a drugo?" „Drugo, obojica su umrli, zar ne?" „Vrlo dobro: ako ti to smeta, idi da radiš na neko drugo mesto ih me tuži za pasivno trovanje duvanom!" „Rekao sam to za vaše dobro", smireno će Takumi. „Slušaj, pusti me na miru, hoćeš li? I promeni ovo!", naredi pokazujući radio sa kojeg se čula japanska verzija pesme Que je t'aime koju je sam Džoni otpevao. Azijac izbaci svoj disk, a Madlin izmenja frekvencije dok nije našla klasičnu stanicu na kojoj je išla „Bergamska svita". Muzika ju je malo smirila. Okrenula se ka prozoru i pogledala sneg koji je počeo da se zadržava na trotoaru. Na kružnom toku kod Kapije Dofin, Takumi se odvoji za periferiju.

Madlin je ustala na levu nogu, što joj se ponekad dešavalo, ali njeno neraspoloženje nikad nije dugo trajalo. Neprimetno je zevnuo. Dopadali su mu se ovi noćni izlasci u Renžis. Šteta što će morati rano da ustane... Uostalom, nisu se više svi cvećari ovako mučili. Većini njihovih „kolega" je u sadašnje vreme bilo dovoljno da cveće isporuče direktno u radnju nakon što bi ga poručili preko interneta! Madlin ga je ubedila da to nije dobar način bavljenja ovim poslom i da je najvažniji kvalitet pravog cvećara počivao u potrazi za savršenim proizvodom. Iako je put zbog snega bio pomalo klizav, Takumija to nije sprečilo da uživa u noćnoj vožnji Parizom. Protok saobraćaja je bio nekako opojan i nestvaran. Nastavio je auto-putem A6 ka „Orliju" i ubrzo stigao na naplatnu rampu najveće pijace svežih proizvoda na svetu. Takumija je opčinjavao Renžis. „Utroba Pariza" je obezbeđivala polovinu ribe, voća i povrća koja se utroši u glavnom gradu. Upravo su se tu snabdevali najbolji restorani i najzahtevniji privatnici. Prošlog proleća, kada su roditelji mladog Japanca došli u Francusku, to je bilo prvo mesto koje su posetili, čak pre Ajfelove kule! Mesto je bilo zadivljujuće: pravi grad kojim prolaze hiljade ljudi, sa svojom sopstvenom stanicom policije, železničkom i vatrogasnom stanicom, bankama, frizerom, apotekom i sa svojih dvadeset restorana! Voleo je tu živost između 4 i 5 sati ujutro, kada ima najviše dešavanja oko kamiona koji se utovaraju i istovaraju u tom svetu mirisa i ukusa. Madlin pruži svoju kartu službeniku na rampi kako bi ih propustio, a vozilo su parkirali između avenija Mareše i Vilet, na jednom od pokrivenih parkinga zone za vrtlarstvo. Uzeli su visoka kolica i ušli u ogromnu staklenu baštu. Dvadeset dve hiljade kvadratnih metara paviljona C1 bile su u potpunosti posvećene cveću. Pošto su prošli kroz automatska vrata, zaplovili su u drugi svet, dok je spoljašnje sivilo ustupilo mesto simfoniji boja i mirisa. Omađijana prizorom, Madlin protrlja oči, konačno se razbudi i odlučno zakorača salom. Na površini gotovo većoj od tri fudbalska stadiona, pedesetak trgovaca na veliko smestilo se u ovaj ogroman hangar čiji su pasaži nosili imena cveća: aleja Mimoza, Irisa, Sasa... „Zdravo, lepotice!", pozdravio ju je Emil, koji je držao štand odakle je ona kupovala dobar deo proizvoda. Sa svojim slamnatim šeširom, vrtlarskim makazama, radničkim kombinezonom i uvijenim brkovima, Emil Fošlevan je bio institucija. Prisutan u Renžisu od otvaranja pijace 1969, poznavao je sva pravila i sve mehanizme funkcionisanja.

„Da ti spremim jedan 'kratki bez šećera'?", upita ubacujući nekoliko novčića u automat za kafu. Madlin mu zahvali klimnuvši glavom. „ I čaj za Kacušija?", dodade prezrivo pogledavši u cvećarkinog štićenika. „Zovem se Takumi", odgovori hladno Azijac, „i radije ću jedan kapučino." Emil se nije uznemirio: „A za Cašumija, jedan kapučino!" Mladić uze čašu ne izustivši ni reč i pognu glavu, razočaran što ga prodavač ne poštuje. „Jednog dana ćeš morati da se nakaniš da ga opaučiš pesnicom", došapnu mu Madlin dok se Emil okrenuo novoj mušteriji. „To ne mogu ja umesto tebe." „Ali... on je star čovek." „Viši je od tebe za tri glave i dvaput teži! Ako ti to nešto znači, šale na moj račun su trajale šest meseci. Svaki put kad bi me video, obraćao bi mi se sa Rosbif* ili English**." „ I, kako je to prestalo?" „Kada sam mu vrelu kafu sasula u lice. Od tada se ophodi prema meni kao da sam princeza." Takumi se osećao bespomoćno. U zemlji gde je rođen, svi se trude da po svaku cenu izbegnu rasprave, sukobljavanja ili agresivno ponašanje. „Ali... Zašto je ovde tako?" „Svugde je tako", reče zdrobivši čašu i bacivši je u kantu za smeće. „A, ako hoćeš moje mišljenje, moraš da se suočiš sa takvim situacijama kako bi postao muškarac." „Ali, ja jesam muškarac, Madlin!" „Da, ali ne onakav kakav bi želeo da budeš." Ostavila ga je da razmišlja o tome i otišla kod Beranžer, jedne od Fošlevanovih prodavačica sa kojom je obišla više tezgi. Kupila je dva paketa lišća, oštro pregovarala o ceni lala, belih rada i kamelija, ali popusti kod tri svežnja izuzetnih ekvatorskih ruža. „Cenkanje" je bilo nešto što joj je ležalo, budući da je želela da cveće plati onoliko koliko zaista vredi. Takumi se pobrinuo za prvi tovar i pridruži se gazdarici u zoni sa biljkama. Madlin je, okom stručnjaka, odabrala begonije i spomenke u saksiji, dok je njen učenik, zbog novogodišnjih praznika koji su se bližili, uzeo božične „zvezde" kao što su zelenika, imela, božične zvezde i kukurek. Ostavila mu je i biljke koje pročišćavaju okolinu, koje su imale veliki ______________________________________ * Prevod sa engleskog: rozbif. (Prim. prev.) ** Prevod sa engleskog: Engleskinja. (Prim. prev.)

uspeh kod preduzeća, a koje je ona smatrala smrtno dosadnim, te je radije odabirala bele i orhideje pastelnih boja kroz koje je izgradila ugled svoje radnje. Skrenula je zatim brzo u staklenik gde su bile izložene stvarčice zahvaljujući kojima su mušterije mogle da poklanjaju zanimljive i ne toliko skupe darove: mirišljave svećice, biljke mesožderke, male kaktuse u obliku srca, listovi kafe u šoljicama za espreso... Među rafovima sa ukrasima, naročito joj se svideo anđeo od kovanog gvožđa koji bi odlično stajao u njenom izlogu. Takumi ju je pratio i upijao svaki njenu reč. Uprkos tanušnoj građi, smatrao je da je pitanje časti preuzeti na sebe teške zadatke, pa je gurao kolica koja su postajala sve teža pri svakom kretanju, podižući pritom jednom rukom džak đubriva od deset kilograma ili ogromnu zemljanu žardinjeru. Staklenici su podrhtavali na vetru. Kroz staklo su se videle svetlucave pahulje kako vijore u vazduhu pre nego što padnu na asfalt i prekriju ga svojom belom ledenom penom. Madlin se zadržala u svom udobnom skloništu, kako ne bi odmah izašla na hladnoću. Oraspoložila ju je kupovina sadnica prolećnog cveća zumbula, narcisa, visibaba. Za nju, koja je mrzela vreme praznika, početak zime je bio najtužnije doba godine, ali i doba kada je imala potrebu da se uveri da će se život nastaviti. Za nju je to bila prava božična želja... 6.30 Takumi pažljivo zatvori gepek. Kola su bila prepuna. „Hajde, vodim te na doručak!", predloži Madlin. „Konačno jedna ljubazna reč!" Otvorili su vrata „Kordeljea", bistroa koji se nalazio u centru hortikulturne zone. Mnogobrojne mušterije su, oko pulta, razgovarale o svačemu, prepravljali svet uz čašu crnog vina ili šolju kafe. Neki su zadubljeno čitali „Parizjen", drugi su popunjavali listiće lotoa ili kladioničarske tikete. Predmet mnogih razgovora su bili predstojeći predsednički izbori: da li će Sarko ponovo biti izabran? Da li je levica odabrala najboljeg kandidata? Seli su za sto u manje bučnom delu. Madlin je poručila dupli espreso, a Takumi je poklekao pred prilično masnim ćevapom. „Ti baš možeš svašta da pojedeš! Pridikuješ mi zbog cigareta, ali bi zato mogao da pripaziš na holesterol!" „Ja sam otvoren za sve kulture", opravda se Azijac, pa zagrize ogroman

zalogaj sendviča. Mlada žena skinu rukavice i otkopča jaknu odakle potom izvadi Džonatanov telefon. „Još uvek ga niste vratili", reče Japanac. „Ti baš umeš da zapažaš." „To me, u suštini, ne čudi." „A da li ti to predstavlja problem?", odvrati mu spremna da se brani. „Ne, bio sam ubeđen da će vas priča o Lampreru zanimati..." Odobrovoljila se i, čini se, dvoumila da li da mu da list papira koji je odštampala u toku noći. „Pošto si živeo u SAD, da li si već čuo nešto o ovome?" Budući zainteresovan, Takumi otvori članak i pročita naslov:

DŽONATANA LAMPRERA IZDAO NAJBOLJI PRIJATELJ Za nekoliko dana, slavni kuvar je izgubio ženu, restoran i najboljeg prijatelja. Osvrt na duplu izdaju. („PIPL mag" 3. januar 2010) „Nisam znao da čitate takve novine", reče stavljajući naočare. „Poštedi me tvojih šala, hoćeš li?" Četiri fotografije koje su ilustrovale članak nisu ostavljale ni trunku sumnje o čemu je reč. Bile su napravljene 28. decembra 2009, u Nasauu, na Bahamima. Na njima je Frančeska u društvu izvesnog Žorža Latilipa. Par je uslikao paparaco u malom rajskom kutku zvanom Kejbl Bič. Mada su „ukradene", slike su imale estetsku stranu. U svetlom pamučnom odelu, nekadašnja manekenka se, podruku sa svojim ljubavnikom, šetala belom peščanom plažom pored tirkiznoplave svetlucave vode. Njihovo držanje je odavalo njihova osećanja: jedno drugom su se smešili, flertovali su, kao da su bili sami na svetu. Na poslednjoj slici, ljubavnici su se nežno ljubili na terasi kafea kolonijalne arhitekture. Ovaj niz poza je imao u sebi nečeg magičnog, nečeg staromodnog što je podsećalo na reklame Kalvina Klajna iz devedesetih. Uglavnom sklonija otkrivanju muških ispada, žuta štampa nije bila nežna prema „Frančeskinim vragolijama". Treba reći da, u ovom licemernom i manihejskom svetu, svi sastojci su se skupili i dali ovoj prevari aspekt antičke tragedije. S jedne strane je žena preljubnica fatalne lepote, koja je otišla na kraj sveta kako bi prevarila muža sa njegovim najboljim prijateljem.

Sa druge je verni muž koji je ostao u Njujorku kako bi čuvao njihovog sina i pokušao da spase restoran koji je bio u opasnosti. Last but not least*, uloga ljubavnika koju je dostojno odigrao ovaj Žorž Latilip. Bio je visok, smeđ, misteriozan, zavodljiv. „Lep momak" koji je, uprkos smešnom imenu, neverovatno ličio na Ričarda Gira iz najboljih dana. Iz pažljivog čitanja članka dalo se saznati da je Žorž Latilip radio kao Džonatanov pomoćnik u „Imperatoru": bio mu je ne samo najbliži saradnik nego i najbolji prijatelj. Pre nego što je sreo Džonatana, Žorž je išao na razgovore za posao i prodavao hot-dogove kao putujući prodavač, sa jednim od onih kolica kojih je Menhetn bio prepun. Džonatan je imao nekakav dar da zapazi talenat u ljudima. Obučavao je Žorža sve dok od njega nije napravio svog pomoćnika, obezbedivši mu stabilnost, materijalnu lagodnost i biografiju koja mu je dala sigurnost da će do kraj života imati posla. A kako bi mu zahvalio, ukrao mu je ženu... „Šta misliš o tome?" „Mislim da su žene ponekad drolje", odgovori Takumi. „Pošto te je ovo nateralo da izgovoriš takve gluposti, mislim da ću prestati da te vodim u bistroe, i..." Ali mladi Japanac joj ne dozvoli da završi rečenicu: „Čekajte! To ime, Žorž Latilip, već sam čuo negde. Da mu nismo jednom slučajno isporučili cveće?" „Ne, mislim da nismo. Takvog imena bih se svakako setila! Uostalom, bilo bi mi čudno da živi u Parizu..." „Jel' vam tu kompjuter?" Madlin uzdahnu i izvadi iz torbe laptop na kojem je sačuvala „bazu klijenata". Takumi stavi ekran pred sebe i otkuca „Latilip". Nije prošlo dugo pre nego što se pojavio rezultat:

Žorž Latilip Kafe „Fanfari" Avenija Viktora Igoa 22a, 75116 Pariz

„Ja sam mu isporučio buket crvenih dalija pre osam meseci. Kod ove porudžbine nam je pomogla vaša koleginica iz XVI, Izidora Brokis. Sastavio sam fakturu na ime restorana pa se zato niste setili njegovog prezimena." „A ti se sećaš njega?" „Ne, ja sam samo ostavio cveće jednom radniku." Madlin nije verovala svojim očima. Ne samo da je Žorž preuzeo restoran ______________________________________________ * Prevod sa engleskog: i na kraju, ali ništa manje važna. (Prim. prev.)

već je i živeo u Parizu. Svet je, svakako, isuviše mali... „Dobro, idemo", naredi. „Završićeš ćevap u kolima, samo se pazi da ne nađem tragove masti na sedištima!" „Vraćamo se u radnju?" „Ti se vraćaš u radnju; a ja ću, mislim, otići da posetim Fanfan Lalu..." „Ali kojim povodom?" „Ako misliš da mi je potreban povod da bih se obratila nekom čoveku..."

11. Istraga Čovek je, u suštini, ono što krije: jadna mala gomila tajni. ANDRE MALRO SAN FRANCISKO

Džonatan je, zagledan u ekran kompjutera, po treći put iščitavao novinski članak.

MADLIN GRIN, ISTRAŽITELJ U SLUČAJU DIKSON, POKUŠALA DA SE UBIJE guardian.co.uk 8. jul 2009. Čitam Bridž - Mesec dana posle zlokobnog otkrića koje je svelo na nulu svaku šansu da se mlada Alis Dikson pronađe živa, policijska poručnica na čelu istrage, Madlin Grin, stara trideset jednu godinu, pokušala je noćas da sebi oduzme život obesivši se na gredu u svom stanu. Mlada glavna inspektorka je srećom u ovom svom neuspelom pokušaju oborila vitrinu koja se slupala o pod, trgnuvši iz sna komšinicu sa sprata Džulijanu Vud, koja je odmah reagovala. Pošto joj je ukazana prva pomoć, gđica Grin je odvezena u bolnicu u Njutn Hitu. Lekari su njeno stanje ocenili kao zabrinjavajuće, mada joj je život bio van opasnosti. POSLEDICE TEŠKE ISTRAGE Kako objasniti ovaj nesrećni čin? Grižom savesti? Preteranom angažovanošću? Nemogućnošću da se okrene novi list u teškoj istrazi? Šta god da je u pitanju, reč je o prihvatljivom objašnjenju. Henri Polster, nadzornik u mančesterskoj policiji, upravo je otkrio da je Madlin Grin uzela odmor kada je saznala za smrt Alis Dikson, koja je imala četrnaest godina, a koja je bila poslednja žrtva Haralda Bišopa, nažalost čuvenog serijskog ubice koga je pre nekoliko dana uhapsila policija Merzisajda. Kod kolega gđice Grin, iznenađenje je bilo pomešano sa emocijama, „lako je iza rešetaka, liverpulski kasapin je zamalo lišio života još jednu žrtvu", požalio se njen kolega, detektiv Džim Flaerti.

Džonatan se počeša po glavi: sve ove tragične vesti izgleda da su mesecima držale Veliku Britaniju u neizvesnosti, ali se za njih nije čulo preko Atlantika. „Da li si već čuo za slučaj Alis Dikson ili za liverpulskog kasapina?", upita on svog prijatelja. „Nikad", odgovori mu Kanađanin. Naravno. Uzalud se i ponadao: ljudi kao Markus žive u svetu koji je

odsečen od stvarnosti. U svetu u kojem je Bil Klinton još uvek predsednik, u kojem Berlinski zid još nije srušen i u kojem se još uvek igraju flipere ili „pakmana" u barovima... Palo mu je na pamet nešto što se činilo očiglednim. Džonatan upali Madlinin mobilni i pokrenu program zaštićen šifrom.

ENTER PASSWORD

Otkucao je „ALIS" i aplikacija se pokrenula...

U telefonu su se nalazile stotine dokumenata koji su se odnosili na slučaj Dikson: beleške, članci, fotografije, snimci. Kako ih je prikazivao na ekranu, istovremeno ih je prebacivao na svoj kompjuter da bi ih kasnije pogledao. U početku je mislio da ovi fajlovi predstavljaju samo nekakav pozamašan dosije iz štampe u vezi sa otmicom i ubistvom devojčice, ali, kako je napredovao u otkrivanju, sve više je razumeo zašto je Madlin učinila sve da zaštiti ta dokumenta. Mlada policajka je skenirala, iskopirala, duplirala sve delove dosijea svog poslednjeg slučaja! Tu su bile razbacane njene beleške, uzeti otisci, saslušanja osumnjičenih snimana pod njihovim nadzorom, fotografije i precizni opisi ključnih dokaza, desetine strana ispitivanja suseda. Kao i mnoga dokumenta sa pečatom policije mančesterskog okruga, a koji nisu smeli biti izneti izvan prostorija stanice policije ili suda... „Šta je to, tata?", upita Čarli, uznemiren što je na kompjuteru svog oca video niz fotografija na kojima ima krvi. „Ne gledaj, sine, ovo nije za decu", odgovori Džonatan okrenuvši laptop. Proverio je brzinu prebacivanja. Uprkos tome što je bio u pitanju bežični internet, protok nije bio naročito brz, pa mu je ostalo još dobra dva sata. „Dođi! Idemo na basket sa ujka Markusom", predloži veselim glasom. Sišli su na jedan od ograđenih terena koji su okruživali Leviz plaz. Igrali su žestoko. Čarli se namučio i, pošto je dao dvadesetak koševa vratio se kući iscrpljen. Istuširao se, gricnuo malo ribe i zaspao gledaju seriju Two and a half men*. Džonatan ga odnese u njegovu sobu. Napolju je već pala noć. Mark je, na terasi, ponovo pušio džoint, kao da je tompus, i pričao sa Borisom. Džonatan je u ledari frižidera našao flašu votke sa ukusom trešnje koju mu je poklonila jedna mušterija iz Rusije. Upalivši kompjuter, sipao je čašicu ovog pića koje je, kako piše na nalepnici, destilovano na uglju od brezovine, a potom „provučeno" kroz pesak napravljen od najfinijih dijamanata. Baš skromno... ____________________________________ * „Dva i po muškarca". (Prim, prev.)

Proverio je da li su dokumenta prebačena na njegov hard-disk. Nije se radilo o desetinama već o stotinama dokumenata koje je Madlin ponela sa sobom. Ukupno je bilo oko hiljadu delova koji su sačinjavali tu zlokobnu tragičnu slagalicu. Očigledno je da je mlada policajka šest meseci radila na ovom slučaju danju i noću, sve dok je nije napustilo zdravlje i razum. Prokleta priča koja je mogla da je košta života... Džonatan pokuša otvori poslednje snimljene fotografije: nema odgovarajućeg programa. Oklevao je. Da li je zaista želeo i imao hrabrosti da uplovi u priču o nestanku i ubistvu deteta? Odgovor je bio odričan. Naiskap je popio čašu votke, sipao još jednu i ušao i sam u pakao.

DRUGI DEO SLUČAJ ALIS DIKSON 12. Alis Desilo se to jednog živahnog i ludog leta. Frenki je imala dvanaest godina. Nije bila član nijednog kluba, niti ičega drugog na svetu. Postala je biće bez obaveza koje se vuklo po okolini i plašilo se. KARSON MAKALERS PRE TRI GODINE 8. DECEMBAR 2008. POLICIJSKA STANICA U ČITAMU, NA SEVEROISTOKU MANČESTERA

Madlin povisi ton: „Moraćete mi to jasnije objasniti, pošto i dalje ne razumem. Zbog čega ste čekali OSAM DANA da prijavite nestanak ćerke?" Preko puta nje, bledog tena i zalizane kose, Erin Dikson se uvijala na stolici. Osećajući se nelagodno, drhteći, treptala je i lomila plastičnu čašu iz koje je pila kafu. „Znate, zaboga, kakvi su adolescenti! Odu, vrate se. A i kao što sam vam već rekla, Alis je uvek bila nezavisna, sama se snalazi, ona..." „Ali, ima samo ČETRNAEST GODINA!" hladno je prekide Madlin. Erin odmahnu glavom i zatraži dozvolu da izađe da popuši cigaretu. „Ne dolazi u obzir!", saseče je policajka. Namrštila se i zastala na trenutak. Žena koju je ispitivala imala je trideset godina (koliko i ona), ali nije imala nekoliko zuba, a na licu su joj se, direktno osvetljenom hladnom svetlošću koja je dopirala sa plafona, videli tragovi umora i modrica. Za sat vremena, koliko je provela u prostorijama stanice, Erin je prošla kroz sve faze: najpre suze zbog nestanka kćerke, zatim agresivnost i bes kako je ispitivanje odmicalo i kako je postajala nesposobna da sastavi dve povezane rečenice da objasni zašto joj je trebalo nedelju dana da upozori na nestanak. „A njen otac, šta on misli o tome?" Erin sleže ramenima. „Već dugo vremena ga nema... Da budem iskrena, nisam ni sigurna da

znam ko je on. U to vreme sam spavala sa svakim i nisam se čuvala..." Madlin se iznenada razbesnela. Pet godina je bila radila u narkoticima i napamet je znala ovakvo ponašanje: to stanje uzbuđenosti, taj neuhvatljivi pogled bili su očigledni znaci krize. Tragovi oko Erininih usana su opekotine od staklene lule. Gospođa Dikson je bila navučen na krek. Kristalno jasno. „Dobro, idemo, Džime!", odluči Madlin uzimajući jaknu i službeno oružje. Dok je ona bila u kancelariji nadređenog, njen kolega je ispratio Erin do parkinga i upalio joj cigaretu. Mada je već je bilo deset ujutro, činilo se da još nije svanulo zbog crnih oblaka kojima je nebo bilo prekriveno. „Dobili smo odgovor od centralnog sistema za hitne slučajeve", reče Džim prekidajući vezu. U bolnicama nije primljena nijedan pacijent pod imenom Alis Dikson. „Znala sam", odgovori Madlin promenivši brzinu. „Ford fokus" naglo skrenu po vlažnom putu. Upaljenog rotirajućeg svetla i sirene, kola su se zaletela ka četvrtima na severu. Leve ruke na volanu, dok je u desnoj držala voki-toki, istražiteljka je saopštavala prve korake: slanje Alisine slike svim stanicama u zemlji, obaveštavanje štampanih medija i redakcijama televizijskih dnevnika o njenom nestanku, hitan zahtev za mobilizaciju forenzičkog tima... „Polako, izginućemo zbog tebe!", požalio se Džim dok je Madlin išla uz ivicu trotoara. „Zar ne misliš da smo već izgubili dovoljno vremena?" „Upravo tako, zar zbog deset minuta manje ili više..." „Ti si stvarno mnogo glup!" Dvoje policajaca je stiglo na raskrsnicu u popularnoj četvrti. Čitam Bridž je, sa svojim redovima kuća od crvene cigle koji su se protezali u nedogled, bio pravi primer starog oronulog industrijskog predgrađa. Laburisti su poslednjih godina uložili mnogo novca u obnovu četvrti na severoistoku, ali Čitam Bridž nije imao mnogo koristi od tog poboljšavanja. Mnogi stanovi su bili van upotrebe, većina vrtova zapuštena, a kriza koja je gušila englesku ekonomiju svakako neće popraviti stvari. Ako ova četvrt nije zauzimala visoko mesto u turističkim vodičima, šta tek reći za Farm Hil roud, blok u kojem je živela Alisina majka? Bila je to prava bedna enklava u kojoj je cvetao kriminal. Madlin i Džim su pratili Erin Dikson među oronulim kolibama prepuštenim nelegalnim useljenicima, prostitutkama i prodavcima kreka. Ušavši u baraku, Madlin se smučilo. Dnevna soba je bila u užasnom

stanju: dušek je stajao na podu, kartoni i daske po prozorima, osećao se miris pokvarene hrane... Nema sumnje da je Erin pretvorila svoj stan u pravi „poligon za fiksanje" kako bi izmamila malo novca od junkies*-a koji su dolazili tu. Iako je sigurno znala da će joj policija zaviriti u kuću, nije se potrudila da prikrije čime se bavila: ručno pravljena lula sa malom bočicom još uvek je stajala na ivici prozora pored praznih pivskih flaša i piksle u kojoj se nalazio više od pola popušen džoint. Madlin i Džim su se zabrinuto pogledali: s obzirom na broj budala koji su bili tu, istraga neće biti laka. Popeli su se na sprat, otvorili vrata Alisine sobe i... Prostorija je odudarala od ostatka kuće. Bila je jednostavna i lepo uređena, sa radnim stolom, policama i knjigama. Zahvaljujući osveživaču prostora, prijatni miris irisa i vanile se širio u vazduhu. Drugi svet... Madlin podiže pogled i pažljivo pogleda zidove sobička ukrašen kartama i programima predstava na kojima je bila Alison: i to opera Karmen i Don Đovani u „Lauri pozorištu" jednog pozorišnog komada Staklena menažerija u „Plejhausu" jednog baleta Romeo i Julija u prostorijama BBC-jevog „Filharmonik orkestra". „Jel' ova devojčica vanzemaljac, ili šta?" upita Džim. „Da", promrmlja Erin. „Ona je... Ona je uvek bila takva: uvek zaronjena u svoje knjige, slikarstvo i muziku... Stalno se pitam od koga je to nasledila." Sigurno nije od tebe, pomisli Madlin. Policajka je bila fascinirana onim što je otkrila. Sa dve strane radnog stola dve reprodukcije su gledale jedna u drugu: Pikasov Autoportret iz plavog perioda i čuvena Reza Žan-Onorea Fragonara. Džim je razgledao naslove knjiga na policama: radilo se o klasičnim romanima, pozorišnim komadima. „Da li poznaješ mnogo tinejdžera iz Čitam Bridža koji čitaju Braću Karamazove i Opasne veze?" upita on listajući ove dve knjige. „Poznavala sam bar jednu", odgovori Madlin izgledajući odsutna. „Koga?" „Mene..." Oterala je sećanje. Rane iz detinjstva su još uvek bile sveže i nije baš bio dan za sažaljivanje njenog života. Navukla je par gumenih rukavica, otvorila sve fioke i pretražila celu prostoriju. U ormaru je našla desetak pakovanja keksa „orio" od kakaa punjenog ________________________________________

* Prevod sa engleskog: narkomani. (Prim. prev.)

vanilom, kao i male plastične flašice mleka „neskvika" od jagode. „Gotovo da se samo hrani keksom koji umače u mleko", objasnila je majka. Alis je bila „otišla" a da ništa nije ponela: violina joj je stajala na krevetu, kompjuter stari „makintoš" na radnom stolu, a dnevnik u dnu kreveta. Madlin ga iz radoznalosti otvori i pronađe u njemu novčanicu od pedeset funti savijenu na četiri dela. Bolesni sjaj zaiskri u Erininim očima. Očigledno je bilo da je zamerala sebi što nije bila dovoljno prisebna da pretrese sobu pre policajaca. Loš znak, pomisli Madlin. Da je mala pobegla, sigurno ne bi ostavila ovoliko novca za sobom. Tim koji je tražila upravo je stigao. Naredila je forenzičarima da pažljivo pretraže celu kuću. Sa svojim pincetama, skalpelima i crnim folijama, uzeli su mnoštvo uzoraka koje su stavili u hermetičke epruvete. Dok su njeni ljudi pakovali glavni neoborivi dokazni materijal, Madlin otvori fasciklu u kojoj je tinejdžerka čuvala neke od svojih školskih zadataka: ocene su joj bile odlične, a komentari profesora pohvalni. Alis je sebi sagradila tvrđavu od kulture kako bi pobegla od ružne svakodnevice. Znanje i obrazovanje su za nju bili štit od nasilja, straha i osrednjosti... Pet policijskih vozila je sada bilo parkirano u Farm Hil roudu. Madlin razmeni nekoliko reči sa glavnim iz tima forenzičara koji joj je potvrdio da su pronašli dovoljno kose na Alisinoj četki kako bi uzeli uzorke DNK dobrog kvaliteta. Policajka se potom nasloni na haubu i zapali cigaretu zadubljeno gledajući u Alisinu fotografiju. Radilo se o lepoj, visokoj i vitkoj devojčici koja se činila starijom nego što je bila. Po bledom licu i diskretnim pegama videlo se da je irskog porekla. Imala je zelenkaste oči oblika badema, kao sa Modiljanijevih portreta, iz kojih se već mogla pročitati velika zamorenost, kao i očigledna želja da sakrije svoju lepotu, svesna da bi joj ona, u okruženju u kojem se kretala, donela više nevolja nego koristi. Šta očekivati od budućnosti kada su toliko teški uslovi u kojima se priprema za život? Kako odrastati među tim ološem, a da se sam ne postane pomalo čudan među svim tim narkomanima i idiotima? Možda si ipak pobegla?, Madlin upita Alis telepatski. Možda si otišla iz ove trule četvrti gde se samo ništarije mogu sresti? Možda si htela da pobegneš od zatupele majke koja nije u stanju ni da ti kaže ko ti je otac?

Madlin, međutim, nije verovala u ovakav razvoj događaja. Alis se činila kao pametna i organizovana devojčica. Izvući se iz grada? U redu. Ali, gde bi otišla? Sa kime? I šta bi radila? Pikavcem je upalila novu cigaru. Alisina soba je oživela sećanja na sam njen život. Kao i 99% dece koja odrastaju u četvrti, Madlinino detinjstvo je bilo rastrzano između depresivne majke i oca alkoholičara. Kao devojčica, zaklela se da će pobeći od tog ljudskog ništavila i da će drugde okušati sreću. Velika želja joj je bila da jednom živi u Parizu! Bila je dobar đak i položila ispite na pravnom, a onda ju je stigla stvarnost iz četvrti pa se zaposlila u policiji, brzo napredovala, ali je ostala zarobljena u tuzi i sivilu Čitam Bridža. Nije se žalila na sudbinu, naprotiv. Dopadao joj se posao, jer je imao smisla: onemogućavanjem kriminalaca da delaju, dozvoljavanjem porodicama da se pomire sa gubitkom nalazeći ubice njihovih bližnjih, a ponekad i spasavanjem života. Naravno, nije uvek bilo lako. Ovde, kao i svugde, među policajcima je vladala duboka nelagodnost. Ne samo da se više nisu osećali poštovanim već su trpeli i uvrede i pretnje zbog svog poziva. Tako je svugde bilo, ali su se tako naročito osećali u četvrtima kao što je Čitam Bridž. Kolege koje je sve to pogađalo krili su od suseda čime se bave, a deci su rekli da ni oni o tome ne pričaju u školi. Ljudi su voleli policajce iz televizijskih serija, ali su pljuvali na one koji su radili u njihovoj blizini... Trebalo je, dakle, boriti se sa svakodnevnim stresom, trpeti negostoljubivost stanovnika, nezainteresovanost nadređenih. Prihvatiti kamenovanje automobila i opremiti se stvarima iz prošlog veka: mnoga kola nisu čak imala ni radio, neki kompjuteri su još bili „pentijumi dvojke"... Na trenutke je bilo teško. Počinjali biste da u sebi, lično, osećate besmislenost nesreća sa smrtnim ishodom, patnji pretučenih žena, užasa maltretirane dece, bola porodice žrtava. Zbog prečestog predavanja crnim mislima i života pod pritiskom, neki na kraju puknu. Prošle godine, policajac iz njene jedinice je iskočio iz koloseka i, bez očiglednog razloga, ubio jednog sitnog šefa bande za vreme ispitivanja; pre šest meseci, mlada stažistkinja se ubila u stanici službenim pištoljem Suprotno mnogim svojim kolegama, Madlin nije bila ni razočarana ni depresivna. Dobrovoljno je ostala u ovoj „teškoj" četvrti kako bi što brže napredovala. Ovde se veterani nisu zadržavali ništa duže nego novajlije. Time su se otvarale perspektive za karijeru... S godinama je, dakle, dospela na izuzetan položaj koji joj je, zajedno sa stečenom samostalnošću, omogućavao da radi na „najzanimljivijim" slučajevima, koji su ujedno bili i

najmračniji i najkrvaviji. „Nije otišla svojevoljno, zar ne?", upita Džim pridruživši joj se. „Ne, ako je u pitanju bekstvo, već bismo je našli, a i ne bi ostavila svojih pedeset funti." „Sudeći po onome što Erin verovatno ima na računu u banci, možemo da isključimo otmicu." „Možemo", potvrdi ona, „ali ćemo ipak ispitati bandu narkomana kojima je okružena: kod takvih likova možda je reč o osveti ili reketu." „Naći ćemo je", reče Džim kako bi samog sebe ubedio. Nismo ni u SAD, ni u nekom trileru: danas su u Engleskoj retki nerešeni slučajevi nestanaka maloletnika. Pre dve godine, Madlin i Džim su nadgledali istragu nestanka jednog deteta otetog dok se igralo kod kuće, u dvorištu. Odmah su bili upozoreni, pa su za kratko vreme mogla da se obezbede značajna sredstva za istragu. Otmičar je uhapšen nekoliko sati kasnije zahvaljujući opisu kola, a onda je nateran da prizna. Dečaka su našli pre nego što je pala noć, svezanog u jednoj kolibi, ali živog i zdravog. Sećajući se ovog slučaja koji je pokazivao važnost blagovremenog reagovanja, Madlin se razbesnela: „Kakva glupača, zaboga!" besno će ona, udarivši pesnicom u haubu „fokusa". „Čekala je osam dana da prijavi nestanak kćerke! Ima da je strpam u zatvor!" Kod svakog nestanka, najhitnija su prvih četrdeset osam sati. Ako se osoba ne nađe u tom razmaku, najverovatnije nikad i neće biti pronađena. „Smiri se!", reče joj Džim udaljavajući se. „Uzeo sam broj mobilnog devojčice. Videćemo da li možemo da pratimo pozive." Madlin ponovo pogleda fotografiju i grlo joj se steže. U Alis je videla mlađu sestru, čak i kćerku... I ona je, kao i Erin, mogla da zatrudni sa sedamnaest godina sa nekom budalom iz četvrti, vraćajući se neke subote uveče iz grada, na zadnjem sedištu „rovera 200". Gde si?, promrmljala joj je. Retko joj se dešavalo da, kao sada, oseti da je reč o nepoljuljanoj izvesnosti: da je Alis živa. Čak i u tom slučaju, Madlin nije želela da se zavarava. Tinejdžerka nije bila na prijatnom mestu. Pre je bila u nekom mračnom i vlažnom podrumu nekog luđaka ili u kandžama mafije koja se bavi trgovinom mladih žena i podvođenjem. U svakom slučaju, jedno je bilo sigurno. Sigurno je bila uplašena. Mnogo uplašena.

13. Dani neuspeha Bez izuzetka, svi su jednako bitni. MAJKL KONE Poslednja „osoba" koja je videla Alis Dikson živu bila je... kamera za nadzor. Na snimku sa Pikl krosa vidi se tanana prilika devojčice kako izlazi iz autobusa, sa rancem na leđima. Jasno se videlo kako skreće na uglu i ide u jedan bočni prolaz koji je vodio ka njenoj školi. Reč je o putanji od manje od osamsto metara. I onda... ništa. Dani tišine, ravnodušnosti i tajanstvenosti. Niko nije ništa čuo ni video. Kao da je Alis isparila. Kao i svi gradovi u Engleskoj, i Mančester je bio prepun kamera. Već deset godina, svaki kutak grada je pokriven zbog politike sveopšteg video-nadzora. Jedan građanin je tako mogao biti snimljen i do trista put na dan. Radilo se o nezaustavljivom načinu borbe protiv prestupništva. Bar se tako dalo zaključiti iz govora političara, jer je situacija zapravo bila drugačija: zbog nedovoljno sredstava, oprema je često bila oštećena. To jutro kada je Alis nestala, svi uređaji koji su pokrivali okolinu škole bili su oštećeni ili pokvareni, a snimci sa njih zamućeni ili neupotrebljivi... Narednih dana Madlin je mobilisala sto pedeset policajaca kako bi pretražili stanove, podrume i dvorišta u krugu od tri kilometra oko škole. Sakupili su svedočenja stotinak ljudi, stavili pod policijski nadzor poznate pedofile i pokušali da uđu u trag sumnjivom belom kamionetu primećenog od strane više učenika. Ubeđena da ona snosi veliku odgovornost u Alisinom nestanku, Madlin je stavila Erin pod policijski nadzor, ispitujući je više od dvadeset sati. Za policajku, Erin je bila kao vampir, u potpunosti zavisna od kreka, sposobna na sve zarad jedne doze, pa čak i na to da proda kćerku mreži podvodača. Ali iz njenog saslušanja se nije mnogo saznalo. Po savetu advokata, Erin je tražila da je stave na detektor laži to je bila velika farsa i uspešno ga je prošla. Otišla je slobodna sa saslušanja i dozvolila sebi taj luksuz da se, pred kamerama, drhtavim glasom obrati potencijalnim otmičarima. Informatička služba policijske stanice lako je otkrila šifru Alisinog kompjutera: HITKLIF, kao junak Orkanskih visova, njenog omiljenog romana. Nažalost, ni analiza hard-diska ni elektronske pošte nije dovela ni do najmanjeg ozbiljnog traga. Prelistavajući Alisin dnevnik, Madlin je otkrila da je tinejdžerka imala naviku da laže za godine kako bi dobila neki poslić. Odatle joj novac za knjige i kulturne izlete. Poslednjih meseci je radila u „Soul kafeu", baru na Oksford

roudu u univerzitetskoj četvrti. Budući uhapšen i optužen za zapošljavanje maloletnog lica, gazda je oslobođen sumnje povodom otmice. Petnaestog decembra jedna ronilačka ekipa pretresla je više od dva kilometra zapadne obale Erka. A druga jezero Rokvel koje se nalazi na četiristo metara od škole. Izvukli su nekoliko školjki automobila, kolica iz marketa, motora, dva frižidera i više sigurnosnih rešetki. Ali nijedno telo. Džim je istražio sve primljene i upućene pozive na devojčicinom mobilnom. Sve osobe iz imenika su bile ispitane. Ali razgovori sa njima nisu dali nikakve rezultate. Božić je prošao a da istraga nije nimalo napredovala. Madlin nije otišla na odmor. Počela je da uzima lekove kako bi mogla da spava bar nekoliko sati. Ona ipak nije bila početnik. Godinama je radila u ovoj zlokobnoj četvrti. Godinama su nasilje i užas bile deo njenog svakodnevnog života. Godinama je bila svedok scena zločina, autopsija i nadzora pojedinaca najgore vrste. Pratila je ubice, hapsila silovatelje i dilere, raskrinkavala pedofile, razbijala mrežu trgovine drogom. Kada bi se brojalo, radila je na desetine i desetine slučajeva ubistava. Čak je pre tri godine bila blizu smrti, za vreme razmene vatre između dve bande: okrznuo ju je jedan metak „magnuma 9,1 mm" od čega joj je ostao ožiljak koji je jedva uspevala da prikrije pramenovima kose. Istraživanje je bilo njen život. Čak i ako je ono podrazumevalo opsednutost, usamljenost i stalno izlaganje opasnosti. Čak i ako vas je ono pretvaralo u avet u očima prijatelja, porodice i kolega. Ali, zar u ovom slučaju upravo to nije bila cena: sam postati duh kako biste pronašli drugog duha? U januaru, Džim i njegov tim su ispitali pozive upućene u blizini govornice najbliže školi u časovima neposredno pre i posle Alisinog nestanka. Imena vinovnika su se pojavljivala u policijskim dosijeima. Više od dvesta njih bili su poznati najčešće po manjim deliktima. Svi su bili saslušani, njihove dnevne navike proverene, a stanovi pretreseni. Među njima je bio jedan čovek od pedeset godina, Flečer Volš, pre dvadeset godina osuđivan za silovanje i vlasnik jednog belog karavana...

Činilo se da je alibi Flečera Volša čvrst, ali, pretražujući garažu, ekipa sa psima je pronašla tragove krvi u zadnjem delu vozila. Uzorci su bili poslati u službu za sudsku medicinu u Birmingemu, a policija je, u iščekivanju rezultata, dvadeset četiri sata dnevno nadgledala Volša. Trinaestog februara portparol policije mančesterskog okruga objavio je da analize tragova krvi pronađene u karavanu Flečera Volša nisu mogle sa sigurnošću da potvrde da su od Alis Dikson. Interes medija je potom ponovo opao. Policijske snage uključene u istragu bile su poslate na druge zadatke. Istraga je tapkala u mestu. Madlin je svih večeri nastavljala da sanja Alis, progonjena njenim pogledom. Svakog jutra se budila sa nadom da će naići na novi trag ili zametak traga koji je možda bio zanemaren. Njene kolege i nadređeni oduvek su je smatrali izdržljivim policajcem, ali ovoga puta gubila je tlo pod nogama. Bila se izgradila na nesigurnim temeljima, sačinjenim od zaštitnog oklopa koji nije isključivao istinsko sažaljenje. Čak je bila najbolja onda kada bi patnja žrtava postala njena lična patnja. Hodala je po tankoj liniji, ali to ju je i činilo efikasnom. Tako je i bilo i kod onoga što se desilo sa Alis. Njen nestanak ju je od prvog dana razorio. Ta devojčica ju je suviše podsećala na ono što je i ona bila u njenim godinama. Radilo se o uznemirujućem poistovećivanju, nejasnoj vezi, nekakvoj unutrašnjoj povezanosti. O osećanju za koje je znala da je destruktivno, ali protiv kojeg čak i nije pokušala da se bori. Nije samo bila reč o ličnoj stvari već o nečemu više od toga. Bila je sigurna da je, u suštini, ona jedina osoba koja se zaista brine za sudbinu devojčice. Osećala se kao da je zamenila njenu majku i da je na svojim ramenima nosila odgovornost za njen nestanak. Te noći obećala je sebi nešto: ako nikad ne bude pronašla Alis živu, nikada neće imati dete... Nemoć ju je ophrvala. Ponekad je bilo gore nego da su joj javili da je mrtva, jer nije prestajala da zamišlja šta je Alis preživljavala. Opsedale su je mučne i jezive slike. Kako bi se bar na nešto mogla osloniti, otišla je čak i kod vidovnjaka. Dodirujući odelo koje je pripadalo Alis, šarlatan je uveravao da je mrtva te ja dao adresu gradilišta gde je počivalo njeno telo. Madlin je pozvala ekipu kako bi ga detaljno pretražili. Ali uzalud. Saznavši za ovo kršenje pravila, šef joj je savetovao da uzme nekoliko dana odmora.

„Stvarnosti treba pogledati u oči: Alis Dikson je nestala pre tri meseca. To je strašno, ali vrlo dobro znate da su, u ovom trenutku, šanse za njen pronalazak gotovo nepostojeće. Vi ste nama potrebni i u drugim istragama i slučajevima..," Ali za Madlin nije bilo moguće da radi na „drugim istragama i slučajevivima". Bila je spremna na sve samo da ima makar zrno nade da će naći Alis. Stoga je odlučila da poseti đavola lično.

14. Intimni neprijatelj Čovek uvek može da bira. Njega, štaviše, čine sopstveni izbori. DŽOZEF O'KONOR Madlin je parkirala službeni automobil za tajne zadatke ispred „Blek svona", irskog paba koji je u vlasništvu porodice Doji bio već nekoliko generacija. Čitam Bridž je bio mala enklava sa manje od deset hiljada stanovnika, na tri kilometra severoistočno od centra Mančestera. Nekada naseljeno većinom Ircima, stara industrijska četvrt je preživela uzastopne selidbe Indijaca, Antilaca, Pakistanaca, Afrikanaca i, u skorije vreme, doseljenika iz Istočne Evrope. Ne samo da je ovo etničko šarenilo dalo i mešavinu kultura već je bilo u osnovi neprekidnog ubilačkog rata bandi. Delovanje policije je u toj četvrti bilo otežano, a stopa kriminala neverovatno visoka. Tek što je ušla u pab, Madlin se obratio glas ironičnim tonom: „Zdravo, Medi! Znaš da još uvek imaš najlepšu guzu u celoj mančesterskoj policiji!" Okrenula se i, na kraju lokala, ugledala Denija Dojla, laktovima naslonjenog na bar sa čašom tamnog piva koju je podigao u njenom pravcu. Bio je okružen telohraniteljima koji su se grohotno smejali njegovoj šali. „Dobar dan, Danijele", reče približavajući se. „Dugo se nismo videli." Deni Dab* Doji je bio bos jednog od najmoćnijih klanova mančesterskog podzemlja. Kum kriminogene dinastije koja je pedeset godina vladala trulim kraljevstvom Čitam Bridža. Sa trideset sedam godina već je nekoliko puta bio u zatvoru, a njegov sudski dosije bio je predugač; mučenja, trgovina drogom, oružani napadi, pranje novca, podvođenje, napadi na policajce... Deni je, pre svega, bio nasilan čovek, u stanju da na bilijarski sto raspne bosa suparničke bande. Zajedno sa bratom i svojom bandom, Dal je smaknuo dvadesetak osoba, a prethodno ih je najčešće surovo mučio, „Da te častim pivom?", upita je. „Pre bih čašu bordoa", odgovori Madlin. „Od tvog odvratnog piva mi se povraća." Šapat iznenađenosti se začu među Dojlovim čuvarima. Niko se nije usuđivao da mu se tako obraća, a kamoli jedna žena. Madlin odmeri sa prezirom uvaženi skup. Radilo se o mešavini gorila i sićušnih tipova koji su _____________________________________

* Dab: drugi oblik za Duv, irsko ime koje znači crn. (Prim, prev.)

suviše gledali Kuma i Lice sa ožiljkom. Nespretno su podražavali poze i replike iz pomenutih filmova, ali sa svojim smešnim držanjem suviše uočljivim akcentom, nikada neće imati ni pola uglađenosti kao Korleoneovi. Deni Doji je, bez podizanja tona, pitao barmena da li ima bordoa u podrumu. „Bordoa? Ne. Osim ako... Možda u kutijama koje je Lijam uzeo od Rusa..." „Idi da proveriš", naredi Doji. Madlin ga pogleda u oči. „Mračno je ovde. Izađimo na terasu kada je već lepo vreme." „Sledim te." Doji je bio složeno i izopačeno biće. Delio je leadership* klana sa bratom blizancem, Džonijem, pet minuta starijem od njega, a koji nikad nije prihvatio status mlađeg. Džoni je patio od iznenadnih napada nasilništva, bolovao je od paranoidne šizofrenije i u nekoliko navrata bio je nakratko hospitalizovan, a njegov slučaj pre bio za psihijatrijsku ustanovu nego za zatvor. Od njih dvojice, Džoni je predstavljao surovu zver, a Madlin je uvek mislila da se Deni uvukao u taj lavirint nasilja kako bi ostao dominantan u odnosu na brata. U trenutku kad su stigli u dvorište, neki crvenokosi pokuša da opljačka mladu policajku, ali ga Madlin preteče: „Ti, samo me takni i preseći ću te napola." Deni se blago osmehnu i podiže ruku kako bi smirio svoju bandu i dao im otpust. Sam je zamolio Madlin da mu da pištolj i uverio se da nema još neki sakriven niza leđa ili na članku. „Nemoj da bi me pomazio slučajno!" „Moram da čuvam leđa: svi dobro znaju da će, ako policajci odluče da me jednom smaknu, tebi poveriti prljav posao..." Pod tendom obraslom bršljanom, u pravom pastoralnom ambijentu, seli su jedno preko puta drugog za stolom od emajliranog gvožđa. „Pomislio bi čovek da smo u Provansi ili u Italiji", reče Doji kako bi ublažio napetost situacije. Madlin zadrhta. Nije lako sedeti preko puta đavola. Mada je, pre nego što je to postao, Deni Doji bio njen školski drug u osnovnoj školi i kasnije, u gimnaziji, prvi momak kome je dala da je poljubi... „Slušam te", reča Deni prekrstivši ruke. Srednjeg rasta, smeđe kose, četvrtastog glatkog lica, Doji je nastojao da ____________________________________

* Prevod sa engleskog: rukovodstvo. (Prim, prev.)

liči na prosečnog čoveka. Madlin je znala da se divio liku koga je odglumio Kevin Spejsi u Dežurnim krivcima. Obučen u crno, skromno je nosio odelo „ermeneđildo cenja" koje ga je sigurno koštalo više od hiljadu funti. Za razliku od svojih podanika, Doji nije izgledao kao karikatura. Čak je imao šarm muškarca koji se odrekao zavođenja. „Došla sam kod tebe, Danijele, zbog Alis Dikson." „Male što je nestala?" „Da. Ja vodim istragu već tri meseca. Da ne znaš nešto?" Doji odmahnu glavom. „Ne, zašto?" „Zakuni mi se da ne stojiš iza svega toga?" „A zbog čega bih oteo tu devojčicu?" „Da radi za tebe, da je iskorišćavaš..:" „Pa ona ima četrnaest godina!" Madlin izvadi Alisinu sliku iz novčanika. „Izgleda kao da ima bar šesnaest. Uz to je i slatka, zar ne?", reče poturajući mu sliku pod nos. „Nemoj mi reći da ne bi spavao sa njom?" Dojlu se nije dopala ova provokacija. Brzim pokretom je zgrabio Madlin za kosu, uneo joj se u lice i pogledao je pravo u oči. „Šta hoćeš, Medi? Imam sve mane sveta, pune su mi ruke krvi, i imam rezervisano mesto u paklu, ali nikada ne bih taknuo dete." „Onda mi pomozi!", povika otrgnuvši mu se. Doji pusti da se smire strasti, pa upita uznemireno: „A šta hoćeš da uradim?" „Poznaješ sve ljude u četvrti, a pola njih ti duguje nešto. Rešavaš probleme u susedstvu, štitiš trgovce, organizuješ podelu božićnih poklona siromašnim porodicama..." „To je moja strana ličnosti u stilu Robina Huda", ironično će Doji. „Naročito težiš tome da ti mnogi budu dužni." „To je glavno u poslu..." „Pa dobro, hoću da iskoristiš svoju mrežu kako bi mi pribavio informacije o Alisinoj otmici." „Kakve informacije?" „Svedočenja koja ljudi nisu želeli da saopšte policiji." Doji uzdahnu i razmisli na nekoliko trenutaka. „Medi... Devojčica je nestala pre više od tri meseca. Znaš vrlo dobro da se neće pronaći nik..." „Nisam došla da slušam te gluposti", zaustavila ga je pre nego što je

završio. „Među tvojim vezama su i neki političari i biznismeni. Ljudi koji su ti takođe dužni što njihovim ženama ili štampi nisi poslao kompromitujuće fotografije na kojima orgijaju sa kol-gerlama. Uostalom, bolje znaš detalje nego ja, jer si ti plaćao te devojke..." Dojlu se usne zgrčiše. „Kako znaš?" „Ja sam policajac, Danijele. Vrlo dobro znaš da ti je telefon mesecima prisluškivan." „Misliš, telefoni, pošto ih imam desetak", branio se sležući ramenima. „Nije bitno. Hoću da iskoristiš ovu gospodu kako bi se javno mnjenje ponovo uključilo." Barmen im donese flašu bordoa koju je konačno našao. „Da li ovo odgovara gospođici?", upita. „'O-brion iz 1989!", reče ona pogledavši nalepnicu. „Nećemo to otvoriti. To je vrhunska berba." Jednim pokretom glave, Doji naredi barmenu da im posluži po čašu. „Pripadalo je kurvinom sinu Ruskovu koji sad počiva dva metra pod zemljom! Tako da mi je neverovatno zadovoljstvo da pijem u njegovo zdravlje! Kako mu se ne bi suprotstavila, Madlin srknu to božanstveno piće iščekujući Dojlov odgovor. „Ako ti pomognem da nađeš tu devojčicu, šta dobijam zauzvrat?" „Zadovoljstvo samim sobom, oproštaj od Boga za neka od tvojih dela, neku vrstu iskupljenja..." Nežno se nasmejao. „A sad ozbiljno?" Kako bi se ohrabrila, Madlin popi dobar gutljaj vina. Bila je spremna za ovo cenkanje. Doji nije davao ništa za džabe, tako da je on bio poslednja opcija. „U policiji mančesterskog okruga, jedan doušnik nas već nekoliko nedelja obaveštava o tome šta radiš...", započe ona. Doji odmahnu glavom. „Hoćeš da kažeš da imam krticu? Blefiraš." „Upozorio nas je na oružani napad na vozilo banke 'Baterflaj' koji ti organizuješ, onaj od idućeg petka..." Doji ostade hladnokrvan. „Ako ti pomognem, hoćeš li mi reći ko je?" Madlin se zavali u stolicu. „Ne dolazi u obzir, već sam ti previše rekla. Sam se snađi i sopstvenim sredstvima izvuci iz neprilika."

„U stanju si da dovedeš u pitanje svoj ugled time što mi tražiš pomoć, ali nisi spremna da do kraja isprljaš ruke, jel' tako?" „Danijele, molim te... Ako ti dam njegovo ime, do večeras će biti mrtav." „Naravno", odgovori gledajući je nežno, ali sa prekorom. Čudna povezanost je vladala između njih. Osim nje, niko ga nikad nije zvao „Danijel", a i on je bio siguran da ni ona nije dozvoljavala svakome da je zove „Medi". „Kada je taj tvoj slučaj u pitanju, Medi, ne možeš polovično. Ili učini sve da pomogneš svojoj devojčici, ili se povuci. Pa ti odluči." „Ne ostavljaš mi mogućnost da biram." „Čovek uvek može da bira. Njega, štaviše, čine njegovi izbori. Iz koje to bi knjige? Iz jednog od romana koje si mi slala za vreme mog prvog boravka u zatvoru." Danijel je, pred svojim ljudima, glumio neobrazovanog čoveka, ali je bio daleko od toga. Suprotno od brata, zanimala ga je umetnost, a pre nego što je bio zatvoren, počeo je da studira ekonomiju i administraciju, najpre u Londonu, a potom na univerzitetu u Kaliforniji. Madlin izvuče papir savijen na četiri dela iz džepa farmerica i pruži ga Dojlu. „U redu, evo imena doušnika", reče. Ustala je i krenula ka izlazu. „Ostani još pet minuta", zamolio je držeći je za ruku. Ali ona se ote. Onda, kako bi je zadržao još koji trenutak, izvadio je upaljač i zapalio papir, a da nije pročitao šta je pisalo. „Dobro, pobedio si." Pristala je da sedne, a on joj nasu još jednu čašu vina. „Zbog čega si ostala u ovom Fucking Manchester-u", upita je paleći cigaretu. „Sve vreme si govorila da želiš da živiš u Parizu..." „A ti, zašto se ne preseliš u SAD? Čemu ti služe ona preduzeća za nekretnine i restorani koje kupuješ u Los Anđelesu? Da pereš novac?" Izbegao je da odgovori na pitanje prisećajući se: „Želela si da otvoriš cvećaru..." „A ti si govorio da hoćeš da pišeš pozorišne komade!" Doji se nasmeši na to. Setio se pozorišne sekcije iz osnovne škole. Godine 1988. imao je četrnaest godina. „Knjiga mog života je napisana i pre nego što sam se rodio! Kada si rođen u Čitam Bridžu i kada se zoveš Deni Doji, ne možeš pobeći svojoj sudbini." „Mislila sam da uvek ima izbora", odgovori ona pakosno.

Dojlov pogled zaiskri, a iskreni osmeh mu u istom trenutku izobliči lice koje se učini veoma prijatnim. Bilo je teško zamisliti da je taj čovek, pre mesec dana, velikim nožem odsekao šake i stopala jednom Ukrajincu koji je pokušao da ga pređe. Znala je da u svakome ima i dobra i zla. I da neki, svojevoljno ili prinuđeni, istražuju ono najgore u sebi. Pitala se šta bi u ovom trenutku bio Danijel da je pošao za svetlom stranom svog bića umesto što je odabrao opasni put bekstva sa izvesnim kobnim ishodom. Vreme se zaustavilo na nekoliko trenutaka. Na tih nekoliko trenutaka blaženosti kada su oboje imali po petnaest godina. Kada su se smejali. Kada Danijel nikoga nije bio ubio. Kada ona nije bila policajac. Kada Alis nije bila nestala. Na tih nekoliko trenutaka kada je život još uvek obećavao... Dve-tri sekunde... Zatim je na terasu izašao jedan momak i prekinuo tu nezdravu čin. „Treba da idemo, šefe, u protivnom ćemo propustiti Jamajčanina." „Pridružiću ti se u kolima." Danijel popi vino i ustade. „Računaj na moju pomoć, Medi, ali ovo je možda poslednji put da se vidimo." „Zašto?" „Zato što ću još malo umreti." Ona sleže ramenima. „Govoriš to već godinama." Doji umorno protrlja kapke. „Ovoga puta svi hoće moju glavu: Rusi, Albanci, policija, OFAC*, nova rastuća generacija u četvrti koja ne poštuje više ništa..." „Oduvek si znao da će se tako završiti, zar ne?" „Pre ili kasnije", reče on pružajući joj pištolj. Potom ju je još jednom pogledao i izustio reči koje same od sebe izađoše iz njegovih usta: „Naš poljubac... često mislim o njemu." Ona spusti pogled. „To je bilo pre više od dvadeset godina, Danijele." „Jeste, ali hteo sam da znaš da me to sećanje uvek prati i da se ne kajem zbog toga." Potom je ona pogledala u njega. Bilo je teško čuti to, teško priznati. I imalo je tu nečega zabrinjavajućeg. Ali ljudi nisu beli ili crni, tako je iskreno priznala: „Ni ja se ne kajem, Danijele."

_______________________________________

* Office of Foreign Assets Control: ogranak američkog ministarstva finansija koji se, pre svega, bori protiv pranja novca. (Prim, prev.)

15. The girl who wasn't there Nije znala da Pakao znači ne biti prisutan. POL VERLEN U nedelji koja je usledila Madlininom i Denijevom susretu, „spontano" su se pojavili novi svedoci u stanici policije, što je omogućilo da se uđe u trag belom kamionetu. Bar troje njih je potvrdilo da su videli mladu devojku plave kose od nekih petnaest godina u vozilu nalik na ona koja koriste vodoinstalateri ili električari. Njihovo svedočenje je omogućilo da se napravi foto-robot čoveka „albanskog izgleda", starosti trideset do četrdeset godina, koji je zastupnik kraljevske tužilačke službe prihvatio da bude razdeljen u velikom broju. Doji krišom otvori internet sajt www.alice-dixon.com, koji je deo podrške udruženju za sakupljanje priloga za plaćanje stotina plakata na železničkim stanicama, autobuskim stajalištima i tržnim centrima po čitavoj Engleskoj. Dvadeset prvog marta, na Tvikenamu, za vreme takmičenja šest nacija, bilo je podeljeno 82.000 letaka gledaocima na ragbi meču između Engleske i Škotske. Isto je učinjeno 7. aprila, za vreme četvrtfinala fudbalske Lige šampiona između Mančester junajteda i Porta: Alisin lik se na minut pojavio na džinovskim ekranima Old Traforda pred sedamdeset hiljada ljudi u publici i više stotina miliona gledalaca preko televizije. Od tada je bilo značajnih svedočenja. Policija je primila i brojne pozive koji su predstavljali lažne uzbune, ali su se i novi tragovi umnožavali: jedan lekar je tvrdio da je sreo Alis onog dana kada je nestala u „Evrostaru" za Brisel. Jedna prostitutka je rekla da je „radila" sa njom u četvrti De Valen, u crvenoj zoni Amsterdama, poznatoj po svojim sex-shops, peep-shows* i devojkama „u izlozima". Jedna junkie se klela da je podelila dozu sa njom u Sohou. Neki vozač kamiona je bio siguran da ju je video u crnom „mercedesu" na auto-putu u Poljskoj. Jedna turistkinja je poslala policiji fotografiju uslikanu sa bazena nekog luksuznog hotela na Tajlandu gde su viđali devojčicu istu Alis. Bila je u društvu starijeg čoveka. Slika je bila puštena na internet i proučili su je stručnjaci, ali je kao trag odmah bila isključena. U jednom anonimnom pismu, neuravnotežena osoba je tvrdila da je vinovnik otmice, silovanja i ubistva devojčice, ali po brojnim otiscima koje je ___________________________________ * Striptiz. (Prim, prev.)

ostavio, ubrzo je bio identifikovan. Otkrilo se da je bio u zatvoru u trenutku kada je Alis nestala. Dvanaestog aprila, u trećem suterenu parkinga na Mos Sajdu, pronađeno je telo Lijama Kilroja, pretučenog nasmrt palicom za bejzbol. Bio je poznat kao jedan od poručnika Denija Daba Dojla. Ova smrt nije išla naruku policiji, budući da je Lijam takođe bio njihov doušnik i glavni adut za eventualni brzi pad mančesterskog kuma. Madlin nije spavala te večeri.

16. Kutija Ko isprlja ruke krvlju, opraće ih suzama. NEMAČKA POSLOVICA Petnaestog juna, u policijsku stanicu Čitam Bridža stigao je čudan paket. Bio je poslat na ime poručnice Madlin Grin, vođe istrage u slučaju Alis Dikson. Radilo se o hermetički zatvorenoj plastičnoj kutiji koja podseća na izletnički frižider. Madlin ju je otvorila: bila je puna smrvljenog leda. Pomerila je led u stranu. Prvi sloj je bio beličast, ali, što je dublje zalazila, led je sve više bio natopljen crvenkastom tečnošću. Kada je primetila krv, srce joj je sve brže lupalo. Pokušala je da ne paniči i zaustavila se na neko vreme kako bi potom nastavila. Na dnu je bilo... parče mesa napola zaleđeno, koje je pogledala sa gađenjem. Shvatila je da je reč o organu. O raskomadanom srcu. Ljudskom srcu. Alisinom srcu. Ovog puta, laboratorija u Birmingemu je imala dovoljno materijala, te joj je bilo potrebno svega nekoliko časova da potvrdi da biološki uzorci uzeti sa zaleđenog srca odgovaraju tragovima DNK iz Alisine kose. Dvadeset šestog juna, tokom obične saobraćajne kontrole, policija Merzisajda je uhapsila izvesnog Haralda Bišopa. U pijanom stanju, čovek je u zadnjem delu kola vozio oštre predmete umrljane krvlju. Najpre je tvrdio da je zaklao divlju svinju koju je slučajno oborio u holandskoj šumi. Ali njegova priča je delovala konfuzno i sumnjivo. Bio je uhapšen i sproveden u ćeliju za otrežnjenje pri maloj policijskoj stanici u Freskotu. Kada su počeli da ga nadgledaju, policajci nisu sumnjali u to da je pred njima onaj koga je štampa godinama nazivala „kasapinom iz Liverpula". i Bišop je na saslušanju priznao više od dvadeset ubistava devojaka i devojčica i isto toliko silovanja počinjenih u periodu od 2001. do 2009. Svi su se iznenadili. Rutinska kontrola nivoa alkohola u krvi dovela je do hapšenja jednog od najužasnijih zločinaca koje je Engleska ikad imala. Desetine ubistava ili nerasvetljenih slučajeva otmica od poslednjih deset godina konačno su rasvetljeni. Priznanje Haralda Bišopa trajalo je čitavu noć. Rano ujutro priznao je i poslednje ubistvo, ubistvo Alis Dikson. Rekao je da je njeno telo bacio u reku Merzi pošto je srce poslao policiji Mančestera. Sada više nije bilo sumnje. Alis je mrtva.

Nešto se slomilo u Madlin tog dana. Vratila se kući kao da je hodala u snu, popila nekoliko čaša viskija i dve pilule za spavanje. Nije se pojavila na poslu ni sutradan ni narednih dana. Tokom tri nedelje, ležala je iznemogla u krevetu, u nekakvoj letargiji, izgubljena u alkoholu i lekovima. Nije mogla da podnese stvarnost. Ništa joj više nije bilo važno. Čak ni da uhapsi luđaka koji se krio iza ovog zločina. Bila je bespomoćna, nesposobna da se okrene budućnosti, spremna da se isključi iz života. Devetnaestog juna San je objavio da je jedna produkcijska kuća stupila u kontakt sa Erin Dikson i da joj je isplatila 50.000 funti za ekranizaciju priče zasnovane na nestanku i ubistvu njene kćerke. Slučaj je nedeljama bio na naslovnim stranama novina. Bišop je bio saslušavan desetinama puta, ali ga je pamćenje izdavalo, te je često mešao datume i bio nejasan o tome kako je počinio neke zločine. Pretresajući njegov stan, istražitelji su našli toliko telesnih ostataka da je bilo nemoguće da svi budu identifikovani sa sigurnošću. Sedmog jula, usred noći, Madlin Grin je zavezala kabl mašine za sušenje veša za gredu iznad međusprata. Moralo je da prestane. Sa ono viskija što je ostalo, popila je lekove kojih se dokopala, a uglavnom se radilo o sredstvima za uspavljivanje i smirenje. Potom se popela na stolicu, uzela kabl i napravila omču. Provukla je glavu i stegnula. Moralo je da prestane. Poslednjih mesec dana opsedale su je užasne slike. Nepodnošljive slike koje joj nisu davale mira. Slike zbog kojih je osećala užase koje je sigurno i Alis preživljavala. Moralo je da prestane. Moralo je da prestane. Onda je skočila.

17. Crna orhideja Sama [...]. Uvek sam sama / šta god da se desi. MERILIN MONRO SAN FRANCISKO PONEDELJAK UJUTRO

Svitalo je iznad Telegraf Hila. Prvi zraci sunca su se odsijavali na frižideru, zbog čega je kuhinja odjednom prešla iz polumraka u svetlost. Zaslepljen odsjajem, Džonatan pokri lice rukom. Već je svanulo... Trljao je kapke iscrpljen zbog noći koju je probdeo pred ekranom kompjutera. Oči su ga pekle, u ušima mu je zujalo, a mozak mu je bio pun užasa. Teško je ustao, upalio automat za kafu, ali, kao bokser oboren nakon serije udaraca, nekoliko minuta nije reagovao, besciljnog pogleda, izbezumljen od užasa s kojim je došao u dodir. Zadrhtao je; Alisina utvara, zajedno sa Madlininom seni, još uvek je lebdela prostorijom. U glavi mu se sve pomešalo: krvoločno ludilo liverpulskog kasapina, beda Čitam Bridža, razorna moć kreka, nejasnoća ličnosti Denija Dojla, krv, suze, smrt... I pored tog gađenja, samo jedno je želeo: da se vrati za kompjuter i da pregleda nekoliko preostalih dokumenata iz dosijea koje još uvek nije otvorio. Ali Čarli će se svakog trenutka probuditi, pa je morao i da se istušira kako bi sprao sa sebe to ludilo pre nego što mu spremi doručak. Dugo je bio pod vrelim mlazom i trljao se sapunicom do iznemoglosti kako bi se ratosiljao užasnih slika koje su mu razarale um. Mučila su ga opsedajuća pitanja koja su se stalno vraćala da ga muče. Koje li je gadosti Bišop učinio jadnoj devojčici pre nego što ju je ubio? Da li je otkrio još nešto o Alis? Da li je Madlin ponovo srela Denija i, pogotovo, kako se predana policajka iz Mančestera pretvorila u finu parišku cvećarku?

PARIZ, XVI ARONDISMAN, 10 UJUTRO

Madlin je parkirala svoj „trijumf" na mestu za dvotočkaše na početku Avenije Viktora Igoa. Skinula je kacigu, raspustila kosu i otvorila vrata „Eglona", malog tradicionalnog bistroa koji se izdvajao iz ovog radije otmenog kraja. Sela je za prvi sto pored prozora. Odatle je lepo videla „Kafe Fanfan", restoran Žorža Latilipa čiji je otmeni naziv stajao na drugoj strani ulice. Poručila je čaj, kroasan, izvadila laptop iz ranca i... Šta radim ovde? Zbunilo ju je to pitanje koje je deo nje postavio. Zašto je odjednom

napuštala mirnu luku svog života? Mesto joj je bilo u radnji, sa Takumijem i mušterijama. A ne skrivenoj ispred restorana čoveka koga nije ni poznavala. Više ne radiš u policiji, stara! Više ne radiš u policiji!, ponavljala je ne bi li se ubedila u to. Ali, da li čovek može ikada okrenuti leđa takvom zanimanju? Odlučila je da na samo još nekoliko minuta ignoriše razumnu stranu svoje ličnosti. Uzela je iz džepa članak iz novina koji govori o vezi između Žorža i Frančeske. Pokreni vijuge!, naredila samoj sebi razvijajući ga na stolu. Ponovo je proučavala fotografije, neoborive dokaze Frančeskine prevare. Nešto joj nije štimalo na tim slikama. Suviše su bile umetničke. Kao nekadašnja manekenka, Frančeska je imala šesto čulo za poziranje i igru sa osvetljenjem. Budući da se podrazumevalo da je reč o fotografijama paparaca, Madlin je naprotiv bila ubeđena da ne samo da nisu bile „ukradene" već su bile pažljivo izrežirane. Ali koje to učinio? I zbog čega? Zagrizla je kroasan i povezala se na internet. Na sajtu restorana je lako našla broj telefona „Kafea Fanfan". Okrenula je broj i tražila Žorža, ali su joj rekli da g. Latilip neće doći do jedanaest sati. Iskoristila je vreme koje je ostalo do njegovog dolaska tako što je još istraživala. Sajt je, kao i restoran, bio moderan i raskošan. Čitajući o restoranu, videla je da pripada luksuznom hotelskom kompleksu „Vin entertejnment". To je grupa koja je kupila sve Lamprerove poslove... Na meniju na kojem su bile astronomske cene prepoznala je neke od recepata koji su Džonatana učinili slavnim. Ne samo da mu je Žorž ukrao ženu već i najpoznatije recepte! Nije fer... Madlin je pokrenula novu pretragu o Žoržu Latilipu i naišla na jedan blog... o ronjenju. Činilo se da je Latilip bio ostrašćen podvodnom fotografijom. Uredno ažuriran, sajt je predstavljao izložbu njegovih putovanja i stotina vrhunskih fotografija raznobojnih riba, džinovskih kornjača i korala jarkih boja. Latilip je istraživao svet godinama unazad. Plovio je u Belizeu, na Havajima, u Zanzibaru, na Maldivima, u Brazilu, Meksiku... Sve je razvrstano, arhivirano, komentarisano. Dok je iščitavala internet-stranice, Madlin se zaustavila kod slike na kojoj je bila tigrasta ajkula. Piše da je riba uslikana na Maldivima 26. decembra. Stara policajka se namrštila kad je videla datum. Po tabloidu, fotografije sa Frančeskom su od 28. decembra 2009. i to sa plaže u Nasauu, na Bahamima. A Maldivi i

Bahami su na petnaest hiljada kilometara udaljenosti, na dva potpuno suprotna kraja sveta... Preći razdaljinu između ova dva mesta avionom za manje od dva dana bilo je svakako izvodljivo, ali veoma teško uzimajući u obzir tranzite. Ubeđena da je naišla na nešto, pokušala je da opravda svoju intuiciju. Prelazeći sa stranice na stranicu, uvidela je da nijedan Latilipov boravak nije trajao kraće od nedelju dana. Što je i razumljivo ako se ide da se plovi s kraja na kraj sveta... Pored toga, njegov boravak na Maldivima je trajao samo dva dana. Dalo se zaključiti da je Žorž odjednom prekinuo odmor kako bi se našao sa Frančeskom. Madlin je osetila leptiriće u stomaku. To istovremeno zabrinjavajuće i slatko golicanje, snažan drhtaj koji je kod nje označavao otkriće prvog traga u istrazi. VIŠE nisi policajac, ponovio joj je unutrašnji glas. Ali odabrala je da ga ne sluša i, zadovoljna svojim otkrićem, izašla je na nekoliko minuta na ulicu kako bi popušila cigaretu.

SAN FRANCISKO

„'Jutro, tata." „Dobro jutro, sine", reče Džonatan podigavši Čarlija kako bi ga poljubio, a potom spustio na jedan od taburea u kuhinji. Dete protrlja oči i poče da pije toplu čokoladu. Džonatan mu namaza krišku hleba puterom sa malo bagremovog meda. Čarli mu zahvali i upita ga da li sme da gleda crtane filmove na televiziji. Ovog jutra, Džonatan je imao dobar razlog da ga poštedi pridike na račun televizije. „Naravno, mili", odgovori mu upalivši televizor daljinskim. Čarli se približio ekranu. Džonatan iskoristi to što mu je sin zadubljen u Sunđera Boba kako bi seo za kompjuter i nastavio da istražuje dosije „Dikson". Među dokumentima koji su mu preostali da pogleda, nalazio se jedan zipovan video-fajl koji je pokrenuo pošto je priključio slušalice. Slika nije bila najboljeg kvaliteta. Snimak je, bez sumnje, napravljen telefonom ili digitalnim foto-aparatom iz sredine dvehiljaditih. Zvuk se, međutim, mogao čuti. U prvom planu se mogla videti Madlin, zatvorenih očiju, kako leži na bolničkom krevetu, a činilo se da je još uvek u komi ili, pak, da je u dubokom snu. Čovek koji je držao „kameru", spustio ju je na stočić pored kreveta i samog sebe snimio. Bio je smeđe kose, muževnog izgleda, četvrtastog lica i mračnog i umornog pogleda.

100

„Ovaj put ćeš se izvući, Medi...", reče bezizražajnim glasom. Džonatan je odmah shvatio da se radi o Deniju Dojlu...

PARIZ

„Porše panamera" zaustavio se kod restorana nešto posle pola dvanaest. Žorž Latilip je izašao iz svojih kola i dao ključeve čoveku koji ih je parkirao. Sedeći kod prozora kafea, Madlin zažmiri kako bi bolje videla. Izgledao je malo starije nego na slikama, ali je i dalje vodio računa o sebi: bio je negovanog izgleda, sportskog stasa. Mada su mu zulufi blago osedeli, ipak još nije bio za kategoriju dobrodržećih matoraca. Odlučila je da ne žuri i da ga najpre posmatra. S obzirom na vreme kada je stigao, reklo bi se da Žorž više vremena posvećuje odnosima sa javnošću nego svojoj kuhinji. Bila je, dakle, ubeđena da se neće mnogo zadržati kada se usluživanje završi. Što se više bližilo vreme ručka, „Eglon" mali kafe u kojem je našla sklonište, sve se više punio. Gazdarica ju je upitala da li bi želela da pojede nešto, što je ona prihvatila kako ne bi ostala bez mesta za posmatranje. Naručila je jelo sa dnevnog menija. Mada nije bila reč o specijalitetima kao u restoranu sa druge strane ulice, toliko je bila gladna da je pojela u nekoliko zalogaja svoju „tulusku kobasicu sa majčinom dušicom i karamelizovanim lukom". Eto, ponovo je došla u dodir sa terenom: sa skrivanjima, prismotrama, pretpostavkama, brzim obrocima... Bila je ubeđena da je sve to postalo deo zaborava, ali su joj se nekadašnji osećaji velikom brzinom vraćali. Šta je pokušavala da dokaže sebi? Da je intuicija nije napustila? Da je još uvek u stanju da razmrsi konce misterije? To ju je užasavalo koliko ju je i uzbuđivalo. Više od dve godine unazad, pokušavala je da izbriše prošlost, i sada se bojala da se ona ne povrati naglo, kao demon iz lampe. Bila je kao junkie ili alkoholičar: nikada u potpunosti izlečena, podložna padu i pri najmanjem iskušenju. Suze su joj navirale dok se prisećala prošlosti. Trebalo je držati tugu podalje. I naročito ne misliti na Alis. Njena poslednja istraga bacila ju je na dno ponora. Probudila se u bolnici posle dva dana u komi, u kojoj je bila zbog pokušaja samoubistva. Kada je otvorila oči, telefon joj je bio u ruci. Napola svesna, gledala je u ekran, a da nije ništa razumela. Na noćnom stočiću, kod buketa ljubičica, nalazila se koverta iz koje je izvadila vizitkartu na kojoj je

101

pisalo:

„Čovek uvek može da bira" Čuvaj se Danijel

Vratila se na telefon i zaključila da se neko poslužio njime kako bi se snimio. Kada je pokrenula snimak, na ekranu se pojavilo Denijevo lice. Nikada pre joj nije izgledao tako umorno niti tako „ljudski": „Ovaj put ćeš se izvući, Medi...", reče bezizražajnim glasom. „Ovaj put ćeš se izvući, Medi, ali neće svaki put biti tako. Znam kakvi su policajci: ne razlikuju se mnogo od ljudi kao ja. Znam da na kraju većina nastavi istim putem razočaranja: onim koji vodi u mrak, nasilje, patnju, opsednutost, smrt... Znam da spavaš s pištoljem. Znam da živiš u strahu. Znam da su ti noći nemirne, nastanjene duhovima, leševima i demonima. Znam da si odlučna, ali i da imaš tu mračnu stranu. Imala si je i kao devojčica, a tvoj posao ju je još više pothranio. On te je takođe pretvorio u zombija. Izgubila si čistotu, svežinu i sjaj. Sada je jedino svetlo koje gori u tebi igra potrage. Ti se u suštini ne razlikuješ mnogo od majke one devojčice koja je navučena na krek. Postala si lešinar, narkoman kome je potrebna doza lova i hapšenja kako bi dobio koliko mu je potrebno adrenalina. To je tvoj fiks... Time se drogiraš i od toga ćeš i umreti..." Deni je potom zastao, izgledajući kao da traži reči dok je palio cigaretu. U bolnici u kojoj su se nalazili pušenje je, naravno, bilo zabranjeno, ali ovakvi zakoni, koji su važili za obične smrtnike, na nekoga kao Doji se nisu odnosili. „Ti si gladna istine", nastavio je, „ali ova potraga za apsolutnim te uništava i nikada neće prestati. Posle Alis, biće drugih žrtava, drugih istraga, drugih kriminalaca za hapšenje... I svaki put ćeš osećati još veću melanholiju, samoću i izgubljenost. Želiš da uđeš u trag Zlu, ali njega briga za tebe. Uništićete i ostaviti samu, i to je to. Zlo na kraju uvek pobedi, veruj mi... Puštaš život da ide bez tebe, Medi. Moraš da izađeš iz tog lavirinta pre nego što padneš u ponor iz kojeg nećeš moći da izađeš. Ne želim da živiš tim životom. Ne želim da se uništiš. Beži iz ove četvrti, Medi. Beži iz ovog prokletog grada. Živi svi snove. Idi u Pariz. Otvori tu cvećaru o kojoj si toliko dugo pričala!. dozvoli da to ostane samo san. Čak si joj i dala ime, koliko se sećam.. Kako ono beše? Kao naziv jedne stare francuske pesme, čini mi se: 'Ža den ekstraordiner'..." Na trenutak je zastao. Otkopčao je dugme na košulji i nervozno povukao nekoliko dimova skrećući pogled sa objektiva. Protrljao je oči i uzdahnuo, pokušao nešto još da doda, pošao da ugasi telefon, ali se predomislio. Izgledao je kao da je u bezizlaznoj situaciji. Jedna suza ga je iznenadila i potekla mu

102

niz obraz. Nespretno se obrisao, gotovo kao malo dete. Deni zasigurno nije mnogo puta u životu plakao. Na kraju je samo promrmljao: „Volim te." Snimak se potom prekinuo. Madlin je imala osećaj da je Deni mrtav. Ležeći u krevetu, pogledala je buket ljubičica i onda opet vizitkartu. Na poleđini je ugledala niz brojeva. Odmah je pozvala broj. Radilo se o telefonu neke banke u Švajcarskoj. Rekla je kako se zove i saznala da je na njeno ime otvoren račun na kojem je bilo trista hiljada evra.

SAN FRANCISKO

Snimak se potom prekinuo. Džonatan je, na nekoliko trenutaka, ostao zapanjen pred ekranom, osećajući, uprkos sebi, neku vrstu divljenja prema tom kriminalcu. Kakav čudan tip, taj Deni Doji... Šta je bilo sa njim posle ove dve i po godine? U ovo strahovito vreme, većina pitanja, pored interneta, ne ostaju dugo bez odgovora, te mu i ovog puta Gugl gotovo odmah izbacio odgovor:

OTKRIVEN LEŠ

NA ULAZU U MANČESTER

Članak je bio od 10. jula 2009. Dan ili dva pošto je načinjen snimak. Deni nije blefirao. Novinar je objasnio kako je leš kuma mafije Denija Daba Dojla pronađen odsečenih šaka i stopala, a svi zubi su mu bili izvađeni kleštima. Ukrajinska banda se surovo osvetila... I ovo otkriće mu je sledilo krv u žilama. Vratio se na radnu površinu kompjutera. Ostao mu je samo još jedan dokument. Radilo se o fajlu formata JPG: o fotografiji. Kliknuo je i krv mu se sledila kad je video.

PARIZ, AVENIJA VIKTORA IGOA

Žorž Latilip izađe iz restorana nešto posle dva po podne. Madlin je odmah sela na motor i prilepila se iza njega kako joj ne bi umakao. Pratila ga je sve do Ulice Kleman-Maro, do središta zlatnog trougla. Parkirao se ispred jednog preduzeća za nekretnine. Devojka koja je bila s njim u kolima strasno ga je poljubila. Sigurno je reč o nekoj saradnici iz firme. Visoka, plava, mlada, krake suknje i slovenske ljupkosti. Privlačna, ali dovoljno otmena za jednog prodavca stanova od tri-četiri miliona evra bogatim klijentima. Auto napusti VIII arondisman i nastavi levom obalom ka parkingu u Ulici Medicinske škole. Par je, držeći se za ruke, išao Ulicom Sen-Silpis, skrenuo u Ulicu

103

Bonapart i potom ušao u predvorje jedne zgrade u Ulici Abaj. Madlin je čekala dvadesetak minuta dok jedna starija gospođa nije i sama ušla unutra. Žurno je za njom ušla ne bi li proverila poštanske sandučiće. Jedno od njih je slovilo na prezime Latilip. Očigledno je da je Žorž vodio život na visokoj nozi: dobra kola, mlada ljubavnica, stan u Sen Žermen de Preu. Nije loše za nekadašnjeg prodavca hot-dogova. Nije dugo trajao njihov erotski predah: svega petnaest minuta kasnije, dvoje ljubavnika su već bili izašli na ulicu. Brzim korakom su otišli do parkinga, a Žorž je potom otpratio partnerku na posao. Ne primetivši da ga prate, u četvrt Tern je stigao Avenijom Vagram, potom je skrenuo u Ulicu Neva i prošao kroz veliku kapiju u velelepnu prljavobelu kuću. Madlin je vozila po trotoaru kad je naglo zakočila pred pozlaćenom tablom okačenom na zgradi na kojoj je bilo ugravirano: Fondacija Delilo.

„Policajka" je parkirala svoju mašinu nedaleko od sale Plejel pa se vratila. Mada je jutarnji sneg ustupio mesto suncu, bilo je veoma hladno pa je iz usta mlade Engleskinje izlazila para. Bila je u jednom od otmenijih delova grada: prodavnice gurmanskih specijaliteta nisu izostajale: „Mezon di šokolat", „Marijaž frer"... Smestila se u najpoznatiji kafe u Parizu kako bi se ugrejala, ali nije gubila i vida ulaz u zgradu. Pult je bio okružen zidom sačinjenim od polica od punog hrasta koje su krasile metalne kutije u kojima su se nalazile dragocene biljke. Mesto je mirisalo na tamjan i jasmin. Karta čajeva je obilovala nazivima. Pomalo slučajno, Madlin se vodila poetičnošću imena i odabrala šolju „himalajskih magli" i biskvit od putera. Refleksno je izvadila kompjuter koji je povezala na bežični internet. Iz pretrage o Fondaciji Delilo saznala je da ju je osnovao Frenk Delilo Frančeskin otac, nekoliko godina pre smrti. Zadatak joj je bio da pomaže odličnim ali siromašnim učenicima dodeljujući im stipendije kako bi nastavili svoje školovanje. Sedište ove asocijacije jedne od najvelikodušnijih u svetu bilo je u Njujorku, ali je imala i ogranak u Parizu, čiji je upravnik... Žorž Latilip. Zamišljena, Madlin je popila gutljaj čaja sa ukusom lešnika i muskatnog grožđa. Obruč se stezao oko Latilipa ka kome su vodili svi tragovi. Kojim čudom je ovaj čovek, koji je počeo ni od čega, uspeo da zadobije poverenje Frančeske i grupe koja je „otpustila" Džonatana? Uzbuđenje joj je raslo sa svakim otkrićem. Ovo istraživanje ju je opsedalo. Sada više nije mislila na bukete, ukrase niti na radnju. Samo je

104

želela da otkrije tajnu Žorža Latilipa koja je, bila je sigurna u to, takođe bila i tajna razvoda Frančeske i Džonatana.

DVA I PO SATA KASNIJE

Već je bila pala noć kada je Žorž izašao iz zgrade Fondacije Delilo. Do tada, Madlin je stigla da isproba nekoliko različitih čajeva. Platila je pozamašan račun i sela na motor u trenutku kada je „porše" otišao svom brzinom Bulevarom Kursel. Sranje! Sela je na motor i dala gas, ali, dok je stigla na Trg Tern, izgubila je „porše" iz vida. Nemoj da se uzbuđuješ. Bilo je logično da će se Žorž vratiti u restoran za večeru. Pogodak! Zatekla je kola kod kružnog toka Etoal. Ponovo je osetila taj kratki drhtaj uzbuđenja. Sve više je bila opsednuta ovom igrom „istrage". TREBALO JE da otkrije Žoržovu tajnu, da mu pretrese stan, da ga ispita kako bi priznao, da... STANI! Više nisi policajac!, povikao joj je unutrašnji glas. Tačno: biće joj teško da vodi istragu bez značke. I nemoguće da ga pozove u stanicu ili da dobije nalog za pretres stana. No, u nedostatku zakonskih mogućnosti, moglo bi joj poslužiti lukavstvo kako bi našla način da stupi u kontakt sa njim i da zadobije njegovo poverenje. Koji način? Lica brisanog vetrom, pratila je automobil Avenijom Viktora Igoa i zajedno sa njim se zaustavila na crveno svetio. „Kafe Fanfan" se nalazio na manje od dvadesetak metara odatle. Smisli nešto. Odmah. Kada se uključilo zeleno, ubrzala je kako bi išla u korak sa „poršeom". Nećeš valjda da rizikuješ da se polomiš! Ali nešto ju je vuklo napred. Nemoj da uništiš svoj lepi motor! Dok je „porše" usporavao, Madlin mu saseče put naglim kočenjem. Auto branikom udari jako u motor koji potom pade. Madlin je bila zbačena sa „trijumfa" koji je klizio po asfaltu i zaustavio se udarivši u stub uličnog svetla. Devojka se otkotrljala po putu. Udarila je glavom o zemlju, ali ju je zaštitila kaciga, tako da je potres bio ublažen usled male brzine u trenutku udarca. Točkovi „panamere" su zaškripali, ostavljajući trag kočenja na asfaltu, i

105

istog trenutka se zaustavili. Izbezumljen, Žorž izađe iz besne mašine i potrča ka Madlin. „Ža... žao mi je! Presekli ste mi put!" Madlin proceni štetu: upropašćena jakna, pocepane farmerice, izgrebane šake i podlaktice. I to je sve. „Pozvaću hitnu pomoć", reče Žorž držeći mobilni. „Mislim da nema potrebe", razuverila ga je skidajući kacigu. Raspustila je kosu i uputila mu najlepši osmeh. U Žoržovom pogledu se zasijala požuda: taj žar za osvajanjem. Kada ga je uhvatila za ruku koju joj je pružio kako bi joj pomogao da ustane, Madlin je shvatila da polako uspeva u svom naumu. To je bila prva faza: ubacivanje u neprijateljske redove.

SAN FRANCISKO

Džonatan otvori i poslednji fajl. Slika se prikazala na celom ekranu. Radilo se o letku polepljenom u hiljadama primeraka po celoj Velikoj Britaniji radi obaveštenja o nestanku Alis Dikson. Na sredini se nalazila slika devojčice od petnaestak godina, ravne plave kose, tužnog osmeha i izrazito bledog lica prekrivenog pegama. Stavljena je baš ta slika pošto je na njoj devojčica nosila onu bluzu u kojoj je i nestala: postavljen gornji deo sivo-roze boje, sa kapuljačom, aberkrombi ifič. Bila joj je velika, našila je na nju grb Mančester junajteda. Od svih dokumenata iz dosijea „Dikson", Džonatan se naročito usredsredio na Madlinine lične beleške i zvanična dokumenta istrage. Bila je to prva Alisina slika koju je duže posmatrao. Srce mu je poskočilo čim se pojavila na ekranu. Osetio je nelagodnost. Creva su mu se zgrčila kada mu se pogled sreo sa Alisinim. Poznavao je tu devojčicu. Već ju je negde sreo. Pričao je sa njom. Savladan strahom, zatvorio je laptop. Srce mu je ubrzano kucalo, ruke su mu drhtale. Disao je duboko kako bi se smirio, ali uzalud. Sećanje na susret koji je u njemu ostavio neizbrisiv trag sada je nezaustavljivo isplivalo na površinu. Pokušao je da mu se otrgne, ali mu je telo prožeo ledeni drhtaj, zbog čega mu se činilo kao da se raspada od straha. Morao je da zna o čemu se radi.

106

18. Lek protiv nesanice Od svih muka, najbolnije su one koje sami sebi nametnemo. SOFOKLE SAN FRANCISKO, PONEDELJAK, 19. DECEMBAR 22.30

Džonatan je izašao iz cable-car*-a na dva bloka od Katedrale milosti božje. Grad je utonuo u mutnu belinu koja je zaglušivala zvukove i obmotavala ulice velom tajnovitosti. Išao je pešaka Ulicom Pauel, a potom je pretrčao stotinak metara i stigao u bolnicu „Lenoks". „Čeka me doktorka Morales", reče na recepciji. Kako su ga zamolili da sačeka, zavalio se u dvosed u čekaonici i izvadio iz džepa parče papira na kojem je odštampao Alisin portret. Njeno lice ga celog dana nije ostavljalo na miru. Trudio se da ne misli o onome čega se setio, da se ubedi da greši, ali uzalud. Kada je sreo Alis Dikson, imala je smeđu kosu i rekla da se zove Alis Kovalski, ali je nosila isti roze džemper i imala je isti ranjeni pogled. „Dobro veče, Džonatane." „Dobro veče, Ana-Lusija", odgovori podigavši pogled ka lepoj mladoj ženi tamnog tena i crne kose. Doktorka Morales je odisala elegancijom i skromnošću. Niskog rasta, nosila je otkopčan doktorski mantil preko bluze, nalik na strukiranu jaknu koja joj je diskretno isticala zanosnu figuru. „Hoćeš li da pođeš u moju ordinaciju?" Odlučnim korakom je išao za njom ka liftu. „Dugo se nismo videli", reče ona pritiskajući dugme za šesti sprat. „Nešto više od godinu dana", odvrati Džonatan. U liftu je vladala tišina. Ana-Lusiju Morales je sreo tokom prvih meseci svog boravka u San Francisku. Bio je to težak period. Ovog psihologa mu je preporučio Eliot Kuper, koji radi kao hirurg u ovoj bolnici stalna mušterija u njegovom restoranu, i koji mu je postao prijatelj. „Nije u stanju da reši svoje probleme, ali zato ume da pomogne drugima, iak je isuviše lepa za psihologa", upozorio ga je stari doktor. Džonatan je bio na nekoliko seansi zahvaljujući kojima mu je bilo bolje, a potom je dolazio samo kako bi mu prepisala sredstva za smirenje, a onda je i prestao da dolazi. Psihoanaliza nije bila za njega, a uostalo još uvek nije ni bio spreman. _____________________________________ * Prevod sa engleskog: žičara. (Prim. prev.)

107

Jedne večeri, nekoliko nedelja nakon poslednjeg odlaska, slučajno je sreo Ana-Lusiju u jednom baru u Nort Biču. Radilo se o mestu koje je pre bilo nalik na stecište motociklista nego na „Kafe Kostu". Na sceni je jedan gitarista svirao stari hit „Led cepelina", udarajući jednim stopalor u kahon, dok je drugim upravljao semplerom. Džonatan još uvek nije bio prežalio svoju bivšu ženu; Ana-Lusiju je upravo bio izbacio dečko, posesivni trgovac egoista koji je živeo na drugom kraju države, ali koji joj se uvukao pod kožu. Popili su nekoliko piva, malo flertovali i bili spremni na to da načine glupost. Svi mi, ipak, imamo trenutke slabosti... „Ne izgledaš mi najbolje", reče ona kako bi prekinula tišinu. „Imao sam i boljih dana", reče on. „Hteo bih da te zamolim za uslugu." Vrata lifta su se otvorila gledajući na dug hodnik koji je vodio u Ana-Lusijinu ordinaciju: malu, prijatno osvetljenu prostoriju iz koje se videla Ulica Hajd. „Slušam." „Ako se dobro sećam, dok sam dolazio na razgovore, snimala si naše seanse, zar ne?" „Da, ali ih je bilo malo", priseti se ona kucajući Džonatanovo ime na tastaturi. Pristupivši njegovom dosijeu, reče mu: „Imam tri snimka." „Možeš li da mi daš te fajlove?" „Naravno, odmah ću ti ih poslati mejlom. Kao deo terapije. Treba li ti još nešto?" „To bi bilo sve, hvala ti", rekao je ustajući. „Dobro, da ne navaljujem." I sama je ustala, skinula mantil i okačila ga na čiviluk. „Završila sam smenu, hoćeš da te povezem?", predložila mu je oblačeći kožni kišni mantil braon boje koji je činio da više liči na top-model nego na doktora. „Može." Išao je sa njom do podzemnog parkinga gde se nalazio njen novnovcati „audi spajder". „Koliko obaviš razgovora nedeljno kad možeš da kupiš ovakav auto? „Nije moj", odgovori paleći ga. „Vidim: ponovo si sa svojim trgovcem." „A ti sa ženom?" Kako mu je pitanje bilo besmisleno, samo je slegnuo ramenima. Kabriolet odjuri Ulicom Buš, a potom skrenu u Levenvort. Ana-Lusija je

108

volela da živi brzo. Iskoristila je dugu desnu traku Ulice Kalifornija i naglo ubrzala. „Šta pokušavaš?" „Oprosti", reče mu usporavajući. Zamišljena, vozila je polako i u tišini uz Aveniju Grant, a potom uz Lombard. U jednom trenutku je prozborila: „Ti si kao i mnogi drugi, Džonatane: izgubljen u svom mraku. Biće ti doista bolje samo kad se budeš oslobodio tereta svojih aveti." „Duhovi valjda nisu mnogo teški", našali se on. „Ali lanci koje vuku teže tone", odgovori mu. Mislio je o tome ostalim delom puta, dok nisu stigli na Telegraf Hil. „A ti, jesi ti bolje?", upitao ju je otvarajući vrata. „Nisam", reče mu, „ali to je već druga priča." „Dobro, da ne navaljujem." Osmehnula mu se i odjurila kao vetar ka svetlima grada. Džonatan je otvorio vrata osetivši olakšanje što je stigao kući. Markus je spavao na dvosedu uz stariju epizodu Zvezdanih staza. Ugasio je televizor i provirio u sobu kod sina kako bi se uverio da je sve u redu. Čarli je spavao stegnutih pesnica. Umorio se pomažući Angry Birds* u borbi protiv zelenih svinja na tablet-kompjuteru. Pomalo besan, Džonatan isključi kompjuter. Kada je on bio tih godina uspavljivala ga je knjiga, a ne kompjuter! Setio se tih sati kada je čitao Tintina, Tri musketara, Marsela Panjola, Žila Verna, pa, kasnije, Stivena Kinga i Džona Irvinga. Sve mu se to činilo dalekim. Televizori, konzole, kompjuteri i telefoni, ekrani i internet osvajaju naše živote od najmlađih dana. Nažalost pre nego na sreću. Jesam li postao matora budala?, zapitao se pa je i sam podlegao zavodljivim moćima svog kompjutera, u nameri da proveri da li su mu stigli Ana-Lusijini mejlovi. Stigla su mu tri fajla formata mp3 od tri seanse koliko puta je i išao kod nje na razgovore. Tačno je znao šta je tražio. Deo koji je želeo da čuje nalazio se na početku druge seanse. Uključio je slušalice, ugasio svetlo i seo na dvosed kako bi ga saslušao. Prvih minuta se uglavnom čuo Ana-Lusijin glas, neverovatno umirujuć, koji je nastojao da prevede pacijenta u stanje potpune opuštenosti nalik na lagani hipnotički san. Potom je prešla na suštinu teme: _____________________________________

*Prevod sa engleskog: ljute ptice. (Prim, prev.)

109

Prošle nedelje, pričali ste mi o najgoroj nedelji u životu: o tih nekoliko dana kada ste izgubili i ženu i posao. Nedelji kada ste čuli i da vam je preminuo otac sa kojim niste pričali poslednjih petnaest godina. Rekli ste mi da ste dugo oklevali da odete na sahranu. Na kraju ste, ipak, seli na avion za Pariz, je li tako? Nakon tišine, Džonatan je počeo svoju priču. Za vreme medijskog uspona, bio je naviknut na gostovanja na televiziji i na intervjue. Ali već je bilo dve godine kako se nije „čuo kako priča", pa se čudio koliko su mu govor i izgovor u to vreme bili obojeni patnjom i emotivnošću: Došao sam u Pariz 31. decembra, kasno po podne. Zima je te godine bila ledena u celoj Francuskoj. Padao je sneg prethodne nedelje i, na nekim mestima, prestonica je još uvek izgledala kao ski-staza...

110

19. Susret s tobom Uspeh nije uvek dokaz napretka, već je često pratilac skrivene patnje. BORIS SIRILNIK Došao sam u Pariz 31. decembra, kasno po podne. Zima je te godine bila ledena u celoj Francuskoj. Padao je sneg prethodne nedelje i, na nekim mestima, prestonica je još uvek izgledala kao ski-staza...

PARIZ DVE GODINE RANIJE 31. DECEMBAR 2009.

Iznajmio sam automobil na aerodromu, nemačkog proizvođača, udoban i, podrazumeva se, pouzdan za vožnju u dobrim uslovima. Mogao sam avionom do Tuluze, ali je sahrana mog oca, zbog praznika, bila odložena za 2. januar, pa me je užasavala pomisao na doček Nove godine sa sestrom i zetom u tim okolnostima. Odlučio sam, dakle, da u Oš dođem kolima i da tamo krenem tek sutradan uveče. Do tada mi je ostalo dvadeset četiri sata da ubijem. Oka nisam bio sklopio već tri dana i računao sam na to da ću provesti još jednu dugu besanu noć. Padao mi je na pamet čitav spisak pilula koje bi mogle i četu uspavati, ali niti sam imao išta kod sebe niti se u to vreme moglo lako doći do nekog lekara. Najpre je trebalo da nađem hotel pošto taj u kojem sam trenutno odseo, u VI arondismanu, nije više imao slobodnih soba. „Nemamo mesta", suvo me je obavestio radnik na recepciji. Obično, čak i kada bih svratio bez rezervacije, zaposleni u hotelu bi se snašli kako bi me svečano primili zbog toga ko sam, zbog toga što je za njih bila čast što sam odabrao baš njihov hotel, zato što su u predvorju okačili moju fotografiju sa posvetom, pored slika ostalih slavnih ličnosti koje su tu boravile. Međutim, pošto vesti brzo putuju, mora da su zaposleni upozoreni na moju „sramotu" pošto, u tom trenutku, niko nije ni prstom mrdnuo da mi pomogne. Svakako sam poznavao nekoliko kolega koji su se bavili ugostiteljstvom, ali, kako je i moj mazohizam imao granice, odlučio sam da im ne priredim to zadovoljstvo da me vide bespomoćnog. Posle nekoliko obavljenih poziva, konačno sam našao sobu u jednom skromnom hotelu na Trgu Šato-Ruž, na uglu Bulevara Barbes i Ulice Pule. Soba je svakako bila „skromna", pa čak i u spartanskom duhu. Unutra je bilo ledeno. Pokušao sam da pojačam grejanje, ali nije bilo ništa drugačije. Bilo je pet po podne; već je pala noć. Seo sam na krevet i uhvatio se za glavu. Nedostajao mi je sin, žena

111

mi je nedostajala, moj život mi je nedostajao. Za nedelju dana sam sve izgubio. Do pre nekoliko dana, živeo sam sa svojom porodicom u jednom potkrovlju u četvrti Trajbeka, upravljao svojim carstvom, imao crnu karticu i trideset poziva na intervjue nedeljno... Te večeri sam želeo da plačem i spremao sam se da dočekam Novu godinu sam u odvratnoj sobi. You'll never walk alone... Nešto mi je iznenada sinulo. Izašao sam iz sobe i seo u kola. Dok sam vozio, ukucao sam jednu adresu u dži-pi-es, Ulica Maksima Gorkog u Olne su Boau, i slušao uputstva koja mi je kazivao ženski glas navigatora. Na suvozačevom sedištu je bila gomila francuskih i američkih novina kupljenih na aerodromu. Francuska štampa, koja me je poslednjih godina uglavnom ignorisala, ovog puta je sebi pričinila to zadovoljstvo da objavi: Zbačeni Lamprer, Lamprerova abdikacija, Pad Lamprera... Bila je to igra medija na koju sam bio spreman. No ipak, danas su ti napisi razarajući i primao sam ih u lice kao pesnice. Nisam uspevao ni da se ubedim da ću se oporaviti. Šta sam osim sastavljanja recepata umeo da radim? Ništa, ili nešto malo... Izgubivši Frančesku, izgubio sam i plamen koji me je pokretao, pokretač koji me je unapredio od „običnog" kuvara do vlasnika titule najboljeg restorana na svetu. U Francuskoj je bilo dvadeset pet restorana sa tri zvezdice, a skoro osamdeset u svetu, ali se za mesto u samo jednom restoranu čekalo i više od godinu dana. Bilo je to kod mene i znao sam da to dugujem Frančeski. Jer, samo me je pokretala apsolutna ljubav, strast, neprestana potreba da je zavedem. Sreo sam Frančesku kad sam imao trideset jednu godinu, a tražio sam je još od srednje škole. Petnaest godina sam se nadao da žena kao što je ona postoji negde na svetu. Lepa kao Ketrin Zita-Džouns, a pametna kao Simon de Bovoar. Imala je deset pari cipela sa vrtoglavo visokim potpeticama u garderoberu, a umela je da vam priča o uticaju Hajdnove muzike na Betovenovo delo ili o posledicama slučaja u slikarstvu Pjera Sulaža. . Kada bi ušla u prostoriju, Frančeska bi hipnotisala sve poglede. Žene su htele da im ona bude najbolja prijateljica, muškarci su želeli da spavaju sa njom, a deci je prijala njena ljubaznost. Bilo je to nesvesno, uobičajeno, neizbežno. Godine kada smo se voleli proveli smo u toj užarenosti i nesvakidašnje podeljenih uloga: ja sam bio poznat, a ona je posedovala šarm i privlačnost. Naša ljubav je deset godina održavala ravnotežu između te dve strane. Auto-putem sam u Olne stigao za dvadeset minuta. Našao sam mesto u Ulici Gorki, blizu zgrade u kojoj je stanovao Kristof Salver.

112

„Ja sam, Džonatan", reče pozvonivši. „Koji Džonatan?" „Džonatan Lamprer, tvoj rođak." Salver je bio sin rođene sestre moje majke. Prvi put smo se videli kada me je, pre tri godine, pozvao dok sam bio u Njujorku. Na odmoru u Velikoj jabuci, uhvatila ga je policija posle tuče u jednom baru. Na Menhetnu nije znao nikoga i ostao je bez prebijene pare. Pošto mi je rod, platio sam mu kauciju i primio sam ga u jedan od pomoćnih objekata restorana čekajući da se zatvori njegov slučaj. Prema meni je bio iskren i nije krio čime se bavio u Francuskoj: dilovao je kokain. Od toga mi se sledila krv u žilama, ali me je ipak ubedio da je na američkoj teritoriji clean*. „Šta radiš ovde?", upitao me je otvorivši vrata. „Treba mi usluga", rekao sam ulazeći u stan bez poziva. „Dolaziš u nezgodnom trenutku, čoveče. Vratio sam se kući samo da se 'napunim', i onda izlazim." „Važno je." „Šta hoćeš?" „Treba mi oružje." „Oružje?" „Pištolj." „Da li na vratima piše 'prodavnica oružja'? Gde misliš da nađem pištolj?" „Pa potrudi se!" Salver uzdahnu. „Doček Nove godine je, sunce ti! Ljudi slave, a ja imam ogromnu količinu droge da prodam. Dođi sutra." „Ne, treba mi večeras!" „Večeras ne mogu. Treba da isporučim maksimalnu količinu kokaina za minimum vremena." „Sećaš li se da sam ti ja pomogao kad si bio u nevolji..." „A ko će da mi plati to što ne prodam?" „Reci mi koliko ti treba." „Pomoći ću ti ako kupiš od mene robu od 4.000 evra. I dodaj još 3.000 za pištolj." „Dobro", odgovorio sam ne razmišljajući. „Pretpostavljam da nemaš ništa protiv dolara?" Na odlasku iz Njujorka ispraznio sam sef i u džepu imao više od 10.000 dolara u kešu. ____________________________________ * Prevod sa engleskog: čist. (Prim. prev.)

113

„Daj mi sat vremena", reče. „Možeš ovde da me sačekaš: odmori, grozno izgledaš." Poslušao sam ga i legao na dvosed. Na stolu je bila načeta flaša konjaka. Sipao sam sebi veću čašu, i još jednu, pa sam zaspao. Salver se vratio nešto posle osam uveče. „Uzeo sam ti šta sam našao", reče pružajući mi hromirani revolver sa crnom drškom. Pištolj je bio kompaktni, ali težak. Sa pet metaka, burence je bilo puno. „To ti je smit i veson model 60, kalibra 38 specijal." Ovaj podatak mu je ušao na jedno, a izašao na drugo uho. Dao sam mu pare, a on mi je pružio zatvorenu plastičnu kesicu i dvadesetak doza kokaina. Dvoumio sam se da li da mu ih ostavim, i na kraju sam ih ipak uzeo pomislivši kako ću ih kasnije uništiti. Niko to neće upotrebiti, pravdao sam se. Znam, dešava mi se da budem naivan...

20 ČASOVA

Stavio sam pištolj i drogu u kasetu i krenuo ka hotelu. Nije bilo potrebe da palim dži-pi-es u povratku: idem auto-putem Al, isključujem se kod ulaza Šapel... Sranje. Glupo sam propustio jedno uključenje. Konjak me je dokrajčio. Odjednom nisam više bio siguran kako se zove ulica. Između ulaza Klinjankur i Kliši, nastavio sam da vozim bulevarima Marešoa nekih petsto metara. Mesto nije delovalo privlačno. Pod bledom svetlosti oglasnih tabli, prostitutke su privlačile mušterije. Neki automobili su se zaustavljali na kratko: otvarali su se prozori, muškarci su pregovarali oko cene usluge, a potom su, zavisno od odgovora, odlazili sa devojkom. Ili ne. Svetlo na semaforu ispred mene je upravo prešlo u crveno. Bio sam primoran da stojim pored autobuskog stajališta. Jedna devojka iz Istočne Evrope, kratke suknje i kožnih čizama, udarila je rukom po prozoru nudeći mi se. Najpre sam pokušao da je ignorišem, ali je izvela neku tačku kao iz Mulen-Ruža. Oči su joj bile tužne i prazne. Sažalio sam se i otvorio sa prozor kako bih bar pohvalio kako igra. Znam, jesam naivan... Dva policijska vozila su se iznenada zaustavila na dvadeset metara iza mene. Za manje od tri sekunde, ulicom se uz zvuke sirena raširila plavkasta

114

svetlost. Policajci su izvadili značke, odlučni da na doček Nove godine budu odveć revnosni u vršenju dužnosti, kupeći devojke i proveravajući identitet mušterija. Dok sam zatvarao prozor, jedna ženska prilika je naglo otvorila vrata i sela na suvozačevo mesto. „Krenite ili će vas uhapsiti!", zbunjeno je povikala. Bila je devojčica od petnaestak godina. Prostitutka? U tim godinama? „Vozite, zaboga!", povikala je. U šta sam se to uvalio? U krvi sam imao bar dva promila alkohola, imao sam pištolj, kesicu punu kokaina u kaseti i maloletnu devojku u kolima. Zaglavio bih u zatvoru i ostao tamo dugo vremena. Nisam ni sačekao zeleno i skrenuo sam na prvoj raskrsnici. Svom brzinom sam išao uz Aveniju Port de Sent Uen i uključio se u obilazni „Šta hoćeš?", pitao sam saputnicu. „'just wanna escape these fucking cops*", odgovorila je na engleskom sa neodređenim akcentom. Upalio sam svetlo u kolima i iskoristio to što je saobraćaj usporio kako bih je detaljnije pogledao. Radilo se o devojčici od petnaestak godina, krhke građe. Kosa joj je, osim nekoliko jarkocrvenih pramenova, bila ofarbana u crno. Suviše dugačke šiške su joj neprestano padale oči. Nosila je uske farmerice, kožne starke i prugastu majicu koju je delimično pokrivao sivo-roze džemper sa kapuljačom na kojem je bio našiven grb fudbalskog kluba Mančester junajted. Sićušan dijamant joj je sijao na levoj nozdrvi, a oko vrata je imala staromodnu ogrlicu od srebra i granata. Zbog gotske šminke crnog krejona i eye-linera, a svetla tena izgledala je kao leš, ali se činilo da dobro poznaje taj stil. Pogledao sam joj patike: bile su skoro nove. Ova klinka je imala markirano odelo i nakit. Nije to bila devojka sa ulice, već radije kakva bogatašica. Nisam znao šta da radim. Nisam mogao da je ostavim nasred puta. Morao sam da saznam nešto o njoj, mada se nije činilo da je pričljiva. Isključio sam se na prvi izlaz koji je vodio ka benzinskoj pumpi kod uključenja Montrej i zaustavio se na parkingu. „Kako se zoveš?", pitao sam je na engleskom. „Šta vas se to tiče?" ______________________________________

* Prevod sa engleskog: samo hoću da pobegnem od ovih prokletih policajaca. (Prim. prev.) 115

„Slušaj, ti si ta koja je ušla u moj auto, a da te ništa nisam pitao, tako da ćeš sniziti ton, u redu?" Slegnula je ramenima i okrenula glavu. „Kako se zoveš?", ponovio sam odlučno. „Alis", uzdahnu, „Alis Kovalski." „Gde živiš?" „Ne vidim kako vas se to tiče." „Zašto si se malopre uplašila policajaca?" „A vi?", odvrati mi. Zatečen, pokušao sam da se odbranim: „Popio sam malo više, to je sve." U tom trenutku se kaseta koju sam loše zatvorio otvorila, što ju je zaprepastilo. Uspaničila se ugledavši pištolj i drogu. Otvorila je vrata kako bi pobegla, budući ubeđena da je naišla na kriminalca. „Čekaj, nije to što misliš!", rekoh joj potrčavši za njom. „Pustite me", odgovori mi bežeći u benzinsku stanicu. Upalio sam cigaretu i pogledao kroz prozor. Sela je na tabure kod automata. Ko je bila ta devojka? Od čega je bežala? Tada sam za trenutak poželeo da se vratim u kola i odem, a da je ne pitam ostalo što sam hteo. Nije me se ni ticalo. Osim još veće nevolje, ništa drugo ne bih dobio od cele te priče. Uzdahnuo sam, ali sam ipak odlučio da odem kod nje. Stanica je bila okićena za praznik: deprimirajuće električne svetiljke, očerupana jelka, plastični ukrasi. Na radiju se čula stara izlizana pesma iz osamdesetih. „Hoćeš da me častiš jedan espreso?" „Nemam para", reče ona odmahujući glavom. Izvadio sam novčanik tražeći siću. „Hoćeš li nešto?", pitao sam je ubacujući novac u automat. „Da me ostavite na miru." Pokušao sam da je urazumim. „Slušaj, loše smo počeli." „Idite sada, sama ću se snaći." „Kako? Niti imaš para, niti pričaš francuski. Ne mogu tako da te ostavim. Osećam se odgovornim kao odrasla osoba." Podigla je pogled ka nebu, ali je ipak prihvatila novac koji sam joj davao. Iz automata je uzela mleko sa ukusom jagode i biskvit „orio". Dok je jela te slatkiše, uzeo sam sa stola primerak „Metroa". „Vidi, moja slika je u novinama. Kao što vidiš, nije u crnoj hronici." Pogledala je članak i podigla pogled.

116

„Već sam vas videla na televiziji! U emisiji u kojoj ste vegance dovodili do ludila!" Mislila je na jednu čuvenu prepirku u kojoj sam se suprotstavio prilično moćnim aktivistima koji su hteli da se zabrani pašteta od guščje džigerice u SAD. „Kad ste već poznati, šta tražite na Novu godinu sa prostitutkama koje se prodaju za dvadeset evra, i sa kasetom punom kokaina?", pitala je provocirajući me. „Dobro, prati me", rekoh joj. Bogu hvala na televiziji. Stekla je malo poverenja zbog toga što sam poznat i, držeći se na solidnoj razdaljini, pristala je da me sledi do „be-em-vea". „Pre svega, ne koristim usluge prostitutki i ti to vrlo dobro znaš, inače ne bi sela u moj auto, čak ni da bi pobegla policiji..." Nije odgovorila, što je značilo da sam u pravu. „Potom, droga nije moja", objasnio sam joj dok sam uzimao plastičnu kesicu i bacio je u kantu za smeće. „Zamršena je to priča, ali sam morao da je uzmem kako bih dobio ovaj pištolj." „A, čemu pištolj?" „Da bih se zaštitio." Mora da je Amerikanka, čim nije negodovala na ponuđeno objašnjenje. „Dobro, a sad je red na tebe. Reci mi ko si i gde živiš, inače zovem policiju." „Napravila sam glupost", počela je. „Pobegla sam, to je sve. Živim u Njujorku, ali sam na odmoru sa roditeljima. Imamo kuću na Azurnoj obali." „Gde to?" „U Ka d'Antibu." Znao sam dobro to mesto. Tu sam imao svoj prvi „pravi" restoran. „Htela sam da se vratim kući, ali su mi u vozu ukrali torbu, pa sam sad bez telefona i novčanika." Činilo se da govori istinu, mada mi se nešto nije uklapalo, ali nisam znao šta. „Pozovite mog oca ili majku ako mi ne verujete!" Pozvao sam broj telefona koji mi je dala. Izvesna gđa Kovalski mi se javila posle prvog zvona. Kao da je osetila olakšanje. Sve mi je potvrdila: kćerka joj je pobegla tog jutra, posle svađe. Moglo se osetiti da je uplašena, mada je pokušavala da sakrije svoju izbezumljenost.

117

Dao sam joj da priča sa Alis kako bi se smirila. Pošto nisam želeo da budem nametljiv, izašao sam da popušim cigaretu, naslonjen na haubu, ali sam ipak mogao da čujem većinu njihovog razgovora. Dugo su pričale. Alis se izvinila i pustila koju suzu. Kad mi je dala majku, predložio sam gospođi Kovalski da joj lično dovezem kćerku. Trebalo je samo da „odem do juga" na očevu sahranu, a u Antibu bih bio ujutro. Dugo se dvoumila, ali je na kraju pristala. Vozili smo se već pola sata. Pod sivim nebom i pahuljama, išli smo auto-putem Solej i upravo smo prošli Evri. Alis je revnosno čitala američke novine koje su pisale o mojim bračnim i poslovnim neuspesima. „Baš vam je lepa žena...", rekla je posmatrajući jednu Frančeskinu fotografiju. „Da, to su mi govorili bar jednom dnevno tokom deset godina..." „A to vas nervira?" „Sve si razumela." „Zašto?" „Možda me ne bi prevarila da nije toliko lepa." „Mislim da to nema veze", procenila je sa svojih petnaest godina. „Naravno da ima. Što je žena lepša, to ima više udvarača i, samim tim, više iskušenja. Čista matematika..." „Ali, isto važi i za vas, zar ne? U emisijama se predstavljate kao seksepilan kuvar koji..." „Ne!" prekinuh je. „Nije isto. Ja nisam takav." „Kakav?" „Ti mene zezaš." „Baš lepo", uzvrati mu. Dok sam ćutao, upalila je radio i izmenjala stanice. Mislio sam da je tražila „muziku za mlade", ali se zaustavila na stanici „Frans muzik". Odmah se zadubila u numeru koju je čula: radilo se o delikatnom i suptilnom komadu za klavir. „Baš je lepo", rekoh. „Šuman, „Davidsbundlertanze", opus 6." Pomislio sam da se šali sa mnom dok spikerka nije rekla po završetku komada: „Slušali ste Mauricija Polinija i njegovo izvođenje Davidsbiindlertanze-a Roberta Šumana."

118

„Svaka čast!" Glumila je skromnost: „Nije bilo teško." „Ne poznajem dobro Šumana. Uostalom, nikad nisam ni čuo njegove kompozicije." „Posvećene su Klari Vik, ženi u koju je bio zaljubljen." Nakon tišine je rekla: „Ponekad ljubav uništava, a ponekad se pretoči u izuzetna umetnička dela..." „Sviraš klavir?" Sačekala je pre nego što je odgovorila. Nekoliko puta u toku noći je odgovarala sa zadrškom, kao da se bojala da ne učini neku glupost, da ima previše poverenja. „Ne, violinu. Muzika je moja strast." „A kako ti ide u školi? Koji si razred?" Nasmejala se: „U redu je, nemojte misliti da morate još i da pričate sa mnom." „Šta si mislila da dokažeš ovim bekstvom?" „Ovog puta ste vi ti koji se šalite sa mnom", odgovorila je vraćajući se čitanju novina.

23 ČASA

Alis je već dva sata spavala, ali se probudila kod Bona, dok smo, još uvek auto-putem A6, išli ka Lionu. „Kada je sahrana vašeg oca?", upitala je trljajući oči. „Prekosutra." „Od čega je umro? „Ne znam." Pogledala me je čudno. „Petnaest godina nismo pričali", dodao sam i dalje ostajući nejasan. Ali, kako nisam osećao krivicu ni zbog čega, ipak joj rekoh nešto više: „Moj otac je držao običan restoran, 'Ševalijer', na Trgu Liberasion u Ošu. Celog života je maštao da dobije zvezdicu u vodiču „Mišlen", ali mu to nikad nije pošlo za rukom." Obišao sam red vozila, pa onda nastavio: „U leto kada sam imao četrnaest godina, radio sam u restoranu kao pomoćnik. Uveče, posle smene, ostajao bih u kuhinji i eksperimentisao sa svojim idejama. Tako su nastala tri jela i dva deserta koja je, na nagovor pomoćnika glavnog kuvara, moj otac pristao da uvrsti u meni. Ubrzo se za njih pročulo i ljudi su počeli da dolaze u restoran kako bi probali upravo ta

119

jela. Moja jela. Ocu se nije dopadalo da bude u mojoj senci. Kada je počela školska godina, upisao me je u internat u Sofija-Antipolisu, na jugoistoku Francuske, samo da bi me udaljio. „Baš bez veze..." „Da. I, narednih meseci, „Mišlen" je dodelio jednu zvezdicu porodičnom restoranu navodeći njegove nove recepte! Otac je toliko bio ljut na mene, kao da sam mu pokvario najlepši dan u životu." „Kakva budala!" „Bila je to prva faza našeg sukoba." Uzela je primerak „Tajm-aut Njujorka" koji joj je bio pod nogama i pokazala mi deo članka koji je zaokružila. „Da li je ovo istina ili samo priča?" „Morao bih da odaberem između čitanja i vožnje..." „Kažu da ste ženu osvojili kolačićem od badema!" „Baš ukratko, da", rekao sam smešeći se. „Ispričajte mi!" „U to vreme, Frančeska se tek bila udala za jednog bankara. Bila je na medenom mesecu na Azurnoj obali u hotelu u kojem sam radio. Čim sam je ugledao, zaljubio sam se u nju, kao da me zakačio virus. Kasnije, uveče, opet sam je video kod plaže, bez muža. Išla je pored vode i pušila cigaretu. Pitao sam je koji joj je omiljeni desert. Rekla mi je da bi to bio sutlijaš sa ukusom vanile koji joj je pravila baka..." „I onda?" „Celu noć sam bio na telefonskoj vezi sa Amerikom. Uspeo sam da dobijem njenu baku kako bi mi rekla kako se tačno pravi ovaj desert i sutradan sam ceo dan pokušavao da napravim taj kolač od badema filovan sutlijašem. Napravio sam desetak njih i ponudio joj. Ostalo kaže i priča." „Prilično otmeno", priznala je devojčica. „Hvala ti." „Vi ste, u dubini duše, pomalo kao Šuman", našalila se. „Da bi se svideo voljenoj ženi, pisao joj je koncerta. A vi joj spremate kolačiće!" : Šalon sir Son, Turnis, Makon... Bila je ponoć kada se pojavila tabla na kojoj je pisalo „Lion: 60km". „Happy New Year", reče Alis. „Srećna Nova godina i tebi", odgovorih. „Crkavam od gladi..." „I ja. Napravićemo pauzu na sledećoj benzinskoj pumpi, pa ćemo kupiti sendviče."

120

„Sendviče!", povikala je. „Provodim doček sa najvećim kuvarom na svetu, a on bi da jedemo glupe sendviče umotane u celofan!" Prvi put za nedelju dana slatko sam se nasmejao. Ova devojčica je imala smisla za humor. „Šta hoćeš da radimo? U kolima ti ne mogu ništa spremiti." „A da stanemo negde?" Oboje smo bili umorni, jer za četiristo pedeset kilometara nismo nigde stali. „U pravu si, stvarno smo zaslužili da se malo odmorimo." Posle dvadeset minuta, isključio sam se za „Gar de Peraš" i nastavio ka centru, gde sam se parkirao na mestu rezervisanom za isporuke. „Za mnom." I pored hladnoće, u gradu je bilo živahno: čula se muzika, petarde, grupe klovnova, pijanice koje su naricale nepristojne pesme... „Nikada nisam volela 31. decembar", reče Alis zašniravajući se do vrata. „Ni ja." Nisam bio u Lionu čitavu večnost. Kada sam imao sedamnaest godina, radio sam tri meseca kao pomoćnik u kuhinji u jednom restoranu blizu Opere, na uglu ulica Long i Plene. „Zatvoreno je", rekla je Alis kada su stigli pred „Furšet a gos". „Da budem iskren, tome sam se i nadao. Još dok sam radio kod njega, gazda nije služio večeru za Božić i Novu godinu." Na početku ulice nalazio se mali dijagonalni prolaz koji je vodio ka Ulici Platr. Dok smo išli kaldrmom, setio sam se da jedna vratanca vode u dvorište iz kojeg se može ući u kuhinju. Naravno, na njima je bio katanac, ali, kako sam te noći toliko puta prekršio zakon, mogao bih još jednom to sebi dozvoliti. Kuhinja restorana je bila moderna, savršeno čista i uređena. „Jeste li sigurni da nema alarm?", upitala je Alis zabrinuto posmatrajući prozorsko staklo koje sam upravo bio razbio. „Slušaj, nisam siguran ni u šta, ali, ako si se uplašila, slobodno se vrati u kola. Imaš pravo da budeš kukavica." „Ne, nisam se uplašila!", odvratila mu je. „Ipak si ti ta koja mi je dosađivala da ti spremim nešto..." Pogledala me je prekorno. „U redu, ja ću se pobrinuti za špagete, a vi spremite kolače od badema, jel' može?" „Kolače od badema? Ne, to ne može. Potrebno mi je bar 24 sata da ih spremim kako treba. Ako se ne ostave neko vreme u frižideru, budu..."

121

„Da, shvatila sam: sad ste se vi uplašili." Iznervirala me je njena opaska: „Kako hoćeš. A kako misliš da spremiš špagete?" „Sa sosom pesto", odgovorila je otvarajući jednu od posuda za led. „Ima bosiljka u zamrzivaču." Počela je da prikuplja svoje sastojke, dok sam ja uključio rernu. „Dodaj mi vanglu!", zamolio sam je upirući u jednu metalnu posudu. Prasnula je u smeh kada je čula tu reč. Koliko se retko smejala, toliko joj je osmeh bio lep. U vanglu sam sipao šećer, mleveni badem i kakao. Ona je potopila bosiljak u mlaku vodu i potom odsekla grančice i zadržala samo liske koje je osušila na krpi. „Grana padano* ili Parmigiano Reggiano**?", dvoumila se. „Parmigianol Čemu taj glupi potez?" odmah sam je upitao videvši kako renda parmezan. „Ima... Imam dečka Parižanina koga sam srela na ekskurziji u Francuskoj. Htela sam da ga vidim, ali mi moji roditelji nisu dali." Bilo joj je neprijatno, pa joj je bilo potrebno vremena da odgovori, budući da je birala reči, trljajući nos i bradu, izbegavajući da me pogleda. Zbog svega toga sam pomislio da me laže. „Oboje znamo da to nije istina, zar ne?" Oči su joj se srele sa mojima, a njen pogled me je molio da je ne ispitujem o tome. Vratio sam se svom receptu, postepeno dodavao kako smesu u umućena belanca, dok je ona u činiji od blendera sastavila sir, bosiljak, pinjole, beli luk i maslinovo ulje. Kada se smesa ujednačila, nasuo sam je u kuvarski špric i pravio okrugle oblike. Ona je probala ono što je pripremila, posolila, pobiberila i dodala ulja mešajući kako bi dobila istovremeno tečan i gust sos. „Ko te je naučio to da spremaš?" „Sama sam naučila", odgovorila je kao da je to očigledno. Dok sam čekao da se kolači odstoje, počeo sam da spremam fil, a ona je stavila špagete od integralnog brašna u kipeću vodu. U plakaru sam našao ne tako lošu crnu čokoladu. Alis je uzela kockicu, a ja tri table za pripremu fila. „Da bi bio što kremastiji, trebalo bi da stoji nekoliko sati u frižideru." _____________________________________ * Padski sir. (Prim. prev.) ** Ređanski parmezan. (Prim. prev.)

122

Pogledao sam na sat. Bilo je skoro dva ujutro. Stavio sam kolače u rernu i odmah smanjio temperaturu. „Niste mi ispričali zbog čega ste nedavno zatvorili restoran i sve odbacili", upitala ga je dok je sipala čašu mleka. „Zamršeno je to, ne bi razumela..." Tada sam pomislio na grabljivce iz „Vin entertejnmenta" kojima sam bio primoran da prodam sve što sam imao kako bih izbegao bankrot, i koji su mi uzeli i ime i posao. Sada svi restorani njihove grupe imaju pravo da uvrste moja jela na svoj meni. Ti beskrupulozni banditi su ukrali čitav jedan stvaralački život. Avantura kojoj sam se predao dušom i telom od svoje šesnaeste godine je propala... Na stolu je stajao dugačak nož od slonovače i abonosa. Uzeo sam ga za dršku i bacio ispred sebe. Nekoliko puta se okrenuo u vazduhu i, uz potmuo zvuk, zabio se u sredinu vrata. „Samo je jedan 'Lamprer'. A to sam ja." Alis se bez reči približila vratima i izvukla nož baš kada je i merač vremena oglasio kraj pečenja kolača. Sipao sam malo vode pod papir za pečenje, tako da su se, zbog pare, kolači lako odvajali. „Genijalno", reče Alis. Pomogla mi je da bogato nafilujem polovinu kolača, a potom da ih spojim sa nenafilovanima kako bih dobio gotove kolačiće od badema. „Da bi sve bilo urađeno kako treba, trebalo bi ostaviti ih dvadeset četiri sata u frižideru da bi se stegnuli, ali mi ćemo ubrzati proceduru i staviti ih na jedan sat u zamrzivač." Za to vreme, Alis nam je sipala dva tanjira testenine koju smo sa apetitom pojeli. Dok smo jeli, ispričala mi je gomilu anegdota: kako je Mocart sa četrnaest godina uspeo da zabeleži tajnu partituru Alegrijevog dela Mizerere, a da ju je samo jednom čuo, kako Albinonijev Adađo zapravo nije Albinonijev, kako se Pikaso pred kraj života potpisivao direktno na kožu obožavatelja da ne bi mogli da prodaju njegov autogram, da se u pesmi „Bitlsa" Hey Jude bubnjevi čuju tek od treće strofe, jer je za vreme snimanja Ringo Star otišao u toalet! Akcenat joj se neprimetno menjao kada se osećala sigurno i opušteno. Izgovor joj je bio sve „mrmljaviji", a boja glasa drugačija. Podsetila me je na braću Galager* i mogao sam da se kladim da je ova devojčica živela na severu Engleske.

123

Mada je bila bogatog znanja, nije bila nimalo uobražena, naprotiv, sve ju je zanimalo i rado je delila to što zna. Bila je dete koje bi svi roditelji mogli poželeti... Nastavili smo ka jugu. Za dva sata smo prešli dvesta sedamdeset kilometara, a Alis je pojela tridesetak kolača. „Boli me stomak", požalila se. „Upozorio sam te." Zaustavili smo se na delu auto-puta pre Eks-an-Provansa. Dok je bila u toaletu, platio sam gorivo na kasi. Vratila se nekoliko minuta kasnije, bledog lica i sa nekoliko papirnih ubrusa u ruci. „Hoćeš čaj?" „Ne, čekam vas u kolima."

AZURNA OBALA, 7 UJUTRO

Dan koji se rađao na horizontu, išarao je nebo ružičastim trakama. Na pola puta između Nice i Kana, poluostrvo Ka d Antib naziralo se kroz niz stena i primorskih borova. „Moraćeš da mi govoriš kuda", rekao sam Alis dok smo išli obalom Sredozemnog mora. Kada smo prošli čuveni „Eden Rok", Alis mi je pokazivala put sve do poslednje kapije u Ulici San-Susi. Upravo su u ovom čarobnom rajskom okruženju, među luksuznim hotelima i domovima milijardera, njeni roditelji imali kuću. Kapija je bila otvorena. Šljunkovita staza je više od dvesta metara prolazila kroz borove, da bi se završila kod velike kuće iz tridesetih godina, okrenute ka moru. Jedna vitka otmena gospođa nas je čekala na stepeništu. Alis je otvorila vrata i našla se u njenom zagrljaju. „Gđa Kovalski", predstavila se pružajući mi ruku. Mora da je bila veoma mlada kada je dobila kćerku, jer joj ne bih dao više od trideset pet godina. Plava kosa, upletena u kiku, bila je uvijena u punđu. Pogled joj je bio prodoran i bistar, a crte lica neverovatno nežne i profinjene, i pored čudnog ožiljka koji je išao od kraja obrve, preko gornjeg dela obraza do ivice usana. Tako neočekivana povreda samo je budila želju da se saznaju okolnosti pod kojima je nastala. Zahvalila mi je na pomoći i ponudila kafom, _______________________________________

* Pevač i gitarista iz rok grupe „Oejzis", obojica poreklom iz Mančestera. (Prim. prev.)

124

ali sam joj objasnio da me čekaju. Dok sam ulazio u kola, Alis je došla po desetak kolača koje nije bila pojela. „To mi je za popodnevnu užinu", rekla je namignuvši mi dok se vraćala majci. Posle nekoliko metara, okrenula se i ozbiljno me posavetovala: „Čuvajte se." Krenuo sam u suprotnom smeru i parkirao se kod plaže na početku staze. Uzeo sam pištolj iz kasete, zaključao „be-em-ve" i krenuo putem pešice, glave pune sećanja. Mada sam se rodio u Ošu, u Antibu sam proveo neke od najlepših trenutaka. Kada sam imao četrnaest godina, otac me je poslao u obližnji internat, u Sofija-Antipolisu. Sa petnaest godina, poljubio sam Žistinu, moju ljubav iz mladosti, kod zidina zamka Grimaldi. A kasnije, u „Bastidi" u Sen Pol de Vansu, pa u „Otel di Kau", upravljao sam svojim francuskim restoranima. Zadrhtao sam kada su me stigla sva ta sećanja. Čudno je kako me je život, na ovakav dan, doveo u mesto gde sam doživeo prve uspehe... Staza je bila uzana, oivičena strmim stenama. Skakao sam sa jedne stene na drugu kako bih ostao što je bliže moguće strmoj padini u koju su udarali talasi, a sa koje se pružao jedinstven pogled na utvrđeni grad, vrhove Alpa pokrivene snegom i Lerinska ostrva. Zaustavio sam se okrenut ka suncu boje narandže koje je vladalo horizontom. Vazduh je bio čist, a prizor jednako zasenjujući kao i usamljenost i strepnja koje su mi nagrizale utrobu. Divan dan za umiranje. Izvadio sam pištolj iz džepa. Setio sam se reći Kristofa Salvera: „Smit i veson 60 kalibra 38 specijal". Svi imamo svoje mišljenje o samoubistvu. Da li se radi o hrabrom ili kukavičkom činu? Bez sumnje, ni o jednom ni o drugom. Prosto je reč o odluci donesenoj iz očaja u trenucima kada se čovek nalazi u ćorsokaku. Poslednje pribežište za odlazak iz života i beg od nepodnošljivog. Uvek sam gledao svemu u lice, uvek sam se suočavao. Uvek sam se borio protiv svega, izazivao sreću i sudbinu, ali danas je drugačije. Morao sam da se suočim sa zastrašujućim neprijateljem sa samim sobom. Najvećim neprijateljem. Najopasnijim.

125

Moj potez nije ni po čemu bio racionalan. Mada ga nisam planirao mesecima unapred, nametnuo se kao jedini odgovor na surovu samoću koja me je, već nekoliko dana, izjedala i gurala u ništavilo. Setio sam se prijateljstva, ali nikada nisam imao prijatelje. Setio sam se porodice, ali sam je izgubio. Setio sam se ljubavi, ali je otišla. Slika sina mi je prošla kroz glavu i pokušao sam da se uhvatim za nju, ali ponekad čak ni pomisao na decu nije dovoljna da pobedite smrt. Prislonio sam hladni metal cevi uz slepoočnicu. Povukao udarač, poslednji put pogledao sunce i udahnuo, pritisnuo okidač kao da se oslobađam.

126

19. * * * Pritisnuo sam okidač. Prvi put. Drugi put. Ali nisam bio mrtav. Pogledao sam burence: bilo je prazno. Nemoguće. Lično sam video da ima pet metaka kada sam odlazio iz Olne su Boaa. Vratio sam se u kola i otvorio kasetu: nije bilo municije. Samo dva ubrusa sa pumpe kojima je Alis obrisala ruke. Plavim flomasterom mi je nažvrljala poruku pored mrlja od kolača.

Dragi g. Lamprere, hoću reći Džonatane. Bila sam slobodna da, dok ste pili kafu, izvadim metke iz revolvera i da ih bacim u kantu za smeće na parkingu. Ne znam zbog čega ste nabavili oružje, ali sam nekako sigurna da se radi o lošoj nameri. Takođe, znam da ste se ove noći potrudili da me nasmejete i da se brinete za mene, mada vam nije bilo dobro. Žao mi je zbog vaših problema sa novcem i sa ženom. Možda će se jednog dana problemi između vas i nje rešiti. A možda ona i nije ljubav vašeg života. Dugo nisam bila srećna. Kada bih bila mnogo tužna, setila bih se jedne rečenice, često pripisivane Viktoru Igou, a koju sam napisala na prvoj stranici svog dnevnika. Ona glasi: „Najlepše godine su one koje tek treba da se dozive." Čuvajte se, Džonatane. Alis Dok sam ovo čitao, kao da je život odneo pobedu, te sam u kolima kao kakva budala, briznuo u plač.

127

20. Uživo Moja nevolja dolazi izdaleka. FLANERI O'KONOR SAN FRANCISKO, PONEDELJAK UVEČE 2 UJUTRO

Kada je skinuo slušalice, Džonatan je osetio da mu jedna suza teče niz obraz. Teško mu je palo prisećanje najgoreg perioda u životu. Da li je ova Alis Kovalski, na čijem se putu našao, zaista bila Alis Dikson, žrtva liverpulskog kasapina? Uzalud je iznova proveravao datume, pošto se nešto nije uklapalo. Madlin je dobila raskomadano Alisino srce 15. juna 2009. Na osnovu čvrstog genetskog profila koji su imali, u laboratoriji su zvanično potvrdili da organ pripada nestaloj devojčici. I u samom izveštaju piše „bez ikakve sumnje". Džonatan je, međutim, sreo Alis Kovalski u noći 31. decembra 2009. Posle više od šest meseci! Otvorio je flašu votke i sipao sebi piće. Pokušao je da se ne zanosi, postupno razmatrajući sve ideje koje su mu padale na pamet. Prva pretpostavka: dve Alis nisu imale nikakve veze jedna sa drugom. Reč je o slučajnosti: isti postavljeni džemper, isti grb fudbalskog kluba, ista strast prema muzici, isti izgled... Teško je zamisliti, ali zašto da ne... Druga mogućnost: Alis je imala sestru bliznakinju. Ne. To je glupo. Zašto bi jedna živela u bogatoj američkoj porodici, a druga u neuglednoj mančesterskoj četvrti? Treća mogućnost. Dve Alis su zapravo jedna ista osoba. U tom slučaju, ili je laboratorija pogrešila u analizi DNK srca (što je malo verovatno), ili je Alis imala transplantaciju srca (nimalo izvesnije, ne uzimajući u obzir to da srce koje je stiglo u policiju nije bilo izvađeno u hirurški odgovarajućim uslovima, već je u potpunosti bilo iskasapljeno). Poslednja verzija: možda je reč o nečemu natprirodnom, o nekakvoj reinkarnaciji, ali ko bi stvarno verovao u takve gluposti? Džonatan je mislio o tome sve dok nije shvatio da je noć prilično odmakla. Otišao je u sobu, ali nije mogao da zaspi. Od prvog dana je imao blesav utisak da su njegov i Madlinin život nevidljivo povezani. Ove večeri je otkrio kariku koja je nedostajala: Alis. Madlin, Alis... Prvoj je morao štošta da objasni. Drugoj je ostao dužan.

128

21. The wild side* Vrtoglavica nije strah od pada. To je glas praznine izvan nas koji nas privlači i očarava, želja za padom od koje se, potom, branimo strahom. MILAN KUNDERA PARIZ, MONPARNAS UTORAK, 20. DECEMBAR 19.20

Madlin je pred ogledalom u stanu dovodila u red svoju kamuflažnu uniformu: otmena i diskretna šminka, visoke štikle za izduženje stasa, kratka crna svilena haljina. Sve se vrtelo oko dužine nogu: ni suviše dugačka ni suviše kratka, tik iznad kolena. Smatrala je da je večeras „na zadatku" i da, ako želi da ga upeca, mora da izgleda poželjno, s obzirom na ženske koje prolaze kroz njegov krevet. Obukla je mantil od gabardena koji joj je poklonio Rafael i izašla iz stana, smatrajući se dovoljno poželjnom i privlačnom da obrlati neprijatelja. U ovo vreme je bila velika gužva na putevima, pa je, uprkos hladnoći, odabrala da ide metroom, a ne taksijem, i sišla na Stanicu Raspaj. Monparnas, Paster, Sevr-Lekurb... Vagoni su bili puni. Većina putnika se vraćala s posla, neki su išli na večeru ili u pozorište, a neki još uvek nisu završili kupovinu za Božić. Madlin je otvorila svoju torbicu u kojoj joj je bio „glok 17" stari službeni pištolj koji nije vratila i jedna džepna knjiga Švedski konjanik, koju joj je bibliotekarka odavno preporučila. Kambron, La Mot-Pike, Dipleks, Bir-Akem... Stajala je uza sedište, pogledala oko sebe. Činilo joj se da ljudi sve manje i manje čitaju u prevozu. Kao i svugde, i ovde svi gledaju u ekrane telefona, razgovaraju, igraju igrice, slušaju muziku. Pokušala je da se udubi u roman, ali nije mogla da se koncentriše. Suviše ljudi, suviše guranja a, pogotovo, tu je i teret griže savesti koji je nosila na plećima. Od subote je lagala Rafaela. A njene laži su bile sve manje i manje bezazlene. Večeras mu je rekla da ide na devojačko veče kod jedne drugarice. Srećom, nije posumnjao, inače mu ne bi dugo trebalo da otkrije da laže. Pasi, Trokadero, Boasjer, Kleber... Kao što je i očekivala, Žoržu Latilipu nije dugo trebalo da uspostavi kontakt sa njom. Jedva nekoliko sati posle „nezgode", pozvao ju je na telefon u radnji i predložio da ručaju jednom. Najpre je odbila, kako bi ga zagolicala, _____________________________________

* Prevod sa engleskog: Divlja strana. (Prim. prev.)

129

a on je srećom insistirao, pa je na kraju prihvatila da odu na večeru. Dobro je poznavala muškarce kao Žorž. U ženskim revijama, u člancima posvećenim psihologiji, oni se zovu „kompulsivni zavodnici". U svakodnevnom životu nazivaju se „navučenim na seks". Samo je razlika u terminu... Izašla je na zadnjoj stanici linije 6. Na izlazu iz metroa iznenadila ju je čarobna eksplozija osvetljenja. Duž više od dva kilometra, od Konkorda do Trga Etoal, stotine stabala najlepše avenije na svetu bilo je prekriveno zastorima od plavičastih kristala. Čak ni najotupeliji Parižanin ne bi ostao ravnodušan pred ovim magičnim prizorom. Zakopčala je mantil, krenula Avenijom Oš i išla sve do restorana „Roajal monso". „Izgledate očaravajuće", sačekao ju je Žorž. Nije se šalio sa njom. Trpezarija luksuznog hotela je bila zadivljujuća sa svojim stubovima, bež kožnim foteljama i svojom igrom materijalima: metalne barske stolice, providni pult... „Da li vam se dopada ambijent?", pitao ju je dok su sedali za sto u jednom malom mirnom separeu. Madlin klimnu glavom. „Stark je bio zadužen za to. Da li ste znali da je ′obukao' i moj restoran?" Ne, nije znala. Od tog trenutka skoro da nije progovorila, bilo joj je dovoljno da izgleda lepo i da se smeši, praveći se da se divi ljubavnom izlaganju čovečuljka Žorža. Priča mu je bila izlizana. Bilo mu je prijatno, te je pričao za dvoje, i to o svojim putovanjima, bavljenju ekstremnim sportovima, o Davidu Geti i Arminu van Birenu, koje je „lično poznavao", o pariškim noćima koje su po njemu „mračne, jezive i skoro mrtve". „Radi se o vrlo ozbiljnoj stvari: u prestonici više nema prave andergraund kulture. Najbolji di-džejevi i najkreativnije izdavačke kuće odlaze u Berlin ili London. Ako u današnje vreme želiš da se zabaviš kako treba, potreban ti je avion!" Madlin je nezainteresovano slušala ove reciklirane reči koje je sigurno stotinu puta već izgovorio. Kada bi mu doneli neko jelo poširano jaje sa rakovima i vrganjima, teleća plećka u pretopu sa šargarepom... pitala se šta bi za njega rekao Džonatan. Pošto je pojela desert izvrsni lisnati kolač sa čokoladom i limunom pristala je da popije „još samo jednu čašicu" kod Žorža. Sela je na suvozačevo mesto „poršea" koji je zaposleni na parkingu restorana upravo dovezao. Pre nego što su krenuli, Latilip se približio Madlin i poljubio je u usta.

130

Ovaj čovek zaista nikad ne okleva. Nasmejala se, pravila se da joj se dopalo i uzvratila mu poljubac.

ZA TO VREME, U SAN FRANCISKU...

Sat na aerodromu pokazivao je podne. Džonatan poljubi sina i spusti ga na zemlju. Držeći avionsku kartu u ruci, pogledao je Markusa. „E, pa, poveravam ti Čarlija na dva dana. Alesandra je u gradu za vreme raspusta pa će moći da dođe da ti pomogne. Što se tiče restorana, otkazao sam sve rezervacije do kraja nedelje." „Siguran si da želiš da ideš ovim avionom?" „Da." „Nije mi baš jasno šta ćeš u Londonu." „Idem zapravo u Mančester. Treba da se vidim s nekim, da proverim neke sitnice..." „I to ne može da čeka?" „Ne može." „Nećeš da mi objasniš?" Džonatan je okolišao: „Moram da platim jedan dug, da oteram duhove, da rasvetlim neke nejasnoće..." „Da li to ima veze sa onom ženom, Madlin Grin?" „Ispričaću ti sve onda kad i sam budem bolje razumeo. A dok ne bude tako, čuvaj Čarlija." „Naravno." „To za tebe znači ni kap alkohola, bez žena u kući, bez džointa, šiša, trave..." „Mislim da sam shvatio." „A, za njega, pranje zuba ujutro, u podne i uveče, bez nasilnih filmova i crtanih, bez rijaliti emisija, slatkiša svaki čas, bar pet puta na dan da jede voće ili povrće, pidžama i u osam u krevet." „Razumem." „Je li sve jasno?" „Jasno kao noć", odgovorio je Markus dok je Čarli prasnuo u smeh. Džonatan je obojicu redom zagrlio i prešao u zonu za ukrcavanje. Avion „Britiš ervejza" za London poleteo je iz San Franciska nešto posle jedan po podne. Džonatanu se srce steglo dok je gledao kroz prozor. Da li je bila dobra ideja to što je, usred božićnog raspusta, ostavio sina koga inače slabo viđa? Nesumnjivo nije. Pokušao je, međutim, odagna

131

sumnje. Ne bi mogao da se vrati sada kad je na pola puta. Morao je da shvati, da prozre tu misteriju, svoja sećanja i privide. Posle Madlin došao je njegov red da se suoči sa duhom Alis Dikson.

PARIZ

Žorž propusti Madlin da prva uđe u skučeni lift. Zatvorio je vrata, pritisnuo dugme za peti sprat i zabio jezik u njena usta. Jedna ruka mu je bila na njenim grudima, dok je drugom hteo da joj zadigne haljinu. Madlin je osetila knedlu u grlu, ali je uspela da ne pokaže gađenje. Bila je na zadatku. Na ZADATKU. Žoržov stan se prostirao na dva poslednja sprata. Radilo se jednom od onih stanova na potkrovlju koji liče na ateljee, o modernom stanu, minimalističkog enterijera sa industrijskim prizvukom. Dva nivoa su bila povezana čeličnim futurističkim stepeništem. Žorž je skinuo mantil svojoj gošći i potom pritisnuo stakleni prekidač, posle čega se odjednom začula muzika: „Da li ti se dopada? To je Progressive Trance, izmiksovao ga je jedan Danac: Karl Karl, kralj berlinske scene. On je, što se mene tiče, novi Mocart. A ti, ti si glup kao noć, pomislila je Madlin dok mu je upućivala najljupkiji osmeh. Nije joj bilo prijatno sada kada su bili sami njih dvoje. Srce joj je jako lupalo. Pomalo ju je plašilo ono šta će se desiti. Deo nje bi želeo da je na nekom drugom mestu, sa Rafaelom, u udobnosti njegovog stana. Ali drugi deo nje je osećao grozničavo uzbuđenje u trenucima opasnosti. „Napraviću ti jedan Pink Pussy Cat?", predložila mu je prešavši za bar. Čim je čuo reč „pussy", Žorž je zarežao od zadovoljstva. Stao je iza svog plena, stavio ruke na njene kukove, a zatim na grudi. „Čekaj, dragi, inače ću sve prosuti!", rekla mu je dok se polako izmicala. Uzela je dve čaše koje je napunila ledom. „Imam poklon za tebe!", rekao joj je dok je iz džepa vadio dve roze tablete ukrašene zvezdom. Ekstazi... Uzela je jednu kesicu i namignula mu. „Mogao bi da prigušiš svetio", predložila mu je dok se pravila da guta amfetamin. Ovaj glupak će mi upropastiti plan. Požurila je da sipa votku u čaše, i zatim sok od grejpfruta i malo sirupa

132

od nara. Iskoristila je trenutak Žoržove nepažnje i sipala u njegovo piće dobru dozu rohipnola, moćnog sredstva za omamljivanje koji često koriste silovatelji. „Naiskap!", rekla mu je pružajući mu njegov Pink Pussy Cat. Na svu sreću, Žorža nije trebalo moliti da popije ceo koktel, ali tek što je spustio čašu, oborio je Madlin na crnu tapaciranu klupu prekrivenu prugasto išaranim jastucima. Držao ju je rukama za glavu, primičući svoje usne ka njenim kako bi je poljubio onako kako on misli da je strastveno. Stavio joj je jezik u usta, zadigao haljinu do gaćica, otkopčao gornji deo, mazio joj grudi, ljubio i grickao bradavice. Madlin je osetila kako joj se grudni koš sabija. Nije mogla da diše. Žoržovo telo, koje je ležalo preko njenog, bilo joj je teško, napadno i odavalo je neugodan miris i toplotu. Od njegove tople i slane pljuvačke se gušila i povraćalo joj se. Žorž, koji je osećao uzbuđenje, dominirao je njome, ujedao je za vrat, poistovećujući se sa lavom koji samo što nije proždrao gazelu. Istovremeno se gušila i nije se opirala. Niko je nije naterao da dođe. Niko je nije naterao da ostane. Mogla je da sve prekine jednom rečju ili vriskom, ali nije. Kako ne bi popustila, koncentrisala se na ono što ju je okruživalo, na zvuk koji se čuo kada je jedna cipela pala na pod, na plafon koji su osvetljavali automobili koji su prolazili ulicom. Lice ugostitelja je bilo naspram njenog. Sa grudi, prešao je na grickanje ušiju. „Da li ti se sviđa?", prošaputao je. Samo je uzdahnula, osetivši čvrstinu njegovog polnog organa na svojoj preponi. Žorž joj je samouvereno stavio ruku dole. Madlin je zatvorila oči i u ustima osetila nešto poput ukusa krvi. Tražiti. Saznati. Razumeti. Istražiti. To je bio njen moto od dolaska u policiju. Bila je policajac, to će i ostati. To je bio njen pravi poziv. Nešto što se urezalo u nju i što ju je kao bolest zarazilo. Žoržovi prsti su se sada spuštali ka njenom stomaku, opipavali butine, stidni deo ispod stomaka. Madlin je okrenula glavu ka velikom ogledalu u dnevnoj sobi i videla svoje oči kako sijaju u mraku. Sklonost prema zanosu, dvosmislenost nasilnosti, potreba da se ide van granica: ta iskrivljena strana koju je dve godine suzbijala, sada joj se vraćala kao bumerang. Sećanja i nekadašnji

133

osećaji su isplivavali na površinu. Navučenost na opasnost: zavisnost koju je ovo zanimanje stvorilo. Dok je radila na krvnim deliktima, malo toga se moglo uporediti sa adrenalinom koji je proizvodio njen posao. Ni odmor, ni izlasci sa drugaricama, ni seks. Istraga je od nje pravila monomanijaka, misterija ju je razjedala. Nekada, kada bi se našla na važnom tragu, „preselila bi se" u stanicu, spavala u kolima na parkingu, ili čak u ćelijama za pritvor. Večeras je bilo drugačije. Ili se bar tako činilo. Svakako, nije bilo ubice, ali joj je osećaj govorio da nastavi. Frančeska joj je postala opsesija: šta je moglo da natera tu ženu da svojevoljno uništi brak i dom? Takvo ponašanje sigurno krije nešto veoma ozbiljno... Na još jedan trenutak Žoržovi prsti su se zadržali kod njenog polnog organa, na vlažnom donjem vešu, a onda su ubrzano gubili na pokretnosti. Kada je osetila kako se telo njenog „ljubavnika" naglo obrušilo na nju, Madlin se oslobodila i izvukla sa kanapea kao ronilac primoran da izroni na površinu. Latilip je ležao na sofi, omamljen roofiejem*. Madlin se najpre uverila da je čovek još uvek disao. Samo se nadala da istovremeno dejstvo sredstva za omamljivanje i ekstazija ne dovedu do suviše štetnih posledica.

23 ČASA Ne gubiti vreme. Obaviti posao. Odmah. Madlin je polako prionula na posao. Bila je sigurna da taj stan krije tajnu. Najpre je ugasila tu zaglušujuću muziku koje se užasavala, potom je upalila sva svetla i počela da pretresa. Stan jeste bio veliki, ali i prilično prazan. Ili je, bolje reći, sve bilo na svom mestu. Žorž je bio uredan i sigurno je unajmljivao spremačicu. Imao je ogroman garderober koji bi svaka žena mogla poželeti. I u biblioteci i u vitrinama, sve je bilo brižljivo složeno: sportska oprema, najnoviji muzički uređaji, stotine diskova, nekoliko dobrih knjiga... Madlin je vratila svu odeću, otvorila sve što se moglo otvoriti, pregledala sve ćoškove. Ovakva „veština" se ne zaboravlja. Nije znala šta zapravo traži, ali je znala da će nešto naći. Možda baš među brojnim papirima koje je Latilip čuvao u fasciklama i klaserima sa pregradama? Proverila je da li je Žorž još uvek u nesvesnom stanju, izvadila pištolj u slučaju da se naglo probudi i sela za njegov radni sto kako bi pregledala papire: izvode iz banke, račune za plaćanje poreza, za struju, papire pokretne i nepokretne imovine. Mada je ovaj „pretres" trajao više od sat vremena, nije otkrila ništa što već nije znala. Ovaj ugostitelj je najveće prihode imao od _______________________________________

* Roofie, reč kojom se popularno naziva rohipnol. (Prim. prev.)

134

objekta čiji je bio rukovodilac, a pogotovo od toga što je bio upravnik u Fondaciji Delilo. Madlin je bila besna što nije uspela. Vreme je brzo prolazilo. Ostao je još aluminijumski laptop koji se nalazio na stočiću u dnevnom boravku. Istražiteljka je oprezno otvorila kompjuter. Dok je radila kao policajac, mogla je da pomoću specijalnog programa analizira sadržaj hard-diskova, ali je samo njeno poznavanje informatike bilo ograničeno. Srećom, kompjuter je već bio uključen, pa nije morala da ukucava lozinku kako bi ga pokrenula. Bilo joj je dovoljno da proveri direktorijume na radnoj površini, slike među kojima je najviše bilo onih sa ronilačkih avantura posećivane internet-stranice. Na brzinu je pregledala poštu sačuvanu u prijemnom sandučetu, ali nije našla ništa zanimljivo. Istraživati znači biti uporan. Bez obeshrabrivanja, pretražila je elektronsko poštansko sanduče. Žoržov nalog je bio u protokolu IMAP*. I Madlinin nalog je takođe bio u IMAP-u, što joj je omogućavalo da istovremeno proverava poštu na telefonu i na kompjuteru. Ne mora se biti stručnjak za informatiku da bi se znalo da, u ovom slučaju, sve poruke ostaju sačuvane na serveru, čak i one za koje je korisnik mislio da ih je izbrisao. Madlin je zato odlučila da pogleda arhivu naloga. Bilo je hiljade poruka, primljenih i poslatih u poslednjih više godina. Ukucala je nekoliko ključnih reči i izdvojila ono što je tražila. Dokaz da je na DOBROM putu:

Od: Frančeska Delilo Za: Žorž Latilip Predmet: Odgovor Datum: 4. jun 2010,19.47 Žorže, Preklinjem te, odustani od ideje da ideš kod Džonatana u San Francisko. Doneli smo dobru odluku. Suviše je kasno za kajanje, mislila sam da si shvatio čitajući novine... Zaboravi i Džonatana i ono što nam se desilo. Pusti ga da se oporavi. Ako mu priznaš istinu, stavićeš nas sve troje u dramatičnu situaciju i izgubićeš sve: posao, stan, lagodan život. F.

Poruka je bila izvan konteksta, ali je bila zanimljiva. Bez sumnje je bilo stvari koje se mogu otkriti čitanjem između redova. Odštampala je mejl i, za ____________________________________ *IMAP: Internet Message Access Protocol (protokol za pristup porukama na internetu). (Prim. prev.)

135

svaki slučaj, poslala primerak na svoju adresu. UJUTRO

Najpre ledena voda u lice. Potom šamari. Žorž je otvorio oči baš u trenutku kada ga je novi mlaz zapljusnuo. „Šta...?" Sedeo je u dnevnoj sobi privezan sopstvenim kravatama za stolicu. Pokušao je da se oslobodi, ali su mu ruke bile zavezane iza leđa, a oba članka čvrsto privezana za nogare. Na deset centimetara od lica bila mu je uperena cev automatskog oružja. Bio je u milosti te žene koju je, budući nesmotren, poveo kod sebe, a koja ga je upravo „upakovala". „Mogu... mogu da vam dam novac. U garderoberu se nalazi kovčežić sa najmanje dvadeset hiljada evra." „Da, već sam našla tvoje pare", odgovorila je Madlin mašući svežnjevima novčanica pred njegovim očima. „Ali, šta još hoćete?" „Istinu." „Istinu o čemu." „O ovome." Pognuo je glavu i video Frančeskino pismo. „Ko... ko ste vi, zapravo? Mislio sam da ste cvećarka i da..." „Ja sam samo žena sa pištoljem, to je sve." „Ne znam šta vas zanima u vezi sa ovom stvari, ali vam savetujem da..." „Mislim da, u položaju u kojem si, nemaš šta da me savetuješ. Vratimo se na ovaj mejl: zašto ste hteli da idete u San Francisko kod Lamprera?" Na rubu nesvesti, Žorž se preznojavao. Da bi ga naterala da priča, Madlin ga je još više „pritisnula" prislonivši cev oružja na čelo ugostitelja. „Džonatanu dugujem sve", izustio je. „Izvukao me je iz blata i izveo na put. Bio je mlad i pun energije. Zaista je bio poseban za to vreme: velikodušan, sposoban da odvrati demone od vas i da izvuče iz vas ono najbolje..." „A zahvalili ste mu tako što ste mu oteli ženu?" „Ne, nikako!", branio se dok mu je srce jako lupalo. „Zar mislite da je Frančeska mogla da se zaljubi u čoveka kao ja! Ona je bila luda za svojim mužem!" Jednim pokretom glave, Žorž je stresao znoj sa lica. „Činili su čudan i uzvišen par", nastavio je. „Divili su se jedno drugom i želeli su jedno drugo da zadive. Podelili su zadatke među sobom, on da bude

136

za šporetom i na televiziji, a ona iza scene, zadužena za napredak grupe. Frančeska je obožavala svog muža i želela je da njegovo kuvanje upozna ceo svet, ali..." „Ali šta?" „Pošto je želela da se isuviše brzo proširi, donela je loše strateške odluke koje su dovele grupu na ivicu propasti." Sada je Žorž već počeo da cvokoće zubima. Veliki crni podočnjaci su se urezali ispod njegovih očiju kao da su od čađi. Svakako nije preporučljivo mešati ekstazi sa lekovima za spavanje. „A ove slike vas i Frančeske u tabloidima su laž?" „Naravno! Jednog dana, pre dve godine, pozvala me je sa Bahama. Bio sam sa drugom na ronjenju na Maldivima. Sva izbezumljena, pozvala me je da se nađemo u Nasauu do sutradan u tri po podne. Rekla mi je da je hitno. Želeo sam da znam više, ali me je uveravala da što manje znam to će mi biti bolje." „Šta vas je nateralo da pristanete?" „Frančeska mi je bila šefica i ne bih mogao da kažem da mi je dala da biram. Sećam se da je bio strašan haos: avioni su bili puni, trebalo je da idem preko Londona kako bih stigao na vreme. Mislio sam da ću više znati kad stignem, ali nije bilo tako. Samo je izrežirala te glupe slike sa nekim lokalnim paparacom, pa smo se vratili istim letom." „I?" „Kada smo stigli, Džonatan nas je čekao na aerodromu. Ne znam ko ga je obavestio, ali se sve loše odigralo. Udario me je pesnicom i pred svima se gadno posvađao sa ženom. Sutradan su objavili da se razvode i da prodaju firmu." „Nikada prijatelju niste rekli istinu?" „Nisam, nekoliko puta mi je to padalo na pamet. Grizla me je savest, znao sam da mu je loše i da je u San Francisku živeo kao biljka. I sa Frančeskom sam o tome pričao, ali bi me svaki put odvratila, pogotovo zato što..." „... pogotovo zato što je njena fondacija izdašno plaćala vaše ćutanje." „Slušajte, nikad nisam smatrao da sam zlatan", branio se Žorž. „Jedino je Džonatan tako bio mislio." „A Frančeska?" „Ona i dalje živi sa sinom u Njujorku. Otkako joj je umro otac, uglavnom se brine o fondaciji." „Ima li nekoga?"

137

„Ne znam. Ponekad dođe sa nekim na dobrotvorne zabave ili na pozorišne premijere, ali to ne znači da se viđa sa njima. Dobro, hoćete li me osloboditi već jednom!" „Smanji malo ton, molim te. Na koga misli u mejlu kada kaže: 'Mislila sam da si shvatio čitajući novine...'?" „Nemam pojma!" Madlin je bila oprezna. U tom trenutku, sve joj je govorilo da Žorž laže. Čak je počinjao i da preti dok je dolazio sebi: „Savršeno ste svesni da ću odjuriti u najbližu policijsku stanicu čim me oslobodite i..." »Ne verujem." „A zašto?" „Zato što ja radim za policiju, budalo!" Morala je da se smiri. Bila je u opasnoj situaciji. Šta će sledeće da uradi? Da mu stavi cev „gloka" u usta? Da mu sipa vodu u disajne puteve kako bi se davio? Da mu odseče deo prsta? Neko kao Deni bi ga za manje od pet minuta naterao da progovori. Ali ni sama nije bila sigurna da bi se samom Deniju dopalo kada bi prešla na drugu stranu. Uzela je kuhinjski nož, isekla prvi čvor i oslobodila Žoržovu desnu ruku. „Ostalo ćeš uraditi sam", rekla mu je napuštajući stan.

138

22. Duh iz Mančestera Tajna koju čuvamo je kao greh koji ne ispovedamo: primi se u nama, izvitoperi se i samo je mogu zasititi druge tajne. HUAN MANUEL DE PRADA SREDA, 21. DECEMBAR LONDON

Avion „Britiš ervejza" je u sedam ujutro sleteo na Aerodrom „Hitrou", po mraku, kiši i magli. To „englesko" vreme nije previše ometalo Džonatana: nije došao ovde na odmor. Čim je izašao iz aviona, razmenio je nekoliko dolara i otišao do pulta „Herca" kako bi uzeo auto koji je prethodnog dana rezervisao preko interneta. Od Londona do Mančestera je auto-putem trebalo četiri sata. Prvi kilometri su za Džonatana bili užasni. Mislio je da se nikad neće navići da vozi levom stranom. Nekoliko antibritanskih misli mu je prošlo kroz glavu (svi su uvek kritikovali aroganciju Francuza, a šta tek reći za narod koji uporno odbija da prihvati evro, koji vozi levom stranom i koji srednji prst pokazuje zajedno sa kažiprstom?), ali je odbacio ovakve etnocentrične pomisli. Udahnuo je i pomislio kako samo treba da ostane smiren, da vozi sporije i da se koncentriše. Onda je došao do jednog kružnog toka, umalo pogrešio pravac, hteo da uključi migavac, ali je, zbog drugačijeg rasporeda komandi, uključio brisače i umalo se sudario. Na auto-putu je vozio oprezno i sve bolje se snalazio kako su prolazili kilometri. Na periferiji Mančestera uključio je dži-pi-es i uneo u navigator koordinate policijske stanice u Čitam Bridžu. Osetio je nešto kada je stigao pred zgradu sivkaste boje. Mesto je bilo onakvo kakvo je zamišljao. Tu je Madlin radila, tu gde je jednog sumornog jutra Erin Dikson došla da prijavi nestanak kćerke... U holu je pokušao da sazna da li detektiv Džim Flaerti još uvek tu radi. Pošto je odgovor bio potvrdan, pitao je i da li bi mogao da ga primi. „Hteo bih da mu saopštim nove detalje u vezi sa jednom od njegovih istraga." Radnica na prijemu spusti slušalicu i reče mu da je sledi. Prošli su kroz veliku salu uređenu kao open space*, a koju se seća da je video na Madlininoj _____________________________________ *prevod sa engleskog: velika radna prostorija u kojoj su smešteni radni stolovi, a koja nije podeljena na zasebne kancelarije. (Prim. prev.)

139

rođendanskoj fotografiji. Atmosfera u stanici je bila prijatna. Ništa se zapravo nije promenilo svih ovih godina, osim toga što nije više bilo Kantoninog postera, već je na njegovom mestu stajao Vejn Runi. Pa, momci, nije vam to najbolji potez... Službenica ga je uvela u kancelariju koju je Flaerti delio sa nekim mladim lieutnantom*. „Chief detective** će vas primiti." Džonatan pozdravi drugog policajca i uđe u prostoriju. Flaerti je uzeo stari „Kantov" poster i zalepio ga do plakata za koncert grupe „Kleš". Poen za njega... Na tabli od plute zakačio je nekoliko slika sa rođendana, ispraćaja u penziju, raznih proslava... sve iz vremena dok je Madlin „još bila tu". A gore levo je bio okačen požuteli letak odštampan u vreme nestanka Alis Dikson. Ne samo da je Flaerti nije skinuo već ju je stavio pored slike svoje nekadašnje koleginice. Odmah se videlo: obe su imale isti pogled, tužan i mutan, istu lepotu, i obe su odavale utisak da su negde drugde, u svetu koji pripada samo njima, daleko od objektiva onoga ko slika. „Mogu li vam pomoći?", upitao je Flaerti zatvarajući vrata za njim. Džonatan ga pozdravi. Policajac je imao prijatno lice, plavoriđu kosu, impozantni stas. Na slikama je delovao kao „faca", mada je sada izgledao pomalo zapušteno. Naročito pošto mu je stomak kipeo sa svih strana: ne bi mu škodilo nekoliko nedelja na dijeti kako bi izgledao poželjnije. „Imamo zajedničku poznanicu, poručniče", započeo je Džonatan sedajući. „Koga to?" „Madlin Grin." Flaertijeve oči zasijaše. „Madlin... Nije mi se javila otkako je dala otkaz. Kako je ona?" „Rekao bih dobro. Radi kao cvećarka u Parizu." „Čuo sam za to." „Zapravo", nastavi Džonatan, „nisam došao zbog Madlin, već zbog Alis Dikson." Flaerti se uznemirio i namrštio kao da nešto preti. Tada se mogla osetiti napetost, tako da Džonatan više nije želeo da mu uputi savet da drži dijetu. „Vi ste smrdljivi novinar, jel' tako?" „Ne, ja sam kuvar." „Kakav kuvar?" ____________________________________ * Prevod sa engleskog: poručnik. (Prim. prev.) ** Prevd sa engleskog: glavni inspektor. (Prim. prev.)

140

„Običan kuvar." Pošto ga je odmerio od glave do pete, policajac se malo smirio: „Jedno vreme vas je bilo na televiziji, zar ne?" „Da, to sam bio ja." „Pa šta onda tražite u mojoj kancelariji?" „Imam da vam kažem nešto što bi moglo da vas zanima." Policajac krišom pogleda kolegu, a potom na zidni sat koji je pokazivao jedan po podne. „Jeste li ručali?" „Ne još. U London sam stigao jutros avionom iz San Franciska." „Samo da biste razgovarali sa mnom?" „Da." „Dve ulice odavde nalazi se jedan bar u koji odlaze policajci. Može li porcija fish&chips*-a?" „Naravno", odgovorio je Džonatan i krenuo za njim. „Ali, upozoravam vas, to mesto nije kao 'Fet dak'**..." Policajac nije slagao kada je to rekao. Unutra je bilo bučno i osećala s pržena hrana, pivo i znoj. Čim su seli, Flaerti je prešao na stvar: „Delujete simpatično, ali ću vas odmah upozoriti: slučaj Alis Dikson je već dve godine zatvoren, razumete? Tako da ću vam, ako ste došli da me zavitlavate svojim uvrnutim teorijama ili glupavim kvaziotkrićima, prosuti mozak u tanjir, jasno?" „Kao dan", odgovori Džonatan. Možda taj izraz nije baš najprikladniji, pomislio je gledajući kroz prozor kako veliki zagasitosivi oblaci izručuju kišu na bar. „U tom slučaju, slušam vas", rekao je Džim stavivši veliko parče pržene ribe u usta. „Šta se desilo sa Erin Dikson?", počeo je Džonatan. „Devojčicinom majkom? Umrla je prošle godine od predoziranja. Od para koje su joj uplatile grabljivice sa televizije kupila je drogu. Ne tražite od mene da se sažalim nad njenom sudbinom..." „Zašto je slučaj tako brzo zatvoren?" „Tako brzo? Devojčicino srce nam je stiglo pre dve i po godine, pred kraj proleća 2009, deset dana pre nego što je uhapšen Harald Bišop, liverpulski kasapin. Imamo dokaz da je mrtva, kao i zatočenog ubicu, zar to nije _____________________________________ * Prevod sa engleskog: riba sa pomfritom. (Prim. prev.) ** Gastronomski restoran kuvara Hestona Blumentala, smatran za jedan od najuglednijih u Ujedinjenom Kraljevstvu. (Prim. prev.)

141

dovoljno?" „Pročitao sam da je Bišop priznao i neka ubistva koja nije počinio..." „Da, to se često dešava u slučaju serijskih ubica. Još uvek ne znamo pouzdano šta je sve učinio Bišop. Mnogo je rekao, ali uglavnom ne o slučajevima o kojima bismo hteli još od njega da otkrijemo. Kao i mnoga čudovišta slična njemu, i on je u isto vreme potpuno lud i proračunat. Za vreme ispitivanja igra se sa istražiteljima: prizna nešto, pa porekne, pa onda pređe na neki drugi zločin. Nastavili smo da radimo analize nad ostacima koje smo našli u njegovom dvorištu. Još uvek nismo pronašli ništa što odgovara Alisinom DNK, ali to ne mora da znači da je nije ubio." Džonatan je probao prženu ribu, ali mu se smučilo. Osećao se nelagodno na ovom skučenom mestu gde je bilo toplo kao u peći. Otkopčao je dugme na okovratniku i poručio jedan „perje". „Jeste li još uvek zaljubljeni u Madlin Grin?" upitao je otvarajući limenku. Flaerti ga zapanjeno pogleda. Obuzeo ga je bes. „Ma dajte, priznajte, Džime!", nastavio je Džonatan. „Ona je lepa, pametna i dinamična, sa tom sitnom manom koja je čini još privlačnijom. Teško je ne voleti je, zar ne?" Flaerti udari pesnicom o sto. „Odakle vam te..." „Dovoljno je da vidim slike u vašoj kancelariji. Otkako je Madlin otišla, ugojili ste se koliko? Petnaest kila? Dvadeset kila? Zapustili ste se. Mislim da vas je uništio njen odlazak i da..." „Prekinite sa tim glupostima!", rekao je policajac zgrabivši ga za kragnu. Ali to nije sprečilo Džonatana da nastavi: „Takođe mislim da niste nimalo ubeđeni da je Bišop ubio Alis. Sačuvali ste u kancelariji letak o njenom nestanku, jer za vas slučaj neće nikad stvarno biti završen. Siguran sam da svaki dan mislite na Alis. Mislim da ste čak i sami nastavili da istražujete i da ste možda otkrili neke nove činjenice. Ne dokaze koji bi omogućili da se istraga nastavi, već detalje dovoljno uznemirujuće da vam ne daju da spavate..." U Flaertijevom pogledu se videlo da je uznemiren. Zbunjen, popustio je stisak. Džonatan navuče jaknu, ustade i ostavi novčanicu od deset funti na sto. Načinio je nekoliko koraka na kiši, prešao ulicu i stao pod nastrešnicu jedne škole. „Čekajte!", povikao mu je Flaerti pridruživši mu se. „Rekli ste da imate nešto da mi saopštite."

142

Seli su na drvenu klupu, zaštićenu od pljuska. Bio je božićni raspust. Krug oko škole je bio miran i pust. Oluja je bila veoma jaka, a u četvrti je padao težak pljusak koji je pretio sve da potopi. „Nisam Božić Bata", upozorio ga je Džonatan. „Pre nego što vam kažem šta sam otkrio, želim da znam dokle je tačno došla vaša istraga." Džim uzdahnu, ali prihvati da mu saopšti kako napreduje istraživanje: „U pravu ste: mada je slučaj zatvoren, nastavio sam da, u slobodno vreme, istražujem neke tragove koje je otkrila Madlin. A naročito jedan koji se odnosi na Alisin dnevnik koji nas je oduvek zanimao." „Zašto?" „Zato što su u njemu ispisane samo banalne stvari, a ništa zaista 'intimno'..." „Da li ste ga dali na analizu?" „Da, najpre jednom grafologu koji je potvrdio da je reč o autentičnom dokumentu, a zatim i hemičaru. Mada je prilično teško odrediti vreme nastanka novijih pismenih dokaza, dosta toga se može izvući iz nekoliko na brzinu ispisanih strana. Da li ste znali, na primer, da neki proizvođači stavljaju u svoje hemijske olovke 'hemijske markere' kojima se može odrediti godina proizvodnje mastila?" Džonatan odmahnu glavom. Džim nastavi: „Mastilo počinje da stari čim dođe u dodir sa papirom. Njegovi sastojci se razgrađuju u druge proizvode koji se mogu analizirati hromatografski i pomoću infracrvenih zraka. Ukratko, da ne dužim sa detaljima. Grafološki izveštaj je zvanično potvrdio: dnevnik je ispisan od strane Alis, i, mada prati događaje koji su se desili tokom više od godinu dana, ispisan je odjedanput." Džonatan nije bio siguran da razume sve. Džim pojasni svoje otkriće: „Ubeđen sam da se radi o 'prečišćenoj' verziji koju je Alis napisala kako bi sakrila tragove." „Slažem se da je zbunjujuće, ali i ništa preterano značajno, zar ne?" „Ima još nešto", dodade Flaerti. „Muzički instrument koji smo našli u njenoj sobi." „Njena violina?" „Da. Alis je šest godina išla na časove kod Sare Haris, veoma poznate solistkinje koja ju je zapazila dok je dobrovoljno radila u školama. Pošto je bila talentovana, Harisova joj je poklonila dobru ručno rađenu violinu. Radilo se o instrumentu vrednosti od pet do sedam hiljada evra..." „Ali to nije ona što je pronađena u Alisinoj sobi, zar ne?" „Nije, dao sam instrument na analizu: reč je o violini proizvedenoj u Kini

143

koja ne vredi nimalo..." Sada je Džonatan morao da prizna da se radi o uznemirujućem podatku. Da li je Alis prodala violinu pre nego što je nestala? U svakom slučaju, nije je imala kod sebe na snimcima bezbednosne kamere." „Uzalud vrtim sve te informacije, jer ne razumem ništa", reče Džim razočarano. „Da li ste dublje ispitali odakle srce?" „Zar me smatrate početnikom?! Na šta mislite? Na transplantaciju?" „Na primer..." „Naravno da sam ispitao! Uostalom, i nije bilo suviše komplikovano: takve operacije se ne rade po garažama, a mali broj dostupnih organa podrazumeva potpunu transparentnost. Ispitao sam koji su sve adolescenti dobili novo srce u mesecima posle Alisine otmice. Ima svega nekoliko desetina slučajeva. Tačno se zna o kome je reč i procedura je poštovana kod svakog od njih." Džonatan je otvorio ranac i izvadio providnu plastičnu kesicu u kojoj su bila dva papirna ubrusa umrljana čokoladom." „Šta je to?", upitao je Džim pokušavajući da pročita kroz kesu. Prepoznao je sada već poznati rukopis. Prvi redovi su glasili:

Dragi g. Lamprer, hoću reći Džonatane. Bila sam slobodna da izvadim metke iz revolvera i da ih bacim u kantu za smeće na parkingu, dok ste pili kafu...

„Pošaljite ove ubruse u laboratoriju. Pokušajte da uzmete otiske." „Recite mi bar nešto o tome", požali se policajac. „Pogledajte natpis na poleđini i shvatićete." Džim se namršti i vrati mu kesicu. Natpis ispisan zlatastim slovima stajao je na sredini oba ubrusa:

„Benzinske pumpe 'Total' vam žele srećnu Novu 2010. godinu."

„Nemoguće: Alis je tada već šest meseci bila mrtva!" „Pozovite me kad dobijete rezultate", rekao mu je Džonatan pružajući mu svoju vizitkartu. „Čekajte! Vraćate se u San Francisko?" „Da", slagao je Džonatan. „Imam avion večeras, a i imam posla u restoranu." Ustao je i po kiši otišao u kola. Stavio je ključ u bravu, upalio brisače i krenuo. Glava mu je bila na drugom mestu, mislio je o svemu što mu je rekao Flaerti. O dnevniku, o violini... Zadubljen u razmišljanje, nije shvatio da vozi desnom stranom. Idući prilično brzo, autobus se pojavio pred njim. Džonatan vrisnu, svom snagom

144

skrenu auto i odmah ga usmeri na pravu stranu. Tom prilikom mu je spala jedna ratkapna, ogrebao je auto i, osim što se dobro uplašio, ništa mu više nije falilo. Bitno je da je ostao živ.

PARIZ, 16.30

„Ideš kod Džulijane u London?!", viknuo je Rafael. „Tek tako, zato što ti se prohtelo?" „Prijaće mi", odgovori Madlin. Zakazali su sastanak u malom kafeu u Ulici Pergolez u prizemlju zgrade u kojoj je Rafael imao kancelariju." „Kada ideš?" „Rano večeras, 'Evrostarom' u 18.13." „Ali Badnje veče je za tri dana!" Pokušala je da ga odobrovolji: „Nemoj da si takav: vratiću se do tada." „A radnja? Mislio sam da nikad nisi imala više posla?" „Slušaj", ljutito će, „hoću da se vidim sa drugaricom iz Engleske i to je sve! Nismo u srednjem veku, tako da te neću pitati za dozvolu." Gubeći polako strpljenje, ustala je i otišla. Zapanjen, Rafael je platio račun i stigao je kod taksi stanice na Aveniji Grand arme. „Nikada te nisam video takvu", zabrinuto će on. „Nešto te muči?" „Ne, dragi, ne brini. Samo mi je potrebna ta mala pauza, u redu?" „U redu", odgovorio joj je pomažući joj da stavi torbu u gepek taksija. „Nazvaćeš me kad stigneš?" „Naravno", rekla je poljubivši ga. Prišao je vozaču i rekao mu: „Do severne železničke stanice, molim." Auto je otišao. Madlin je kroz prozor mahnula Rafaelu. Arhitekta joj je odgovorio poljupcem. Mlada žena je sačekala da taksi stigne na Trg Etoal pa je rekla vozaču: „Zaboravite severnu stanicu, idem na 'Roasi'. Terminal 1." Madlin je pokazala pasoš i kartu stjuardesi kineskog avio-prevoznika. Za vreme praznika, svi letovi za San Francisko su bili ili popunjeni ili mnogo skupi. Za manje od hiljadu evra na internetu našla je jedino ovu kartu u jednom smeru kod kineske avio-kompanije. Bekstvo u Kaliforniju primoralo ju je i na kratki predah u Pekingu! Ušla je u stakleni hodnik koji je vodio ka avionu. Nosila je stare farmerke, rolku, kožnu jaknu: u odrazima u staklu njena figura nije baš ličila

145

na figuru žene. Nesređene frizure, nenašminkana, delovala je gotovo zapušteno. Njen „neuredni" izgled je oslikavao haos koji je vladao u njenoj duši. Bila je ljuta na sebe što je slagala Rafaela. Njega koji je bio čovek za primer, odgovoran i pažljiv. Znao je za njenu prošlost, a nije je osuđivao. Vratio joj je smirenost i sigurnost. Nije smela tako da mu vraća. Ali, nije oklevala ni trenutka kada je kupovala kartu za drugi kraj sveta posle poziva koji joj je uputio Džim Flaerti. Njen stari kolega je pronašao broj njene radnje i pozvao je početkom popodneva kako bi je upozorio da je izvesni Džonatan Lamprer, čovek koji je tvrdio da je poznaje, došao da mu postavi pitanja u vezi sa slučajem Dikson. Slučaj Dikson... Alis. Samo ovo kratko podsećanje je kao elektrošok objašnjavalo njeno ponašanje u poslednjih nekoliko dana. Bio je to znak! Sudbina se poigrala sa njom na samom početku kada je namestila da ona i Lamprer zamene telefone. Istraga o Žoržu, Frančeski i Džonatanu dovela ju je do Alis! U njenoj duši, ništa nije bilo suviše daleko, niti nejasno. Sećanje na devojčicu je još uvek bilo sveže. Taj jasan lik uzalud je pokušavala da odgura kako bi sačuvala psihičko zdravlje. Tu ranu na duši nijedna vatra ne bi mogla sagoreti. Ne može se čovek tek tako osloboditi svoje prošlosti. Ne može se tek tako umaći živom pesku svojih opsesija. Alis se vraćala po nju. Alis se vraćala da je progoni. Poslednji put, zbog užasa sa poslatim „srcem" prekinula je istragu. Ovog puta je bila spremna da ide do kraja. Nije joj bilo važno koliku cenu će platiti.

146

23. Dvostrano ogledalo Ne znam kuda me vodi put, ali znam da, kada držim tvoju ruku, sigurnije koračam. ALFRED DE MISE ČETVRTAK, 22. DECEMBAR AERODROM U NICI, NA AZURNOJ OBALI 1155

Jako zimsko sunce obasjavalo je pistu. Džonatan je istog jutra otišao iz engleskog sivila u mediteranski prijatni ambijent. Čim je izašao iz aviona, uzeo je taksi za Antib. Pošto na putevima nije bilo zastoja, vozač je sa auto-puta skrenuo na međuokružni put koji se pružao paralelno sa obalom. Na „engleskoj" stazi činilo se kao da je proleće ili da su u Kaliforniji: ljudi su trčali, stariji su šetali pse, a, u vreme ručka, mnogi zaposleni su jeli svoju užinu i posmatrali zaliv Anž sedeći pod senicama. Za dvadeset minuta su stigli u Antib. Prošli su kroz centar grada i skrenuli u Bulevar Garup. Što se više bližio cilju, Džonatan je sve više osećao uzbuđenost. Ko danas živi u „Alisinoj kući"? Pošto je bilo vreme praznika, možda devojčica koju je dopratio pre dve godine i dalje tu slavi Božić sa roditeljima? „Sačekajte me nekoliko minuta", zamolio je vozača kada su stigli na kraj Ulice San-Susi. Kapija je ovog puta bila zatvorena. Nekoliko puta je zvonio i prineo lice bezbednosnoj kameri da bi ga na kraju pustili. Peške je išao peščanom stazom koja je prolazila kroz stabla borova. Vazduh su ispunjavali mirisi majčine dušice, ružmarina i lavande, na terasi pred kućom, čekala ga je žena pedesetih godina. Nosila je maramu na glavi, paletu u ruci i imala nekoliko tamnih fleka na licu: očito ju prekinuo u slikanju. „Kako vam mogu pomoći?", upitala ga je sa izrazitim austrijskim akcentom koji je još više isticao njenu sličnost sa Romi Šnajder. Zvala se Ana Asken i vlasnica je kuće od proleća 2001. Većim delom godine ju je iznajmljivala, najčešće na po nedelju dana, bogatoj ruskoj, engleskoj i holandskoj klijenteli. To je bilo tek pola iznenađenja za Džonatana. Alis ga je, dakle, slagala, njeni „roditelji" nisu bili vlasnici kuće, već su je samo iznajmljivali vreme odmora. „Izvinite što vam smetam, ali tražim porodicu koja je iznajmila kući pre

147

dve godine. Da li vam je poznato ime gospodina i gospođe Kovalski?" Ana Asken odmahnu glavom. Uglavnom se nije sretala sa mušterijama: njen muž, zaljubljenik u „pametne kuće", u potpunosti je automatizovao kuću. Sve funkcioniše putem lozinki i infracrvenih zrakova, koji čine mrežu kojom upravlja informatički program. „Ne znam baš, ali mogu da proverim." Dala je znak Džonatanu da dođe na terasu. Bila je kružnog oblika gledala je na more i stene. Na stolu od tikovine, pored klupe, stajao najsavremeniji laptop sa kojeg se čula opuštajuća muzika. Austrijanka je otvorila jedan dokument u Ekselu u kojem je pisalo ko je sve iznajmljivao kuću. „Evo, gdin i gđa Kovalski. Par iz Amerike, iznajmili su kuću na petnaest dana od 21. decembra 2009. do 4. januara. Čudno je to što su otišli ranije: kuća je već prvog uveče bila prazna." Otišli su samo nekoliko sati pošto se Alis vratila, pomisli Džonatan. „Znate li njihovu adresu?" „Ne, sve su platili u kešu: devet hiljada dolara koje su dostavili nekoliko nedelja unapred u kancelariju mog muža u Njujorku. Nije uobičajeno, ali je tako sa Amerikancima. Oni imaju taj 'kult gotovine'", rekla je pomalo prezrivo. „A novac od garancije?" „Nikad nisu tražili da im ga uplatimo." Prokletstvo... „Da li ste bar nešto sačuvali?" „Samo imejl adresu. Tako smo održavali kontakt." Bez mnogo očekivanja, Džonatan je zabeležio adresu: radilo se o nalogu u Hotmejlu koji je najverovatnije napravljen samo za tu svrhu i kojem se ne može ući u trag. U svakom slučaju se zahvalio Ani Asken na saradnji i zamolio vozača da ga vrati na aerodrom.

14 ČASOVA

Džonatan je pošao ka pultu „Er Fransa" kako bi kupio kartu za let za Pariz u 15 sati. Prošao je zonu za ukrcavanje i, dok je čekao, otišao da pojede sendvič u jednom od restorana sa kojih su se videle piste. Mada se najčešće osećao loše na aerodromima, ovaj u Nici je bio drugačiji. Providni terminal je predstavljao veliku staklenu kupolu nalik na leteći tanjir. Staklena fasada je pružala veličanstveni pogled na Sredozemno

148

more, zaliv Anž i snežne vrhove Esterela. Futurističko i umirujuće, mesto je bilo kao iz mašte. Svetlost je bila svugde, kao u beskrajnom potkrovlju koje lebdi između neba i mora... Skinuo je lastiš i otvorio beležnicu od skaja u koju je upisao detalje iz razgovora sa Džimom Flaertijem. Dopisao je i ono što je saznao od Ane Asken, svestan da nije mnogo napredovao. Iako ga je priča o Alis Dikson duboko potresla, ni sam nije ništa više učinio nego oni koji su na njenom slučaju radili pre njega: što je dublje istraživao, to je misterija bila sve zamršenija, a tragovi sve brojniji i sve više zbunjujući. Upisao je još nekoliko beležaka, pokušao da poveže neke detalje, stavljajući na papir sve pretpostavke koje su mu padale na pamet. Budući tako zamišljen, čekao je da ga prozovu sa pulta za ukrcavanje. Svestan da ga je svaki pokušaj da dođe do nekog zaključka vodio u ćorsokak i da ne može sam da reši zagonetku, shvatio je da mora da stupi u kontakt sa Madlin Grin.

AERODROM U SAN FRANCISKU 8.45

Neskriveno ponosan, pilot kineskog prevoznika je predočio putnicima da se avion zaustavio na pisti pet minuta ranije nego što je bilo predviđeno. Sa torbom na leđima, Madlin je išla za ostalim putnicima koji su se kretali ka kancelariji za strance koji ulaze u zemlju. U potpunosti izvan koloseka, trebalo joj je nekoliko trenutaka da shvati da je tek devet sati ujutro. Kada su joj tražili pasoš, uočila je da je u žurbi zaboravila da preko interneta pošalje formular ESTA* kojim bi joj bio dozvoljen ulazak u SAD! „Bili ste u Njujorku pre nekoliko dana, a formular važi dve godine" smirio ju je službenik. Uzdahnula je i pokušala da se smiri. Pošto nije imala prtljag, otišla je pravo ka taksijima i dala vozaču jedinu Džonatanovu adresu koju je imala, adresu restorana. Bilo je sunčano i toplo. Bilo joj je teško da poveruje da je do pre nekoliko sati bila u pariškom sivilu. Otvorila je prozor da bi bolje osetila blagost klime. Kalifornija... Uvek je maštala da tamo ode, ali se nadala da će to biti neki odmor, sa voljenom osobom. A ne tako iznenada, lažući čoveka koji ju je upravo pitao da se uda za njega. Čoveče... zašto ništa ne uradim kako treba? ______________________________________ *ESTA Electronic System for Travel Authorization (prevod sa engleskog): elektronski sistem za dobijanje vize. (Prim, prev.)

149

Bilo joj je potrebno dve godine da se smiri i stabilizuje, a sva ta ravnoteža je odletela u paramparčad kada su se pojavili duhovi prošlosti. Za nekoliko dana izgubila je sve smernice. Osećala se kao da je izgubljena na ničijoj zemlji, rastrzana između dva života od kojih nijedan nije bio njen. Auto je dvadeset minuta prelazio grad od južnih četvrti sve do Nort Biča. Madlin je u deset sati stigla pred Džonatanov restoran...

ZA TO VREME, U PARIZU

Šest sati uveče. Avion je pošao iz Nice sa zakašnjenjem: zbog iznenadnog štrajka kontrolora leta avion je stajao na pisti skoro sat vremena. Zatim, kada je stigao na „Orli", morao je da čeka dobrih petnaestak minuta da se postave stepenice za silazak. Bio je mrak, bilo je hladno, kiša je pljuštala, obilaznica je bila blokirana: nimalo uviđavan, taksista je pojačao radio do kraja, ne obazirući se na mušteriju. Welcome to Paris! Džonatan nije imao parišku dušu. Za razliku od Njujorka, San Franciska ili gradova na jugoistoku, prestonica nije bila grad za njega. U njoj se nije osećao kao kod kuće, nije mu bila u lepom sećanju i nikad nije poželeo da tu odgaja sina. Saobraćaj se unormalio posle orleanske kapije. Bio je blizu Monparnasa. Proverio je na „svom" telefonu radno vreme Madlinine radnje. Cvećara se zatvara tek u osam uveče. Dakle, za nekoliko minuta će se sresti, pričati. Osetio je i uzbuđenje i strepnju. Nikada pre nije imao utisak da nekoga toliko dobro poznaje, a tako malo ga je viđao. Bilo je dovoljno da zamene telefone i da oseti kako je čvrsto povezan sa njom. Taksi je prošao belforskog lava na Trgu Danfer-Rošro, produžio Bulevarom Raspaj, a zatim skrenuo u Ulicu Delambr. Eto, ostalo je još svega nekoliko metara. Već je uočio zeleni izlog radnje koji je video na slikama na internetu. Jedan kamion koji se zaustavio kod suši restorana blokirao je ulicu. Pošto je bio u žurbi, Džonatan je platio vozaču i ostalih nekoliko metara pretrčao da bi stigao do radnje...

SAN FRANCISKO

Na vratima „Frenč tača", na okačenoj tabli, nalik na đačku, stajalo je obaveštenje:

DRAGI POSETIOCI, RESTORAN ĆE BITI ZATVOREN ZAKLJUČNO SA 26. DECEMBROM. HVALA NA RAZUMEVANJU.

150

Madlin nije mogla da veruje: Džonatan Lamprer na odmoru! Nije valjda da je prešla dvanaest hiljada kilometara... uzalud? Prokletstvo! Trebalo je da bude manje nepromišljena, da se raspita pre polaska na takav put, ali Džim Flaerti joj je rekao da je ugostitelj imao avion prethodno veče. Ponovo je pročitala kredom ispisan poslednji red.

HVALA NA RAZUMEVANJU.

„Razumevanje! Znaš gde možeš da staviš to tvoje razumevanje?", povikala je dok ju je zaprepašćeno gledala jedna starica koja je šetala svog psa.

PARIZ Dragiprijatelji, povodom novogodišnjih praznika, „Žarden ekstraordiner" neće raditi od srede 21. decembra zaključno sa ponedeljkom 26. decembrom. Želimo svima srećnepraznike!

Džonatan je trljao oči u neverici: cvećarka je zatvorila radnju nedelju dana pre Božića! Očigledno je da je mlada Engleskinja poprimila preteranu sklonost Francuza da uzimaju odmor! Najpre je bio zaprepašćen, a onda se iznervirao. Dok je kipteo od besa, začuo je da mu zvoni telefon u džepu. Zvala je Madlin... Ona: „Gde ste?" On: „Hej! Haj! Niste naučili da kažete dobar dan?" Ona: „Dobar dan. Gde ste?" On: „A vi?" Ona: „Zamislite, ispred vašeg restorana!" On: „Molim?" Ona: „U San Francisku sam. Recite mi gde stanujete da dođem kod vas." On: „Ali ni ja nisam kod kuće!" Ona: „Pa, gde ste..." On: „U Parizu, ispred vaše radnje." Ona: „..." On: „..." Ona: „Zašto mi se, zaboga, niste javili?" On: „Zar sam ja kriv? Mogao bih isto da vam zamerim!"

151

Ona: „VI ste počeli da mi čeprkate po telefonu! VI koji se mešate u stvari koje vas se ne tiču! VI koji ste otvorili dosije koji mi je uništio život. VI koji..." On: „DOSTA JE! Slušajte, treba da popričamo licem u lice." Ona: „Teško da ćemo moći na razdaljini od deset hiljada kilometara!" On: „Zato će svako od nas načiniti korak ka onom drugom." Ona: „...?" On: „Predlažem da se nađemo na Menhetnu. Tamo ćemo stići brzo, a sa vremenskom razlikom, bićemo tamo do večeras." Ona: „Vi niste normalni! Pre svega, avioni su puni, moja kreditna kartica je u minusu, i upozoravam vas da..." On: „Imate u 14.30 let 'Junajted erlajnza. Često sam njime išao po Čarlija u Njujork. Treba preći puno miles*, a ja ću vam platiti kartu..." Ona: „Znate šta možete da uradite sa svojom kartom?" On: „Pa, nema potrebe da budete prosti i da se tako izražavate. Bolje mi pošaljite broj pasoša, datum i mesto izdavanja kako bih vam rezervisao kartu." Ona: „Prekinite da mi naređujete i da mi se obraćate kao da sam glupa tinejdžerka! Niste mi tata!" On: „Dobro je što nisam..." Ona: „I prestanite da mi se mešate u život i u moje istrage!" On: „Vaše istrage? Podsećam vas da već dugo niste policajac." Ona: „Ne razumem zašto me uznemiravate i šta hoćete. Hoćete da propevam, jel' tako?" On: „Ne budite smešni, samo hoću da vam pomognem." Ona: „Najpre pomozite samom sebi." On: „Šta hoćete da kažete?" Ona: „Hoću da kažem da vam je život u pravom haosu i da bivša žena krije svašta od vas." On: „Odakle vam to?" Ona: „I ja sam malo preturala..." On: „To je razlog više da popričamo, zar ne?" Ona: „Nemam šta da vam kažem." On: „Slušajte, imam nove informacije o Alis Dikson." Ona: „Vi niste normalni..." On: „Pustite me da vam obja..." Ona: „Nosite se!" _____________________________________ * Prevod sa engleskog: milje. (Prim. prev.)

152

Spustila je slušalicu. Pokušao je da je ponovo dobije, ali je isključila telefon. Ljudi moji! Nimalo mu nije olakšavala... Niz munja je išarao tamne oblake, a potom je zagrmelo. Kiša je i dalje pljuštala. Džonatan nije imao ni kišobran ni kapuljaču, a mantil mu je bio sav mokar. Pokušao je da dovikne taksi, ali nije bio u Njujorku. Razočaran, krenuo je peške ka stanici na Monparnasu i stao u red. Tamna i usamljena silueta odvratne kule izobličavala je pariško nebo. Kao i svaki put kada dođe u ovu četvrt, pitao se kako su mogli da sagrade taj mračni, čudovišni i ružni kostur. Čim je ušao u taksi, čuo je da mu je stigla poruka na mobilnom koji mu se nalazio u džepu kišnog mantila. Bila je to Madlin. Poruka se sastojala iz niza brojeva i slova, a u natpisu je pisalo:

„Isporučeno u Mančesteru, 19. juna 2008."

Na Aerodromu „Šarl de Gol" Džonatan je seo na avion „Er Fransa" u 21.10. Let je trajao sedam sati i pedeset pet minuta, te je u Njujorku sleteo na Aerodrom „Kenedi" u 23.05. Madlin je otišla iz San Franciska u 14.30. Primila je na mejl elektronski primerak karte koju joj je obećao Džonatan. Do Njujorka je putovala pet sati i dvadeset pet minuta. Bilo je 22.55 kada je sletela na „Kenedi".

NJUJORK

Tek što se iskrcao, Džonatan je otišao da pogleda tablu sa dolascima. Madlinin avion je sleteo deset minuta pre njegovog. Mada nije znao gde ga čeka, dvoumio se da li da je pozove, a onda je primetio restoran „Port di Sjel", gde su se bili sudarili. Možda... Prišao je kafeteriji i pogledao kroz prozor. Madlin je sedela sa poručenom kafom i đevrekom. Trebalo mu je vremena da je prepozna. Elegantna fashion victim* ustupila je mesto urbanoj girl next door**. Nije bila našminkana. Nosila je starke umesto cipela, kožnu jaknu umesto „Pradinog" mantila, a umesto Armiranog prtljaga, na klupi je stajao običan ranac. Kosa joj je bila uvijena u punđu, dok su neki plavi pramenovi bili raspušteni, delimično skrivajući ožiljak i dajući crtu ženstvenosti njenom novom izgledu. Džonatan diskretno pokuca nekoliko puta na staklo, kao da je _____________________________________ * Prevod sa engleskog: robinja mode. (Prim, prev.) ** Prevod sa engleskog: devojka iz komšiluka. (Prim, prev.)

153

kucao na vrata. Kada je podigla pogled ka njemu, odmah je shvatio da osoba koju ima pred sobom nema nikakve veze sa mladom lepom elegantnom ženom koju je sreo prošle subote. Chief detective iz Mančestera je prevladao u odnosu na cvećarku iz Pariza. „Dobro veče", rekao je približavajući se stolu. Madlinine oči su zbog nedostatka sna bile crvene i sijale su od umora. „Dobro veče, dobro veče... Više ne znam ni koliko je sati, ni koji je dan..." „Doneo sam vam nešto", rekao je pružajući joj njen telefon." I ona je iz džepa izvadila mobilni i bacila ga Džonatanu. Od ovog trenutka više nisu sami.

154

TREĆI DEO Jedno za drugo 24. Ono što mrtvi ostave živima Ono što mrtvi ostave živima [...] je svakako neutešna žalost, ali i povećana želja za životom, za oacvarenjem onoga od čega su se pokojnici očito morali odvojiti, a stoje ostalo nedovršeno. FRANSOA ČENG MANČESTER POLICIJSKA STANICA U ČITAM BRIDŽU, 4 UJUTRO

U polumraku svoje kancelarije, Džim Flaerti je pojačao grejalicu, koju je velikodušno obezbedila uprava, a koja je međutim počela da duva hladan vazduh. Utoliko gore, pošto će morati da zadrži šal i zimsku jaknu. Dan pre Badnje večeri stanica je bila gotovo pusta. Kada se radilo o uzimanjima iskaza, noć je bila mirna: hladnoća koja je paralisala severozapad Engleske bar je, ako ništa drugo, zaustavila kriminalce. Oštar zvuk je najavio da mu je stigao mejl. Džim pogleda u ekran, a oči mu se zasijaše. Ovo pismo je čekao: izveštaj grafologa kome je poslao fotografiju ubrusa koji mu je poverio Džonatan Lamprer. Prethodnog dana, kada je popunio formular, video je da mu je zahtev odbijen pod izgovorom da je slučaj Dikson zatvoren i da uprava više nema više ni vremena ni novca da mu posveti. Zato je preduzeo sporedne mere i obratio se jednoj od svojih predavača iz policijske škole: Meri Lodž, koja je nekada bila šef tima veštaka pri Skotland jardu pod nazivom „Upoređivanje rukopisa". Mada trenutno radi za veliki novac kao savetnik, pristala je da mu besplatno učini uslugu. Džim je sa uzbuđenjem više puta pročitao poštu. Zaključak izveštaja je bio neodređen. Rečenice na ubrusu je mogla ispisati Alis, ali rukopis se menja s vremenom: pošto je novi rukopis bio „zreliji" od onog u dnevniku, nije se moglo doći do nedvosmislene identifikacije. Džim uzdahnu. Ovi prokleti stručnjaci nikad ne žele da se kompromituju... Začula se buka. Neko otvori vrata kancelarije bez kucanja. Flaerti pridiže glavu i zažmirivši prepozna kolegu Trevora Konrada. „ Al' je ovde hladno!", primeti mladi policajac i ponovo zakopča jaknu.

155

„Jesi završio?", upita Džim. „Upozoravam te da je ovo poslednji put da si me naterao da radim celu noć na slučaju koji je mesecima zatvoren. Nije nimalo bilo lako uzeti te otiske, veruj mi...", rekao je vraćajući mu plastičnu kesicu u kojoj je bio ključni dokaz, čuveni papirni ubrus uprljan čokoladom. „Da li si otkrio nešto korisno?" „Bilo kako bilo, radio sam kao lud. Upotrebio sam diazafluoren sprej. Imam tragove, ali samo delimično." Dao mu je USB uređaj upozorivši ga: „Nasnimio sam ti sve izveštaje, ali sve je u haosu: nemoj da očekuješ da ćeš naći ceo daktilogram." „Hvala, Trevore." „E pa, ja odoh. Zbog tvojih gluposti, Koni će da pomisli da imam ljubavnicu", ljutito će mladi inspektor izlazeći. Pošto je ostao sam, Džim je ubacio „fleš" u kompjuter. Trevor je uspeo da izoluje desetak fragmenata, od kojih se dva ili tri činilo upotrebljivo. Džim ih je prekopirao na radnu površinu. Uvećao je slike i dugo i opčinjeno posmatrao isprepletane krive linije, zavoje i brazde koje ukrašavaju kožu naših prstiju i čine svakoga od nas jedinstvenim. Sa zebnjom je otvorio fajl sa otiscima prstiju. Znao je da ima samo to, ali je ipak verovao da će ga poslužiti sreća i pored samotne i hladne noći. Pokrenuo je upoređivanje tri fragmenta sa stotinama hiljada otisaka sadržanih u bazi podataka. Program je započeo vrtoglavo brzu pretragu. U toj oblasti, engleski zakon je bio jedan od najzahtevnijih na svetu: potrebno je istovremeno prisustvo šesnaest tačaka podudaranja kao bi se moglo potvrditi da su dva otiska identična. Najednom se na ekranu pojavilo tužno lice Alis Dikson. Džima prođe jeza: otisci na ubrusu su nesumnjivo pripadali devojčici. Onaj Džonatan Lamprer mu nije ispričao bilo šta. Alis je bila živa u decembru 2009, više od šest meseci pošto su joj izvadili srce! Ruke su mu drhtale, a u glavi mu se sve pomešalo. Ponovo će pokrenuti istragu. Obavestiće šefa, medije, Madlin. Ovog puta će je pronaći. Nije smeo ni trena da izgubi, nije... Tup zvuk praska prekinuo je noćnu tišinu. Ispaljen izbliza, metak je ubio Džima na mestu. Senka je bila ušla kroz prozor. Obučen u crno od glave do pete, ubica je obavio zadatak za koji je bio plaćen. Pištolj je stavio u Džimovu ruku kako bi izgledalo da je reč o

156

samoubistvu, a onda je, kao što su mu naredili, uzeo i plastičnu kesicu u kojoj je bio papirni ubrus, kao i USB uređaj. Potom je povezao hard-disk sa kompjuterom pokojnog policajca i ubacio mu virus „Černobil 2012": užasnu gadost koja u rekordnom roku inficira programe u kompjuteru, briše sadržinu hard-diska i onemogućava njegovo pokretanje. Sve je potrajalo manje od pola minuta. Sada je trebalo pobeći. Mada je stanica bila gotovo prazna, neko će se zasigurno ubrzo pojaviti u kancelariji. Prigušivač na „bereti" ipak nije bio u potpunosti siguran. Ublažavao je i prigušivao jačinu odjeka, ali ga nije svodio samo na kratak šum kao na filmu. Senka je brzo spakovala svoju opremu. U trenutku kada se spremala da izađe kroz prozor, začula je vibriranje Džimovog telefona na radnom stolu. Nije mogla da ne baci pogled na smartfon: na ekranu je bilo prikazano ime.

MADLIN

157

25. Grad koji nikada ne spava Muškarci razgovaraju sa ženama da bi spavali sa njima; žene spavaju sa muškarcima kako bi razgovarale sa njima. DŽEJ MAKINERI ZA TO VREME, U NJUJORKU...

„Ništa: Džim ne odgovara", rekla je Madlin spuštajući slušalicu dok se taksi parkirao ispred jednog restorana u Grinič Vilidžu. Džonatan joj je otvorio vrata. „Nemoj da se čudiš, sad je 5 ujutro u Mančesteru! Vaš Džim još spava, to je sve..." Inspektorka je ušla za Francuzom u bar. Čim su ušli, gazda je odmah prepoznao nekadašnjeg kuvara: „Džonatane! Uvek je zadovoljstvo videti te, znaš!" „Drago mi je da se ponovo srećemo, Alberto." Gazda ih je odveo do jednog stola kod prozora. „Doneću vam dva spešl uana'", rekao je odlazeći. Madlin je još jednom pozvala Flaertija, ali ponovo bez uspeha. Nešto tu nije bilo u redu... „Džim je pravi radoholičar. Poznajući ga, i imajući u vidu sve šta ste mu rekli, sigurno je učinio sve kako bi ubrzao uključivanje tima forenzičara. A sada bi već trebalo da ima i prve rezultate." „Božić je za dva dana: sve službe rade ograničeno. Pozovite ga sutra ujutro." „Hmm", Madlin mu je dala za pravo. „Kad smo kod toga, gde ste mislili da prespavam? Pošto mi se mnogo spava i..." „Ne brinite za to: ići ćemo kod Kler." „Kler Lisje? Vaše nekadašnje pomoćnice u 'Imperatoru'?" „Da, stan joj je nedaleko odavde. Zvao sam je da je pitam. Nije u Njujorku za Božić, tako da tim pre neće biti problema." „Gde sada radi?" „U Hongkongu, u jednom od restorana Džoela Robišona." Madlin kinu. Džonatan joj dade papirnu maramicu. Alis je možda živa..., pomislila je dok su joj se oči sijale. Zatečena Džonatanovim otkrićima, pokušavala je da umiri svoj unutrašnji glas, trudeći se da se ne uzbuđuje previše, jer nije želela da se zanosi dok ne dobije konkretne dokaze. „Ide jelo!", povikao je Alberto dok je nosio specijalitet kuće: dva

158

polupečena hamburgera u hrskavom hlebu, sa lukom, krastavcima i sotiranim krompirom. Smešten na severu Grinič Vilidža, na uglu Juniversiti plejsa i Četrnaeste ulice, restoran „Kod Alberta" bio je jedan od poslednjih autentičnih restorana na Menhetnu. Otvoren dvadeset četiri časa, ovaj vagon-restoran je svojim retro ambijentom privlačio gomilu noćobdija koji su dolazili na omlet, French Toasts*, hot-dogove, vafl i pancakes**. Amerikanac italijanskog porekla je stavio i po čašu milkšejka pored obadva tanjira. „Večeras ja častim. Ne, Džonatane, nemoj da mi se protiviš, molim te! Uostalom, ovo je možda i poslednja prilika za to..." „Zbog čega?" „I mene su se dokopali!", reče Alberto pokazujući plakat okačen na zid. U obaveštenju se saopštava klijentima da će, zbog previsoke cene zakupa, restoran biti zatvoren na proleće, te da su ovo poslednji dani da je otvoren. „Žao mi je", sažaljivo će Džonatan. „Pa šta, otvoriću nešto na nekom drugom mestu.", odvrati mu sada veselim tonom i nestade u kuhinju. Madlin je zgrabila sendvič čim je kuvar otišao od stola. „Mnogo sam gladna", rekla je jedući svoj „spešl uan". Ništa manje gladan, ni Džonatan se nije libio da prione na posao. Dok su jeli, uživali su u šarmu restorana. Radilo se o mestu van vremena u kojem su se veselo mešali art deko, sjajni hromirani elementi i drveni nameštaj. Na zidu iza pulta su stajale okačene fotografije sa posvetom na kojima su poznate ličnosti od Vudija Alena do gradonačelnika Njujorka koje su dolazile da probaju testenine ili arančini. U dnu sale, na starom džuboksu se čuo Famous Blue Raincoat, jedna od najlepših pesama Leonarda Koena, i pored sumornosti i mračnog teksta. Džonatan je krajičkom oka posmatrao mladu Engleskinju kako halapljivo jede svoj hamburger. „Kako je to čudno, prvi put kada sam vas video mogao sam se zakleti da ste vegetarijanac i da su vam dovoljna dva lista salate dnevno." „To je samo privid..." nasmešila se. Prošlo je jedan sat posle ponoći. Sedeli su jedno preko puta drugog, na tapaciranoj klupi, koristeći te trenutke odmora. Mada su bili umorni, imali su utisak da su se tek probudili. Poslednjih nekoliko sati su osetili kako im od novog naleta adrenalina krv brže struji. Džonatana je napustio osećaj ____________________________________ * Prevod sa engleskog: prženice. (Prim. prev.) ** Prevod sa engleskog: palačinke. (Prim. prev.)

159

obamrlosti i ogorčenja koji ga je dve godine pratio. A Madlin je prestala da veruje da će je njen mali život bez trzavica zaštititi od demona. Taj zajednički, pomalo nestvaran trenutak, bio je njihova „sigurna luka": oaza mira pred povratak nevremena koje samo može biti još surovije i razornije. Nisu se kajali zbog svog izbora, mada su znali da ih čeka put u nepoznato: praznina, upitanost, strah... šta li će se desiti sutra? Čemu li ih vodi ova istraga? Da li će moći da se suoče sa ovom pustolovinom, ili će pak izaći iz nje još ozleđeniji? Jedan od telefona na stolu je zavibrirao. U isto vreme su pogledali. Nesvesno su spustili svoje telefone jedan do drugog. Zvonio je Džonatanov telefon, a zvao je Rafael. „Mislim da je za vas", rekao je pružajući joj ga. „Prilično smelo od vas što ste ga uneli u moj imenik!" „Žao mi je, tražio mi je vaš broj. Još ne zna da sam uzela natrag svoj telefon." Mobilni je i dalje vibrirao. „Hoćete odgovoriti?" „Ne, ne usuđujem se." „Slušajte, shvatam da me se to ne tiče i ne znam šta ste mu rekli dok ste odlazili, ali mislim da ne bi trebalo da držite prijatelja u neizvesnosti..." „U pravu ste: to vas se ne tiče." Telefon prestade da se trese. Džonatan je pogleda prekorno. „Da li zna da ste ovde?" Ona slegnu ramenima. „Misli da sam u Londonu." „Kod vaše drugarice Džulijane, jel' tako?" Klimnula je glavom. „Mora da je pričao sa njom", pretpostavio je Džonatan. „Pa zna da niste tamo." „Zvaću ga sutra." „Sutra? Pa on sigurno mnogo brine! Pozvaće aerodrome, policijske stanice, bolnice..." „Prestanite da se folirate! Kad ste već kod toga, mogao bi i da obavesti medije, zar ne?" „Zar nemate srca? Ni sažaljenja za tog jadnog čoveka koji je zabrinut zbog vas?" „Vi se šalite? I Rafael nije jadan!" „Stvarno ste sve iste!"

160

„Nisam ja kriva što vi imate problem sa ženama!" „Niste iskreni prema njemu! Recite mu istinu." „ A šta je istina?" „Da ga ne volite više. Da je za vas bio samo slamka spasa, potpora koja..." Podigla je ruku da ga ošamari, ali on ju je ščepao i izbegao zasluženi šamar. „Savetujem vam da se smirite." Ustao je, obukao mantil, uzeo telefon i izašao na trotoar da popuši cigaretu. Neonska svetiljka na tabli je sijala u noći. Ledeni vetar je činio da bude još hladnije. Džonatan je pokušao rukama da zaštiti plamen upaljača, ali je oluja bila toliko jaka da mu je bilo potrebno nekoliko pokušaja da upali cigaretu. Madlin se, besna, uputila ka šanku kako bi poručila dupli viski koji je razblažila sokom od ananasa. Na džuboksu je dubok i hrapav glas Leonarda Koena ustupio mesto ritam-gitari i bubnjevima „Bitlsa". I Need You, pevao je Džordž Harison. Radilo se o laganoj i jednostavnoj melodiji u duhu šezdesetih koju je „treći Bitls" napisao za Peti Bojd, iz vremena kada su se voleli, mnogo pre nego što ga je napustila zbog Erika Kleptona. Madlin se vratila za sto sa koktelom u ruci. Pogledala je kroz prozor tog čudnog čoveka koga je znala tek nedelju dana, a koji je poslednjih dana bio glavna tema njenog razmišljanja, i gotovo predmet njene opsesije. Umotan u mantil posmatrao je nebo. Bela svetlost ulične svetiljke davala mu je pomalo detinjast i melanholičan izgled. Na svetlosti ulične svetiljke izgledao je pomalo detinjasto i melanholično, kao da je obasjan mesečinom. Imao je nečeg privlačnog i dirljivog. Bio je jednostavnog šarma, lica koje je ulivalo poverenje. Delovao je iskreno, nepokvareno, velikodušno. Kada ju je pogledao, nešto se promenilo. Zadrhtala je i iznenada osetila kako joj se stomak previja. Što je duže trajalo to neočekivano osećanje, to joj je srce jače udaralo, noge podrhtavale, a leptirići leteli po stomaku. Bila je u potpunosti iznenađena. U potpunosti zatečena, pitala se odakle to uzbuđenje koje ju je naprečac dezorijentisalo. Više ništa nije bilo pod njenom kontrolom. Uznemirena, nesposobna da se opire, nije mogla da ga ne gleda u oči. Sada joj se njegovo lice činilo poznatim, kao da ga oduvek zna. Džonatan povuče dim i ispusti kolut plavog dima kojem je, zbog hladnoće, bilo potrebno dugo da se raspe. Osećajući da ga Madlin posmatra sa druge strane stakla, okrenuo se i, po prvi put, pogledi su im se odista sreli.

161

Ta žena... Znao je da se iza te hladne i debele ljušture krije osećajna i složena ličnost. Zahvaljujući njoj se oslobodio obamrlosti. Ponovo je osetio tu nevidljivu nit koja ih spaja. Tih poslednjih dana su ubrzano upoznavali jedno drugo. Pothranjivali su opsednutost onim drugim tako što su saznavali najintimnije tajne, mane, krhkosti, izdržljivosti, otkrivali snagu i slabost onog drugog, i kao da im se sve podudaralo. Na nekoliko trenutaka su bili sjedinjeni u savršenoj skladnosti. Ti trenuci su ličili na kakav zanos, na prosvetljenje, na nagon za životom. Imajući u vidu pređeni put i sve šta su stavili na kocku kako bi se sreli, svakako su morali da priznaju da su twin souls*: duše koje su se prepoznale i koje su pronašle put jedna do druge. Sada je među njima bilo jasno, osećao se polet, alhemija. Iskonski osećaj koji je vraćao na zebnje i nade iz detinjstva. Neoboriva sigurnost da se najzad nalaze pred osobom koja će moći da ispuni prazninu u njihovom životu, da pobedi njihove strahove i da zaleči rane iz prošlosti. Madlin se predala tom novom osećaju. Kao da je bez padobrana skočila u prazno. Ponovo se setila njihovog prvog susreta. Ničeg ne bi bilo da se nisu sudarili na aerodromu. Ničeg ne bi bilo da u nepažnji nisu zamenili telefone. Da je u kafeteriju ušla pola minuta pre ili kasnije, ne bi se nikada sreli. Bilo im je suđeno. Sudbina je htela da se spoje u presudnom trenutku, kako je govorila njegova baka... Dok je stajao u noći, Džonatan se prepustio razdirućem plamenu koji je sagorevao veze sa prošlosti i iscrtavao obrise budućnosti. Čarolija je trajala manje od minut. Iznenada je prestala. Telefon mu je zazvonio u džepu. Rafael je ponovo iskušavao sreću. Ovog puta Džonatan se javio. Vratio se u restoran, seo za svoje mesto i pružio telefon Madlin. „Za vas je." Surovi povratak u realnost.

DVADESET MINUTA KASNIJE

„Ne budite detinjasti! Prehladićete se u toj jaknici!" Zima je bila sve oštrija. Obučena samo u džemper i kožnu jaknu, Madlin je išla za Džonatanom duž Četrnaeste ulice, ali je uporno odbijala da obuče mantil koji joj je nudio. „Sutra kad budete imali temperaturu četrdeset stepeni, nećete biti tako odvažni..." _____________________________________

* Prevod sa engleskog: srodne duše. (Prim, prev.)

162

Na uglu Šeste avenije svratio je u prodavnicu da kupi vodu, kafu kao i platnenu kesu punu cepanica i drva za potpalu. „Otkud znate da ima kamin?" „Zato što, zamislite, poznajem tu kuću. Pomogao sam Kler kada ju je kupovala, bio sam joj garant." „Bili ste vrlo bliski vas dvoje, zar ne?" „Da, bila mi je mnogo dobra prijateljica. Dobro, hoćete li da obučete mantil ili ne?" „Ne, hvala. Ovde je stvarno predivno", oduševljeno će ona dok su išli kroz četvrt. U gradu u kojem se stalno dešavaju promene, Grinič Vilidž je predstavljao neku vrstu mesta zaštićenog od modernizacije. Kada je Madlin bila na Menhetnu sa Rafaelom, odseli su u Midtaunu, posetili Tajms skver, muzeje i radnje na Petoj aveniji. Ovde je otkrivala Njujork bez onih nebodera. Stambenu zonu Njujorka sa svojim otmenim kućama od cigle i stepenicama od kamena koje podsećaju na buržoaske četvrti starog Londona. A naročito je, nasuprot pravolinijskim putevima koji su davali oštre crte ostatku grada, Vilidž bio isprepletan vijugavim ulicama izgrađenim na nekadašnjim seoskim putevima, što svedoči o tome da je Grinič nekada bio samo malo seosko naselje. Uprkos zimi i kasnim satima, u barovima i malim restoranima još uvek je bilo živo. U ulicama oivičenim stablima drveća sreli su ljude koji su trčali sa psima, dok su studenti Njujorškog univerziteta slavili početak božićnog raspusta pevajući Christmas Carols* pod uličnim svetiljkama. „Ovaj grad stvarno nikad ne spava!", zaključila je. „Da, legenda ne laže kada je o tome reč..." Dok su se približavali Vašington skveru, Džonatan je skrenuo u malu kaldrmisanu ulicu na čijem početku je stajala kapija. „Makdugal Eli je nekada bila skup štala koje su pripadale vilama koje su okruživale park", objasnio joj je unoseći šifru kako bi otvorio kapiju. „Izgleda da je ovo poslednja ulica na Menhetnu koju su osvetljavale svetiljke na plin." Išli su uzanom slepom ulicom čija je dužina bila oko stotinak metara. Teško je bilo poverovati da su u Njujorku, na početku dvadeset prvog veka, jer je mesto imalo nečeg čarobnog i vanvremenskog. Zaustavili su se ispred jedne živopisne kuće od prizemlja i jednog sprata. Sledeći Klerina uputstva, Džonatan je podigao zemljani lonac u dnu zida ispod kojeg se nalazio privezak sa ključevima. ____________________________________

* Prevod sa engleskog: Božićne pesme. (Prim. prev.)

163

Pritisnuo je prekidač i upalio svetlo i grejanje, a potom je poredao drva u kamin. Madlin je zavirila u sve prostorije. Kuća je bila renovirana sa ukusom. Nameštaj je bio moderan, ali su sačuvani i neki prvobitni elementi, kao zidovi od crvene cigle, drvene grede i neobični krovni prozor koji je činio da mesto izgleda bajkovito. Mlada Engleskinja je radoznalo gledala fotografije okačene po zidovima. Kler Lisje je bila lepa devojka, visoka i sportske građe. Odmah je bila ljubomorna na nju. „Zar vam nije čudno to što vas ima na većini slika u ovoj kući?" „Kako to?", upitao je Džonatan paleći šibicu kako bi zapalio vatru. „Ima vas svugde: Kler i Džonatan za šporetom, Kler i Džonatan na ribljoj pijaci, Kler i Džonatan kod 'Dina i Deluke', Kler i Džonatan na zelenoj pijaci, Kler i Džonatan sa tom i tom poznatom ličnosti..." „Prijatelji smo. Normalno je da je sačuvala uspomene." „Pored njenog oca, vi ste jedini muškarac na svim ovim fotografijama!" „Pravite mi scenu sad?" „Ko je ta devojka? Vaša ljubavnica?" „Ne! Koliko puta ćete me to pitati?" „Ali, očigledno je da je zaljubljena u vas." „Nije mi to poznato." „Kažem vam." „A šta to menja?" „Mogli ste joj se približiti kada ste se razveli. Mlada je, mnogo lepa, očigledno pametna..." „Dobro, sad je dosta." „Nije, objasnite mi." „Nema šta da vam objasnim." „Hoćete ja da pokušam?", izazivala ga je nagnuvši se ka njemu. „Ne, ne baš." Džonatan je pokušao da se povuče, ali su mu leđa bila uz kamin u kojem je gorela vatra. „Ipak ću pokušati! Kler Lisje je savršena: blaga, ljubazna i ozbiljna devojka. Bila bi idealna majka ako biste imali još dece. Mnogo je cenite i poštujete, ali... Kako da kažem?... To bi bilo isuviše lako, isuviše savršeno..." Madlin se još više bila približila. Usne su joj bile na svega nekoli centimetra od Džonatanovih. Nastavila je: „Ali vi u ljubavi ne tražite to, zar ne? Vama je potrebna strast, halabuka, osvajanje. Ukratko, Kler nije žena za vas..."

164

Džonatan je oklevao da odgovori. Osećao je Madlinin dah. Dovela je provokaciju do vrhunca: „ A ja? Da li sam ja žena za vas?" Pripio se uz nju i poljubio je. Džonatan nije vodio ljubav otkako se razveo od žene. Nespretno je skinu jaknu i džemper mladoj ženi. Ona mu je otkopčavala košulju dok ga je ujedala po vratu. Izmakao se kako bi je mazio po licu i ljubio. Odisala je svežinom i mirisala na južno voće, nanu i lavandu. Tanano i vitko Madlinino telo se uvijalo oko njega i oboje su pali na kauč. Kukovi su im se talasali. Tela su im se pomešala u kakvu skulpturu u pokretu, svu u povojima i šupljinama, dok su se talasala na mesečini. Njihova kosa, njihovi mirisi, njihova koža, njihove usne, sve se po mešalo. Prepustili su se zadovoljstvu očiju uprtih jedno u drugo. Napolju, u gradu koji nikada ne spava, život je tekao dalje.

165

26. Devojka sa modiljanijevskim očima Non sum qualis eram*. HORACIJE ZA TO VREME, NA DŽULIJARDU, NAJUGLEDNIJOJ UMETNIČKOJ ŠKOLI U NJUJORKU

„Upravo sam primila poruku od Luka!", uzviknula je Lorelaj otvarajući vrata kupatila i pokazujući cimerki svoj mobilni. Glave nagnute nad lavabo, sa četkicom u ustima, Alis je upita: „Ša koče?" „Molim?" Devojka ispra zube pa ponovi: „Šta hoće?" „Poziva me na večeru sutra uveče u 'Kafe Luksemburg'!" „Srećnice! Zar ti se ne čini da liči na Rajana Renoldsa?" „U svakom slučaju, ima slatku guzu!", povikala je Lorelaj dok je zatvarala vrata. Kad je ostala sama, Alis se pogledala u ogledalo i skinula šminku! vlažnom maramicom. U ogledalu se video lik lepe devojke od sedamnaest godina, nežnih crta lica oivičenog plavom kosom. Imala je visoko čelo, pune usne i visoko postavljene jagodice. Tamne plavozelene oči bile su u suprotnosti sa bledim tenom. U školi su svi mislili zbog njenog izgleda da je poljskog porekla. Zvala se Alis Kovalski. Tako je, bar, pisalo u ličnoj karti... Završila je sa sređivanjem i još koji trenutak se poigravala sa svojim likom brzo menjajući izraze lica. Kao na pripremama za časove glume, napravila je namrgođenu grimasu, upućujući čas stidljiv čas izazivački. Pridružila se Lorelaj u velikoj sobi koju su delile. Uzbuđena zbog predstojećeg sastanka, mlada afroamerička operska pevačica je pojačala Ledi Gagu do maksimuma i isprobavala različite odevne kombinacije ispred ogledala: crnu haljinu i jaknu od tvida kao da glumi u „Tračari", vintage haljinu, pomalo cigansku, farmerke i šarenu majicu kao Kameron Dijaz... „Mrtva sam umorna", reča Alis skupivši se pod pokrivačem. „Nije čudo. Večeras si bila glavna na plesu!" Lepi sopran je mislila na predstavu za kraj godine koju su organizovali _____________________________________ * Nisam više ono što sam bio. (Prim. prev.)

166

učenici sa njihovog smera: radilo se o komadu „West Side Story''* u kojem je Alis igrala Mariju. „Stvarno misliš da sam bila dobra?" „Sjajna! Jednako si nadarena za mjuzikl kao i za violinu." Alis joj se zahvalila crveneći u obrazima. Za dobrih petnaest minuta, dve devojke su se ispričale, prisećajući se filma koji su gledale te večeri. „Prokletstvo, zaboravila sam torbu u garderobi!", najednom se setila Alis. „Ništa strašno, uzećeš je sutra, zar ne?" „Problem je u tome što su mi lekovi u njoj." „Ono što uzimaš da ti organizam ne bi odbio transplantovani organ?" „A naročito pilule protiv visokog pritiska", rekla je sedajući na krevet u turski sed. Zamišljena, posle nekoliko trenutaka reče: „Odoh", odlučila je pre nego što je skočila na pod. Navukla je donji deo trenerke na pidžamu i otvorila ormar kako bi uzela bluzu. Bez razmišljanja je uzela prvu sa gomile: postavljen pamučni rozesivi džemper sa kapuljačom i grbom Mančester junajteda. Bio je to jedini trag njenog prethodnog života. Obula je platnene patike, ne vezavši pertle. „Ujedno ću otići do automata", reče. „Jede mi se keks i mleko od jagode." „Hoćeš mi uzeti pakovanje vafla?", zamolila ju je roommate**. „U redu. Vidimo se posle." Alis izađe iz sobe. U hodniku je bilo opušteno. Atmosfera u internatu je, dan pred školski raspust, bila praznična. U studentskom domu je stanovalo više od trista studenata na dvanaest poslednjih spratova Linkoln centra: bilo je tu budućih plesača, glumaca i muzičara pedeset različitih nacionalnosti! Mada je bilo skoro dva sata ujutro, učenici su išli iz sobe u sobu. Mnogi su se pakovali kako bi narednog dana otišli iz doma i proveli Božić sa porodicom. Kad je stigla u hol, Alis je pozvala lift. Dok je čekala, gledala je kroz prozor svetla zgrada kako se odražavaju na površini reke. Budući da je još uvek bila pod utiskom predstave, načinila je mali plesni korak. Na kraju te godine, više nego ikad je bila zahvalna prema životu. Šta bi bilo od nje da je ostala u Mančesteru? Da li bi bar bila živa? Verovatno ne. Ovde, na Menhetnu, preporodila se i, uprkos posledicama transplantacije srca, živela među oblacima. Ona, devojčica iz Čitam Bridža, večeras je igrala glavnu ulogu u predstavi najuglednije umetničke škole u Njujorku! _____________________________________ *Priča sa zapadne strane". (Prim, prev.) **Prevod sa engleskog: cimerka. (Prim. prev.)

167

Iznenada ju je uhvatila jeza, pa je stavila ruke u džepove. Stari roze džemper je oživeo sećanja dok su joj kroz glavu vrtoglavom brzinom prolazile slike iz njenog prethodnog života: njena majka, njen kraj, škola, beda, stare zgrade, kiša, strašna usamljenost i strah koji ju je uvek pratio. Mada je danas imala uznemirujuće snove, nije se pokajala zbog donete odluke. Niti će ikada. Ovde, na Džulijardu, svi su bili zaljubljeni u umetnost i kulturu. Ljudi su otvoreni prema idejama, tolerantni, originalni i jedni na druge deluju podstičući. Život je bio lak, a uslovi za rad povoljni: ako je htela, mogla je usred noći da vežba na violini u zvučno izolovanim salama kojih je bilo na svakom spratu. U školi je bilo i više koncertnih i pozorišnih sala, fizioterapeutska klinika, centar za. fitness... Kada je lift najzad stigao, Alis je pritisnula dugme za dvanaesti sprat, gde se nalazio veliki zajednički dnevni boravak. U prostoriji je još uvek bilo živo: neki učenici su gledali koncert na ogromnom ekranu, drugi su igrali bilijar, a neki su sedeli za barom u kuhinji i služili se cupcakes*ovima iz poslastičarnice „Magnolija". „Nije valjda!", izustila je, razočarana, pošto je videla da su automati opustošeni. „Šta nije u redu, mlada damo?", upitao ju je jedan od noćnih čuvara. „Nema mog omiljenog keksa!" Mesto je bilo nadgledano putem velikog broja uređaja. Pitanje bezbednosti na Džulijardu nije bila šala: školu su pohađala deca političara, krunisane glave, pa čak i kćerka jednog aktuelnog predsednika. Pre nego što se uputila ka liftu, Alis je kupila piće, kao i vafl za Lorelaj. Sišla je na niže spratove, gde su se nalazile koncertne sale. Kada su se na drugom spratu otvorila vrata, Alis je ugledala veliku tamnu priliku koja ju je čekala. Jedan čovek sa maskom je držao pištolj uperen ka njoj. Zakoračila je unazad, vrisnula, ali se on približio i otvorio vatru.

_____________________________________ * Vrsta kolača. (Prim. prev.)

168

27. Zarobljenica Niko ne može dugo da nosi masku. SENEKA Alis je dva puta pogođena električnim pištoljem u donji deo stomaka. Srušila se pošto ju je to paralizovalo, prekinulo disanje, „odseklo" noge, blokiralo nervni sistem. Napadač joj je odmah prišao. Zgrabio ju je za vrat i grubo ubacio maramicu u usta, a potom joj vezao maramu preko njih. Vrata lifta su se zatvorila. Pritisnuo je dugme za podzemnu zonu i, dok su silazili, držao Alis na podu. Okrenuo ju je na stomak, dok nije došla sebi, vezao joj zglobove i članke stegnuvši ih najjače što je mogao. Bili su na parkingu za nekoliko sekundi. Čovek kome je na glavi još uvek bila maska, zgrabio je Alis i podigao je na rame. Još uvek polusvesna, Alis je pokušala da se odupre, ali što se više mrdala, to ju je čovek čvršće stezao. Ruke su mu bile snažne kao kakve teške čeljusti kojima je mogao kosti da joj smrvi. Kako je uspeo da prođe pored tako moćnog sigurnosnog sistema? Kako je znao da će Alis baš u tom trenutku biti u liftu? Išli su u polumraku po parkingu dok nisu stigli do „dodž" bordo pikapa. Vozilo je delovalo zastrašujuće sa svojom ogromnom rešetkom hladnjaka, zatamnjenim staklima, sjajnim hromiranim delovima i dvostrukim zadnjim točkovima. Bacio je Alis na zadnje sedište koje je od vozača bilo odvojeno pleksiglasom kao u taksi-vozilima. Seo je za volan i otišao sa parkinga bez muke zahvaljujući magnetskoj kartici. Čim je izašao napolje, neznanac je skinuo masku, tako da je Alis mogla da mu vidi lice u retrovizoru. Radilo se o čoveku ošišanom do glave, mutnih očiju i velikih isušenih i rošavih obraza. Nikada ga pre nije videla. Kamionet se uključio u saobraćaj, pa je iz Avenije Brodvej skrenuo u Aveniju Kolambus. Dok su joj kolena drhtala, a srce lupalo jako, Alis je teško dolazila sebi od elektrošokova zadobijenih pištoljem. Mada se uspaničila, pokušala je da uoči kuda ju je vodio otmičar. Imala je nade sve dok su u „turističkim" četvrtima. Pokušala je da stopalima razbije prozor, ali nije imala ni najmanju slobodu pokreta zbog poveza na člancima. Prestravljena, gušila se od poveza koji joj nije davao da diše. Pokušala je da oslobodi ruke, ali su joj se kablovi urezali u zglobove. Vozilo se kretalo niz Devetu aveniju sve do Četrdeset druge ulice. Sada su se nalazili kod Hels Kičena đavolje kuhinje. Alis je pokušala da se urazumi:

169

Smiri se! Diši kroz nos! Budi hladnokrvna! Neće je ubiti. Bar ne još. Da je hteo, već bi to uradio. Neće je ni silovati. Luđak koji bi samo da zadovolji nagon ne bi toliko rizikovao ulazeći u tako obezbeđenu zgradu kao što je Džulijardova. Ko je onda taj čovek? Nešto joj je zapalo za oko, a to je da je gađao u stomak, a ne u grudi. Zna da sam imala transplantaciju i da bi udar struje blizu srca mogao da me ubije... Iako još uvek nije znala zašto je oteta, shvatila je da je te večeri dopala šaka prošlosti. Čovek je vozio oprezno, držeći se desne strane, pazeći da ne prekorači dozvoljenu brzinu kako ga ne bi zaustavila policija. Stigao je u zapadni deo grada i pošao ka jugu idući paralelno sa rekom. Vozili su se nešto manje od petnaest minuta kada je pikap ušao u tunel Bruklin Bateri. Ovo je loš znak, napuštamo Menhetn... Telefon neznanca je zazvonio kada su prošli naplatnu rampu. Javio se posle prvog zvona preko opcije „hendsfri", zahvaljujući čemu je Alis uspela da čuje veći deo razgovora. „Dakle, Juriju?", upitao je glas. „U kolima sam. Sve je bilo kako smo planirali", rekao je sa izrazitim ruskim akcentom. „Nisi je mnogo povredio?" „Sledio sam uputstva." „U redu. Znaš li šta još treba da uradiš?" „Da", odgovorio je Rus. „Ne zaboravi da je pretreseš i otarasi se pikapa." „Razumem." Glas sa telefona je... glas... ne, nemoguće... Sada je sve postajalo jasno. Alis je srce još brže zalupalo, pošto je shvatila da je u većoj opasnosti nego što je mislila. Povez na ustima je opet počeo da je guši pošto se uplašila. Trudila se da diše polako. Morala je nešto da pokuša. Moj mobilni! Pokušavajući da ne privuče pažnju, Alis se uvijala ne bi li uspela da izvadi telefon iz zadnjeg džepa na trenerci. Ali vezani zglobovi otežavali su svaki pokret, kao i stalni nadzor „Jurija" koji je često bacao pogled na retrovizor. Ipak je uspela da dođe do telefona zahvaljujući strpljenju i upornosti. Naslepo je ukucala dva prva broja od 911 kada se auto odjednom

170

zaustavi. Telefon je ispao iz Alisinih ruku i pao pod sedište. „Γaнdoн*", opsovao je Rus motociklistu koji je prošao kroz crveno. Svezana kao kobasica, Alis nije više mogla ništa da uradi: telefon joj je bio izvan domašaja. Vozili su još dobrih petnaestak minuta, vozeći ka jugu po mraku. Gde su išli? Bila je ubeđena da su već izašli iz Bruklina kada je ugledala tablu na kojoj je pisalo Avenija Mermejd, što je jedna od glavnih saobraćajnica Koni Ajlanda. Uzalud se ponadala kada su se policajci koje su sreli na Aveniji Serf parkirali ispred kioska „Nejtans fejmesa" kako bi se najeli hot-dogova. Nije trebalo da od njih da očekuje spas. Rus skrenu u jednu neosvetljenu slepu ulicu i ugasi svetla. Nije bilo drugih kola u blizini. Produžio je ka nekoj oronuloj zgradi i ugasio auto. Pošto se uverio da nije bilo nikoga, Jurij je otvorio zadnja vrata kako bi oslobodio devojku. Jednim potezom noža isekao je poveze na člancima. „Hajde!" Alis je začula zvuk talasa i osetila kako joj priobalni vetar šiba lice. Nalazili su se usred mračne pustoši, blizu Atlantskog okeana. Tužna atmosfera je vladala na poluostrvu daleko od nebodera Menhetna i uzavrelog Bruklina. Početkom dvadesetog veka, na Koni Ajlandu se organizovao veliki vašar. Njegove atrakcije, poznate po svojoj originalnosti, privlačile su milione turista iz svih krajeva SAD. Njegove vrteške su se tresle u ritmu muzike i od uzavrelosti. Njegov veliki „točak" bio je najveći u zemlji, veliki rolerkoster najbrži, vozovi strave i užasa najstrašniji, a u njegovom „Freak Show"-u mogla su se videti najizopačenija čudovišta, kao i skakati sajlom sa visoke kule. Međutim, to slavno doba je ostalo u prošlosti. I ove hladne decembarske! noći na tom mestu nije ostalo ništa od nekadašnje čarolije i sjaja. Zbog otvaranja „Diznilenda" i drugih savremenijih zabavnih parkova, Koni Ajland je šezdesetih godina počeo da propada budući da nije mogao da ide u korak sa konkurencijom. Danas se ova oblast sastoji samo od niza pustih terena, parkinga ograđenih žicom, starih visokih stambenih zgrada. Samo je nekoliko viteški nastavilo da radi tokom letnjih meseci. Preostali deo godine, činilo se kao da ove atrakcije trule nagrizene prljavštinom i rđom. „Budeš li pokušala da pobegneš, zaklaću te", upozorio ju je Jurij prislonivši joj oštricu noža na vrat. Vukao ju je po blatnjavom terenu oivičenom visokom ogradom ispisanom ______________________________________ * Prevod sa ruskog: bitanga. (Prim. prev.)

171

grafitima, kojim je trčala gomila odvezanih pasa nemačkih doga žute dlake čije su mahnite oči bleštale u mraku. Bile su mršave zbog nedostatka hrane, ali i agresivnije, dok im je lavež bio zastrašujući. Ni samom Juriju nije bilo lako da ućutka te pse čuvare. Požurivao je Alis dok nisu stigli do jednog napuštenog skladišta. Otvorio je vrata i primorao svoju žrtvu da siđe niz metalne stepenice koje su vodile ka uzanom tunelu. U skučeni prostor je sa njima ušao i ledeni vazduh. Prolaz je bio toliko mračan da je Rus morao da upali lampu. Bilo je i kanalizacionih cevi različitih veličina. Duž prolaza jsu bili nagomilani stari motori i brojila. Na jednom zidu je bila okačena i drvena tabla na kojoj su bile prikazane desetine nakaza, a koja je obećavala

THE SCARIEST SHOW IN TOWN*:

bila je to reklama za jedan od vozova strave i užasa kojih je park bio pun pre pedeset godina. Očigledno su se nalazili u mašinskom postrojenju stare vrteške. Osvetljenje je bilo slabo. Njihove senke su igrale po zidu. Svetlost lampe se presijavala u lokvama ustajale vode. Na kraju prolaza su naišli na grupu velikih pacova koji su od straha počeli da skiče i trče u svim pravcima. Suze su tekle po Alisinim obrazima. Krenula je da uzmiče, ali joj je Jurij ponovo zapretio nožem i naterao je da krene spiralnim prolazom koji je vodio u dubine skladišta. Tamo su prošli kroz desetine gvozdenih vrata duž „slepog" hodnika. Idući kroz mrak, Alis je bila sve više uplašena i osećala je bol u stomaku. Na kraju hodnika su bila poslednja metalna vrata. Jurij je izvadio iz džepa privezak sa ključevima i otvorio vrata pakla. Unutra je bilo ledeno hladno. Potpuni mrak. Jurij je pomoću lampe našao prekidač. Prašnjava sijalica blede svetlosti je jedva osvetljavala malu prostoriju oronulih zidova. Mirisalo je na memlu i vlagu. Svako bi osetio klaustrofobiju u ovom podrumu spuštenog plafona i zarđalih stubova. Unutra je bilo ne samo oskudno nego i nezdravo: na desnoj strani je bila ogavna ve-ce šolja i prljav lavabo; na levoj, čelični krevet. Rus je bezobzirno gurnuo Alis u malu prostoriju. Pala je na užasan rupičast pod natopljen vodom. Mada su joj ruke bile zavezane, Alis je uspela da se pridigne i iz sve snage udari otmičara u međunožje. „Cboлoчь*", povikao je grubijan pošto je primio udarac. Samo je ustuknuo, jer je bilo potrebno više da bi ga oborila. Pre nego što je Alis uspela da mu zada još jedan udarac, nasrnuo je na nju i udario je _______________________________________

* Prevod sa engleskog: najstrašnija predstava u gradu. (Prim, prev.)

172

kolenom u donji deo kičme kako bi je oborio na pod, i umalo joj pritom iščašio rame. Alis se gušila. Posle nekoliko maglovitih trenutaka, čula je zveckanje i shvatila da je lisicama vezana za cev koja se pružala duž zida. Uvidevši da se guši, Jurij joj je izvadio maramicu iz usta. Uplakana, devojka je posle dugog napada kašlja došla do daha, halapljivo udišući proređeni vazduh. Juriju se povratio ponos dok je gledao svoju žrtvu kako se muči. „Udari me opet!", našalio se. Alis je zavrištala. Vrisak joj je bio poslednje dostupno oružje. Mada je znala da na toj dubini, i na tako izolovanom mestu, niko ne može da je čuje, poslednjim atomom snage koju joj je dao očaj htela je da poremeti tišinu noći. Rus se naslađivao dugi minut vremena. Sve ga je uzbuđivalo: devojčin strah, skučenost i zamračenost prostora, osećaj moći koji je rastao u njemu. Ipak je bio na oprezu u odnosu na svoju žudnju. Lepo su mu rekli da ne siluje devojku prva tri dana. A posle može sa njom raditi šta želi... Mada je sada mogla da diše, njeni krici su prešli u suze. Jurij proceni da je ismevanje trajalo dovoljno dugo. Iz džepa je izvadio izolir-traku kojom je zapušio usta devojci. Za svaki slučaj joj je ponovo vezao članke i ostavio je samu zatvorivši metalna vrata za sobom. Vratio se istim putem, najpre kroz sva vrata, pa spiralnom rampom, ledenim tunelom, metalnim stepenicama. Najzad je izašao na površinu među pse koje je namerno izgladnjivao kako bi držao podalje nepoželjne radoznale posetioce. Sada je, da bi zametnuo trag, morao da se reši automobila. Mogao je da ga spali na nekom pustom mestu, ali bi to bilo rizično jer bi ga možda uočila policija. Najjednostavnije bi onda bilo da ga ostavi negde u Kvinsu. Sa felnama od dvadeset inča i velikim branicima, predstavljao je vrhunac kiča. Vrhunska kolica koja su bila zanimljiva lopovima. Tim pre ako bi ključevi bili na komandnoj tabli.. Zadovoljan zbog odluke koju je doneo, stigao je u uličicu u kojoj se bio parkirao i video da... nema kola! Pogledao je oko sebe. Nije bilo nikoga. Oslušnuo je. Samo su se čuli talasi i škripa vrteški na vetru. Jurij je ostao nepomičan, začuđen brzinom kojom mu je nestalo vozilo. Da li je trebalo da se zabrine ili da se raduje? A pre svega, da li je trebalo da upozori šefa? Odlučio je da ne kaže ništa. Tražio mu je da kola nestanu i ona su nestala. Eto. Važno je bilo da je devojka tu... ______________________________________ * Gaduro! (Prim, prev.)

173

28. Frančeska Kada voliš nekoga, to treba da bude u potpunosti tako, sa sve njegovim bližnjima i njegovim dužnostima. Jer ti prisvajaš njegov život, njegovu prošlost i sadašnjost. Ili preuzimaš sve ili ništa. R. Dž. ELORI GRINIČ VILIDŽ, 5 UJUTRO

Džonatan se probudio naglo, glave naslonjene na Madlinino rame. Mada se tako iznenadno otrgao snu, osećao se začuđujuće dobro. Kuća se bila zagrejala. Spolja je dopirao šum vetra i trzaji grada. Pogledao je na sat i za trenutak ostao da leži šćućuren uz njeno nežno i vrelo telo. Potom se naterao da u tišini napusti toplo skrovište svoje nove ljubavi. Obukao je džemper i farmerke, zatvorio vrata i sišao u dnevnu sobu. Iz mantila je izvadio fotokopiju koju mu je Madlin juče dala: mejl iz Žoržovog kompjutera.

Džonatan je seo za radni sto od hrastovine na kojem je bio kompjuter. Mora da je Kler često primala prijatelje u stan: na papiru zalepljenom na ekranu pisala je šifra pomoću koje se palio kompjuter u opciji za „goste". Džonatan se povezao na internet i ponovo pročitao poruku. Dakle, Frančeska ga izgleda nije prevarila sa Žoržom... Još mu je bilo teško da poveruje. Zašto bi izmislili tu gnusnu priču? Da bi sakrili neku drugu tajnu? Pošto je po treći put pročitao mejl, podvukao je rečenicu „mislila sam da si shvatio čitajući novine..." Na šta je mislila Frančeska? Mejl je napisan u junu Madlin mu je rekla da je analizirala članke objavljene prethodnih meseci ukojima se pojavljuju imena Frančeske i Žorža, ali da nije našla konkretne tragove Zevnuo je, ustao da skuva kafu, pa se vratio na posao i

174

sam nastavio da pregleda novine na internetu. Sigurno je rešenje misterije tu. Posle sat vremena, naišao je na čudan članak iz Dejli njuza:

BAHAMI: TELO BANKARA PRONAĐENO U UTROBI AJKULE!

Pošto je otišao na pecanje u okolini ostrva Kolambus, jedan jedriličar je ovog četvrtka, uhvativši ajkulu u mreži, došao do strašnog otkrića. Dok je podizao svoj ulov, riba je ispljuvala dugačko parče koske koja je podsećala na nadlakticu. Zabrinuti čovek je obavestio obalsku stražu koja je rasporila utrobu životinje i našla unutra i druge delove ljudskog skeleta, između ostalog deo grudnog koša i vilicu. Zahvaljujući analizi uzorka DNK uzetog iz kostiju, bahamska policija je uspela da identifikuje leš. Radilo se o američkom businessman-u Lojdu Vorneru, potpredsedniku luksuznog hotelskog kompleksa „Vin entertejnmenta". Svaki trag g. Vornera, starog četrdeset pet godina, gubi se 28. decembra, kada je bio primećen na aerodromu u Njujorku u jednom butiku, na povratku upravo sa Bahama.

Džonatan nije mogao da veruje. Lojd Vorner je umro pre dve godine, a on to saznaje tek sada! Lojd Vorner, finansijski direktor „Vin entertejnmenta"... Čovek koji je ubrzao njegovu propast tako što nije hteo da prihvati otplatu duga grupe „Imperator" na rate. U trenutku mu se vratilo sećanje na mračne trenutke: začarani krug zaduživanja, bankrot njegove firme, finansijski problemi koji su mučili Frančesku dok se borila protiv prevlasti Vornera i njegovih zelenaša, njihovih nekadašnjih saradnika koji su se pretvorili u grabljivce. Da li je njegova žena, u mejlu koji je poslala Žoržu, mislila na ovaj članak? Da li je imala veze sa smrti Lojda Vornera? I zbog čega, budući da ovaj čin nije sprečio propast njihove firme? Uznemiren zbog tog otkrića, Džonatan je na brzinu odštampao isečak iz novina i ispisao nekoliko reči na tabli na zidu upućenih Madlin. Zatim je obukao mantil i uzeo ključeve od kola okačene kraj vrata. Čim je došao, Džonatan je primetio Klerin zeleni „smart" parkiran u privatnom prolazu. Zima je bila sve oštrija. Upalio je mali auto i zagrevao motor dok je na radiju slušao početak vesti: ... danas se u Kaliforniji nastavlja suđenje Meksikanki Hesebel Kortes, naslednici bosa kartela. Zvana Munjeka*, ona je kćerka kuma... Ipak nije imao snage da ga potresaju sve nesrećne priče na svetu. ___________________________________ * Prevod sa španskog: lutka. (Prim. prev.)

175

Ugasio je radio i krenuo Ulicom Grouv. Nije bilo zastoja u saobraćaju u tim ranim jutarnjim satima. Sedma avenija, ulice Vorik pa Kanal... Prepoznavao je delove Njujorka na putu kojim je išao stotinama puta dok je tu stanovao. Usred niza žutih taksi vozila, u retrovizoru je ugledao crni „ferari". Čak i kad je imao novca, nisu ga toliko zanimali automobili, ali ovaj je bio drugačiji. Otac mu je poklonio ovakvu igračku kad je bio mali, „kalifornija spajder 250 GT kupe". Radilo se o jednom od najređih i najlepšili automobila na svetu, koji je proizveden u svega nekoliko desetina primeraka početkom šezdesetih. Tek što je okrenuo glavu, kabriolet je promenio pravac i prešao desno od njega, ubrzao vrtoglavo i nestao ka Sohou. Kakav luđak... Mada je Trajbeka bila jedan od najbogatijih krajeva u Menhetnu, Džonatan se tu nikad nije osećao prijatno, budući da je smatrao da tom mestu nedostaje šarm i sklad. Parkirao se na prvom slobodnom mestu u blizini zgrade u kojoj je živela njegova bivša žena. Impozantna stambena zgrada od petnaestak spratova, „Ekselzior", datirala je iz dvadesetih godina. Nedavno su agenti preuzeli ovu art deko zgradu kako bi je renovirali i pretvorili u niz high tech stanova namenjenih multirnilionerima. „Zdravo, Edi!", rekao je na ulasku u zgradu. Obučen u utegnuto kestenjasto odelo sa zlatnim trakama, vratar se najpre zamislio pa ga je tek onda prepoznao. „Gospodine Lamprer! Kakvo iznenađenje...", izustio je nameštajući kapu. „Hteo bih da vidim Frančesku. Možete li joj reći da sam u holu?" „Ali još je rano..." „Insistiram, Edi, vrlo je važno." „Pozvaću gospođu telefonom." Krupan kao Bi Bi King, Edi Brok je, u svakom smislu reči, bio „ključni čovek" u zgradi, onaj koji je znao tajne svih stanara: svađe, prevare, maltretiranja, probleme sa drogom... Zavisno od toga u kakvim ste odnosima sa njim, vaš život bi bio ili u velikoj meri olakšan, ih pretvoren u pakao. „U redu je, gospodine, čeka vas." Džonatan mu je zahvalio klimnuvši glavom i pozvao jedan od liftova koji su silazili do hola. Ukucao je šifru kako bi stigao pravo u stan bivše žene, budući da se lift zaustavlja u predsoblju dupleksa čiji su zidovi od stakla, a koji se prostirao na dva poslednja sprata. Džonatan je ušao u dnevni boravak, koji je bio ogroman i sa zidovima od vulkanskog kamena i savremenim nameštajem od svetlog i orahovog drveta.

176

Sve je bilo u duhu minimalizma. U dva dugačka high-tech kamina smeštena u izbačene metalne okvire, gorelo je desetak plamenčića, dok su na terasu, koja je gledala na reku Hadson, vodila velika staklena vrata. U trenucima kada se sunce rađalo, osvetljenje u roze, ljubičastoj i bledosivoj boji je bilo čarobno. Džonatan se osećao kao stranac, mada je tu živeo dve godine. Unutrašnji vrt, terasa od četiristo kvadratnih metara, izvanredan pogled, kućepazitelj uvek dostupan, kućno osoblje, topao bazen dugačak dvadeset metara, sportska sala, sauna... Sav taj luksuz mu se činio sasvim prirodnim u vreme kada je on bio „Car*". Danas mu se činilo da je nekada patio od veličine, a da je sad došao kao običan smrtnik u posetu bogovima na njihovom Olimpu. Frančeska je žurila izlazeći iz sobe na spratu. „Šta se desilo sa Čarlijem?" „Čarli je dobro. Ostao je u San Francisku sa tvojim bratom." Pošto joj je laknulo, sišla je niz staklene stepenice kao da je lebdela u vazduhu. S obzirom na vreme, mora da je na brzinu obukla crne farmerke i džemper sa ve-izrezom od bež kašmira. Ali, bez obzira na to, izgledala je besprekorno. Imala je uzvišeno držanje i izgled svojstven porodicama koje već više generacija žive u raskoši. Njen novac je imao oznaku „given, not earned**". Možda ih je upravo to rastavilo. Pre nego što ga je izgubio, Džonatan je svoj novac zaradio... „Ti si ga ubila, zar ne?", upitao ju je pružajući joj papir na kojem je bio odštampan članak o smrti Lojda Vornera. Nije ni spustila pogled kako bi ga pročitala. Nije ni pitala o čemu priča. Samo je nekoliko trenutaka ostala nepomična, a potom je sela na kauč i uvila se u ćebe. „Ko ti je to rekao? Glupi Žorž? Ne... sigurno nije..." „Kako se to desilo?" Zatvorila je oči i počela da se priseća. „Bio je kraj decembra, i to pre dve godine...", počela je. „Ujutro si me ispratio na aerodrom, a ja sam ti rekla da idem u London da obiđem jedan od naših restorana. Slagala sam, prethodne nedelje sam saznala da Lojd Vorner ide na Bahame, u Nasau, zbog pregovora vezanih za ugovor koji se ticao jednog od njihovih kazina. Odlučila sam da i ja tamo odem, ne bih li ga ubedila da prihvati da otplatimo pozajmicu u ratama. Kada sam stigla, ______________________________________ *Prezime „Lempereur" se izgovara isto kao reč „l'empereur", Sto u prevodu znači car. (Prim. prev.) ** Dobijen, a ne zarađen. (Prim. prev.)

177

ostavila sam mu poruku u hotelu u kojoj sam ga pitala da se nađemo na Kolambusu. Tada nisam bila svesna koliko smo se zadužili. Naši restorani su počeli da se razvijaju, ali im je ekonomska i finansijska kriza stala na put. Htela sam da nam' Vin entertejnment' da više vremena da ih isplatimo, a nije bilo prilike da se vidimo oči u oči u Njujorku." „Jel' došao?" „Da. Večerali smo zajedno. Pokušala sam da ga ubedim da nam da još vremena, ali nije hteo da čuje. Umesto toga, cele večeri mi se bestidnički udvarao, tako da sam otišla od stola pre deserta!" Sobarica je ušla u dnevni boravak i donela poslužavnik sa čajnikom i dve šolje. Frančeska je sačekala da izađe, pa je nastavila: „Mislila sam da je otišao, međutim, Lojd Vorner je došao kod mene u sobu kako bi mi predložio dogovor. Pristao je da učini nešto povodom našeg duga, ali pod uslovom da..." „Da spavaš sa njim." Potvrdila je: „Kada sam ga odbila, zatvorio je vrata i bacio se na mene. Isuviše je popio, i, nesumnjivo, ušmrknuo dosta kokaina. Vrištala sam, ali uzalud, pošto je u hotelu bila organizovana svadba. Dok sam se borila sa njim, ščepala sam jednu statuu sa noćnog stočića: radilo se o bronzanoj imitaciji Đakometija. Veoma jako sam ga udarila u glavu. Srušio se. Najpre sam pomislila da se onesvestio, ali je u stvari bio mrtav." Zaprepašćen, Džonatan je seo u fotelju blizu Frančeske. Bledog lica, uvijena u ćebe, delovala je smireno. Džonatan pak nije znao da li mu je laknulo ili bi trebalo da oseća bes. U nekoliko rečenica razrešena je misterija duga dve godine. Dve godine tokom kojih nije više nikome mogao da veruje, jer nije mogao da predvidi prevaru žene... I to iz prostog razloga što ga i nije prevarila. „Zašto nisi zvala policiju?" „Stvarno misliš da bi poverovali u priču o samoodbrani? Imajući u vidu koliko smo dužni? I to što sam ga ja pozvala da dođe?" „Šta si uradila sa telom?" „Bila sam odsela sam u jednom od apartmana na vodi, u kojima smo već ti i ja bili. Palo mi je na pamet da uzmem čamac koji je na raspolaganju svim gostima hotela. Radilo se o malom 'haker kraftu' od mahagonija, sećaš se? Odvezla sam ga sve do apartmana, dovukla telo u kabinu. Bio je mrkli mrak. Molila sam se da ne naiđem na obalsku stražu i otišla da bacim telo tog... manijaka dvadesetak kilometara od obale. Prethodno sam bila dovoljno

178

pribrana da mu uzmem novčanik i mobilni." „Niko iz hotela nije primetio da si uzela čamac?" „Ne, pošto je sve osoblje bilo zauzeto oko svadbe. Da li misliš da sam užasna?" Izgubljen, Džonatan skrenu pogled od Frančeskinog. Rešena da sve razjasni, nije dozvolila da prođe ni trenutak u tišini. „Izgubila sam se", nastavila je. „Ako bi se pročulo da je Vorner nestao na Bahamima, brzo bi se sva pažnja uperila ka meni. Desetine osoba su nas videle kako zajedno večeramo u restoranu. Moja jedina prilika je bila da mu ne nađu telo odmah stoga sam za telo vezala metalnu šipku koja je bila na day boat*-u i da se misli da se Vorner vratio u SAD. Čitajući mejlove na njegovom telefonu, naišla sam na poruku u kojoj su ga pozvali da rezerviše let za povratak. Otišla sam na sajt prevoznika i popunila obrazac. Bilo je izvodljivo ukoliko bih našla nekoga ko fizički odgovara Lojdu. Pao mi je na pamet Žorž, pošto je pomalo ličio na Vornera. „Žorž ti je bio alibi?" „Da. Svoje prisustvo na Bahamima sam opravdala tako što se mislilo da mi je on ljubavnik te da sam sa njim bila u hotelu. Odatle i fotografije jednog paparaca iz okoline. Još je u povratku putovao sa Lojdovim papirima. Čim smo stigli u Njujork, rekla sam mu da u više navrata kupi nešto Vornerovom karticom koju sam uzela iz njegove jakne. Kada su, nekoliko dana kasnije, objavili da je Vorner nestao, policajci su mislili da se vratio na Menhetn. Niko nije ni nameravao da se pozabavi Bahamima, sve dok mu nisu pronašli telo šest meseci kasnije." „Kakva je danas situacija sa istragom?" Još nije probala čaj, već je uzela paklo „danhila" ostavljeno na stočiću i upalila cigaretu. „Ne znam. Mislim da se ne dešava ništa sa dosijeom. U svakom slučaju, niko me nikada nije ispitivao, budući da nisam sa njim večerala, nego sa Žoržom." Pošto se dugo suzdržavao, Džonatan je proključao od besa: „Zašto nisi pozvala mene, tvog muža? Tako malo poverenja si imala u mene? Hajde što mi nisi pomenula put, nego si mi prećutala ubistvo!" „Da bih zaštitila i tebe i Čarlija! Upravo da ne bi postao saučesnik u ubistvu! Da ne bismo oboje završili u zatvoru! Verovatnoća da moj plan uspe bila je jedan od deset. Razmisli: ko bi nam gajio dete da su nas oboje uhvatili?" ______________________________________

* Vrsta manjeg broda, sa kabinom za spavanje ili bez nje. (Prim. prev.)

179

Džonatan je razmislio o ovom obrazloženju. Imao je smisla, a i deo njega se divio hladnokrvnosti, besprekornoj razumnosti i inteligenciji zahvaljujući kojoj je Frančeska uspela da se izvuče i da zaštiti porodicu. Da li bi on mogao tako nešto da smisli? Verovatno ne. Sigurno bi se znalo da je kriv. Sigurno bi ga ponele emocije... Iznenada je nestao osećaj besmisla i haosa u koji ga je bacio razvod. Ono što im se desilo imalo je smisla. Ali, u istom trenutku, Džonatan je postao svestan toga da mu je sada Frančeska delovala kao stranac. Više nije imao nikakvo osećanje, niti zanos, kao da ih je neka prepreka ovo puta zauvek razdvojila.

180

29. Anđeo u paklu Luctor et emergo*. SKLADIŠTE U KONI AJLANDU, 5 UJUTRO

Ledena i vlažna, mračna prostorija je smrdela na trulež. Vezanih ruku i nogu, Alis je iz sve snage vukla nadajući se da će zarđale cevi popustiti. Međutim, bile su čvrste, a devojka se srušila na mokro tle. Grlo joj je razdirao plač očajnika, ali ga je traka blokirala. Ne plači! Drhtala je od zime. Hladnoća joj se uvukla u ruke i noge, izjedala kožu i kosti. Užasno su je bolele ruke na mestu gde su joj bile čelične lisice. Razmisli... Ali, teško joj je bilo da se usredsredi usled hladnoće i stresa. Grudi joj je razdiralo osećanje straha i nemoći. Iza prljavog lavaboa se čulo skičanje. Alis je podigla glavu i videla njušku pacova veličine mačke. Ponovo joj se oteo kratak prigušen vrisak. Jednako uplašen kao i ona, pacov je pobegao i sakrio se iza kreveta. Budi mirna... Zadržavala je suze i pokušala da otvori usta, ali joj traka nije dala da diše pošto je čvrsto bila zalepljena za usta. Uspela je, međutim, da provuče jezik na jednom kraju i da zubima pokida kraj trake oslobodivši tako donju usnu. Nekoliko puta je duboko udahnula zagađeni vazduh. Bolje je disala, ali, i pored niske temperature, osećala je kako joj se ubrzava rad srca. Moji lekovi! Iznenada se setila da neće nastaviti sa terapijom! Od transplantacije srca, njen ranac je izgledao kao pravi medicinski ormarić. Živela je skoro normalno, pod uslovom da uredno pije pozamašnu količinu lekova: pilule protiv odbacivanja organa, naravno, ali naročito lekove protiv povišenog pritiska i aritmije. Doktor ju je stalno upozoravao: da bi joj, ako ne bi pila lekove, bubrezi prestali da rade za nekoliko dana, pa čak i sati! Stanje bi joj počelo da se pogoršava u bilo kojem trenutku, a naročito u slučaju dehidratacije. Grlo joj je bilo suvo i nadraženo. Morala bi da popije malo tečnosti kako bi sprečila da se ne uspori rad bubrega. Uspela je da na sve četiri, dok su joj ruke još uvek bile zarobljene, pored cevovoda stigne do lavaboa, ali je slavina bila suviše visoko. Pokrenuta novom željom, zgrčila je mišiće i, iznenadnim _____________________________________

*Borim se da ne bih potonuo. Krilatica Zelanda, pokrajine u Holandiji. (Prim. prev.)

181

naletom snage, ponovo pokušala da polomi cev. Morala je, međutim, ubrzo da odustane: oštre ivice lisica su joj do krvi zasecale kožu. Predala se i skliznula niza zid. Dok je tako ležala na podu, imala je utisak da je kao neka zavezana životinja prepuštena volji svog gospodara. Bespomoćna, odlučila je da ispije vodu koja je kapala sa plafona. Iz suprotnog ćoška posmatrao ju je pacov.

TRAJBEKA 8 UJUTRO

Svanulo je sunce na kristalnoplavom nebu. Šokiran Frančeskinim priznanjima, Džonatan je izašao iz „Ekselziora" pomalo izgubljen. Išao je trotoarom sve do Klerinih kola. Seo je za volan i otišao ka Ist Vilidžu, gde je imao sastanak sa Madlin. Hteo je da je pozove da proveri da li je pronašla njegovu poruku, ali je pomislio kako možda još spava. Kada se zaustavio na crvenom svetlu na početku Male Italije, nesvesno je pogledao u retrovizor i, na veliko iznenađenje, ponovo video elegantne linije crnog „ferarija" u traci desno od njega. Čudno... Pogledao je bolje kako bi bio siguran. Nije se prevario: radilo se upravo o istim kolima sa zaobljenom haubom, farovima i agresivnom rešetkom hladnjaka, koja su ličila na neku životinju. Okrenuo se. Ovog puta, kabriolet se nije pomerao, ali, zbog odsjaja sa vetrobrana koji ga je zaslepljivao, Džonatan nije uspeo da vidi vozača. Hteo je da zapamti registraciju, ali na kolima nije bilo tablica na njegovo veliko iznenađenje! Upalilo se zeleno. Začula se sirena koja ga je naterala da krene i prođe raskrsnicu. Kada je najzad mogao ponovo da pogleda u retrovizor, misterioznog automobila nije više bilo...

SKLADIŠTE NA KONI AJLANDU

Začuli su se koraci. Alis je otvorila oči i naglo se probudila iz slabog sna koji ju je bio savladao. Koliko je bilo sati? Koliko dugo je bila u nesvesti? Pet minuta ili pet sati? Drhtala je od zime. Trnule su joj noge, a lisice su joj se usecale u zglobove. Pokušala je da ustane, ali je ipak odustala. Bila je suviše slaba da bi se borila. Vrata su se otvorila škripeći, a pojavila se krupna Jurijeva figura. „Cyчka*!", iznervirano će kada je video da je pocepala traku. ____________________________________ * Kučko! (Prim, prev.)

182

Ščepao ju je za kosu dok ga je molila: „Treba mi vode! Nemam ni lekove! Mogu da..." „Umukni!" Grubo ju je povukao unazad, iščupavši joj pritom pramen kose. Shvatila je da je bolje da ćuti. Činilo se da se Rus smirio. Približio je svoje lice njenom, pomirisao joj vrat, pomazio je po obrazima svojim prljavim prstima. Alis je osetila njegov dah i nije mogla da sakrije gađenje. Okrenula je glavu. Tada je primetila da drži kameru u ruci. Jurijeva tamna velika senka se odvojila pod bledom svetlošću. „Dobićeš vodu", obećao je, „ali ćemo najpre ti i ja da snimimo jedan filmčić..."

183

30. Tamna strana Meseca Svako od nas, kao Mesec, ima skrivenu stranu koju drugi ne vide. MARK TVEN DONJI IST SAJD, 8 UJUTRO

Džonatan je parkirao „smart" na trotoaru, između dva automobila, i pošao Ulicom Baueri sve do Druge ulice. Pošto je dugo vremena predstavljala zloglasnu četvrt, Donji Ist sajd danas važi za jedno od najpopularnijih mesta, sa svojim malim kafeima i posećenim restoranima. Džonatan uđe u „Pils", njegovo omiljeno mesto za užinu. Radilo se o autentičnom i prijatnom mestu. U jutarnjim časovima je u njemu bilo mirnije, budući da je najviše ljudi dolazilo između 11 i 13 časova. Džonatan je tražio Madlin u svetlošću okupanoj sali. Boemski i trendy gosti su, sedeći za dugačkim pultom od svetlog drveta, jeli pancakes sa bananama i pili kapučino. Madlin nije bila tu. Sad već je počinjao da se brine. Možda se pokajala zbog njihove avanture od sinoć? Možda joj je došlo da ode? Možda...! Zavibrirao mu je telefon. U poruci je pisalo: „Na spratu sam."

Podigao je glavu i video ju je nagnutu na ogradu kako mu rukom daje znak da dođe. Osetivši olakšanje, popeo se uza stepenice i seo za njen sto. Prostor je bio prijatan sa svojim belim zidovima, svetlim parketom, velikim prozorima, modernim podnim lampama. „Da li me dugo čekaš?" Nije se usudio da je poljubi, mada je žarko želeo. Nosila je farmerke i kratku kožnu strukiranu jaknu koje nije pre video, a koji su isticali njenu vitku liniju. „Samo što sam stigla. Baš je lepo ovde. Gde si ti bio?" „Kod bivše žene. Pričaću ti", rekao joj je dok je sedao preko puta nje. Madlin je delovala sigurno, ali ga je posmatrala tužno, kao da su već izgubljeni... Džonatan je pokušao da je uzme za ruku, ali je ona izmače. Pogledi su im se sreli, a tišina se nastavila. Madlin je, na kraju, oprezno stavila svoju ruku u njegovu. Sada je bilo jasno da jedno prema drugome osećaju nešto više od požude, mada još uvek nisu bili spremni da svoj odnos nazovu „zaljubljenošću". Prišao im je konobar koji je izgledao kao hipster*, sa geek** naočarima, kariranom košuljom i dugačkim brkovima, kako bi zapisao porudžbinu. Pošto

184

je bacio pogled na meni, Džonatan je poručio espreso i Monkey Bread***. Madlin se odlučila za Blueberry Cream Cookie**** i čašu mleka. „Pozajmila sam odelo od tvoje devojke, malo mi je tesno, ali..." „Dobro ti stoji. I nije mi ona devojka... Ima li novosti od Džima?" „Ništa", odgovorila je uozbiljivši se. „I dalje mu se javlja sekretarica. Pozvaću direktno u policijsku stanicu." Dok je ukucavala broj, Džonatan je bacio pogled na Njujork post koji je na klupi ostavio neko od gostiju. Na naslovnoj strani novina pisalo je o slučaju za koji je čuo preko radija:

POČETAK SUĐENJA NASLEDNICI NARKO-KARTELA Danas je u specijalnom sudu u Kaliforniji počelo suđenje Hesebel Kortes. Zvana Munjeka, ona je kćerka pokojnog Alfonsa Kortesa, čuvenog bosa moćnog meksičkog kartela, koga je ubila rivalska banda u martu 2001. Hesebel Kortes je živela u Los Anđelesu pod lažnim imenom, a uhapšena je pre tri godine dok je bila u kupovini na Rodeo drajvu. Tereti se za upravljanje mrežama za izvoz kokaina u SAD, kao i za organizovanje pranja novca. Proces protiv nje je nekoliko puta bio odlagan pošto su Munjekini advokati ukazivali i na najmanji nedostatak sudske procedure.

Prekinuo je čitanje čim je Madlin uspela da dobije stanicu u Mančesteru. Pozvala je nekadašnjeg partnera, ali se javio detective Trevor Konrad: „Madlin? Drago mi je da te čujem..." „Od sinoć pokušavam da dobijem Džima. Da li je tu?" Sagovornik je najpre zaćutao, a potom joj reče: „Džim je mrtav, Madlin." „Kako to? Čuli smo se pre dva dana!" „Žao mi je: našli smo ga jutros u kancelariji. Ubio se." Madlin je u neverici pogledala Džonatana i prošaputala: „Mrtav je!" Iznenađen, Džonatan joj se primakao kako bi mogao da čuje razgovor. Mlada žena je htela što više da sazna o tome: _______________________________________ * Termin se odnosi na mlade ili starije adolescente, iz građanske srednje klase, pripadnike supkulture orijentisane ka alternativnom životnom stilu, nezavisnoj umetnosti, tačnije muzici, ali i filmu. (Prim. prev.) ** Prevod sa engleskog: štreber; štreberski. (Prim. prev.) *** Vrsta hlebakoji se pravi redanjem komadića testa koji su najčešće umakani u otopljenu puter; služi se u SAD-u za doručak, a može biti napravljen kao slano jelo ili kao slatka poslastica. (Prim. prev.) **** Kolač sa filom od borovnice. (Prim. prev.)

185

„Čekaj, Džim koga ja poznajem nije od onih koji dižu ruku na sebe. Da li je imao nekih problema?" „Mislim da ne." „Kako se to desilo, Konrade?" Mančesterski policajac je oklevao da odgovori. „Istraga je u toku. Ne mogu ništa više da ti otkrijem." „Ne pravi se lud! Džim i ja smo šest godina bili partneri!" Ponovo ćutanje. „Zvaću te za pet minuta", rekao joj je i spustio slušalicu. Zatečena, Madlin se uhvatila za glavu. Džimova iznenadna smrt je otvorila gomilu rana i uzburkala osećanja. Odmah ih je odbacila kako se ne bi prisetila svoje prošlosti. Zatečen vešću, Džonatan se osetio izgubljeno. Pokušao je da je pomazi, ali je Madlin ustuknula. „Sigurno će me Konrad zvati sa mobilnog ili iz govornice. Svi pozivi iz stanice se snimaju. Pretpostavljam da neće da rizikuje." „Veruješ li u priču o samoubistvu?" „Ne znam", reče. „Uostalom, ti si ga, za razliku od mene, video nedavno." Džonatan se prisećao susreta sa policajcem i pokušao da se seti utisaka. „Izgledao je umorno i nervozno, u potpunosti opčinjen slučajem Alis Dikson i radio je na novim istraživanjima. Ali samoubistvo je misteriozan čin, teško predvidiv." Ja bar to znam... Zazvonio je mobilni. Konrad je. „Dobro, šta želiš da znaš?", upitao je policajac. „Kako se to desilo?" „Džim je pucao sebi u glavu u kancelariji, oko 4.30 ujutro." „Ubio se službenim pištoljem?" „Ne, nego nekim neregistrovanim pištoljem." „Zar ti to nije čudno?" „Zezaš me, Madlin." „Svaki policajac koji izvrši samoubistvo učini to službenim pištoljem!" „Ne svaki", odgovori Konrad. „Znam jednu policajku koja je pokušala da se obesi u dnevnoj sobi." Mada ovo nije očekivala, Madlin se nije dala potresti. „Reci mi o kakvom je pištolju reč?" „Reč je o 'bereti 92' sa prigušivačem." „Neverovatno! Kad neko odluči da se upuca nije mu stalo do toga da li će probuditi komšije!"

186

Ja bih bar trebalo to da znam... „Kad smo već krenuli u tom pravcu, ima još nešto zabrinjavajuće", reče policajac. „Kaži." „Džimu je pištolj stajao u desnoj ruci." „Čoveče!" Flaerti je bio levoruk. „Jeste zabrinjavajuće, ali ne dokazuje ništa", reče policajac. „Šališ se sa mnom?" „Pa, kad uperiš sebi cev u slepoočnicu, preciznost se ne dovodi u pitanje. Koja god ruka da je u pitanju, teško da možeš da omašiš..." Madlin se pribrala. „Na čemu je tada radio Džim?" Konrad, međutim, nije bio raspoložen da sve otkrije. „Dovoljno sam ti rekao. Moram da idem." „Čekaj! Da li bi mogao da mi proslediš poslednje mejlove koje je Džim primio pre smrti?" „Šališ se? Pa ti više nisi u službi, Madlin!" „Džim mi je bio prijatelj!" „Uzalud insistiraš. A, čak i da hoću, ne bih mogao." „Zašto?" „Jutros nam je virus napao server i zarazio sve kompjutere. Niko nema pristup svom kompjuteru." „Loš ti je izgovor." „Ne lažem te. Čuvaj se, Madlin." Pošto nije htela čašu mleka što su joj doneli, naručila je kafu. Potom je iz ranca izvadila Džonatanov laptop. „Ponela sam tvoj kompjuter. Htela sam da ponovo pogledam dosije Dikson. Rekao si mi da si ga snimio? Biće lakše ovako da ga čitam nego preko telefona." Džonatan upali kompjuter. „Misliš da je Džim ubijen?" „Nemam pojma." „Ja mislim da su ga ubili i da njegovo ubistvo ima veze sa onim što je otkrio o Alis." „Ne zanosi se. Do pre nedelju dana nisi ni znao za taj slučaj." „Baš to mi omogućava da unesem novu perspektivu." „Koja ti je omogućila da dođeš do kakvog zaključka...?"

187

„Mislim da je policija ili su tajne službe učinile sve kako bi zataškale ovu otmicu." „Pričaš koješta!" „Hoćeš da čuješ zabrinjavajuće činjenice? Bezbednosne kamere! Pročitao sam dosije: dvanaestak kamera je u to vreme snimalo ulice oko Alisine škole. Dvanaest! A, kao slučajno, sve su bile pokvarene tog dana. Zar ti se to nije učinilo čudnim?" „Ta teorija zavere je prilično velikih razmera." „Video sam Alis šest meseci pošto su ti poslali njeno srce u ručnom frižideru!" „Nikada nećemo znati da li je to stvarno bila ona." „Jeste bila ona! I Džim je ubijen upravo zato što je to otkrio!" „Nije dovoljno samo reći nešto. Treba i dokazati." „Alis nije mrtva, veruj mi." „Poverenje nema veze sa tim," „Alis nije mrtva", ponovio je. „A, ako je živa, onda je sigurno imala transplantaciju srca. A ta operacija nije u zapisniku nijedne bolnice. Možeš li da zamisliš kolika je ta mreža saučesnika i sve što je trebalo uraditi kako bi se to izvelo? Ko drugi bi mogao tako nešto da izvede, osim neke vladine agencije?" „Mnogo gledaš televiziju. Slušaj, niko se nije interesovao za Alis Dikson onda kada sam ja radila na njenom slučaju, ni njena majka, junkie iz propale četvrti. Ta mala nije kćerka nikoga bitnog i ne vidim šta vlada ima sa njom." Madlin je ispila šoljicu kafe i, kao i nebrojeno puta u svom nekadašnjem životu, zaronila u Alisin dosije kako bi osvežila pamćenje. Na ekranu se pojavio zapisnik sa prvog saslušanja serijskog ubice Bišopa, kao i razne fotografije: slike Erinine bedne kuće od koje je odudarala savršeno uređena Alisina soba, njene knjige, plakati koncerata, kutije keksa i tetrapakovi mleka s ukusom jagode. Ali, Madlin je još uvek razmišljala o Džimu. Šta je radio posle susreta sa Džonatanom? Šta bi ona uradila, ona? Sigurno je dao da se uradi grafološka analiza i uzimanje otisaka. A možda i genetička analiza. U mobilnom je našla broj Taše Medejros, jednog od stručnjaka za DNK pri forenzičkoj laboratoriji birmingemske policije. Radilo se o izuzetnom biologu, ali i predusretljivoj osobi kada je reč o procedurama. Džim i ona su joj se često obraćali, jer je pristajala da izvan zakonskih okvira uradi analize koje nisu mogle da čekaju. Trebalo bi pomenuti i to da je Taša imala dugačak staž u konzumiranju

188

kokaina, te da ju je Džim, kako bi bio u dobrim odnosima sa njom, uredno snabdevao posle svakog hapšenja sitnih dilera. „Čudno poimanje morala", prokomentarisao je Džonatan. „Nisu policajci Mede Medenjaci!", rekla je Madlin dok je pozivala broj. Taša danas nije bila na poslu. Bila je kod kuće sa kćerkom, ali je potvrdila da ju je Džim pitao da uradi neku analizu. Bila je dežurna prethodne noći, pa mu je rano ujutro mejlom poslala rezultate. „Da li se sećaš o čemu se radilo?" „O poređenju dva DNK." „Da li bi mogla da mi proslediš mejl, molim te?" „Teško da mogu danas." „Vrlo je važno, Taša. Džim je mrtav. Pokušavam da otkrijem zašto." „Prokletstvo..." „Poslaću ti svoju mejl adresu." „Važi, svratiću sa Paolom u kancelariju. Za manje od sat dobićeš rezultate." Džonatan je na kompjuteru gledao fotografije Bišopovih žrtava. Priznao je da je ubio Alis, a da nije obezbedio nijedan dokaz. Usred tih krvavih prizora nasilja, Džonatanu je palo na pamet kako su Madlin i on bili zajedno tog jutra upravo zahvaljujući tim gadostima. Da Alis nije bila nestala, nikada se ne bi ponovo videli... Dok je proveravala da li ima pristup internetu na telefonu, Madlin je nameravala da isprazni direktorijum sa spamovanim porukama. U njemu je bilo bar tridesetak raznih poruka u kojima su je nagovarali da kupi skupe satove, pilule za povećanje seksualnog nagona ili čudesne proizvode zahvaljujući kojima bi za deset dana izgubila deset kilograma. „Vidi ovo!" Jedan od tih neodgovorenih mejlova joj je privukao pažnju. Poslao joj je pre dvadeset četiri sata... Džim Flaerti! Srce je počelo da joj ubrzano kuca. Zašto je Džimov mejl bio među nepoželjnim mejlovima? Možda zbog mnogo obimnih dokumenata u prilogu? Sa uzbuđenjem ga je otvorila:

Od: Džim Flaerti Za: Madlin Grin Predmet: Autopsija Datum: 22. dec. 2011,18.36

Draga Madlin, Zar ne nalaziš ništa čudno na ovim fotografijama?

189

Pozovi me ako nalaziš. Tvoj prijatelj, Džim

U nastavku je bio jedan fajl u formatu PDF, kao i nekoliko fotografija. Madlin prebaci mejl na kompjuter kako bi pogledala slike preko celog ekrana. Sve su bile sa autopsije Denija Dojla, kuma iz Čitam Bridža. „Kakve on veze ima sa svime?", upita Džonatan glasno. Nagnuo se kako bi zajedno sa Madlin pročitao izveštaj sa autopsije. Kao što je već znao, Denijevo telo je pronađeno u jednoj napuštenoj industrijskoj zoni, pogođeno metkom u glavu, odsečenih šaka i stopala, izvađenih zuba. Ubistvo je pripisano ukrajinskoj bandi čiji je bos isto to doživeo nekoliko dana unazad. Izveštaj mrtvozornika je izneo podatke o vremenu smrti na osnovu ukočenosti leša, prikazao tragove baruta oko rane, analizu organa i uzoraka krvi, sadržaja u organima za varenje, DNK. Svi ti podaci su nesumnjivo potvrdili da se radi o Deniju Dojlu. Fotografije nasilnih zločina su uglavnom izazivale gađenje: modro lice izobličeno od mučenja, zelenkaste grudi sa rezom do stomaka, telo išarano mnoštvom hematoma. Denija su mučili i nisu mu dali da ode na miru. Ali šta je to čudno mogao Džim da vidi na slikama? Madlin je uveličavala neke delove. „Čak su mu otkinuli deo uveta", primetio je Džonatan. Madlin se namrštila i bolje pogledala deo slike u koji je upirao. Bio je u pravu: dobar deo desnog uha leša je bio otkinut. Ali, ta rana je delovala starije. Deniju su oba uha bila čitava, za razliku od... Džonija, njegovog brata blizanca. „To nije Deni, to je njegov brat!", povikala je. Ispričala je Džonatanu celu priču: kako su dva brata rođena sa razlikom od pet minuta, kako je među njima vladao rivalitet, kako je Džon bio nasilna ličnost i da je patio od šizofrenije, da je nekoliko puta bio hospitalizovan pre nego što se odao alkoholu. Potražila je u izveštaju deo o analizi organa kako bi ga ponovo pročitala. Jetra preminulog je bila 'izjedena' najverovatnije usled konzumiranja alkohola". Ciroza. „Deni bi s vremena na vreme popio čašicu, ali nikada nije bio alkoholičar." „Kako su policajci mogli tako da pogreše?" „'Jednojajčani blizanci' imaju isto genetsko nasleđe, pa je teško sa sigurnošću praviti razliku između njihovog DNK."

190

„Da li si sigurna da je tako?" „Bilo je više slučajeva tog tipa, između ostalih jedna krađa u Nemačkoj i dilovanje droge u Maleziji. U oba slučaja osumnjičeni je imao brata blizanca, pa je morao biti oslobođen budući da nisu mogli sa sigurnošćti da utvrde njegov identitet." „Ali, ako je ovo Džonijev leš..." „... to znači da je Deni živ", zamišljeno će Madlin. Poručili su još kafe. Nekoliko minuta su proveli u nagađanju, sve dok Madlin nije primila mejl od Taše Medejros, stručnjaka za DNK iz laboratorije u Birmingemu.

Od: Taša Medejros Za: Madlin Grin Predmet: Madlin, Evo rezultata analize koju sam uradila bez obaveštavanja nadređenih na Džimovu molbu. Mnogo mi je žao njega. Nadam se da ti ovo može pomoći. Taša

Kliknula je na fajl u prilogu, a Džonatan je, nagnut iznad njenog ramena, čekao da vidi dokument kad i ona: u njemu je stajala složena tabela od petnaestak redova i šest kolona. U svakom polju nalazilo se po nekoliko brojeva. Bilo im je potrebno nekoliko trenutaka da shvate da je reč o testu za utvrđivanje očinstva. Poskočili su kod poslednjeg pasusa u kojem je stajao rezultat, a od otkrića su zanemeli:

Test za utvrđivanje očinstva urađen u nedostatku genetskog materijala majke. Urađeno na osnovu DNK. Osoba čije se očinstvo utvrđuje: Danijel Dojl. Dete: Alis Dikson. Istorodni aleli su se pojavili na 15 analiziranih lokusa. Verovatnoća očinstva je procenjena na 99,999%.

Pre nego što je ubijen, Džim je imao neverovatan predosećaj. Posle tri godine istraživanja, uspeo je ne samo da dokaže da Deni Doji nije mrtav nego i da je on otac Alis Dikson. To je otkriće platio životom.

191

31. Na neprijateljskoj teritoriji U mračnim vremenima, svako je za sebe. GAO SINGĐEN KAFE „PILS" DONJI IST SAJD, 10 UJUTRO

Zaprepašćena, Madlin se zavratila na klupu jer joj je odjednom bilo muka. Vrtelo joj se u glavi. Ni Alis ni Deni nisu mrtvi. I što je još više iznenađujuće: devojka je bila kćerka mafijaškog kuma. Ali je zato Džim bio mrtav, a ona se zamalo ubila. Desetine ljudi je danonoćno radilo na ovom slučaju. Zašto? Zbog koga? Odjednom je počela u sve da sumnja. Ko su bile žrtve u ovoj priči? Ko su bili krivci? Od početka istrage, kad god bi nešto rasvetlila, nametnula bi se nova misterija koja bi je dovela na još opasniji teren. Podigla je glavu kako bi je Džonatan utešio, ali se ovaj, čela priljubljenog uz staklo, zabrinuo zbog onog što je video napolju. „Mislim da nas prate." „Šališ se?", rekla je približavajući se prozoru. „Vidiš li crni 'ferari' parkiran malo niže?" „Ispred ulaza hotela 'Morison'?" „Da, jutros sam ga dva puta sreo: najpre u Trajbeki, a onda u Maloj Italiji. Nema tablice i nisam mogao da vidim vozača." Madlin pokuša bolje da vidi, ali na toj udaljenosti bilo je nemoguće razaznati išta iz unutrašnjosti vozila. „Hajde sa mnom", reče mu odlučno. Do pre sat vremena ne bi mogla ni zamisliti da je neko prati, ali sada, posle Džimove smrti, kao i onoga što su otkrili, ništa joj nije izgledalo nemoguće. Platili su račun, sišli u prizemlje i uputili se iz kafea ka kolima. „Pusti me da vozim", zamolila ga je Madlin. Sela je na vozačevo sedište i krenula. „Misliš da će nas pratiti? Možda smo od ove istrage postali paranoični..." „Videćeš i sama. Ja mislim da će krenuti." I zaista, „ferari" se isparkirao i diskretno ih pratio, na dvadeset metara udaljenosti. „Ne okreći se", zapovedila je. „I veži pojas." Mali auto je ubrzao idući Ulicom Baueri ka Kuper skveru. Madlin je iznenada zakočila i okrenula volan skroz ulevo, napravivši polukružni okret. „Ti si poludela!", uznemireno će Džonatan držeći se čvrsto.

192

Automobil im se zaustavio sa druge strane puta, iznenadivši tako „ferari". „Umukni i otvori oči!" Dva automobila su sada vozila u suprotnim smerovima. Kada su se sreli, Džonatan je imao svega trenutak da osmotri vozača. Radilo se o veoma lepoj ženi plave kose, sa ožiljkom u obliku zvezde koji se prostirao od arkade preko obraza do ugla usana... „I?" „Znam je!", uzviknuo je. „Siguran sam da je to ista žena kojoj sam odveo Alis pre dve godine u Ka d'Antibu!" „Ona koja se predstavljala kao njena majka?" „Da!" Madlin je pogledala u retrovizor i videla „ferari" kako skreće ka zapadu preko Astor Plejsa. Instinktivno je skrenula u Ulicu Hjuston. „Ako prođe Brodvejom, mogli bismo da je uhvatimo, zar ne?" „Izvodljivo je." Uzdali su se u sreću i pomno posmatrali automobile. Posle nekoliko trenutaka, besni automobil se pojavio u ulici koja je dijagonalno presecala grad. Kabriolet je potom skrenuo u Ulicu Spring. Madlin se uključila u saobraćaj. Žena za volanom ih je sigurno primetila, budući da je naglo ubrzala. „Prokletstvo, umaći će nam!" I ne bi bilo ništa čudno: šta je mogao jedan „smart" naspram motora V12 od 280 konjskih snaga? Ali Madlin se nije dala obeshrabriti. Pošto nije htela da se preda, prošla je kroz crveno na ukrštanju sa Ulicom Lafajet. „Pazi!", povikao je Džonatan. Jedan prodavač hot-dogova je krenuo da prelazi ulicu. Madlin je stisnula sirenu i zaobišla ga. Prodavač poskoči i povuče se unazad, dok je „smart" zakačio ivicu metalnih kolica koja su se potom prevrnula na put, te su se prosule viršle, kečap, senf, prženi crni luk i kiseli kupus. Auto skrenu s puta i zakači trotoar, ali je Madlin ipak uspela da ga savlada i stisne gas nastavivši punom brzinom Ulicom Delansi.

ZA TO VREME, NA KONI AJLANDU...

Ležeći na podu kao kakva uplašena životinja, Alis je okrenula glavu u potrazi za pacovom, ali je glodar otišao za Jurijem. Bila je preplašena. Kosa joj se od znoja zalepila za lice, ruke i noge su joj

193

drhtale. Stomak joj se grčio. Činilo joj se i da su joj se stopala i članci naduli. Rus je posle „filma" otišao, ostavljajući je vezanu za prokletu cev. Mada ga je preklinjala, nije joj dao dovoljno vode, već joj je samo poprskao lice flašom. Mrtva umorna, Alis je sa teškom mukom zubima otkopčala bluzu. I od najmanjeg pokreta joj je bilo muka i vrtelo joj se u glavi. Ovoga puta, mučnina joj je stegla grlo, te je povratila nešto žućkasto. Naslonila se uz zid ne mogavši da diše. Lupalo joj je u grudima, srce joj je kucalo u zabrinjavajućem ritmu. Koliko li joj je vremena ostalo? Sada je morala sebi da prizna: bolovi koji su joj probadali glavu i grčevi u stomaku bili su znak da su joj usled povišenog pritiska bubrezi otkazivali. Pogledala je u ve-ce šolju koja je bila na dva metra od nje. Satima joj se išlo u ve-ce, ali nije mogla da ustane. Progutavši svoj ponos, olakšala se u odelo. Ne bi joj ovo bilo jedino poniženje u tom trenutku. Jeste da se „kupala" u mokraći i onome što je povratila, ali bar se oslobodila tereta. Ova pauza je trajala nekoliko trenutaka, sve dok nije čula zatuljeno zujanje. Mutilo joj se u glavi i činilo joj se da su bele tačkice bile po celoj prostoriji. Gušila se, gubila se, buncala. Mada se trudila da se ne onesvesti, ubrzo je utonula u polukomatozno stanje.

DONJI IST SAJD

„Eno je!", povikao je Džonatan upirući prstom u „ferari" koji je išao preko Mosta Vilijamsburg. Viseći most je bio postavljen preko Ist Rivera, a povezivao je Donji Ist sajd i Bruklin. Oivičen rešetkama i čeličnim šipkama, bio je dugačak dva kilometra, a preko njegove četiri trake su prelazile stotine automobila. „Ima mnogo vozila. Moraće da uspori", pretpostavljala je Madlin. I zaista, auto je išao polako, zarobljen medu ostalim kolima. Madlin je povratila samopouzdanje. Igrajući se vatrom, zaletela se svom brzinom između automobila, prelazeći iz jedne trake u drugu kako bi premostila razdaljinu između nje i Spyder*-a. „Uspori! Sudarićemo se!" Silazeći sa mosta, italijanski kabriolet je svom brzinom krenuo ka prvom izlazu. „Kuda ćemo?", upitala je budući da nije mnogo poznavala Njujork. „U Vilijamsburg." Stigli su u Aveniju Bedford, centralno mesto četvrti. Stare zgrade od cigle su se smenjivale sa tek izgrađenim zgradama. Budući u jeku obnove, ______________________________________

*Pun naziv automobila: Ferrari 250 Granturismo Spyder California. (Prim. prev.)

194

ovaj kraj je bio u suprotnosti sa „bezličnim" Menhetnom. Antikvarnice, mali kafići, prodavnice ploča, organskih namirnica i knjižare sa polovnim knjigama: sve je izgledalo istovremeno autentično i avangardno. Kretanje „ferarija" je usporila ta seoska atmosfera koja je vladala na ulici. Trgovci su postavili tezge na trotoaru, pevači-amateri su animirali ulicu, dok je jedan gutač vatre izvodio svoju tačku. Madlin i Džonatan su bili na manje od deset metara od „spajdera". Ovaj je skrenuo levo ka parku Makaren. Dok su se približavali obali, prošli su pored zone skladišta, stovarišta i zapuštenog zemljišta. Zidovi išarani grafitima podsećali su na Njujork iz vremena Baskijata*. „Nema gde!", povikao je Džonatan dok su išli jednom uličicom. „Ovo je slepa ulica. Nema ničeg osim obale!" „Ferari" je doista stigao pred jedan lokal za prodaju polovnih automobila. Zgrada je bila pored keja i od nje su se mogli videti neboderi Menhetna. Auto je polako išao pristaništem, a potom naglo skrenuo u jedan hangar kroz veliku čeličnu kapiju. Madlin je zakočila i potom se zaustavila na dvadeset metara od ulaza u garažu na kojoj je pisalo

„MOTO-KLUB 'MAKONDO'".

„Šta sad?" „Upali smo u zamku", reče Džonatan. „Nismo mi jurili nju, već ona nas. Misliš li da bi trebalo da..." Nije stigao da završi rečenicu. Okrenuli su se kada su čuli škripu guma. Udario ih je ogromni kamion za šlepovanje i počeo da gura ka otvorenim vratima garaže. Od udara su poleteli napred. Madlin nije vezala pojas, ali je Džonatan na vreme rukom sprečio da joj glava ne udari u volan. Kamion je vukao mali automobil nekoliko desetina metara sve dok ga nije potpuno uvukao u hangar čija su se vrata zatvorila čim su ušli. Skladište se prostiralo na više od dvesta kvadratnih metara. Unutra je bilo pedesetak vozila, parkiranih jedna naspram drugih. Džonatan je ugledao jedan „pežo 403", ali izgleda da su preovlađivali muscle cars** „ford gran torino", „ševrolet kamaro", „plimut barakuda"... „Ovo se ne računa kao provala?", upitao je pogledavši Madlin. Pomogli su jedno drugom da izađu iz „smarta" koji je sada više ličio na ______________________________________ *Žan-Mišel Baskijat (1960-1988.), američki neoekspresionistički slikar i pionir pokreta „andergraund". (Prim. prev.) ** Prevod sa engleskog: „besni" automobili. (Prim. prev.)

195

Sezarove* kompresije nego na automobil u voznom stanju. Ispred njih je, pored „ferarija", stajala žena sa ožiljkom držeći pištolj uperen ka njima. „Agent Blajd Blejk iz federalne policije SAD!", povikala je dok su oni izlazili. „Podignite ruke iznad glave!" Federalna policija SAD? Džonatan i Madlin su se začuđeno pogledali. Ova žena je policajac! Potom su se okrenuli ka kamionu iz kojeg je iskočio jedan čovek. Približavao im se Deni Doji, obučen u radno odelo i vojničku jaknu. „Zdravo, Medi! Znaš li da još uvek imaš najlepšu guzu među svim pariškim cvećarkama..."

________________________________________

*Sezar Baldaksini, ili samo Sezar (1921-1998.), francuski vajar, član grupe Novih realista, osnovane 1960; poznat, između ostalog, i po tehnici „kontrolisane kompresije". (Prim. prev.)

196

32. Istina o Deniju Dojlu Trnje koje sam pobrao sa drveta su koje sam posadio. LORD BAJRON KEJ IST RIVERA

„Pravi si gad! Kako si mogao da dozvoliš da mislim da je Alis mrtva?" „Medi, smiri se..." „Nikada ti neću oprostiti, Danijele!" „Pusti me da kažem nešto u svoju odbranu." Madlin i Deni su bili na keju Vilijamsburga. Temperatura je blizu vode bila mnogo niža, pa se Madlin skupila u svojoj jakni. Na deset metara ispred i iza njih bili su „telohranitelji" koji su obezbeđivali prostor oko njih idući sa njima u korak. „Ko su ovi likovi?" „Agenti FBI-a koji rade za federalnu policiju." Pred slomom živaca i još uvek pod utiskom nezgode i jutrošnjih otkrića, Madlin je povikala pred nekadašnjim kriminalcem: „Reci mi gde je Alis, SMESTA!" „Sve ću ti objasniti, samo prestani da vičeš, važi?" Deni izvadi iz džepa već paljenu smotanu cigaretu i ponovo je upali. „Sve je počelo pre tri i po godine", počeo je dok je sedao na jednu od klupa koje su bile postavljene duž reke. „Mesec dana pre nego što mi je majka umrla. Preminula je u bolnici 'Kristiz', izjedena rakom u završnoj fazi. Znao sam da su joj poslednji dani, pa sam svaki dan išao da je vidim." Deni je pustio bolna sećanja da isplivaju. Smršao je. Kosa mu je bila duža i uokvirivala je lice išarano borama. Madlin se smirila i sela pored njega. Povukao je dim i nastavio. „Svake večeri sam iz bolnice izlazio u sve gorem stanju. Navikao sam da svoju muku utopim u 'Soul kafeu', jednom pabu blizu Oksford rouda, na sto metara od klinike. Tamo sam prvi put video Alis. Skupljala je čaše i escajg. Tada nije imala ni četrnaest godina, mada je izgledala kao da ima petnaest ili šesnaest. Bilo je očigledno da nije imala dovoljno godina da radi, ali se niko na to nije obazirao." „Odmah si je zapazio?" „Da, privuklo me je njeno ponašanje: na svakoj pauzi bi sela za sto i čitala ili radila domaći. A i čudno me je gledala, kao da me je poznavala..." „Jesi li pričao sa njom?"

197

„U početku me je samo posmatrala, a onda mi se jedne večeri prilično odvažno obratila. Rekla je da zna ko sam. Potom me je pitala da li se sećam njene majke, Erin Dikson..." „Nisam znala da si se viđao sa tom ženom." „I sam sam to zaboravio. Uostalom, bilo mi je potrebno neko vreme dok se nisam setio njenog lika. Zaista, spavao sam sa njom dva ili tri puta, pre petnaestak godina. Radilo se o devojci lakog morala koju nije trebalo moliti. Pre droge je bila lepa, mada nikad nije bila naročito pametna..." „Da li si to rekao njenoj kćerki?" „Naravno da ne. Bio sam zbunjen, a ona nije okolišala: rekla mi je da je ispitala majku, da je sama istraživala i da sam, po njoj, ja njen otac." „ A ti si joj poverovao?" „I pre nego što mi je to rekla. Bilo je očigledno." „Zbog čega? Misliš da liči na tebe?" „Ne, mislim da liči na tebe." Madlin nije bilo po volji: „Ne šali se s tim, Danijele!" „A ti meni nemoj da protivrečiš! I ti si se vezala za tu malu! Zašto bi se toliko bavila tom istragom da se nisi prepoznala u njoj?" „Zato što mi je to posao." Ali, Doji je bio uporan: „Ta devojčica je mogla da bude naša kćerka! Bila je pametna, usamljena, obrazovana, toliko različita od svih glupaka koji su me okruživali. Ona se suprotstavljala svemu, hrabro se suočavala sa životom. Za mene je bila kao dar sa neba." „Dakle, često ste se viđali?" „Da, skoro svaki dan, a da niko nije znao. Bila je to naša tajna. Bolje sam je upoznao i bio sam iskren kada je reč o tome čime se bavim. Bila je razlog više da se ujutro budim. Moj život je prvi put imao smisla." „Jesi li joj davao novac?" „Malo sam joj pomagao, ali tako da se ne posumnja. Odlučio sam da joj platim studije na nekom dobrom fakultetu. Čak sam mislio i da je zakonski priznam, ali to bi je dovelo u opasnost s obzirom na sve one koji su želeli moju smrt. A još je tu bio i njen zdravstveni problem koji me je zabrinjavao..." „Njeno srce, jel' tako?", pogodila je Madlin. Dani je tužno potvrdio, očiju uperenih u tamnosive vode Ist Rivera. „Primetio sam da se zadiše pri najmanjem naporu. Nije se žalila, ali je često bila umorna, i dva puta joj je bilo loše u mom prisustvu. Poslao sam je u

198

dom zdravlja. Otkriven joj je šum na srcu, ali nikakav poseba poremećaj. Kako bih to proverio, zamolio sam kardiologa koji je lečio moju majku da uradi i druge analize. Otkrivena joj je dilataciona kardiomiopatija: njeno srce je radilo usporeno. Bolest je bila u poodmaklom stadijumu i mogla je umreti svakog trenutka." „Doktor je pristao da joj prepiše terapiju pod lažnim imenom?" „Svaki čovek ima svoju cenu, Madlin." „I, da li je uspelo?" „Prvih nekoliko meseci, Alis je dobro reagovala na lekove." Počelo je da duva. Madlin je polako sklapala kockice niza događaja, ali je mnogo pitanja ostalo bez odgovora. „Da li je Alis stvarno znala čime se baviš?" „Da, prema njoj sam uvek bio iskren." „I to joj nije smetalo?" „Recimo da je bila dovoljno pametna da shvati da nije sve crno ili belo." Madlin je ovo shvatila kao kritiku na svoj račun, ali se ipak nije obazirala. „Zar ni u jednom trenutku nisi pomislio na to da treba da se dovedeš u red?" „Naravno da jesam! Ali zar misliš da je to lako? Da je bilo dovoljno lupiti dlanom o dlan? Bio sam u ćorsokaku: policajci su mi bili za petama, suparničke bande su me želele mrtvog, čak su i moji ljudi čekali prvu priliku da me izdaju." „Da li je Alis bila svesna toga?" „Svesnija nego što sam mislio, pošto mi je upravo ona predložila rešenje." „Šta to?" „Jedne večeri sam je video sa pozamašnom fasciklom u koju je stavila članke koje je skinula sa interneta. Radilo se o pravnim tekstovima, studijama slučaja: obavila je pravi advokatski posao. Tvrdila je da je otkrila čarobnu formulu pomoću koje bismo oboje mogli da započnemo novi život." „A koja je ta čarobna formula? „Američki program za zaštitu svedoka."

199

33. Svedoci Državni tužilac Sjedinjenih Američkih Država može da odredi mere zaštite svedoku i procesu koji se tiče organizovanog kriminala, ukoliko proceni da je svedok u opasnosti da postane žrtva upotrebe sile ili zastrašivanja. ČLAN 3521 POGLAVLJA 18 ZAKONA SJEDINJENIH AMERIČKIH DRŽAVA Pošto im je bilo hladno od dugog sedenja na klupi, Madlin i Deni su nastavili da se šetaju kejom. Uprkos hladnoći, na obalama Ist Rivera je bilo ljudi. Jedna grupa dekica sa meredovima, plastičnim kofama i štapovima za pecanje, čestitali su jedni drugima što su našli deo pun riba naspram samog skyline*-a Menhetna, dok su neumorno vadili prugaste grgeče, iverke. Govorili su poljski, ruski, španski... Mešavina onih koji su u tome bili najbolji. „Iz prve", reče Deni, „odgovorio sam Alis da je njena ideja o programu zaštite svedoka naivna i neostvarljiva. Ja nisam imao ništa u zamenu, nikakav adut. Ali ona je insistirala: 'Sigurna sam da mogu da ti posluže oni koji žele tvoju glavu.' Ovakav način razmišljanja je urodio plodom. U SAD su za nekoliko meseci bili predsednički izbori, a borba protiv droge je bila jedna od tema kampanje. Svi kandidati su govorili o Meksiku, gde je bilo već oko desetine hiljada žrtava rata između narko-kartela. Amerikanci su bili zabrinuti za povećano ugrožavanje bezbednosti u pograničnoj oblasti. Izbor koji je pao na Obamu obeležio je prekretnicu kada je priznao odgovornost svoje zemlje u trgovini kao glavnog potrošača. Čak pre zvaničnog stupanja na dužnost, susreo se sa svojim meksičkim kolegom sa kojim se složio povodom zajedničke namere da povedu nemilosrdnu borbu protiv trgovaca drogom. Radilo se o gorućem problemu njegovog predsedavanja: Vašington nije želeo da u susedstvu ima narko-državu." „Kakve to ima veze sa tobom?", upitala je Madlin. „Zbog pranja novca?" „Kada sam pre petnaest godina studirao u Kaliforniji, sreo sam Hesebel Kortes na Kalifornijskom univerzitetu u Los Anđelesu." „Kćerku bosa narko-kartela? Njeno ime se pominje u svim novinama zbog suđenja koje se vodi protiv nje." „Ostali smo u kontaktu. Zajednička nam je bila teška porodična prošlost. Razumeli smo jedno drugo, budući da smo deca kriminalaca." „I to tako dobro da ste oboje nasledili svoje očeve..." ______________________________________

*Prevod sa engleskog: obris (zgrada) grada. (Prim, prev.)

200

„Hesebel nije direktno uprljala ruke krvlju. Ona je vodila knjige za organizaciju. Bila je nenametljiv i izuzetno pametan rukovodilac i godinama je kroz zakonite poslove prala milione zarađene od droge." „Na prilično zanimljiv način predstavljaš stvari..." „S godinama, kako je borba protiv prljavog novca postala sve učestalija, bilo je sve teže kriminalcima da peru novac preko banki i ofšor zona. Hesebel je bila primorana da se okrene drugim poslovima i posrednicima." „Tada se obratila tebi..." „Da, i tokom pet godina sam na njen račun ulagao novac u nekretnine i hotele. Znao sam da američki poreski službenici pokušavaju da je uhvate, pa smo morali da budemo obazrivi. Kada mi je Alis pomenula program za zaštitu svedoka, rekao sam advokatu da stupi u kontakt sa istražnim biroom američke Poreske službe." „Predložio si im razmenu?" „Moj imunitet i Alisin i moj novi identitet u zamenu za sve što znam o Hesebel Kortes. Hteli su da je uhapse u SAD, kako bi joj zaplenili svu imovinu: bankovne račune, stotine stanova, hotelske komplekse, menjačnice i agencije za nekretnine po celoj Kaliforniji." „Odmah su pristali?" „Ne, ali se Kongres spremao da izglasa pomoć od milijardu dolara namenjenu Meksiku. FBI-u je bilo potrebno neko simbolično hapšenje kako bi ta mera prešla u okvire javnosti. Slučaj je dospeo do državnog tužioca koji se na kraju dogovorio sa MI6." „Britanskom tajnom službom?" „Oni su u tajnosti prebacili Alis ubedivši sve da se radi o otmici. Bilo je dogovoreno da joj se kasnije pridružim." Madlin se iznenada osetila potpuno bespomoćno mesecima je pokušavala da reši slučaj koji je Obaveštajna služba zataškavala. Sada je sve imalo smisla: pokvarene bezbednosne kamere, odsustvo tragova, nepotpuna i kontradiktorna svedočenja. Mogla je i deset godina da vodi istragu, i ne bi nimalo napredovala. Ili bi pak završila kao Džim, izvršila bi „samoubistvo" u svojoj kancelariji... Madlin je obuzeo bes. Uzalud je pokušavala da se kontroliše: „Zašto si mi to uradio, Deni? Zašto si me ubedio da je tražiš, zašto si mi poslao njeno srce? „Tek što je stigla na Menhetn, postala je otporna na lekove. Problem sa srcem se pogoršao. Bio sam mnogo zabrinut: bila je sama, sve češće se zamarala i razboljevala od gripa i bronhitisa. Samo je transplantacija mogla

201

da je spase. Pritisnuo sam FBI: ne dolazi u obzir da svedočim ako mi umre kćerka. Uspeli su da je upišu na listu primarnih primalaca, tako da je vrlo brzo operisana u jednoj njujorškoj bolnici. Nije joj bilo lako...!" „Ali, zašto si mi poslao njeno srce?", bila je uporna Madlin. „Nisam ti ga ja poslao, nego oni koji su nas štitili. Zato što si postala smetnja, Madlin", rekao joj je glasom promuklim od duvana. „Svugde si zabadala nos da pronađeš Alis. Na kraju bi je povezala sa mnom. MI6 se uspaničila. Njima je palo na pamet to sa srcem. Da bi se zatvorio slučaj." „Kakvu ulogu je odigrao Bišop?" „Bišop se tu slučajno našao. Tajne službe su znale da će pre ili kasnije neki manijak da prizna da je kriv za Alisinu smrt. Samo što se to desilo brže nego što se očekivalo. Onda sam, kao što je i bilo dogovoreno, nekoliko meseci posle njenog 'nestanka', inscenirao sopstvenu smrt i pridružio joj se u Njujorku." „Ubio si brata!" „Ne, Džoni je izvršio samoubistvo. Znala si kakav je: bio je zavistan od droge, psihički bolestan i ubica. Morao sam da biram, a Alis je bila moj prioritet. Neko ko dela uvek nešto mora i da plati." „Poštedi me svoje priče, dobro je znam! A Džonatan, kako je on došao do vas?" „Za vreme narednih božičnih praznika, Alis i ja smo otišli na Azurnu obalu na nekoliko dana. Posle operacije, Alis je ukucala svoje ime na pretraživačima kako bi videla kako napreduje istraga o njenoj 'otmici'. Naišla je na članke o tebi, o pokušaju samoubistva. Htela je da te obavestimo o svemu, ali je Blajd Blejk, agentkinja zadužena da motri na nas, to odbila. Alis je to loše prihvatila. Kada smo stigli u Francusku, pobegla je kako bi te našla u Parizu, ali čim je stigla tamo, odustala je od toga kako nas ne bi dovela u opasnost, i tada je naletela na Džonatana Lamprera." Madlin se srce steglo. Ne samo da je Alis znala za nju nego je htela i da stupi u kontakt sa njom. „FBI i carinska policija su od tada stavili vaša imena u svoj dosije, pa bi odmah bili obavešteni ukoliko biste kročili na američko tle. Sinoć je neko obavestio Blajd Blejk da ste oboje u Njujorku. Nije moglo biti reči o slučajnosti. Zamolio sam je da napravi plan kako da te dovede ovde." „Da bi me ućutkala?" „Ne, Madlin, da bi mi pomogla." „Kako da ti pomognem?" „Da pronađem Alis."

202

Iz stana su se videli garaža i kejovi. Priljubljena uz prozor, agentkinja Blajd Blejk nije skidala pogled sa Denija i Madlin. Kratko je odgovarala na Džonatanova pitanja budući u potpunosti koncentrisana na svoj zadatak: nadgledanje i zaštitu svedoka. Francuz je pomno posmatrao tu čudnu ženu graciozne i aristokratske lepote. Imala je plavu kosu i rezervisanu eleganciju hičkokovskih junakinja. Imala je tanak struk, crne tregging*, duboke čizme na pertle i kratku kožnu jaknu ispod kojeg je nosila rolku. Na glavi je imala punđu. Njen profil je zavodio istančanošću crta lica i markantnim pogledom. Čak je i kod njenog ožiljka bilo nešto fascinantno. Daleko od toga da ju je izobličavao, taj trag je od nje činio „fatalnu ženu", što je neke muškarce zasigurno uzbuđivalo. „Mora da vas često to pitaju...", počeo je. Dok je dvogledom posmatrala Denija, odgovorila je Džonatanu jednoličnim glasom: „Dobila sam ga u eksploziji bombe u 'trouglu smrti', u Iraku. Za tri milimetra mi je omašila oko..." „Kada se to desilo?" „Pre osam godina. Bila sam tamo kao dobrovoljac. Kada bi se prošlost ponavljala, opet bih isto uradila." „Da li ste dugo ostali u vojsci?" „Ja sam vladin agent: moj dosije je poverljiv." Popustila je, pošto je insistirao: „Napustila sam marince posle povrede. Ostala sam dve godine u Kvantiku**, a zatim sam učestvovala u undercover*** zadacima Uprave za suzbijanje droge, posle čega sam priključena federalnoj policiji." „Gde ste bili na tim zadacima?" „Slušajte, druže, ja sam ta koja postavlja pitanja, u redu?" „Da li to govorite i na sastancima kada neko želi da zna više o vama?" Bilo joj je dosta: „Niti smo na sastanku, niti ste moj tip." „A ko jeste? Neko kao Doji?" „Zašto to kažete? Zabrinuti ste za vašu devojku?" „A vi? Uzbuđuju vas ubice?" „Da, više nego porodični ljudi", provocirala ga je. „Ali, ako hoćete već sve da znate, moj posao je da čuvam Dojla, a ne da spavam sa njim. " _____________________________________ * Prevod sa engleskog: uske pantalone. (Prim. prev.) ** Američka baza u kojoj je, između ostalog, bila i akademija za obuku FBI-a. (Prim. prev.) 9 *** Prevod sa engleskog: tajni. (Prim. prev.)

203

Sa slušalicom u uhu, izdala je nekoliko uputstava dvojici čuvara od kojih je tražila da pojačaju prismotru. „Da li mislite da Meksikanci mogu doći glave Deniju?" „Nije nemoguće, ali mislim da ipak ne." „Zašto?" „Zato što je, na neki način, već svedočio." Džonatan je sada bio zbunjen: „Pre pet minuta ste mi rekli da treba da svedoči iduće nedelje!" Blajd je pojasnila to što je bila rekla: „Kao što zakon dozvoljava u ovakvim situacijama, Deni je snimio svoju izjavu pre početka procesa. To svedočenje će, pred sudijom i advokatom, dokrajčiti Hesebel Kortes." Džonatan je počeo da shvata: „Dakle, čak i ako ga ubiju danas..." „... taj snimak bi bio dovoljan da se osudi zločinac", potvrdila je Blajd. „Jedina nada kartela bi bila da Deni promeni svoju izjavu na dan svedočenja pred sudom." „Ali, zbog čega bi uradio tako nešto?" „Zbog ovoga", odgovorila je. Daljinskim upravljačem upalila je veliki ekran koji je stajao na zidu i pustila snimak.

204

34. The Girl in the Dark* Razum traži, a srce pronalazi. ŽORŽ SAND Snimak je trajao manje od pola minuta. U prvom planu je bilo lice devojke. Uplašena i, očigledno, na izmaku snaga, sa podočnjacima ispod očiju, Alis nije skidala pogled sa kamere. Na osnovu slabe osvetljenosti prostorije dalo se zaključiti da je drže u nekom podrumu ili tamnici. Pričala je isprekidano i jecala. Mada je grcala, uspela je da se obrati ocu kako bi mu saopštila šta traže otmičari: Save me, Dad! Change your testimony, please! And we'll be together again. Right, Dad**? Potom se kamera udaljila, pa se moglo videti Alisino krhko telo privezano za cev. „Jutros nam je kurir doneo ovo", rekla je Blajd Blejk zaustavivši snimak. Deni je stisnuo pesnice. Nemoćan i savladan grižom savesti, bio je pesimista: „Još malo pa je dvanaest sati kako je oteta. Ako je ubrzo ne nađemo, ubiće je ma šta da uradim. A pošto ne uzima lekove, bubrezi joj mogu otkazati svakog trenutka." Blajd je sela za sto od kovanog gvožđa na kojem su stajala tri laptopa. „Bezuspešno smo pokušavali da uđemo u trag Alisinom telefonu", rekla je prebacujući snimak na jedan od hard-diskova. Nekoliko puta je odgledala film, zaustavljala ga, uveličavala i najmanji detalj, i izolovala zvučni snimak. Zainteresovana ovim tehničkim postupcima, Madlin se približila kompjuterima. Blajd joj je objasnila šta radi: „U dnu snimka stoju tačan datum i vreme. Ako se pojača ton, mogu se čuti zvuci koji se naizgled ne čuju: metro, saobraćaj... koji mogu poslužiti kao trag." „A kamera?", upita Džonatan. „Reklo bi se da je, i pored polumraka, slika dobrog kvaliteta. Reč je o novijem modelu", zaključila je Blajd. Pokrenula je program za identifikaciju proizvođača i modela. _____________________________________ * Prevod sa engleskog: Devojka u mraku. (Prim. prev.) ** Spasi me, tata! Izmeni svedočenje, molim te! I opet ćemo biti zajedno. Jel' važi, tata? (Prim. prev.)

205

„Radi se o 'kanonu' sa fleš memorijom koji se na tržištu pojavio pre manje od godinu dana. Tražiću od Biroa spisak svih kupovina bilo u radnjama bilo na internetu, ali će to potrajati." Zatim je izdvojila detalj sa jednog kadra koji je prikazala u krupnom planu. „Zanima me ova cev!", rekla je pokazujući na uveličanu sliku cevi za koju je bila vezana Alis. „Stara je i velika. Rekla bih, na prvi pogled, da je od pre najmanje sto godina, ali ću se ipak obratiti stručnjacima koji će to preciznije utvrditi. Uz malo sreće, i pomoću naše baze podataka, uspećemo da otkrijemo gde se nalazi ovo skrovište." Potom se okrenula ka agentu koji je uzeo USB sa snimkom. „Imaš izjavu kurira, Krise?" Man in black* je telefonom prebacio fajl koji se pojavio na ekranu kompjutera. „Radi za 'Bajk mesindžer', agenciju za isporuke u blizini Vol strita, ali je danas radio za sebe. Primio je paket na raskrsnici ulica Dač i Džon. Pošiljalac mu je sam prišao: visok, belac, krupan, četrdesetih godina... Platio je u gotovini i nije rekao kako se zove." „Imamo li njegov foto-robot?" „Mmm... Terens upravo ispituje kurira." „Dobro, reci mu da požuri! Hoću u roku od deset minuta da podelimo njegov opis. Od ovog trenutka svaka sekunda je od presudnog značaja!"

POSLE POLA SATA

„Mečboks"* je nesumnjivo dugovala svoj naziv tome što se radi o skučenom prostoru. Sam bog zna kako je vlasnik uspeo da namesti dvanaest mesta u maloj cosy** sali koja gleda na mali vrt. Džonatan je, dok je naručivao đevrek sa lososom, ispričao Madlin o poseti Frančeski. „Šta misliš?" Govorio je iskreno, saopštivši joj precizno kako je njegova tadašnja žena ubila Lojda Vornera i kako se otarasila njegovog tela, pošto je uz Žoržovu pomoć obezbedila alibi. Možda je uspela u tome da je ne optuže za ubistvo, ali zato nije sačuvala brak. „Mislim da je sada svet siromašniji za jednu budalu", odgovorila je Madlin. ____________________________________ * Matchbox kutija sa šibicama. (Prim, prev.) ** Prevod sa engleskog: prijatan. (Prim, prev.)

206

Potez u duhu Denija Dojla... „Mislim da ti je žena nesumnjivo veoma pametna, kao i da se odlikuje izuzetnom hladnokrvnošću", dodala je. Pojela je poslednji zalogaj kriške hleba, na koju je bio namazan koziji sir, i popila gutljaj vina. „Mislim da bi trebalo da odeš kod nje." Džonatan se obeshrabrio. Za jedan trenutak, Madlin je raspršila ono što im se desilo. „A... mi?" Pogledala ga je u oči. „Nemojmo se zavaravati: naša veza je krhka. Šta će biti sa nama? Stanujemo udaljeni deset hiljada kilometara jedno od drugog, oboje smo izgubljeni. I uvek ćeš se u nekim trenucima kajati što se nisi vratio da živiš sa ženom i sinom." Džonatan se trudio da ostane smiren. „Nemaš ti pojma o tome! Nećemo se valjda razdvojiti zbog straha od neuspeha..." „Nemaš više šta da tražiš ovde. Alis Dikson ti ne znači ništa. To nije tvoja bitka." „Ona je podjednako deo mog života koliko i tvog!" Sada je pričao tiše. U restoranu je bilo toliko tesno da su se svi bili okrenuli ka njemu. Nije mu se dopadalo ovo mesto gde su stolovi bili slepljeni jedan uz drugi, zbog čega nije bilo ni privatnosti, niti se moglo mrdnuti. „Slušaj, Džonatane, ova priča je krvavo počela i krvavo će se završiti. Neće biti srećnog kraja, a ti nisi spreman da se suočiš sa nasiljem. Ja sam policajac, Blajd radi za FBI, Deni je ubica, a ti..." „Ja sam samo jedan običan vlasnik restorana, jel' tako?" „Ti imaš porodicu..." „Mislio sam da bi mogla da budeš deo nje", rekao je ustajući. Pre nego što je otišao, ostavio je na stolu dve novčanice. Mada se prvi put stvarno zaljubila u jednog muškarca, Madlin nije pokušala da ga zaustavi. „Čuvaj se", promrmljala je. Ali već je otišao. Meksički kartel koji je naredio Alisinu otmicu, bio je očigledno spreman na sve. Budući povređene sujete, Džonatan nije shvatio daje razlog zašto Madlin nije htela da ga uvuče sa sobom u taj mrak bio taj što ga je zavolela.

207

Stanica metroa u Aveniji Bedford bila je udaljena svega jedan blok. Džonatan je sišao na stanicu i vratio se u Grinič. U Klerinoj kući ostao je dvadeset minuta nepomičan ispod tuša, iscrpljen zbog vremenske razlike i nedostatka sna, ophrvan vrtlogom kontradiktornih osećanja. Tri sata po podne. Pozvao je San Francisko i dugo razgovarao sa sinom. Čarli nije mogao da shvati zašto otac nije sa njim na Badnje veče. Ali je zato Markus bio na visini zadatka i zamenio ga kako je umeo u toj očinskoj ulozi, u koju Džonatan nikada zapravo nije bio umešan. Zbog ovog razgovora još više je potonuo u tugu. Da ne bi bio sam, obukao je čisto odelo i izašao na kafu u prvi bar u Ulici Makdugal na koji je naišao. Nadao se da će mu kofein pomoći da razbistri misli. Za trenutak su mu se vrtele po glavi utešne slike ponovo okupljene porodice. Prisetio se svih ispunjavajućih trenutaka koje je proveo sa svojom bivšom ženom i Čarlijem. Frančeskino priznanje ga je oslobodilo tuge koja je dve godine vladala njime. U tom periodu je bio izgubljen i bez samopouzdanja. Sada je imao priliku da ponovo živi starim životom. Zar to nije oduvek želeo? U roku od dva sata, mogao je da sedne u avion za Kaliforniju, uzme Čarlija i vrati se u Njujork da sa Frančeskom provede praznike. Prijalo mu je takvo razmišljanje. Setio se i rečenice jednog od svojih kolega: „Čovek bez porodice je kao drvo bez korena." Bilo mu je potrebno da se na nešto osloni kako ne bi izgubio tlo pod nogama. Ali lik Frančeske je polako zamenio Madlinin lik. Bez sumnje je imala pravo: njihova priča je bila labava. Ali ipak... Ipak nije mogao da se osloni na razum. Madlin mu se uvukla pod kožu. Nesvesno je izvadio hemijsku iz džepa i, iznenada nadahnut, počeo da piše po stolnjaku. Posle nekoliko minuta, shvatio je da je ispisao recept za desert inspirisan mladom Engleskinjom: kolač od lisnatog testa karamelizovanog sa tuniskom slatkom pomorandžom i sa laganim filom sa ukusom ruže i ljubičice. I sam je bio zatečen. Dve godine nije imao inspiracije i nije smislio nijedno jelo. Danas se katanac slomio, a ljubav je ponovo počela da ga inspiriše. Smirio se i ponovo gledao u budućnost. Zašto ne bi otvorio restoran u Njujorku zajedno sa malom školom kuvanja? Konačno neki plan koji je imao smisla. Džonatan je učio iz svojih grešaka i ne bi ponovio iste gluposti. Gotovo je sa gordošću, glavom među oblacima, potragom za medijskom pažnjom. Na umu mu je bio posao od ugleda, mesto gde bi služio originalna i ambiciozna

208

jela, ali ne u luksuznom ambijentu. Gotovo je i sa kristalnim čašama i porcelanskim servisima koje su napravili popularni designers*. Nikada više neće pozajmiti svoje ime odvratnim zaleđenim proizvodima koji se prodaju u supermarketima. Od sada će raditi kao samostalni privrednik, a jedini cilj će mu biti da uživa i da drugi uživaju u njegovom radu. Izašao je iz kafića sa malo nade. Ali znao je da ta budućnost zavisi od sudbine Alis Dikson. Šta bi bilo sa njim danas, da nije sreo tu devojku? Bez sumnje bi bio tri metra pod zemljom. Dugovao joj je svoj život: to mu je najveći dug do sada. Dug krvi koji namerava da poštuje. Šest sati uveče. Slike zarobljene Alis su mu prolazile kroz glavu. Misli su mu bile u haosu. Pokušao je da se seti poslednjih reči koje mu je uputila, ali nije mogao. Išao je sve do Dvadesete ulice. Počelo je da se smrkava. Mada je bilo mnogo hladno, nastavio je da luta ulicama razmišljajući o Alisinoj neverovatnoj sudbini. O njenom životu koji je živela kao borbu. O snazi ličnosti koja joj je bila potrebna da se oslobodi stega i postane gospodar svog života. Od najranijih dana sama se borila, bez porodice i prijatelja, birajući uvek najteži put: onaj koji podrazumeva odbacivanje osrednjeg, izbegavanje druženja sa jadnicima i glupacima koji bi je samo vukli na dno. Takvim putem je teško ići i kada je reč o odrasloj osobi, a kamoli kada neko ima trinaest godina... Stigao je u istočni deo Čelsija. Sada je već bila noć i nekoliko srebrnastih pahulja nošenih vetrom lepršalo je pod uličnim svetiljkama. Pošto je bilo hladno, ušao je u „Lajf end det", poznati koktel-bar. Zvuci lounge** muzike su se čuli sa svih strana lokala. Džonatan nije naročito voleo ovakva mesta, ali se sada, zbog kretanja ljudi i razgovora, osećao manje usamljen. Kada je o muzici reč, stvarala je nekakvu hermetičnu atmosferu u kojoj je bolje razmišljao o svemu. Alis... Morao je da se usredsredi na Alis... Osećaj mu je govorio da Madlinina i istraga Blajd Blejk ne vodi ničemu. On, pak, nije raspolagao nikakvim sredstvima da bi sam istraživao. Jedino što je imao je njegova glava. Mada mu je sagorevao stomak, alkohol mu je poboljšavao osećajnost. Poručio je još jednu čašu kako bi održao jačinu te svoje emotivnosti. Budući stvaralac, uvek se oslanjao na neku vrstu emocionalne inteligencije. Malo-pomalo, nestala je barijera u njegovom pamćenju, pa je mogao da se priseti sadržaja snimka: suznog grozničavog pogleda devojke, bespomoćnog izgleda, odvratnog skrovišta, lisica oko njenih zglobova, drhtavog glasa i njenih reči: ______________________________________ *Prevod sa engleskog: dizajneri. (Prim. prev.) **Laundž elektronska muzika sporijeg ritma. (Prim. prev.)

209

„Save me, Dad! Change your testimony, please! And we'll be together again. Right, Dad?" Pokušao je da ne misli ni na šta drugo, da se saživi sa Alis. Mada je užas koji se video na njenom licu bio stvaran, bilo je neke žestine u njenim očima. Uprkos strahu, njen razum i želja za životom su ostali netaknuti. Kao da nije samo htela da izazove sažaljenje već je htela i... da poruči nešto... Ne, nemoguće. Sigurno su joj dali šta da pročita, ili su joj pak dali smernice. Kako sa svega nekoliko reči učiniti nešto? Uzeo je kartonski podmetač koji je stajao ispod njegovog koktela i napisao te četiri rečenice:

Save me, Dad! Change your testimony, please! And we'll be together again. Right, Dad?

Dobro, i onda? Po Denijevim rečima, ona je savršeno znala u kakvoj opasnosti je bila. Znala je da njen otmičar najverovatnije radi za meksički kartel. Tako da, pre je nastojala da prenese informacije o mestu gde je drže, nego o identitetu otmičara. Osim ako... Odjednom mu je nešto zapalo za oko. Uzeo je hemijsku i ponovo prešao po prvom slovu svake rečenice:

Save me, Dad! Change your testimony, please! And we'll be together again. Right, Dad?

Ova velika slova su zajedno činila jednu reč: SCAR, čije značenje na engleskom je bilo „ožiljak"...

210

35. Poslednji atomi snage Dođe trenutak kada smrt ima najjače karte i kada jednim potezom izbaci poker aseva na sto. KRISTIJAN BOBEN VILIJAMSBURG,

MOTO-KLUB „MAKONDO" 23 ČASA

Varljivi mir je vladao na potkrovlju iznad garaže. Blajd Blejk i Madlin su sedele za kompjuterima i analizirale podatke. Deni je bio veoma zabrinut i palio je jednu za drugom stojeći licem prema prozoru. Dva agenta su bila na straži: jedan je bio ispred vrata stana, a drugi je obilazio prostor oko garaže dok je sneg padao u noći. Gotovo neprimetan, zveckavi zvuk je označio da je stigla poruka na Madlinin telefon. Brzo je bacila pogled na ekran:

Znam ko je oteo Alis! Nađimo se u „Lajf end det", na uglu Desete avenije i Dvadesete ulice. Dođi SAMA. NE PRIČAJ NIKOME. Džonatan.

Madlin je najpre mislila da Džonatan samo pokušava da se vidi sa njom. Ali, on ne bi digao toliku uzbunu bez razloga... Možda je zaista otkrio nešto? U tom slučaju, bolje bi bilo da ga pozove telefonom nego da se nalaze u baru. „Možeš li da mi pozajmiš kola, Deni?" „Ideš negde?" „Idem nešto da kupim", odgovorila mu je oblačeći kožnu jaknu. Uzela je ranac u kojem se nalazio Džonatanov laptop i pošla sa Denijem ka metalnim stepenicama koje su vodile u garažu. Pod budnim okom telohranitelja, išli su hangarom u kojem je bilo oldtajmera u izobilju. „Uzmi ovaj", rekao je pokazujući jedan jarkocrveni „pontijak" iz 1964. „Ima li nešto manje upadljivo?" Okrenula je glavu i pogledom tražila neki smerniji model. „Može li ovaj?", pokazala je „pežo 403" kabriolet. „Liči na Kolumbov* automobil!" „Upadaj u 'pontijak'!", navaljivao je. Shvatila je da je bolje da se ne suprotstavlja i sela za volan lepog američkog automobila. Deni se nagnuo na prozor. __________________________________

*Glavni lik istoimene američke kriminalističke serije, po zanimanju detektiv u odeljenju za krvne delikte policije Los Anđelesa. (Prim. prev.)

211

„Dokumenta su tu", objasnio je i spustio suncobran. Potom je pokazao kasetu. „U slučaju da bude neki problem..." Madlin je otvorila kasetu i ugledala dršku „kolta anakonde". Shvatila je zašto je Dani insistirao da uzme baš njegov auto. „Ideš da se vidiš sa dečkom?", pitao je nevoljno. Zatvorila je prozor ne odgovorivši na pitanje. „Vidimo se posle." Nije bilo lako voziti po mraku i snegu. Madlin se dvoumila da li da na telefonu upali dži-pi-es, ali je ipak odabrala da nađe put „na stari način". Prošla je oštru krivinu i uputila se mostom preko Ist Rivera ka Menhetnu. Sve do sada adrenalin zbog istrage koju je vodila držao ju je u budnom stanju, ali je odjednom počela da oseća kako se nagomilani umor obrušava na nju, otežavajući joj kretanje i pomućujući joj misli. Za poslednja tri dana ugrabila je svega nekoliko sati i to lošeg sna. Bridele su joj oči i nakratko ju je uhvatila vrtoglavica. Prokletstvo, više nemam dvadeset godina!, požalila se dok je pokušavala da upali grejanje. Kada je sišla sa mosta, prepoznala je Ulicu Baueri kojom je išla onog jutra kada su jurili Blajd. Išla je njome sve do Ulice Hjuston, gde je preovladavala jednolična arhitektura koja joj je olakšavala orijentaciju. Ponovo je pogledala adresu koju joj je dao Džonatan i nastavila da vozi sve do bara „Lajf end det". Već je bilo kasno, pa nije bilo zastoja u saobraćaju. Budući da nije bilo nimalo lako parkirati jedan „pontijak", osetila je olakšanje kada je ugledala nekoliko slobodnih mesta za parkiranje na početku Dvadesete ulice. Ušla je u bar i tamo zapazila Džonatana kako sedi sa praznom čašom na stolu. „Jesi li došla sama?", zabrinuto je upitao. „Kao što si mi rekao." „Ima li šta novo o Alis?" „Ne baš." Sela je preko puta njega i skinula šal. „Šta se dešava? Kako to da znaš ko ju je oteo?" „Zaključi sama", odgovorio je pružajući joj podmetač. Provela je neko vreme gledajući u karton. „Šta onda?" „SCAR!," povika. „Ožiljak na engleskom." „Da, hvala na objašnjenju, to mi je maternji jezik, ako si zaboravio."

212

„Blajd! Blajd je otela Alis! U svakom slučaju, hoće da nam to da do znanja! Blajd radi za Meksikance!" Sumnjičavost mlade žene je ublažila Džonatanovo ushićenje. „Ti misliš da je ovo 'Da Vinčijev kod'?", podrugljivo će. „Tebi je ovo slučajnost?" „Četiri slova ne predstavljaju ništa..." Ali Džonatan nije hteo da odustane: „Razmisli malo." „Mislim da mi to ne predstavlja problem." „Stavi se na mesto Meksikanaca. Koga bi ti najpre pokušala da 'preobratiš' u ovom slučaju?" „Reci mi ti?" „Agenta zaduženog za zaštitu Denija, naravno!" Činilo se da i dalje sumnja, ali je on ipak nastavio: „U SAD, meksički karteli nastoje da se ubace u sve službe za održavanje reda: u službe obezbeđenja granica, za imigraciju, carinsku službu... Sve je veći broj korumpiranih američkih službenika. A kriza nije ništa dovela u red." „Blajd Blejk voli svoju zemlju", suprotstavila se Madlin. „Naprotiv, čini se takvom zbog idealne biografije! Radila je ubačena među krijumčare. Čovek se tamo u trenutku izgubi. Ako mu ponude milione dolara, zaboravlja na patriotizam." Svako ima cenu, pomislila je sećajući se šta joj je Deni rekao. Polako je počela da prihvata Džonatanovo razmišljanje, pa je drugačije gledala i na reč SCAR. Da li je moguće da je Alis bila dovoljno prisebna i dor šljata da prenese takvu poruku? t „Moramo da upozorimo Denija!", odsečno će Džonatan. „U opasnosti je!" Madlin je izvadila mobilni u kojem je imala sačuvan Denijev broj. Posle kratkog dvoumljenja, odlučila je da mu pošalje poruku.

Ne veruj Blajd. Možda radi za kartel. Stupi u kontakt sa FBI-em. Budi oprezan. U opasnosti si. Madlin.

„A mi idemo da obavestimo policiju, pod uslovom da ne grešiš." Kada su izašli iz toplog bara na ledeni noćni vetar, crni „ferari" ih čekao na drugoj strani ulice... „Eno je!" Zastali su na trenutak. Blajd je svakako bila zabrinuta zbog Madlinog odlaska i sumnjala je da joj se ne radi o glavi. „Idem da vidim šta hoće", rekao je Džonatan prelazeći ulicu.

213

„Ne, ti si lud!" Eto sad!, pomisli Madlin. Otrčala je do „pontijaka" setivši se pištolja u kaseti. Bilo je veoma tmurno. Džonatan se približavao „spajderu". Nije bilo nikoga. Svetla su bila ugašena. Motor nije bio upaljen. Gde je? Opazio je da ima nekog iza njega. Kabriolet je bio parkiran ispred ulaza na parking koji je imao više spratova. Kako bi bilo što više mesta za parkiranje, genijalni sistem hidrauličnih liftova je omogućavao vertikalno i horizontalno pomeranje skoro dvesta automobila jednih iznad drugih. Duvao je jak vetar, pa se čula škripa metalnih stubova ove ogromne armature. Mesto je izgledalo zlokobno i od njega mu se ledila krv u žilama. „Ima li koga?", upitao je Džonatan, ušavši nesmotreno na parking. Kako je glup!, ljutito pomisli Madlin posmatrajući izdaleka. Požurila je da upali auto, u nadi da će doći do Džonatana, ali... Bilo je kasno. Čuo se pucanj i metak je za dlaku promašio Džonatanovu glavu, a potom se odbio od čeličnog stuba. Bacio se na zemlju, kako ne bi bio pogođen. Blajd je na dvadeset metara od njega pucala iz zaklona! Odmah je ustao i bez razmišljanja se popeo prvim stepeništem na ulazu u parking. Iza sebe je čuo korake agenta. Išla je za njim, ali zbog spiralnih stepenica nije mogla da puca. Na vrhu stepeništa prolaz su mu blokirale rešetke visine dva metra. Nije imao izbora sem da ih preskoči. Mada se mesecima nije bavio sportom, pomisao na to da bi mogao biti ubijen dala mu je dovoljno snage da se golim rukama uspenje uz šipke. Prešao je prepreku i našao se... ... na starim visećim šinama koje su se prostirale iznad okruga Mitpaking, koji je nekada bio četvrt klanica i mesara. Nekada su ih vagoni tom prugom snabdevali robom. Nije bila u upotrebi poslednjih trideset godina, a bila je obrasla travom pre nego što je pretvorena u pešačku zonu. Leti je obilovala zelenilom i sa nje se mogla videti reka. Večeras je bila samo žalostan i turoban niz betonskih ploča... Devetnaesta ulica, Osamnaesta ulica... Džonatan je trčao kao izbezumljen. Na ovom prvom delu šine su bile prave, tako da je bio na meti, te ga ne bi promašila kad bi ga nanišanila. Na

214

petnaest metara od njega, Blajd je ispalila dva metka. Jedan ga je okrznuo, a drugi je pogodio zaštitni zid od pleksiglasa koji je gledao na reku Hadson. Na Džonatanovu sreću, osvetljenje je bilo isključeno duž cele putanje kako se ne bi skupljali beskućnici... Madlin se trgnula pošto je čula pucnje. Kroz otvoreni prozor „pontijaka" vrebala je i najmanji pokret na šinama. Pogleda uprtog ka visećem vrtu, pokušala je da odredi dokle je stigla jurnjava, vozeći usporeno putem koji je bio paralelan sa Haj lajnom*. Kroz staklo je ugledala Džonatanova i odahnula pošto se uverila da je živ. Džonatan je izmicao Blajd. Tlo je bilo klizavo zbog snega koji je još padao. Skrenuo je ulevo, prešavši Desetu aveniju po dijagonali, kretao se iznad krovova, između zgrada od cigle, pored fasada i ogromnih reklamnih panoa. Šine su u celosti sačuvane pošto se mislilo da će mesto na taj način zadržati svoju autentičnost. Dva reda šina su se pružala među svim tim betonom. Preterano samouveren, Džonatan je iskusno preskočio jednu betonsku žardinjeru, ali je pri doskoku izvrnuo članak pošto ga je zaglavio između dve poprečne grede. Prokletstvo! Nastavio je da trči sporije. Blajd mu se približavala, ali kod Čelsi marketa, stara pruga je prolazila kroz tunel iznad bloka kuća, gde je Francuz mogao malo da odahne. Madlin se šunjala između zgrada, ne gubeći iz vida stare čelične šine. U nekoliko navrata je htela da se popenje stepenicama koje su se uključivale u prugu, ali su sigurno bile zatvorene u ove kasne sate. Na kraju je odlučila da ide sve do poslednje stanice i parkira svoj auto na Ganzvort plazi nadajući se da Džonatan neće sići pre nje. Džonatan je izašao iz tunela sav zadihan. Blajd je bila na manje od deset metara iza njega. Oštar bol ga je probadao ispod rebara. Okupan u znoju, nastavio je da trči svom snagom među žbunovima korova. Stigao je kod sundeck*-a: radilo se o mestu za sunčanje gde su velike drvene ležaljke gledale na skyline Nju Džersija. Kako bi usporio protivnika, obarao je sve što mu je došlo pod ruku: ležaljke, baštenske stolove, saksije... Još jedan pucanj je razneo jednu zemljanu vazu. Bilo je blizu. Silazio je niza šine i poslednjim atomima snage prolazio kroz deo sa najgušćim zelenilom. Blajd nije mogla da puca zbog visokog drveća. _____________________________________ *Haj lajn (High Line): reč je upravo o ovom visećem parku koji se nalazi na pruzi koja više nije u upotrebi. (Prim. prev.) * Prevod sa engleskog: terasa, veranda. (Prim, prev.)

215

Najednom je došao do kraja pruge. Džonatan se spustio niza stepenice koje su vodile u Ulicu Ganzvort. Blajd ga je pratila. Još samo jedna ograda i... Isuviše kasno. Blajd je skočila u gotovo istom trenutku kad i on. Ovoga puta, nenaoružan, išao je unakrst, predstavljajući laku metu. Polako ga je nanišanila. Bilo je nemoguće da ga promaši na ovolikoj razdaljini. „Stanite! Spustite oružje ili ću pucati!", povikala je Madlin. Vitka senka Blajd Blejk se okrenula i istog trenutka procenila situaciju. Madlin je uperila u nju Denijev „kolt anakondu". Ne oklevajući ni trenutka, agentkinja je skočila na Džonatana, zgrabila ga za vrat i uperila mu pištolj u slepoočnicu. „Samo mrdnite i ubiću ga!" povikala je Amerikanka. „Odstupite!" Dve žene su gledale jedna u drugu, svaka sa svoje pozicije. Padao je gust, vetrom nošen sneg, pokrivajući njihove senke koje su se stapale sa tmurnim nebom. Blajd se povukla ka obali sve više stežući Džonatana za vrat. Madlin je načinila korak unapred. Zbog pahulja nije uspevala precizno da nanišani agenta. „Gotovi ste ako ga ubijete!", povikala je. „Vaše kolege iz FBI-a će doći za manje od dva minuta." „Poslednji put vam kažem, spustite pištolj ili pucam! Briga me za FBI, imam sto načina da ga se otarasim." Da li je Madlin stvarno imala izbora? Čak i ako bi ostavila oružje, Blajd ih ne bi poštedela. Oboje bi smaknula. Mlada Engleskinja je nekoliko puta trepnula, jer joj se mutio vid. Umor i stres su dolazili do izražaja. I to u pogrešnom trenutku. Osetila je kako joj ruka drhti. Cev revolvera je bila teška tonu. Radilo se o oružju za muškarce, za lov ili rekreativno gađanje. Njime je mogla da raznese glavu i Blajd i Džonatanu... Bio bi dovoljan promašaj od jednog milimetra pa da metak završi gde ne treba. A u toj igri nema popravnog. Sad. Opalila je jednom. Pošto je očekivala snažno odbacivanje revolvera, Madlin se svom silom potrudila da održi čvrstu ruku, blokirajući na taj način „kolt". Pogođena posred glave, Blajd Blejk naglo odskoči unazad. Pokušala je da se uhvati za Džonatana, ali već sledećeg trenutka njeno beživotno telo je preko ograde upalo u reku Hadson. Vetar je duvao sve jače i jače, dok se čuo zvuk sirena koji je dopirao sa

216

ulice. Izmorena teškim teretom, Madlin je drhtala u moru pahulja. Upravo je ubila jedinu osobu koja je znala gde je Alis. Ubila je Alis. Nije skidala pogled sa crne vode dok joj je u zgrčenoj ruci stajao revolver. Džonatan je bio nepomičan od šoka, košulje isprskane krvlju. Iznenada se učinilo da je izašao iz tog stanja. Naspram njega, Madlin je drhtala povijena od straha. Bojeći se da se ne onesvesti, Džonatan ju je odvukao ka „pontijaku" koji je bio parkiran na Ganzvort plazi. Otišao je u punoj brzini, posmatrajući u retrovizoru crveno-plavu svetlost koja je obasjavala mračno nebo.

217

36. U potrazi za Alis Jedino što može zameniti povezanost sa prošlošću je povezanost sa budućnošću. DŽON DOS PASOS DONJI IST SAJD ZGRADA BLIZU TOMKINS SKVER PARKA, UJUTRO

Džonatan je ušao u kupatilo. Madlin je bila zaspala u kadi. Uzeo je bademantil okačen iza vrata i polako pošao da je probudi. Bila je bleda, praznog pogleda, umorna. Pustila je da je ogrne i istrlja frotirom. Bilo bi isuviše opasno vratiti se u Klerinu kuću, ili odsesti u hotelu gde bi ih mogli lako pronaći. Pošto su parkirali automobil nekoliko ulica niže, sklonili su se u sobicu koju je izdavala Anita Kruk, stara Poljakinja koja je držala prodavnicu delicatessen*-a u srcu Alfabet Sitija. Njenu kćerku je Džonatan bio zaposlio kao poslužitelja u „Imperatoru", a Anita mu to nije zaboravila. Ugasili su i telefone i ostavili ih u „pontijaku" kako ih ne bi pronašli. Jedino što su zadržali bio je kompjuter i Denijev pištolj. Neko je pokucao na vrata. Dok se Madlin bila smestila u dnu kreveta, Džonatan je otvorio Aniti. Starica im je donela poslužavnik na kojem su bile dve činije vrućeg žureka, čorbe od povrća i od fermentisanog ražanog brašna. Džonatan joj je zahvalio i ponudio Madlin jednu od činija: „Probaj, videćeš, baš je... ukusno." Uzela je kašiku čorbe i sa gađenjem je ispljuvala. „Jeste da je malo kiselo, ali važna je pažnja, zar ne?" Nije mu ni odgovorila, samo je ugasila svetlo i utonula u san. Pre nego što joj se bude pridružio, otišao je do prozora i pogledao kroz staklo. Sneg je padao istim tempom. Put i trotoare je prekrivao sloj debljine više od deset centimetara. Gde li se nalazi Alis po ovako hladnom vremenu? Da li je uopšte i živa? Da li će uspeti da je izvuku iz tog pakla? Morali su realno sagledati situaciju: stvari su loše stajale. Blajdina smrt ih nije približila pronalasku mesta gde je drže zatočenu, naprotiv. Setio se Madlininih reči: „Ova priča je krvavo počela i krvavo će se završiti." Sad je i sam to predosećao. Mada još uvek nije znao koliko je bila u pravu.

______________________________________

*Reč je o prodavnici suhomesnatih proizvoda ili gotovih jela. (Prim. prev.) 218

SKLADIŠTE U KONI AJLANDU 2 UJUTRO

U tišini ledene prostorije, čulo se samo teško hrapavo disanje. Alis se probudila od hladnoće. Od hladnoće i bolova: razdirući bol joj je probadao krsta pri najmanjem pokretu. Ležala je na boku, savijene ruke, i gotovo da je izgubila osećaj u toj strani tela koja joj je bila u potpunosti ukočena. Osećala je otkucaje srca u slepoočnicama, a sa bolovima u glavi mešala se slabost i drhtavica. Zakašljala se kako bi pročistila disajne puteve, pokušala je da proguta pljuvačku, ali joj se činilo da joj je jezik pretežak da ga pomeri. Nije znala koliko je vremena prošlo otkako su je kidnapovali. Nekoliko sati? Jedan dan? Možda dva? Sve vreme joj se vršila nužda, ali joj se činilo da su joj mišići bešike paralizovani. Gušila se. Misli su joj bile ispresecane, vid pomućen, a od temperature je buncala. Umišljala je da joj ogroman pacov izjeda utrobu dok joj se njegov rep uvija oko vrata da je udavi.

8 UJUTRO

„Budi se!" Džonatan je otvorio jedno oko i teško se razbuđivao. „Budi se!" ponovi Madlin. „Treba da idemo." Mlečna svetlost se probijala kroz prozor. Tek što je svanulo. Džonatan zevnu i teško se podiže iz kreveta. Madlin se već bila obukla. Posle ove kratke prospavane noći, došla je sebi i činilo se da je odlučnija nego ikada. Dobacila mu je odelo dok je išao kroz hodnik ka kupatilu. „Tuširaćeš se drugi dan! Sada nemamo vremena." Ostavili su nešto para gazdarici i izašli na ulicu. Jutros je bilo ne deset centimetara snega koji je prekrivao grad nego duplo više. Pahulje su i dalje padale, zbog čega je saobraćaj bio usporen. Ljudi su na trotoarima čistili svoje ulaze, radnici gradskog komunalnog posipali so po putu, a u Ulici Baueri dva čistača su zgrtala sneg sa obadve strane puta, nanoseći ga po biciklima i nepropisno parkiranim automobilima. Pronašli su „pontijak" i uzeli telefone, odakle su nastavili ka „Pilsu", njihovom novom štabu. Unutra nije bilo gužve, budući da je bilo rano i daje padao sneg. Seli su za isti sto kao i prethodnog dana i poručili kafu, jogurt i pahuljice. Pošto nije bilo televizora, Madlin je izvadila kompjuter i povezala se na internet. „Koja je najpouzdanija lokalna informativna stanica?"

219

„Probaj NY1 news." Madlin je otišla na sajt. Na početnoj stranici je bio postavljen snimak NY1 minute u kojem su bile prikazane dnevne aktuelnosti u trajanju od oko jedan minut. Dok je veći deo snimka bio posvećen snežnim padavinama koje su pretile da parališu Njujork, ostatak je govorio o „noćašnjem misterioznom ubistvu agentkinje Blajd Blejk, ubijene jednim hicem u glavu. Telo joj je pronađeno u reci Hadson. Nekadašnja vojna službenica je bila zadužena za zaštitu građanina koji treba da svedoči, idućeg ponedeljka, u procesu protiv kraljice droge, Hesebel Kortes. Ovaj ključni svedokje trenutno pod zaštitom FBI-a". Madlin je odahnula: mada se nije znalo da li je policija utvrdila krivicu Blajd, bar je Deni bio van opasnosti. Ali ta utešna pomisao nije dugo imala efekta: trebalo je pronaći devojku, a nisu imali nikakav trag. Mora da je Blajd imala saučesnika, pomislila je. Džonatan je sipao kafu najpre njoj pa sebi. „Trebalo bi se vratiti na početak. Očigledno je da je, u satima posle Alisine otmice, Blajd nastojala da uništi sve dokaze i da sabotira istragu." „Kako to misliš?" „Trebalo bi da pokušamo da pronađemo gde se nalazi Alisin telefon." „Nemamo čime. To je posao za policajce." Džonatan odmahnu glavom. „Ne u današnje vreme. Zbog sve češćih krađa mobilnih telefona, operateri savetuju klijentima da aktiviraju opciju lokalizacije na daljinu. Ako je Alisin smartfon novijeg datuma, sigurno je imao tu mogućnost." Madlin je bila nepoverljiva. „Ali ni broj joj ne znamo..." „To ne radi pomoću broja, već elektronske adrese." Džonatan se okrenuo kompjuteru i otišao na sajt „Lokalizacija mog smartfona" jednog poznatog proizvođača informatičkog materijala. I zaista, da bi se mogao pronaći uređaj, bilo je potrebno znati adresu elektronske pošte kao i lozinku koja je išla uz nju. „Ne znamo ni jedno ni drugo, tako da je problem rešen", mrzovoljno će Madlin dok ga je posmatrala kako kuca po tastaturi. Džonatan sada povisi ton: „Hoćeš li mi reći zašto za svaku moju ideju misliš da je loša?" „Zato što gubimo vreme!" „Podsećam te da smo ipak ZAHVALJUJUĆI MENI razotkrili Blajd!" „Da, ali sam ZBOG TEBE morala da je ubijem!", prebacila mu je.

220

I eto. Griža savesti koja je izjedala Madlin grubo je izašla na videlo. Džonatan je hteo da je urazumi. „O čemu govori ono što si jednom rekla? Jedna budala manje... Slušaj, šta god da se drugo desilo, Blajd nam ionako nikada ne bi rekla gde drži Alis." „U redu, ako ti to ublažava osećaj krivice..." „Osećaj krivice bi mi ublažila tvoja pomoć da pronađem Alis!" Uperila je prstom u njega i pošla da mu odgovori, ali je shvatila da je u pravu. „Čoveče! Svađamo se kao neki matorci!", rekla je. Prišla je kompjuteru.

„UKUCAJTE KORISNIČKO IME"

„Pa dobro, Šerloče, imaš li neku ideju?" „Možemo da pokušamo sa nalogom u Hotmejlu ili na Guglu", predložio je Džonatan. „Ili možda nalog na sajtu njene umetničke škole?" Pomislivši kako nije loša ideja, Madlin je otvorila novi prozor i otišla na sajt škole Džulijard. Profesori, zaposleni i učenici su očito imali otvoren nalog za elektronsku poštu po osnovnom obrascu koji je glasio: prezime. ime@julliard.edu. Madlin je pažljivo unela: alice.kowalski@julliard.edu.

„SADA UNESITE LOZINKU" ..

„Tu odustajem", priznao je Džonatan. „Čekaj! A šta ako je zadržala staru?" „Onu koju je koristila kad je imala četrnaest godina?" „Mnogi tako rade, zar ne? Na primer, ja moju koristim otkad znam za sebe." „A koja je?" „Mind your own business* !" „Hajde, reci mi!" „Ne dolazi u obzir!" „Molim te!" „Violettel978", uzdahnula je. „Sad ću morati da je promenim..." „Rodila si se 1978?" „Da. Zašto, koliko si mislio da imam godina? Više ili manje?" Osmehnuo joj se, srećan što ponovo sarađuju. „Koja je bila Alisina lozinka?" „Hitklif, glavni lik Orkanskih visova." Džonatan ukuca lozinku. „Držimo pesnice", rekao je pritiskajući dugme „enter". ____________________________________ *Gledaj svoja posla! (Prim, prev.)

221

Čuo se rad kompjutera, a oni su se gledali u strepnji i neverici. Nemoguće da je baš toliko jednostavno. Sreća im od samog početka nije bila naklonjena. Ništa im se nije smešilo. Prepreke su se nizale jedna za drugom, svaka teža od prethodne, a posledice sve strašnije. To sigurno nije bilo to. Međutim, ipak jeste bilo... Na ekranu se pojavila mapa Menhetna i na njoj je treptala plava uokvirena tačka: ne samo da je Alisin telefon bio u Njujorku nego se nalazio na manje od tri kilometra od njih! Poskočili su i vrisnuli, skrenuvši pažnju malobrojnim gostima. Bilo je dovoljno dva minuta da im se nada vrati. Džonatan se približio kompjuteru kako bi utvrdio lokaciju: radilo se o velikoj zgradi na uglu Pete avenije i Dvadeset treće ulice. „Znaš li šta je to?", upitala je Madlin, ostavši bez daha od uzbuđenja. „Italijanska pijaca preko puta Flatajrona*. Prebacili su podatke na svoje telefone i izašli na Ulicu Baueri. Toliko je padao sneg da su odustali od ideje da idu kolima. „Idemo peške?", predložila je. „Ne, po ovakvom vremenu biće nam potrebno pola sata! Bolje da pokušamo taksijem." Međutim, zbog nevremena, mnogi yellow cabs** nisu radili, pa su se mučili dobrih pet minuta dok na Brodveju nisu uspeli da zaustave jedno vozilo. Čim su seli, proverili su lokaciju Alisinog telefona. Izgleda da se nije promenila. „Nadam se da telefon nije bačen", zabrinuto će Džonatan. „ A kakva je to pijaca koju si mi pomenuo?" „Zove se Itali: reč je o hramu italijanske gastronomije na Menhetnu. To je neka vrsta ogromnog luksuznog supermarketa." Stigli su pred veliki lokal. Za dvadeset dolara vozač je pristao da ih sačeka, pod uslovom da se ne zadrže duže od deset minuta. Mada se pijaca u zatvorenom tek otvorila, na ovaj Badnji dan je, nasuprot ulicama, već bila prepuna. „Prati me!" Očiju uprtih u cilj, prešli su hiljade kvadratnih metara radnji, restorana i štandova izuzetnih proizvoda. Alisin telefon je na svakih trideset sekundi emitovao signal, zahvaljujući _____________________________________ *Jedan od najstarijih i najpoznatijih nebodera na Menhetnu, u obliku pegle. (Prim. prev.) **Žuti taksi. (Prim. prev.)

222

čemu se znalo gde se trenutno nalazi. Njen moćni dži-pi-es je omogućavao da mu se odredi mesto sa preciznošću od deset metara. „Ovuda!" Probijajući se među ljudima, prolazili su pored gomila hleba, kutija testenina i rižotoa, koturova parmezana, parmske šunke okačene po plafonu, vegetarijanskog restorana, picerije... „Tu je!" Sada su bili u prolazu gde su bili smešteni štandovi sa sladoledima i kafom. Napeti, odmeravali su desetine ljudi koji su se tu tiskali. Mesto je bilo bučno, sa mnogo ljudi koji nisu mirovali. „Neće biti lako", uzdahnula je Madlin. „Da nemaš neku drugu genijalnu ideju?" Džonatan baci pogled na telefon. „Preko ovog sajta se može poslati poruka na telefon ili učiniti da zvoni dva minuta bez prekida, čak i ako je ugašen ton." „Pokušaj!" Aktivirao je tu opciju, te su naćulili uši. Ali usred tog mnoštva i pored te graje, bilo je nemoguće primetiti ikakav zvuk, čak i u krugu od nekoliko metara. „Budi spreman da opet pokušaš!", reče Madlin izvadivši pištolj. „Šta to...?" Bez oklevanja je ispalila hitac u vazduh. „Sad!" Jak prasak je iznenadio sve ljude koji su bili tu. Pre nego što su povikali, najpre su za trenutak bili zatečeni, što je stvorilo gotovo potpunu tišinu. Taj trenutak je bio dovoljan da se čuje zvono telefona. „Eno je!", Madlin je pokazivala na jednu prodavačicu espresa. Radilo se o lepoj devojci, staroj između osamnaest i dvadeset godina. O meleskinji duge crne kovrdžave kose. Telefon joj je virio iz džepa na kecelji. Madlin ju je na silu povukla od pulta. „Prati nas!", naredila je. Madlin i Džonatan su gotovo nosili uplakanu devojku, uspevši da napuste pijacu a da ih ne zaustavi obezbeđenje. Taksi ih je na svu sreću sačekao. „Hej, šta je to?", prigovorio je vozač ugledavši „kolt". „Vozi, ili si ti sledeći!", povikala je Madlin. Zatim se okrenula prema devojci koja je još uvek plakala: „Ko si ti?" „Zovem se Maja."

223

„Otkad je ovaj telefon kod tebe?" „Od... od juče ujutro", odgovorila je jecajući. „Prestani da kmečiš! Ko ti ga je dao?" „Poklonio mi ga je moj dečko, Entoni." „Poklonio?" „Uzeo ga je na poslu", reče. „Rekao mi je da ga ne gasim, pošto ne zna šifru za paljenje." „A gde radi on?" „Entoni radi na depou u Bruklinu, u Ulici Kolambija." Depo... Mesto na kome je moguće da je drže. Zanimljiv trag. „Radi li danas?" „Ne, kod roditelja je, u Stajvesant Taunu." Madlin se okrenula prema Džonatanu, koji se dobro razumeo u geografiju grada. „Nije daleko: u istočnom delu, između Četrnaeste i Dvadeset treće ulice." Dvaput je udarila u staklo koje ih je razdvajalo od vozača. „Jesi li razumeo, Fanđo?" Izgrađen po završetku Drugog svetskog rata, Stajvesant Taun je predstavljao skup od oko stotinak malih zgrada izgrađenih od crvene cigle. Budući da stanarine nisu bile visoke, generacije pripadnika srednje klase, policajaca, vatrogasaca, učitelja, medicinskih tehničara imali su tu mogućnost da žive u srcu Menhetna, uprkos rastu cena nekretnina. Taksi se kretao među redovima zgrada vođen Majinim uputstvima. „Evo, ovde, na devetom spratu: druga vrata desno kad se izađe iz lifta." „Ideš sa nama. A ti briši!", naredila je taksisti koji pobeže a da nije tražio ostatak novca. Madlin nogom otvori vrata. Nekadašnjoj policajki ne samo da su se povratili refleksi već i odlučnost koja se graničila sa impulsivnošću. Džonatana je zabrinjavala lakoća sa kojom je stupala na delo, mada je znao da je to jedini način da pronađu Alis. U stanu nije bilo nikoga sem Entonija koji je još uvek spavao. Madlin mu je uperila pištolj u međunožje pre nego što je uspeo da dođe sebi. Bio je visok i mršav, čvrstih trbušnjaka i sa tetovažama. Odmah je refleksno hteo da sakrije penis, ali mu je Madlin naredila da drži ruke uvis. „Ukoliko želiš da sačuvaš svoju 'crnu mambu', odgovorićeš na pitanja, je li jasno?" „Jaaa... jasno." „Kome si ukrao telefon?"

224

Džonatan mu pokaza telefon. „Našao sam ga!" „Našao gde?" „U kolima koje sam odvukao kamionom prekjuče uveče." „Kojim kolima?" „Veliki novi dodž'", objasnio je Entoni. „Telefon je bio u njemu. Pod zadnjim sedištem." „A odakle si dovukao taj dodž?" „Sa Koni Ajlanda." „Budi malo precizniji!" reče Džonatan. „Daj nam ime ulice." „Ne znam! Blizu plaže. Pored starog voza strave i užasa. Nedaleko od prodavca hot-dogova. Sećam se da je bilo nekoliko pasa na placu preko puta koji su neprestano lajali..." Džonatan je pogledao mapu na telefonu. „Ovde?", upitao je pokazujući jednu tačku na karti. „Bliže moru. Ovde, sa desne strane..." Madlin je zapamtila koordinate. „Idemo!", dobacila je dok je izlazila iz sobe.

225

37. Nemir u krvi Za razliku od životinja koje se šćućure u mraku dok umiru, čovek traži svetlost. Želi da umre kod kuće, u svom svetu, a tama to nije. GREJAM GRIN KONI AJLAND, 1O UJUTRO

Alis je od glave do pete bila mokra. Na licu su joj se sijale kapljice znoja. Spustila je pogled i ugledala na trenerkama fleku od krvi na donjem stomaku. Bubrezi su joj krvarili. Nije joj ostalo još mnogo vremena. Uspela je, i pored groznice, da malo dođe sebi. Ne želim da umrem, a da ne pokušam sve... Osetila je da joj se povez na člancima malo olabavio. Ali nedovoljno da bi mogla da oslobodi noge. Bile su joj otežale. Ležeći na podu, pokušala je da ih podigne ka postolju na kojem su stajale šolje. Potom je počela da trlja povez o ivicu postolja. Ivica je bila pohabana i hrapava, mada su neki delovi bili dovoljno oštri da poderu povez. Mokra od znoja, sa grčevima u mišićima, nastavila je da trlja narednih petnaestak minuta sve dok... Kabl je konačno popustio! Ohrabrena ovom malom pobedom, sada je imala bar malo veću slobodu pokreta. Mada, tu su i lisice kojima je još uvek bila vezana za cev, ali sada joj se više ništa nije činilo nemogućim. Zgrčila je noge u kolenu i prešla s jedne na drugu kako bi ih malo razmrdala. Iako je svetlost bila slaba, do tančina je ispitala mrežu cevi. Bile su stare bar sto godina. Uočila je jedno mesto gde se spajaju dve cevi, a gde se pojavila rđa. Ako ikako uspem da se oslobodim ovih cevi, to će biti na tom mestu! Zauzela je poziciju i desnom petom jako udarila u spoj. Cela konstrukcija se zatresla, ali ništa nije puklo. Metalne lisice su joj se, usled udarca, još više žarile u meso, ali se činilo kao da se navikla na bol. Cev će pući. Alis je bila sigurna u to. Međutim, tresak cevi je odjeknuo u celoj zgradi. Molila se da Rus nije bio u blizini... Bilo kako bilo, šta je imala da izgubi? Odlučna u svojoj nameri, skupila je ono malo snage što joj je ostalo i svaki put sve jače udarala. Osećaj je nije prevario: posle neuspelih desetak udaraca, cevovod je popustio na osetljivom mestu. Oteo joj se razjaren oslobodilački vrisak. Oslobođena okova, okrenula se i... ... ugledala Jurija na vratima. Na naduvenom licu stajala je jeziva grimasa.

226

„Mala moja lutkice...", rekao je približavajući joj se. Alis vrisnu i onesvesti se.

MENHETN

Madlin i Džonatan su napustili naselje. Nebo je bilo mračno, a oluja je još uvek brisala gradom. Sneg je već dvanaest sati neprestano padao. Visina pokrivača je prešla trideset centimetara, a ništa nije ukazivalo na to da će se padavine u skorije vreme zaustaviti. Naprotiv, masivne pahulje su padale ujednačenim tempom. Pešaci su se teško kretali, usporavani ledenim vetrom koji im je duvao pravo u lice. „Kako da dođemo do Koni Ajlanda?", povisila je ton Madlin kako bi nadjačala vetar. „Probajmo metroom. Stanica je preko puta." Za Džonatana, koji je godinama živeo u Njujorku, sneg nije bio ništa novo, ali je jačina nevremena svakako iznenadila opštinske vlasti. Čak je i u velikoj Četrnaestoj ulici jedan autobus ostao zavejan. Taksiji su se klizali, a jedan neustrašivi biciklista je upravo doživeo pad koji će celog života pamtiti. Grtalice i bageri su vredno čistili glavne saobraćajnice, ali ih je, činilo se, bilo nedovoljno kako bi očistili i druge ulice. Službi za održavanje je očigledno falilo osoblja. Nesumnjivo zbog Božića. Madlin i Džonatan su sišli na stanicu zaleđenim stepeništem. „Sneg će napraviti neviđen nered!", zabrinuto će Džonatan. „Za manje od sat vremena će biti potpuni haos." Na peronima je, usled kašnjenja metroa, bilo sve više ljudi. Jedva su svi ušli u ionako prepun vagon. „Jel' to daleko odavde?", upitala je Madlin gledajući na sat. Džonatan pogleda plan metroa u vagonu. „Linija ne ide direktno do tamo. Moraćemo da presedamo na Junion skveru. Odatle smo za manje od sat vremena tamo." „A kolima?" „Dvadesetak minuta, ali svakako ne po ovakvom vremenu." Voz je išao sporo i zaustavljao se toliko puta da im je bila potrebna čitava večnost da pređu tri stanice. Čim su sišli na peron, Madlin je uhvatila Džonatana za ruku. „Poljubi me!", rekla mu je to da bi zavarali kamere za nadzor. Zavukla mu je pištolj u farmerke. „Šta ću s njim?" „Ti ćeš da nastaviš metroom, a ja ću da probam putem."

227

„To je ludost, Madlin! Saobraćaj na izlazu iz Menhetna je sigurno blokiran." „Znam ja kako ću", reče. „Ko od nas stigne prvi, uradiće što mor Take care.*" Hteo je da je spreči, ali je već bila otišla. Nebo je bilo tako mračno da se činilo da je noć. Uglavnom pun ljudi, Junion skver je bio pust. Tek pokoje vozilo se kretalo usporeno sa upaljena sva četiri svetla. Znak off duty** bio je upaljen na svim taksi-vozilima. Kako bi oslobodio prolaz, džip njujorške policije je šlepovao jedno napušteno vozilo. Samo se džipovima moglo normalno kretati. Madlin je uočila jedna kola zaglavljena u snegu na početku Park avenije. Stala je pored njih i sačekala policijski terenac da ih povuče. Pričekala je da oba policajca izađu iz vozila i sela za volan. „Hej!", povikao je jedan od policajaca. Odmah je krenula. Auto je bio težak bar dve tone, a dugačak skoro pet metara, i bio je izuzetno stabilan. Madlin je vezala pojas, podesila sedište i retrovizor. Sada je dobro poznavala četvrt i krenula u pravcu jugoistoka. Na dži-pi-esu je unela koordinate koje joj je dao Entoni, lopov sa depoa. Ovog puta je znala da ide ka cilju. Zahvaljujući Džonatanu, dobro je upoznala mesto gde su držali Alis. Danas će se završiti istraga koja ju je mučila duže od tri godine. Naravno, policajci će nastojati da je uhvate budući da se svako vozilo moglo pronaći putem satelita, ali to je upravo ono što je i htela: da privuče što više policajaca na Koni Ajland za slučaj da nešto krene po zlu. Prve kilometre je isuviše lako prešla. Za volanom terenca, Madlin je imala utisak daje ovaj pusti grad samo njen. Saobraćaj je, međutim, bio usporen na prilazu Bruklinskom mostu. Upalila je radio i našla jednu lokalnu radio-stanicu. Opštinske vlasti su molile građane da ne idu nigde dok traje nevreme. Ali te molbe su imale slabog odjeka kod Njujorčana koji su, za ovaj praznični vikend, bili odlučni da odu iz Menhetna. Madlin je uključila sirenu i rotirajuće svetlo. Svi su odmah primetili. Automobili su se pokorno sklanjali kako bi joj oslobodili prolaz, te je tako brzo prešla preko mosta. Odlučna da iskoristi prvenstvo prolaza, uputila se na međudržavni put 278, koji se sastojao iz tri trake i koji je išao duž obala Aper _____________________________________ * Prevod sa engleskog: Čuvaj se. (Prim. prev.) **Odnosi se na onog ko nije na dužnosti, ko ne radi. (Prim, prev.)

228

beja. Mada je saobraćaj bio usporen zbog snega, vlasti još uvek nisu zatvorile tunele i mostove. Prema onome što je čula na vestima, to bi moglo da se desi svakoga trena. Dok je terenac prolazio između ostalih vozila, Madlin je uočila jedan osvetljen pano koji je najavljivao novi zastoj. Dva kilometra dalje, na putevima je bilo sve više vozila, koja su se kretala branik uz branik. Pokušala je da prođe na silu, promenila pravac kretanja, zakačila bankinu i slomila retrovizor idući punom brzinom pored betonskog zida. Prokletstvo! Sada već nije mogla da prođe. Jedan kamion zaglavljen u snegu zaustavio je saobraćaj. Bez uzbuđivanja, pretražila je vozilo. Jedan od policajaca je bio dovoljno nesmotren da u pregradi u vratima ostavi svoj pištolj: čuveni „glok 17", oružje koje imaju svi pripadnici njujorške policije. Uzela je automatsko oružje i izašla iz terenca na put. Olovno nebo i zavesa od pahulja činili su da auto-put izgleda gotovo sablasno. Peške je prešla stotinak metara kako bi zaobišla mesto nezgode. Nekoliko automobila je, zahvaljujući opasnim manevrima, uspelo da se izvuče iz smeta. Madlin je uperila pištolj u prvo vozilo na koje je naišla: radilo se o karavanu koji je vozio neki ćelavac, a na čijem zadnjem staklu je bila istaknuta nalepnica u čast Čajanke. „Izlazi!", povikala je upirući mu pištolj u lice. Čovek ju je odmah poslušao i mudro sačekao da kradljivica ode kako bi joj pokazao pesnicu i uputio salvu uvreda. Madlin je vozila što je brže mogla. Nije imala ni policijsku sirenu ni rotirajuće svetio, ali je zato neprestano svirala. Nikada nije bila bliža cilju. Prošla je oštru krivinu i uključila se u put koji vodi ka Koni Ajlandu. Auto se zaneo, zadnji točkovi se blokirali na trenutak, ali je pravovremenom reakcijom uspela da ga savlada. Slika zatočene Alis Dikson, ona koju je videla na snimku, ponovo ju je progonila. Čak i ako preživi to mučenje, u kakvom fizičkom i duševnou, stanju će se ta devojka naći posle ovog košmara? Alis je već pokazala da je čvrsta i stabilna ličnost, ali kakva odrasla osoba će od nje postati posle svih tih trauma? Da li će je obuzeti mržnja ili ludilo? Rasterala je sva ova pitanja kada je stigla na Aveniju Neptun i skrenula u šlepu ulicu za koju joj je rekao Entoni.

LINIJA 'F' NJUJORŠKOG METROA STANICA PARK SLOUP Naš voz će biti zaustavljen na nekoliko trenutaka.

229

Zbog vaše bezbednosti, molimo vas da ne izlazite...

Džonatan je sa zebnjom pogledao na svoj sat. Pitao se gde je Madlin. Pokušao je da je pozove, ali nije bilo dometa. Sve češće se stajalo između stanica. Videlo se da su se šine polako ledile, stanice su se zatvarale, jedna po jedna, a Koni Ajland je još bio daleko... Ulica u koju je skrenula bila je gotovo neprohodna zbog snega. Madlin je uzela pištolj, proverila da li je šaržer pun i izašla iz karavana na samom početku ulice. Pošla je trotoarom i opazila nestvarne prizore. Zbog oronulih zgrada i zarđalih vrteški, činilo se da je nekadašnji luna-park na kraju sveta. Bilo je i nekoliko započetih zgrada koje su odavale utisak da se četvrt obnavlja, ali do toga neće brzo doći. Usred ovog nevremena, ulice su bile puste i delovale opasno. Čulo se samo zujanje vetra i škripa metala. I odjednom... lavež pasa. Setila se šta joj je rekao dečko sa depoa: Sećam se da je bilo nekoliko pasa koji su neprestano lajali. To je to mesto. Razmaknula je dve pobuđale daske na ogradi i ugledala žutu nemačku dogu razjarenog pogleda. Sve vreme je režao pokazujući zube. Užasnulo ju je koliko je pas bio mršav. Bio je kost i koža. Možda je bio bolestan? Ili ga je neki luđak svesno mučio izgladnjivanjem... Osetila je kako joj se uzbuđenje meša sa strahom: ona i psi se nisu naročito voleli. Otkako ju je, kad je bila mala, ujeo jedan bokser, pse posmatra samo iz daljine, i prema njima oseća veliki strah, koji svaki pas na ovom svetu može da oseti na nekoliko kilometara, a lajali bi svaki put kada bi prošla pored njih. Posed je bio ograđen žicom. Izvadila je „glok" iz futrole i pucala u katanac kako bi ga raznela. Kao što je i mislila, pucanj je uplašio psa koji se udaljio pomalo uplašen. Ušla je na plac na kojem se nalazilo skladište koje se, činilo se, moglo svakog časa srušiti. Pre nego što je stigla do njega, psu se pridružilo još nekoliko doga. Sada ih je bilo pet i svi su lajali. Jedan se bacio na nju i ujeo je za levu ruku. Vrisnula je osetivši kako joj se čeljusti životinje zarivaju u meso. Još jedan ju je ščepao za nogu i tako je oborio u blato, dok je treći krenuo da je ujede za vrat. Njega je najpre upucala. Pravo u glavu. Na redu su bila ona dva koja su se već bacila na nju. Od straha i u naletu besa, ubila je i dva preostala psa koji su išli ka njoj. Okružena sa pet leševa, došla je sebi, budući i dalje na oprezu, spremna da zapuca bude li joj se da zapuca bude li joj se još neko

230

čudovište približilo. Bila je sva krvava. Nije se usuđivala da pogleda rane, ali je osećala bol u ruci na kojoj je bilo nekoliko rana. O tome ću brinuti kasnije. Ustala je i opalila hitac u bravu na hangaru. „Alis?", viknula je. U skladištu je bilo mračno. Izvadila je džepnu lampu iz futrole pištolja i fiksirala ju je na cev. „Alis?", ponovila je dok se kretala polako, sa prstima na okidaču i lampom uperenom ispred sebe. Na zemljanom podu je uočila otiske stopala koji su vodili sve do metalnog stepeništa. Ako se tamo krije neko, ubiće me kao zeca. Zašto nije sačekala Džonatana? Zašto nije obavestila policiju? Zato što je smatrala da ne sme da protraći ni sekundu. „Alis?" Pošla je stepeništem koje je vodilo u nekakav mračni tunel. Podigla je „glok" kako bi osvetlila uzani prolaz kojim je duvao vetar. Osetila je kako joj niz ruku ide krv, ali joj je trenutno strah bio najbolji lek za bol. Podzemlje u kojem se nalazio metalni cevovod služilo je kao otpad za svakakvo smeće. Prošla ju je jeza kada je naišla na drvene reklamne panoe na kojima je pored odvratnih čudovišta pisalo THE SCARIEST SHOW IN TOWN.

Hodala je po barama kada je začula cviljenje. Istog trenutka je uperila pištolj ka podu i ugledala nekoliko pacova. Na kraju tunela se nalazila spiralna rampa kojom se poniralo još dublje u mrak. „Alis?", ponovo je povikala, ne samo kako bi se najavila već i kako bi se ohrabrila. Stigla je pred desetak metalnih vrata koja su se nizala jedna za drugim. Pucala je u prvu bravu i prešla lampom preko cele prostorije u kojoj se osećala vlaga i ustajao vazduh. Nije bilo nikoga. Prošla je, zatim, kroz ostala vrata: svugde isto. Došla je i do poslednjih. Ova prostorija je bila slabo osvetljena. U njoj se nalazio mali krevet na rasklapanje i... uočila je cev sličnu onoj za koju je bila vezana Alis. Pretraživši svaki kutak skrovišta, našla je pokidan povez, komad izolir-trake i njenu crveno-sivu bluzu sa kapuljačom. Sagnula se da je uzme i prinese licu: bila je natopljena mlakim znojem. S obzirom na to koliko je bilo hladno unutra, Alis je sigurno do pre najviše petnaest minuta bila ovde! Suviše kasno! Stigla je suviše kasno!

231

Zbog glupog snega! Zbog nedovoljne pronicljivosti! Zbog toga što joj je mozak isuviše spor! Zbog... Nije se dugo korila. Gotovo odmah se pridigla i, sa pištoljem u ruci, vraćala se vlažnim hodnikom ka izlazu iz skladišta, odlučna da nastavi potragu.

232

38. Mala Odesa „Teško je kada želiš da zaštitiš nekoga a nisi u mogućnosti", reče Ejndžel. „Ne možemo zaštititi ljude, mali", odgovori Voli. „Ono što možemo jeste da ih volimo." DŽON IRVING Belo vozilo se sporo kretalo po snegu u Aveniji Serf. Iako su brzo radili, brisači su jedva postizali da brišu vetrobran od snega koji je padao. Jurij, koji je vozio svoj kombi, zabrinuo se kada je pre sat vremena čuo na vestima da je Blajd Blejk ubijena. Najpre se uplašio da mu policija ne uđe u trag, a potom je odlučio da iskoristi situaciju. Od sada je Alis njegova. Mala je pokušala i zamalo uspela da mu pobegne, ali nije imala snage. S obzirom na to u kakvom je stanju bila, morao je da požuri ako je hteo da je „proda" po dobroj ceni. Braća Tačenko su obećala da će kupiti malu. Reketiranje, prostitucija, krijumčarenje oružja: dva Ukrajinca su se svim i svačim bavila kada je reč o organizovanom kriminalu. Alis je bila mlada, lepa, privlačna i očigledno nevina. Kada je budu malo doveli u red, podvodači će dobro na njoj zarađivati. Kombi se kretao a da se nije previše utiskivao u snežni pokrivač. Na komandnoj tabli stajala je ikona Bogorodice sa Isusom, pored brojanice koja se tresla od vožnje. Jurij je odahnuo kada su stigli u Aveniju Brajton. Velika trgovačka ulica iznad koje je prolazio metro bila je zaštićena od nevremena. Skrenuo je polukružno i parkirao kombi ispred prodavnice. Pre nego što je izašao, pogledao je svoju zarobljenicu. Ležala je pozadi, na podu, tresući se od groznice. Nekoliko puta mu je tražila vode. „Hoćeš li nešto?", upitao je. „Za jelo?" Klimnula je glavom. „Htela bih...", progovorila je. *** Madlin je izašla iz skladišta posrćući. Požurila je da izađe sa placa na kojem je ležalo pet mrtvih pasa, povratila je na trotoar ono što je pojela za doručak. Stomak joj se izvrnuo, lice joj je bilo okupano znojem, a u duši joj je tinjao bes. Šta sad da radi? Da se uspravi. Da ne odustane. Da se bori do kraja. Alisin otmičar joj je bežao najviše petnaest minuta. Ipak je to bilo mnogo. Vidljivost je bila smanjena na deset metara. Uzalud bi išla kolima.

233

Morala je da sačuva slobodu pokreta, naročito zato što nije poznavala okolinu. Sišla je niz ulicu i našla se na brani sa koje se video Atlantik. Okean se činio beskrajnim, a pogled na njega neočekivan i uzbudljiv. Madlin više nije bila u Njujorku, već u Sibiru. Nehotice je pošla stazom koja se pružala obalom, a koja se sastojala iz drvenih dasaka i pored koje su se nalazili išarani kiosci gde se prodavao pomfrit. Na boardwalk*-u nije bilo nikoga osim nekoliko beskućnika koji su preturali po kantama za smeće. Bila je sva mokra. Uskoro je shvatila da je ono za šta je mislila da je znoj, bila zapravo krv. Svakim korakom je za sobom ostavljala trag krvi. Mada joj je i butina bila gadno povređena, najviše joj je krvarila ruka poderana duž celog mišića. Od šala je napravila improvizovani steznik koji je privezala drugom rukom i zubima. Potom je nastavila put. Metro je išao do pretposlednje stanice. Šine su se potpuno zaledile. Mraz je paralizovao sve. Težak snežni prekrivač je gušio grad. Tek po izlasku iz stanice, Džonatanov telefon je dobio domet. Tri puna je nazvao Madlin, ali se nije javljala. Još uvek je bio daleko od mesta gde je trebalo da se nadu, a nije znao gde se ona trenutno nalazi. Naslonio se na zid. A ako... Odlučio je da lokalizuje Madlinin telefon na isti način kako je učinio sa Alisinim. Pokrenuo je pretraživač na mobilnom.

„UKUCAJTE KORISNIČKO IME"

To je bilo lako, pošto je napamet znao Madlinin mejl.

„SADA UKUCAJTE LOZINKU"

Pre dva sata su se šalili baš na temu njene lozinke! Ukucao je „violette 1978" i sačekao nekoliko trenutaka dok mu na ekranu nije zatreperila tačka. Madlin je bila udaljena više od jednog kilometra, na jugu, blizu obale. Sačekao je nekoliko trenutaka da se stranica „osveži" i uvideo da se tačka kreće. *** Madlin je trčala dok su joj pahulje padale na lice. Pre će umreti nego da zaplače. Ne sada, ne kad je tako blizu. Otišla je od obale preko jednog parkinga ka glavnoj saobraćajnici Male Odese. ____________________________________

* Prevod sa engleskog: šetalište uz obalu. (Prim, prev.)

234

Četvrt je dobila naziv još kada su prvi Jevreji napustili Rusiju za vreme pogroma, a kojima je ovaj deo grada ličio na obalu Crnog mora. Madlin je zaključila da se nalazi blizu Avenije Brajton, srca ruske četvrti. Desetak izloga i radnji sa ćiriličnim natpisima nalazilo se ispod visećeg metroa. Uprkos snegu, mesto je bilo puno ljudi, a saobraćaj se odvijao gotovo uobičajenim tempom. Otvorila je širom oči ne bi li uočila kakav detalj, trag, sumnjivo vozilo... Ništa. Presekao ju je bol čim je prestala da trči. Čula je glasove u kojima je ruski jezik dominirao u odnosu na engleski. Ono što su govorili ticalo se direktno nje. Pogledala se u jedan izlog i shvatila zašto: jakna joj je ostala bez jednog rukava; steznik se odvezao i išla je krv. Nije više mogla ovako besciljno, bez kompasa i još da joj ide krv. Ušla je u jednu prodavnicu deli* na uglu Treće ulice. Dok su na prvim rafovima bili pašteta u testu, ćufte, filei morune i drugi lokalni specijaliteti, na ostalim su bili higijenski proizvodi. Kako bi dezinfikovala rane, uzela je sedamdesetoprocentni alkohol, kao i nekoliko pakovanja gaze i vate. Čekala je na kasi iza čoveka koji je plaćao svoju kiselu vodu i keks. „Бymьuлky kлyбнuчнoгo мoлoka", zatražio je pokazujući na frižider iza pulta. Prodavačica je iz frižidera izvadila flašicu mleka od jagode i dala ga kupcu. Nešto joj je kvrcnulo. Setila se. Pogledala je malo bolje kutiju keksa: bio je to okrugli čokoladni keks sa belim filom. „Orio". Srce joj je poskočilo. Ostavila je na kasi ono što je htela da kupi da bi pratila tog čoveka kad je izašao iz prodavnice. Radilo se o razvijenom i snažnom čoveku, nalik na ragbistu sa velikim stomakom i krupnih rošavih obraza. Teškim i odlučnim korakom je došao do svog belog kombija, parkiranog malo niže. Madlin je polako izvadila pištolj iz džepa. Stavila je ruke na kundak, nanišanila ka njemu i povikala: „Stoj! Ruke stavi iznad glave." U tom trenutku je vrlo dobro znala da će _____________________________________ *Skraćeno od delicatessen, što znači gotova jela, suhomesnati proizvodi. (Prim. prev.)

235

ga ubiti. Jer je dobro znala i to da neće podići ruke i predati se. Pokušaće da pobegne i tako okuša sreću. To je Jurij i učinio. Otvorio je vrata na kombiju i... Madlin je zapucala, ali nije bilo pucnja. Pritisnula je okidač još jednom i još jednom, ali je surova stvarnost bila ta da je okvir prazan. *** Džonatan se kretao avenijom iznad koje je prolazio metro kada mu je telefon zavibrirao. Zvala ga je Madlin. Vikala je sa druge strane žice: „Beli kombi!" Podigao je glavu i video mladu ženu na dvadeset metara ispred njega. Sa pištoljem u ruci, pokazivala mu je nešto, ali nije razumeo. Jedino je znao da treba brzo delati. I da je imao revolver u džepu. I da je od samog početka zapisano da će se ova priča završiti u krvi. Uzeo je Denijev „kolt" i uperio ga u kombi koji je krenuo svom brzinom. Mada nikada nije ispalio nijedan metak, pokreti su se sami od sebe odvijali. Podigao je pištolj, podupro ruku kako ne bi drhtala, pažljivo nanišanio i pritisnuo okidač. Metak je razneo vetrobran. Kombi se zaneo po celoj širini puta, udario u bankinu, prevrnuo se i zabio u potporni stub metroa. Madlinine slepoočnice su poigravale. Vreme kao da je stalo. Više nije osećala nikakav bol. Niti je čula ikakvu buku, kao da je ogluvela. Potrčala je ka zadnjim vratima kombija kao na usporenom snimku. Pristizalo je i vatrogasno vozilo. A uskoro će i policija i hitna pomoć sa svojim svetlima. Pogledala je desno. Ljudi su, još uvek u šoku, posmatrali sa nevericom: kasapin je držao svoj nož, trgovac ribom je držao svoju palicu za bejzbol, prodavač zeleniša svoju metalnu šipku. Uzela mu je šipku bez pitanja kako bi se njome poslužila da otvori zadnja, dvokrilna vrata. Koliko puta je u snu proživljavala ovu scenu? Koliko puta je vrtela ovaj film u glavi? Bila je opsednuta time. Smisao njenog života je bio da spase Alis. Da je ponovo rodi. Vrata su popustila pred Madlininim insistiranjem. Ušla je u kombi. Alis je izgledala beživotno, bila je privezana, odela isprljanog krvlju. Ne! Nije smela sada da umre. Madlin joj se približila i prislonila uho na njene grudi kako bi oslušnula da li joj srce kuca. Krv im se pomešala.

236

Epilog SUTRADAN UJUTRO

Sunce na vedrom nebu obasjavalo je sedefasti grad. Njujork je, odsečen od sveta, počivao pod šezdeset centimetara snega. Snežni nanosi su blokirali ulice i trotoare. Danas autobusi i taksi vozila nisu radili, kao ni vozovi i avioni koji su ostali prikovani za tlo. Na najmanje nekoliko sati, Menhetn se pretvorio u zimski sportski centar. Mnogi Njujorčani su prkosili zimi na skijama ili sa obućom za sneg iako je bilo rano, dok su i deca uživala: trkali su se sankama, grudvali, pravili Sneška sa smešnim ukrasima. Džonatan je pažljivo išao zaleđenim trotoarom noseći čašu u jednoj, a kartonsku kutiju u drugoj ruci. Dobar deo noći je proveo u stanici policije gde su ga ispitivali policajci i „baje" iz FBI-a koji su bili zaduženi za Denijevu bezbednost. Okliznuo se i pored opreza. Održao je ravnotežu uhvativši se za stub uličnog svetla, prosuvši vruću tečnost na poklopac čaše. Sa olakšanjem je ušao u bolnicu „Sent Džud", koja se nalazila između kineske četvrti i Fajnenšel distrikta. Došao je liftom do sprata gde je ležala Alis. Hodnik je bio pun policajaca koji su čuvali stražu na vratima sobe. Pokazao je svoju akreditaciju i ušao. Alis je ležala na krevetu, infuzija joj je bila prikačena za ruku, dok je medicinska sestra obavljala svoje. Pogledala ga je i, mada još uvek omamljena, nasmešila mu se. Čudo primanja tečnosti je delovalo: Alis je povratila boju i delovala zadivljujuće smireno s obzirom na sve što je preživela. Uzvratio joj je osmehom i dao znak da će opet doći kada izađe bolničarka. Potom je otišao na sprat gde je ležala Madlin. Dok je prolazio pored metalnih kolica, uzeo je plastični poslužavnik na koji je stavio toplu čokoladu. Otvorio je kutiju i izvadio tri cupcakes-a koje je brižljivo poredao. Potom je iz buketa belog cveća okačenog na zidu uzeo jednu sasu i dopunio poslužavnik. „Doručak!", dobacio je dok je ulazio u sobu. Mislio je da će biti sama, ali je uz nju bio kapetan Delgadiljo, jednog od glavnih službenika njujorške policije: radilo se o visokom Latinoamerikancu belih zuba i ozbiljnog izraza lica. Elegantno obučen, pomalo prezrivog izraza lica, nije ga ni pogledao.

237

„Čekaću vaš odgovor do kraja nedelje, gospođice Grin", rekao je i izašao. Madlin je ležala na krevetu. Prethodni dan je bila pod totalnom anestezijom. Mada je operacija dobro prošla, psi su joj toliko duboko zarili svoje zube da će zauvek imati tragove borbe sa njima. „Jel' to za mene?", upitala je uzimajući kolač. „Vanila, čokolada, marshmallows. Najbolji cupcakes-i u celom Njujorku", reče. „Spremićeš mi ih jednom? Znaš da još uvek nisam probala tvoja jela!" Klimnuo je glavom i seo pored nje. „Jesi li video Alis?", upitala je. „Malopre. Dolazi sebi." „Je li sve bilo u redu sa policijom?" „Mislim da jeste. Rekli su mi da su ti ovde uzeli izjavu?" „Da, i to onaj čovek koga si video. Nećeš verovati: ponudio mi je posao!" Najpre je pomislio da se šali, ali ona oduševljeno nastavi: „Detektiva u njujorškoj policiji!" „Hoćeš li pristati?" „Mislim da hoću. Mnogo volim cveće, ali mi je u krvi posao policajca." Džonatan je ćutao i ustao da raskloni zavese. Dok su sunčevi zraci prodirali u sobu, Madlin je zadrhtala. Kakva li je njihova zajednička budućnost? Poslednjih nekoliko dana živeli su u opasnosti. Probe koje su zajedno prošli bile su toliko teške da su se podigle barijere između njih. Oboje su u jednom trenutku držali u svojim rukama život onog drugog. Stekli su međusobno poverenje, dopunjavali se, voleli. A sada? Umotala se u ćebe i stala kraj njega pored prozora. Htela je da mu postavi pitanje, ali ju je preduhitrio: „Šta misliš o ovom mestu?", pitao ju je pruživši joj telefon. Pregledala je slike stare kuće sa fasadom boje terracotta* koja se nalazila u jednoj maloj ulici u Grinič Vilidžu. „Lepo je, zašto?" „Na prodaju je. Mogla bi se pretvoriti u lep restoran. Mislim da ću to i uraditi." „Stvarno?! Pa to nije loša ideja", prošaputala je ne mogavši da sakrije radost. On joj reče zadirkujući je: _____________________________________ *Boja terakota, nijansa crvene. (Prim. prev.)

238

„Tako da ću, ako ostaneš u Njujorku, moći da ti pomognem u istraživanju." „Da mi pomogneš u istraživanju?" „Baš tako. Primetio sam da ti je često potrebna moja izazovna pamet da razrešiš neke probleme." „Tako je", reče. „A ja ti, zauzvrat, mogu pomoći u kuhinji!" „Hmm...", sumnjičavo će. „Šta 'hm'? Znam i ja neke recepte! Jesam li ti rekla da mi je baba škotskog porekla? Otkrila mi je tajnu svoje čuvene jagnjeće sarmice." „Grozno! A zašto ne pihtije od masti telećih belih bubrega!" Džonatan smaknu zavesu. Pošto su se ponovo „pronašli", izašli su na mali balkon sa kojeg se video Ist River i Bruklinski most, i tamo nastavili razgovor. Vazduh je bio svež, a nebo vedro. Dok je posmatrala sneg kako se presijava na suncu, Madlin se setila rečenice koju je Alis napisala na prvoj stranici dnevnika: Najlepše godine su one koje tek treba da se dožive. Ovog jutra je poželela da u to poveruje...

239

Zahvalnica Loranu Tangiju, Madlinina cvećara postoji! U stvari, skoro da postoji... Inspiraciju za nju sam našao u prelepom „Žarden imažineru" Lorana Tangija, u Ulici Mišodjer, u Parizu. Hvala ti, Lorane, za sve priče, za to što si mi uvek bio na raspolaganju i za tvoju očiglednu strast prema cvećarstvu. Pjeru Ermeu, hvala ti za to što si izdvojio vreme da mi objasniš kako rade „mehanizmi" kod pravljenja deserata. Naši razgovori su mi podstakli maštu kod Džonatanovih kreativnih zanosa. Maksimu Četamu i Džesiki, hvala ti, Makse, što si mi pokazao „Brolinov Bruklin". Naša šetnja od 25. decembra 2009. po snežnom i nestvarnom Koni Ajlandu poslužila mi je kao kadar za poslednja poglavlja romana. Vama, dragim čitaocima, koji mi godinama pišete, razgovarate sa mnom i delite svoja razmišljanja i „neznanki sa aerodroma", koja je, jednog avgustovskog dana 2007. godine u Montrealu, nehotice zamenila svoj telefon mojim, i tako usadila u mene klicu za nastanak ove priče...

240

Ljudi i mesta Neki čitaoci, koji poznaju Mančester, začudiće se što su likovi Madlin i Deni odrasli u Čitam Bridžu, dok u stvarnosti postoji deo grada koji se zove Čitam Hil. Ne, nisam pogrešio, već sam imao potrebu da izmislim četvrt za koju bih vezao njihovo detinjstvo: roman je, po meni, paralelna stvarnost. S druge strane, fantastična umetnička škola Džulijard zaista postoji u Njujorku. Radi se o izuzetnom mestu kada je reč o oblasti kulture i umetnosti: nemojte se brinuti svi vi, studenti, koji imate priliku da tu usavršavate svoj talenat, jer je užasna scena koju sam tu smestio samo plod moje mašte. Od svih migova u romanu, sigurno ste prepoznali one koji dolaze od papagaja Borisa, a koji predstavljaju odavanje počasti Eržeu i njegovom markantnom kapetanu Hedkoku, kao i odlomak iz čuvene pesme Žorža Brasensa, pod nazivom Femanda (u izdanju izdavačke kuće „57"), koji otvara treće poglavlje. I još za kraj. Godinama beležim rečenice koje me zasmeju ili nad kojima se zamislim, koje me dirnu ili zadive. Od jedne knjige do druge, one su tu i na njih se oslanja ono što želim da prenesem kroz neko poglavlje. Čitaoci iz Francuske, kao i iz drugih zemalja, vezuju se za njih, pa mi stiže sve više poruka u kojima me pitaju odakle sam ih uzeo. Zbog toga vam u nastavku ostavljam spisak dela iz kojih sam uzeo citate. Drago mi je što su ti citati otvorili vrata u svet drugih umetnika.

241

Citirana dela Poglavlje 1: „Samo Venecija", Klodi Gale, Ruerg, 2004; pogl. 2: „Čovek koji žuri", Pol Moran, Galimar, 1941; pogl. 3: „Prvi milenijum muškarci koji nisu voleli žene", Stig Lašon, preveli L. Grumbah i M. de Guvnen, Akt Sid, 2006; pogl. 4: „Senka vetra", Karlos Ruis Safon, preveo F. Maspero, Grase, 2004; pogl. 5: „Crna devojka, bela devojka", Džojs Kerol Outs, preveo K. Seban, izdavač Filip Rej, 2009; pogl. 6: „Usamljenost prostih brojeva", Paolo Đordano, prevela N. Bauer, Sej, 2009; pogl. 7: „Čistota žene", Romen Gari, Galimar, 1977; pogl. 8: „Desperadosi", Džozef O'Konor, preveli P. Maskar i Ž. Medal, Febis, 1998; pogl. 9: „Crna mena", Margerit Jursenar, Galimar, 1968; pogl. 10: „Samoća" iz zbirke „Gospodin Paran", Priče i pripovetke 1884-1890, Gi de Mopasan, Rober Lafon, 1988; pogl. 11: „Orahova stabla Altenburga", Andre Malro, Galimar, 1948, Folio, 1997; pogl. 12: „Frenki Adams", Karson Makalers, 1946, preveo Ž. Turnije, Stok, 2008; pogl. 13: „Poslednji kojot", Majki Koneli, Liti, Braun end Kompani, 1995; pogl. 14: „Desperadosi", Džozef O'Konor, preveli P. Maskar i Ž. Medal, Febis, 1998; pogl. 15: „Zaljubljena u Đavola", iz zbirke „Nekad i sad", Pol Verlen, LŽF, 2009; pogl. 16: nemačka izreka; pogl. 17: „Fragmenti", Merilin Monro, priredili S. Baktol i B. Koment, prevela T. Samoajo, Sej, 2010; pogl. 18: „Kralj Edip", Sofokle; pogl. 19: „Teško je reći: stidim se", Boris Sirilnik, Odil Zakob, 2010; pogl. 20: „Moja nevolja dolazi izdaleka", Flaneri O'Konor, preveo A. Morise, Galimar, 1969; pogl. 21: „Nepodnošljiva lakoća postojanja", Milán Kundéra, preveo F. Kerel, Galimar, nova izdanja, 1987; pogl. 22: „Oluja", Huan Manuel de Prada, preveo G. Jakili, Sej, 2000;

242

pogl. 23: „Mom bratu koji se vraća iz Italije", iz zbirke „Sabrane pesme", LŽF, 2006; pogl. 24: „Večnost nije suvišna", Fransoa Čeng, Alben Mišel, 2002; pogl. 25: „Trideset godina i nešto", Džej Makinerni, preveli Z. Ije i Z. P. Karaso, Olivije, 1993; pogl. 26: „Ode", knjiga IV, I, Horacije; pogl. 27: „O milosti", Seneka; pogl. 28: „Samo tišina", R. Dž. Elori, preveo F. Poento, Sonatin, 2008; pogl. 29: krilatica Zelanda, pokrajine u Holandiji; pogl. 30: „Prateći ekvator: put oko sveta", Mark Tven, Amerikán pablišing, 1897; pogl. 31: „Planina u duši", Gao Singđen, preveli N. i L. Ditre, Ob, 1995; pogl. 32: „Hodočašće Čajlda Harolda", Lord Bajron, 1812, „Sabrana dela", preveo B. Delaroš, 1938; pogl. 33: član 3521 poglavlja 18 zakona SAD; pogl. 34: Žorž Sand; pogl. 35: „Hrist medu bulkama", Kristijan Boben, Letrviv, 2002; pogl. 36: „Protiv američke književnosti", Džon dos Pasos, Nju Ripablik, 1916; pogl. 37: „Treći čovek", Grejam Grin, preveli M. Sibon i R. Lafon, 1950; pogl. 38: „Delo božje, uloga đavolja", Džon Irving, preveli F. i G. Kazaril, Sej, 1986.

243